Paideia 2003, tvrd povez, odlično stanje osim nekoliko presavijenih ćoškova listova, 435 strana, težina oko 570 gr

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Odlično stanje, tvrd povez, papirni omot kao na slikama Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

Odlično stanje Retko u ponudi Ilustrovano Leksikografski zavod Crne Gore 1987 343 strane : ilustrovano Autor o knjizi: https://youtu.be/y-UFsmPgE9Y Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора.[5] Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.[6] Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић.[7][8][9] Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана. Класификована од стране Свјетске банке као економија са вишим средњим приходом, Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини. Црна Гора је оснивачка чланица Уније за Медитеран. У процесу је придруживања Европској унији. Закључно са 20. јануаром 2016. године Црну Гору као независну државу не признаје 14 свјетских држава. То су углавном мале и забачене државе, међутим има и изузетака попут Нигерије, Камеруна, и Танзаније.[10] Етимологија Име Црна Гора се на овим просторима први пут званично јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира, Скадарског језера.[11] Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предијеле,[12] а овдје је изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим (црногоричним) шумама. У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.[13] као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Montenegro ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435, у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.[12][14] Географија Главни чланак: Географија Црне Горе Положај Сателитски снимак Црне Горе и сусједних држава Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балкану. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 км2. Граничи се са Хрватском (14 км) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 км), Србијом на истоку (203 км), Албанијом на југу (172 км), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 км.[15] Крајње тачке Црне Горе су: сјевер: 43° 32` СГШ, 18° 58` ИГД — обронци планине Ковач код мјеста Моћевићи југ: 41° 52` СГШ, 19° 22` ИГД — код аде Бојане, на ушћу ријеке Бојане исток: 42° 53` СГШ, 20° 21` ИГД — код села Јабланица источно од Рожаја запад: 42° 29` СГШ, 18° 26` ИГД — код села Суторина у близини Херцег Новог[15] Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку Которску. Геологија и рељеф Боботов Кук, највиши врх планине Дурмитор, један је од симбола Црне Горе Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима. Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[а] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током посљедњег леденог доба. Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и других култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу. Бока Которска Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге. Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 км. Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар. Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе. Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница. Фосилни глацијални рељеф Према досадашњим проучавањима поуздани глацијални трагови пронађени су на Проклетијама, Хајли, Жљебу, Дурмитору, Бјеласици, Сињајевини, Маглићу и Орјену. Између Сутјеске и Пиве постојали су Трновачки, Стабањски и Суводолски ледник. Са Сињајевине спуштао се Колашински ледник који је имао дужину од 14 km. Биоградски ледник спуштао се са Бјеласице. Био је дугачак 5 km а ширина његовог валова достизала је 3 km. Он је на месту отапања наталожио морене и формирао терминални басен у коме се данас налази Биоградско језеро. Ледени покривач током плеистоцена постојао је и на планини Орјен. Према Албрехту Пенку он се простирао на око 80 km². С обзиром на малу удаљеност од мора, Орјен је и током Плеистоцена примао велику количину падавина. Са његове кречњачке површи разилазило се 20 ледничких језика. Они су се кретали преко вртача и увала у којима се, након њиховог отапања, задржао моренски материјал. Ледници су се спуштали до 900 m на западу односно до 600 m надморске висине на истоку. Са северне стране, на јужном ободу Граховског поља, сталожен је флувиоглацијални материјал у виду огромне плавине.