Kant je iz horizonta svoje kritičke filozofije tačno definisao estetsko kao racionalnost sui generis ali ga nije sasvim odvojio od naučne (scijentističke) racionalnosti. Na taj način, otvorio je i za današnju diskusiju aktualno pitanje tipa estetske racionalnosti i značaja estetskog iskustva uopšte. Ako u estetskom stavu čovek refleksivno stavlja u pokret svoje saznajne potencijale i ako estetski subjekt slobodno raspolaže svojim saznajnim snagama, to se on sledstveno oseća kao da je potvrđen u svom postojanju; štaviše, iz tog njegovog slobodnog ophođenja proističe prinos razvoju njegove subjektivnosti kao uslovu kritičkog držanja i racionalne prakse. Kant je istakao refleksivno „lebdenje“ estetskog iskustva kao specifičnost tog iskustva i time definitivno odredio estetsko iskustvo kao načelno otvoreno refleksivno zbivanje, o čemu na neobično aktualan način svedoči moderna i postmoderna umetnost. Imanuel Kant (22. 4. 1724. – 12. 2. 1804.) nemački filozof koji se smatra poslednjim velikim misliocem razdoblja Prosvjetiteljstva. Poznat je po filozofskoj doktrini koja se naziva transcendentalni idealizam. Poznat je i po svojim delima na polju etike, i po tome što je formulisao kategorički imperativ. On je imao veliki uticaj na romantičke i idealističke filozofe devetnaestog veka, i njegov rad je bio polazna tačka za Hegela. Zajedno sa Hegelom, Fihteom i Šelingom pripadao je klasičnom nemačkom idealizmu ili u njegovom ličnom slučaju transcendentalnom idealizmu. Kantova filozofija se može podeliti u dva perioda: „do kritički period“ i „kritički period“. U do-kritičkom periodu Kant se bavi materijalističkim tumačenjem sveta. Svoju teoriju o nastanku kosmosa izneo je u delu Opšta istorija prirode i teorija neba (Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755). U ovom delu on je predvideo postojanje planete Uran, koja će 1881. godine biti i otkrivena. U kritičkom periodu on daje kritiku predhodne filozofije (filozofije svojih predhodnika) i potpuno prelazi na idealizam. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela: Kritiku čistog uma, Kritiku praktičnog uma i Kritiku moći suđenja.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Nečovek - Osamu Dazai Izdavač: Tanesi Godina izdanja: 2021 Broj strana: 157 Format: 20 cm Povez: Broširani Remek-delo jednog od najvećih japanskih pisaca XX veka i dan-danas je među pet najčitanijih japanskih romana svih vremena. Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Sava Damjanov - Istrazivanje savrsenstva Knjizevna omladina Srbije, 1983. Mek povez, 48 strana. RETKO PRVO IZDANJE! “Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru! Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta. U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“. Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem otkriva jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira… u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio…” (Snežana Savkić) Sava Damjanov rođen je u Novom Sadu 1956. godine. Pisao je prozu, književnoistorijske oglede i kritiku; uređivao nekoliko časopisa i edicija. Predaje na Filozofskom fakultetu u NovomSadu i kao gost-profesor predavao na niz fakulteta u inostranstvu. Priređivao za štampu dela srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Autor je antologija stare srpske erotske književnosti i postmoderne fantastike, kao i više knjiga umetničke proze i naučnoknjiževnih studija, zbirki eseja i kritika. 2011–2012. objavio izabrane književnoistorijske i književnokritičke radove u pet tomova (Damjanov: srpska književnost iskosa 1–5); 2014. godine izašao mu iz štampe POSLEDNJI roman, Itika Jeropolitika@VUK.

Detalji predmeta Stanje Polovno Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Sava Damjanov Izdavač AGORA Pismo Ćirilica Povez Tvrd Godina 2018 Format 14,5x20,5 Strana 135 "Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru! Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta. U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“. Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem otkriva jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira... u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio..." (Snežana Savkić) Sava Damjanov rođen je u Novom Sadu 1956. godine. Pisao je prozu, književnoistorijske oglede i kritiku; uređivao nekoliko časopisa i edicija. Predaje na Filozofskom fakultetu u NovomSadu i kao gost-profesor predavao na niz fakulteta u inostranstvu. Priređivao za štampu dela srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Autor je antologija stare srpske erotske književnosti i postmoderne fantastike, kao i više knjiga umetničke proze i naučnoknjiževnih studija, zbirki eseja i kritika. 2011–2012. objavio izabrane književnoistorijske i književnokritičke radove u pet tomova (Damjanov: srpska književnost iskosa 1–5); 2014. godine izašao mu iz štampe POSLEDNJI roman, Itika Jeropolitika@VUK.

