MILKA ŽICINA DRUGO IMANJE Tvrdi povez Милка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2] Биографија Милка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3] Живот и рад између два рата Године 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика. У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године. Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка. Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3] Послератни период и сукоб са КПЈ После ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере. Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3] По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4] Књижевни рад Милка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3] Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”. Објављена дела Кајин пут (роман; Београд, 1934) Девојка за све (роман; Београд, 1940) Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950) Друго имање (роман; Београд, 1961) Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986) Село моје (роман; Београд, 1983) Све, све, све (роман; Загреб, 2002) Сама (роман; Београд, 2009) Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014) Романи Милке Жицине Први роман Милке Жицине Кајин пут је прича о сиротињској сеоској породици. Објављен је у Нолиту 1934. године и први је роман српске књижевности са јасном оријентацијом покрета социјалне књижевности између два рата. Доживео је значајну популарност. Преведен је и објављен на немачком (Drei Eulen Verlang, Диселдорф, 1934) и француском (Pabl. L`amitié par le livre, Париз, 1940), а после рата на чешком (Dilo, Праг, 1947) и бугарском (Народна култура, Софија, 1948). У Југославији је доживео и друго издање (Рад 1950). Други роман, Девојка за све говори о тешким искуствима јунакиње романа у још сложенијим условима градског живота. Њен дневник Записи са онколошког храбро је сведочење о борби за живот.[8] Рукопис о страдању у женском логору Столац објављен је постхумно, тек почетком 21. века, под „постмодернистичким” насловом Све, све, све. Роман Сама представља тек почетком 20. века обелодањени рукопис из заоставштине Милке Жицине, тематски је везаним за њено најтеже интимно страдање, боравак у „самици“ током истражног поступка Главњачи. Овај рукопис сматра се увертиром за роман Све, све, све и заједно са њим јединственим сведочанством о страдању поводом ИБ-резолуције.[9] Оба рукописа написана су већ седамдесетих година 20. века, али их је ауторка, у страху од репресије, скривала. Текстови су после њене смрти први пут изашли у часописима Дневник (1993) и Летопис Матице српске (1998).[10]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milka Žicina (Prvča, 9. oktobar 1902 — Beograd, 3. februar 1984), bila je pisac romana socijalne tematike u periodu između dva svetska rata.[1] Pretežno je obrađivala probleme obespravljenih devojaka i žena. Milka Žicina rođena je u Prvči kod Nove Gradiške, u siromašnoj porodici čuvara pruge Nikole Žice i njegove žene Cvijete, rođene Milojević. Zbog nemaštine je još u ranom pubertetu bila prinuđena da radi kao služavka u Novoj Gradiški. Po završetku osnovne škole, 1917. godine, sa majkom i sestrom odlazi u Sremske Karlovce i u Novom Sadu za godinu dana (1918) polaže ispite za četiri niža razreda devojačke škole.[3] Život i rad između dva rata Godine 1919. Milka Žicina prelazi u Beograd, zapošljava se u Upravi državnih železnica i uporedo uči daktilografiju. Potom odlazi u Beč, gde radi kao služavka, a zatim se vraća u Beograd. U Beogradu ne uspeva ponovo da se zaposli, pa odlazi u Hamburg, sa idejom da se zaposli na brodu i ode u Sjedinjene Američke Države. Ne uspevši da ostvari ovu zamisao ona iz Hamburga peške odlazi u Mec, a zatim u Pariz, gde se izdržava praveći opanke. Tada se pridružila sindikatu kožarskih radnika, gde je radnicima iz naših krajeva držala časove francuskog jezika. U Parizu je upoznala Iliju Šakića (kasnije načelnik u Ministarstvu spoljnih poslova) i sa njim se venčala 1928. godine. U Parizu se družila sa levičarima i prodavala levičarsku štampu, pa su je francuske vlast, zajedno sa suprugom, proterale u Belgiju, gde su ostali do 1931. godine. Iz Belgije se mladi bračni par vraća u Beograd, gde Milka počinje da radi u Zadružnom konačištu (u Makedonskoj 21)[4] kao sobarica i noćni čuvar. Tu ona piše svoj prvi roman Kajin put.[5] Posle toga u konačištu je dobila posao daktilografa, ali je 1940. godine otpuštena zbog organizovanja štrajka. Drugi svetski rat provela je sa suprugom u ilegali, krijući se u kući seoskog učitelja u Dolovu pod imenom Milica Šakić.[3] Posleratni period i sukob sa KPJ Posle oslobođenja je u Pančevačkom srezu radila na obnovi škola i kulturnog života. Posle uspešno organizovanih izbora u Novoj Gradiški 1945. godine postala je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Sledeće godine postavljena je za urednika kulturne rubrike u časopisu Rad, da bi 1948, po ličnom izboru, prešla u slobodne reportere. Juna 1951. godine uhapšena je zbog saradnje sa Informbiroom. Istovremeno je tada pod istom optužbom uhapšena veća grupa pisaca, a Milka je bila jedina žena među njima. Sedam meseci, tokom kojih je utvrđivana njena krivica, provela je u Glavnjači. Januara 1952. osuđena je na osam godina zbog saradnje sa Vojislavom Srzentićem i njegovom suprugom Dragicom, sa kojom je bila bliska prijateljica.[6] Robijala je u ženskom logoru Stolac u Hercegovini do juna 1955. kada joj je kazna umanjena, a ona puštena.[3] Po povratku sa robije živela je sa mužem u Sevojnu do 1959. godine kada su se vratili u Beograd. U Beogradu je sa mužem živela u Dobračinoj br. 36, gde je i umrla 28. februara 1984. godine.[4] Književni rad Milka Žicina pripadala je pokretu socijalne literature između dva rata. Tridesetih godina 20. veka u Beogradu se kretala u krugu Nolitovih književnika-Levičara u Dobračinoj 6[4] (Radovan Zogović, Oskar Davičo, Hugo Klajn, Milovan Đilas i dr). Već sa svojim prvim romanom, objavljenim na preporuku Velibora Gligorića, postigla je uspeh. U Parizu je prevodila sa francuskog jezika pisce socijalne literature. Sarađivala je u mnogim časopisima, između ostalih Pregled, Naša stvarnost, Žena danas i drugi.[3] Obnovljeni interes za književno stvaralaštvo Milke Žicine javlja se sa promenom istorijskih okolnosti, odnosno raspadom Jugoslavije. Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti[7] za Milku Žicinu kaže da je ona „najznačajniju novinu u proznom stvaranju donela... sa svoja dva proleterska romana... od kojih drugi spada među naše bolje međuratne romane”. Objavljena dela Kajin put (roman; Beograd, 1934) Devojka za sve (roman; Beograd, 1940) Repotraže (zbirka reportaža; Beograd, 1950) Drugo imanje (roman; Beograd, 1961) Zapisi sa onkološkog (biografska proza; Beograd, 1986) Selo moje (roman; Beograd, 1983) Sve, sve, sve (roman; Zagreb, 2002) Sama (roman; Beograd, 2009) Neka to bude sve (kratka proza; Beograd, 2014) Romani Milke Žicine Prvi roman Milke Žicine Kajin put je priča o sirotinjskoj seoskoj porodici. Objavljen je u Nolitu 1934. godine i prvi je roman srpske književnosti sa jasnom orijentacijom pokreta socijalne književnosti između dva rata. Doživeo je značajnu popularnost. Preveden je i objavljen na nemačkom (Drei Eulen Verlang, Diseldorf, 1934) i francuskom (Pabl. L`amitié par le livre, Pariz, 1940), a posle rata na češkom (Dilo, Prag, 1947) i bugarskom (Narodna kultura, Sofija, 1948). U Jugoslaviji je doživeo i drugo izdanje (Rad 1950). Drugi roman, Devojka za sve govori o teškim iskustvima junakinje romana u još složenijim uslovima gradskog života. Njen dnevnik Zapisi sa onkološkog hrabro je svedočenje o borbi za život.[8] Rukopis o stradanju u ženskom logoru Stolac objavljen je posthumno, tek početkom 21. veka, pod „postmodernističkim” naslovom Sve, sve, sve. Roman Sama predstavlja tek početkom 20. veka obelodanjeni rukopis iz zaostavštine Milke Žicine, tematski je vezanim za njeno najteže intimno stradanje, boravak u „samici“ tokom istražnog postupka Glavnjači. Ovaj rukopis smatra se uvertirom za roman Sve, sve, sve i zajedno sa njim jedinstvenim svedočanstvom o stradanju povodom IB-rezolucije.[9] Oba rukopisa napisana su već sedamdesetih godina 20. veka, ali ih je autorka, u strahu od represije, skrivala. Tekstovi su posle njene smrti prvi put izašli u časopisima Dnevnik (1993) i Letopis Matice srpske (1998).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! SRPSKI PRAVOSLAVNI NAROD I CRKVA U SARAJEVU u 17. i 18. vijeku , Vladislav Skarić , Državna štamparija Sarajevo 1928. Vladislav Skarić (Sarajevo, 10/22. juni 1869 — Sarajevo, 6. avgust 1943) bio je srpski istoričar i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Rodio se u bogatoj srpskoj trgovačkoj porodici u Sarajevu. Njegov otav Kosta Skarić je bio trgovac duvanom koji se trgovinom obogatio i sagradio jednu od najvećih kuća u Sarajevu toga doba. U toj kući kod hotela Evrope se danas nalazi muzej savremene umjetnosti. U Sarajevu je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije, nakon čega ga otac šalje na školovanje u Sremske Karlovce. Nakon završene Karlovačke gimnazije odlazi na školovanje u Grac gdje je studirao istoriju i geografiju. Po povratku iz Graca je radio kao prvi profesor u Relnoj gimnaziji u Banjaluci, te kao profesor u Srpskoj školi u Sarajevu. Bio je aktivista srpskog narodnog pokreta toga doba, pisao je za srpski časopis Bosanska vila, i bio jedan od osnivača Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva Prosvjeta. Kao istaknutog srpskog intelektualca, austrougarske vlasti ga hapse zajedno sa velikim brojem Srba odmah nakon Vidovdanskog atentata 1914. Prvi svjetski rat je proveo u austrougarskom zatočeništvu. Ubrzo nakon oslobođenja 1919. postaje kustos Zemaljskog muzeja, čiji je bio direktor od 1926. do 1936. godine. Pred Drugi svjetski rat je izvršio popis predmeta Muzeja Stare srpske pravoslavne crkve na Baščaršiji, a 1939. je zajedno sa Đokom Mazalićem i Darinkom Despić otvorio nove prostorije i novu postavku muzeja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti je izabran na Izbornoj skupštini, 18. februara 1935. godine.