[16] Клима Кањон ријеке Таре На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, као и дубок улазак Бока Которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије. У Приморју и Зетско-бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна ка мору дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просјечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[17] Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20–80 км од мора. У централном и сјеверном дијелу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе и континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са надморском висином. Воде Место спајања Таре и Пиве Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 км), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 m. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића. Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро. Флора и фауна У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетница), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може подјелити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу, те још два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[18] Рис Животињски свијет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктика, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за вријеме леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте као: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[19] Национални паркови Главни чланак: Национални паркови Црне Горе Црна Гора на карти Црне ГореДурмиторДурмиторПроклетијеПроклетијеСкадарско језероСкадарско језероЛовћенЛовћенБиоградска гораБиоградска гора Паркови у Црној Гори У Црној Гори постоји пет националних паркова: Име Основан Величина (ha) Слика Национални парк Дурмитор 1952. 39.000 Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650 Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејом Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000 Национални парк Проклетије 2009. 16.630 Историја Главни чланак: Историја Црне Горе Праисторија Праисторијски налази на тлу Црне Горе: Камено доба Бронзано доба Прелаз из бронзаног у гвоздено доба Гвоздено доба Недатирани налази Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене. Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору. Антика Доклеа Током античког периода, на простору западног Балкана, живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229—228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (6—9). Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем вијеку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору.[20][21] Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмација, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине Римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости. Средњи вијек Устанак Црногораца, слика Ђуре Јакшића Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са другим Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун. Битка на Граховцу, побједа црногорске војске над Османлијама, под вођством Мирка Петровића На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему свједочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извјесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу над Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије. Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара. Југоисточна Европа 1090. на врхунцу дукљанске моћи Војиславова победа над Грцима Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који, вођењем успјешне политике, успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине[22], чиме Зета постаје прва српска краљевина.[23] Његов син Бодин обједињава српске земље, припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Ремоном Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-их година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету ставља под своју власт, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану. Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-их година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Зете подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора. Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонасљеднику младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонасљедника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додјељена породици Балшића. Бедеми Старог града у Будви, 1900 Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем. Насловна страница Цетињског октоиха — првогласника Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином 15. вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побјегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његовог сина (Ђурђа (1490—1496) Црна Гора ће 1496. године пасти у османске руке, а породични поседи ће још неко време остати у власништву Ђурђевог млађег брата Стефана, који се око 1499. године замонашио. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих” (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову). Турска владавина Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Кратко вријеме Црна Гора је постојала и као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614. године. Петар II Петровић Његош У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства, чиме су локална племена била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису прихватали османску власт, те су у 17. вијеку подизали бројне буне. Током овог периода, Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. У таквој држави, Млетачка република је имала и свог човјека са звањем гувернадура који се у њено име мијешао у црногорску политику. Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Владавина Шћепана Малог у Црној Гори, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко успјела раздвојити свјетовну од црквене власти, те дјелимично сузбити племенску неслогу и учврстити централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку Которску, али је она Бечким конгресом додијељена Хабзбурзима. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Старој Црној Гори је припојена регија Брда. Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и 1832. године је укинуо звање гувернадура, пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. године. За овај пораз, Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео и острва Врањину и Лесендру. Краљ Никола I Петровић и краљица Милена у егзилу у Француској, 1916. Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за књаза Црне Горе. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповједништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860, а наслиједио га је синовац Никола I Петровић. Независност Црне Горе Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору од капитулације је поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност. Иако се краљ Никола у јавности позивао на државност Немањића, Црнојевића и Балшића, не постоји било каква директна веза између средњовјековних држава и нововјековне државе Црне Горе.[24] Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905, којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обиљежио сукоб између краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку. Територијална проширења Црне Горе од 19. вијека до краја Другог свјетског рата Ослобођење Црне Горе од стране окупације од 1711. до 1918. године Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске. Године 1910, на 50. годишњицу своје владавине, кнез Никола је Црну Гору прогласио краљевином, а себе њеним првим (и јединим) краљем. У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. И поред великих губитака на његовом ослобађању, Црна Гора је морала да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Новопазарском санџаку и Метохији. У Првом свјетском рату Црна Гора је стала уз Србију против Централних сила. Херојске подвиге, црногорска војска је показала штитећи повлачење српске војске кроз Албанију, али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу. Године 1918, српска и друге савезничке војске ослобађају Црну Гору од окупатора. Након ослобађања, у Подгорици се окупља Подгоричка скупштина која доноси одлуку о безусловном присаједињењу Црне Горе Србији. Југословенске државе и модерна историја Главни чланци: Социјалистичка Република Црна Гора и Република Црна Гора (1992—2006) Зетска бановина у Југославији од 1929. до 1939. Због италијанског незадовољства да будућа Србија има излаз на море, ова краљевина подстиче многе бивше чиновнике краља Николе, као и противнике безусловног уједињења са Србијом, на побуну, а за њено дизање искориштени су божићни црквени сабори 7. јануара 1919. године. Како побуна није дала жељени резултат, она се претворила у хајдучију побуњеника (Зеленаша) против чиновника нове власти (Бјелаша) која је потрајала све до 1926. године. Унутар новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је реорганизована у Зетску област, а 1929. је проширена у Зетску бановину Краљевине Југославије. У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале и раскомадале силе Осовине, а затим су 12. јула 1941. основале и марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак под вођством КПЈ. Устанак је угушен до половине августа 1941. Током рата, америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успјели да ослободе Црну Гору, која је послије рата постала једна од шест република ФНРЈ са сједиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици). Након Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), предсједник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер. Прослава након проглашења независности Црне Горе 2006, Цетиње Послије распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994. Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.[25] Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију. Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута,[26] прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута. Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.[27] Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006, већина од 55,5% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.[28] Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација[29], а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.[30] Дана 5. јуна 2017. године, Црна Гора се придружила НАТО-у као његова 29. чланица.[31] У децембру 2019. отпочели су масовни протести због контраверзног Закона о слободи вјерисповјести, којим се оспоравала комплетна имовина Српске православне цркве.[32][33] Осамнаест парламентараца из редова опозиције је ухапшено прије гласања о закону.[34] Протести су настављени у Јануару 2020,[35][36] праћени са блокадама путева.[37] Током трајања протеста нападнута су црквена лица[38][39] а низ грађана је ухапшен.[40][41] Политички систем и уставно-правно уређење Главни чланци: Политички систем Црне Горе и Устав Црне Горе Плава Палата, резиденција предсједника републике на Цетињу Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донијет 22. октобра 2007. године. Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Предсједник је такође члан Врховног савјета одбране. Тренутни предсједник Црне Горе је Мило Ђукановић. Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Дритан Абазовић је садашњи предсједник владе Црне Горе. Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик. Последњи парламентарни избори у Црној Гори одржани су 30. августа 2020. године. Тренутни предсједник Скупштине Црне Горе је Данијела Ђуровић. Државни симболи Главни чланци: Застава Црне Горе; Грб Црне Горе и Ој, свијетла мајска зоро Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб има иначицу и на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро. Некадашњи премијер Душко Марковић и главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на потписивању протокола о чланству Црне Горе у Северноатлантском савезу; Вашингтон, 5. јун 2017. Војска Главни чланак: Војска Црне Горе Војска Црне Горе Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су насљеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.[42] Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она знатно смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. Црна Гора је чланица НАТО пакта и програма Партнерство за мир. Административна подјела Главни чланак: Општине Црне Горе Подјела Црне Горе по општинама 2012. године Црна Гора је административно подјељена на глави град (Подгорицу) у чијем саставу су двије градске општине (Голубовци и Тузи), престоницу (пријестоницу) (Цетиње) и 21. општину. Андријевица Бар Беране Бијело Поље Будва Гусиње Даниловград Жабљак Колашин Котор Мојковац Никшић Петњица Плав Плужине Пљевља Рожаје Тиват Улцињ Херцег Нови Шавник У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа. Градови Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док Цетиње има статус престонице. Други већи градови су Никшић и Пљевља. пру Извор: ? № Град Општина Популација № Град Општина Популација Подгорица Подгорица Никшић Никшић 1. Подгорица Подгорица 136.473 11. Тиват Тиват 9.467 Пљевља Пљевља Бијело Поље Бијело Поље 2. Никшић Никшић 58.212 12. Рожаје Рожаје 9.121 3. Пљевља Пљевља 21.377 13. Доброта Котор 8.169 4. Бијело Поље Бијело Поље 15.883 14. Даниловград Даниловград 5.208 5. Цетиње Цетиње 15.137 15. Тузи Подгорица 4.857 6. Бар Бар 13.719 16. Мојковац Мојковац 4.120 7. Херцег Нови Херцег Нови 12.739 17. Шкаљари Котор 4.002 8. Беране Беране 11.776 18. Игало Херцег Нови 3.754 9. Будва Будва 10.918 19. Бијела Херцег Нови 3.748 10. Улцињ Улцињ 10.828 20. Плав Плав 3.615 Становништво Главни чланак: Демографија Црне Горе Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и вјерском саставу који слиједе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011.[43] Наредни попис у Црној Гори биће одржан од 1. до 15. новембра 2023.[44] Етнички састав Етнички састав Црне Горе по општинама 2011. године Етнички састав Црне Горе по насељима 2011. године Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је посљедњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногор

Dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Autor - osoba Kissinger, Henry A. Naslov Obnovljeni svijet : Metternich, Castlereagh i problemi mira 1812-1822 / Henry A. Kissinger ; preveo s engleskoga Krešimir Fijačko Jedinstveni naslov A world restored : Metternich, Castlereagh and the problems of peace 1812-1822 Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1976 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Matica hrvatska, 1976 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 448 str., [1] presavijen list s geogr. kartom ; 20 cm : geogr. karta Drugi autori - osoba Fijačko, Krešimir (Karton s omotom) Napomene Prijevod djela: A world restored : Metternich, Castlereagh and the problems of peace 1812-1822 Henry Kissinger-intelektualac i vlast / Krešimir Fijačko: str. 427-435 Bibliografija: str.: 409-424 i uz tekst Registar. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- Europa -- 1812-1822 „Povijest treba praviti, a ne pisati“, govorio je Bismarck. Henry Kissinger najprije će je proučavati, zatim pisati, a na kraju poželjeti da je i sam pravi. Pišući „Obnovljeni svijet“ on će otkriti model i uzore, držeći da mu je ponuđen svijet u kojemu u drugoj polovici dvadesetoga stoljeća postoje svi uvjeti za akciju metternichovskog tipa. Čitatelju će „Obnovljeni svijet“ otkriti čime je Henry Kissinger priskrbio sebi naziv „Nixonova Metternicha“ ili naprosto „Metternicha dvadesetoga stoljeća“, i zbog čega je moguće obrnuti usporedbu pa Metternicha nazvati „Kissingerom devetnaestoga stoljeća“. U „Obnovljenom svijetu“ lako je otkriti ideje što ih je Kissinger donio u Bijelu kuću i raznio svijetom. Ako je Metternich bio njegovim uzorom, a ova knjiga njegovim brevijarom, onda je ona jednako vrijedna kao kazivanje o prošlosti, koliko i o sadašnjosti. Ravnotežu za kojom traga Metternich na početku 19. stoljeća Kissinger će potražiti sedamdesetih godina 20. stoljeća. I Kissinger će, poput svoga uzora, govoriti o ravnoteži izabranih, velikih. On će biti jedan od tvoraca svijeta čija atmosfera nije samo zbog paradoksa i oživljavanja prošlosti slična onoj iz Metternichovih vremena „Svete alijanse“, nego doista nosi u sebi ideje te alijanse. Kissinger očito u današnjem svijetu vidi mnogo sličnosti s Metternichovim vremenima i njegovim „obnavljanjem svijeta“. Današnji svijet, kaže, samo je nastavak onoga svijeta; borba između revolucionara i konzervativca nikad nije prestala. Na tome se temelje današnja Kissingerova stajališta. Među revolucionare on ubraja Rousseaua, Robespierrea, Napoleona, Marha, Lenjina, Staljina, Mao Ce Tunga; među konzervativce ubrojio je Talleyranda, iznad svih Metternicha, i – treba li reći – sebe sama. Ova briljantna studija o Europi 19. stoljeća, o Metternichu i Castlereighu, tragačima za ravnotežom, o borbi revolucionara i konzervativca, gotovo da je – Kissingerovo sjećanje na budućnost. Jer, ili da je svijet odolio njegovim pokušajima da ga promijeni, ili bilo posrijedi nešto drugo, teško bi se mogla naći bolja definicija Kissingera od one koju on sam u ovoj knjizi daje o Metternichu: „...Njegova je politika ovisila o sposobnosti da se izbjegnu teške krize koje bi ga prisilile na izbor bez dvosmislenosti, o njegovoj sposobnosti da stvori iluziju intimnosti sa svim najvažnijim silama. On je bio sposoban pauk koji je izbacivao pipke u svim smjerovima i tako uspio prikriti činjenicu da nijedan od bitnih problema zapravo nije riješen.“ Henri Alfred Kisindžer (engl. Henry Alfred Kissinger; Firt, 27. maj 1923 – Kent, 29. novembar 2023), rođen kao Hajnc Alfred Kisinger (nem. Heinz Alfred Kissinger), bio je američki političar i diplomata. Igrao je važnu ulogu u američkoj politici između 1969. i 1977. godine, na poziciji državnog sekretara od 1969. do 1977. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir. Bio je zagovornik realne politike u međunarodnim odnosima (nem. Realpolitik). Bitno je doprineo popuštanju zategnutosti u odnosima SAD sa Sovjetskim Savezom i Kinom tokom 1970-ih, i smirivanju izraelsko-arapskih tenzija. Život i rad Škola i karijera Henri Kisindžer je rođen kao Hajnc Alfred Kizinger 1923. u Firtu, u nemačkom regionu Frankenu. Potiče iz jevrejske porodice; otac mu je bio učitelj. Zbog pogroma i proterivanja Jevreja iz Hitlerove Nemačke, 1938. godine beži sa roditeljima u Njujork (SAD). 