Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rijeka 1969. Tvrd povez, zaštitni omot, 554 strane. Napomena: sitnija oštećenja zaštitnog omota; ako se to izuzme, knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. U PRVOM KRUGU, Aleksandra Solženicina, oni koji poznaju složene putove sovjetske literature ocijenili su, još od njegove najave, kao važnu etapu u piščevu opusu i kao jedan od najvažnijih tekstova napisanih u suvremenoj Rusiji. U PRVOM KRUGU predstavlja narativnu evoluciju autobiografskog materijala iz djela »Jedan dan u životu Ivana Denisoviča«. I ovdje se radnja zbiva u jednom staljinskom logoru, ali logoru na »višem nivou«, beskrajno dalekom od uobičajene razine sibirskih logora. To je logor koji je zapravo znanstveno-istraživački centar, zvan šaraška. U šaraški Mavrina, na vratima Moskve, pod neposrednim nadzorom Berijina ureda i Abakumovljeva resora, grupa znanstvenih radnika, uhapšenih bez nekih određenih razloga, za Staljinov račun radi na jednom visoko specijaliziranom projektu na izradi posebnih sistema šifrirane telefonije. Pošto je izrađena tehnika identifikacije glasova, tajna policija obraća se znanstvenicima Mavrina kako bi otkrila osobu koja je anonimnim telefonskim pozivom pokušala raskrinkati jednu lažnu optužbu za špijunažu. I tako se na zahtjev policijskog aparata u šaraški, u roku od nekoliko sati, rađa nova nauka — fonoskopija. Roman, sav zbijen u tijesnom vremenskom prostoru između Božića i Nove godine, lomi, međutim, svaku vremensku i prostornu barijeru preko doživljaja svojih mnogobrojnih ličnosti, muškaraca i žena, koje su podnijele strahote logora, uništavajuće iskustvo prisilnog rada, žestinu apsurdnih optužbi, ali se sveudilj drže svoje jezgre humanosti sačinjene od ljubavi i intenzivna duhovna života. Raspon akcije prema tome se otvara do opće vizije staljinske epohe i samoga sovjetskog društva, što implicira sadržaje i značenja koja daleko prelaze prostorno-vremenska ograničenja radnje, skokom izbijajući iz uskih granica šaraške. Šaraška je zapravo samo prvi krug, danteovski limb izabranih duhova, što ne spoznaše Boga ili smisao »dužnog obožavanja«. A kako je limb već u paklu, kako je to mjesto prokletnika, šaraška je osuda izabranih što su pogođeni staljinskom anatemom, prvi krug nad ponorołn logora; tu ne vlada zakon tjelesnih kazni, nema progona, čovjek radi svoj posao, »bez nade«, živi »u želji«. Ali onaj tko odbije da svu svoju sposobnost stavi na raspolaganje Staljinovoj igri, ponovo biva bačen u najdublje ponore logora. Kroz čvrstu i otpornu materiju svakodnevnog života zatočenika, što je data živim smislom za konkretno i odredeno i jezikom nadasve složenim i kontroliranim, Solženicin postiže visok poetski domet, stvara zdanje u koje se čitaocu čini da fizički ulazi, da se kreće njegovim krivinama, sreće njegove stanovnike i miješa se s njima. Aleksandar Solženjicin (rus. Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008), bio je ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko—matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Pruskoj, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanju. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najviši državni Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin. Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Odeljenje za rak“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva veka zajedno I-II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, ‘Parazit’. Vladivostok 1994, posle dvadesetogodišnjeg izgnanstva, Solženjicin kreće na putovanje po Rusiji Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabulacije ogledalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka“ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973-75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz Sovjetskog Saveza. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste“, 1986. do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Džona Dos Pasosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Solženjicin je poricao optužbe anti-semitizma. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

STANJE PREDMETA: Nova ali malo stradala od vlage. Zadnja korica malo zaprljana a listovi pri vrhu sa strane sa flekom od vlage (unutrašnjost netaknuta). OPIS: Zbornik Freemasonry in Southeast Europe from the 19th to the 21st Centuries (Slobodno zidarstvo u jugoistočnoj Evropi od 19. do 21. veka) proizašao je iz međunarodne naučne konferencije koju je organizovao Institut za evropske studije u saradnji sa RVLS, u Beogradu oktobra 2019, a povodom stogodišnjice Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca „Jugoslavija“. Ideja je bila da se okupe istaknuti stručnjaci koji će imati priliku da detaljno i kritički razgovaraju o dostignućima i neuspesima jugoslovenske masonerije, da analiziraju njen uticaj i doprinos razvoju društava jugoistočne Evrope kroz različita slobodnozidarska pregnuća u prethodna dva veka, ali i da se povede diskusija o širim pitanjima masonerije i njenog odnosa s civilnim društvom. Zbornik je napravljen s ciljem da ojača naučni pristup ovoj temi nasuprot različitim masonološkim, publicističkim i senzacionalističkim pristupima koji su pomutili uvid u ovu temu. Zbornik sadrži četiri dela. U prvom delu su predstavljena dva rada o međuratnim evropskim masonerijama (francuskoj i mađarskoj). Drugi deo govori o uticaju italijanske i ugarske masonerije na jugoistočnu Evropu. Treći deo bavi se srpskom i međuratnom jugoslovenskom masonerijom, a četvrti se bavi odnosom masonerije i društva. Zbornik je uredio prof. S. G. Marković, a u njemu su učestvovali: prof. Volfgang Šmale, dr Erik Beket Viver, prof. Fulvio Konti, prof. Atila Pok, dr Ljubinka Toševa Karpovič, prof. Slobodan G. Marković, prof. Mihailo Milinković, prof. Nemanja Radulović, dr Stanislav Sretenović, dr Matevž Košir i dr Miša Đurković. Zbornik su zajedno objavili Institut za evropske studije i Zepter Book World. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

Broj strana: 562 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 14.5 x 21.5 Izdavač: Clio Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti.Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budućnošću.Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način "privatne slike". Najveća imena "nove istorije" zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove "privatnog", posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama.Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka - istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti - i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija "privatnog" u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana, tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije.

Broj strana: 536 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 14.5 x 21.5 Izdavač: Clio Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti.Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budućnošću.Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način "privatne slike". Najveća imena "nove istorije" zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove "privatnog", posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama.Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka - istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti - i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija "privatnog" u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana, tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije.

Broj strana: 572 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 14.5 x 21.5 Izdavač: Clio Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti.Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budućnošću.Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način "privatne slike". Najveća imena "nove istorije" zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove "privatnog", posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama.Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka - istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti - i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija "privatnog" u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana, tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije.

Prošlost Kosova i Metohije obeležena je krupnim istorijskim događajima, značajnim duhovnim i kulturnim sadržajima, velikim nacionalnim, religioznim i ideološkim previranjima. Sve to obuhvatiti, zahtevan je i težak posao, posebno stoga što je ova važna tema iz istorije Srbije, dugo bila zanemarivana. Među stručnjacima za Kosovu i Metohiju Dušan T. Bataković je svakako naš najpozvaniji stručnjak, autor više zapaženih knjiga o prošlosti pokrajine, objavljivanih i često citiranih i na stranim jezicima (francuskom, engleskom, nemačkom, rumunskom). Podlogu za njegove pouzdane, na izvornoj građi zasnovane sudove o prošlosti Kosmeta čini zbirka studija, osvežena i dopunjena novim prilozima, sakupljenih u knjizi pod naslovom Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji. Uzeti zajedno, ovi članci su pouzdan vodič kroz modernu i savremenu istoriju Kosova i Metohije, obrađujući, sintetički ili tematski glavne tokove srpsko-arbašakih odnosa kroz vekove. Posebnu vrednost ima uvodna studija: Kosovo i Metohija. Pogled u prošlost zavetne zemlje, gde se u jasnim celinama obrađuju dominantni istorijski procesi od srednjega veka do današnjih dana, od uspona u srednjem veku, kada Kosovo i Metohija postaju središte političkog, kulturnog i duhovnog života srednjovekovne Srbije, preko osmanskog razdoblja kada, pod štitom islama, počinje postepeno naseljavanje Arbanasa (srpsko istorijsko ime za Albance) sa posnih albanskih visoravni u plodne kotline Metohije, a potom i Kosova, pa sve do turbulentnih konflikata, nacionalnih i ideoloških, u tek isteklom prethodnom veku. Bataković posebnu pažnju poklanja razdoblju u kojem su Arbanasi, voljom Osmanlija, preuzeli dominantnu političku ulogu na prostoru današnje pokrajine, istiskujući, na jedan sistematičan način, a uz blagoslov Visoke Porte u Carigradu, domorodačko srpsko stanovništvo, putem progona i terora koji posebno uzima maha od vremena stvaranje Albanske (Prizrenske) lige 1878. godine. Samo u periodu od 1880. do 1900, sa prostora Kosova i Metohije bilo je prognano oko 60.000 Srba, a do Prvog balkanskog rata, čak njih 150.000 sa šireg prostora Stare Srbije. U tim demografskim procesima, Bataković vidi jedan od glavnih uzroka kasnijih krupnih verskih i nacionalnih sukoba između ova dva naroda, koji ni do danas nisu prevladani. Posebnu vrednost Batakovićeve studije čini minuciozna analiza srpsko-arbanaških odnosa tokom balkanskih i Prvog svetskog rata, kada je, uz teško breme sukoba iz prošlosti, ipak bilo ozbiljnih pokušaja da se odnosi između Srba i Arbanasa, a posebno posle stvaranja Albanije u novembru 1912, urede na novim osnovama, bez dominantnog učešća izbeglih arbanaških pravaka iz Metohije i sa Kosova, Ise Boljetinca, Hasana Prištine i Bajrama Curija, koji su Albaniju koristili kao bazu za stalno ugrožavanje teritorijalne celovitosti Srbije, a zatim i Kraljevine SHS. Pokušaje saradnje, delimično uspešne, pre svega sa Esad-pašom Toptanijem i njegovim rođakom Ahmed-begom Zoguom (budućim kraljem Albanije), Bataković je pažljivo analizirao, pokazujući da je splet širih balkanskih i evropskih odnosa, posebno rivalstvo velikih sila, značajno uticalo da se jednom uspostavljena saradnja ne realizuje u nove kvalitetne odnose između dva naroda, oslonjene na međubalkansku saradnju. Autor je znalački pokazao, kako je neprevaziđeni nacionalni sukob, stalno potpirivan sa strane, onemogućio da Srbi i Albanci, ni u međuratnom periodu, ne nađu trajnije osnove za međusobnu saradnju, nego da i dalje, uz neprestane strane podsticaje, tonu u spiralu uzajamnih sukoba, pre svega oko Kosova i Metohije. Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima je knjiga koju treba da pročitaju svi koji se, zabrinuti za budućnost pokrajine, interesuje za moguće načine rešavanja današnje kosovske krize, ozbiljnim uvidom u njene dalje i bliže istorijske korene. Knjiga se odlikuje kvalitetnom istorijskom studijom, a grafički je bogato opremljena.

Odlično stanje Sotin Istorijske beleške Sotin je naseljeno mesto u sastavu grada Vukovara u Vukovarsko-sremskoj županiji, Republika Hrvatska. Do teritorijalne reorganizacije u Hrvatskoj nalazio se u sastavu stare opštine Vukovar. U Sotinu je u 19. veku održavan godišnji vašar samo 5. juna (1837).[1] Godine 1905. Sotin je mala opština, selo u Sremskoj županiji, u kojem rade pošta i komunalna škola. Juna 1936. godine grom je u Sotinu ubio dva čoveka, koji su se vraćali zajedno iz polja, noseći kose na ramenima.[2] Kulturna istorija Srba u Sotinu uredi Antonije Vrančić biskup pečujski je 1553. godine je bio u sastavu austrijskog poslanstva koje je krenulo u Carigrad. Taj putopisac pominje `razoren gradić Sotin`, granično mesto vukovarske i sremske županije.[3] Godine 1567. prošla je gornji Srem delegacija Austrijskog poslanstva, putujući u Carigrad, radi dogovora o miru i vratila se potom istim putem. Marko Antonije Pigafeta kao član delegacije, je opisao taj put na povratku: `Iz Mitrovice dođoše u Sotin kraj Dunava, odakle se prema istoku vidi Ilok. Tu stanuju Turci, Srbi i Ugri (Mađari)`. Drugi put, 1578. godine u povratku u delegaciji je bio Stefan Gerlah, koji beleži: Otivar, srpski Otin (Sotin) bijeli gradić na Dunavu.[4] Selo Sotin (Sotina) sa nalazi na spisku povlašćenih bačkih mesta 6. novembra 1692. godine, koja se oslobađaju vojnog i ostalih nameta i dobrovoljnog rada, koje je general Monasterija obećao da će davati Varadinu gradu i carskoj vojsci.[5] U manastirskom bratstvu Privine glave, bio je jeromonah Nikolaj pa Nikanor Mihajlović, rođen u Sotinu početkom 18. veka. Rukopoložen za sveštenika 1736. godine i bio paroh u Baču. Došao u manastir 1749. godine gde je umro 1771. godine. U manastiru Šišatovcu je 1753. godine zabeležen jerođakon Mojsej Popović, rođen u Sotinu, star 19 godine. Sotinski parosi 1734. godine bili su pop Nenad i pop Jovan, a 1750. godine pop Aleksije. Iz državnog popisa pravoslavnog klira Ugarske iz 1846. godine vidi se da opština Sotin ima pravoslavnu crkvu Sv. Nikole, ali da mesto pripada kao parohijska filijala susednom većem mestu Opatovcu. Opatovački paroh Gavrilo Bilić opslužuje i Sotin, u kojem te godine ima tek 98 pravoslavnih duša.[6] Po crkvenom popisu iz 1865. godine, Opatovac i Sotin su činili zajedno jednu parohiju, i to šeste najniže platežne klase, a broj pravoslavnih duša iznosio je ravno 400.[7] Javlja se 1837. godine kao kupac jedne srpske knjige Đorđije Đorđijević opštinski beležnik sotinski. U Sotinu, u Gornjem Sremu osnovana je 1866. godine nova srpska škola, nastojanjem rodoljubive gospode, velikog sudije Mikovića i Opatovačkog sveštenika Nikole Blidovića. Svojim prilogom od 200 f. poznata dobrotvorka Elena Bozdina iz Pešte, je najviše doprinela izgradnji škole.[8] Godine 1867. dala je opština Sotin za Fond Školskog lista 71 f.[9] Učitelj Sima Stepančević u Sotinu, uplatio 4 f. pretplatu za `Školski list` 1867. godine. Godine 1905. u mestu nema srpske škole, jer je stasalo za redovnu nastavu samo osam đaka, koji pohađaju sotinsku komunalnu školu.[10] Umro je 1896. godine pop Jovan Blidović paroh za Sotin i Opatovac. Bio je rođen 1842. godine u Herceg Suljošu, završio je Vinkovačku gimnaziju i Karlovačku bogosloviju. Otac Nikola bio je posle mađarske bune paroh u Sotinu i Opatovcu. Jovan je 1868. godine postao jerođakon i na očevoj parohiji u Sotinu bio kratko vreme njegov pomoćnik i učitelj. Karijeru je nastavio u parohiji Iločko-Molovinskoj. Od 1890. godine je zamenio pokojnog oca na parohiji u Sotinu. Raspisan je februara 1903. godine stečaj za upražnjeno mesto pravoslavnog paroha u parohiji Opatovac - Sotin.[11] Po srpskom izvoru iz 1905. godine selo Sotin je parohijska filijala crkvene opštine Opatovac. Od 1436 stanovnika u mestu, Srba je 63, a prema broju domova od ukupno 236 samo je 12 srpskih. Tu se nalazi srpska pravoslavna crkva posvećena prazniku Prenosu moštiju Sv. Nikolaja ili Letnjem Sv. Nikoli.[12] Upravitelj osnovne škole u Sotinu je Branko Kovačić 1925. godine. U saobraćajnoj nesreći kod Sotina, 22. jula 1928. godine poginuo je poznati beogradski trgovac i brodovlasnik Dušan Todić. Automobil `Kadilak` se zbog pucanja jedne gume na točku prevrnuo, šofer je poginuo a suvazač Todić, prenet u bolnicu u Sremskoj Mitrovici, gde je kasnije umro. Todić je bio pre Prvog svetskog rata veoma bogat čovek, sa celom flotom rečnih lađa. Međutim sve su mu konfiskovali austro-ugari okupatori, pa je teško preživeo izbeglištvo. Posle rata je brodovlasnik opet `stao na noge`, i spadao u red najbogatijih Srba, koji se odlikovao i humanizmom. Poredili su ga sa čuvenim bogatašom Šveđaninom Alfredom Nobelom. Podigao je kao svoju zadužbinu, pravoslavnu crkvu Sv. Đorđa u Kostolcu.[13] Godine 1939. u Sotinu krenula je akcija za gradnju `Prosvetnog doma`. Stanovništvo uredi Na popisu stanovništva 2021. godine, Sotin je imao 597 stanovnika.[14] Na popisu stanovništva 2011. godine, Sotin je imao 782 stanovnika.[15] Popis 1991. uredi Na popisu stanovništva 1991. godine, naseljeno mesto Sotin je imalo 1.324 stanovnika, sledećeg nacionalnog sastava:

Odlično Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 12. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je od oca Nikole i majke Vasilije Vaje, rođene Radenović. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti—đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je bio oficir, a tokom 1917. godine je bio u zarobljeništvu. Po uspostavljanju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca i Jugoslovenske vojske, priznat mu je čin majora u oružanim snagama nove jugoslovenske države. Bio je nosilac Albanske spomenice i Medalje Miloša Obilića. Nikola Đilas je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi, smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Nije u bliskom srodstvu sa Draganom Đilasom. Po intervjuu koji je Dragan dao za portal Poreklo, Đilasi su poreklom iz Istre, pa su migrirali u Bosnu, a deo se odvojio i otišao u Crnu Goru. Crnogorski Đilasi tvrde da su svi zapravo iz Crne Gore.[3] Porodica Đilas brojala je sedmoro dece. Milovan je imao starijeg brata Aleksu, kao i dva mlađa, Milivoja i Akima. Imao je i tri sestre — Dobranu, Dragu i Milku. Osnovnu školu Đilas je završio 1921. godine u rodnom selu. Nižu gimnaziju je učio tri godine u Kolašinu, a potom 1924. otišao za Berane i tamo završio gimnaziju, 1929. godine. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje.[4] Posle završetka gimnazije, 1929. godine odlazi u Beograd. Upisuje se na Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta, gde počinje da studira jugoslovensku književnost. Bavio se pisanjem i objavljivao svoje priče u beogradskim novinama i časopisima, kao i u publikacijama širom zemlje. Koristio se svojim imenom, ali je ponekad koristio i pseudonim Milo Nikolić. Po dolasku na studije, Đilas se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. U međuvremenu se upisuje i na Pravni fakultet u Beogradu, ali studije nije završio.[5] Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas oktobra 1932. godine primljen u KPJ. Prvi put je uhapšen u februaru 1933. godine, kada je usled nedostatka dokaza posle šest dana pušten. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u aprilu 1933. godine, u stanu u Dalmatinskoj ulici.[6] Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata[uredi | uredi izvor] Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor] Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[7] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Prema rečima Vladimira Dedijera, Josip Broz Tito mu je poverio da je Đilas bio jedan od kandidata za načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZN). Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1924—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[8][9][10] Borba sa Informbiroom[uredi | uredi izvor] Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao[uredi | uredi izvor] Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije (SKJ) i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ[uredi | uredi izvor] U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[11] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[12] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[13] U inostranstvu[uredi | uredi izvor] Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani[uredi | uredi izvor] Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča.[14] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Ispraćaj Milovana Đilasa priređen je 22. aprila na beogradskom Novom groblju. Sahranjen je dva dana kasnije u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede.[15][16] Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji[uredi | uredi izvor] Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[17] On se takođe verbalno obrušavao na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom.[18] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[19] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta[20]. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (t.j. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi - cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba, -Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno[21] i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti.[22] U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje.[23] Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin.[24] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: New Class. An Analysis of the Communist System, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine Nova klasa. Beograd, 1990. godine. „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga Nova klasa je od strane „Njujork tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute.[25] Tags: Nova klasa komunizam komunisti srpska istorija xx veka srbije srpskog naroda jugoslavije