Poslednji veliki bal na svetu, Sandra Galand Odlično očuvana Br. strana: 342 Povez: broširan Format: 14x20cm Pismo: latinica Trijumfalna završnica čuvene trilogije o životu Žozefine Bonaparta Posle četiri godine braka s naprasitim, tvrdoglavim, čudnovatim, ali jedinstvenim i veličanstvenim Napoleonom, Žozefina doživljava počast kakvu je malo žena doživelo: njenu glavu ovenčava carska kruna. No na samom vrhuncu moći, slave, ljubavi, suočiće se s najdubljom ljudskom patnjom: okružena neprijateljima i spletkama, a istovremeno svesna da ljubav znači i žrtvu, moraće da se odrekne ljubavi svog života kako bi Francuska dobila naslednika. Zajedno sa Žozefinom, gasne i Napoleonova srećna zvezda. Najmoćnije evropsko carstvo bliži se krahu, najvećem vojskovođi novog doba predstoji progonstvo, Žozefina proživljava poslednje godine svog života... ali priča o neponovljivoj ljubavi između dve jednako strasne i velike duše ostaje da traje na stranicama koje je majstorski ispisala Sandra Galand. Burna od strasti i burna jer se događa na sve uzavrelijoj evropskoj pozornici, poslednja knjiga o Žozefini prava je kruna koja ovenčava prethodna dva dela Sandre Galand - romane Mnogi životi i tajne tuge Žozefine B. i Priče o strasti, priče o jadu. Temeljito istražena, vešto spisateljski preoblikovana, tanano iznijansirana osećajnom ženskom rukom, istorija na ovim stranicama oživljava i vrtoglavo uvodi čitaoca u svet osamnaestog i devetnaestog veka. Ova trilogija, već dugi niz godina među najčitanijim istorijskim delima širom sveta, ujedno je i nezaboravna ljubavna priča o dve velike ličnosti koje su promenile taj isti svet.