Sava Zivanov NOVA knjiga tvrd povez RUSIJA I RASKOL EVROPE Sava Živanov Rusija i raskol Evrope odnosi između evropskih sila pred Prvi svetski rat / od Berlinskog kongresa do početka rata (1878-1914) Knjiga profesora i Save Živanova, „Rusija i raskol Evrope` obuhvata period od Berlinskog kongresa do početka Prvog svetskog rata (1878-1914). To je druga knjiga njegovih istraživanja sadržanih u opštem naslovu „Rusija na prelomu vekova`. Živanov u ovoj knjizi analizira složene odnose evropskih sila, koji su, nakon 36 godina mira, „sređenu Evropu` odveli u svetski rat, u kojem su srušene četiri imperije. To je političko-sociološka analiza savremene istorije Rusije i njenih odnosa sa evropskom civilizacijom. Osnovni deo knjige bavi se problemom modernizacije Rusije. Posle velikih borbi za oslobođenje, Rusija se srela sa Zapadom, s nadom i strahom. U ratovima se pokazalo da ona za zapadnom Evropom zaostaje pet do sedam vekova, tako da je morala da primenjuje takozvanu sustižuću modernizaciju. Prelazi su ostvarivani u velikoj meri nasiljem i radikalnim reformama. Potrebe za reformama sazrevale su ranije nego što je samo društvo bilo spremno za njih. U Rusiji je razvoj tekao kao diskontinuitet, a knjigom „Rusija i raskol Evrope` autor je nastojao da objasni kakav je prelom izvršen, zašto i kojim je posledicama vodio. Sava Živanov je jedan od najuglednijih i najplodnijih domaćih autora u oblasti poznavanja Rusije i ruske istorije. Dugogodišnji profesor Fakulteta političkih nauka predavao je predmet pod nazivom „savremeni socijalizam“, ali je istovremeno strpljivo istraživao i pisao o predoktobarskoj, tj. predrevolucionarnoj istoriji Rusije. Knjige Save Živanova odnose se na sve važne etape i likove ruske istorije od kraja 19. do početka 21. veka. Сава Живанов БУЂЕЊЕ РУСИЈЕ Односи између Русије и Србије током протекла два века одвијали су се неравномерно – у плимама приближавања, разумевања, сарадње и међусобне помоћи и у осекама неразумевања и удаљавања. Различите оцене које о тим односима постоје произлазе не само из различитих, често политички обојених приступа, него и из неједнозначних момената у тим односима. Заједнички именитељ тих односа у последња два столећа своди се на засновану оцену да је то посебни тип односа, у коме су на одређујуће национално-државне интересе сваке земље, под притиском јавности, увелико утицали и сродност и блискост два народа. То је налагало такав степен међусобне подршке који је понекад више или мање ишао и на штету неких непосредних државних интереса. Током три четвртине 19. века Русија је била главни међународни ослонац у обнављању и учвршћењу српске државе. Дипломатски је помагала стицање и проширење српске аутономије, слала је оружје и добровољце за помоћ српским устаницима, а под притиском своје јавности Русија је – ради помоћи својој балканској браћи – 1877. ступила у рат против Турске. Руске и српске победе у том рату крунисане су, наредне године, стицањем државне независности Србије. Као штићеник и савезник Русије, Србија је – и поред незаинтересованости Француске и отпора Енглеске – приступила Антанти, савезу демократских држава. То је било и остало трајно спољнополитичко опредељење Србије, упркос искушењима на том путу. Током већег дела 20. века – упркос привременим удаљавањима – и царска и совјетска Русија биле су уз нас у тешким моментима. Тако је било током анексионе кризе и за време балканских ратова. У јулској кризи 1914. Русија је подржала Србију изложену ратним претњама Беча, а и сама није одступила пред ултиматумом Берлина. У Манифесту поводом објаве рата, Николај II је нагласио да је Русија ушла у рат `да узме у заштиту неправедно увређену и нама сродну земљу` Србију и да брани `част, достојанство и целовитост Русије и њен статус међу великим силама`. Тридесет година касније снаге Црвене армије учествовале су у ослобођењу Србије и Београда, а више хиљада њих ’пали су ту, на пољу славе’, учвршћујући темеље нашег пријатељства. У критичном раздобљу за српски и руски народ у 90-им годинама 20. века, Русија Јељцина, Козирјева и Черномирдина постала је једна од полуга западног притиска на нашу земљу. Оваква несамостална спољна политика у целини, а према Србима посебно, изазвала је незадовољство у интелектуалним срединама Русије и постепено се пренела на шире кругове. Ово је нарочито дошло до изражаја за време агресије снага НАТО-а на Југославију. То је, заједно са крупним неуспесима у унутрашњој политици, изазвало кризу и пад Јељциновог режима. Председник Путин са сарадницима, уз подршку широких кругова јавности, придигао је Русију и преусмерио њену спољну политику. У новој оријентацији поново се све више афирмише позитивни однос према Србији, што је посебно дошло до изражаја после мартовских догађаја (2004) на Космету. Упоредо са реалистичким и прагматистичним приступима решавању бројних међународних проблема, у политици Русије поново долази до изражаја специфични однос према Србима као пријатељском и братском народу. Јасно је исказана спремност Русије да нас, у оквирима Повеље ОУН, подржи у решавању косметског проблема. Остаје питање колико је државно руководство Србије, због своје једностране политичке оријентације, спремно да прихвати ова нова руска настојања. У том оквиру је питање како и колико може српска јавност да утиче на српске власти да ради тренутних интереса не испусте из вида традиционално блиске и пријатељске односе нашег народа с Русијом, што представља једну од вертикала нашег битисања. Професор Факултета политичких наука Lib 14

62232) ABISINAC , Žan Kristof Rifen , Laguna Beograd 2007 , istorijski roman , U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti. mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 439 strana

Zan-Kristof Rifen - Abisinac Izdavac : Laguna 2007, 434 strane U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti.