Izdanje Politikin zabavnik Lepo očuvano Beograd drevni stari grad istorija beograda stare razglednice kolekcija stare ulice stari objekti slike zgrade fotografije nekad i sad Модерно доба[уреди | уреди извор] Главни чланци: Београд у Првом светском рату и Београд између два светска рата Кнез Михаилова улица на прелазу два века Београд, 1933. године Међутим, упркос изградњи железничке пруге до Ниша, укупни услови у Србији били су као и у осталим претежно пољопривредним земљама, а Београд је 1900. имао само 69.100 становника.[20] Убрзо, 1905. број становника се повећава на преко 80.000, а на почетку Првог светског рата 1914. и до 100.000, не рачунајући Земун који је тада припадао Аустроугарској.[21][22] Аустријанци бомбардују и заузимају Београд 1914, али га српска војска убрзо ослобађа после Колубарске битке. Немачке и аустријске трупе под командом 1915. фелдмаршала Аугуста фон Макензена заузимају Београд. Окупатор даје нови службени назив Београду: Nandorfehervar.[23] Српска и делови савезничке војске ослобађају Београд 1918. Београд 1918. постаје престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Након Првог светског рата и окупације Аустроугарске и немачких трупа, Београд је доживео брз развој и значајну модернизацију као престоница нове Краљевине Југославије. Мало је позната чињеница да је Београд тада имао један од првих будистичких храмова у Европи.[24] Током двадесетих и тридесетих година 20. века, број становника се попео на 239.000 до 1931. заједно са западним предграђем Земуном, који је раније био у Аустроугарској. До 1940, број становника је био око 320.000, прираштај становништва између 1921. и 1948. је износио приближно 4,08% годишње.[22] Авионска линија Париз - Будимпешта је 1923. продужена до Београда, 1927. је отворено здање аеродрома Београд. Радио Београд је почео са радом 1929. Краљ Александар I Карађорђевић је укинуо Видовдански устав и завео лични режим. У свим општинама, па тако и у граду Београду изабране општинске органе смењују председници општина које је поставио краљ. Мост „Витешког краља Александра“, познат као „трамвајски“ мост преко Саве, је изграђен мост 1934. [а] Први мост преко Дунава, Панчевачки мост, пуштен је у саобраћај 1935. Београдски сајам је отворен 1937.[19] Београдска област, 1922-1929. Београдска област, 1922-1929. Подручје Управе града Београда, окружено Дунавском бановином 1931. године Подручје Управе града Београда, окружено Дунавском бановином 1931. године Други светски рат[уреди | уреди извор] Београд после бомбардовања 1941. Главни чланци: Београд током Другог светског рата и Београдска операција Југославија је 25. марта 1941. потписала Тројни пакт и придружила се Силама Осовине. Због овога је 27. марта уследио масовни протест у Београду и државни удар. Град је 6. и 7. априла тешко бомбардовао Луфтвафе и усмртио 2.274 људи. У бомбардовању је запаљена и изгорела Народна библиотека Србије, где су настрадале хиљаде књига и средњовековних рукописа[25]. Југославију су напале немачке, италијанске, мађарске и бугарске снаге, уз помоћ Албанаца и Хрвата. Након капитулације Краљевине Југославије, сремска предграђа Београда (Земун) су ушла у састав Независне Државе Хрватске, нацистичке марионетске државе. У Београду и централној Србији нацисти су подржали формирање владе Милана Недића.[26] Јевреји интернирани у априлу 1941. Београдски Јевреји, Роми, комунисти, и други антифашисти одведени су у логоре Сајмиште и Бањица, кроз које је у току рата прошло око 125.000 логораша. Јеврејска заједница је од 1643. живела у четврти Дорћол поред Дунава. Пре рата ту их је било 10.400. Окупацију је преживело свега око 10% њих. На Сајмишту је страдало око 40.000 Срба и 7-8.000 Јевреја.[27] На Бањици је убијено око 4.200 људи. Ликвидације су вршили немачки окупатори, док су логораше углавном хапсили српски квислинзи, који су чинили и администрацију Бањичког логора.[28] Град су бомбардовали и савезници 16. и 17. априла 1944. године. Тада је погинуло 1600 људи[25]. Борбе за ослобођење града су почеле 13. и 14. октобра, а град је коначно ослобођен 20. октобра 1944. Ослободили су га заједничким снагама партизани и Црвена армија. Губици партизана су били око 1.000 бораца, а Црвене армије око 2.000. У току целог рата, Београд је изгубио око 50.000 људи и претрпео тешка разарања[25]. На простору целе Србије (па и Београда) извршена општа мобилизација за пробој Сремског фронта. Нове комунистичке власти хапсе и ликвидирају квислинге. Послератни Београд[уреди | уреди извор] Нови Београд 1978. У послератном периоду Београд се развијао као главни град нове Југославије и убрзо израстао у велики индустријски центар.[29] Године 1948, је почела изградња Новог Београда са друге стране реке Саве, где су се до тада налазиле само мочваре и трска. Град су, бар у почетку, градиле добровољне омладинске радне бригаде. Године 1961, поводом мучког убиства Патриса Лумумбе (јануар 1961), у Београду су одржане жестоке демонстрације, са више повређених. Том приликом је извршен и упад у белгијску амбасаду. Прва конференција несврстаних одржана је у Београду 1961. године. Београд је био и поприште великих студентских демонстрација 1968. Марта 1972. Београд је био центар последње епидемије великих богиња у Европи. Епидемија, која је укључивала присилне карантине и масовне вакцинације, окончана је крајем маја.[30] Нови Београд 1978. Билборд приказује Титову слику и текст „Радимо и стварамо за нашу срећнију будућност“. Од 1977. до 1978. Одржана Конференција о европској безбедности и сарадњи (КЕБС) у Београду у новосаграђеном Сава центру. 1979. одржане су годишња скупштина Светске банке за обнову и развој и Међународног монетарног фонда. 1980. Одржана XXI генерална скупштина UNESCO-a. У мају 1980. умро је и доживотни председник СФРЈ, Јосип Броз Тито. Поред готово свих водећих светских државника, сахрани је присуствовало и око 700.000 грађана.[19] 1983. одржана је годишња конференција UNCTAD-a.[19] Редовно емитовање програма ТВ Београд почело је 1958. Први БИТЕФ одржан је 1967. Палата „Београд“ подигнута је 1969. Две године касније изграђен је мост Газела и ауто-пут кроз Београд и одржан први FEST. Подземна железничка станица Вуков споменик отворена 1995.[19] Студентске демонстрације 1991. Дана 9. марта 1991. у Београду су одржане велике демонстрације, предвођене Вуком Драшковићем, против режима Слободана Милошевића. Према разним медијским изворима, на улицама тог дана је било између 100.000 и 150.000 људи. Касније у току дана, на улице су изведени тенкови ЈНА у циљу успостављања мира. Након непризнавања резултата локалних избора 1996, опозиција је у Београду организовала свакодневне грађанске и студентске протесте против Милошевићеве владавине, у периоду између новембра 1996. и фебруара 1997.[31] После попуштања режима и признавања резултата избора Зоран Ђинђић постаје градоначелник Београда. НАТО бомбардовање 1999. проузроковало је значајну штету градској инфраструктури. Међу погођеним објектима биле су и зграде неколико министарстава, зграда РТС у којој је погинуло 16 запослених, неколико болница, хотел „Југославија“, некадашња зграда Централног комитета, телевизијски торањ на Авали, као и кинеска амбасада на Новом Београду.[32] Отварање Моста на Ади Након избора 24. септембра 2000. године, Београд је постао поприште масовних демонстрација са 800.000 по полицијским проценама, а по другим изворима и до 1.000.000 учесника, које су довеле до коначног пада Милошевића са власти.[33] Године 2003, је усвојена Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора 4. фебруара, Београд остаје главни град; 12. марта убијен председник Владе Србије др Зоран Ђинђић. Проглашењем независности Црне Горе 2006. након референдума Београд је остао главни град само Србије. Протест 2008. против проглашења независности Косова. У новогодишњој ноћи између 31. децембра 2011. и 1. јануара 2012. свечано је отворен Мост на Ади, уз ватромет у поноћ.

Spoljašnjost kao na fotografijama, na nekih 30 tak mesta ima podvucenih recenica hem. olovkom i ponegde zutim vodenim markerom, sve ostalo uredno. Zbog toga cena niza! Autor:: Dragoljub Petrović Žanrovi:: Domaći pisci, Istorija Izdavač:: IK Zorana Stojanovića Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 326 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 23 cm Ova je knjižica nastala slučajno, kao pokušaj da se odgovori na neka pitanja koja se o srpskoj prošlosti nisu dugo smela postavljati, a na koja su uvek odgovarali samo oni koji su sve znali i prema čijim je merama određivana suština srpske istorije. Tako je, recimo, nordijska istorijska pamet odredila da Srba nije bilo do šestog/sedmog veka, a onda su se oni, odjednom i niotkud, pojavili na Helmu (ili na Iliričkom poluostrvu ili, po najnovijem, na Balkanu), i odmah se rasporedili od delte Dunava do Trsta i od Gemera do Peloponeza. I od tada do danas ne posustaje germansko nastojanje da se njihovo tamošnje (ili ovamošnje) prisustvo prikaže kao slučajnost i da se oni otuda bace u more (bilo posebno, bilo zajedno s Grcima). Za to su u prošlom veku poslužila dva svetska rata, a sad i ono što se sa Srbima događa kao priprava trećega. Pri tome, u ona dva rata Srbi su se pojavili kao uzgredni učesnici (kao kolateralne žrtve – takoreći) jer su iskorišćeni kao žiška da potpale sukob među Velikim Imperijama: u Prvom (najpre zvanom Veliki) – da se sruši Velika Pravoslavna Rusija, a u Drugom (koji baš i nije bio mali) – da se uspostavi Mala Jevrejska Država. I da podmire makar deo onih računa koje su Veliki pripravili: u Prvom ratu ostali su bez milion i po glava, a u Drugom (i mnogo godina posle njega) – makar bez još dva miliona. Dragoljub Petrović (Kosor kod Podgorice, 20. jun 1935) srpski je lingvista, srbista, slavista i univerzitetski profesor.[1] Poreklo i porodica Poreklom je Kuč, iz bratstva Drekalovića, drugo od devetoro dece Mašana Spahova Petrovića (1898-1978), zemljoradnika, vinogradara, i Milice (1910-1982), domaćice, kćeri Božine Mikova Bašovića, oficira crnogorske i jugoslovenske vojske, iz Rijeke Piperske. Školovanje Tri razreda osnovne škole učio u Rijeci Piperskoj, na Medunu i Ublima, a četvrti u Pašićevu/Zmajevu, gde je sa roditeljima, braćom i sestrama pristigao na Vavedenje 1945, u ranoj fazi posleratne kolonizacije Vojvodine Srpske. Tri razreda niže gimnazije sa malom maturom svršio u progimnaziji u Zmajevu, četvrti razred više gimnazije u Zemunu, a ostale razrede i veliku maturu u Drugoj višoj mešovitoj gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu (1955). Studije na Filozofskom fakultetu, na Grupi za južnoslovenske jezike i jugoslovenske književnosti, okončao 1960. godine. Po odsluženju vojnog roka i kraćeg radnog perioda u osnovnoj školi na Bioču (krajem 1961. i početkom 1962), upisao se na postdiplomske studije na istom fakultetu; magistarski rad pod naslovom Glasovni sistem rovačkog govora odbranio je januara 1964, kao prvi magistar na Univerzitetu u Novom Sadu. Doktorsku disertaciju O govoru Zmijanja odbranio je 18. januara 1971. godine. Radna biografija Po okončanju studija zapošljava se na Pedagoškoj akademiji u Nikšiću kao predavač srpskohrvatskog jezika, i tamo ostaje do kraja školske 1965/66, do izbora za asistenta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, na Grupi za južnoslovenske jezike. Godine 1972. izabran je za docenta, 1977. za vanrednog profesora, a 1982. za redovnog profesora na predmetu Dijalektologija srpskohrvatskog jezika; skoro dve decenije predavao Fonologiju srpskog jezika. U više navrata (prvi put 1977) bio direktor ili pomoćnik direktora Instituta za južnoslovenske jezike, odnosno šef Katedre za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Krajem 1985, pošto je u Književnim novinama objavio tekst pod naslovom „Pomirimo prijatelje, neprijatelji su smireni“, ondašnje vlasti osudile su ga na dva meseca zatvora; kaznu izdržao početkom naredne godine. Razlog tome nije bio samo strah od erozije komunističke ideologije i njenog ruženja (jer su joj izvorne ideje bile odavno sahranjene, a i zasejano seme bilo je sa kukoljem), već ozbiljan nagoveštaj da ubrzano otkucavaju zadnji sati ekskluzivnog prava pobednika na pisanje istorije. Štićena je “istina” o Nedićevoj upravi u Srbiji i stravičnim pogromima u završnim operacijama pri kraju Drugog svetskog rata. Da su Petrovićeve ideje bile i aktuelnije, naročito one o autonomističkom delovanju u Vojvodini Srpskoj (neke jednako aktuelne i danas), i utoliko opasnije, ilustruje citat: “Jasno je, dakle, da smo najopasnije neprijatelje davno posmirivali i sada nam ostaje da se mirimo sa prijateljima. A to je, izgleda, malo teže, jer neprijatelj hoće posao a prijatelj autonomiju, neprijatelj ne razumije visoku inflaciju a prijatelj vodi računa da mu se neko ne očeše o klasni i nacionalni interes, neprijatelj misli kako da vrati dug a prijatelj kako da ga refinansira, neprijatelj tvrdi da se oni koji kradu (ikone - recimo) zovu lupeži a prijatelj misli da za to treba hapsiti učitelje... Ako smo zataškali toliko prijatelja, pametno bi bilo zataškati i ponekog neprijatelja. I voditi računa o tome da je izdaja domovine luksuz koji sebi može da priušti samo onaj kome je domovina uvijek tamo gdje i čekovna knjižica”. — D. Petrović, 1985.[2] Naučni i pedagoški rad Najviše se bavi srpskom dijalektologijom i onomastikom, a znatan broj radova posvetio je problemima slovenske lingvogeografije; iz tih oblasti objavio je preko 200 priloga. Ovamo spadaju knjige O govoru Zmijanja i Govor Banije i Korduna, iscrpne i savesno urađene monografije, bogate novim podacima i kompetentnom naučnom analizom. U oba slučaja obrađene su govorne zone ranije jedva pominjane u dijalektološkoj literaturi. U beleženju fonetskih pojava pokazao je fin sluh za nijanse, a njegov način posmatranja morfoloških i sintaksičkih dijalektizama svedoči o smislu za preciznost određenja. Njegovi zaključci uvek se čvrsto temelje na činjenicama i ostaće kao trajna tekovina nauke; budući istraživači često će se obraćati njegovim knjigama kao izvoru sigurno fiksiranih podataka i inspirativnih zapažanja i analiza. Iste takve osobine uočljive su i u brojnim manjim njegovim dijalektološkim radovima, koji ga, uz to, prikazuju kao dijalektologa sa širokim rasponom interesovanja i delatnosti. Znatan deo njegovih dijalektoloških priloga posvećen je govorima u Crnoj Gori, ali je on „kod kuće“ i u predelima udaljenim od svog zavičaja, u Bosanskoj Krajini i na Kordunu, na primer. Lepo mesto u ovom sklopu imaju četiri njegova rada „O govoru Vrake“ (Godišnjaci Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knjige XV/1-1972, XVI/1 и XVI/2-1973, XVII/1-1974, na ukupno sto deset strana), na današnjoj arbanaškoj teritoriji severoistočno od Skadra, u kojima je ocrtana slika jednog osobenog govornog tipa srpskog stanovništva (delom starinskog, delom iz Zete, a delom crnogorskog porekla) koji tavori bez kontakata sa sopstvenom jezičkom maticom i polako nestaje okružen inojezičnim življem. Raznovrsni su aspekti u kojima on posmatra dijalekte. U svojim najopsežnijim studijama on zahvata celinu problematike na određenom dijalekatskom zemljištu, ali i u kraćim prilozima osvrće se na glasovni sistem, ili na morfologiju, ili na akcenatske prilike u pojedinim govorima - onda kad je to naročito relevantno. Njegovo interesovanje za dijalekatsku leksiku, koje je vremenom dobijalo sve veći zamah i dubinu, vezano je za dva velika projekta šireg međunarodnog značaja. Prvi od tih projekata, Opšteslovenski lingvistički atlas (OLA), bavi se bitnim osobinama i rasporedom glasovnih, obličkih i leksičkih sistema na slovenskom jezičkom prostoru. Drugi, Opštekarpatski dijalektološki atlas (OKDA), u kome je on bio organizator i rukovodilac naučnih istraživanja u nekadašnjem jugoslovenskom sektoru, već je dovršen, a bavi se prvenstveno istraživanjem leksike vezane za stočarstvo, kao i za životne uslove u planinskim oblastima. Punih trideset pet godina uključen je u sabiranje građe za Dijalektološki atlas srpskog jezika, za koji je obradio dvadesetak punktova iz Vojvodine i Crne Gore. Takođe, on je neposredni organizator sistematskog prikupljanja srpske narodne leksike u Vojvodini; sačinio je program rada, sastavio uputstva za skupljače građe i otpočeo razgranatu delatnost, čiji su se značajni rezultati ukazali objavljivanjem deset tomova ove velike edicije (prvi 2000, a deseti 2011. godine); taj zamašni naučni projekat pionirskog je karaktera i u južnoslovenskim okvirima, a cilj mu je da nasleđeno dijalekatsko rečničko blago sačuva pred brzim promenama u načinu seoskog života i mentaliteta. Učešće u svim ovim projektima zahteva vrhunsku dijalektološku kompetenciju i široke naučne horizonte, a u svakom od njih on je dao odlične priloge potvrđujući time svoje visoke naučne kvalitete. Posebnu pažnju privlače njegovi fonološki opisi sedam govornih tipova srpskog jezika sa crnogorskog dijalekatskog područja, sa podacima o inventaru i distribuciji fonoloških jedinica i sistematskim osvrtima na istorijski razvoj glasovnog sistema od starosrpske epohe do današnjeg stanja. Ti su opisi štampani u velikom kolektivnom delu Fonološki opisi srpskohrvatskih/hrvatskosrpskih i makedonskih govora obuhvaćenih Opšteslovenskim lingvističkim atlasom (OLA). Baveći se fonologijom i teorijski, on je, u okviru programskog truda Odbora za standardizaciju srpskoga jezika “da se srpski jezik opremi knjigama u kojima bi, u najvažnijim linijama, bila svedena bitna znanja o prirodi njegove vukovske osnovice i pravcima postvukovskog razvoja, utvrđene njegove bitne strukturalne karakteristike i određena mera njegove standardizovanosti”, u saradnji sa gospođom dr Snežanom Gudurić, profesorom na katedri za francuski jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, izradio je i 2010. godine objavio knjigu pod naslovom Fonologija srpskoga jezika, nominalno kao monografski prilog za gramatiku srpskoga jezika, a stvarno kao univerzitetski udžbenik. Jedan deo njegovih radova tiče se srpskih dijalekata samo na posredan način. Ovamo spadaju njegovi napisi o ranijim, manje poznatim prilozima o dijalektima, od kojih su neki objavljeni još sredinom 19. veka, a drugi u starijim inostranim publikacijama, praktično nepristupačnim većini naših proučavalaca. Ti napisi doprinose osvetljavanju istorije srpskih dijalekata, a takođe i vrednovanju i naučnoj upotrebi građe koju su zapisali nekadašnji autori. Naročito su značajni radovi o dijalektološkim zapisima Pavla Apolonoviča Rovinskog (1831-1915) sadržanim u jednoj od knjiga Crna Gora u prošlosti i sadašnjosti objavljivanih u Sankt Peterburgu između 1888. i 1915; otkriće tog materijala, kod nas dugo nepoznatog, predstavlja krupnu Petrovićevu zaslugu. Po oceni akademika Aleksandra Mladenovića (1930-2010), Petrović je jedan od najistaknutijih srpskih dijalektologa, dobro poznat i u inostranstvu; mnogo je truda uložio u stručno i naučno osposobljavanje mladih dijalektologa (od kojih su neki već sada zapaženi naučni radnici), a svojim naučnim radom trajno je zadužio proučavanje srpskih dijalekata. Sa dijalektologijom su tesno povezana terenska ispitivanja onomastike. U toj oblasti dao je obrasce sistematskog i svestranog proučavanja, u doba kad je takav rad kod nas bio tek u povoju. Ova se naučna disciplina u najnovije vreme naglo razvija u našoj sredini; znatan broj drugih istraživača pošao je za njegovim uzorom. Potvrdio se i kao dobar pedagog. Njegovo revnosno zalaganje u nastavi i lep odnos prema studentima ogledaju se i u tome što je u Prilozima proučavanju jezika objavljen niz studentskih radova čijom je izradom on rukovodio. Uz to, on je bio mentor u izradi većeg broja magistarskih radova i doktorskih teza. Bio je nosilac potprojekta „Srpskohrvatski govori u Vojvodini“ u matičnom Institutu i potprojekta „Dijalekatski rečnik Vojvodine“ u Matici srpskoj. U Međunarodnom komitetu slavista član je Međunarodne komisije OLA, Međunarodne komisije OKDA, Međunarodne komisije za jezičke kontakte, Međunarodnog redakcionog kolegijuma OLA i Međunarodnog redakcionog kolegijuma OKDA. Član je i više odbora i komisija u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti: Međuakademijskog odbora za dijalektološke atlase, Odbora za onomastiku, Odbora za rečnik srpskog jezika i Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Član je uredništva Srpskog dijalektološkog zbornika (Beograd), Zbornika Matice srpske za filologiju i lingvistiku (Novi Sad) i Priloga proučavanju jezika (Novi Sad). Stalni je član-saradnik Matice srpske, član njenog Odeljenja za književnost i jezik i, u više mandata, član Upravnog odbora...