Opis Od dobitnika nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel Format: 13x20 cm Broj strana: 760 Pismo: Latinica Povez: Mek

Autor: Ginter Gras Žanrovi: Nagrađene knjige, Klasična književnost, Drama Pismo: Latinica Broj strana: 760 Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 4. februar 2015. Od dobitnika nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel c4

Beograd Broj strana: 380 Format: 23 cm Čuda su, prema legendama, česta u Svetoj zemlji. Kazivanja o čudima još češća. O jednom čudu priča se i u Svetoj zemlji i u Srbiji. Junaci priče su Sveti Sava Osvećeni, Sveti Jovan Damaskin i Sveti Sava Srpski. Navodno, još u šestom veku nove ere, iguman čuvene palestinske lavre, Sveti Sava Osvećeni – pre svog upokojenja koje se zbilo 532. godine – proriče da će jednoga dana, u budućnosti, manastir po­hoditi monah koji će se takođe zvati Sava, a biće carski sin. Kako će ga bratija poznati? Sveti Sava Osvećeni daje svoju „patericu“, igumanski štap izrađen od slonove kosti, i traži da bude pričvršćena pored njegovog groba. Kada dođe taj poklonik u lavru, „paterica“ će pasti pred njim. Sama, bez ičijeg pokreta i trzaja, na neobjašnjiv način. I „patericu“ odmah treba pokloniti tom pokloniku, zajedno sa ikonom Bogo­rodice Mlekopitatelnice. Bratija čuva predanje i poštuje igumanov nalog, a Sveti Jovan Damaskin, koji je dva veka kasnije u lavru doneo Bogorodicu Trojeručicu, traži da se i ona pridoda žezlu Svetog Save Osvećenog i Bogorodici Mlekopitatelnici, kada poklonik carske krvi stigne u Palestinu. Sve buduće bratije čuvaju proročanstvo. I čekaju. U trinaestom veku u lavri se pojavljuje kao prost inok Rastko Nemanjić, u monaštvu naz­van Sava. Prilazi ktitorovom grobu i žez­lo pred njim pada. Bratija je iznenađena. Raspituje se o pokloniku, saznaje da se zove isto kao osnivač njihove lavre i da je sin srpskog monarha. Još nisu sigurni kaluđeri, vraćaju igumanski štap tamo gde je stajao. Sledećeg dana, Sava Nemanjić se opet poklanja senima Svetog Save Osvećenog i štap nekadašnjeg igumana opet pada.

Oto Bihalji Merin - Nevidljiva kapija Tragigroteska Kosmos, Beograd, 1956. Mek povez, 214 strana. Oto Bihalji Merin (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista i istoričar umetnosti, jevrejskog porekla. Biografija Početkom XX veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“. U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji... Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kranjevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetk rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio `Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma`. Srpska izdanja knjiga * Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. * Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. * Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. * Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. * Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. * Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. * Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. * Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. * Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. * Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979.