ШТА СЕ ДЕСИЛ0 СА ЈУЖНИМ МОРЕМ СРПСТВА!? Измишљање нација (и крађа језика) и њихово претакање у друге нације није савремено `достигнуће`, напротив, присутно је од памтивека. Нешто друго је новотарија а то је историјски заборав, историјска небрига, недостатак историјске одговорности... У књизи Спиридона Гопчевића СТАРА СРБИЈА И МАКЕДОНИЈА (графички обрађен, очишћен, сређен и дописан текст оригинала из 1890. године), ходамо заједно са главним актерима ове књиге, Гопчевићем и Петровим, од Софије и Солуна до арбанашких планина (деведесетих година деветнаестог века) и решавамо мистерију шта се догодило са јужним делом српства -оно је бугаризовано, јелинизовано, исламизовано... Спридон Гопчевић, Србин, новинар, историчар, извештач са ратишта, астроном, врхунски интелектуалац, патриота и, пре свега, велики човек. Велики људи следе идеје и идеале а не материју и новац - они нису на продају! Тако је ллало данас таквих људи као што је био Гопчевић. Петров је бугарски књижевник заведен великобугарском пропагандом да од Софије и Солуна до арбанашких планина живе искључиво Бугари. Крећући се из места у место, из долине у долину, они налазе Србе, који се, често из незнања и под пресијом великобугарске пропаганде, изјашњавају као Бугари, али, вођени Гопчевићем схватају да са Бугарима немају никакве везе. Петров (финансијер овог путешествија) чупа косу. Да се исти Петров, којим случајем, запутио на слично путовање деведесетих година дведесетог века не би био толико разочаран и већи део косе остао би на његовом скалпу, а неко други би тада чупао косу. Поставља се логично питање: ако би се једно овакво путешествије извело деведесетих година двадесетпрвог века ко би тада чупао косу?! Што би песник рекао `слутим, јер, слутити једино знам` ко би то могао бити! Драги пријатељи, то су трагичне слутње!!! ПС Пре доста година (давне 2017-те - што ти је људски животић у њему је све давно а то је тек трептај вечности) контактираху ме два љубазна господина... Једно беше господин Матовић, секретар удружења а друго беше жива легенда српске народне (намерно не кажем националне јер ми смо народ и треба тиме да се поносимо) историографије Јован Деретић... Чекајући да се случи моменат одазвах се после другог-трећег позива, јер разлог позива је био њихова захвалност што сам учинио за читалачки вид видљивом књигу Гопчевићеву СТАРА СРБИЈА И МАКЕДОНИЈА! Нађох их бодре и орне, а нека ми бог опрости на нескромности, учиних их још бодријим - као поклон донесох књигу ОПШТИ ЛИСТ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ који исписа на својим путешествијима немрли Милош С. Милојевић. Благи смешак ми је и сада на уснама кад се сетим момента кад господин Деретић прочита са одушевљењем већ у првој реченици текста да су тај текст писали српски патријарси о српским илити ИЛИРСКИМ краљевима. Господин Деретић се извини и оде до собе у позадини и чух га како дуго одушевљено телефонира, док ја наставих разговор са господином Матовићем. Његов предлог да напишем краћи текст о Гопчевићевој књизи радо прихватих и убрзо послах њима да га пласирају у јавност, а сада, ево њега и као предговора у књизи...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! K18 The Good, The Bad & The Billy Redje u ponudi! Branislav Kerac - Bane (rođen 7. septembra 1952. u Novom Sadu) je srpski crtač stripa, scenarista, ilustrator. Bio je jedan od prvih domaćih crtača stripova koji je bio zaposlen sa punim radnim vremenom u novosadskom Dnevniku. Stripovi mu se objavljuju širom sveta, a istoričari stripa ga smatraju za najuticajnijeg srpskog i jugoslovenskog crtača modernog doba. Dobitnik je Specijalnog priznanja za doprinos srpskom stripu 2005. na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu. Debitovao je serijalom „Poručnik Tara“ sa scenaristom Svetozarom Obradovićem u Zlatnom klikeru (1975). Enormnu popularnost je stekao tokom osamdesetih godina 20. veka kada je bio najznačajniji autor Ju strip magazina, Eks almanaha, kao i „Dnevnikovih“ i „Forumovih“ izdanja. Radio je najviše po scenarijima Svetozara Obradovića, Gordana Mihića, Petra Aladžića, Slavka Draginčića, Marka Hamila (Luk Skajvoker iz „Zvezdanih ratova“) i sopstvenim. Kerčevi najpoznatiji originalni stripski serijali su: „Poručnik Tara“, „Kobra“, „Bili D Pljuc“ („Billy The Pljuc“), „Ket Klou“ („Cat Claw“), „Oliver“, „Troje nesalomljivih“, „Partizan Goran“, „Balkan Ekspres“, „Keli Brando“ („Kelly Brando“) i „Nindža“. Licencno je crtao „Tarzana“ i „Velikog Bleka“,[1] a pod pseudonimom H. M. Baker za američke izdavače i serijale „Ghost“ i „The Black Pearl“. Sa „Ket Klou“ je osvojio skandinavske zemlje i pojavio se u još desetak zemalja širom sveta. Kako je postao strip crtač Kerac je interes za strip pokazivao od malih nogu. Dok je išao u osnovnu i srednju školu tokom šezdesetih i sedamdesetih, U Novom Sadu je izlazio velik broj strip časopisa i magazina. Kerac je počeo da crta svoje prve stripove sa pojavom lista Kekec. Br. 5 ovog lista je bio prva strip revija koju je Kerac video u životu (prvi broj Kekeca je izašao 1957. godine[2]). Prvi stripovi koji su ga inspirisali bili su Krcko, Čapa i Gru Gru, Princ Valijant i Dejvi Kroket.[3] U 7. razredu dolazi njegov prijatelj Slavko Pejak sa kojim počinje zajedno da sarađuje. počinju da prave svoje prve zajedničke stripove. Međutim, osoba s kojom je Kerac neraskidivo vezao početak i dobar deo svoje karijere bio je scenarista Svetozar Obradović s kojim je počeo da sarađuje 1975. godine.[3] Prvi strip na kom su zajedno počeli da rade bio je Poručnik Tara. Kerac je završio zubno-tehničku školu i upisao stomatologiju 1970. godine. POčeo je da studira i pao prvu godinu (zbog hemije). Dok je studirao zajedno je sa Slavkom Pejakom išao na časove slikanja i crtanja u Višu pedagošku školu. Kerac je pao i 2. i 3. godinu, a onda je 1976. godine končano odlulio da napusti studije i posveti se isključivo stripu. Tada je već uveliko radio na Poručniku Tari i shvatio da od stripova može sasvim lepo da se živi. Roditelji su teško prihvatili ovu njegovu odluku, dok ga je tadašnja devojka napustila jer je htela stabilnu vezu sa zubarem. Uticaji na Kerčeve stripove dolazili su iz filma, muzike i, razume se, stripova drugih autora. Na lik Poručnika Tare najviše je uticao lik američkog glumca Klinta Istvuda. Na Kobru je uticao karakter Bernarda Prinsa (glavni junak istoimenog stripa). Dok je Ket Klou nastala kao direktan uticaj Marvelovih stripova.[4] Najpoznatiji strip junaci 1975-1979. Poručnik Tara (22. epizode) 1979-1991: Kobra (18. epizoda) 1981-1994: Cat Claw (44. epizode)[5] 1981-1982: Veliki Blek (2. epizode) 1982-1990: Tarzan 1985-1987: Troje nesalomivih Naslovne strane Kerac je nacrtao ogroman broj naslovnih strana za druge strip junake (od kojih neke sam nikada nije crtao). Najveći broj strana objavljeni su u Lunov magnus stripu i Zlatnoj seriji za Malog rendžera, Kena Parkera, Kapetana Mikija i Velikog Bleka. Osobenosti obeležavanja epizoda Kerac je poznat po dve osobenosti obeležavanja: po broju epizoda i stranica, i datumu nastanka epizoda. Na svakoj strani nalazila bi se, ispod potpisa njega i scenariste, dva broja razdvojena crticom. Prvi broj bi označavao epizodu serijala, a drugi ukupan broj stranica. (Stranice konkretne epizode bi se ponekad nalazile u donjem desnom uglu.) Recimo, ako bi ispod stilski ukrašenog potpisa autora (npr. Kerac & Obradović) videli da stoji 8-148, to bi značilo da čitate 8. epizodu, a da je ukupno nacrtano 148 stranica stripa. Osobenosti obeležavanja datuma nastanka Kerac je obavezno u svakoj epizodi ostavio po najmanje jedan datum koji bi precizno obeležavao kada je strip nastao. Recimo, na str. 210 u 11. epizodi Kobre u jednom kadru može da se vidi broj 270480. To znači da je ta tabla (stranica) nastala 27. aprila 1980. god. što takođe daje indikaciju kada je nastala i cela epizoda. Muzički uticaji i muzička aktivnost Kerac obožava hevi-metal muziku, tako da se motivi hevi-metal grupa često provlače kroz njegove stripove. Sam Kerac je bio bubnjar hevi-metal benda GeroMetal, koji je izdao dva diska. Priznanja (sekcija pod izradom) Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[6] Za strip Nema kraja dobio je zajedno sa Svetozarem Obradovićem 1979. godine nagradu Dečjih novina.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Potpiis! Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