Odlično stanje 21. SS-DIVIZIJA SKENDERBEG Pavle Dželetović Ivanov Beograd, 1987. Mek povez, format 20cm Latinica, 278 strana Ilustrovano 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) (њем. 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1)) била је њемачка брдска пјешадијска дивизија Вафен-СС, оружаног крила Нацистичке партије. 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1) SS Skanderbeg volunteer sleeve patch.png Ознака припадности 21. СС брдској дивизији „Скендербег” (1. албанска) Постојање 1. мај 1944 — 1. новембар 1944.; 6 месеци Земља Трећи рајх Огранак Вафен-СС Тип Брдска пјешадија Улога Антипартизанске операције Величина дивизија Дио 21. брдски армијски корпус Гарнизон (сједиште) Призрен Надимак Скендербег Ангажовање Други свјетски рат у Југославији: Операција Ендлих Операција Фалкенауге Операција Драуфгенгер Косовска операција 1944. Команданти Командант Аугуст Шмитхубер Инсигније Симбол идентификације албански двоглави орао Језгро дивизије је образовано око албанских батаљона који су накратко водили борбу у источној Босни против партизана у саставу 13. СС брдске дивизије „Ханџар” (1. хрватска). Сачињена углавном од Албанаца са претежно њемачким (рајхсдочјери и фолксдојчери) официрима и подофицирима, назив је добила по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио отпор албанских племена османским освајачима и исламизацији. Скендербег никада није достигао бројност дивизије, имајући у највећем броју 6.000—6.500 војника што је снага бригаде. У мају 1944. године, припадници дивизије су ухапсили 281 Јевреја у Приштини и предали их Нијемцима, који су их транспортовали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје су многи убијени. Сама дивизија је била познатија по овој акцији и по убијању, силовању и пљачкању у претежно српским областима, него по учешћу у борбеним дејствима за њемачке ратне циљеве. Једина значајна војна акција десила се током њемачке антипартизанске офанзиве у окупираној Црној Гори у јуну и јулу 1944. године. Након тих дејстава дивизије, њени припадници су распоређени као стражари у рудницима хрома на Косову, која су убрзо заузели партизани, што је довело до великог дезертерства. Ојачана припадницима Кригсмарина (њемачка морнарица) и са мање од 500 Албанаца у својим редовима, Скендербег се распушта 1. новембра 1944. године. Преостали припадници укључени су у састав 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Након рата, дивизиони командант СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС Аугуст Шмитхубер осуђен је 1947. у Београду на смрт за почињене ратне злочине и затим погубљен. Историја Уреди Позадина Уреди Велики муфтија Јерусалима, Мухамед Амин ел Хусеини, поздравља припадника 13. СС дивизије нацистичким поздравом у новембру 1943. године.[1] Дивизија је бројала отприлике 1.000 Албанаца са простора Косова и Санџака, који су касније чинили језгро дивизије Скендербег. Пет мјесеци прије избијања Другог свјетског рата, тачније 7. априла 1939. године, Краљевина Италија је извршила инвазију на Краљевину Албанију. Земља је заузета за пет дана и италијански краљ Виторио Емануеле III прихватио је круну коју му је понудио Парламент Албаније. Краљевска албанска војска придружена је Краљевској италијанској војсци и именован је вицекраљ који је управљао земљом као протекторатом.[2] Након инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, италијанска Албанија проширила је своју територију на дијелове Вардарске и Моравске бановине.[3] Албанци који су живјели у овим областима дочекали су окупацију са одушевљењем.[4] Неки од њих су чак истицали да су Албанци „Аријевци илирског насљеђа”.[5] Иако званично под италијанском влашћу, Албанци су добили контролу над регионом и охрабривани су да отварају школе на албанском језику,[6] које је забранила југословенска власт.[7] Италијани су дозволили Албанцима да истичу албанску заставу.[6] Краљевска италијанска војска је протјерала већину Срба који су населили Косово и Метохију током међуратног периода.[8] Албанци су искористили измјењене околности, напали су своје српске сусједе и спалили домове чак 30.000 српских породица.[6] Албанија је остала под италијанском окупацијом све до њене предаје Савезницима у септембру 1943. године.[9] У августу исте године, суочена са непосредном пропашћу италијанских ратних напора, Њемачка је распоредила 2. оклопну армију на Балкан како би преузела области које је раније окупирала Италија. Једна од италијанских области које је њемачке преузела била је Албанија, гдје је распоређен 21. брдски армијски корпус 2. оклопне армије под командом генералоберста Лотара Рендулића. Генерални опуномоћеник Вермахта и специјални представник Хајнриха Химлера, СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС и полиције Јозеф Фицтум, налазили су се у албанској пријестоници Тирани. Нијемци су преузели контролу над свим албанским снагама које су сарађивале са Италијанима прије њихове капитулације, укључујући Бали Комбетар, антикомунистичку и националистичку милицију. Нијемци су ојачали албанску војску и жандармерију, али убрзо су схватили да су те снаге непоуздане.[10] Исте године, одређени број Албанаца са простора Косова, Метохије и Новопазараског санџака регрутован је у 13. СС брдску дивизију „Ханџар” (1. хрватска), Вафен-СС дивизија сачињена претежно од босанских муслимана и Хрвата са већинским њемачким официрским кадром. За око шест мјесеци ова дивизија је укључивала око 1.000 Албанаца са простора Косова, Метохије и Санџака, а који су се налазили у 1. батаљону 2. пука (I/2), која је касније постао 1. батаљон 28. пука (I/28).[11] Дивизија је касније регрутовала још 500 мушкараца са простора Санџака.[12] Образовање албанске Вафен-СС дивизије била је Фицтумова идеја, којој се у почетку супротстављао њемачки високи чиновник Министарства иностраних послова Херман Нојбахер и шеф Рајхсзихерхајтсхауптамт СС-обергрупенфирер и генерал полиције Ернст Калтенбрунер, који је вршио утицај на Химлера да је укине. Ипак, албанска влада је подржала идеју; суочен са све већим потешкоћама, Химлер је убзо промијенио мишљење, а фебруара 1944. године идеја је добила одобрење од Адолфа Хитлера.[13] Стварање Уреди У фебруару 1944. године, Хитлер је одобрио оснивање албанске Вафен-СС дивизије која би дјеловала само на простору Косова[7] и сврха дивизије била је само заштита Албанаца, али је остала под њемачком контролом.[13] Била је једна од три муслиманске Вафен-СС дивизије на простору Балкана, док су остале двије биле 13. СС брдска дивизија „Ханџар” (1. хрватска) и 23. СС брдска дивизија „Кама” (2. хрватска).[14] Химлеров циљ био је да прошири регрутовање Вафен-СС на Балкану и оснивање по два корпуса са по двије дивизије, са једним корпусом који ће дјеловати на простору Босне и Херцеговине у Независној Држави Хрватској, док би други дјеловао на простору Албаније. Ти корпуси би требало да буду спојени са 7. СС добровољачком брдском дивизијом „Принц Еуген” и заједно би чинили балканску Вафен-СС брдску армију од пет дивизија.[15] Дивизија је добила назив по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио албанска племена у 15. вијеку у борби против Османлија и исламизације. У марту 1944. године, Бедри Пејани, предсједник Друге призренске лиге, организације која је основана након италијанске предаје са циљем остварења интереса Албанаца, предложио је Хитлеру да се оснује јединица од 120.000—150.000 албанских добровољаца која би се борила против југословенских и албанских партизана. Пејани је затражио од њемачког вођства опрему и залихе за Албанце како би се борили против комунистичких побуна, а затражио је и проширење граница Албаније на штету Територије под војном управом у Србији и Краљевине Црне Горе.[10] Ови захтјеви нису испуњени, али у априлу 1944. године Химлер је наредио оснивање нове албанске добровољачке дивизије,[9] која је касније добила име по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу.[16] До тога тренутка, Нијемци и неки припадници албанске квислиншке власти вјеровали су да би се око 50.000 мушкараца са простора Албаније могло регрутовати у СС.[17] СС је у почетку предвиђала да ће албанска СС дивизија бројати 10.000—12.000 људи.[13] Химлер је у Албанцима муслиманима видио могући извор људства у њемачком рату са југословенским партизанима,[9] који су се суочили са озбиљним потешкоћама у регрутовању Албанаца у своје редове.[18] Нијемци су увидјели да су Албанци са простора окупиране Југославије спремнији на сарадњу, него Албанци из саме Албаније. То се дешавало углавном због страха од повратка југословенске власти.[7] Квалитет већине регрута био је лош, а само 6.000 је сматрано погодним за обуку.[9] Регрути који су примљени су спојени заједно са око 1.500 бивших заробљеника Југословенске војске, елементима пропале албанске војске и жандармерије, добровољцима из предратне и ратне Албаније и регрутима који су потицали из породица са више од два сина.[13] Ангажовање албанског цивилног становништва спровођено је у тијесној сарадњи са албанском марионетском владом.[19] Дана 17. априла 1944. године, албански батаљон 13. СС брдске дивизије пребачено је жељезницом непосредно из борби у Босни на Косово како би образовали дио Скендербег дивизије. Шеф регрутовања у Вафен-СС, СС-обергрупенфирер Готлоб Бергер, извијестио је Химлеру да су Албанци „... били тужни због одласка”.[20] Сам Химлер је очекивао „велику корист” од јединице, с обзиром да су се Албанци који су били у саставу Ханџар дивизије показали као „високо мотивисани и дисциплиновани” у борби против југословенских партизана.[19] Дана 23. маја, Фицтум је извијестио о неуспјеху албанских јединица у операцији против партизана, те да је распустио четири албанска батаљона у саставу Вермахта. Описао је већину албанских официра војске и жандармерије као „потпуно корумпираним, неупотребљивим, недисциплинованим”.[10] Операције Уреди Дивизија је основана као 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска)[21] 1. маја 1944. године[22] у саставу 21. брдског армијског корпуса. Већина или чак сви дивизиони официри, подофицири и специјалисти били су Нијемци,[23] углавном из 7. и 13. СС дивизије, што је знатно ослабило те јединице.[24] Дивизиони артиљеријски пук основан је од 1. албанског артиљеријског пука.[22] Дивизија је стављена под команду СС-штандартенфирера Аугуста Шмидхубера,[25] који је у јуну унапријеђен у СС-оберфирера. Јачина дивизије се процјењује на од 6.000[26] до 6.500[27] људи. Припадници дивизије су полагали вјерску заклетву над Кураном, обећавајући „џихад против кафира”.[28] Дивизија је на почетку била опремљена заробљеним италијанским тенком M15/42, који се показао као непоуздан.[29] Гарнизон се налазио у Призрену.[30] Дивизија је била опремљена са заробљеним италијанским тенковима M15/42, али они су се показали као непоуздани На самом почетку је постало познато да је већини Албанаца муслимана у дивизији циљ био борба са Србима православцима, који су постали мета бројних звјерстава.[9] Како би зауставили злочине, Нијемци су морали разоружати батаљоне дивизије у Пећи и Призрену и ухапсити албанске официре, а један командни официр је чак послат у затвор у Њемачку. Дана 14. маја 1944. године,[31] припадници дивизије су упали у јеврејске домове у Приштини, ухапсивши 281 Јеврејина које су предали Нијемцима, а који су их послали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје је већина убијена.[32] Дивизија је касније била укључена у масакр над албанским партизанима.[33] Уопштено, била је познатија по убиствима, силовањима и пљачкама, претежно у српским подручјима,[13] и по хапшењу Јевреја, него по учествовању у борбеним акцијама у сврху њемачког ратног циља. Осим неселективног убијања Срба, дивизија је била одговорна за протјеривање преко 10.000 српских породица са Косова, када су стигли нови албански досељеници из сиромашних подручја сјеверне Албаније.[34] Долазак ових Албанаца охрабривале су и италијанске власти, а процјењује се да се чак 72.000 Албанаца доселило на Косово током рата.[6] Између 28. маја и 5. јула 1944. године, дивизија је ухапсила укупно 510 Јевреја, комуниста и осталих антифашиста, које је предала Нијемцима. Такође је вршила одмазде вјешањима сумњивих саботера.[19] У јуну 1944. године, Скендербег је спроводио велике маневре на терену у источној Црној Гори.[35] У Андријевици, дивизија је извршила масакр над више од 400 српских цивила.[36] Дивизија је заједно са 7. СС дивизијом „Принц Еуген” починила масакр над 428 српских цивила у селу Велика код Плава.[37] Учествовала је у операцијама Ендлих (Коначно) и Фалкенауге (Соколово око)[24] у јуну и јулу, као и у операцији Драуфгангер (Дрзник), током којих је дивизија била главна сила коју су користили Нијемци.[38] Ове операција су за циљ имале уништавање јаких партизанских снага на подручју Ђаковице, Пећи и Мокре Горе.[24] Према Нојбахеру, дивизија је била безбрижно посвећена борби у раним фазама њене обуке и лоше се показала.[13] Између 18. и 27. августа, дивизија се борила са партизанима у околини Дебра, али није успјела заузети град.[39] Крајем августа 1944, Нијемци су донијели одлуку да се дивизија може користити само за основне стражарске дужности.[40] Неки припадници су били задужени за чување рудника хрома на Косову, прије него што су то подручје заузели партизани. У предстојећим сукобима, један од пукова дивизије изгубио је више од 1.000 припадника, а многи Албаци су дезертирали,[26] неки након што су српски партизани напали подручје сјевероисточно од Гусиња.[13] Група армија Е тврдила је да учинак дивизије „апсолутно нема војне вриједности”.[26] Дана 1. септембра 1944. године, снаге дивизије у Тетову и Гостивару су се побуниле, убијајући своје њемачке официре и подофицире.[41] У то вријеме, дивизије је бројала нешто мање од 7.000 људи, што је од једне трећине првобитно предвиђене снаге.[17] За два мјесеца од почетно распоређивања дивизије, 3.500 људи је дезертирало из јединице. Химлер је у дивизију довео 3.000—4.000 припадника Кригсмарине из Грчке да би надокнадио изгубљену бројност, али то није много утицало на борбену способност дивизије.[42] Од почетка октобра 1944, снага дивизије је спала на око 4.900, мање од 1.500 који су били спремни за борбу. Јединица је била ослабљена оштећењем опреме и оружања, као и недостатком њемачког војног особља за обуку нових регрута, што се показало чињеницом да је током љета и јесени за борбу био спреман само један батаљон.[19] Шмидхубера су његови војници презирали, а Фицтум то објашњава тиме што нису успјели осигурати ефикасне сигурносне снаге омаловажавајући албанску културу и војни углед.[43] Мање упознати припадници Вермахта су касније изјавили да је главни проблем везан за поузданост дивизије, био јер Нијемци нису блиско сарађивали са Албанцима на мјесном нивоу.[44] Средином октобра, дивизија је учествовала у тешким борбама у околини Ђаковице.[24] Јединица је пружала помоћ Вермахту у повлачењу са Косова, покривајући бокове снага у повлачењу.[45] У то вријеме, дезертери су знатно ослабили јединицу, а 86 официра и 467 подофицира остало је заједно са снагама од 899 мушкараца, од чега су половина били Албанци.[46] Дана 24. октобра, генералоберст Александер Лер, командант Групе армије Е, наредио је да се сви Албанци у јединици разоружају и пусте.[17] Дивизија је 1. новембра 1944. године распуштена.[26] У исто вријеме, косовски Албанци су отпочели борбу са партизанима када су сазнали да област неће бити у саставу Албаније послије рата, упркос ранијим партизанским обећањима. Због тога је на Косово послато 30.000 партизана који су сурово угушили побуну.[16] Између 3.000 и 25.000 Албанаца је убијено током гушења побуне.[47][а] Посљедице Уреди Преостале њемачке снаге и бивше морнаричко особље реорганизовани су као пуковска кампфгрупа Скендербег под командом СС-оберштрумбанфирера Алфреда Графа. Јединица се повукла са простора Косова средином новембра заједно са остатком њемачких снага у тој области.[17] Многи Срби и Црногорци су се затим осветили косовским Албанцима, нарочито сарадницима и бившим припадницима дивизије.[49] Када је кампфгрупа Скендербег стигла до Љубовије на ријеци Дрини, стављена је под команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”,[50] која је обезбјеђивала прелазак ријеке у том подручју. Кампфгрупa је држала Зворник и Дрињачу током прве половине децембра 1944. као дио љубовијског мостобрана. Касније се повукла преко Дрине и борила се на сјеверу према Брчком на ријеци Сави, гдје је ослободила снаге Вермахта које су држале град.[51] Крајем децембра, батерија самохотке кампфгрупе била је присутна на Сремском фронту у Винковцима.[52] Остатак јединице био је распоређен у Бијељини.[52] У јануару 1945. године,[53] шачица морнаричког особља која је преживјела[46] пребачена је у 32. СС добровољачку гренадирску дивизију „30. јануар”,[26] а остаци бивше дивизије реорганизовани су као 2. батаљон 14. СС добровољачког брдског пјешадијског пука 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Дана 21. јануара 1945. године Шмидхубер је унапријеђен у СС-бригадефирера и генерал-мајора Вафен-СС и постављен у команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”.[53] Након рата, проглашен је кривим за ратне злочине и објешен је.[54] У фебруару 1945, батаљон је потпуно распуштен, а преостало људство додјељено је њемачком полицијском пуку у близини Загреба.[17][б] Сама дивизија је сматрана војним неуспјехом;[56] нити један припадник дивизије није одликован Гвозденим крстом током служења у њој.[57] Све у свему, дивизија је била познатија по злочинима које је починила, него по доприносу њемачким ратним циљевима. Њену улогу у депортовању Јевреја са простора Косова испитао је албански историчар Шабан Синани, који тврди да та јединица није учествовала у било каквој депортацији у име Нијемаца.[58] Током рата на Косову и Метохији (1998—1999), амерички журналиста Крис Хеџес тврдио је да су неки од припадника Ослободилачке војске Косова били непосредни потомци неких припадника дивизије и да је то идеолошки утицало на њих.[59] Малком је оспорио ову тврдњу.[60] Ознаке Уреди Ознака за припадности дивизији био је албански двоглави орао.[61] Упркос свом краткотрајном постојању, овратник са приказом козе на врху шљема био је направљен за дивизију, али не постоје докази да је икада кориштен. Постоје фотографије са одређеним машинским тканим манжетним појасом са натписом Скендербег,[26] али он је додјељен 14. СС добровољачком брдском пуку 7. СС дивизије у јесен 1944, а не за ову дивизију.[62] Припадници кадровског особља фотографисани су како носе штитник за руку са приказом црног албанског двоглавог орла на црвеном пољу.[26] Многи припадници дивизије исламске вјероисповијести носили су традиционалне сиве капе, умјесто стандардне СС капе.[9] Остали су носили традиционалне албанске капе зване кече.[39] Састав дивизије Уреди Главне јединице у саставу дивизије биле су:[22] 50. Вафен-СС брдски пјешадијски пук (1. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 51. Вафен-СС брдкси пјешадијски пук (2. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 21. СС извиђачки батаљон (четири чете) 21. СС добровољачки противтенковски батаљон (три чете) 21. СС брдски артиљеријски пук (четири батаљона) 21. СС добровољачки пионирски батаљон (три чете) 21. СС замјенски батаљон 21. СС добровољачки сигналскии батаљон (три чете) 21. СС брдски одред подршке Напомене Уреди ^ Поједини албански извор број мртвих процјењују на између 36.000 и 47.000, али према Малкому, такве тврдње у у великој мјери претјеране.[48] ^ Према Џорџу Х. Штејну, припадници 2. батаљона борили су се са 7. СС дивизија до фебруара 1945. године, када је послати на сјевер како би бранили Одра-Ниса границу.[55]