Леонид Соловјев: РУШИЛАЦ МИРА Издавач: НОПОК, Београд, 1945.год. Меки повез, 206 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. ` Леонид Васиљевич Соловјев ( rus. Леони́д Васи́льевич Соловьёв ) (19. август 1906. — 9. април 1962.) је био руски писац и драматург. Пошнат је по `Књизи моје младости` и `Причи о Насрадин Хоџи`. `Прича о Насрадин Хоџи` садржи два романа: `Рушилац мира` или `Насрадин Хоџа у Бухари`, и `Зачарани принц`. Други део приче о Насрадин Хоџи, поднаслов `Зачарани принц“, написан је у логору Дубравлаг, и завршен око 1950. године. Оба дела `Приче о Насрадин Хоџи` су први пут заједно објављена 1956. године, и наишла су на веома повољан пријем. Читав роман је преведен на десетине светских језика. Насрадин хоџа је лик из кратких сатиричних прича народа Балкана, Блиског и Средњег истока и Средоземља. У причама је представљен као шаљивџија који шалама остварује велику корист варајући наивни народ. Највјероватније је лик створен по историјској личности која је живјела у 13. вијеку на подручју Средњег истока. УНЕСКО је 1996—1997. годину прогласио за „Међународну годину Насрадина хоџе“. У турском граду Акшехиру се сваке године од 5. до 10. јула одржава фестивал посвећен Насрадину хоџи. Кратер Насрадин на Плутоновом месецу Харону је именован по Насрадин-хоџи.

“Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru! Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta. U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“. Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem otkriva jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira… u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio…” (Snežana Savkić) Sava Damjanov rođen je u Novom Sadu 1956. godine. Pisao je prozu, književnoistorijske oglede i kritiku; uređivao nekoliko časopisa i edicija. Predaje na Filozofskom fakultetu u NovomSadu i kao gost-profesor predavao na niz fakulteta u inostranstvu. Priređivao za štampu dela srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Autor je antologija stare srpske erotske književnosti i postmoderne fantastike, kao i više knjiga umetničke proze i naučnoknjiževnih studija, zbirki eseja i kritika. 2011–2012. objavio izabrane književnoistorijske i književnokritičke radove u pet tomova (Damjanov: srpska književnost iskosa 1–5); 2014. godine izašao mu iz štampe POSLEDNJI roman, Itika Jeropolitika@VUK.

Autor: Džejms BoldvinŽanrovi: Sociologija, Publicistika, Autobiografije i biografijePismo: LatinicaBroj strana: 58Povez: MekFormat: 20 cmGodina izdanja: 2019.Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije.Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji.Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka.„ Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti. “6/13

O knjizi: U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti

O knjizi: U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Nedovršena igra - Kit Devlin Izdavač: Centar za promociju nauke Godina izdanja: 2017 Broj strana: 166 Format: 23 cm Povez: Broširani Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“.Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića)

Autor: Džejms Boldvin Žanrovi: Sociologija, Publicistika, Autobiografije i biografije Pismo: Latinica Broj strana: 58 Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2019. Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije. Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji. Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka. „Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, kurve i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti.“

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Sledeći put – vatra - Džejms Boldvin Izdavač: Darma books Godina izdanja: 2019 Broj strana: 58 Format: 21 cm Povez: Broširani Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije. Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji. Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka. * Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, kurve i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Nečovek - Osamu Dazai Izdavač: Tanesi Godina izdanja: 2021 Broj strana: 157 Format: 20 cm Povez: Broširani Remek-delo jednog od najvećih japanskih pisaca XX veka i dan-danas je među pet najčitanijih japanskih romana svih vremena. Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Sava Damjanov - Istrazivanje savrsenstva Knjizevna omladina Srbije, 1983. Mek povez, 48 strana. RETKO PRVO IZDANJE! “Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru! Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta. U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“. Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem otkriva jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira… u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio…” (Snežana Savkić) Sava Damjanov rođen je u Novom Sadu 1956. godine. Pisao je prozu, književnoistorijske oglede i kritiku; uređivao nekoliko časopisa i edicija. Predaje na Filozofskom fakultetu u NovomSadu i kao gost-profesor predavao na niz fakulteta u inostranstvu. Priređivao za štampu dela srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Autor je antologija stare srpske erotske književnosti i postmoderne fantastike, kao i više knjiga umetničke proze i naučnoknjiževnih studija, zbirki eseja i kritika. 2011–2012. objavio izabrane književnoistorijske i književnokritičke radove u pet tomova (Damjanov: srpska književnost iskosa 1–5); 2014. godine izašao mu iz štampe POSLEDNJI roman, Itika Jeropolitika@VUK.