m9 ,,Knjiga Olivere Gavrić Pavić Mozaik u Srbiji 1950-2015 razmatra etape razvoja savremenog mozaika u Srbiji kroz lične poetike pojedinih autora ali i kroz događaje kao što su ukrašavanje hotela Metropol tokom pedesetih, zatim državnih reprezentativnih objekata u vreme socijalističke Jugoslavije, kada se dosta novca izdvajalo za ovu svrhu. Dobro stojeće fabrike kao “Prvi Maj” u Pirotu su tokom sedamdesetih i osamdesetih naručivale velika umetnička dela za svoje parkove i enterijere, među kojima je mozaik bio naročito popularan. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom delu pod nazivom Raskršća savremenog mozaika postoji neophodni istorijski uvod zajedno sa jednom teorijskom analizom mozaika kao tehnike. U uvodu je dat akcenat na položaj Srbije u opštoj istoriji mozaika. Srbija poseduje dragocene antičke i ranovizantijske mozaike, koji su ovde navedeni, ali iz perioda srednjeg veka nema mozaičkih kompozicija, već freske vrhunskog kvaliteta. Tako se mozaik samo letimično pojavljuje u istoriji Srbije sve do dvadesetog veka. Glavni tokovi savremenog mozaika su razmatrani u opisu dve umetničke škole, Akademije likovnih i Akademije primenjenih umetnosti, njihovih profesora zidnog slikarstva i studenata. Jedan deo knjige izlaže istoriju savremenog mozaika u Srbiji posednjih decenija kroz rad Umetničke grupe Ametist, koju je autorka knjige osnovala sa još troje kolega 2001. Takođe su navedeni autorski projekti Olivere Gavrić Pavić, grupne, kustoske izložbe mozaika pod nazivom „Ktizma Teu“ što na grčkom znači Božija Tvorevina. Kroz ove projekte i kroz izložbe grupe Ametist prošlo je 150 umetnika ne samo iz Srbije, već i iz okruženja. U drugom delu knjige dati su prilozi, razgovori sa pojedinim ličnostima koje se vezuju za mozaik, počev od čuvenog arheologa Gordane Cvetković Tomašević koja je otkrila i protumačila prelepe mozaike Herakleje (Makedonija), Ona je takođe iskopala zgarište Narodne biblioteke Srbije bombardovane 1941 i ispod njega otkrila rimski mozaik. Intervjuisani su i značajni umetnici ili pomoćnici umetnika koji više nisu živi. Srbija je na Balkanu, u neposrednoj blizini Grčke, a nedaleko od Italije, tako da svojstveno ovim narodima i njihovoj kulturnoj prošlosti, i srpski mozaičari imaju taj „genetski“ duboko upisan vizantijski ili antički kod. Umetnici koji stvaraju u Americi, Australiji ili severnoj Evropi, nisu opterećeni antičkom mozaičkom prošlošću, pa pristupaju mozaiku na nekonvencionalan način, često potirući tradicionalna rešenja. Ipak, svaki savremeni umetnik ima slobodu da preispituje okvire medija, jer bismo inače i u slikarstvu ostali kod realizma ili klasicizma, ukoliko to ne bismo činili. Srpski mozaičari imaju veliki potencijal i može se reći da im ova tehnika leži. Možda će ova razmatranja pobuditi predavače na akademijama da još više pažnje posvete učenju mozaika i ostalih tehnika zidnog slikarstva. Ogroman korak je načinjen u poslednje dve decenije, ali na ovome ne treba stati. Srbija bi takođe mogla biti jedna od zemalja koje nude taj antički kontinuitet, ali budući da je uvek bila na raskrsnici puteva i različitih uticaja, može i ovde biti negde u sredini, između Istoka i Zapada.`

Opis Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Opis Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim, razmišlja ona. Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

U knjizi se nalaze i tri kraće pripovetke Listovi trešnje i tajanstvena frula, Priča snežne večeri i Osan. Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona. Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Mateja Matić Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Rekli su o velikoj pesnikinji njene sestričine i sestrići: Bila je i ostaje nesvakidašnja, neobična, čak pomalo tajanstvene jednostavnosti. Koliko god često bili uz nju, iznova i iznova je zbunjivala prividnom provalijom između života običnog ljudskog stvora i neumornog tvorca pesama i knjiga. Nije, prosto rečeno, davala povoda da je doživljavamo kao slavnu ličnost; bila nam je, i kad smo stasali do zrelog doba i dalje, naša i samo naša Tetka. Večito je pitanje šta nadahnjuje velike umetnike i daruje ih energijom zanosa stvaralaštva. Mislimo da je njena poezija imala dva izvora, primordijalne snage prvih sećanja ljudske vrste. Prvi je ljubav, najstarija emocija, rođena i pre onog drugog – uzdizanja do svesti šta nas okružuje i oblikuje i jeste srce života, priroda. Ljubav i priroda su izvori života i radosti ljudske i to je bilo vrelo Tetkine poezije. Bila je više od raspevane poetese, suštinski filosof pesme i filosof pesništva. Prošlo je 120 godina od rođenja u Rabrovici i više od stoleća kako je ispevala prve stihove u mitskoj Brankovini. Već četvrt veka ne teče reka njenih stihova. Vreme leti, pesme ostaju postaju narodno blago, a tako je i sa porodičnim sećanjima. Nije bila majka, ali majčinski joj je osmeh i briga uvek lebdeo nad sestričinama, snahama i njihovom dečurlijom, pitajući, uvek, da li vas muževi vole i da li je ljubav istinska. So njenog života i poezije – ljubav. Osećaj zahvalnosti za jedno nesvakidašnje detinjstvo izrodio je zamisao o izdanju pesama po izboru članova porodice. Poduhvat zajednički, a istovremeno i lični. Birali smo stihove iz srca, ne mereći ih metrom nauke o književnosti. Jedino merilo bila je ljubav prema Tetki, prema zajedno proživljenim decenijama. Na početku zbirke grupisane su nama najdraže pesme, a potom smo izdvojili one koje su, po našem mišljenju, obeležile svaki stvaralački period. Na kraju, u pitanju je više od lirskog prisećanja – ova zbirka je ispunjavanje misije. Tetki je od svih priznanja i nagrada bilo draže da joj stihovi stignu do čitalaca i njihovih srca. Verujemo da će i ova zbirka biti poslanica radosti, ljubavi, životu i prirodi, onome što je bila i živela, pevajući, Desanka Maksimović.