19. juna 1943. dobija američko državljanstvo i odmah potom je mobilisan. Posle Drugog svetskog rata, ostaje u Nemačkoj gde radi u američkoj zoni kao kontraobaveštajac. Godine 1947. vraća se u SAD gde nastavlja školovanje na Univerzitetu Harvard na kom 1954. brani doktorsku disertaciju na temu „Meternih, Kastlro i problemi mirovnog ugovora 1812-1822`. Između 1954. i 1971. bio je član rektorata Harvardskog univerziteta, kao i naučni saradnik i predavač. U to vreme bio je saradnik u mnogim političkim kao i vojnim institucijama SAD. Nakon napuštanja aktivne političke karijere 1977, prihvata profesuru na katedri za međunarodnu diplomatiju na vašingtonskom Džordžtaun univerzitetu. Politička karijera Prva politička iskustva, Henri Kisindžer skuplja od 1957. kao savetnik guvernera Nelsona Rokfelera. Posle toga je bio cenjen i kod američkih predsednika Kenedija, Džonsona i Niksona. Izborom Niksona za predsednika 1968. Kisindžer postaje zvanični predsednikov savetnik za pitanja bezbednosti (National Security Advisor). SAD su u tom periodu imale više problema na tom polju, od Vijetnamskog rata pa do povećanog sovjetskog uticaja na Bliskom istoku. U julu i novembru 1971. preduzima dve tajne misije u Narodnoj Republici Kini, gde sa tadašnjim kineskim premijerom Džou Enlajem priprema Niksonovu posetu Kini, kao i ukupnu normalizaciju odnosa između dve zemlje. Iste godine posećuje i Sovjetski Savez gde priprema sporazum o ograničenju naoružanja poznatom kao SALT 1 (Strategic Arms Limitation Talks) kao i o ograničenju broja strateških raketa ABM-Ugovor (Anti Ballistic Missiles) između SAD i Sovjetskog Saveza. Sa Severnim Vijetnamom je Kisindžer takođe imao tajne pregovore koji su doveli do potpisivanja ugovora koji zbog oružane pomoći SAD Južnom Vijetnamu nije zaživeo. Oba političara su dobili Nobelovu nagradu za mir, koju je Vijetnamac Le Duk To odbio. Godine 1973, do 1974. Kisindžer je učestvovao i u pregovorima Izraela i arapskih zemalja, prvenstveno sa Sirijom. Zbog njegove politike prema zemljama trećeg sveta, Kisindžer je jedan od kontradiktornih političara ere Hladnog rata. On i CIA su 1973. podržali krvavi puč generala Avgusta Pinočea protiv demokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea čiji socijalistički pravac nije odgovarao američkim interesima i Latinskoj Americi. Zbog umešanosti Kisindžera kod tog i sumnje za umešanost u Operaciji Kondor sredinom 70-ih, Kisindžeru su upućeni sudski pozivi za svedočenja (a i optužbe) iz mnogih zemalja, kojima se on nije odazvao. 2001. je brazilska vlada povukla poziv Kisindžeru za održavanje govora u Sao Paolu, zato što mu nije mogla garantovati diplomatski imunitet. U međuvremenu objavljeni tajni dokumenti pokazuju da je Kisindžer, zajedno sa tadašnjim predsednikom Fordom autorizovao, međunarodnom pravu protivnu, invaziju Istočnog Timora od strane Indonezije, koja je ukupno „koštala“ 60.000 žrtava. Dolaskom na vlast predsednika Kartera, Kisindžer se povlači iz političkog delovanja. Podržavao je kandidaturu Regana za predsednika, i nakon njegove pobede postaje član Reganovog savetničkog tima. Stavovi o ratovima u bivšoj Jugoslaviji Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji u američkim medijima kritikovao je stav SAD o priznavanju Bosne i Hercegovine smatrajući taj stav apsurdnim. Apelovao je na zapadne zvaničnike da se ne mešaju u rat između Srba i Hrvata jer je istorija odnosa ova dva naroda duga nekoliko vekova i da oni treba sami da se dogovore. Takođe je kritikovao sporazum u Rambujeu za koji je rekao da ga u takvoj formi ne bi prihvatio nijedan Srbin, da je to bila čista provokacija i da takav sporazum uopšte nije smeo da se nađe na stolu za pregovore. Kako god, kada je bombardovanje počelo smatrao je da vazdušni napadi treba da se nastave jer bi kredibilitet NATO-a bio doveden u pitanje ukoliko bi se sa time prestalo, ali se čvrsto zalagao da se ne preduzima nikakva kopnena akcija. Smatrao je da treba stvoriti muslimansku državu, a ostalima narodima dozvoliti da osnuju svoje nezavisne države ili da se priključe, ukoliko žele, Srbiji ili Hrvatskoj. Ostalo 1987. dobija „Karlovu nagradu“ grada Ahena. 2005. istaknut je (još neodgovoren) zahtev društvenih i političkih organizacija Ahena Kisindžeru, zbog navodnog učešća u ratnim zločinima za oduzimanje te nagrade. Od 1998. počasni je građanin rodnog grada Fuert. Član je naučnog odbora fondacije „Oto fon Bizmark“ od 1996. godine. Priznanja Nobelova nagrada za mir (1973) Karlova nagrada (1987) Nagrada „Franc Jozef Štraus“ (1996) Bavarski orden za zasluge (2005) Dela Memoari 1968- C. Bertelsmann. 1979. 1973. Memoari 1973- C. Bertelsmann. 1982. 1974. Ravnoteža velikih sila. Manesse Verlag, Zürich. 1990. Šest stubova svetskog poretka. Siedler. 1992. Razumnost nacija: O biću spoljašnje politike. Siedler. 1994. Godine obnove. Sećanja. Bertelsmann. 1999. Izazov Amerike. Svetska politika u 21. veku. Propyläen. 2002. MG124