62232) ABISINAC , Žan Kristof Rifen , Laguna Beograd 2007 , istorijski roman , U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti. mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 439 strana

Zan-Kristof Rifen - Abisinac Izdavac : Laguna 2007, 434 strane U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od dobitnika nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „ Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Rođen u Gdanjsku 1927. Otac mu je bio protestanstke vere, a majka katolkinja poljskog porekla. Prvu zbirku pesama objavio je 1956. godine. Zatim su usledile pozorišne drame Ujak i Poplava. Pisanje Limenog doboša završeno je 1959. godine. Novela Mačka i miš objavljena je 1961. godine, a Pseće godine, koje su upotpunile Gdanjsku trilogiju, 1963. godine. Usledio je period Grasovog angažmana u Socijaldemokratskoj partiji Nemačke, koji je ujedno i period plodnog stvaralačkog rada. Bogat književni opus doneo mu je brojne ugledne književne nagrade i intelektualne počasti. Kada je, međutim, 1999. dobio Nobelovu nagradu za književnost, mnogi su smatrali da je ovo prestižno priznanje moglo i da sačeka zbog Grasovih nepopustljivih i ponekad nepopularnih političkih stavova. Objavljivanje memoarske proze Ljušteći luk (2007) naročito je izazvalo kontroverze i pretvorilo se u javni skandal, jer je tu Gras prvi put progovorio o svom učešću u nacističkim vojnim formacijama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leonid Vasiljevič Solovjov ( rus. Leonid Vasilʹevič Solovʹev ) (19. avgust 1906 — 9. april 1962) je bio ruski pisac i dramaturg. Život i dela Rođen u Tripoliju, u Siriji (danas Liban), gde je njegov otac predavao u ruskom konzulatu, počeo je da piše kao dopisnik novina (na uzbekistanskom) za Pravdu Vostoka, objavljenu u Taškentu.[potreban je citat] Njegove prve priče i crtice o životu u Rusiji Centralna Azija i Bliski istok su se pojavili u tim novinama i doveli do nekoliko zbirki kratkih priča.[potreban je citat] Njegova prva knjiga bila je Lenjin u istočnoj narodnoj umetnosti (Moskva, 1930), koju je opisao kao „svesku srednjoazijskog postrevolucionarnog folklora“. Poznat je po Knjizi moje mladosti i Priči o Hodži Nasredinu. Zasnovan je na pričama o narodnom heroju Bliskog istoka Nasredinu (slično kao što je Belgijanac iz 19. veka Šarl de Koster zasnovao svoj „Til Ulenšpigel i Lame Godzak“ na sličnom severnoevropskom narodnom heroju Tilu Eulenspiegelu). Tokom Drugog svetskog rata, Solovjov je bio ratni dopisnik i proizveo nekoliko ratnih priča i scenarija. On je takođe neko vreme služio tokom tog rata u ruskoj mornarici, a nekoliko romana je izraslo iz njegovog iskustva tamo. Solovjov je 1946. godine bio optužen za zaveru da izvrši terorističke akte protiv sovjetske države. Bio je interniran u nekoliko logora do 1954. godine, kada je oslobođen svih optužbi i pušten. Drugi deo Priče o Hodži Nasredinu, podnaslov „Začarani princ“, napisan je u logoru Dubravlag i završen oko 1950. godine. Posle oslobođenja, Solovjov se nastanio u Lenjingradu. Dva dela Priče o Hodži Nasredinu su prvi put objavljena zajedno 1956. godine i naišla su na veoma povoljan prijem.[citat je potreban] Priča o Hodži Nasredinu sadrži dva romana: Remetitelj mira, ili Hodža Nasredin u Bohari (Vozmutitelʹ spokojstvia) i Začarani princ (Očarovannij princ). Ceo roman je preveden na desetine jezika uključujući turski, persijski, hindi,[3] uzbečki i hebrejski.[citat je potreban] Oba toma su prevedena na engleski, a prvi se pojavio u Sjedinjenim Državama kao Disturber of the Peace (1940), ponovo štampan 1956. kao Prosjak u haremu. Drske avanture u staroj Buhari (u Engleskoj kao avanture u Buhari). Novi prevod je objavljen 2009. godine pod naslovom Priča o Hodži Nasredinu: Remetitelj mira (Translit Publishing, novembar 2009).Drugi tom se pojavio 1957. kao Začarani princ. Knjiga je prevedena na hebrejski i adaptirana kao veoma uspešna predstava koju je predstavio Teatar Cameri u Tel Avivu, a kasnije je ponovo oživela. Satirična pesma „U lepoj Bokahari“ (bbwkrh hyph), izvedena iz predstave, zaživela je sopstvenim životom u izvođenju raznih poznatih izraelskih pevača poput Arika Lavija i Nisima Garamea Leonid Solovjov je takođe napisao mnoge scenarije, uključujući i jedan zasnovan na priči Nikolaja Gogolja „Šinjel“