Opis Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Tatjana Simonović Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Milijana Simonović SUSRETI poetička preplitanja dela Save Šumanovića i Rastka Petrovića Šid, 2017. Udžbenički format, 168 ilustrovanih strana, tvrd povez, zaštitni omot. knjiga je nova „U kontkestu polidimenzijalnog mapiranja umetničkog stvaralaštva Rastka Petrovića (1898–1949) i Save Šumanovića (1896–1942), važno je imati na umu sve umetničke pojave, ideje i tekovine koje čine umetničku atmosferu prvih decenija dvadesetog veka, kako na domaćoj, tako i na evropskoj sceni. Različitih karaktera, senzibiliteta, porekla, vaspitanja, obrazovanja, iskustva i umetničkih medija kojima svoju umetnost izražavaju, sudbinski po njihove živote, ali prvenstveno po njihovu umetnost, dva umetnika sreću se u Parizu 1921. godine, u kulturnoj i umetničkoj prestonici avangardne Evrope. Pariz je ostao gotovo fizički netaknut za vreme Prvog svetskog rata, i to je dobrim delom uslovilo silovitu i neometanu ekspanziju novih misli, dela i ideja kao izraza vizije neograničene slobode. A taj grad je tu slobodu osvajao i živeo ju je kao ni jedan drugi. Iz današnje istorijske perspektive čini se da je tada, u posleratnom Parizu, suštinski osvojeno mnogo više umetničke, kreativne, moralne, seksualne i svake druge slobode nego ikada kasnije u raznim revolucijama koje su u svom imenu imale neki određujući atribut. Pariz postaje stecište najboljih umetnika tog vremena, u njemu nalaze inspiraciju i učitelje najkreativniji i najintelektualniji pojedinci iz cele Evrope. Pored raskošnog književnog nasleđa koje se čuva u bibliotekama, nesagledivog likovnog blaga koje se čuva u muzejima, Pariz je tada, u godinama o kojima je reč, i mesto života i rada Gijoma Apolinera, najvećeg Rastkovog duhovnog uzora i Andre Lota, najvećeg Savinog učitelja slikarstva. Budućnost je, iako s teškim bremenom prošlosti, izgledala blistavo, slobodno i bez granica. I upravo tu, na boemskom Monparnasu, počinje najznačajnije, najplodonosnije, najinspirativnije i trajno umetničko i poetičko povezivanje dvojice umetnika. Prepoznale su se i privukle dve umetničke energije, jedna vrlo ekscentrična, ekscesna i ekstrovertna i druga izrazito senzibilna, fokusirana i dosledna. Povezanost će važiti i biti živa i onda kada susreta i kontakta više ne bude. Umetnosti same će korespondirati i u odsustvu umetnika samih. Otisnute jedna u drugoj, dve gotovo istovetne umetničke filozofije i dve kreativne koncepcije različitih umetničkih medija koegzistiraju zajedno kao svojevrsni treći entitet.“ Sava Šumanović, Rastko Petrović k400+

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od dobitnika nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „ Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Rođen u Gdanjsku 1927. Otac mu je bio protestanstke vere, a majka katolkinja poljskog porekla. Prvu zbirku pesama objavio je 1956. godine. Zatim su usledile pozorišne drame Ujak i Poplava. Pisanje Limenog doboša završeno je 1959. godine. Novela Mačka i miš objavljena je 1961. godine, a Pseće godine, koje su upotpunile Gdanjsku trilogiju, 1963. godine. Usledio je period Grasovog angažmana u Socijaldemokratskoj partiji Nemačke, koji je ujedno i period plodnog stvaralačkog rada. Bogat književni opus doneo mu je brojne ugledne književne nagrade i intelektualne počasti. Kada je, međutim, 1999. dobio Nobelovu nagradu za književnost, mnogi su smatrali da je ovo prestižno priznanje moglo i da sačeka zbog Grasovih nepopustljivih i ponekad nepopularnih političkih stavova. Objavljivanje memoarske proze Ljušteći luk (2007) naročito je izazvalo kontroverze i pretvorilo se u javni skandal, jer je tu Gras prvi put progovorio o svom učešću u nacističkim vojnim formacijama....

Ivo Andrić Na drini ćurpijaMeki povezIzdavač BigzNajpoznatiji roman Iva Andrića, Na Drini ćuprija, hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali rijeke Drine, gdje su živjeli zajedno Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana je most koji kod Višegrada spaja dvije obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom. Radnja romana prati četiri vijeka zbivanja oko mosta, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović. Mehmed je srpski dječak koji je na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao ljestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao čovjek od uticaja, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, kameni most na jedanaest lukova. Most predstavlja centralni simbol romana. Sve se mijenja i prolazi, samo most ostaje da ukaže na prolaznost ljudskih sudbina.Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије. [б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „ за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље” . [10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. [11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.12/1

Autor: Tomislav N. Cvetković Povez: broširan Br. strana: 118 Format: 13,5x19,5 Istorijska drama u dva dela! Srpski vlastelin sa juga Srbije Nikola Skobaljić bio je prvi Srbin koga su Turci natakli na kolac, posle višednevne opsade njegovog utvrđenja, Skobaljić grada, čiji se ostaci zidana još naziru iznad varošice Vučje. Od tada ovaj srednjovekovni junak i vitez živi paralelno u istoriji i legendi. Turci su govorili da otkad pamte nisu slušali o takvoj bici, da se tako malo ljudi borilo protiv tako velike sile i isticali da bi car bio do nogu potučen da su se Srbi „svi zajedno sastali“. Ovako su jedni poraženi, drugi su potučeni, a ostali su se razbežali, a samo je gospodin Nikola Skobaljić sa svojim stricem, kao strašilo za druge, nabijen na kolac. Život Nikole Skobaljića, poslednjeg vladara Dubočice pred konačni pad pod tursku vlast, zbog njegove hrabrosti i odlučnosti da brani despotovinu uprkos naređenju despota Đurađa Brankovića, prepun je zanimljivih legendi. Međutim, i realni podaci iz istorije leskovačkog kraja vezani za njegovu ličnost dovoljno su interesantni da privuku pažnju turista. Nažalost, takav potencijal ostataka njegovog utvrđenja na vrhu stenovitog grebena planine Kukavica, 18 kilometara od Leskovca, i dalje je gotovo neiskorišćen. Lepotu i veličinu Skobaljić- grada, srednjovekovnog utvrđenja podignutog u XV veku, zbog rastinja nije uvek moguće najbolje sagledati. Nalazi svedoče da je grad branjen dobro naoružanom vojskom, a kameni projektili o korišćenju posebnih sprava za njihovo bacanje. Nikola Skobaljić je svoje čuvene bitke sa Turcima vodio u septembru i novembru 1454. godine – kod Banje, braneći rudnik Novo Brdo, i Trepanje. Kada je do nogu potukao brojniju tursku vojsku neprijatelja je lično sultan predvodio u konačni obračun, a Skobaljiću je navodno malo nedostajalo da ponovi podvig Miloša Obilića. Zbog njega su Turci promenili i pravilo ratovanja, pa je njihov vojskovođa u svim budućim bitkama umesto na čelu bio na začelju vojne sile kojom je komandovao.