U dobrom stanju!Na desetak stranica skromno podvlaceno zutim vodenim markerom, nista starsno! Sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Milan Gavrilović: `NARODNI PUT` Izdavač: Balkanija, Novi Sad, 2015 Broj strana: 570 Tvrd povez sa zlatotiskom Knjiga je nova Ana Selić PUTOKAZI MILANA GAVRILOVIĆA ( Pogovor knjizi `Narodni put` Milana Gavrilovića ) Ovdašnje generacije rođene posle Drugog svetskog rata odrasle su, pa i ostarile, slično junaku filma „Trumanov šou“, potpuno nesvesne da žive u konstruisanoj stvarnosti. Zarad globalnog „rijaliti šoua“, naime, svi elementi Trumanovog sveta sračunati su do u detalj: navodni susedi i prijatelji pažljivo su odabrani raznovrsnosti i ubedljivosti radi, roditelji zgodno uklonjeni da bi se izbegla komplikovana pitanja i opterećujuće emocije, a njemu je ostavljena tek knjigom snimanja propisana sloboda, da živi dan po dan, i samo u sadašnjosti. No uprkos brizi reditelja da svaki detalj ima svoje logičko potkrepljenje, kontrola, ma kako pomna, nikada ne može pokriti sve. Kada Trumana – „Pravog Čoveka“ – umalo ubija jedan od reflektora postavljenih da na veštačkom nebu imitiraju dnevnu svetlost, on polako počinje da prepoznaje znake laži u kojoj živi i prirodu sadržaja uvedenog u njegov naizgled autentičan život. Ova američka satira iz 1998. godine, uz tipski ljubavni zaplet, tipske junake i svoj tipski, navodno moralni ugao, ne pretenduje da istinski osudi društveni eksperiment kojim se bavi, bar ne onoliko koliko to sama ideja zaslužuje. Sva mehanika, dinamika i tehničko umeće ove tvorevine bivaju brzo zaboravljeni, ali trenutak u kome glavni junak kroz otvor na platnu džinovske kupole, svog dotad nesagledanog zatvora, iskoračuje iz zadatog života u onaj pravi, razumljiv na svim jezicima slobodnih ljudi, pamti se uprkos holivudski srećnom svršetku. Reditelji života naše generacije imali su na umu jedan širi, nimalo satiričan zahvat. Rukovođeni starom izrekom da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost – sadašnjost već po prirodi stvari budući tu logički sadržana – proglasili su, ne prvi put u ljudskoj povesti, svoj dolazak ka vlast trenutkom od koga počinje prava istorija. U skladu s tim sve prethodno postalo je mrak u koji su oni, svojim samopregorom, istrajnošću i junaštvom, prvi i zauvek uneli blagotvornu svetlost. Tako je revolucija, koja se od 1941. odvijala pod maskom borbe protiv okupatora, otkrivši se u svojoj pravoj prirodi po okončanju Drugog svetskog rata, obuhvatila sve – preimenovani su ne samo gradovi, ulice, bolnice i škole, već je izmenjen i sam moralni sadržaj javnog, pa i privatnog života. Trebalo je izbrisati sve one koji nisu „mi“, koji ne misle kao „mi“ i ne odobravaju ono što smo „mi“ – šta smo činili, činimo i šta ćemo činiti, do u večnost. No kako ni najbolja režija ne može da postigne sve što bi htela, tako se kroz pukotine druge Jugoslavije počeo nazirati naš poništeni kontekst: polako smo saznavali šta je stvarno bilo pre – kako je, na primer, pravljena prva zajednička država južnih Slovena, ko su bili oni koji su je pravili i kakve su ciljeve imali na umu. Pomaljali su se ljudi – pisci, profesori, vojnici, rodoljubi, junaci, čitav jedan svet pun vrlina i mana izbrisan poratnim dekretima, tajnim i javnim presudama i streljačkim vodovima, čiji je i najmanji preostali trag zatiran još izmišljotinama i blaćenjem, oguban bezmalo i bukvalno kako bi se presekla svaka želja za dodirom s njim. I mada je i od tog poslednjeg raspada u krvi prošlo već gotovo četvrt veka, do nas i dalje dopiru samo znaci; fragmentisana, suština nam i dalje izmiče: ta naša bitna, više od jednog veka duga istorija još čeka svog pravog i skrupulozno istinoljubivog hroničara. Da postoji, takva hronika bi nama Srbima u ovom vremenu, jednako uzvitlanom kao pred Prvi ili Drugi svetski rat, poslužila kao dragoceni orijentir u haosu namerno stvorenom da bi neko drugi opet režirao našu budućnost. U njenom nedostatku, Narodni put Milana Gavrilovića, pravnika, ministra, diplomate, političara, vođe Zemljoradničke stranke i novinara, popunjava neka od nenapisanih poglavlja. Spisi odabrani iz bogate zaostavštine iz koje je objavljen samo njegov dnevnik iz vremena dok je bio član jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu ( Londonski dnevnik, Žagor, Beograd, 2013 ) približavaju nam dug i ključan period naše istorije – borbu za Staru Srbiju, Prvi svetski rat, stvaranje prve Jugoslavije, haos koji je u poratnom periodu vladao, političku borbu i ljude koji su je nosili – ne uvek čistu, ali vođenu i principima i idealima – te Drugi svetski rat i masovno izgnanstvo predratne elite. Pouzdan i razložan svedok i učesnik gotovo svih tih događaja, u svojim tekstovima objavljivanim što u zemlji što u emigraciji Gavrilović oživljava i vreme i ljude, uspostavljajući tako „nultom godinom“ pokidane veze i vraćajući nam deo oduzete prošlosti. Demokrata i rodoljub koji ni u starosti nije izgubio mladalačku veru da će ono što je pravedno i pravo, iako ne i zauvek, ipak pobediti, počeo je svoju javnu karijeru kao četnik-dobrovoljac u Staroj Srbiji 1905. godine, da bi potom završio prava i doktorirao 1911. na temu države i prava na pariskoj Sorboni. Tek što je počeo da radi u Ministarstvu spoljnih poslova, napustio ga je neposredno pred izbijanje Balkanskog rata da bi ponovo stupio u četnike. Radio je potom kao sekretar Nikole Pašića. Posle povlačenja preko Albanije počinje njegova diplomatska karijera koja traje do početka dvadesetih godina, kada se potpuno posvećuje novinarstvu. U Politici je kao nepotpisani glavni urednik radio do Šestojanuarske diktature, posle čijeg je uvođenja, kao njen protivnik interniran. U to vreme već je istaknuti član Zemljoradničke stranke čije je vođstvo 1939, posle smrti Jovana Jovanovića Pižona, i preuzeo. Kada je vreme progona i pritisaka na njega da napusti politiku prošlo, imenovan je, 1940, za poslanika Kraljevine Jugoslavije u Moskvi. Tu je dočekao nemački napad na Sovjetski Savez, napustivši ga tek pred kraj 1941. da bi na poziv jugoslovenske vlade u izbeglištvu stigao u London. U više tih vlada bio je ministar pravde i ministar bez portfelja. Zbog takve biografije je na suđenju Dragoljubu Mihailoviću osuđen na 15 godina robije i oduzimanje građanskih prava, državljanstva i celokupne imovine. Do 1950. godine Gavrilović sa brojnom porodicom živi u Londonu, a potom prelazi u SAD. Gotovo do smrti, 1976, u 93-oj godini života, svojim napisima i javnim nastupima zalagao se za iste ciljeve za koje se s puškom u ruci zalagao i kao mladić na Čelopeku i Veljoj Glavi – za slobodnu, i pravu, Srbiju. Milan Gavrilović je svoj novinarski, politički i diplomatski rad smatrao služenjem narodu u cilju najpravednijeg, realno mogućeg a ne utopijskog uređenja društva – tada među Srbima još zajednice – i narodne države. U svetlu današnje zločinačke globalizacije, ovakav stav može se tumačiti ako ne kao anahronizam, ono barem kao nepovratna prošlost. No svaka njegova pravnički pročišćena i fino uobličena misao i sada, usred kakofonije javnog života i poplave besmisla – u „gužvi praznine“, kako je neki nepoznati momak flomasterom sažeo svoj život na naslonu sedišta jednog beogradskog trolejbusa – zvuči okrepljujuće i neophodno. Bilo da je reč o definisanju osnovnih principa po kojima funkcioniše jedna zajednica ( čega u našoj novijoj političkoj teoriji – praksu da i ne pominjemo – gotovo da nema, ili ga ima bezmalo bez izuzetka kontaminiranog ideologijom ), bilo da se radi o osudi ličnih režima s njihove pogubnosti po narod i državu, ili u zapisima o ljudima, diplomatskim izveštajima ili sećanjima na prve borbe – glas koji se čuje uvek je glas jednog istog čoveka – razložnog, okrenutog građenju i sporazumevanju, strpljivog u iznošenju argumentacije i nepomirljivog u sleđenju činjenica i istine. Srbin koji je bio za Jugoslaviju – pa i za širu, balkansku zajednicu, imajući u vidu prošle opasnosti po zemlju i svestan da će novih uvek biti – jasno je definisao i srpski interes, bez uskogrudosti i ostrašćenosti često karakterističnih i za predratni politički život, pogleda uvek uprtog u ono što će doći. Njegovo političko i lično vjeruju – da je vlast koja ne sledi narodni interes, raspoloženje i htenje, pre ili kasnije osuđena na propast – potvrđuje se i našom sadašnjicom. Prihvatajući neizbežnu činjenicu da u odnosima među narodima, kao i među pojedincima, interesi igraju najčešće presudnu ulogu, Gavrilović zastupa svoju, narodnu stranu otvoreno, razumski, jasno i bez uzmaka, osećajući odgovornost prema srpskom idealu slobode i prema duhovnom kapitalu koje je narod u borbi za njegovo ostvarenje stekao, time i za nas rehabilitujući moralnu dimenziju svakog javnog delanja, danas već gotovo bez ostatka prognanu u zaborav. I možda su baš to razlozi što Zemljoradnička stranka, jedina od svih velikih posle Drugog rata zabranjenih političkih grupacija, nije obnovljena devedesetih godina prošlog veka, kada je negde rešeno da Jugoslavija više ne treba da postoji, i da će princip „zavadi pa vladaj“ u njenom slučaju – i ne samo njenom – ponovo dati željeni rezultat. Karikature predratnih stranaka, uz bezbroj drugih, poput, recimo, Jogi letača, trebalo je stoga dodatno da unize ne samo politiku kao plemenitu veštinu, ili barem ne nužno prljavu, podlu i korumpiranu, već i nade ljudi da se i političkim delanjem mogu izboriti za svoj narod, zemlju i uverenja. Uz nesebičnu pomoć iznutra, one su uspešno poslužile kao dodatno oružje u tom zadatku međunarodnih razmera. Istina, napravljena je Seljačka stranka, minorna i nesposobna da i na lažiranim izborima dobije više od jednog, povremenog, poslanika u Skupštini ili da prikupi i 0,5 posto glasova, ali je, tražeći saveznike i levo i desno od svoje „pozicije“, ipak uspela da stigne tamo gde je stigla: da na „slobodnoj“ enciklopediji Vikipediji ima jednako prostora kao i predratna Zemljoradnička stranka. To je, kao uostalom i Vikipedija – sada najvažniji izvor iz koga široka populacija crpi svoja znanja – prava mera degradiranog i novim lažima ispunjenog doba u kome živimo. Na tom izvoru Milan Gavrilović tek od nedavno ima svoju neveliku odrednicu. Njegov prethodnik na čelu Zemljoradničke stranke – Jovan Jovanović Pižon, srpski diplomata ministar, političar i pisac, jedan od organizatora srpskog četničkog pokreta u Staroj Srbiji, te poslanik u Sofiji, Skoplju, Kairu, na Cetinju, u Atini i Beču, i autor knjige Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja – gotovo ni red više. „Četnička akcija“ – ako je iko i potraži pod tim nazivom otuđenim od nas višedecenijskim krivotvorenjem, blaćenjem i „revizijom“ srpske istorije i tradicije – nudi posredno još niz zaboravljenih imena. Među njima su i dr Milorad Gođevac, lekar i nacionalni radnik, pomenut u ovoj knjizi ili ovom prilikom nepomenut Luka Ćelović, veletrgovac iz Hercegovine i jedan od najbogatijih Srba svog vremena, dobrovoljac u Nevesinjskoj buni i oba srpsko-turska rata (1876. i 1877), glavni finansijer četničkih odreda u Staroj Srbiji, i osnivač Beogradske zadruge, buduće prave srpske banke. Priča o nepomenutom Ćeloviću je i u ovom kontekstu paradigmatična. Ovaj veliki prosvetni dobrotvor, ne znajući da će velelepno zdanje njegove banke na uglu Karađorđeve, Travničke i Hercegovačke u Beogradu decenijama propadati sve dok u njega ne uđe arapski novac pod firmom Eagle Hills ( Orlovski visovi, tako karakteristični za pustinjska područja – ostavio je sve svoje imanje Beogradskom univerzitetu. Jedna njegova zadužbina može se videti i u obližnjoj ulici Svetozara Radića, sa natpisom „Zadužbina Luke Ćelovića–Trebinjca, beogradskog trgovca“ vidnim samo retkim prolaznicima voljnim da u žurbi ipak zastanu i pročitaju zaveštanje uklesano na oronuloj fasadi. Ostale su nacionalizovane posle Drugog svetskog rata, a one koje su ostale Univerzitetu, ta ustanova je sa nekim preduzećem, verovatno davno nestalim u tekućoj „tranziciji`, zamenila za stanove. Ova dva imena samo su neka od brojnih koja su direktno uticala na formiranje generacija spremnih da uz svaku žrtvu služe narodu i otadžbini. Takva je, na primer, bila i slikarka Nadežda Petrović, dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, koja je još 1903. godine odlazila u Makedoniju da deli humanitarnu pomoć, da bi, lečeći obolele od pegavog tifusa i sama podlegla toj bolesti 1915. godine. Takve su bile i Sofija Jovanović, komita-devojka pomenuta u ovoj knjizi, ili Milunka Savić, junak srpske borbe za slobodu i srpske borbe u slobodi. Sve njih i mnoge druge nisu decenijama zaobilazili samo školski udžbenici već i zvanična istoriografija, a i kada su pominjani, trebalo je da ih doživimo kao prežitke nekog dalekog, još neuobličenog sveta, iz koga smo, srećom, umakli u ovo što smo danas. Možda je najupečatljiviju sliku tadašnjeg sveopšteg poleta dala jedna strankinja, britanska spisateljica Rebeka Vest, inače prijatelj porodice Gavrilović od londonskih dana pa do smrti, 1983, u svom iz ideoloških razloga kod nas dugo nepoznatom remek-delu Crno jagnje i sivi soko ( Mono & Manana, Beograd 2004 ). Ho znanje o svemu tome, pre svega o kontekstu događaja koji su takve ljude nosili i koje su oni sobom stvarali – ono sagledano i stoga pravo učenje o prošlosti – prognano je iz naših škola i javnosti pre 70 godina zajedno sa „nacionalizacijom“ nepoćudnih zadužbina, a u porodičnim pričama pobedničke strane potopljeno podvizima iz sedam ofanziva, sa Neretve, iz pećine u Drvaru, uz tifus, bombe i jedenje kore sa drveta – isključivo njenom istorijom, dugom tek četiri godine, na kojoj je, precrtanih vekova, trebalo da leži sva budućnost sveta. O ciljevima Zemljoradničke stranke Milan Gavrilović u ovoj knjizi govori dovoljno jasno. O podudarnostima koje su postojale između njih i njenog brojnog članstva sa pokretom Dragoljuba-Draže Mihajlovića, međutim, tek valja podrobnije pisati. Mnogi članovi Saveza zemljoradnika izgubili su život boreći se u redovima Jugoslovenske vojske u otadžbini. No to je samo jedna dimenzija njihove bliskosti i verovatni razlog njihovog progonstva u nepomen, kao i razlog zašto je pokretu Dragoljuba Mihailovića poreknuta svaka ideja i stremljenje, a on sveden samo na bandu kolaboracionista i pljačkaša. Zajedničko osećanje da se istupa u ime i u interesu većinske, seljačke, to jest prirodne Srbije i seljačkog, tj. prirodnog Balkana, između pokreta Draže Mihajlovića i prvaka i članstva Zemljoradničke stranke izraslo je iz realnosti koja im je bila najbliža, i jedni i drugi uzimajući u obzir prirodu zemlje i narav naroda, te snagu koju je on crpeo iz svog moralnog lika. Zato je Srbija i predmet permanentnih, sedam decenija dugih „reformi“ koje, sračunate na ukidanje tog prirodnog sklada i preinačenje narodnog karaktera, danas možda ulaze u svoju tragičnu završnicu. Srbija opustelog sela i pretrpanog Beograda, koji se i dalje poput crne mrlje širi po našoj suženoj i okupiranoj otadžbini – formalno neuporediva sa Srbijom iz Gavrilovićevog vremena kada je više od 80 posto stanovništva živelo van gradova i na svom posedu – samo naizgled demantuje takva ra mišljanja o najboljem uređenju zemlje. Da bi se ta rešenja otpisala potrebno je samo prihvatiti da je put Srbije od 1945. godine, sa prinudnim pretvaranjem njenog stanovništva u proletarijat potreban tadašnjoj ideologiji, zaista bio posledica autentičnog i prirodnog razvoja – one marksističke „istorijske nužnosti“ analogne današnjoj njenoj varijanti koja uranskim i atomskim bombama seje demokratiju, ljudska prava i slobodu širom sveta. Uprkos nastojanjima jedne stranke da generala Mihailovića, o kome se u Srbiji devedesetih godina prošlog veka ipak ponovo počelo govoriti, „privatizacijom“ stavi pod kontrolu, te nedavnim žalosnim pokušajem pravljenja „prave“ TV serije o njegovom pokretu, činjenice polako izbijaju u javnost. Nešto od toga da se saznati i iz svedočenja pukovnika Roberta Mekdauela, poslednjeg zapadnog oficira za vezu koji je boravio među njegovim borcima i dugo razgovarao s Generalom. Njegove beleške objavljene na srpskom pod krajnje neodgovarajućim naslovom Streljanje istorije ( Poeta, Beograd 2012; pravi – Ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu – stavljen je u podnaslov ), zapravo su nacrt memoara koje ovaj američki obaveštajac i profesor arheologije nije nikada objavio, ali koji postoje u institutu Huver i dostupni su javnosti i u originalu. Mekdauel govori o svojim šetnjama sa na zahtev Engleza smenjenim jugoslovenskim ministrom vojnim, tokom kojih on izlaže svoju zamisao posleratne balkanske, čak i srednjeevropske federacije/konfederacije kao buduće brane svim na Balkan ustremljenim imperijalistima. Iz ovako ukrštenih, u javnosti međusobno nepovezanih fragmenata jasno je da nije reč samo o podudarnim programskim ciljevima nego o duboko ukorenjenom zajedničkom osećanju šta je pravo i pravedno činiti da bi se narod i država očuvali i napredovali. Onim ne tako malobrojnim koji u tom smislu spore uputnost, na primer, 27. marta 1941. i njemu sličnih presudnih događaja, Gavrilović u ovoj knjizi u više navrata sasvim argumentovano odgovara. Njegovom nepokolebljivom stavu da bez suprotstavljanja zlu, bez obzira na ishod, ljudi gube i moralno i stvarno, može se dodati i to da uspeh u ostvarenju neke namere ne znači i da je ona nužno dobra i prava, kao što, naravno, važi i obrnuto. Gavrilovićevi stavovi iz gotovo programskog članka koji je poslužio za naslov ove knjige provlače se i kroz sve druge u njoj sabrane tekstove. Samo balkanski narodi svojim sopstvenim snagama, bez oslanjanja na spoljne sile, mogu urediti život na Balkanu. Sporazumevanje bilo kog balkanskog naroda sa nekom spoljnom silom na račun drugog balkanskog naroda uvek se osveti onome ko se time nadao dobitku. „Nijedna sila ne donosi oslobođenje na tanjiru; sa tanjirom ide i ona“, kaže Gavrilović istinu koju naši neposredni susedi moraju uvek da proveravaju iznova – svojim, zlim iskustvom i srpskim žrtvama. Bez dobre unutrašnje politike nema dobre spoljne politike, a dobra je samo ona koja sledi osećanja, bit i biće naroda. Srbi drže ključno područje Balkana i zato su na udaru onih koji bez Balkana ne mogu da vladaju svetom. Padom Srba, padao je i Balkan. Srbi su padali, ali su se prvi i uzdizali, jer su i posle poraza imali na šta da se ugledaju i pozovu. Tačnost ovakvih uvida potvrđuje kako vreme u kome živimo, tako i sudbina nekih drugih, ranijih zastupnika ideje o jedinstvenom, federalnom ili konfederalnom, ali pre svega samosvojnom Balkanu – na primer, Kneza Mihaila Obrenovića, bugarskog demokrate Aleksandra Stambolijskog, ili Esad-paše Toptanija. Da je to razlog njihove fizičke likvidacije jeste nit koju nije lako uočiti u moru podataka čiji je cilj skretanje pažnje sa suštine na brojne i logički potkrepljene detalje – dinastičke borbe, lične osvete, greške u proceni, prave i izmišljene mrlje u ličnom životu – na sve što prekriva pravu, širu sliku i viševekovne planove „Olimpijaca“ zaselih u rediteljsku stolicu iznad šahovske table sveta. Zato se Balkan i prikazuje kao stalno međusobno zavađen i