Tvrd povez, ima posvetu, jako lepo očuvana knjiga. Meso i krv je saga o životu tri generacije porodice Stasos – o njihovim ambicijama, razočarenjima i teško stečenim Ijubavima.Ambiciozni grčki doseljenik Konstantin, njegova supruga Meri i njihovo troje dece će u potrazi za srećom biti razapeti između odanosti porodici i teških vremena sa kojima će se suočiti. Tradicionalne američke vrednosti poput braka, porodice i poslovnog uspeha, raspadaju se pod uticajem savremenog društva (droga, sida, transvestitizam).Međutim oni koji su marginalizovani zbog svoje različitosti u Kaningemovom romanu su pravi, veliki i istinski junaci.Bogat detaljima i ispričan stilom velike emotivne snage, Meso i krv je neobično istinit portret savremene Amerike Majkl Kaningem (engl. Michael Cunningham; Sinsinati, Ohajo, 6. novembar 1952) je savremeni američki književnik i scenarista poznat po romanima „Kuća na kraju sveta“ (1990) „Meso i krv“ (1995) „Sati“ (1998) „Dok ne padne noć“ (2005) i Snežna kraljica (2014). Dobitnik je Pulicerove nagrade za prozu i nagrade Pen/Fokner za roman „Sati“. Trenutno je profesor kreativnog pisanja na Jejlu. U svojim romanima složene strukture Kaningem opsesivno istražuje odnose među ljudima, sa posebnim naglaskom na odnosima u okviru porodice, homoseksualnost, iskustvo obolelih od side, krizu srednjih godina, depresiju i različita psihološka stanja. Osim unutrašnjih stanja ovaj američki pisac pokazuje izuzetnu veštinu u prikazivanju detalja svakodnevice, koji često nose simbolički potencijal. Na srpski jezik prevedeni su njegovi značajniji romani, tačnije prevedeno je pet od ukupno sedam objavljenih romana. Srpski prevod zbirke pripovedaka Snežni labud premijerno je izašao na jesen 2015. dvadesetak dana pre američkog izdanja.[1] Biografija Rođen je u Sinsinatiju, država Ohajo 1952. Odrastao je u Pasadeni, Kalifornija. Završio je englesku književnost na Univerzitetu Standord 1975. Živi u Njujorku od 1981.[2] Njegov književni prvenac „Zlatne države“ izašao je 1984. Ovaj roman obrazovanja prošao je gotovo nezapaženo i Kaningem nerado govori o njemu i često insistira da je njegov drugi roman „Kuća na kraju sveta“ zapravo prvi.[3] „Kuća na kraju sveta“ govori o odrastanju, sazrevanju i mladosti dva osamljena prijatelja Bobija i Jonatana. U ovom romanu pojavljuju se veliki broj tema koje će razvijati u kasnijim delima, poput disfunkcionalne i nekonvencionalne porodice, homoseksualnosti i sida. Sledeći roman „Meso i krv“ izašao je 1995. i ujedno je Kaningemovo najambicioznije ostvarenje. Delo prikazuje život tri generacije američke porodice Statos u periodu od sto godina.[3] Iako su prethodna dva romana pohvaljena od strane književne kritike, Kaningem svetsku slavu stiče romanom „Sati“. Roman govori o tri žene iz različitih perioda dvadestog veka koje su povezane poznatim modernističkim romanom „Gospođa Dalovej“; prva je taj roman napisala, druga taj roman čita, dok ga treća proživljava. „Sati“ su nagrađeni Pulicerovom nagradom za prozu i Pen/Fokner nagradom. Na osnovu ovog književnog ostvarenja snimljen je istoimeni film u režiji Stivena Doldrija, sa Meril Strip, Nikol Kidman i Džulijen Mur u glavnim ulogama. Napisao je scenario za istoimenu filmsku adaptaciju njegovog drugog romana „Kuća na kraju sveta“ 2004. u kojem su glumili Robin Rajt, Sisi Spejsek i Kolin Farel. Sledeće godine objavio je knjigu „Besplatni dani“. Zajedno sa Suzan Majnot 2007. napisao je scenario za film „Predvečerje“. Njegov šesti roman Dok ne padne noć izašao je 2010. Delo govori o sredovečnom oženjenom muškarcu koji počinje da oseća neodoljivu privlačnost prema problematičnom Miziju mlađem bratu svoje supruge. Sedmi roman Snežna kraljica objavljen je 2014. Zbirka pripovedaka „Divlji labud“ izašla je 2015, zajedno sa crtežima japanske ilustratorke Juke Šimizu. Kaningem je homoseksualac i živeo je skoro dvadest godina u zajednici sa psihoanalitičarem Kenom Korbetom.[4] Odabrana dela Romani „Zlatne države“ („Golden States“, 1984) „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 1990) „Meso i krv“ („Flesh and Blood“ 1995) „Sati“, („The Hours“, 1998) „Besplatni dani“ („Specimen Days“, 2005) „Dok ne padne noć“ („By Nightfall“, 2010) „Snežna kraljica“ („The Snow Queen“, 2014) Zbirke pripovdeka „Divlji labud“ („A Wild Swan and Other Tales“, 2015) Scenariji „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 2004) „Predvečerje“ („Evening“, 2007)

Ivo Andrić Na drini ćurpijaMeki povezIzdavač BigzNajpoznatiji roman Iva Andrića, Na Drini ćuprija, hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali rijeke Drine, gdje su živjeli zajedno Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana je most koji kod Višegrada spaja dvije obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom. Radnja romana prati četiri vijeka zbivanja oko mosta, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović. Mehmed je srpski dječak koji je na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao ljestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao čovjek od uticaja, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, kameni most na jedanaest lukova. Most predstavlja centralni simbol romana. Sve se mijenja i prolazi, samo most ostaje da ukaže na prolaznost ljudskih sudbina.Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије. [б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „ за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље” . [10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. [11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.12/1