Tvrd povez, ima posvetu, jako lepo očuvana knjiga. Meso i krv je saga o životu tri generacije porodice Stasos – o njihovim ambicijama, razočarenjima i teško stečenim Ijubavima.Ambiciozni grčki doseljenik Konstantin, njegova supruga Meri i njihovo troje dece će u potrazi za srećom biti razapeti između odanosti porodici i teških vremena sa kojima će se suočiti. Tradicionalne američke vrednosti poput braka, porodice i poslovnog uspeha, raspadaju se pod uticajem savremenog društva (droga, sida, transvestitizam).Međutim oni koji su marginalizovani zbog svoje različitosti u Kaningemovom romanu su pravi, veliki i istinski junaci.Bogat detaljima i ispričan stilom velike emotivne snage, Meso i krv je neobično istinit portret savremene Amerike Majkl Kaningem (engl. Michael Cunningham; Sinsinati, Ohajo, 6. novembar 1952) je savremeni američki književnik i scenarista poznat po romanima „Kuća na kraju sveta“ (1990) „Meso i krv“ (1995) „Sati“ (1998) „Dok ne padne noć“ (2005) i Snežna kraljica (2014). Dobitnik je Pulicerove nagrade za prozu i nagrade Pen/Fokner za roman „Sati“. Trenutno je profesor kreativnog pisanja na Jejlu. U svojim romanima složene strukture Kaningem opsesivno istražuje odnose među ljudima, sa posebnim naglaskom na odnosima u okviru porodice, homoseksualnost, iskustvo obolelih od side, krizu srednjih godina, depresiju i različita psihološka stanja. Osim unutrašnjih stanja ovaj američki pisac pokazuje izuzetnu veštinu u prikazivanju detalja svakodnevice, koji često nose simbolički potencijal. Na srpski jezik prevedeni su njegovi značajniji romani, tačnije prevedeno je pet od ukupno sedam objavljenih romana. Srpski prevod zbirke pripovedaka Snežni labud premijerno je izašao na jesen 2015. dvadesetak dana pre američkog izdanja.[1] Biografija Rođen je u Sinsinatiju, država Ohajo 1952. Odrastao je u Pasadeni, Kalifornija. Završio je englesku književnost na Univerzitetu Standord 1975. Živi u Njujorku od 1981.[2] Njegov književni prvenac „Zlatne države“ izašao je 1984. Ovaj roman obrazovanja prošao je gotovo nezapaženo i Kaningem nerado govori o njemu i često insistira da je njegov drugi roman „Kuća na kraju sveta“ zapravo prvi.[3] „Kuća na kraju sveta“ govori o odrastanju, sazrevanju i mladosti dva osamljena prijatelja Bobija i Jonatana. U ovom romanu pojavljuju se veliki broj tema koje će razvijati u kasnijim delima, poput disfunkcionalne i nekonvencionalne porodice, homoseksualnosti i sida. Sledeći roman „Meso i krv“ izašao je 1995. i ujedno je Kaningemovo najambicioznije ostvarenje. Delo prikazuje život tri generacije američke porodice Statos u periodu od sto godina.[3] Iako su prethodna dva romana pohvaljena od strane književne kritike, Kaningem svetsku slavu stiče romanom „Sati“. Roman govori o tri žene iz različitih perioda dvadestog veka koje su povezane poznatim modernističkim romanom „Gospođa Dalovej“; prva je taj roman napisala, druga taj roman čita, dok ga treća proživljava. „Sati“ su nagrađeni Pulicerovom nagradom za prozu i Pen/Fokner nagradom. Na osnovu ovog književnog ostvarenja snimljen je istoimeni film u režiji Stivena Doldrija, sa Meril Strip, Nikol Kidman i Džulijen Mur u glavnim ulogama. Napisao je scenario za istoimenu filmsku adaptaciju njegovog drugog romana „Kuća na kraju sveta“ 2004. u kojem su glumili Robin Rajt, Sisi Spejsek i Kolin Farel. Sledeće godine objavio je knjigu „Besplatni dani“. Zajedno sa Suzan Majnot 2007. napisao je scenario za film „Predvečerje“. Njegov šesti roman Dok ne padne noć izašao je 2010. Delo govori o sredovečnom oženjenom muškarcu koji počinje da oseća neodoljivu privlačnost prema problematičnom Miziju mlađem bratu svoje supruge. Sedmi roman Snežna kraljica objavljen je 2014. Zbirka pripovedaka „Divlji labud“ izašla je 2015, zajedno sa crtežima japanske ilustratorke Juke Šimizu. Kaningem je homoseksualac i živeo je skoro dvadest godina u zajednici sa psihoanalitičarem Kenom Korbetom.[4] Odabrana dela Romani „Zlatne države“ („Golden States“, 1984) „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 1990) „Meso i krv“ („Flesh and Blood“ 1995) „Sati“, („The Hours“, 1998) „Besplatni dani“ („Specimen Days“, 2005) „Dok ne padne noć“ („By Nightfall“, 2010) „Snežna kraljica“ („The Snow Queen“, 2014) Zbirke pripovdeka „Divlji labud“ („A Wild Swan and Other Tales“, 2015) Scenariji „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 2004) „Predvečerje“ („Evening“, 2007)