zakrvljen, kao izvorište zla i divljaštva, kao gnojna rana na besprekornom telu Evrope ( da parafraziramo Rebeku Vest ) – one licemerne Evrope koja se i danas pravi da u povesti Balkana nikada nije igrala baš nikakvu, osim dobroželeću i prosvetiteljsku ulogu. Sudbina Milana Gavrilovića je duboko i na mnogo načina isprepletana sa sudbinom Srbije. Posle mladalačkog poleta s početka prošlog veka s nadom u oslobođenje okupiranih teritorija – toliko silnog da su mnogi, kao pisac Stanislav Krakov, na primer, lagali da su punoletni da bi ih primili u vojsku – preko borbi, golgota i pobeda, želje za ujedinjenjem sa okupiranom braćom, zastupanja potlačenih i suprotstavljanja diktaturi u svakom njenom vidu, Srbija se suočila sa izdajom u mnogo lica. Na kraju su se s jedne strane našli susedi, pre svega Hrvati, da prisvoje njena dostignuća, ne libeći se ni masovnih zločina kao sredstva da obezbede sebe i isključivo sebe, na taj način produbljujući prvobitni jaz življenja u različitim kulturama, a s druge strane „saveznici“ iz dva svetska rata – doživljavani kao saborci, te tako i prijatelji, a kojima je račun bio uvek preči od bilo kakve ljudskosti, morala i pravde. A posle izdaje došlo je izgnanstvo. Da ono i dalje traje, pokazuje i današnja Srbija, raseljena širom sveta. Svake godine, po nekim podacima, iz nje emigrira 30.000 ljudi – čitav jedan mali grad, od kakvih bi trebalo da se i sastoji. Nastavljajući da se bori za slobodnu Srbiju i izvan nje, Milan Gavrilović se uzdao i u snagu te vojske van otadžbine, čak i kada je ona u otadžbini bila izdana i poražena, znajući da jedna izgubljena bitka ne znači i izgubljen rat, i da osim ljudske postoji i viša pravda. No Srbija danas ćuti i povlači se, kao 1945. To se, možda više nego u svakodnevnom političkom životu gde se prelazi preko ultimatuma, uvreda i poniženja, očitovalo pri traženju podataka za indeks neophodan uz knjigu ovakvog tipa. Mnogi ovde pomenuti događaji i dalje kao da se nikad nisu zbili, mnoge ličnosti kao da nikada nisu ni postojale. Nema ih u poratnim ideološki prečišćenim enciklopedijama i priručnicima, kao što ih nema ni u udžbenicima istorije, osim, ako već nisu mogli biti zaobiđeni, kvalifikovanih sa stanovišta pobedničke strane ili jednostavno krivotvorenih. Internet, takođe konsultovan u ovom poslu, pokazao se u nekim slučajevima kao dobar putokaz. Zahvaljujući njemu moglo se na primer saznati ko je bio dr Moric Buli, iako je on u ovoj knjizi sasvim epizodna ličnost. Za podatke o ljudima koji su igrali ulogu značajnu za Kraljevinu Srbiju, ili za stvaranje zajedničke države južnih Slovena posle Prvog svetskog rata, pa i za neke relevantne događaje, strani izvori često su se ispostavljali kao korisniji i pouzdaniji nego domaći. Hrvatske odrednice su pomno i dosledno prilagođene „domoljubnoj“ po ko zna koji put redigovanoj prošlosti, a srpske su najčešće ili prevod engleskih, čak i kada se njihov sadržaj protivi zdravom razumu, ili su, što je još tužnije, ćirilična verzija hrvatskih. I dok Srbija ćuti i povlači se na svakom planu, laži progresivno rastu i zadiru sve dublje. Tako je moguće i da opstaje tvrdnja – zasad još samo u virtuelnom prostoru – da su srpski poslanici u Narodnoj skupštini posle atentata u kome su 20. juna 1928. ubijena dva hrvatska poslanika, a ranjen Stjepan Radić, vođa Hrvatske seljačke stranke, igrali kolo oko mrtvih tela. Šta će, kao posledica te kriminalne izmišljotine, biti sledeće potegnuto protiv Srba, verovatno zna onaj kome cilj opravdava sva sredstva. Da je u toku sveopšta revizija istorije jasno je čak i „našim“ bez razlike tabloidiziranim i prodanim novinama. U poslednjih četvrt veka napisano je na hiljade knjiga o Balkanu i navodnoj zločinačkoj ulozi Srba u još neokončanim balkanskim ratovima, o srpskoj krivici za rasparčavanje Jugoslavije i za sva druga, ratna i ostala nedela kakva bolestan duh u odbrani od samoga sebe projektuje na one koji, kao ogledalo, odražavaju njegov istinski lik. Sve to, uz saučesništvo domaćih „real političara“ i običnih podlaca, treba da zatre ne samo naše samopoštovanje i moralni ideal, već i našu budućnost kao naroda. Jer i ovaj, relativno ovlašan uvid u poslednjih sto godina naše istorije – uz današnje iskustvo – otkriva i više nego puke znake: po sredi je čvrsta rešenost da se naša postignuća iz poslednjih sto godina polako vrate na početnu tačku. Oni koji bi da ponovo režiraju našu budućnost shvataju bolje od nas da svoje ciljeve treba da ostvaruju ne više u saradnji sa nama nego protiv nas. Za izvođače izabrali su već osvedočene i sebi podobne kandidate. Nije stoga nimalo slučajno, recimo, što je današnja svetska imperija nametnula da Kumanovski sporazum 1999, kojim je okončano bombardovanje poslednje Jugoslavije, bude potpisan tamo gde je nepun vek pre toga konačno srušena jedna od njenih prethodnica. I neće biti nimalo čudno da posle svega nastane jedna nova Jugoslavija – ona iz Štrosmajerovih, Trumbićevih i Pavelićevih snova, „do Drine“, sa stožerom u katoličkom Zagrebu i Vatikanom za leđima – kao umetničko delo nekog novog Meštrovića čije će mene iz koristoljublja, jasno predočene u ovoj knjizi, biti opravdane već time što su doprinele uspešno ostvarenom cilju. Sve to nije lako izdržati. Zato je jedan poznati ovdašnji istoričar i profesor univerziteta u intervjuu visokotiražnim Večernjim novostima nedavno izjavio: „Nije sramota kleknuti pred jačim“. Dva veka posle Srpske revolucije za koju je „stručnjak“, i o čijim je posledicama napisao desetine knjiga, uz nekoliko udžbenika za osnovnu školu i gimnaziju, ovaj pripadnik današnje srpske elite sklon Knjazu Milošu tvrdi i da su krivci za Prvi svetski rat, rangirani po odgovornosti, Nemačka, Austrougarska i – Srbija. On ne uči samo osnovce, gimnazijalce i studente, on je kao poslanik u Skupštini odlučivao i o našim zakonima, mada kao član različitih stranaka, a kao direktor velikog izdavačkog preduzeća pod okriljem vlade rešavao je i šta će se štampati pod zvaničnim pečatom. Njegova „vizija` u današnjem srpskom establišmentu nije nimalo usamljena. Da li je plod samo slabosti karaktera, neutažive i bolesne ambicije, ili poslednjih sedamdeset godina srpske „revolucionarne“ evolucije, i nije najvažnije. Ono što jeste važno je što zlokobno nagoveštava našu budućnost u čijem su stvaranju on i njemu slični uvek bili spremni da pomognu kolikogod treba. „Istorija je učiteljica naroda“ izreka je koju Milan Gavrilović često citira i u kojoj je parafraza verovatno namerna. U njegovom slučaju poznavanje prošlosti i njenog smisla za budućnost ima sasvim drugo tumačenje. „Vi mislite da imate pravo da upravljate događajima i ljudima u mojoj zemlji. Ali to je moja zemlja, ne vaša, moj narod, ne vaš. Nemate vi nikakva prava da se igrate interesima moje zemlje a ja mislim da se igrate interesima i svoje zemlje. Ja znam šta je moja dužnost prema mom narodu i ništa me ne može sprečiti da je izvršim rekao je Gavrilović pored ostalog jednom predstavniku britanske vlade januara 1943. godine kada je, kao navodni nemački agent, uhapšen Mate Rusković, član Zemljoradničke stranke, pristigao u London sa drugim izveštajem o ustaškim pokoljima Srba u NDH. Umoran od stalnog natezanja u vladi sa Hrvatima i engleskog pritiska da se Srbi priklone njihovim uvek istim, amoralnim i autističnim zahtevima, Gavrilović je rekao da će – ako uhapšenik ne bude oslobođen – napustiti vladu i tako je oboriti, jer će s njim ostavku dati i njen predsednik, Slobodan Jovanović. Mada diplomata, Gavrilović tada nije računao na to da je Englezima potrebna jugoslovenska vlada u Londonu zbog njihovih sopstvenih ratnih i političkih ciljeva i da će zato njegova odlučnost uroditi plodom. Reagovao je kao čovek koji zna da su kompromisi nekad nužni, ali da postoji tačka na kojoj se jači gleda u oči uspravne kičme, sa punim znanjem ko si i šta si, koga zastupaš, i na šta imaš da se pozoveš. Čuvenom irskom političkom filozofu iz 18. veka Edmundu Berku, rodonačelniku autentične anglo-američke konzervativne tradicije, pripisuje se izreka: „Sve što je potrebno za trijumf zla jeste da dobri ljudi ne čine ništa“. Drugom prilikom ukazao je: „Postoji tačka posle koje popuštanje i tolerancija prestaju da budu vrline“ A tvrdi se i da je rekao da su oni koji ne znaju istoriju osuđeni da je ponavljaju. Da nije tako, ne bi rasprava o našim bitnim političkim i društvenim načelima počinjala uvek iznova, sa svakom novom interesnom grupom koja očitim ili prikrivenim nasiljem – često i za tuđ račun – dospe na vlast. I ne bi stalno neke nove floskule bile uvođene u naš javni diskurs, s namerom da kao uporno ponavljane reklamne parole istreniraju naše biće na refleksni, poželjan odgovor. Svoju istoriju moramo iz fragmenata sastavljati u istinitu celinu imajući sve ove izreke na umu ako želimo da izbegnemo sudbinu izmaštanu u nekom zloćudom, političkom Holivudu – u najboljem slučaju ulogu male, pravedno kažnjene vazalne kraljevine, dokazano nesposobne da ičim iskorači iz maloletstva. Za to, za neku istinski našu budućnost, potreban je pre svega pravi uvid u prošlost, odakle se, bar u srpskom slučaju, jedino i može naučiti kako, s kim i čime u nju stupiti. U Beogradu, decembra 2014. Dr Milan Gavrilović (Beograd, 23. novembar 1882 – Betesda, 1. januar 1976) je bio srpski advokat, diplomata, političar, doktor prava. Jedan je od osnivača političke stranke Savez zemljoradnika, a od 1939. godine i njen vođa. Bio je direktor lista Politika 1924−1930. Prvi poslanik Kraljevine Jugoslavije u SSSR 1940−41. U emigranstkoj vladi u Londonu obavljao je dužnost ministra pravde, poljoprivrede, snabdevanja i ishrane. Četnik-dobrovoljac 1912. u Prvom balkanskom ratu. Rođen je u Beogradu 23. novembra 1882. u porodici Uroša i Agnjice Božić. Gavrilović je još kao student 1905. godine bio učesnik četničke akcije. Ranjen je kao četnik u bici kod Čelopeka kod Starog Nagoričana. Gavrilović je doktorirao u Parizu i bio je diplomata. Obavljao je i dužnost sekratara Nikole Pašića. Kao i Milan Rakić, koji je takođe bio diplomata, Gavrilović uzima odsustvo iz Ministarstva inostranih poslova da bi kao doborovljac-četnik učestovovao u Prvom balkanskom ratu. Kao diplomata služio je u Londonu, Atini, Berlinu i Rimu. Od juna 1940. bio je poslanik Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu. Bio je član izvršnog odbora, potpredsednik i, posle smrti Jovana Jovanovića Pižona, šef Zemljoradničke stranke. Novinarstvom se bavio od studentskih dana. Bio je glavni urednik Politike. Prihvatio se učešća u vladi od 27. marta 1941. godine koja je okupila predstavnike parlamentarnih političkih stranaka ukorenjenih u narodu. Milan Gavrilović je pre Aprilskog rata bio poslanik Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu. Status zvaničnog jugoslovenskog predstavnika u Moskvi prestao mu je 6. maja 1941, kada ga je sovjetska vlada proglasila običnim građaninom. Krajem jula 1941. imenovan je za otpravnika poslova jugosovenske izbegličke vlade u Moskvi. Po dolaslku u London (januara 1942) imenovan je za ministra pravde u vladi Slobodana Jovanovića. Sa Slobodanom Jovanovićem sarađuje i u Jugoslovenskom narodnom odboru (1944), a na suđenju generalu Draži Mihailoviću osuđen je zajedno sa Slobodanom Jovanovićem. Posle rata je živeo i preminuo 1. januara 1976. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegova pisana zaostavština, nastala u periodu 1938—1976, dopremljena je u novembru 2013. iz Huverovog instituta Univerziteta Stanford u SAD u Arhiv Jugoslavije.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Dragoljub Jovanović je rođen u selu Gnjilan kod Pirota 8. aprila 1895. godine, kao treće od šestoro dece Stavre i Taske, koji su se u Pirot doselili iz Slavinje, sela sa obronka Stare planine. Dragoljubov otac je bio krojač, vredan i štedljiv zanatlija, a po ubeđenju socijalista. Majka Taska bila je domaćica. Rodila je dvanaestoro dece od kojih je šestoro preživelo. Porodica je bila siromašna a brojna, te su Stavre i Taska teško uspevali da obezbede osnovne uslove za preživljavanje. Uprkos tome, nastojali su da deci pruže dobro vaspitanje i omoguće solidno obrazovanje. Dragoljub Jovanović je rastao kao skroman „zanatlijski sin i učenik zanatlija“. Bio je odmalena „prožet mirisom materijala, prizorom ljudi nagnutih nad poslom“ koji se kroz život probijaju sopstvenim rukama i radom, i koji se odlučno bore za vlastitu egzistenciju. Osnovnu školu u Pirotu upisao je 1902/1903. godine. Izuzetno nadaren i radan, ubrzo je postao jedan od najboljih učenika i već od trećeg razreda osnovne škole, od svoje desete godine, posećivao je skupove radnika u Društvenom stanu gde je recitovao poeziju Koste Abraševića. O tome će sâm kasnije napisati: „Vrlo rano sam ušao u političku školu, skoro u isto vreme kad i u osnovnu“. Veoma mlad prihvatio je ideje istaknutih pirotskih socijalista – njihovim idejama socijalne pravde, jednakosti i bratstva ostao je veran do kraja života, a slike tegobnog rada pirotskih seljaka, radnika i zanatlija predstavljale su idejni i moralni kompas u njegovoj borbi za osnovna ljudska prava. U jesen 1911. godine umro je Dragoljubov otac i nakon toga nastupile su još teže godine siromaštva za porodicu Jovanović. Dragoljub Jovanović je u Pirotu završio osnovnu školu i Nižu gimnaziju, a Višu gimnaziju sa velikom maturom u Beogradu. Odličan i marljiv učenik izdvajao se svestranim interesovanjima. Posebno je bio nadaren i zainteresovan za istoriju, književnost, filozofiju. Sa istim oduševljenjem je čitao ruske klasike, francuske i srpske pisce. Višestruko talentovan, ali isto tako i vredan, ispoljiće to u osnovnoj školi, a kasnije samo potvrđivati. U Beograd dolazi 1912. godine, kao sedamnaestogodišnjak, i upisuje gimnaziju. I dalje vredno radi i objavljuje tekstove u Radničkim novinama i drugim listovima i časopisima. Pohađa nastavu u gimnaziji i na univerzitetu. Najčešće sluša predavanja i nadahnjuje se idejama Jovana Skerlića, Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Cvijića. Ima veoma raznovrsna interesovanja, ali pod uticajem ideja Dragiše Lapčevića, Dimitrija Tucovića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića i Jovana Cvijića sve više se bavi pitanjima modernizacije i socijalnopolitičkog preporoda zaostale Srbije. Stoga, Dragoljub Jovanović svoj rad usmerava na sociološka, politikološka i pravna istraživanja u kojima se ispoljavaju sva njegova širina, talenat i vrednoća. IV razred Pirotske gimnazije 1910 drugi red prvi s leva IV razred Pirotske gimnazije 1910 drugi red prvi s leva Djaci socijalisti u Pirotu 1911,prvi s leva Djaci socijalisti u Pirotu 1911,prvi s leva Maturanti II Beogradske gimnazije, 1914.godine, srednji red, drugi s leva Maturanti II Beogradske gimnazije, 1914.godine, srednji red, drugi s leva Prvi svetski rat je 1914. godine zatekao Dragoljuba u Pirotu i prekinuo njegovo školovanje. Vojne vlasti ga odatle šalju u Makedoniju, u manastir Lesnovo, za učitelja, gde će ostati do kraja te prve ratne godine. Od početka 1915. do povlačenja preko Albanije, novembra iste godine, radio je kao učitelj, a kasnije kao bolničar u vojnoj bolnici u Radovištu. Solun 1916. Solun 1916. Vojno uverenje 1916. Vojno uverenje 1916. Početkom 1916. godine srpska vlada ga je poslala u Francusku na školovanje. U Klermonu je završio studije filozofije a potom, oktobra 1917, upisao studije na uglednom Pravnom fakultetu u Parizu kod čuvenog profesora Buglea. U francuskoj prestonici je upoznao studentkinju Danicu Danu Milošević, kojom se oženio novembra 1919. godine Srpski student u Klermon-Feranu, 1917.godine Srpski student u Klermon-Feranu, 1917.godine Program 1918. Program 1918. Nakon završenih studija prava, 1923. godine je odbranio doktorsku disertaciju: glavnu „Les Rendements Optimum du Travail Ouvrier“ („Moderni stimulansi radničkog rada“). Budući da je bio veliki patriota, nije prihvatio ponudu da nastavi univerzitetsku karijeru u Parizu. Umesto toga, vraća se iz Francuske u Srbiju i uključuje u javni život, prvo u vidu stručno i naučnopublicističkog rada a kasnije i neposrednim političkim angažovanjem. Delovao je kao ubeđeni demokrata, bogate evropske kulture i velikog profesionalnog znanja, spreman da se stavi u službu svoje zemlje, da doprinese njenoj modernizaciji i demokratizaciji. Doktorska teza 1923. Doktorska teza 1923. img118 Ubrzo je na beogradskom Pravnom fakultetu za predmet Agrarna politika izabran za docenta (1924), a potom (1926) i za venrednog profesora. Jovanovićevo teorijsko shvatanje društva svojevrsna je kombinacija političkih, ekonomskih, moralno-filozofskih i drugih elemenata. Uviđao je da je selo jedinstvena društvena sredina, a seljaštvo, kao poseban homogen društeni sloj mistično vezan za zemlju, nosilac svega vrednog u društvu. Stoga, smatrao je, seljaštvo bi trebalo da ima odlučujući uticaj i vladajući položaj u društvu. Bio je pokretač i urednik nekoliko časopisa i listova i jedan od vodećih aktivista u Zemljoradničkom pokretu, koji se borio za socijalno, kulturno i političko uzdizanje sela i seljaka. Sa svojim istomišljenicima osnovao je Grupu za socijalnu i kulturnu akciju (1924), koja je oštro kritikovala autokratski režim i međunacionalne sukobe u zemlji. Pokrenuo je i uređivao listove Novi pravci (1924) i Rad (1926), u kojima su zastupane i popularisane levičarske, socijalističke ideje, sarađivao sa mnogim časopisima i listovima širom Jugoslavije. Od 1925. godine član je Saveza zemljoradnika i vođa leve frakcije tog saveza. Na međunarodnom kongresu socijalne politike u Pragu, 1924. godine, Dragoljub Jovanović, Miloš Đ.Popović, Božidar Adžija i Sreten Kuželj Na međunarodnom kongresu socijalne politike u Pragu, 1924. godine, Dragoljub Jovanović, Miloš Đ.Popović, Božidar Adžija i Sreten Kuželj 4rad Dragoljub Jovanović je u to vreme definitivno odlučio da pored profesorske karijere počne da se bavi i politikom. Cenio je da je to jedini delotvoran način da se bori za svoje ideje. Istinski je želeo da se konačno i kod nas „prime“ ideje slobode, demokratije, vladavine prava. Upravo krajem dvadesetih godina XX veka, te vrednosti su dovedene u pitanje kako u Evropi tako i u tadašnjoj Jugoslaviji. Delovao je kao autonomni kritički intelektualac i narodni tribun, protivnik autokratskog i centralističkog režima, što su i bili razlozi zbog kojih je 1929. i 1930. godine bio hapšen i osuđivan. Nažalost, bio je to tek početak hapšenja, izgona i robijanja Dragoljuba Jovanovića. Vendel o Dragoljubu Jovanoviću 1934. Vendel o Dragoljubu Jovanoviću 1934. Uprkos pritiscima i osudama, nastavio je 1930–1931. da, nezavisno od partijske pripadnosti, okuplja poznate intelektualce oko lista Novi pravci. Znao je da oni mogu doprineti kritici režima i vlade, borbi za bolji položaj sela i seljaštva i borbi protiv korupcije i nacionalnog ugnjetavanja. Maja 1932. godine biva uhapšen zbog dva letka, čiji je potpisnik lično bio: „Zadaci nove vlasti“ i „Šta nas košta svađa sa Hrvatima“. Ne osvrćući se na brojne proteste protiv njegovog hapšenja, a kasnije i suđenja, Državni sud za zaštitu države 6. oktobra 1932. osudio je Dragoljuba Jovanovića na godinu dana strogog zatvora i gubitak državne službe zbog, kako se navodi, „pisanja i rasturanja antidržavnih letaka, držanja ilegalnih sastanaka, napada na poredak i propagiranja federalnog uređenja“. Dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, odlučio je 