Odlično stanje Pavle Popović Pavle Popović: JUGOSLOVENSKA KNJIŽEVNOST, tvrd povez, 159 strana, Cambridge : Printed at the University Press 1918 Istorija jugoslovenske književnosti Pavle Popović (Beograd, 16. april 1868 — Beograd, 4. jun 1939)[1] bio je srpski istoričar književnosti, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, akademik. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Beogradu 16. aprila (4. aprila po julijanskom kalendaru) 1868. Profesor Pavle Popović je predavao na Filozofskom fakultetu u Beogradu više od trideset godina (1904—1938).[2] U srpskoj naučnoj i kulturnoj sredini bio je jedan od najuticajnijih profesora beogradskog filološkog kruga. Bio je urednik Srpskog književnog glasnika (1905—1906), osnivač Društva za srpski jezik i književnost (1910), osnivač časopisa Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor (1921), predsednik Srpske književne zadruge (1928—1937), rektor Beogradskog univerziteta (1924—1928). Za vreme Prvog svetskog rata Pavle Popović se angažovao i politički. U Londonu je uređivao bilten Press Ecstracts (1916—1917) i bio je član Jugoslovenskog odbora. U Engleskoj je napisao i knjigu Jugoslovenska književnost čije se prvo izdanje pojavilo u Kembridžu 1918.[2] Kao jedan od tvoraca nove države, tom knjigom je očigledno želeo da pokaže, između ostalog, da njen troimeni narod (Srbi, Hrvati, Slovenci) ima i jednu zajedničku književnost. Stav koji je on, pritom, izražavao nije bio njegov lični. To je bio stav snaga koje su stvarale novu državu, a pre svega stav Jugoslovenskog odbora. Pre toga čina, Pavle Popović je već bio priznati stvaralac. Njegov izbor za profesora srpske književnosti na Velikoj školi (1904) odnosno na Beogradskom univerzitetu (od 1905) značajan je datum u istoriji srpske književnosti. Popoviću se sledeće godine (1905) na istoj katedri i na istom predmetu pridružio još jedan profesor, Jovan Skerlić. Njih dvojica će zajedno, sve do Skerlićeve smrti (1914) predavati istoriju srpske književnosti. Popović i Skerlić su svoj nastavni predmet delili tako što je Pavle Popović predavao narodnu, staru (odnosno srednjovekovnu) i srednju (dubrovačku) književnost, a Skerlić samo novu srpsku književnost. Iz tih njihovih predavanja nastale su dve knjige: Popovićev Pregled srpske književnosti (1909) i Skerlićeva Istorija nove srpske književnosti (1914). Te dve knjige zajedno i komplementarno predstavljale su srpsku književnost kao celinu. Korpus srpske književnosti, po njima, obuhvatao je četiri dela ili „oblasti“ (Popovićev izraz): narodnu, staru, srednju (tj. dubrovačku) i novu književnost. Takvo sagledavanje korpusa srpske književnosti nije bilo lično mišljenje dvojice mladih beogradskih profesora. Ono je proisticalo iz već stogodišnjeg bavljenja jugoslovenskom i srpskom književnošću kojem su značajne priloge dali: Kopitar, Šafarik, Pipin, Aleksandar Sandić, Vatroslav Jagić, Stojan Novaković i drugi. Slična podela važila je i za hrvatsku književnost koja je često obrađivana zajedno ili komplementarno sa srpskom. Pavle Popović je između dva svetska rata imao ogroman autoritet. Njegov Pregled je obilato preštampavan (ima desetak izdanja). U to vreme vršio je uticaj sličan Skerlićevoj Istoriji. Obe knjige su, na komplementaran način, predstavljale srpsku književnost kao celinu. Između dva svetska rata, međutim, u duhu nove državne ideje, više se insistiralo na jugoslovenskoj književnosti nego na posebnim nacionalnim književnostima. U duhu te ideje nastala je, za školske potrebe, i Jugoslovenska književnost Miloša Savkovića sa pratećim hrestomatijama tekstova. I njena težnja je bila da se jugoslovenska književnost predstavi kao celina, sa jasnom namerom, kao i u knjizi Pavla Popovića pod istim nazivom, da se na nacionalnim odrednicama ne insistira ili da se one brišu u ime zajedništva. Iz istog nastojanja se i Katedra za srpsku književnost pretvorila u Katedru za jugoslovensku književnost. Katedre pod tim imenom trajale su u više univerzitetskih centara do pred kraj šezdesetih godina ovog veka; posle toga su se transformisale u katedre za jugoslovenske književnosti (množina). Pre nego što se počela raspadati jugoslovenska država počela se raspadati jugoslovenska književnost. Knjiga Jugoslovenska književnost, koju je, po nalogu jugoslovenskog Komiteta za saradnju sa inostranstvom pisao Antun Barac (1954) već je bila nagoveštaj takvog raspada. Ta knjiga ima isti naslov kao i knjige Popovića i Savkovića. Ali se u njoj od početaka, paralelno ali odvojeno, prati poseban razvoj triju jugoslovenskih literatura: srpske, hrvatske i slovenačke. To više, stvarno, nije istorija jedne već tri bliske literature. U knjizi Antuna Barca, koja ima isti naslov kao i knjige Popovića i Savkovića došlo je do još jednog značajnog pomeranja: dubrovačka književnost je kod Barca uključena u hrvatsku. To nije nova