Novo, nekorišćeno. NASTAVAK KNJIGE 12 PRAVILA ZA ŽIVOT NUDI DODATNE PUTOKAZE NA OPASNOM PUTU SAVREMENOG ŽIVOTA. U knjizi 12 pravila za život, Džordan B. Piterson, klinički psiholog i proslavljeni profesor sa Univerziteta Harvard i Univerziteta u Torontu, pomogao je milionima čitalaca da uvedu red u svoje haotične živote. U ovom odvažnom nastavku, Piterson predstavlja dvanaest dodatnih spasonosnih principa koji će nam pomoći da izbegnemo pogubne posledice svoje želje da uredimo svet. U doba kada ljudska volja pokušava da se nametne u svakoj sferi života – od naših društvenih struktura do naših emocionalnih stanja – Piterson nas upozorava da je preterana sigurnost zapravo opasna. Pored toga, nudi nam strategije za prevazilaženje kulturnih, naučnih i psiholoških sila koje nas guraju ka tiraniji, i uči nas kako da se oslonimo na svoje instinkte da bismo pronašli smisao i svrhu čak i kada se osećamo bespomoćno. Dok nam prekomerni haos preti nestabilnošću i strepnjom, prekomerni red nas može paralisati i dovesti u stanje potpune potčinjenosti. Knjiga Izvan reda govori o tome koliko je važno da se uspostavi ravnoteža između ova dva temeljna principa stvarnosti i vodi nas pravom i uskom stazom do njihove razmeđe. Džordan Bernt Piterson (engl. Jordan Bernt Peterson; Edmonton, 12. jun 1962) kanadski je klinički psiholog, intelektualac i profesor psihologije na univerzitetu u Torontu. Njegove glavne oblasti istraživanja su patopsihologija, socijalna psihologija i psihologija ličnosti, sa posebnim interesovanjem za psihologiju verskih i ideoloških uverenja,[1] kao i procena i unapređenje pojedinca i produktivnosti.[2] Piterson je studirao na univerzitetu u Alberti i univerzitetu Makgil. Ostaje na Makgilu, nakon post-doktorskih studija u periodu od 1991. do 1993. godine pre prelaska na Univerzitet Harvard, gde je bio pomoćnik, a zatim docent psihologije. Godine 1998. preselio se u Kanadu, na univerzitet u Torontu, gde je redovni profesor. Njegova prva knjiga Mape značenja: Arhitektura Vere je objavljena 1999. godine, rad koji je kroz nekoliko naučnih oblasti, opisao strukture sistema verovanja i mitova i njihovu ulogu u regulaciji emocija, stvaranje smisla i motivacije za genocid.[3][4][5] Njegova druga knjiga, 12 pravila života: antidot haosa, objavljena je januara 2018. godine.[6][7][8] Godine 2016. Piterson je objavio niz video snimaka na Jutjub kanalu, u kojim je kritikovao političku korektnost i kanadsku vladu. Kasnije je dobio značajnu medijsku pažnju. Detinjstvo, mladost Odrastao je u Fervju, Alberta, malom gradu severno-zapadno od mesta svog rođenja, Edmontona, u Kanadi. On je bio najstariji od troje dece. Dobio je srednje ime Bernt, po pradedi iz Norveške.[9][10] Kada je imao 13 godina, Piterson je otkrio dela Džordža Orvela, Oldusa Hakslija, Aleksandra Solženjicina i Ajn Rand zahvaljujući svojoj školskoj bibliotekarki Sendi Notli, majci Rejčel Notli, predsednici Nove demokratske partije Alberte i 17. premijerke Alberte[11]. Piterson je takođe radio za Novu demokratsku partiju (NDP) tokom tinejdžerskih godina, ali je postao razočaran partijom zbog onoga što je Orvel u svom delu `Put za Vigan` nazvao preovlađivanje `intelektualnih socijalista srednje klase koji nose tvid` i koji `ne vole siromašne, oni samo mrze bogate`[12][13]. Napustio je NDP u svojoj 18. godini[14]. Obrazovanje Nakon što je završio srednju školu u Fervjuu 1979. godine, Piterson je upisao političke nauke i englesku književnost na Grand Preri Regionalnom Koledžu[15]. Kasnije se prebacio na Unverzitet Alberte, gdje je završio osnovne akademske studije u oblasti političkih nauka 1982. godine. Nakon toga, uzeo je godinu pauze kako bi posetio Evropu. Tu je razvio interes za psihološke izvore Hladnog rata, naročito za totalitarne režime 20. veka[13][1], a često su ga pohodile i noćne more o eskalaciji trke u nuklernom naoružavanju. Kao rezultat toga, postao je zabrinut zbog ljudskog kapaciteta za zlo i uništenje, pa je odgovore tražio u delima Karla Junga, Aleksandra Solženjicina[16] i Fjodora Dostojevskog[17]. Vratio se na Univerzitet Alberte, gdje je 1984. završio bečlor studije i u oblasti psihologije[18]. 1985. preselio se u Montreal kako bi pohađao Makgil Univerzitet. Tu je stekao doktorat u oblasti kliničke psihologije, pod mentorstvom Roberta O. Fila 1991. godine.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Knjiga Olivere Gavrić Pavić Mozaik u Srbiji 1950-2015 razmatra etape razvoja savremenog mozaika u Srbiji kroz lične poetike pojedinih autora ali i kroz događaje kao što su ukrašavanje hotela Metropol tokom pedesetih, zatim državnih reprezentativnih objekata u vreme socijalističke Jugoslavije, kada se dosta novca izdvajalo za ovu svrhu. Dobro stojeće fabrike kao “Prvi Maj” u Pirotu su tokom sedamdesetih i osamdesetih naručivale velika umetnička dela za svoje parkove i enterijere, među kojima je mozaik bio naročito popularan. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom delu pod nazivom Raskršća savremenog mozaika postoji neophodni istorijski uvod zajedno sa jednom teorijskom analizom mozaika kao tehnike. U uvodu je dat akcenat na položaj Srbije u opštoj istoriji mozaika. Srbija poseduje dragocene antičke i ranovizantijske mozaike, koji su ovde navedeni, ali iz perioda srednjeg veka nema mozaičkih kompozicija, već freske vrhunskog kvaliteta. Tako se mozaik samo letimično pojavljuje u istoriji Srbije sve do dvadesetog veka. Glavni tokovi savremenog mozaika su razmatrani u opisu dve umetničke škole, Akademije likovnih i Akademije primenjenih umetnosti, njihovih profesora zidnog slikarstva i studenata. Jedan deo knjige izlaže istoriju savremenog mozaika u Srbiji posednjih decenija kroz rad Umetničke grupe Ametist, koju je autorka knjige osnovala sa još troje kolega 2001. Takođe su navedeni autorski projekti Olivere Gavrić Pavić, grupne, kustoske izložbe mozaika pod nazivom „Ktizma Teu“ što na grčkom znači Božija Tvorevina. Kroz ove projekte i kroz izložbe grupe Ametist prošlo je 150 umetnika ne samo iz Srbije, već i iz okruženja. U drugom delu knjige dati su prilozi, razgovori sa pojedinim ličnostima koje se vezuju za mozaik, počev od čuvenog arheologa Gordane Cvetković Tomašević koja je otkrila i protumačila prelepe mozaike Herakleje (Makedonija), Ona je takođe iskopala zgarište Narodne biblioteke Srbije bombardovane 1941 i ispod njega otkrila rimski mozaik. Intervjuisani su i značajni umetnici ili pomoćnici umetnika koji više nisu živi. Srbija je na Balkanu, u neposrednoj blizini Grčke, a nedaleko od Italije, tako da svojstveno ovim narodima i njihovoj kulturnoj prošlosti, i srpski mozaičari imaju taj „genetski“ duboko upisan vizantijski ili antički kod. Umetnici koji stvaraju u Americi, Australiji ili severnoj Evropi, nisu opterećeni antičkom mozaičkom prošlošću, pa pristupaju mozaiku na nekonvencionalan način, često potirući tradicionalna rešenja. Ipak, svaki savremeni umetnik ima slobodu da preispituje okvire medija, jer bismo inače i u slikarstvu ostali kod realizma ili klasicizma, ukoliko to ne bismo činili. Srpski mozaičari imaju veliki potencijal i može se reći da im ova tehnika leži. Možda će ova razmatranja pobuditi predavače na akademijama da još više pažnje posvete učenju mozaika i ostalih tehnika zidnog slikarstva. Ogroman korak je načinjen u poslednje dve decenije, ali na ovome ne treba stati. Srbija bi takođe mogla biti jedna od zemalja koje nude taj antički kontinuitet, ali budući da je uvek bila na raskrsnici puteva i različitih uticaja, može i ovde biti negde u sredini, između Istoka i Zapada.``