12. oktobra da ga otpusti iz službe. Zatvorsku kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Posle povratka iz zatvora bio je prinuđen da se bori za golu egzistenciju. Upisao se u registar Advokatske komore u Beogradu i položio advokatsku zakletvu. Uspešno se bavio advokaturom, angažujući se posebno u političkim procesima. Ubrzo, 10. marta 1934, ponovo je uhapšen i osuđen na jednogodišnju robiju i internaciju u Tutin, a potom u Sjenicu. komora Sa suprugom Danom i ćerkama Bojkom i Dafinom, Internacija, Tutin, juli 1933. Sa suprugom Danom i ćerkama Bojkom i Dafinom, Internacija, Tutin, juli 1933. Tokom 1935. godine, po izlasku iz zatvora, potpuno se posvetio predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore. Na listi Udružena demokratska opozicija – dr Vlatko Maček, Dragoljub Jovanović je izabran za narodnog poslanika nadmoćno porazivši vladinog kandidata, osvojivši 62,02 posto glasova. Udružena opozicija je bila druga, iza liste vladine Radikalne stranke. Jovanović je zastupao ideje jugoslovenstva i zalagao se za međunacionalni sporazum Srba i Hrvata. Odlučno se suprotstavio ideologiji i pokretu fašizma i nacizma. Imao je odlučujuću ulogu u formiranju i delovanju Narodnog fronta Jugoslavije, ali je odbio saradnju sa zabranjenom Komunističkom partijom Jugoslavije na tom planu. Posebno se angažovao u pružanju pomoći španskim republikancima u borbi protiv Franka i 1938. godine je u tom cilju boravio u Španiji. Posle povratka u domovinu, nastavio je svoju borbu protiv režima i vlade. Nije propuštao nijednu priliku da napadne predsednika vlade Milana Stojadinovića. Novi povod za hapšenje Jovanovića, Stojadinović je dobio 30. septembra 1938. godine. Jovanović je napisao letak pod naslovom „Najveće izdajstvo posle Kosova“, u kojem je optužio vladu i režim za težak položaj u zemlji, reakciju, pritiske na opoziciju. Uprkos sopstvenoj izvanrednoj odbrani, osuđen je na četrnaest meseci strogog zatvora i novčanu kaznu od 2000 dinara. Ponovo se našao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, u istoj ćeliji u kojoj je ležao i 1932. godine. Namesničkim ukazom pomilovan je 1939. godine. Sa zbora u Mojkoviću, avgusta 1938.godine Sa zbora u Mojkoviću, avgusta 1938.godine Krupanj, 1938.godine, policija i vojska rasteruju zbor Krupanj, 1938.godine, policija i vojska rasteruju zbor Doček u Pirotu, 1939. godine Doček u Pirotu, 1939. godine Nakon izlaska iz zatvora još žešće je nastupao protiv režima i vlade. Početkom 1940. godine, odnosi između Zemljoradničke levice i Saveza zemljoradnika sve više su se zaoštravali, te je Zemljoradnička levica istupila iz Saveza. Dragoljub Jovanović i njegove pristalice, u martu 1940. godine, održali su osnivački kongres Narodne seljačke stranke a on je izabran za generalnog sekretara. Svojim javnim delovanjem afirmisao je etos samosvojnog delatnika utemeljenog na jedinstvu mišljenja, govora i činjenja. Pored toga, krasila ga je lična hrabrost, požrtvovanost, istrajnost i beskompromisnost u borbi za liberalno-demokratska načela, za poštovanje ljudskih prava i sloboda. Nažalost, uviđao je da je tadašnja Srbija, ali i Jugoslavija, rastrzana primitivizmom, partijskim sukobima, bespoštednom borbom za vlast, grubo gazila građanske slobode i prava. Ispravno je zaključio da nema političke emancipacije i liberalno-demokratske države bez opšteg socijalnog i duhovnog preporoda naroda. Dragoljub Jovanović je tom preporodu srpskog naroda i Srbije posvetio najbolje godine svog života, stvaralačkog rada i angažovanja. 11 11a Aprila 1941. godine, kada je Nemačka napala Jugoslaviju, Dragoljub Jovanović se prijavio kao dobrovoljac, ali nije dobio vojni raspored. Nakon nemačke okupacije,Komunistička partija poziva narod na ustanak, međutim, Jovanović se ne odaziva na taj poziv. Ipak, kada je u zemlji otpočeo rat protiv okupatora, opredelio se za saradnju sa partizanima, pozvavši članove svoje Narodne seljačke stranke da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu. Progonjen od Nemaca i Specijalne policije uspeo je da preživi zahvaljujući dobroti brojnih prijatelja i poštovalaca koji su ga krili po Beogradu i Srbiji. Početkom 1942. godine, Dragoljub Jovanović odbija i poziv iz štaba Draže Mihajlovića da se priključi četničkom pokretu. Dodatnu hrabrost pokazuje odbijajući potpisivanje „Apela intelektualaca srpskom narodu“ protiv komunista, čime na sebe navlači dodatni bes Specijalne policije i Gestapoa. Letak sa preporukama kako da se bore za oslobođenje zemlje i kako da se odnose prema komunistima „Uputstvo članovima Narodne seljačke stranke koji odlaze u partizane“, Jovanović je napisao 12. septembra 1944. godine. Mesec dana kasnije, 15. oktobra 1944. napisao je pozdravni letak „Braćo seljaci“, u kojem je pozdravio dolazak sovjetske vojske kao oslobodilaca Beograda, odavši priznanje Narodnooslobodilačkoj vojsci na čelu sa Josipom Brozom Titom. Odmah po oslobođenja Beograda, 22. oktobra, Dragoljub Jovanović i njegovima supruga su uhapšeni. Po njih su došli Slobodan Penezić Krcun i Čile Kovačević. Povod za privođenje bio je upravo letak „Braćo seljaci“, u kojem je, kako je navedeno, „više naglašavao značaj NSS nego KPJ za oslobođenje zemlje“. Nakon iscrpljujućeg saslušanja, vraćeni su kući tek oko dva sata izjutra. Posle oslobođenja zemlje, 1945. godine Jovanović je prišao Jedinstvenom narodnooslobodilačkom frontu i postao poslanik u Privremenoj skupštini Demokratske Federativne Jugoslavije. Nakon mnogih sporenja i ubeđivanja, uspeo je da vođstvo Narodno seljačke stranke privoli da stupi u Narodni front, do čega je došlo 19. februara 1945. godine. U okviru Narodnog fronta bio je vođa opozicije koja je pružala autoritarnom, nenarodnom režimu. Delujući kao poslanik u Skupštini Jugoslavije, od početka 1945. do sredine 1947. godine, istupao je kao oštar opozicionar komunističkom režimu, istakavši se naročito u debatama o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu. poslanicka legitimacija img050 U Narodnoj skupštini FNRJ vodio je tešku, neravnopravnu borbu. Kritikovao je projekte mnogih zakona: Zakona o javnom tužilaštvu, Zakona o izborima narodnih poslanika u Ustavotvornu skupštinu i Zakona o Narodnoj skupštini. Skupštinsku govornicu koristio je da bi kritikovao jednopartijsku diktaturu komunista, boreći se za parlamentarnu demokratiju i višepartijski sistem. U svojim nastupima zagovarao je princip federativnog uređenja države, ravnopravnost svih federalnih jedinica u njoj. Posebno je isticao potrebu aktivnog učešća seljaka u organima vlasti, kako bi se onemogućila diktatura jedne partije, imajući u vidu pobedničku Komunističku partiju Jugoslavije. Smatrao je da Narodni front ne sme biti igračka u rukama jedne partije. DragoljubJovanovic Rukovodstvo Komunističke partije osudilo je takve stavove Dragoljuba Jovanovića i od sredine 1946. godine protiv njega je počela dirigovana hajka. Štampa je bila prinuđena da prećutkuje i da ne izveštava o govorima Dragoljuba Jovanovića. U Skupštini je doživljavao grube napade. Stvarana je atmosfera koja je trebalo da ga eliminiše iz političkog i javnog života. Skupština je donela odluku da se Dragoljubu Jovanoviću oduzme poslanički mandat zbog njegovog „protivnarodnog stava“, kako je stajalo u obrazloženju Mandatnog odbora. Predizbornu kampanju za Narodnu seljačku stranku vodio je ometan od komunističkih vlasti, uz neviđenu torturu skojevaca koji su ga maltretirali gde god bi se pojavio. Opštoj hajci na Dragoljuba Jovanovića, nažalost, pridružile su se i njegove kolege na Pravnom fakultetu u Beogradu, saradnici u Narodnoj seljačkoj stranci, čak i skojevci u rodnom Pirotu. odluka Budući da je Dragoljub Jovanović bio izuzetno čestit i pošten čovek, renesansnog duha i enciklopedijskog znanja, sjajan govornik i predavač, veoma cenjen i u zemlji i u svetu, intelektualno nadmoćniji od većine svojih kolega, predstavljao je veliku smetnju i prepreku komunističkim jurišnicima na Pravnom fakultetu, koji su nastojali da univerzitet stave pod tutorstvo vlasti. Savet beogradskog Pravnog fakulteta, u nastojanju da ukloni tu prepreku i da se dodvori Brozovom režimu, 31. jula 1946. godine doneo je odluku da svog kolegu, profesora Jovanovića, izbaci sa fakulteta zbog njegovog političkog opredeljenja i delovanja. U nastojanju da se Dragoljub Jovanović potpuno isključi iz političkog života, njegovi protivnici u Narodnoj seljačkoj stranci si bez njegovog prisustva organizovali partijski kongres 11. avgusta 1946. i, jedanaest dana pošto je uklonjen sa univerziteta, isključuju iz rukovodstva i iz stranke Dragoljuba Jovanovića i njegovog vernog saradnika Radomira Todorovića. Na Velikogospojinskom vašaru, 28. avgusta 1946, pirotski skojevci su svog, do juče omiljenog i najpopularnijeg, Piroćanca dočekali kamenicama i psovkama. Budući da je bio superiorniji i popularniji od njihovih komunističkih kandidata, Jovanovića je trebalo u potpunosti omaložavati i onemogućiti. Dragoljubu Jovanoviću, prekaljenom opozicionaru i robijašu, bilo je jasno da su svi ti napadi i diskvalifikacije samo priprema za konačni obračun, osudu i izgon, koji će doživeti naredne godine. Početkom 1947. godine nastavljene su teške optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića na radiju, u štampi i javnom životu. Pri tome nisu birana sredstva. U noći 14/15. februara doslovno je izvučen sa slave svog prijatelja u selu Sivac i grubo pretučen. Na Titov predlog, a na osnovu naloga državnog tužioca, Dragoljub Jovanović je 13. maja 1947. godine, na Dan OZN-e, uhapšen „zbog krivičnog dela protiv naroda i države“. Dva dana kasnije, Prezidijum Narodne skupštine FNRJ dao je odobrenje za pokretanje krivičnog postupka protiv Dragoljuba Jovanovića. Suđenje je trajalo osam dana, od 1. do 8. oktobra; bilo je javno i pompezno je praćeno u štampi i na radiju. Zajedno sa Jovanovićem, suđeno je i Franji Gažiju, inženjeru agronomije, vođi Hrvatske seljačke stranke i poslaniku u Privremenoj skupštini. U optužnici je stajalo da su „Jovanović i Gaži išli (su) na to da se ugrozi i konačno obori narodna vlast u FNRJ. Vršili su niz nezakonitih radnji i sarađivali sa centrima jugoslovenske izdajničke emigracije u inostranstvu“. Optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića grupisane su u dva dela: krivice za vreme okupacije i krivice posle rata. U prvom delu se navodi da je on stajao na strani „neprijatelja NOB-a“, a u drugom da mu se na teret stavlja „povezivanje sa agentima strane špijunaže i veze sa izvesnim licima iz jugoslovenske emigracije… usmerene na rušenje nezavisnosti, slobode i ugleda zemlje“. Presuda je doneta 8. oktobra 1947. godine. Dragoljub Jovanović je osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od devet godina, na gubitak političkih i pojedinih građanskih prava (prava na penziju i pomoć socijalnog osiguranja u trajanju od tri godine po izlasku na slobodu). Presuda je bila još jedna potvrda da je suprotstavaljanje politici Komunističke partije Jugoslavije, po pravilu, vodilo u zatvor i da je to bilo jedino mesto na kojem je opozicija mogla da postoji. Posle izrečene kazne, Jovanović je bio sproveden u Kazneno-popravni dom u Sremskoj Mitrovici. Dobio je zatvorski broj 7079 i smešten je u zgradu za najteže krivce. U tamnici, po sećanju, počeo je da piše medaljone – portrete o ljudima koje je poznavao i sa kojima je sarađivao. Izuzetno teški uslovi ga nisu omeli da napiše desetine hiljada stranica. U proleće 1953. završio je prvu verziju rukopisa koji je sadržao oko 400 portreta. Radio je bez odmora i predaha. Nakon toga, započeo je rad na rukopisu višetomne knjige Razmišljanja o moralu. U dva navrata pojavila se nada da će Dragoljub Jovanović biti pomilovan. Prvi tračak je bio nekoliko godina nakon izricanja presude, 1952, kada je vlast ukinula seljačke radne zadruge protiv kojih se Jovanović odlučno borio i zbog čega je i dospeo u zatvor. Strana štampa je učestalije počela da piše o sudbini Jovanovića. Pojedini političari, poput Entonija Idna i Oresta Rosenfelda, i razne organizacije (Međunarodna organizacija slobodnih sindikata i druge) zalagali su se za njegova prava, ali bez uspeha. Naredne, 1953. godine Tito je u jednom intervjuu stranom novinaru najavio da „Dragoljub Jovanović neće biti još dugo u zatvoru“. Naravno, to obećanje nije ispunjeno. Devetogodisnjarobija rukopis presuda Vrednosti Posle devet godina robije, Dragoljub Jovanović se vratio iz mitrovačkog zatvora, ali i tada kao da nije izašao iz tamnice. Ostrakizovan, odbačen i marginalizovan, pribežište je našao u svojoj porodici i veoma uskom krugu prijatelja. Po izlasku iz zatvora Po izlasku iz zatvora Na insistiranje prijatelja, počeo je 13. decembra 1962. godine da piše svoje memoarske zapise o događajima i zbivanjima u kojima je učestvovao: od Pirota, krajem XIX veka, do sredine pedesetih godina XX veka. Uz velike napore, 21. marta 1963. godine, završio je prvi od dvanaest tomova svojih Političkih uspomena. Jovanović je te tekstove pisao u vidu memoarskih zapisa i ti spisi su plod njegovih ličnih razmišljanja, ispovesti i uverenja, osvetljavanih doživljajima i iskustvom u godinama teških iskušenja, kada je stranice istorije neretko ispisivalo samo zlo. Rukopis je dopunio i obogatio brojnim izvodima iz novina, časopisa, oglasima, fotografijama, karikaturama iz domaće i strane štampe, dokumentima iz lične arhive i sličnim prilozima. Svaku knjigu je posebno naslovio, imenujući i glavna poglavlja svake knjige, obeležavajući pritom i period na koji se knjiga odnosi: 1) Zanosi (1906–1927), 2) Saznanja (1927–1933), 3) Propovedi (1933–1936), 4) Iskustva (1936–1938), 5) Iskušenja (1938–1940), 6) Uzlet u buri (1940–1943), 7) Mezza Voce (1943–1945), 8) Otpor i kazna (1945–1946), 9) Opozicija – robija (1946–1948), 10) Robijo, majko! (1948–1952), 11) Uspravno (1952–1956). U poslednjoj, dvanaestoj knjizi dat je Registar ličnih imena u kojem postoje objašnjenja u napomene o ličnostima i događajima koje je pominjao, objašnjenja skraćenica i slični podaci. Podrobno pripremljen rukopis završio je 1968. godine. I pored toga što su rukopisi Dragoljuba Jovanovića bili izuzetno zanimljivi i značajni za istoričare, sociologe, pravnike, filozofe i političare, niko od izdavača u Jugoslaviji nije se usudio da objavi bilo koji njegov tekst a kamoli knjigu, jer se nalazio na crnoj listi autora. Stoga je Dragoljub Jovanović odlučio da u samostalnom izdanju objavi deo svojih rukopisa i da ih na taj način učini dostupnim stručnoj i široj javnosti. Tokom 1970. i 1971. godine objavio je prve dve knjige Vedrina, u Beogradu: prvu knjigu medaljona pod naslovom Ljudi, ljudi, dok je knjigu Medaljoni 56 umrlih savremenika, objavio 1973. godine u Beogradu, a knjigu sa medaljonima 46 umrlih savremenika 1976. godine. Ugovor o otkupu knjiga Ugovor o otkupu knjiga Druga strana ugovora o otkupu knjiga Druga strana ugovora o otkupu knjiga Posle decenija izolacije i zabrane javnih istupanje, Dragoljub Jovanović je krajem 1973. godine dobio priliku da iznese svoje stavove u novinama. Krajem 1973. godine, tačnije 21. novembra dao je intervju novinaru Draganu Kalajdžiću iz Zagreba. U tom intervjuu izneo je svoja gledišta o politici, političarima, o intelektualcima, prelomnim događajima u prvoj polovini XX veka, kojima je bio svedok, u svojoj teškoj borbi u životu. Moglo bi se reći da je Jovanović u tom intervjuu, na kraju svog životnog puta sumirao svoje bogato iskustvo i još jednom potvrdio vernost sopstvenom životnom opredeljenju i doslednost političkim idejama i aktivnostima, bez ikakvog žaljenja. O svojoj zlehudoj sudbini Dragoljub Jovanović je s puno gorčine napisao sledeće: „Kad je video da me često hapse u Jugoslaviji, kojoj sam pohrlio čim sam završio studije, moj profesor Bugle mi je pisao: ‘Ako niste potrebni Jugoslaviji dođite u Francusku; mi ćemo umeti da vas upotrebimo’. Nisam otišao, i ne kajem se. Ali izvesna gorčina je ostala – hapsila me monarhija, hapsila me republika. Za kapitaliste sam bio komunista, za komuniste sam bio reakcija. Trinaest najboljih godina proveo sam u tamnicama ili u internaciji, kao da sam najgori i najštetniji čovek“. Do kraja je živeo u oskudici, u političkoj izolaciji, sa zabranom javnog delovanja. U proleće 1977. godine, zdravlje Dragoljuba Jovanovića se pogoršalo, te ga je porodica 21. maja smestila u bolnicu. Umro je 23. maja iste godine. Sahranjen je u krugu svoje porodice i najbližih prijatelja na Novom groblju u Beogradu. Na taj način, sa istorijske scene otišao je samosvojni i neponovljivi profesor, narodni tribun, političar i večiti opozicionar, borac za slobodu bez straha. Ostao je veran i dosledan svojim ljudskim principima i idejno-političkim uverenjima. I pored toga što je 13 godina proveo u tamnicama i decenije u izolaciji, nije dopustio da mu strah ukalja obraz. Ostavio je veliki naučni, publicistički i memoarski opus: Agrarna politika, Učitelji energije, Vedrine, Političke uspomene I–XII, Medaljoni I–IV i druge spise. par Nakon presude 1947. godine, i smrti tri decenije kasnije, Dragoljub Jovanović je bio prokažen pisac a njegove knjige i rukopisi nedostupni i nepoznati široj javnosti. Narednih decenija njegove knjige nisu mogle biti objavljene u zemlji. Početkom osamdesetih godina, međutim, pojavili su se radovi u kojima su pojedini istraživači analizirali političke ideje i angažovanje Dragoljuba Jovanovića: pravnici Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stranački pluralizam ili monizam (1983), istoričari Branko Petranović, „Politička ideologija levih zemljoradnika i komunista“ (1984), „Zemljoradnička levica i španski građanski rat“ (1987), Mirjana Stefanovski, „Zemljoradnička levica Dragoljuba Jovanovića i pitanje preuređenja Kraljevine Jugoslavije“ (1987), Đura Stevanović, „Sociologija sela u radovima Dragoljuba Jovanovića“ (1987), sociolog Milovan Mitrović, „Seljaštvo i građanski društveno-politički pokreti u Jugoslaviji do Drugog svetskog rata“ (1987). Božidar Jakšić i Nadežda Jovanović priredili su 1991. godine knjigu Sloboda od straha koja sadrži iscrpni predgovor o Dragoljubu Jovanoviću, izbor njegovih političkih radova i bibliografiju radova. Ubrzo je u Nišu organizovan prvi naučni skup posvećen Dragoljubu Jovanoviću. Referati sa tog skupa uvršćeni su u zbornik koji je 1993. godine izdat pod nazivom Čovek iznutra slobodan. Dragoljub Jovanović – naučnik, političar, stradalnik. U zborniku je objavljena i „Bibliografija radova dr Dragoljuba Jovanovića i radova o njemu“ Dobrila Aranitovića. U to vreme počinju pripreme za objavljivanje rukopisa iz bogate zaostavštine Dragoljuba Jovanovića. Izdavačka kuća Kultura i Arhiv Jugoslavije iz Beograda objavili si 1997. godine prvih sedam knjiga Političkih uspomena Dragoljuba Jovanovića. Sociološkinja Dragana Dinić uradila je magistarsku tezu i 1999. objavila knjigu Seljaštvo kao sudbina Dragoljuba Jovanovića. Profesorka Mirjana Todorović objavila je tekst „Dragoljub Jovanović – demokratija kao večno kretanje ka slobodi“. Najzad, 2000. godine dr Nadežda Jovanović objavila je rezultate svojih višegodišnjih istraživanja u knjizi Život za slobodu bez straha. Reč je o dosada najcelovitijoj i najtemeljnijoj studiji o Dragoljubu Jovanoviću. Povodom tridesetogodišnjice smrti, u Pirotu je, 28. avgusta 2007. godine, otkrivena spomen-bista Dragoljubu Jovanoviću, rad pirotskog vajara Pavla Ristića. Dejan A. Milić, publicista iz Pirota, objavio je esej „Dr Dragoljub Jovanović – čovek koji je disao borbom“. Godine 2008. Službeni glasnik, zajedničkim naporom i uz podršku Arhiva Jugoslavije, KIZ Kultura, Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, IP „Filip Višnjić“ i porodice Dragoljuba Jovanovića, uspeo je da pripremi za štampu i objavi Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića u XVI knjiga: Političke uspomene knj. VIII–XII i Medaljoni knj. XIII–XVI. Na taj način su memoarski zapisi Dragoljuba Jovanovića i portreti njegovih savremenika postali dostupni stručnoj i široj javnosti. Pozivajući se na Zakon o rehabilitaciji od 2006. godine, unuk i unuka Dragoljuba Jovanovića, Srđan Jovanović i Stela Damnjanović podneli su Okružnom sudu u Beogradu zahtev za rehabilitaciju svog dede. Po održanom ročištu 11. juna 2009. godine, Veće Okružnog suda u Beogradu donelo je rešenje kojim je Dragoljub Jovanović rehabilitovan.