činjenica u odnosu na prethodne istorije hrvatske književnosti: hrvatski istoričari su od 19. veka dubrovačku književnost smatrali sastavnim delom hrvatske književnosti, kao što se ona u istorijama srpske književnosti smatrala sastavnim delom srpske, ili bar zajedničkom srpskohrvatskom književnošću. Nova je činjenica da je posle Barca dubrovačka književnost izostavljena iz korpusa srpske književnosti. Tako će biti učinjeno u ediciji Srpska književnost u sto knjiga koja se pojavila u izdanju Matice srpske i Srpske književne zadruge (1958—1966), zatim u Nolitovoj ediciji Srpska književnost u književnoj kritici u osam knjiga (1965), u Istoriji srpske književnosti Jovana Deretića (1983) i drugde. Eto jednog od glavnih političkih razloga što Pregled srpske književnosti Pavla Popovića nije bio posle Drugog svetskog rata preštampavan kao što je to činjeno sa Skerlićevom Istorijom. O Popoviću, sem toga, gotovo da i nije pisano posle Drugog svetskog rata. Svako ozbiljnije pisanje o njemu ne bi moglo da zaobiđe glavno njegovo delo i određenje prema problemima koje ono pokreće. A pošto se Popović oslanjao na veliku literaturu o srpskoj književnosti, praktično je morala da bude zapostavljena i ta literatura koja je sa njegovom vizijom bila saglasna. Imati u vidu samo Skerlićevu istoriju, a ne i Popovićevu, značilo je imati u vidu samo jedan deo srpske literature. Pošto je Skerlić, u svojoj Istoriji, uzgred negirao umetničke vrednosti i stare, odnosno srpske srednjovekovne književnosti i dubrovačke književnosti, lako se mogao steći utisak da on u svojoj Istoriji govori o srpskoj književnosti u celini. Poluvekovno potiskivanje Pavla Popovića, kao i literature, naše i strane, na kojoj je njegovo delo izraslo, pokazuje se u svoj svojoj tragičnoj besmislenosti u dane kada se jugoslovenska država raspala i kad su Srbi stavljeni u situaciju da traže nova rešenja u svim oblastima pa i u nacionalnoj filologiji. Razotkriva se da iz korpusa srpske literature nije izostavljan samo jedan njen deo, srednja (dubrovačka) književnost, već da su ugrožena i druga dva dela te literature iz Popovićevog Pregleda: stara, odnosno srpska srednjovekovna književnost i srpska narodna književnost. Pedesetogodišnje odstranjivanje Pavla Popovića iz naučne javnosti i nastavne prakse očigledno je ostavilo krupne tragove na svesti profesora koji su posle rata formirani a koji danas predaju srpsku književnost. Od četiri oblasti srpske književnosti koje je Popović uneo u svoju Jugoslovensku književnost sada Srbi iz te zajedničke jugoslovenske književnosti izlaze samo sa jednom od tih oblasti - onom koju je predavao Skerlić. Srpska književnost se tako skraćuje za više od pet vekova i sužava na veštački omeđeno duhovno područje. Kako se prema istom problemu odnose Hrvati? I hrvatski istoričari su svoju književnost (Šurmin i drugi) delili na one iste četiri oblasti: na narodnu, staru, srednju i novu književnost. U reprezentativnoj ediciju Povijest hrvatske književnosti, koja je izašla pre petnaestak godina u sedam knjiga, postoje veoma obimne knjige posvećene i narodnoj, i staroj, i srednjoj hrvatskoj književnosti, i četiri knjige posvećene novoj. Kad se ima u vidu i situacija kod drugih slovenskih i neslovenskih naroda, ispašće da samo Srbima književnost počinje od 18. veka i da samo narod Svetog Save i Vuka Karadžića nema i svoju srpsku srednjovekovnu i narodnu književnost. Suočeni smo poslednjih godina sa jasnim strategijama da se srpski narod fizički skrati i da mu se životni prostor suzi. Da li se ta strategija ne odnosi i na srpsku literaturu? Pre petnaest godina na Katedri za jugoslovenske književnosti u Novom Sadu prof. dr Jože Pogačnik, nastavnik slovenačke književnosti, nastojao je da se uvedu dva nova predmeta: crnogorska i bosanskohercegovačka književnost. U tome nastojanju je imao jaku političku i stručnu podršku. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu ta strategija nije prošla, ali je prošla u drugim sredinama, npr. u Sarajevu. Kuda je ta strategija vodila i ko je stajao iza nje danas je jasno. Vraćanje Pavlu Popoviću i literaturi na kojoj je on izrastao potrebno je da bi se sagledalo stanje naše filologije, da bi se ona odredila prema daljoj prošlosti, kao i prema onoj najbližoj i da bismo se uopšte mogli snaći u vremenu koje dolazi. (Petar Milosavljević) Dela[uredi | uredi izvor] Pregled srpske književnosti (1909[3] Jugoslovenska književnost (1918) Nova srpska književnost 1 (posthumno, 1999) Nova srpska književnost 2 (posthumno, 2000) Narodna književnost (posthumno, 2000) Dubrovačke studije (posthumno, 2000) Milovan Vidaković (posthumno, 2000) O Njegošu (posthumno, 2000) Stara srpska književnost (posthumno, 2000) Dnevnik (posthumno, 2000) Književna kritika - književna istoriografija (posthumno, 2002) Ćirilo i Metodije (posthumno, 2004) Sveti Sava (posthumno, 2004)