Prošlost Kosova i Metohije obeležena je krupnim istorijskim događajima, značajnim duhovnim i kulturnim sadržajima, velikim nacionalnim, religioznim i ideološkim previranjima. Sve to obuhvatiti, zahtevan je i težak posao, posebno stoga što je ova važna tema iz istorije Srbije, dugo bila zanemarivana. Među stručnjacima za Kosovu i Metohiju Dušan T. Bataković je svakako naš najpozvaniji stručnjak, autor više zapaženih knjiga o prošlosti pokrajine, objavljivanih i često citiranih i na stranim jezicima (francuskom, engleskom, nemačkom, rumunskom). Podlogu za njegove pouzdane, na izvornoj građi zasnovane sudove o prošlosti Kosmeta čini zbirka studija, osvežena i dopunjena novim prilozima, sakupljenih u knjizi pod naslovom Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji. Uzeti zajedno, ovi članci su pouzdan vodič kroz modernu i savremenu istoriju Kosova i Metohije, obrađujući, sintetički ili tematski glavne tokove srpsko-arbašakih odnosa kroz vekove. Posebnu vrednost ima uvodna studija: Kosovo i Metohija. Pogled u prošlost zavetne zemlje, gde se u jasnim celinama obrađuju dominantni istorijski procesi od srednjega veka do današnjih dana, od uspona u srednjem veku, kada Kosovo i Metohija postaju središte političkog, kulturnog i duhovnog života srednjovekovne Srbije, preko osmanskog razdoblja kada, pod štitom islama, počinje postepeno naseljavanje Arbanasa (srpsko istorijsko ime za Albance) sa posnih albanskih visoravni u plodne kotline Metohije, a potom i Kosova, pa sve do turbulentnih konflikata, nacionalnih i ideoloških, u tek isteklom prethodnom veku. Bataković posebnu pažnju poklanja razdoblju u kojem su Arbanasi, voljom Osmanlija, preuzeli dominantnu političku ulogu na prostoru današnje pokrajine, istiskujući, na jedan sistematičan način, a uz blagoslov Visoke Porte u Carigradu, domorodačko srpsko stanovništvo, putem progona i terora koji posebno uzima maha od vremena stvaranje Albanske (Prizrenske) lige 1878. godine. Samo u periodu od 1880. do 1900, sa prostora Kosova i Metohije bilo je prognano oko 60.000 Srba, a do Prvog balkanskog rata, čak njih 150.000 sa šireg prostora Stare Srbije. U tim demografskim procesima, Bataković vidi jedan od glavnih uzroka kasnijih krupnih verskih i nacionalnih sukoba između ova dva naroda, koji ni do danas nisu prevladani. Posebnu vrednost Batakovićeve studije čini minuciozna analiza srpsko-arbanaških odnosa tokom balkanskih i Prvog svetskog rata, kada je, uz teško breme sukoba iz prošlosti, ipak bilo ozbiljnih pokušaja da se odnosi između Srba i Arbanasa, a posebno posle stvaranja Albanije u novembru 1912, urede na novim osnovama, bez dominantnog učešća izbeglih arbanaških pravaka iz Metohije i sa Kosova, Ise Boljetinca, Hasana Prištine i Bajrama Curija, koji su Albaniju koristili kao bazu za stalno ugrožavanje teritorijalne celovitosti Srbije, a zatim i Kraljevine SHS. Pokušaje saradnje, delimično uspešne, pre svega sa Esad-pašom Toptanijem i njegovim rođakom Ahmed-begom Zoguom (budućim kraljem Albanije), Bataković je pažljivo analizirao, pokazujući da je splet širih balkanskih i evropskih odnosa, posebno rivalstvo velikih sila, značajno uticalo da se jednom uspostavljena saradnja ne realizuje u nove kvalitetne odnose između dva naroda, oslonjene na međubalkansku saradnju. Autor je znalački pokazao, kako je neprevaziđeni nacionalni sukob, stalno potpirivan sa strane, onemogućio da Srbi i Albanci, ni u međuratnom periodu, ne nađu trajnije osnove za međusobnu saradnju, nego da i dalje, uz neprestane strane podsticaje, tonu u spiralu uzajamnih sukoba, pre svega oko Kosova i Metohije. Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima je knjiga koju treba da pročitaju svi koji se, zabrinuti za budućnost pokrajine, interesuje za moguće načine rešavanja današnje kosovske krize, ozbiljnim uvidom u njene dalje i bliže istorijske korene. Knjiga se odlikuje kvalitetnom istorijskom studijom, a grafički je bogato opremljena.