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Istorija jednog Nemca - Sebastijan Hafner Secanja 1914 - 1933 Tekst Istorija jednog Nemca napisan tridesetih godina ovoga veka, doživeo je četrnaest izdanja u Nemačkoj. Hafner pokazuje šta je jedan inteligentan i pre svega pošten Nemac znao o neizrecivoj prirodi nacizma, u vreme kada je nadmoćna većina njegovih zemljaka tvrdila da o tome ne zna ništa i da protiv zla nisu mogli da deluju. Povez: tvrd Format: 14×21 Str: 224 Raimund Pretzel (27. prosinca 1907. - 2. siječnja 1999.),[1] poznatiji pod pseudonimom Sebastian Haffner, bio je njemački novinar i povjesničar. Kao emigrant u Britaniji tijekom Drugog svjetskog rata, Haffner je tvrdio da je smještaj nemoguć ne samo s Adolfom Hitlerom nego i s njemačkim Reichom s kojim se Hitler kockao. Mir se mogao osigurati samo vraćanjem unatrag `sedamdeset pet godina njemačke povijesti` i vraćanjem Njemačke u mrežu manjih država.[2] Kao novinar u Zapadnoj Njemačkoj, Haffnerov svjesni napor `da dramatizira, da razlike gurne na vrh,`[3] ubrzao je prekide s urednicima i liberalnim i konzervativnim. Njegovo uplitanje u aferu Spiegel 1962. i njegov doprinos `antifašističkoj` retorici studentske Nove ljevice naglo su podigli njegov profil. Nakon razlaza s časopisom Stern 1975., Haffner je proizveo vrlo čitane studije usredotočene na ono što je vidio kao sudbonosni kontinuitet u povijesti njemačkog Reicha (1871.–1945.). Njegovi posthumno objavljeni prijeratni memoari Geschichte eines Deutschen: Die Erinnerungen 1914–1933 (Defying Hitler: a Memoir) (2003)[4] pridobili su mu nove čitatelje u Njemačkoj i inozemstvu. Haffner je rođen 1907. kao Raimund Pretzel u Berlinu. Tijekom ratnih godina 1914–18. pohađao je osnovnu školu (Volkschule) kojoj je ravnatelj bio njegov otac Carl Pretzel. Ovih se godina ne sjeća oskudica, nego vojnih biltena čitanih s uzbuđenjem nogometnog navijača koji prati rezultate utakmica. Haffner je vjerovao da je upravo iz ovog iskustva rata od strane generacije školaraca kao `igre između nacija`, zanosnije i emocionalno zadovoljavajuće od bilo čega što mir može ponuditi, nacizam izvući veliki dio svoje `privlačnosti`: `svoju jednostavnost, njegova privlačnost mašti i poletno djelovanje, ali i njegova netolerancija i okrutnost prema unutarnjim protivnicima.`[5] Nakon rata Haffner je prvo pohađao gimnaziju u centru grada, Königstädtisches Gymnasium Berlin na Alexanderplatzu. Ovdje se sprijateljio s djecom vodećih gradskih židovskih obitelji u poslovanju i slobodnim profesijama. Bili su ranorani, kultivirani i lijevo nastrojeni.[6] Međutim, njegova se adolescentska politika okrenula udesno nakon što se 1924. preselio u Schillergymnasium u Lichterfeldeu, na koji su bile pretplaćene obitelji u vojsci. Haffner je kasnije primijetio: `Cijeli moj život određen je mojim iskustvima u ove dvije škole`.[7] Hitler i egzil Nakon siječnja 1933., Haffner je kao student prava svjedočio raspoređivanju SA kao `pomoćne policijske snage` i, nakon ožujskog požara u Reichstagu, njihovom progonu židovskih i demokratskih pravnika sa sudova. Ono što ga je najviše šokiralo u ovim događajima bilo je potpuno odsustvo `bilo kakvog čina hrabrosti ili duha`. Suočeni s Hitlerovim usponom, činilo se kao da je `milijun pojedinaca istovremeno doživjelo živčani kolaps`. Bilo je nevjerice, ali otpora nije bilo.[8] Doktorsko istraživanje omogućilo je Haffneru da se skloni u Pariz, ali ne mogavši ​​se učvrstiti u gradu, vratio se u Berlin 1934. Nakon što je već objavio neku kraću prozu kao serijski romanopisac za Vossische Zeitung, mogao je zarađivati ​​za život pišući feljtone za stilske časopise u kojima su nacisti `tolerirali određenu kulturnu estetsku isključivost`.[9] No, pooštravanje političke kontrole i, što je hitnije, trudnoća njegove djevojke novinarke, koja je prema Nürnberškim zakonima klasificirana kao Židovka, potaknuli su emigraciju. Godine 1938. Erika Schmidt-Landry (rođena Hirsch) (1899-1969) uspjela se pridružiti bratu u Engleskoj, a Haffner ju je, po nalogu Ullstein Pressa, mogao pratiti. Vjenčali su se tjednima prije rođenja sina Olivera Pretzela.[10] Britanska objava rata Njemačkoj 3. rujna 1939. spasila je Haffnera od deportacije. Kao neprijateljski vanzemaljci Haffner i njegova supruga bili su internirani, ali su u kolovozu 1940. među prvima pušteni iz logora na otoku Man. U lipnju je izdavač Georgea Orwella Fredric Warburg objavio Njemačka, Jekyll and Hyde, Haffnerovo prvo djelo na engleskom i prvo za koje je, kako bi zaštitio svoju obitelj u Njemačkoj, upotrijebio imena koja je trebao zadržati: Sebastian (od Johanna Sebastiana Bacha) i Haffner (iz Mozartove Haffnerove simfonije). U Donjem domu postavljena su pitanja zašto je priveden autor tako važne knjige.[11] Lord Vansittart opisao je Haffnerovu analizu `Hitlerizma i njemačkog problema` kao `najvažniji [...] koji se još pojavio`.[12] Politički emigrant Njemačka: Jekyll i Hyde U polemici koja je uvježbavala teme njegovog kasnijeg povijesnog rada, Haffner je ustvrdio da je Britanija bila naivna kada je proglasila svoju `svađu` samo s Hitlerom, a ne s njemačkim narodom. Hitler je `stekao više pristaša u Njemačkoj i približio se apsolutnoj moći nego bilo tko prije njega`, a to je učinio `manje-više normalnim sredstvima uvjeravanja i privlačnosti`. To nije značilo da je `Hitler Njemačka`, ali je bilo ishitreno pretpostaviti da ispod hvaljenog jedinstva Njemačke ne postoji ništa osim `nezadovoljstva, tajne opozicije i potisnute pristojnosti`.[13] Nijemci su u rat ušli podijeljeni. Manje od jednog od pet bili su pravi bhakte, `pravi nacisti`. Nikakvo razmatranje, čak ni `boljševička prijetnja`, nije moglo pomiriti ovaj `moralno nedostupan` dio Nove Njemačke sa stabilnom Europom. Antisemitizam koji je njihova `značka` nadmašio je svoj izvorni motiv: ispuštanje Hitlerovih privatnih ogorčenosti, žrtveno janje manjine kao sigurnosni ventil za antikapitalističko raspoloženje. Funkcionira prije kao `sredstvo selekcije i suđenja`, identificirajući one koji su spremni, bez izgovora, progoniti, loviti i ubijati i tako biti vezani za Vođu `željeznim lancima zajedničkog zločina`. Hitler, pak, (`potencijalni samoubojica par excellence`) priznaje samo odanost vlastitoj osobi.[14] Veći broj Nijemaca – možda četiri od deset – želi samo vidjeti leđa Hitleru i nacistima. Ali `neorganizirani, obeshrabreni i često u očaju`, vrlo se malo njih poistovjećuje s potopljenom političkom oporbom, koja je i sama podijeljena i zbunjena. Rame uz rame žive s otprilike jednakim Nijemcima koji , strahujući od daljnjeg Versaillesa, podnose `predaju osobnosti, vjere i privatnog života` pod Hitlerom kao `domoljubnu žrtvu`. Preko svojih generala, ovi lojalisti Reichu mogli bi na kraju tražiti sporazume sa saveznicima, ali Haffner je pozvao na oprez. Sve što je manje od odlučnog prekida sa status quo ante samo bi se vratilo u `latentno i pasivno stanje` Reichov oživljavajući duh uvećanja i `vulgarnog obožavanja sile`.[15] Da bi u Europi postojala sigurnost, Haffner je inzistirao (u izvornom kurzivu) da `[Njemački Reich] mora nestati, a posljednjih sedamdeset pet godina njemačke povijesti mora biti izbrisano. Nijemci se moraju vratiti svojim koracima do točke u kojoj su krenuo krivim putem - do godine 1866` (godina kada je na bojnom polju kod Königgrätza Pruska uklonila austrijsku zaštitu od manjih njemačkih država). Artikulirajući tezu koju je trebao opširno braniti svoje posljednje (diktirano) djelo, Von Bismarck zu Hitler (1987.), Haffner je ustvrdio da „Ne može se zamisliti mir s pruskim Reichom koji je rođen u to vrijeme i čiji je posljednji logički izraz ne osim nacističke Njemačke`.[16] Njemačku treba vratiti na povijesni obrazac regionalnih država vezanih konfederalnim aranžmanima koji su europski, a ne isključivo nacionalni.[17] Istodobno, Haffner je priznao da bi dio privlačnosti Nijemaca bio to što bi, prenamijenjeni u Bavarce, Rajne i Sase, mogli izbjeći odmazdu saveznika. “Ne možemo se”, smatrao je, “i osloboditi njemačkog Reicha i, identificirajući njegove `države sukcesije`, kazniti ih za njegove grijehe”. Ako su saveznici željeli da mentalitet Reicha umre - `za što je postojala svaka mogućnost nakon katastrofe nacizma` - onda je novim državama trebalo dati `pravednu šansu`.[18] Churchill Postojala je priča da je Churchill naredio svakom članu svog ratnog kabineta da pročita Haffnerovu knjigu. Da je istina, odnos bi bio obostran. Od svih njegovih kasnijih radova, Haffner je rekao da mu je njegova kratka biografija Winston Churchill (1967.) bila najdraža.[19] Kada je 1965. Churchill umro, Sebastian Haffner je napisao `činilo se kao da nije pokopan običan smrtnik, već sama engleska povijest`. Ipak, Haffner je bio razočaran što Churchill nije prihvatio njegove ideje za Njemačku legiju slobode, njemačku akademiju u egzilu i njemački odbor. Premijer je bio spreman koristiti antinacističke Nijemce kao savjetnike, tehničke stručnjake i agente u specijalnim snagama, ali nije smjelo postojati londonski ekvivalent moskovskom `Nacionalnom odboru za slobodnu Njemačku`. Neal Ascherson ipak vjeruje da je moguće da su neke od Churchillovih ideja o poslijeratnoj Njemačkoj imale `korijene u dijelovima Haffnerove knjige`.[20] Poslijeratno novinarstvo Njemačka divizija Godine 1941. David Astor pozvao je Haffnera da se pridruži The Observeru kao politički dopisnik, dok ga je Edward Hulton angažirao kao suradnika popularnog Picture Posta. Inozemni urednik Observera i utjecajan u Engleskoj, Haffner je 1948. postao naturalizirani britanski državljanin. Kroz takozvani Shanghai Club (nazvan po restoranu u Sohou) družio se s lijevo orijentiranim i emigrantskim novinarima, među kojima su E. H. Carr, George Orwell, Isaac Deutscher, Barbara Ward i Jon Kimche[21]. David Astor je po povratku s ratne službe aktivnije sudjelovao u uređivačkim poslovima i došlo je do sukoba mišljenja. Nakon putovanja u Sjedinjene Države iz McCarthyjeve ere, Haffner se zapalio u Sjevernoatlantski savez,[22] i (zajedno s Paulom Setheom iz Frankfurter Allgemeine Zeitunga)[23] nije htio odbaciti kao blef Staljinovu notu iz ožujka 1952. ponuda sovjetskog povlačenja u zamjenu za njemačku neutralnost. Godine 1954. prihvatio je financijski velikodušnu ponudu da se prebaci u Berlin kao njemački dopisnik The Observera.[24] U Njemačkoj je Haffner također pisao za konzervativni nacionalni Die Welt, koji je tada uređivao veteran Kapp Putcha, Hans Zehrer. Izdavač Axel Springer dopustio je raspravu o neutralnosti (`austrijskom rješenju`) kao temelju za konačnu njemačku nagodbu,[25] što se nije definitivno odbacilo sve do izgradnje Berlinskog zida u rujnu 1961. godine. Haffner se pridružio Springeru u ogorčenju protiv neučinkovitosti odgovora zapadnih saveznika na zatvaranje Sovjetskog bloka u Njemačkoj, stav koji je potaknuo njegov konačni raskid s Astorom i The Observerom.[24] U skladu sa svojom vizijom nakon Reicha iz 1940., Haffner se u načelu nije protivio postojanju druge njemačke države. Godine 1960. spekulirao je o budućnosti DDR-a kao `Pruske slobodne države` poigravajući se, možda, nacionalboljševističkim idejama Ernsta Niekischa.[26] Nakon konsolidacije zida, i u raskidu s Axelom Springerom, [27] Haffner nije trebao vidjeti drugu alternativu osim formalno priznati Istočnu Njemačku sovjetskog bloka. Od 1969. podržavao je Ostpolitik novog socijaldemokratskog kancelara Willa Brandta.[28][29] Afera Spiegel Dana 26. listopada 1962. u hamburškim uredima Der Spiegela izvršena je racija d zatvorila policija. Uhićeni su izdavač Rudolf Augstein, zajedno s dva glavna urednika tjednika i novinarom. Ministar obrane Franz Josef Strauss iznio je optužbe za izdaju (Landesverrat) u vezi s člankom u kojem se detaljno opisuje NATO projekcija `zamislivog kaosa` u slučaju sovjetskog nuklearnog napada i kritizira nespremnost Vlade. U izjavi koju je kasnije bio dužan poreći, Strauss je zanijekao da je pokrenuo policijsku akciju.[30] Springer mu je ponudio tiskare, teletipove i uredski prostor kako bi Der Spiegel mogao nastaviti objavljivati.[31] No, po cijenu svakog daljnjeg pristupa Die Weltu Haffner je u Süddeutsche Zeitungu (8. studenog 1962.) izjavio o kršenju slobode tiska i ustavnih normi. Pozivajući se na bauk republikanskog kolapsa 1933., Haffner je tvrdio da je njemačka demokracija u ravnoteži. Poistovjećujući se s onim što se moglo smatrati ključnom prekretnicom u kulturi Savezne Republike daleko od poštovanja koje je zahtijevala stara Obrigkeitsstaat (autoritarna država)[32] Haffner je pronašao novo i liberalnije čitateljstvo u Frankfurter Allgemeine Zeitungu, i s tjednicima Die Zeit i Stern magazinom.[24] Studentski prosvjed i kampanja protiv Springera Zajedno s mladim piscima i aktivistima nove poslijeratne generacije, Haffner je vjerovao da Savezna Republika plaća cijenu za Adenauerovo pragmatično odbijanje da vrši pritisak na obračun zločina iz nacističke ere. Uz implicitno pozivanje na njih, u Stern Haffner je kao `sustavni, hladnokrvni, planirani pogrom` osudio policijske nerede u zapadnom Berlinu u kojima je ubijen studentski prosvjednik Benno Ohnesorg.[33] Dana 2. lipnja 1967., okupljeni razotkrivanjem Ulrike Meinhof u časopisu New Left konkret njemačkog suučesništva u pahlavijevoj diktaturi, studenti su demonstrirali protiv posjeta iranskog šaha. Kada su iranski protudemonstranti, uključujući agente šahove obavještajne službe, napali studente, policija se pridružila sukobu premlaćivajući studente u sporednu ulicu gdje je policajac ispalio svoju bočnu ruku.[34] Doprinoseći konkretu (kasnije se pokazalo da su ga subvencionirali Istočni Nijemci)[35] Haffner je napisao da je `Studentskim pogromom 2. lipnja 1967. fašizam u Zapadnom Berlinu skinuo masku`.[36][37] Sve više usredotočeni na rat u Vijetnamu (`Auschwitz naše generacije`),[38] mnogi, uključujući Haffnerovu kćer Sarah,[39] usmjerili su svoj bijes na njegovog bivšeg poslodavca, Axela Springera. Nakon pokušaja atentata na socijalističkog studentskog vođu Rudija Dutschkea 11. travnja 1968., Springerovi naslovi (Bild : “Studenti prijete: Uzvraćamo udarac”,[40] “Zaustavite teror mladih crvenih-odmah!”)[41] ponovno optužen za poticanje.[37] Morgenpost je odgovorio na prosvjednu blokadu svojih tiska predlažući paralele s Kristalnom noći: `tada su Židovima oteli njihova imovina; danas je Springer koncern taj koji je ugrožen`.[42] Ulrike Meinhof Brandtovi socijaldemokrati niti Stern nisu cijenili Haffnerov doprinos ovom guranju `različitosti na vrh` (`Zuspitzung`)[3], a posebno ne nakon što je Meinhof poduzela ono što je smatrala sljedećim logičnim korakom u borba s `fašizmom`. `Prosvjed`, napisala je, `je kada kažem da mi se ovo ne sviđa. Otpor je kada stanem na kraj onome što mi se ne sviđa.`[43] Dana 19. svibnja 1972., frakcija Crvene armije (` Baader Meinhof Gang`) bombardirao je Springerovo sjedište u Hamburgu, ozlijedivši 17 ljudi. Tjedan dana prije nego što su preuzeli svoju prvu žrtvu, američkog časnika ubijenog cijevnom bombom u američkom vojnom stožeru u Frankfurtu na Majni.[44] Poput romanopisaca Heinricha Bölla i Gunthera Grassa, Haffner nije odolio iskušenju, stavljajući Meinhofova djela u perspektivu, daljnjeg napada na Bild;[45] `nitko`, tvrdio je, nije učinio više da zasadi `sjeme svijeta`. nasilja` nego Springer novinarstvo.[46][45] Ipak, Haffner je izrazio užasnutost brojem ljudi na lijevoj strani za koje je vjerovao da bi, ako bi ga zamolili, ponuditi odbjeglu Ulrike krevet za noćenje i doručak. Ništa, upozorio je, ne može poslužiti za diskreditaciju ljevice i predanosti reformama više od romantiziranja terorizma.[47] Slavimo novi liberalizam Haffner se nije složio s strogošću nekih sigurnosnih mjera koje je odobrila Brandtova vlada. Prigovorio je Radikalenerlass-u (Anti-radikalnom dekretu) iz 1972. godine koji je uspostavio Berufsverbot koji zabranjuje određena zanimanja u javnom sektoru osobama s `ekstremnim` političkim stavovima. Marksisti, tvrdio je, moraju moći biti učitelji i sveučilišni profesori `ne zato što su liberali, već zato što smo mi liberali` (Stern, 12. ožujka 1972.). Međutim, Haffner više nije spominjao policijske `pogrome` ili režimski neofašizam. Šezdesetih godina prošlog stoljeća policija je možda tukla demonstrante na ulicama, ali nitko, usprotivio se, nikada nije `čuo da su ih mučili`.[48] Zapadna Njemačka se promijenila. Možda nije učinio dovoljno da se pomiri s poviješću Reicha, ali je, u Haffneru `s pogled, `udaljio se od toga s lakoćom kakvu nitko nije očekivao`. Stari autoritarizam, osjećaj da ste `subjekt` države, bio je `passé`. Atmosfera je postala `liberalnija, tolerantnija`. Iz nacionalističkog, militarističkog Volka proizašla je relativno skromna, kozmopolitska (`weltbürgerlich`) javnost.[48] Ipak, za neke od Haffnerovih čitatelja trebalo je postojati još jedno, i `apsurdno`, volte lice.[49] `Dalje ruke` od Francove Španjolske U listopadu 1975. uredništvo časopisa Stern odbilo je Haffnerov podnesak uz obrazloženje da je prekršila opredijeljenost časopisa prema `demokratskom ustavnom poretku i progresivno-liberalnim principima`.[50] U onome što je trebalo dokazati svoju posljednju primjenu smrtne kazne, 27. rujna 1975. (samo dva mjeseca prije Francove smrti) Španjolska je pogubila dva člana naoružane baskijske separatističke skupine ETA i tri člana Revolucionarne antifašističke patriotske fronte (FRAP) zbog ubojstva policajaca i civilne garde. Ne samo da se Haffner odbio pridružiti općoj međunarodnoj osudi, nego se činilo da je pozitivno branio španjolsku diktaturu. U djelu provokativno nazvanom `Ruke od Španjolske`, ustvrdio je da Španjolska nije prošla loše u svojih trideset i šest godina pod Francom. Možda nije bilo političke slobode, ali je bilo ekonomske modernizacije i napretka.[51] Mnogima se činilo da je Haffner pretjerao sa svojom reputacijom provokatora, enfant terrible. Čitateljstvo mu je navodno opadalo: već je pao s liste vodećih zapadnonjemačkih novinara Allensbach instituta.[49] Haffner je dopustio da se možda kretao desno dok se Stern kretao lijevo. U svom posljednjem tekstu u Sternu u listopadu 1975., Haffner je tvrdio da nije požalio što je podržao Brandtovu Ostpolitik ili promjenu režima iz demokršćanskog u socijaldemokratski. To je bilo `neophodno`. Ali priznao je neko razočaranje. Relaksacija hladnoratovskih tenzija nije donijela mnogo toga (DDR je, ako ništa drugo, očvrsnuo `otkad smo bili ljubazni prema njima`), a interno, BRD, Savezna Republika, doživjela je bolja vremena.[52] Od Bismarcka do Hitlera U dobi od 68 godina Haffner se odlučio posvetiti svojim popularnim komentarima o njemačkoj povijesti. Već su neke od njegovih serijalizacija u Sternu pretvorene u bestselere. Die verratene Revolution (1968.), Haffnerova optužnica protiv socijaldemokrata u slomu 1918. kao lojalista Reichu, doživjela je trinaest izdanja. Kao i sav njegov rad, ostao je bez fusnota, napisan za popularnu publiku (Haffner je tvrdio da mrzi knjige koje ne možeš ponijeti u krevet).[53] Anmerkungen zu Hitler (1978.) (objavljen na engleskom kao The Meaning of Hitler) prodan je u milijun primjeraka. (Golo Mann ju je nazvao `duhovitim, originalnim i pojašnjavajućim knjigom... izvrsno prikladnom za raspravu u višim razredima škola`) [54] Proširujući svoj ratni `psihogram Führera` u Njemačkoj: Jekyll i Hyde, knjiga stavio Hitlera u sjenu revolucije koju su Ebert i Noske izdali.[55] Hitler, priznao je Haffner, nije bio Prus. Pruska je bila `država utemeljena na zakonu`, a njezina politika nacionalnosti uvijek je `pokazivala plemenitu toleranciju i ravnodušnost`.[56] No, sažeto u Haffnerovoj posljednjoj knjizi, Von Bismarck zu Hitler (1987), ostala je šira teza. Kroz `revolucije` 1918. i 1933. Reich koji je stvorio Pruski izdržao je s istim poticajnim uvjerenjem. Djelomično iz svoje geopolitičke izloženosti, Reich je bio ili velika sila ili će propasti.[57] S obzirom na njihovo iskustvo s ovim Reichom, Haffner je bio uvjeren da njemački susjedi nikada neće dopustiti nasljednika:[58] `zvona za uzbunu bi se oglasila ako bi se novi blok snaga od 80 milijuna snaga ponovno podigao na njihovim granicama.`[59] ] Smrt i obitelj Godine 1989./90., dok je Gorbačov pomrsio svoje proračune i Zid je pao, Haffner se navodno bojao da su Nijemci bili manje ublaženi traumama iz 1945. – poukama koje je pokušao izvući – nego posljedicama podjele njihove zemlje. Nije bio siguran hoće li Nijemce možda ponovno zahvatiti nacionalna megalomanija.[60] Prema riječima njegove kćeri Sarah, miran tijek ujedinjenja mu je bio ugodan, ali ga je, možda, osjećao oštrije da je nadživio svoje vrijeme.[19] Haffner je preminuo 2. siječnja 1999. u 91. godini. Christa Rotzoll, novinarka s kojom se Haffner oženio nakon što je ostao udovac 1969., preminula ga je 1995. godine. Haffnera je preživjelo njegovo dvoje djece s Erikom Schmidt-Landry. Sarah Haffner (1940.–2018.) bila je slikarica i feministička redateljica dokumentarnih filmova.[61] Vjerovala je da je njezina vlastita politička uključenost možda igrala određenu ulogu u angažmanu njezina oca u studentskom pokretu 1960-ih.[19] Njegov sin, Oliver Pretzel (1938-), bio je profesor matematike na Imperial College Londonu. Nakon očeve smrti sabrao je memoare započete početkom 1939., ali napuštene zbog hitnije propagandne vrijednosti Njemačke: Jekyll & Hyde, i dogovorio njegovo objavljivanje kao Geschichte eines Deutschen/Pkoseći Hitleru. U sjećanju Marcela Reich-Ranickog Haffnerov bliski prijatelj, preživjeli holokaust i književni kritičar Marcel Reich-Ranicki (1920-2013), primijetio je da Haffnerove knjige nisu bile samo poučne kao i njegov razgovor, nego su bile i zabavne. Njemački novinari ili povjesničari koji su živjeli u egzilu u Engleskoj ili Sjedinjenim Državama radili su za tamošnji tisak, sugerirao je Reich-Ranicki, pisali drugačije nego prije. Čak i nakon povratka pisali su `jasnijim, živahnijim` stilom koji bi mogao biti i činjeničniji i duhovitiji. To je, doznali su, kombinacija `moguća i na njemačkom`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Petrović (Viševac, 14. novembar 1762/16. novembar 1768. — Radovanjski lug, 26. jul [po julijanskom 14. jul] 1817.), poznat kao Karađorđe odnosno Crni Đorđe, bio je vožd (vođa) Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđevića. Rođen u siromašnoj srpskoj porodici u Šumadiji u Smederevskom sandžaku (Beogradskim pašaluku), Đorđe se istakao tokom Austrijsko-turskog rata (1788—1791) kao pripadnik srpskih frajkora, habzburške milicije sačinjene od Srba. U strahu od odmazde nakon austrijskog poraza 1791, sa porodicom je prebegao u Austriju, gde su živeli do 1794, kada je proglašena opšta amnestija. Đorđe se vratio u Šumadiju i postao trgovac stokom. Odmetnuti upravnik Vidinskog sandžaka, Osman Pazvanoglu, napao je Smederevski sandžak, a Đorđe se zajedno sa Stankom Arambašićem borio u pokušaju zaustavljanja napada. Nakon Seče knezova početkom 1804, koju su izvršili odmetnuti osmanski janičari poznati kao dahije, Srbi Beogradskog pašaluka su podigli ustanak. Karađorđe je jednoglasno izabran za vođu ustanka na skupu preživelih uglednih Srba u februaru 1804. godine. Za šest meseci, ustaničke snage su zarobile i pogubile većinu dahija, a do 1805. uništeni su i poslednji ostaci dahijskog otpora. Karađorđe i njegovi sledbenici zahtevali su dalekosežnu samoupravu, koju je sultan Selim protumačio kao prvi korak ka potpunoj nezavisnosti. Selim je odmah proglasio džihad protiv ustanika i naredio vojsci da krene na Pašaluk. Osmanlije su pretpele niz poraza od ustaničkih snaga. Ustanici su do 1806. zauzeli sve veće gradove u Pašaluku, uključujući Beograd i Smederevo, a proterali su njihove muslimanske stanovnike. Opterećen zahtevima Rusko-turskog rata (1806—1812), Selim je Srbima ponudio opsežnu samoupravu, ali je Karađorđe ponudu odbio zbog ruskog priznanja da će pomoći ustanicima ako nastave borbu. Česti međusobni sukobi, zajedno sa Napoleonovom invazijom na Rusiju 1812, oslabili su ustanike, a Osmanlije su uspele da preokrenu situaciju. Karađorđe je primoran da pobegne iz Srbije u oktobru 1813, a Beograd je kasnije tog meseca pao, čime je Prvi srpski ustanak slomljen. On i njegovi sledbenici su potražili utočište u Austriji, ali su uhapšeni i pritvoreni. Uprkos osmanskim zahtevima za njegovo izručenje, Austrijanci su Karađorđa predali Rusima, koji su mu ponudili utočište u Besarabiji. Tu se pridružio grčkom tajnom društvu Filiki heterija, koje je planiralo da pokrene panbalkanski ustanak protiv Osmanlija. Karađorđe se tajno vratio u Srbiju 1817, ali su ga ubrzo ubili agenti Miloša Obrenovića, suparničkog vođe ustanika, zbog straha da će Karađorđevo ponovo pojavljivanje dovesti do osmanskog odustajanje od ustupaka na koje su pristali poslije Drugog srpskog ustanka 1815. godine. Karađorđe se smatra osnivačem dinastije Karađorđević, koja je tokom 19. i 20. veka vlada Srbijom u nekoliko perioda. Njegovo ubistvo rezultiralo je nasilnim, višedecenijskim sukobom njegovih potomaka i Obrenovića, pri čemu je vlast nad Srbijom nekoliko puta prelazila sa jednih na druge. Đorđe Petrović oženio se 1786. godine Jelenom Jovanović iz Masloševa. Iz tog braka rodilo se sedmoro dece – ćerke Sava, Sara, Poleksija i Stamenka, i sinovi Sima (umro po rođenju), Aleksa (umro u 29. godini u Kišinjevu, Rusija) i Aleksandar.Ubrzo po zasnivanju porodice Karađorđe je prešao u Srem, gde je kao dobrovoljac učestvovao u austrijsko-turskom ratu 1787-1791, pod komandom Radiča Petrovića. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin. Poreklo Spomenik Karađorđu u rodnom selu Viševcu. Karađorđe potiče iz siromašne porodice, koja se ranije u Viševac doselila iz Crne Gore — „od Podgorice[1] ispod Crne Gore”. Po drugom izvoru, narodnom predanju koje je 1940. godine objavio praunuk Rame Kuča — Alil, Karađorđev otac je živeo u mestu Žabren na Pešterskoj visoravni. To su znali svi Karađorđevići, a kralj Petar je zvao u Beograd, kod sebe u goste, svog kuma Alila Kuča. U tom muslimanskom selu sa tada 40 porodica jedina hrišćanska kuća bila je Petrova, i taj deo naselja se zvao „Petrovo polje”. Petar je zbog ubistva dvojice napadača kačaka, morao da se odseli sa porodicom u Šumadiju. Preveo ga je preko Kolena na Goliji, njegov zaštitnik i kum, musliman Ramo Kuč iz Žabrena.[2] Andrija Luburić spominje Župu Nikšićku kao kraj odakle su potekli Karađorđevići, a otimanje za slavne ličnosti je karakteristika i drugih krajeva. Tako Ivan Jastrebov navodi podatak da u selu Mačitevu (Kosovo i Metohija) pričaju da je Karađorđe rodom iz tog sela. Pobegao je jer je u planini pored sela ubio četiri Turčina, a pokazivali su mu ta četiri groba.[3] Ubrzo po selidbi roditelja iz Peštera, Đorđe je rođen u selu Viševcu, u Kragujevačkom okružju, ali je odrastao u obližnjoj Topoli. Majka Marica Živković rodom iz Masloševa u Šumadiji, bila je sposobna i otresita žena koju su zbog „muškog karaktera” zvali „Marica Katana” (konjanik). Njegov otac Petronije[1] zbog nesnalaženja i siromaštva (bio je toliko siromašan da nije mogao da plaća porez pa bi ostali stanovnici sela u kojem je živeo morali da preuzmu ovu obavezu umesto njega[4]) često je menjao spahije i mesto boravka, budući da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod mnogo imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala. Dan Karađorđevog rođenja nije zabeležen niti je kasnije, od njegovih savremenika, zapisan. Čudno je da se ni godina ne zna, odnosno u određivanju njegovog godišta se luta čitavih osamnaest godina, od 1752. do 1770. godine. Takođe je čudno da se vezan uz rođenje ne pominje ni jedan verski datum, što je tada bilo uobičajeno. Pogotovo što je on bio u pesmama opevani junak i vođa naroda, u njegovoj blizini su bili skoro svi pismeni Srbi tog vremena a ni svetske enciklopedije se ne slažu oko pretpostavljenog datuma. Istoričar Radoš Ljušić navodio da se Karađorđe rodio 14. novembra 1762. godine.[5] Tako se 1766. godina, odnosno 3. septembar 1752. godine pojavljuju u zapadnoevropskim enciklopedijama.[6][7], u sovjetskoj 1752. godina[8], u američkoj 1752/1762.[9] a u domaćim izvorima kao najverovatnija se pominje 1768. godina[10] Prema Janićiju Đuriću, Karađorđevom ličnom sekretaru, Karađorđe je rođen 1752. godine. Nemac Flamenstern (1813) navodi u svom delu da je Crni-Đorđe rođen 1767. godine i to slučajno u Beogradu.[11] Međutim, uz ime Karađorđa se pre vezuju priče o nebeskim pojavama kada je rođen. Tako se pominje svetlost na nebu i duga preko neba usred noći. Jedini pisani trag za vremena Karađorđevog života u kome se pominje dan rođenja je pismo ruskog poslanika u Beogradu Rodofinikina kada obaveštava svog pretpostavljenog da ga je „… Crni Đorđe pozvao u selo udaljeno sto vrsta na Đurđic da proslavimo dan njegovog rođenja i imendan”.[12] Naime, često je detetu davano ime po prazniku na koje je rođeno. Đurđic je po julijanskom kalendaru 3. novembra, odnosno u 18. veku po gregorijanskom 14. novembra. Upoređivanjem datuma prolazaka pojedinih kometa preko neba Srbije tih godina, postoji nekoliko kandidata. Međutim, Halejeva kometa jeste bila najsjajnija 13. marta 1759. godine, ali to nije blizu Đurđica već pre Đurđevdana. Jedna kometa je bila čak i sjajnija od Halejeve, ali se pojavila 11. juna 1758. godine što takođe ne odgovara Đurđicu. U svakom slučaju i u 1758. i u 1759. godini se na nebu pojavila kometa koja je mogla privući pažnju svedoka rođenja Đorđa.[13] Podizanje ustanka u Orašcu 1804 Fizički opis i karakter Đorđe Petrović Karađorđe bio je izrazito visok čovek, tamne kose i tamnije puti. Neki izvori navode da je bio visok oko dva metra. Bio je malo poguren i imao je povređenu levu ruku koju mu je povredio neki Turčin u boju na Jelenči. Memoari Prote Mateje Nenadovića navode drukčije, da je Karađorđe ranjen u dlan ruke tokom puškaranja sa momcima Alekse Nenadovića, dok je hajdukovao, nešto pre ustanka.[14] Takođe je imao ožiljak na obrazu, koji mu je napravio iguman manastira Bogovađe Žarko, kad su Srbi izašli iz Laudanovog šanca na Vračar 1804 godine da odu kod Turaka na pregovore. Žarko je tada zbog svađe sa Stanojem Glavašem oko žute ćorbatle (sekirice) hteo udariti Stanoja sabljom, pa ga je promašio i posekao Karađorđa po obrazu, na šta su Glavaš i drugi ustanici ubili Žarka plotunskom vatrom, što je uzbunilo vojsku koja je pošla u tvrđavu kod Turaka, pa su se vratili i izbegli zasedu, a Žarka su posle hvalili da ih je svojom pogibijom spasao[15] Vuk Karadžić navodi da je imao veliki nos po kome ga je bilo lako prepoznati. Vuk takođe navodi da je srpski vožd imao visok, piskutav i baršunast glas, koji je vrlo verovatno uništio konzumacijom rakije. Postoji anegdota da su Rusi pri prvom susretu bili oduševljeni njegovom visokom pojavom i telesnom građom, a da su se razočarali kada je progovorio. Sam ruski komandant u Varvarinskoj bici grof Orurk nije baš bio oduševljen Karađorđem i po voždovom odsustvu više puta ga je kod Mladena Milovanovića i drugih starešina vređao, nazivajući ga krmačom.[16] Po prirodi bio je strog i preke naravi, spreman da ubije za prestup, čak i najbližu rodbinu. Najčuveniji slučajevi su Karađorđevo ubistvo oca Petra, kneza Teodosija Marića i brata Marinka. Vuk Karadžić navodi da je vožd bio ćudljiv, da bi danima sedeo sam i grickao nokte, a kada bi ga neko upitao nešto, odmahnuo bi rukama. Kada bi popio malo rakije ili vina, postajao bi pričljiviji. Neki izvori navode da je Rodofinikin videvši voždovu sklonost ka konzumaciji alkohola, kao i kod ostalih starešina, probao Karađorđa da odvikne od pića, dajući mu čaj sa rumom, a da je Karađorđe kada je nestalo ruma odbio da pije čaj. Po karakteru bio je škrt čovek. U odevanju bio je neuredan. Čak su njegove starešine bile bogatije odevene od njega. Jednom prilikom Turci su poslali pregovarače posle boja. Kada su se našli među ustaničkim starešinama i pitali da govore sa Crnim Đorđem, Karađorđe se pojavio u prljavoj odeći, dok su ostale ustaničke vođe bile lepo odevene. Turci su pri odlasku ne verujući da su se sreli sa Karađorđem poručili ostalim vođama da pozdrave Crnog Đorđa. Izvori navode da je svoj orden svete Ane koji su mu dali Rusi iskrivio popravljajući neko bure. U poslednjim godinama ustanka, Karađorđe je tokom svađe sa Mladenom Milovanovićem doživeo nervni slom, što je značajno uticalo na njegovo prisustvo na frontu.[17] Posle sloma ustanka, Karađorđe je u emigraciji bio teško pogođen. Dane je provodio plačući. Ruski slikar Borikovski je naslikao portret Karađorđa tokom njegovog boravka u Rusiji 1816. Na portretu se vidi po tužnom pogledu da je Karađorđe posle sloma ustanka patio od melanholije.[18] Takođe se navodi da je Borikovski zamolio Karađorđa da oboji kosu u crno, što navodi da je vožd u kasnijim godinama bio sed.[traži se izvor] Uroš Knežević je uradio Karađorđev portret, skoro kopiju Borikovskog, a u Muzeju kneza Pavla se nalazio još jedan portret, nepoznatog autora, koji ga je prikazivao iz poluprofila.[19] Ženidba i emigracija u Austriju Devetnaestogodišnji Đorđe Petrović se 1785/1786. godine ženi Jelenom Jovanović sirotom devojkom, rodom iz sela Masloševa. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imućniji i nisu dali svoju kćer, ali ju je Đorđe oteo i učinio svojom ženom. Po drugom, verovatnijem izvoru, Đorđe je devojku u koju se zagledao na silu oteo iz mesta Jagnjila, gde je ona kod sestre boravila, jer su bili u zavadi mladići Topole i Jagnjila.[1] Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji, jer je navodno ubio Turčina. Po Davidoviću, Đorđe je ubio tri Arnautina koji su mu došli u kuću i nasilje činili. Izbegao je zbog toga u Srem sa svojom porodicom, gde se nastanio 1787. godine u manastiru Krušedolu i počeo da radi kao šumar. U tom zbegu se desio događaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike među istoričarima — oceubistvo. Najverovatnija priča je da je njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. Svi u zbegu su to razumeli kao pretnju da će se vratiti u ropstvo ili u smrt. Kada je uvideo da majčino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomaže i da ima podršku svih, digao je ruku na oca, a potom je njegovog oca Petronija dotukao momak iz pratnje — Đorđe Ostojić.[1] Ubistvo je, po Vuku Karadžiću, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni svi iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. Godine 1796. po povratku u Srbiju, Karađorđe se navodno ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od sveštenstva dobio. Karađorđe je ubio ne samo svog oca već i još jednog člana svoje porodice. Kada je ustanak počeo, sredinom 1806. obesio je brata Marinka jer je bio optužen da je silovao jednu Srpkinju u Topoli. Ta Karađorđeva prekost i surovost ulivala je strah svim Srbima, koji su pomislili da se mire sa Osmanlijama, i primoravala ih na poslušnost vođi ustanka.[20][21] Austro-turski rat i povratak u Srbiju Na početku Austrijsko-turskog rata, 1788. godine, kod nas poznatijeg kao Kočina krajina, Karađorđe počinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka, pod komandom Radiča Petrovića. Iz Srema gde su živeli, stupio je on prvo u Mihaljevićev frajkor, i ubrzo postao stražmešter. Tu je naučio „egzircir i zapt” vojni. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin. Kao podoficir ratovao je ne oklevajući da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake.[22] Sredinom 1791. zaključuje se Svištovski mir, Karađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost. Sa porodicom 1791. godine prelazi u Topolu, gde je i ranije živeo. Po povratku odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. Do opadanja hajdučije dolazi 1793/1794. godine i Đorđe se povukao i skrasio uz porodicu, u Topoli. Počeo je da se bavi trgovinom stoke, trgujući preko granice sa Habzburškom monarhijom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila.

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Istorijski spisi. 1 / [Vuk Stef. Karadžić ; priredio Radovan Samardžić] Vrsta građe naučna monog. Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1969 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 542 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića, [8] str. s tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Samardžić, Radovan, 1922-1994 = Samardžić, Radovan, 1922-1994 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića ; ǂknj. ǂ15 (Pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. [3] Podatak o autoru preuzet sa korica Napomene i objašnjenja: str. 243-497 Beleška o ovoj knjizi: str. 505-506 Ilustracije: str. 535-542 Registri. Predmetne odrednice Srbija -- Istorija -- 19. v. -- Istorijski izvori Biografije -- Srbija -- 19. v. Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Istorijski spisi. 2 / Vuk Stef. Karadžić ; priredio Radovan Samardžić Vrsta građe naučna monog. Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1969 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 670 str., [1] list sa slikom Vuka Karadžića, [8] str. sa tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Samardžić, Radovan, 1922-1994 = Samardžić, Radovan, 1922-1994 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića ; ǂknj. ǂ16 (Pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. 3 Podatak o autoru preuzet sa korica Napomene i objašnjenja: str. 289-552 Str. 555: Beleška o ovoj knjizi / R. S. [Radovan Samardžić] Str. 559-581: Istorijski spisi Vuka Stef. Karadžića / Radovan Samardžić Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Srbija -- Istorija -- 19. v. -- Istorijski izvori Biografije -- Srbija -- 19. v. MG130 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG130 (L)

Odlično očuvano, omoti kao na slikama Tvrd povez, format 24 cm Ćirilica, 1422 strane (644+778) Bogato ilustrovano Zaštitni omotač Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod