Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima - Leon Bogdanov Izdavač: Književna radionica Rašić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 404 Format: 21 cm Povez: Broširani Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima Leona Bogdanova u okviru specijalnog projekta „Iskustvo drugačijeg mišljenja: ruski non-fikšn XX veka” književne nagrade „Nova književnost” 2012. godine uvršteni su među četrdeset ključnih dela ruske nefikcijske književnosti XX veka, zajedno s delima Aleksandra Solženjicina, Nadežde Mandeljštam, Vladimira Nabokova i Nine Berberove. Kultno delo lenjingradske nezvanične književnosti, ovenčano nagradom „Andrej Beli” za prozu 1985. godine, zauzima potpuno posebno mesto u ruskoj književnosti. S jedne strane, krajnje je originalno i radikalno, a, s druge, nastavlja tradiciju i bavi se svakodnevicom i najobičnijim stvarima. Ukrštanje najrazličitijih postupaka i uticaja i neobična biografija i životna pozicija autora doveli su do nastanka jednog od najboljih obrazaca ruske proze druge polovine dvadesetog veka. Leon Bogdanov (1942–1987) bio je lenjingradski slikar i pisac, pripadnik nezvanične kulture. Za života objavljivao je samo u samizdatu. Umro je od infarkta u četrdeset petoj godini.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Bluz dva prijatelja : u 54 tjedna - Miodrag Raičević Izdavač: Karioke Godina izdanja: 2022 Broj strana: 183 Format: 24 cm Povez: Tvrdi “Moj prijatelj Mijo je pre godinu dana imao nezgodu sa kičmom i sad sedi, ne može da se kreće. Uobrazio sam da ću da mu pomognem ovim zajedničkim rukopisom, da ga uspravim na stopala. Ja pričam svoju priču i pokušao sam ukomponojem njegove pesme po mom izboru. Ima u knjizi svega, i surovosti, i muzike i pozorišta, igre, fudbala, džeza… Neke od tih priča su se već pojavljivale u knjigama, ali sad imaju drugu boju kad idu zajedno sa pesmama. Apsolutno može da se posmatra kao nova priča.” “Rodio sam se u gradu N. Baš na polovini 20. veka. U zabavištu sam bio jedan dan. Lopte sam igrao u zoru, u podne, u ponoć. Na ulici, na trgu, na travi, na dlanu, po suncu, po kiši, po tuberkulozi, po snegu. Među dečacima niko, na ovoj kugli, nije tako dobro igrao lopte. Osnovnu školu i gimnaziju Stojan Cerović završio sam u rodnom gradu. Ne znam kako. Diplomirao sam na Svetskoj književnosti kod profesora Vojislava Đurića. Takovska ulica u Beogradu. Napisao sam knjige Volej i sluh; Kiš, Borhes, Maradona; Dribling 1001 i noć; Samo bogovi mogu obećati ( i u Zagrebu i u Beogradu); Derbi, moj derbi; Luđak je vječno dijete; San ulice; I dečak može obećati; Vježbanka Danilo Kiš.” Božo Koprivica

Knjiga je kao nova. Od Gaba do Marija - Ana Galjego Kujnas Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2016 Broj strana: 311 Format: 21 cm Povez: Broširani Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”.

Kao novo. Bez posvete. Na suprotnim polovima: dobitnici i gubitnici u istoriji ljudskog razvoja - Alister M. Tejlor Godina izdanja: 2019 Broj strana: 119 Knjiga Na suprotnim polovima prati evoluciju čovečanstva počev od kamenog doba do kraja 20. veka, posmatranu iz vizure susretanja i sukobljavanja razvijenog Severa i nerazvijenog Juga planete. Ta dva pola čovečanstva postala su uzajamno ranjiva: pre industrijske revolucije Sever je bio siromašniji nego teritorije koje je eksploatisao, a danas Sever čini jednu četvrtinu populacije planete Zemlje a troši preko tri četvrtine planetarnih resursa.Sadržaj knjige je opor i katkad je neprijatan, ali njena poruka je da ne treba gubiti nadu: Jug i Sever – zajedno – mogu početi da oblijuju svet jednakih svet koji može biti ekološki i društveno održiv.Kao što u predgovoru kaže R. Radovanović: „Nesumljivo, u vremenu afirmacije individualizma (da ne kažemo sebičnosti), u vremenu u kome, što reče Gordon Geko u filmu Vol strit – pohlepa predstavlja vrlinu, u vreme sve primetnijeg odsustva solidarnosti, i kada većina živi od danas do sutra, ovaj entuzijastički pokušaj autora koji su skrenuli pažnju na najveću (sic!) krizu kojom se čovečanstvo suočava – zaslužuje svaku pohvalu.“

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Švarcmaleri austrijske pozornice - Izdavač: Futura publikacije Godina izdanja: 2015 Broj strana: 339 Format: 20 cm Povez: Broširani Antologija Švarcmaleri austrijske pozornice okupila je četiri drame četiri različita autora: Elijasa Kanetija, Jure Sojfera, Tomasa Bernharda i Vernera Švaba. Iako je njima obuhvaćen jedan dugačak vremenski period dvadesetog veka, bezmalo 60 godina, od 1933. kada je Elijas Kaneti napisao “Svadbu” do 1991, kad je objavljena drama “Zatiranje naroda” Vernera Švaba, postoji povezna nit koja opravdava svrstavanje ovih drama zajedno. Tačka njihovog susreta je upravo taj mračni inventar sadašnjosti i ne manje mračan pogled u budućnost (ako ga uopšte ima) koji je samim naslovom „Švarcmaleri” okarakterisan i omeđan. Moglo bi se reći da je ovaj izbor na neki način ilustruje tradiciju koju V.G. Zebald opisuje kao najdublju osobenost Austrije i njene kulture: “da je samokritičnost učinila svojim osnovnim principom”. Prve dve drame, Kanetijeva i Sojferova napisane su uoči događanja koja su napravila mračni hijatus, još uvek racionalno neobjašnjivu i emotivno nesavladivu cezuru u istoriji 20. veka, dok druge dve, Berhardova i Švabova, napisane daleko nakon II svetskog rata beznadno dijagnostikuju gotovo nepromenjeni socijalni i politički ambijent. Nastanak Kanetijeve i Sojferove drame pripada periodu procvata „jevrejske” austrijske kulture između dva svetska rata, čije obrise nagoveštavaju rečenice na početku ovog teksta. Iako obojica na pozicijama društvene kritike, oni su ipak različito društveno stratifikovani, Kaneti unutar intelektualnog i književnog establišmenta a Sojfer, na njegovoj krajnjoj levici, u potkulturi bečkih kafana, doslovno u njihovim podrumima gde raste i neguje se jedan novi žanr – žanr bečkog političkog kabarea.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! SRPSKI PRAVOSLAVNI NAROD I CRKVA U SARAJEVU u 17. i 18. vijeku , Vladislav Skarić , Državna štamparija Sarajevo 1928. Vladislav Skarić (Sarajevo, 10/22. juni 1869 — Sarajevo, 6. avgust 1943) bio je srpski istoričar i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Rodio se u bogatoj srpskoj trgovačkoj porodici u Sarajevu. Njegov otav Kosta Skarić je bio trgovac duvanom koji se trgovinom obogatio i sagradio jednu od najvećih kuća u Sarajevu toga doba. U toj kući kod hotela Evrope se danas nalazi muzej savremene umjetnosti. U Sarajevu je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije, nakon čega ga otac šalje na školovanje u Sremske Karlovce. Nakon završene Karlovačke gimnazije odlazi na školovanje u Grac gdje je studirao istoriju i geografiju. Po povratku iz Graca je radio kao prvi profesor u Relnoj gimnaziji u Banjaluci, te kao profesor u Srpskoj školi u Sarajevu. Bio je aktivista srpskog narodnog pokreta toga doba, pisao je za srpski časopis Bosanska vila, i bio jedan od osnivača Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva Prosvjeta. Kao istaknutog srpskog intelektualca, austrougarske vlasti ga hapse zajedno sa velikim brojem Srba odmah nakon Vidovdanskog atentata 1914. Prvi svjetski rat je proveo u austrougarskom zatočeništvu. Ubrzo nakon oslobođenja 1919. postaje kustos Zemaljskog muzeja, čiji je bio direktor od 1926. do 1936. godine. Pred Drugi svjetski rat je izvršio popis predmeta Muzeja Stare srpske pravoslavne crkve na Baščaršiji, a 1939. je zajedno sa Đokom Mazalićem i Darinkom Despić otvorio nove prostorije i novu postavku muzeja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti je izabran na Izbornoj skupštini, 18. februara 1935. godine.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Nedovršena igra - Kit Devlin Izdavač: Centar za promociju nauke Godina izdanja: 2017 Broj strana: 166 Format: 23 cm Povez: Broširani Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“.Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića)

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Sledeći put – vatra - Džejms Boldvin Izdavač: Darma books Godina izdanja: 2019 Broj strana: 58 Format: 21 cm Povez: Broširani Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije. Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji. Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka. * Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, kurve i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Nečovek - Osamu Dazai Izdavač: Tanesi Godina izdanja: 2021 Broj strana: 157 Format: 20 cm Povez: Broširani Remek-delo jednog od najvećih japanskih pisaca XX veka i dan-danas je među pet najčitanijih japanskih romana svih vremena. Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Kora bambusa - Osamu Dazai Izdavač: Tanesi Godina izdanja: 2022 Broj strana: 187 Format: 20 cm Povez: Broširani Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Mateja Matić Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Svetski poredak : politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta : ogled (tvrdi povez) - Dragan R. Simić Izdavač: Clio Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Format: 22 cm Povez: Tvrdi Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

Knjiga je kao nova. Svetski poredak : politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta : ogled (meki povez) - Dragan R. Simić Izdavač: Clio Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Format: 22 cm Povez: Broširani Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

36836) ČOVEK BEZ SVOJSTAVA 1 i 2 , Robert Muzil , Ethos i Beoknjiga Beograd 2007 , Ovaj roman kao i druga dela Roberta Muzila (1880-1942), odlikuje jezička virtuoznost i misaona strukturalnost, koja ovog pisca svrstava u sam vrh evropske književnosti, i koja, možda više nego ikad ranije, imaju veoma izražen uticaj na tokove svetske književnosti. Premda još nije dovoljno istraženo, književno delo ovog vrhunski i svestrano obrazovanog pisca uzdiže ga u sam vrh najelitnijih pisaca XX veka. Skeptični kao i Muzilov junak, sami i bez smisla, pitamo se postoji li uopšte država čije godišnjice slavimo. Pošto je kušao sa svakog drveta saznanja, od onog davnog biblijskog, do poslednjeg, nihilističkog, koje pupi u drugoj polovini devetnaestog veka, zlokobno se rascvetava i obeležava ceo dvadeseti vek i ulazi u dvadeset prvi, moglo bi se reći da je današnji čovek u sličnoj situaciji u kojoj se nalazio Ulrih, glavni junak romana Roberta Muzila (1880–1942) „Čovek bez svojstava”. Skalu užasa i velikih vrednosti koje je prošao za dva ili više milenijuma, koju neki doživljavaju kao čovekov stalni napredak u visine, a drugi kao permanentni pad i još veći pad u svetski kal, učinili su od najinteligentnije vrste na zemlji biće koje je sve manje zainteresovano za svet oko sebe, biće koje se ne opredeljuje (jer su se svi izbori pokazali kao promašeni), koje zaviruje u svoju nutrinu, pokušavajući na nađe kakav-takav izlaz. Tako smo, a da možda toga nismo ni svesni, postali sabraća Muzilovog junaka – postali smo ljudi bez svojstava, bez smisla za stvarnost u koju smo, sartrovski rečeno, bačeni bez svoje želje i bez svoje želje učestvujemo u nekim događajima koji nas se i ne tiču, simuliramo živa bića, a zapravo smo samo jedan Bodrijarov simulakrum. U tome se sastoji naš nazovinapredak – sami i bez smisla za život zavaravamo se pred konačnom istinom tako što, kao i Ulrih, pripremamo proslavu neke godišnjice, sumnjičavi i skeptični kao i Muzilov junak, pitajući se postoji li uopšte država čiju godišnjicu slavimo. U „Čoveku bez svojstava” ta nazovidržava jeste „Kakanija” (to jest k. u. k. monarhija, što će reći carska Austro-Ugarska u poslednjoj godini pred početak Prvog svetskog rata). I, dok ceo svet zna da se „Kakanija” (kakvog li nenadmašnog Muzilovog cinizma!) raspada, Ulrihu nepoznata država, iako u njoj živi, paradira i priprema se za prvu veliku svetsku klanicu. U toj „sablasno-nestvarnoj” atmosferi, Ulrih, kao sekretar odbora za proslavu jednog važnog jubileja kakanijske monarhije, biva uvučen u društvo ljudi kojima ne pripada, koje ne razume i, povrh svega, nema nikakve sličnosti s njima, ni ideološke ni intelektualne. Nesvesni raspada koji se, zapravo, već događa, iako rat još nije ni počeo, okupljeno društvo beskrajno i jalovo razmatra program velike proslave, ne shvatajući da im stvarnost već kuca u glavu. Iako ga je Muzil nazvao „čovekom bez svojstava”, Ulrih je zapravo jedini koji vidi tu užasnu jalovost koja najavljuje raspad dojučerašnje moćne države po svim šavovima; iako sumnja u „stvarnost zbilje”, on je jedini koji tu zbilju oseća, pa makar to bilo samo snatrenje nekog smislenijeg života, i na kraju (kakvog li obrta?), on, „čovek bez svojstava”, jedini je ljudsko biće koje sve to vidi i oseća. Muzil se dugo pripremao za pisanje svog glavnog nedovršenog dela. Prva sveska romana objavljena je 1930. godine, druga tri godine kasnije, a treća (nedovršena) posle njegove smrti, 1943. godine. Prva sveska ovog obimnog romana obuhvata građu cele prve knjige, podeljena u dva dela koja je pisac nazvao: „Kao neki uvod” i „Uvek jedno te isto”. Velika svetska ekonomska kriza tridesetih godina nije omela Muzila da za tri godine štampa drugu svesku. Da bi obezbedio sredstva za život on, inženjer mašinstva i doktor filozofije (doktorirao na Ernstu Mahu), dakle čovek različitih i izuzetnih sposobnosti, počinje da se bavi i nekim „sitnijim” stvarima – piše eseje za novine i odlazi u Berlin da bi radio kao pozorišni kritičar. Baš kad su nacisti došli na vlast, Muzil zbog svoje savesti napušta Nemačku i ponovo se vraća u Beč, gde mu 1933. godine izlazi druga sveska „Čoveka bez svojstava”. Ubrzo, pošto je nacističko ludilo doživelo neviđene razmere, a njegova jalova „Kakanija” postala deo Trećeg rajha, Muzil kao i većina bečkih intelektualaca dobrovoljno ili prinudno odlazi u izgnanstvo. Muzil to čini dobrovoljno, uostalom kao i mnogi nemački pisci (Tomas Man, Herman Hese), nastavljajući da stvara u neutralnoj Švajcarskoj i, naravno, da zajedno leče svoju savest zbog moralnih grozota koje je jedan austrijski, dakle kakanijski, kaplar sprovodio nad narodom koji je iznedrio Kanta, Hegela, Getea, Šilera, Baha... Na svoju sreću, ili možda nesreću, Muzil nije doživeo kraj rata, niti objavljivanje treće sveske svog „Čoveka bez svojstava”. Nezavršen, pojavio se 1943. u Švajcarskoj, godinu dana posle njegove prerane smrti, verovatno i kao posledica bede i zaborava u kojima je živeo. Tek su njegova literarna sabraća, pre svih Tomas Man, posle rata obnovili sećanje na njega, podsetivši one stare, zaboravne i jalove kakanijske, kao i nove generacije da je Muzilov roman jedan od najvećih romana dvadesetog veka. Ironija i nenadmašna psihologija, protkana čitavim esejističko-filozofskim pasažima, protkana Muzilovim samosvojnim jezičkim obrtima, dugo su za savremenike bile nerazumljive. Današnje generacije obrazovanih čitalaca pronašle su u Muzilovom romanu dah vremena u kojem živimo, onaj trenutak kad si sam i kad te ne razumeju jer nisi svrstan ni u kakve redove, civilne ili vojničke, bili oni kakanijski, nacistički, staljinistički, globalistički ili čak demokratski! Onaj ko može da proživi život izvan svih dogmi i društveno poželjnih pravila – zaslužuje u najboljem značenju naziv „čoveka bez svojstava”. POTPUNO NOVO , 2 knjige , tvrd povez, format 15,5 x 21 cm , ćirilica, 609 + 882 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1- Bel-Ami - 431 str. 2- Dunda - 438 strana 3- Jaka kao smrt - 279 str 4- Jedan život - 314 str 5- Ljubavni sastanak - 246 str 6- Mont-Oriol - 320 str 7- Pierre i Jean - 193 str 8- Umiranje duše - 360 str Anri Rene Alber Gi de Mopasan (franc. Henry René Albert Guy de Maupassant; Turvil sir Arke, 5. avgust 1850 — Pariz, 6. jul 1893) bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Iako su njegovi `Stihovi` bili početnički neuspeh, Mopasan prozaist je postao `najveći pesnik maglene i hladne normandijske ravnice, neprolazne lepote njenih nežnih i strastnih pejzaža`. Kad piše o ljudima, to su ljudi `koji su izgubili volju za životom`. Čak i kad vole život, junaci njegovih novela i priča ne umeju da žive. Oni su žrtve strasti i tragičnih nesporazuma. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji je kasnije snažno uticao na život Mopasana.[3] Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine, Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci.[4] Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom je bio poslat u ruanski Licej Pjer Kornej, gde je počeo da se interesuje za poeziju, ali se uspešno oprobao i u glumi.[5] Francusko-pruski rat izbio je ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870. godine, pa se on odmah prijavio kao dobrovoljac, časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine, napustio je Normandiju i došao u Pariz, gde je sledećih deset godina radio kao pomorski službenik. U tih deset godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu je postao tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreo je ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao spoljni urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari, dok je svoje slobodno vreme posvetio pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavio je svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje je odmah postiglo velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva, a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavio je prvu knjigu pripovedaka pod naslovom Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), koja je u samo dve godine dostigla dvanaest izdanja. Godine 1883. završio je svoj prvi roman Jedan život (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodao u 25.000 primeraka. Bel-Ami Mopasanov grob na Monparnasu U svojim romanima je detaljnije razrađivao zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a tom periodu Mopasan je napisao i roman Pjer i Žan, koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Bretanju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti „Bel-Ami“, nazvanoj po njegovom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu je sreo Ipolita Tena i bio oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima nameštaja iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem, uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno je izgubio razum, a umro je dve godine kasnije, jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu. Najvažnija dela Boule de suif, pripovetka, 1880. Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), zbirka pripovedaka, 1881. Romani Jedan život (Une Vie, 1883) Bel-Ami (Bel-Ami, 1885) Posle ljubavi (Mont-Oriol, 1887) Pjer i Žan (Pierre et Jean, 1888) Jaka kao smrt (Fort comme la mort, 1888) Naše srce (Notre coeur, 1890)

Kao na slikama Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. [1] Biografija Uredi Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[2] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[3] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[4] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku[1],[5] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[6] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799)[1]. Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Uredi Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Uredi Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835.

Novo, nečitano, nema posvete. Smrt na Kosovu polju - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2017 Broj strana: 503 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Književnost i erotizam (1990), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Etno (2006), Balkan – teror kulture (2008) i Rastanak s identitetom (2014). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) i medalju „Konstantin Jireček“(2012). Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! GRADAC: Časopis za književnost, umetnost i kulturu broj 92–93–94 Januar – Juni 1990. Tema broja: Ernst Jinger Povez: Meki Broj stranica: 228 Ovaj trobroj je priredio Frano Cetinić SADRŽAJ: Branko Kukić – Ernst Jinger – ratnik i anarh Frano Cetinić Ernst Jinger – život, dela Žan Luj Fonsin – Razgovor sa Ernstom Jingerom Žilijen Ervije – Razgovor sa Ernstom Jingerom Frederik de Tovarnicki – Planetarni Radnik (Razgovor sa Ernstom Jingerom) Andrea Miler – To su individualizacije (Intervju za „Cajt`) Ernst Jinger: ratnik duha (Intervju za „Figaro literer`) Ernst Jinger – Tehnika kao mobilizacija sveta kroz lik Radnika Ernst Jinger – Gozba Ernst Jinger – Boravak u Dalmaciji Ernst Jinger – Kavkaski zapisi Ernst Jinger – Gordijev čvor Žilijen Grak – Uzorno delo našeg vremena Žilijen Ervije – Predgovor francuskom prevodu „Radnika“ Frederik de Tovarnicki – Povodom „Mermernih litica` Vintila Horia – Ernst Jinger ili sučeljavanje Julijus Evola – Istok i Zapad: Gordijev čvor Gi Dipre – Jinger, naš otac Marsel Šnajder – Jinger, vreme i smrt Banin – Jinger i bol Ernst Jinger (nem. Ernst Jünger; Hajdelberg, 29. mart 1895 – Ridlingen, 17. februar 1998) bio je nemački književnik, filozof i vojno lice. Smatra se jednom od kontroverznijih figura evropske misli 20. veka i jednim od važnijih ideologa političke desnice. Rođen je u dobrostojećoj građanskoj porodici. Sa osamnaest godina postao je vojni dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, gde se istakao hrabrošću i postao najmlađi dobitnik Ordena za zasluge, najvišeg nemačkog vojnog odlikovanja. Nakon rata stekao je slavu memoarima Čelična oluja (1920), kratkim romanom Oluja (1923) i esejima Rat kao unutrašnje iskustvo (1922), Čestar 125, (1924) i Vatra i krv (1925). U njima je rat i ratno iskustvo uzdigao u mitske dimenzije, istaknuvši da se sve životne suprotnosti, uključujući i one između kulture i varvarstva, prevazilaze u krvavoj i vatrenoj inicijaciji u ratnim rovovima. Iako je u njegovim spisima prisutan uticaj različitih ideologija, Jinger se na političkoj shemi određuje kao konzervativni nacionalista. Njegovo političko delovanje je povezivano sa pokretom Konzervativna revolucija, zajedno sa filozofskim delanjem Martina Hajdegera, Karla Šmita, Osvalda Špenglera i mnogih drugih. Sa druge strane, njegova ideologija se često opisivala kao direktna spona i najava fašističke ideologije Nemačke. Sam Jinger nije gajio simpatije prema Hitleru i nacizmu i više puta je od nje pravio otklon, smatrajući nacističke rasne teorije i eugeniku vulgarnim i provincijskim načinom razmišljanja. Ipak, Hitler je prema njemu gajio duboko poštovanje, i odbacio je Gebelsov predlog za njegovo hapšenje, nakon izlaska knjige Na mermernim liticama, u kojoj su mnogi videli negativnu kritiku samog firera i njegove ideologije. Uprkos snažnim kritikama sa kojima se suočio u svom stodvogodišnjem životu, pogotovo onih od intelektualaca leve političke orijentacije, Jinger, po sopstvenom priznanju, nikada nije zažalio ni zbog čega što je napisao. Njegovo književno stvaralaštvo je raznovrsno. Pisao je romane, eseje, memoare i pripovetke. Stvaralaštvo mu je obojeno avangardnim nihilizmom, nacionalističkom mitologijom i ekspresionističkim izražajnim sredstvima. Takođe je primetan u pojednim delima uticaj nadrealizma i magijskog realizma. Vremenom je razvio hladni i precizni stil, ili, kako ga je sam Jinger nazivao, stil izbrušene tame. Težnja ka stilskoj perfekciji vidi se i u činjenici da je svoje memoare iz Prvog svetskog rata Čelična oluja, prepravljao, u periodu od prvog izdanja 1920. do konačnog izdanja u Sabranim delima 1952, ukupno 8 puta. Detinjstvo Ernst Jinger je rođen 29. marta 1895. u Hajdelbergu, kao najstarije dete hemijskog inženjera Ernesta Georga Jingera (1868–1943) i Karoline Lampl (1873–1950). Njegov otac je stekao bogatstvo na rudnicima kalijuma. Bio je veoma blizak sa dve godine mlađim bratom Fridrihom Georgom (1898–1977), koji će postati značajni nemački pesnik. Školovao se u Hanoveru i Braunšvajgu od 1901. do 1907, a zatim u Vunstorfu od 1907. do 1912. Sklon sanjarenju, nikada nije zablistao sa ocenama. Tokom školovanja razvio je strast prema avanturističkim romanima i entomologiji. Zajedno sa bratom Fridrihom Georgom priključio se omladinskom pokretu Vandervogel 1911. U novembru iste godine objavljene su njegove prve pesme. U ovom periodu živeo je kao mladi pesnik boem. Dok je bio učenik gimnazije u Hamelnu, osamnaestogodišnji Jingler je novembra 1913. pobegao u Alžir, ne bi li se priključio Legiji stranaca. Njegova romantična vizija Afrike i Legije, izgrađena na osnovu avanturističkih romana, uskoro je bila urušena pod udarom stvarnosti, kada se suočio sa grubošću vojnika, izbegavši za dlaku grupno silovanje. Šest nedelja kasnije nemačko ministarstvo spoljnih poslova je na nagovor Jingerovog oca urgiralo da se osamnaestogodišnji mladić oslobodi službe.[2] Nakon otpuštanja iz Legije, Jinger je poslat u školu u Hanoveru, gde je jedno vreme sedeo u klupi sa budućim komunističkim liderom Vernerom Šolemom. Prvi svetski rat Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac. Devetnaestogodišnji mladić je bez vojne pripreme poslat u rovove na zapadni front. Pokazao se kao vešt, hrabar i inteligentan vojnik te je 1915. unapređen u poručnika. Postao je poznat po pokazanom spokojstvu, čak i pred neprijateljskom vatrom. U ratu je video neku vrstu spiritualnosti. Tokom četiri godine rata ranjen je ukupno 14 puta.[4] U periodima prekida vatre, vodio je dnevnik, koji će postati osnova za njegove memoare. Takođe je dosta čitao. O tome je napisao: ...u ratovima se mnogo čita ili u svakom slučaju postoji mogućnost za to za one koji prednost daju knjigama ispred kartanja i beskrajnih razgovora. Spektakularni deo rata, koji igra glavnu ulogu u izveštajima, veoma je mali u poređenju sa njegovim sivim spletovima, dosadom i iščekivanjem. Mesecima se nestrpljivo čekaju stvari koje bi trebalo da dođu – u skloništu, u bunkeru, na odmorištu ili rezervnom položaju, u stanovima, na telefonu. Za lektiru je pogodno ako ste stariji vodnik ili kapetan, u svakom slučaju onaj koji daje stražu. Na zapadnom zidu morao sam po pola noći da ostanem pod oružjem, a da ne dođe nijedan izveštaj. Imao sam ipak dobro društvo: celokupnog Tolstoja.[5] Pored Tolstoja čitao je Ničea, Šopenhauera, Ariosta, Kubina, Mopasana kao i entomološke dnevnike. Tokom 1917, dok je bio u rovovima i na patroli, skupljao je insekte. 149 vrsta tvrdokrilaca, koje je ulovio u periodu između 2. januara i 27. jula 1917, opisao je i datirao pod nazivom Fauna coleopterologica douchyensis (Fauna tvrdokrilaca u regiji Duši le Men). Tokom Prolećne ofanzive bio je deo elitnih trupa iznenađenja, koje su testirale novu strategiju. Za vreme jednog od brzih napada Jinger je zadobio metak u grlo, i samim čudom preživeo. Za svoje vojne zasluge odlikovan je mnogobrojnim ordenjem, dobivši i Orden za zasluge, najviše prusko odlikovanje koje se dodeljivalo do kraja Prvog svetskog rata. Ovaj orden, koji je poznat i po neformalnim nazivom Plavi Maks, tokom rata je dodeljen 700 puta, ali je mahom dodeljivan vojnim licima sa najvišim činovima. Jinger je bio jedan od jedanaestorice sa nižim vojnim činom kojem je dodeljena ova čast. Ujedno je bio i njen najmlađi dobitnik. Međuratne godine Nakon Prvog svetskog rata nastavio je da služi kao poručnik u armiji Vajmarske repblike, dok nije demobilisan 1923. Studirao je zoologiju, botaniku i filozofiju. Slavu je stekao 1920, kada je svoja ratna iskustva pretočio u memoare pod naslovom Čelična oluja (In Stahlgewittern) 1920. U njima je predstavio rat kao mistično iskustvo koje razotkriva prirodu postojanja. Oženio se 1925. Gretom fon Jajnen (1906–60). Imali su dva sina, Ernsta mlađeg (1926–44) i Aleksandra (1934–93). Jinger je objavljivao članke u nekoliko desničarskih časopisa, a njegova politička stanovišta između dva rata su opisivana kao radikalni nacionalizam. Bio je kritičan prema demokratiji kao političkom modelu, izjavivši: Mrzim demokratiju poput kuge.[8] U tekstu Nacionalizam i jevrejsko pitanje (Über Nationalismus und Judenfrage 1930) predlagao je asimilaciju Jevreja sa nemačkim narodom ili njihovu emigraciju u Palestinu. Sadržaj ovog eseja spada u Jingerove najkontroverznije tekstove, zbog kojeg je nakon Holokausta više puta optužen za antisemitizam, posebno zbog toga što je Nemački narod nazvao čistom vodom a Jevreje crnim uljem. U Jingerovu odbranu se isticalo da taj tekst nije objavljen u nekom fašističkom časopisu, već u Južnonemačkom mesečniku (Süddeutsche Monatshefte), u broju koji je bio posvećen jevrejskom pitanju i u kome su tekstove objavili i mnogi jevrejski autori, i čiji je tadašnji urednik, Paul Nikolaus Kosman, takođe bio Jevrejin.[9] Posle rata Jinger je ovaj esej nazivao grehom iz mladosti, ističući da ga je napisao pre nego što je genocid nad Jevrejima započet.[10] Objavio je knjigu Radnik (Der Arbeiter) 1932. U eseju „O bolu“, napisanom i objavljenom 1934, odbacio je liberalne vrednosti slobode, sigurnosti, lakoće i komfora, i za meru čoveka uzeo njegovu sposobnost da izdrži bol i podnese žrtvu. U ovo vreme skovao je aforizam: Ono što me ne ubije ojača me, a ono što me ubije to me učini još jačim. Treći rajh Pošto je bio poznati ratni heroj i ugledni nacionalistički kritičar Vajmarske republike, Hitlerova Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija je u njemu videla svog prirodnog saveznika. Međutim, Jinger je više puta odbio da postane član nacističke partije. Kada se preselio za Berlin 1927, odbio je ponudu da bude njihov poslanik u Rajshadu. U otvorenom pismu iz 1930. javno je osudio Hitlerovo gušenje Seljačkog pokreta (Landvolkbewegung). U nacističkom časopisu Felkišer beobahter (Völkischer Beobachter), za koji je u prethodnim godinama napisao dva teksta, izašao je članak 22. oktobra 1932, u kome su ga napali zbog odbijanja politike Krvi i tla, nazivajući ga inteligentom i liberalom. Jinger im je odgovorio zabranom štampanja njegovih tekstova. Sledeće godine ponovo je odbio da bude njihov poslanik. Iste godine odbio je članstvo u Nemačkoj akademiji književnosti. Takođe je odbio da govori na Gebelsovom radiju. Bio je jedan od nekolicine nacionalističkih autora čije se ime nikada nije pojavilo ni na jednom pisanom proglasu podrške Hitleru. Zajedno sa bratom Fridrihom Georgom napustio je Traditionsverein der 73er, organizaciju hanoverskih, vojnih veterana iz Prvog svetskog rata, kada su iz nje isključeni jevrejski članovi. Napustivši Berlin 1933. njegovu kuću je pretražio Gestapo. Kratki roman Na mermernim liticama (Auf den Marmorklippen) izašao je 1939. Mnogi čitaoci su knjigu interpretirali kao kritiku nacizma i karikaturu nemačkih vođa. Gebels ju je zabranio 1941, predloživši Hitleru da Jingera zatvore u koncentracioni kamp, ali je Hitler to odbio. Kada je izbio Drugi svetski rat, mobilisan je, dobivši čin vojnog kapetana. Nije učestvovao u borbi, već je preuzeo rukovođenje administrativnih poslova u okupiranom Parizu. Takođe je bio zadužen za sprovođenje smrtne kazne nad nemačkim vojnim dezerterima. U Parizu se družio sa umetnicima poput Pabla Pikasa i Žana Koktoa. Prve ratne godine opisao je u dnevniku „Bašte i ulice“ (Gärten und Straßen) 1942. Takođe je u francuskoj prestonici bio deo krugova visokih oficira koji su planirali zbacivanje Hitlera sa vlasti. U ovoj organizaciji je učestvovao sa oboda, tako da posle Julske zavere, to jest neuspešnog atentata na nacističkog vođu, Jinger nije streljan, jer nacističke vlasti nisu mogle da dokažu njegovu umešanost. Ipak zbog dovoljnih sumnji udaljen je iz nemačke vojske. Njegov stariji sin, Ernst mlađi, koji je bio vojni kadet, uhapšen je zbog navodnih subverzivnih razgovara i iskazanih sumnji u nemačku pobedu. Na intervenciju njegovog oca pušten je na slobodu, ali je 29. novembra iste godine upucan na bojnom polju. Jinger je čitavog života opravdano sumnjao da su ga ubili sami nacisti po naredbi viših vlasti. Nakon Drugog svetskog rata Pošto je odbio da učestvuje u procesima denacifikacije nakon Drugog svetskog rata, njegove knjige bile su zabranjene četiri godine u Nemačkoj pod britanskom okupacijom. Njegovo delo Mir (Der Friede), napisano 1943, a objavljeno 1947, označilo je kraj njegovog političkog angažmana. Nastavio je da živi povučeno u izolaciji, redovno objavljujući knjige. Zapadnonemački izdavač Klet objavio je Jingerova sabrana dela u deset tomova 1965. Druga edicija sabranih dela, ovog puta u 18 tomova, objavljena je u periodu od 1978 do 1983. Na ovaj način postao je, pored Getea, Klopštoka i Vilanda, četvrti nemački književnik koji je za života doživeo dva izdanja sabranih dela. Njegovi dnevnici pisani od 1939. do 1949, objavljeni su 1948. pod nazivom Refleksije (Strahlungen). Roman Staklene pčele (Gläserne Bienen) izlazi 1957. U pitanju je jedno od pionirskih dela magičnog realizma, u kojem se predstavlja budućnost gde automatske mašine prete ljudskoj individualnosti. Tokom pedesetih i šezdesetih putovao je po svetu. Njegova prva žena, Greta, umrla je 1960. Nakon dve godine samačkog života oženio se Lizeloteom Lorer. Tokom života eksperimentisao je sa različitim drogama i psihoaktivnim supstancama. U mladosti sa eterom, kokainom i hašišom a u starosti sa meskalinom, halucogenim pečurkama i LSD-ijem. Ova iskustva je opisao u knjizi „Droga i opijenost: približavanja“ (Annäherungen - Drogen und Rausch). LSD je probao nekoliko puta družeći se sa Albertom Hofmanom, naučnikom koji je otkrio njegove psihoaktivne supstance. Jedna od važnijih zasluga Jingerove kasnije književne karijere je njegova koncepcija metaistorijske figure Anarha, idealne figure suverenog pojedinca, začeta u romanu Eumeswil (1977). Jinger anarha opisuje rečima: Suštinska razlika je u tome što je odmetnika odbacilo društvo, dok je anarh taj koji odbacuje društvo. To su dva različita pristupa pred opasnostima sveta. Anarh nikada ne gubi iz vida svoju omiljenu temu: slobodu. U odnosu na vlast, anarhist je njen smrtni neprijatelj. Anarh joj ne priznaje legitimitet. On ne teži da je osvoji. Anarh može biti bilo ko. Dok sam sedeo u svojoj kancelariji u Mažestiku 1941. godine, držao sam se, što sam više mogao, po strani od svakog političkog problema. Anarh je u neku ruku suveren, ali i kameleon. On je kralj šahovske partije, u igri čija svrha nije u tome da evoluira, već da postoji. Anarh se oslanja na svoj sopstveni život. Jinger se priključio nemačkom kancelaru Helmutu Kolu i francuskom predsedniku Fransoi Miteranu 1984. u zajedničkom obeležavanju godišnjice bitke za Verden, gde je ideologiju rata u Nemačkoj pre i posle Prvog svetskog rata nazvao kobnom greškom. Njegov mlađi sin Aleksandar, fizičar, izvršio je samoubistvo 1993. Jingerov stoti rođendan proslavljen je 29. marta 1995. sa velikom pažnjom javnosti. Godinu dana pred smrt prešao je u rimokatoličanstvo, primivši pričest. Umro je 17. februara u Ridlingenu u 102. godini života.

Prvo izdanje, retko u ponudi! Veoma dobro antikvarno stanje, bez pečata, pisanja. U ovoj knjizi je prvi put objavljena čuvena pesma „Veče na školju“. Autor - osoba Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Naslov Pjesme / Aleksa Šantić Omotni naslov Pjesme Alekse Šantića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1911 (Beograd : Štamparija Save Radenkovića i brata) Fizički opis 154, [4] str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 135 ISBN (Karton) „Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima ubogi puk, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi (manje ostrvo, morski greben). Tema i ideja pesme Na prvi, pogled tema dela Veče na školju[2] izgleda vrlo jednostavno, ali je zapravo izuzetno kompleksna. Osnovna ideja pesme jeste opis prirode, onako kako je vidi pesnik, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Veče na školju nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju neverice. U originalu prenosimo tumačenje pesme: Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju i emociju pesnikovu i ideju i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći. Ubogi puk ište od Boga (izlaz iz muka); puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, više nego i sam puk, jer zna da je Bog `mrtav`. Motivi Pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po ovome vidimo da je Šantić imao za cilj da opeva socijalnu tematiku, on je sa svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da iskaže osećanja bespomoćnog pokornog i ubogog seljaka. Slika tih siromašnih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje harmonijsko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne mareći ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke apatije pred ukletošću čovekove sudbine. Poruka Osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 – Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Biografija Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik. Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom Topolovcu. Srpski kulturni pokret Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu. Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva napisao je Šantić. Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“. Šantić je postao glavni urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne autonomije i nacionalnih prava. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti. Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“. U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem. Porodica Šantić je 1910. godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka koji ju je sagradio 1902. godine. Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući `Na obali Drača` , koja veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem Milutinom. Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije (presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo Mostara evakuisano iz grada. Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914. Šantićevu zbirku pesama `Pjesme` objavljenu 1911. Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je dela prevodio. Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića. Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu. Nasleđe Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. 1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast centinela njegovog rođenja. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija. Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat Aleksa. Dela Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901, Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907, Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911, Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911, Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjištima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjištima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića`) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924, Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924. Prevodilački radovi Lirski intermeco, Mostar, 1897 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. Lirski intermeco, Mostar, 1898 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. Iz njemačke lirike, Mostar, 1910 Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919 Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 199. Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919 Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo `Zvona`. 1919. Viljem Tel. Beograd, 1922 Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić. Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167. Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923 Knjižarnica Trifka Dudića. 1923. MG12 (N)

Leipzig 1886. ENOCH ARDEN and other poems na engleskom, sa dodatnim rečnikom nemačkog jezika pogledati slike RETKO!!! Alfred Tennyson službeno nakon što je primljen u perstvo 1884. - Alfred Tennyson, prvi baron Tennyson od Aldwortha i Freshwatera (selo Somersby (Lincolnshire), 6. august 1809.- selo Lurgashall (West Sussex), Engleska, 6. oktobar 1892.) bio je engleski pjesnik, poznat i slavljen kao najveći poet viktorijanskog doba. Alfred je bio četvrto od dvanaestero djece, rođen u porodici anglikanskog pastora Alfreda Tennysona. Otac ga je zajedno sa braćom Frederickom i Charlesom poslao 1815. u gimnaziju u Louth - gdje je se nije snašao pa ju je napustio 1820. Školovanje je nastavio u roditeljskom domu, gdje mu je otac uspio pružiti široko literarno obrazovanje, tako da se već zarana zaljubio u pjesništvo. Pa je i sam počeo pisati pjesme u stilu Alexandra Popa, Waltera Scotta i Johna Miltona. Tad je napisao zbirku pjesama The Devil and the Lady (objavljena posthumno 1930.) u njoj je pokazao fascinantno razumijevanje elizabetanske dramatike. U to vrijeme neosporno najveći utjecaj na njega imao je Byron.[1] Zdravlje Alfredova oca počelo se radikalno pogoršavati nakon 1824., pa se propio. Alfred je iako potišten situacijom u domu, nastavio pisati surađujući sa braćom Frederickom i Charlesom, tako je nastala Poems by Two Brothers (1826.). Njegov doprinos bio je veći od polovice, a stih u skladu s modom toga doba.[1] Alfred i Charles pridružili su se bratu Fredericku na Trinity koledžu u Cambridgu - 1827. Tamo se Alfred sprijateljio sa Arthurom Hallamom, talentiranim sinom historičara Henryja Hallama, on mu je postao (i ostao) najveći prijatelj do kraja života, zajedno su postali članovi ekskluzivnog studentskog kluba Apostles. U Cambridgu se Tennysonova reputacija pjesnika povećala kad je 1829. osvojio zlatnu medalju za pjesmu -Timbuctoo. Nakon tog je 1830. objavio zbirku pjesama Chiefly Lyrical, iste godine je sa Hallamom i društvom otputovao u Španjolsku kako bi sudjelovao u neuspješnoj revoluciji protiv Fernanda VII. U međuvremenu se Hallam zaljubio u Tennysonovu sestru Emily, ali mu je njegov otac zabranio da se sa njom viđa.[1] Alfredov otac je umro 1831., da nevolja bude veća, otkrilo se da je umro u dugovima, pa je Alfred morao napustiti Trinity koledž bez diplome. Naredne 1832. godine Hallam se doselio u Somersby i počeo živjeti sa Emily.[1] Alfred Tennyson je 1832. objavio još jednu knjigu pjesama, među kojima su se našle; The Lotos-Eaters, The Palace of Art` i Lady of Shalott.[1] Prijatelj Hallam koji se zdušno trudio oko njegove porodice, naprasno je u septembru 1833. umro u Beču. To je ozbiljno uzdrmalo Alfreda, pa je pao u depresiju, jer su mu i tri brata, Edward, Charles i Septimus, bila ozbiljno bolesna, uz to mučilo ga je i to što mu pjesme publika nije dobro prihvaćala. Ipak je u tom periodu napisao neke od svojih najamblematskijih pjesama; The Two Voices (orginalni naslov bio je Thoughts of a Suicide), Ulysses, St. Simeon Stylites. U to vrijeme je najvjerojatnije nastala i prva skica za Morte d`Arthur, a tad je napisao i neke od pjesama koje su postale sastavni dijelovi zbirke - In Memoriam, posvećene Halamovoj smrti, i pjesme koje su se kasnije našle u zbirci Maud and Other Poems.[1] U maju 1836. mu se brat Charles oženio sa Louisom Sellwood, na toj svadbi se Alfred zaljubio u njenu sestru Emily. Iako je ljubav bila obostrana, ispriječio se Emilyn otac kom se Alfred nije dopadao zbog boemštine, pretjeranog konzumiranja porta i duhana i zbog liberalnih vjerskih uvjerenja, pa mu je 1840. zabranio da se sa njom viđa i dopisuje. U međuvremenu je porodica Tennyson napustila Somersby i živjela prilično nomadski u okolici Londona. Alfred se u tom periodu sprijateljio sa mnogim poznatim ličnostima, između ostalih sa političarom Williamom Gladstonom i historičarem Thomasom Carlylom.[1] Alfred je 1842. objavio Poems (Pjesme), u dva sveska, jedan je sadržavao revidirani izbor pjesama iz 1830. i 1832., a drugi nove pjesme, među kojima su se našle; Morte d`Arthur, The Two Voices, Locksley Hall i The Vision of Sin, one su otkrile njegovu čudesnu naivnost, pa nisu baš dobro prošle kod publike. No u tom trenutku, uskočio je tadašnji premijer Robert Peel i dodjelio mu kao pjesniku od formata apanažu od 200 £, koja mu je pomogla da ublaži svoje financijske neprilike. Nakon tog je 1847. objavio je svoju prvu veću poemu - The Princess, jedinstvenu anti- feminističku fantaziju.[1] Velika prekretnica u Alfredovu životu bila je 1850., kad se Emily Sellwood (nakon višegodišnjeg dopisivanja) pristala udati za njega. Istovremeno mu je izdavač Edward Moxon ponudio objaviti elegije o Hallamu, na kojima je Alfred dotad radio. Zbirka In Memoriam objavljena je 1850., nju su i čitaoci kritičari odlično prihvatili, a dapala se i kraljici Viktoriji što mu je pomoglo da iste godine dobije status nacionalnog (dvorskog) pjesnika.[1] In Memoriam je velika poema od 131 sekcija različitih duljina, sa prologom i epilogom, inspirirana tugom za prerano umrlim prijateljem Hallamom. Poema se dotakla brojnih pitanja viktorijanskog doba od smisla života i smrti do beznađa nakon velikog gubitka. In Memoriam je prije svega pjesnički pokušaj izmirenja tradicionalnih religijskih vrijednosti o besmrtnosti sa suvremenom naukom i teorijom evolucije. Stihovi pokazuju evoluciju kroz tri godine koliko je Alfredu trebalo da prihvati smrt svog prijatelja, epilog pjeva o sretnom događaju - vjenčanju njegove sestre Cecilije.[1] Nakon svoje svadbe Alfred se konačno skrasio 1853., kad se uselio u vlastitu raskošnu kuću na Otoku Wight u kojoj je proveo veći dio svog preostalog života. Vremena nestašice i bijede bila su iza njega, tu su mu se rodila dva sina Hallam i Lionel, drugu kuću kupio je pored Haslemera (Surrey).[1] Svoj status nacionalnog pjesnika potvrdio je poemom Ode on the Death of the Duke of Wellington 1852. (koju su neki kritičari u početku ocjenili razočaravajućom) - i poznatom The Charge of the Light Brigade iz 1855. Zbirka Maud and Other Poems čudna i burna `monodrama`, izazvala je buru protesta, jer su mnogi od pjesnikovih obožavatelja bili su zaprepašteni morbidnošću, histerijom i ratničkom surovošću junaka.[1] Projekt kojim se Alfred dugo bavio bio je legenda o Kralju Arthuru, pa je tek 1859. izdao - Idylls of the King, zbirku od 12 pjesama posvećenih toj legendarnoj ličnosti. U njima pjeva o njegovoj zaljubljenosti u Guineveru sve do propasti kraljevstva. Pjesme su fokusirane na zlo koje je ušlo u Camelot, radi preljubničke ljubavi između Lancelota i Guinevere, jer se tad rasplinulo povjerenje koje je u početku nosilo Vitezove Okruglog stola. Kraljeve idile doživjele su momentalni uspjeh, pa je Alfred postao slavan, što mu je teško padalo jer je mrzio publicitet. Zbirka - Enoch Arden iz 1864. vjerojatno je bila zenit njegove popularnosti, novu zbirku na arturovsku temu The Holy Grail, and Other Poems objavio je 1869./70. i ona je dobro prihvaćena, iako se nekim čitateljima nisu dopali detalji ubačeni na bazi Thomasa Malorya, jer to nije odgovaralo viktorijanskom moralu.[1] Alfred Tennyson se 1874. odlučio okušati u novoj formi, pa je 1875. objavio dramu u stihovima - Queen Mary, koja je praizvedena 1876. u skraćenoj verziji, sa polovičnim uspjehom. Nakon tog je 1876. objavio Harolda i Becketa i rustkalnu tragediju The Promise of May, koja je doživjela fijasko na premijeri u novembru 1882. Ta drama jedino njegovo prozno djelo je ogledalo njegove ogorčenosti prema religijskim, moralnim i političkim tendencijama tog doba. To je još više došlo do izražaja u zbirci Tiresias and Other Poems, objavljenoj 1885. u kojoj pjesnik lementira o egzistenciji prije i nakon svog zemaljskog života.[1] Nakon izvjesnog oklijevanja prihvatio je perstvo i postao - lord 1884., dvije godine kasnije 1886. objavio je novu knjigu pjesama Locksley Hall Sixty Years After, koja je uglavnom njegov revolt prema modernoj dekadenciji i liberalizmu i svojevrsna revizija njegovih ranijih nada u neizbježan ljudski progres.[1] Alfred je 1889. napisao čuvenu kratku pjesmu Crossing the Bar (Preko prolaza), za vrijeme plovidbe na Otok Wight. Iste godine objavio je zbirku Demeter and Other Poems, u kojoj su se našle šarmantne retrospektivne To Mary Boyle, The Progress of Spring napisane ranije i Merlin and the Gleam, alegorijski sukus svoje poetske karijere. Njegova poetska drama The Foresters uspješno je izvedena u New Yorku 1892. I pored lošeg zdravstvenog stanja, uspio je obaviti redakciju svoje posljednje zbirke The Death of Oenone, Akbar’s Dream, and Other Poems 1892.[1] Ostavština Lord Alfred Tennyson, bio je vodeći pjesnik viktorijanskog doba u Engleskoj sredinom 19. vijeka, sa sličnim statusom koji je imao Alexander Pope u 18. vijeku. Tennyson je konsolidirao i pročistio ostavštinu svojih romantičarskih predhodnika Wordswortha, Byrona i Keatsa. Njegova poezija imala je metričku raznolikost, bogatu piktoralnost i sjajnu verbalnu melodioznost. Često se bavio sumnjama i poteškoćama doba u kom su nauka i moderni napredak sve više dovodili u pitanje dotad neupitne religijske i tradicijske predožbe o čovjekovoj prirodi i sudbini. Njegova se poezija bavila tim neprilikama, kao intimnim ličnim problemima čovjeka sklonog melankoliji.[1] Tennysonova slava i uspjeh počela se propitivati ​​još za njegova života, i to među samim viktorijanskim pjesnicima. Kritičari 20. vijeka, pod utjecajem nove škole poezije na čelu sa T. S. Eliotom, predložili su drastičnu devalvaciju njegova rada.[1] Bibliografija Chiefly Lyrical, 1830. Poems, 1842. The Princess, 1847. In Memoriam A.H.H., 1850. Ode on the Death of the Duke of Wellington, 1852. The Charge of the Light Brigade, 1855. Idylls of the King, 1859. Enoch Arden, 1864. The Holy Grail, and Other Poems, 1869./70 Queen Mary, 1875. The Promise of May, 1876. Tiresias and Other Poems, 1885. Locksley Hall Sixty Years After, 1886. Demeter and Other Poems, 1889. The Death of Oenone, Akbar’s Dream, and Other Poems, 1892.

Pierre Camo - Maillol - Mon Ami Editions du Grand - Chene, Henri Kaeser, Lausanne, 1950. Mek povez, 88 strana plus desetak tabli s ilustracijama. KNJIGA JE NEKADA PRIPADALA MOSI PIJADEU, STO DOKAZUJE VLASTORUCNI POTPIS NA NASLOVNOJ STRANI! RETKO! Aristid Majol (fr. Aristide Maillol, kat. Aristides Maillol, 8. decembar 1861, Banjil sir Mer—27. septembar 1944, Banjul sir Mer) je bio francusko-katalonski vajar, slikar i grafičar. U Francuskoj se Majol smatra glavnim antipodom umetničkog stila Ogista Rodena. Uticao je na evropsko vajarstvo prve polovine 20. veka, kao i na kasnije generacije. Tema skoro svih Majolovih zrelih radova je ženski akt, koji je tretirao usredsređujući se na stabilne forme u stilu klasične skulpture. Njegovo delo je utrlo put umetnicima poput Henrija Mura i Alberta Đakometija. Važnija dela Mediteran (La Méditerranée), 1902/05. Okovan pokret (L`Action enchaînée), 1905. Flora (Flora), 1910/12. Venera (Vénus), 1924. Il de Frans (L`Île-de-France), 1925. Tri nimfe (Les trois nymphes), 1930/37. Vazduh (L`Air), 1940. Harmonija (Harmonie), 1940/44. Moša Pijade (nadimak Čiča Janko; Beograd, 4. januara 1890. – Pariz, 15. marta 1957.), jugoslovenski slikar, novinar i revolucionar jevrejskog porekla. Kao politički zatvorenik, član ilegalne KP Jugoslavije, u Kraljevini Jugoslaviji je proveo 14 godina na robiji. U zatvoru je radio na prevodima klasika marksizma i organizovanju `škola` za komuniste. Tokom oslobodilačkog rata je bio u partizanima. Učestvovao je u stvaranju odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a i prvog Ustava FNRJ. Posle Drugog svetskog rata bio visoki državni i partijski funkcioner. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Rad u Komunističkoj partiji 1.2 Robija 1.3 Narodnooslobodilačka borba 1.4 Poslijeratni period 2 Odlikovanja 3 Reference 4 Literatura 5 Vanjske veze Biografija Rođen je 4. januar a 1890. godine u Beogradu. Posle završene osnovne škole i niže gimnazije, 1905. godine, pohađao je zanatsko-umetničku Školu u Beogradu, a od 1906. do 1910. studirao je slikarstvo u Minhenu i Parizu. Pored ovoga, bavio se aktivno i novinarstvom. Svoje novinarske korake započeo je 1910. godine. Od 1911. do 1912. godine bio je sekretar udruženja novinarskih saradnika, a od 1913. do 1915. nastavnik crtanja u Ohridu. Rad u Komunističkoj partiji Početkom 1919. godine, pokrenuo je u Beogradu dnevni list `Slobodna reč`. U članstvo Komunističku partiju Jugoslavije primljen je 1. januara 1920, i odmah zatim izabran za sekretara partijske organizacije `Dunav`. Tada je počeo da sarađuje i u centralnom organu KPJ, `Radničke novine`. Učesnik je Drugog kongresa KPJ, održanog u Vukovaru juna 1920. godine. Avgusta 1920. izabran je, na listi KPJ, za odbornika grada Beograda. Kada je, 1921. godine, Zakonom o zaštiti države zabranjen rad KPJ i uhapšen Izvršni odbor KPJ, Moša Pijade postaje član ilegalnog Izvršnog odbora KPJ i veoma aktivno radi na stvaranju Nezavisnih radničkih sindikata, i uređuje sindikalni organ `Organizirani radnik`. Ponovo pokreće `Slobodnu reč`, kao nedeljni list koji je, u stvari, bio legalni organ KPJ. Godine 1922. Moša Pijade je predstavljao KPJ na Drugoj konferenciji Balkanske komunističke federacije u Sofiji. U vreme kada je KPJ iz ilegalnosti tražila legalne forme političkog rada, Moša krajem 1922. godine priprema osnivanje Nezavisne radničke partije Jugoslavije. Kada je ona, 1923. godine osnovana, Moša je uređivao i organ ove partije `Radnik`, a kada su ga vlasti zabranile, počeo je da izdaje i uređuje list `Okovani radnik`. Robija Politički zatvorenik Moša Pijade sa drugovima na robiji. Zabranom Nezavisne radničke partije, prestale su mogućnosti legalnog političkog rada KPJ, pa je Partija morala preći u još veću ilegalnost. Partija je Moši dala zadatak da organizuje ilegalnu štampariju CK KPJ u Beogradu. Tu su Štampani leci i list `Komunist`. Februara 1925. ilegalna štamparija je otkrivena, a Moša Pijade uhapšen. Sud ga je osudio na dvadeset godina robije, koja mu je, nešto kasnije, smanjena na 12 godina. Kaznu zatvora je izdržao u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, gde je među zatvorenicima razvio raznovrsnu političku aktivnost, zbog čega je, 1934. godine, osuđen na još dve godine, pa je tako izdržao 14 godina na robiji. I pored teških zatvorskih uslova, Moša je nastavio revolucionarnu aktivnost. Njegovim izuzetnim zalaganjem, tamnice su pretvorene u škole komunista. Bio je organizator mnogih akcija političkih osuđenika protiv zatvorskog režima: demonstracija, štrajkova glađu i dr. Od velikog je značaja prevod Marksovog `Kapitala` koji je na robiji, zajedno sa Rodoljubom Čolakovićem, preveo Moša Pijade. Pored toga, preveo je `Komunistički manifest`, `Bedu filozofije` i `Kritiku političke ekonomije`. U zatvoru u Lepoglavi Moša je, 1930. godine, upoznao Josipa Broza Tita. U aprilu 1939. godine, Moša je, posle 14 godina, izašao s robije. Odmah je nastavio partijski rad u Beogradu. Januara 1940. godine Pijade je ponovo uhapšen i upućen u koncentracioni logor u Bileću, u kome je ostao do aprila 1940. godine. Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, oktobra 1940. izabran je za člana CK KPJ. Februara 1941. godine Moša je ponovo uhapšen, ali je pušten dva dana pre napada Trećeg Rajha na Jugoslaviju. Narodnooslobodilačka borba Tito i Moša Pijade u Jajcu novembra 1943. godine Posle aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, Moša je od strane CK KPJ upućen u Crnu Goru, da izvrši pripreme za ustanak. Po izbijanju Trinaestojulskog ustanka u Crnoj Gori, učestvuje u organizaciji ustanka, a od decembra 1941. prelazi u Vrhovni štab NOPOJ-a, u kome se kao načelnik ekonomskog odeljenja i odeljenja za pozadinske vlasti najviše bavio organizovanjem narodne vlasti i pozadine. Kao najpoznatiji Jevrejin u partizanima, bio je glavna meta nacističke i četničke antisemitske propagande. U razvoju i učvršćivanju Narodnooslobodilačkih odbora (NOO), veliku ulogu su odigrali Fočanski propisi koje je, februara 1942. godine, izdao Vrhovni štab, a pripremio Moša Pijade. Moša se izvesno vreme posvetio stvaranju AVNOJ-a, a na njegovom Drugom zasedanju u Jajcu najaktivnije je učestvovao u izradi svih odluka koje su bile temelj nove socijalističke Jugoslavije. Vladimir Dedijer naglašava da su on i Moša Pijade napravili predlog za Tita da se od teritorija Bosanske Krajine i Hrvatske na kojima Srbi žive u većini konstituiše posebna federalna jedinica, ali je Tito odlučno odbio njihov predlog.[1] Na Drugom zasedanju izabran je za potpredsednika AVNOJ-a. On je osnivač i prvi saradnik Telegrafske agencije nove Jugoslavije (Tanug), 5. novembra 1943. godine. Poslijeratni period Posle oslobođenja, Moša je stalno biran za poslanika Savezne narodne skupštine. Bio je i poslanik Narodne skupštine NR Srbije, prvog i drugog saziva. Do januara 1953. godine bio je u Saveznoj skupštini predsednik Ustavotvornog, a zatim Zakonodavnog odbora. Od januara 1953. do do januara 1954. godine bio je potpredsednik Saveznog izvršnog veća, a od 1954. do 1957. predsednika Savezne skupštine. Jedan je od autora prvog Ustava FNRJ iz 1946. godine, Ustavnog zakona i drugih zakona koji su predstavljali pravne temlje FNRJ i njenih ustanova. Učestvovao je i na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Na Petom i Šestom kongresu KPJ, biran je u Politbiro Centralnog komiteta KPJ. Bio je član Predsedništva Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, Centralnog odbora Saveza boraca, redovni član Srpske akademije nauka, član Udruženja novinara i Udruženja likovnih umetnika. Imao je čin rezervnog general-majora JNA. Ostavio je za sobom oko 120 slikarskih radova (od kojih je dve trećine izgubljeno) i više stotina skica i crteža. Umro je od srčanog udara[2] u Parizu, 15. marta 1957. godine, vraćajući se u iz Londona, gde je tokom važne diplomatske misije[3] predvodio jugoslovensku parlamentarnu delegaciju. Sahranjen u Beogradu, u Grobnici narodnih heroja na Kalemegdanu, zajedno sa Đurom Đakovićem, Lolom Ribarom i Ivanom Milutinovićem. tags: potpis, posveta, judaica, judaika, mosa pijade, jevreji, judaizam, antisemitizam...

Prvo izdanje iz 1931. Retko u ponudi. Izuzetno dobro očuvano, tvrdi povez sa zlatotiskom, u vrhu predlista potpis bivšeg vlasnika, inače bez pečata, podvlačenja, pisanja... Autor - osoba Vujić, Vladimir, 1886-1951 Naslov Sputana i oslobođena misao : ogledi / Vladimir Vujić Vrsta građe esej ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1931 Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1931 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 179 str. ; 20 cm ISBN (Plast.) O Vladimiru Vujiću se u nas do sada vrlo malo pisalo, i on je u našoj posleratnoj javnosti ostao gotovo nepoznat sve do današnjeg dana. Razlog se nalazi najviše u tome što je i pre Drugog svetskog rata, a naročito za vreme nemačke okupacije Srbije od 1941. do 1944. godine otvoreno napadao komuniste, kao i u tome što su filozofsku i uopšte idejnu poziciju koju je zastupao srpski i jugoslovenski komunisti besomučno napadali kao idealističku i reakcionarnu. Zbog svog javnog angažovanja na strani vlade generala Milana Nedića napustio je zemlju pred ulazak sovjetske i partizanske vojske u Beograd: To je takođe bio razlog što se o njemu ćutalo u našoj kulturnoj i književnoj javnosti više od pola veka. Međutim, njegovo filozofsko i književno delo je i suviše vredno i značajno da bismo dozvolili da ga prekrije veo zaborava. Vaskrsavanje filozofskih i drugih ideja Vladimira Vujića predstavlja zapravo obnovu jednog pravca mišljenja i jedne filozofije za kojom u ovoj našoj opustošenoj kulturi postoji nesumnjiva potreba. Aleksandar A. Miljković Vladimir Vujić, rođen 1886. ...Gimnaziju i Univerzitet završio u Beogradu. Studirao matematiku i filosofiju. Godine 1921. radio kao suplent Gimnazije u Skoplju, a 1923. kod Gece Kona objavio sa Prvošem Slankamencem knjigu „Novi humanizam“. Od 1928. do 1935. predavao po beogradskim gimnazijama, a od 1935. do 1938. bio profesor filosofije, matematike i nemačkog jezika u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima. Godine 1931, opet kod Gece Kona, objavio knjigu ogleda „Sputana i oslobođena misao“, za koju je Vladimir Dvorniković kazao da je „najborbenija knjiga koja je po ratu (Prvom svetskom) objavljena u nas“. Godine 1936–37. objavljuje prevod „Propasti Zapada“ od Osvalda Špenglera. Za vreme nemačke okupacije od 1941. do 1944. deluje u Srpskoj književnoj zadruzi, za koju 1943. priređuje „Limunaciju u selu“ Stevana Sremca. Zajedno sa Svetislavom Stefanovićem smatran predstavnikom srpske književne desnice toga doba. Objavio mnogobrojne članke i studije u Prosvetnom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Letopisu Matice srpske, Narodnoj odbrani, Vremenu i Pravdi. Uporedo sa filosofijom bavio se prevođenjem (Gerhard Gezeman, Srpskohrvatska književnost i Kulturne zone i plemena Balkana), književnom kritikom i uobličavanjem nacionalne ideologije (pred Drugi svetski rat, pravoslavne hrišćanske ideologije). Uoči oslobođenja 1944. napustio Beograd. Drugih podataka o Vujiću posle 1944. nema. Ima naznaka da je jedno vreme proveo u SAD, a umro u Brazilu. „...celo Vujićevo delo – neveliko objavljenim obimom, ali golemo dostignućem – potvrđuje istovetnost bolnog doživljaja Srba od vrednosti: da im se podmeće duhovno iskustvo daleko ispod kakvoće nacije koja je, svojim životom i osobinama, izazvala zavist čitavog Zapada...“ „... Nasuprot tome, srpska misao, to je pogled unutra, to je bratstvo u ljubavi, to je hrišćansko sastradalništvo sa bližnjima, sa ljudima uopšte, kojom se nadvladava „tragedija usamljenosti“ modernog čoveka. To je kihotska čežnja da se živi uspravno i herojski, u punoći bivstva. Jer, kao što kaže Vujić ‘„dva su puta duhovna moguća: jedan vodi pravce u podražavanje, u jedno primanje bez kraja i konca, u jedno kopiranje bez smisla i duha, u jednu imitaciju bez stila i izraza; drugi vodi u traženje sopstvenih vrednosti, u mučenje po rođenim izvorima i dubinama, u stvaralaštva iz svog duha“. I pred nama, današnjim Srbima, ova strašna dilema stoji zaoštrenija nego ikad u istoriji. Znajući da je pravi put uvek teži put, valja birati vujićevski tj. ne ići širokim stazama sveta koje vode u sebeukidanje, ništavilo i smrt, nego strmim, neugodnim i nadasve rizičnim putem bogotraženja i sebetraženja...“ (Iz ogleda Svetislava Pušonjića „Život, snaga i sloboda ličnosti u filosofiji Vladimira Vujića“). NA TRAGU SVETOG SAVE I ŠPENGLERA: VLADIMIR VUJIĆ, FILOSOF KULTURE (1886–1951) JOŠ JEDAN ZABORAVLJENI UM SRBIJE Otac Justin Popović je svojevremeno govorio da smo zaboravni kao da nas je prkosni bog zaborava stvorio po svojoj slici i prilici; zaneti sobom, svakodnevnim sujetama i taštinama, i kao pojedinci i kao narod skloni smo da ne pamtimo ljude koji pamćenje zaslužuju. Jedan od takvih je Vladimir Vujić, filosof, matematičar i književni kritičar, učenik Božidara Kneževića i Mihaila Petrovića Alasa, prevodilac Špenglerove „Propasti Zapada“ na srbski jezik, čovek bez koga se nije mogao zamisliti predratni kulturni život u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji. Tek od devedesetih godina prošlog veka počelo se ozbiljno o njemu pisati (Milan Radulović, Aleksandar Miljković), a belešku je i dobio i u „Enciklopediji srpskog naroda“. Ranije je pominjan samo kao mračni reakcionar, predstavnik buržoaskog idealizma koji je završio kao „sluga Nedićevog režima“ i pobegao pred „zasluženom kaznom“. Koliko je ideološka ostrašćenost bila velika, pokazuje činjenica da se o njegovim emigrantskim danima nije znalo gotovo ništa, pa ni to koje je godine umro (u „Enciklopediji srpskog naroda“ Zavoda za udžbenike, kao i u „Srpskom bibliografskom rečniku“ Matice srpske umesto godine smrti stoji upitnik, a Sima C. Ćirković u uputnoj knjizi „Ko je ko u Nedićevoj Srbiji“ navodi pogrešnu godinu). A Vladimir Vujić je zaslužio mnogo više. Rođen u Novom Sadu 1886, Vladimir Vujić je rano ostao bez oca, pa ga je usvojio stric Mihailo Vujić, poznati radikalski političar. Gimnaziju i studije matematike završio je u Beogradu. Učestvovao je u ratovima 1912—1918, gde se i istakao. Prešao je Albaniju, kroz koju je maltene na leđima preneo jednog svog ratnog druga, spasavajući mu život. Bio je suplent gimnazije u Skoplju (1921) da bi od 1928. do 1935. radio kao profesor u beogradskim gimnazijama. U Sremskim Karlovcima je predavao filosofiju, matematiku i nemački jezik (1935—1938). Kad je izbio Drugi svetski rat, našao se se pri Vladi đenerala Nedića prvo kao načelnik Ministarstva prosvete i vera, a zatim kao vrhovni inspektor Nacionalne službe za obnovu Srbije. Sa suprugom Bojanom, profesorkom matematike i svojom desnom rukom, i decom Pavlom i Ivankom emigrirao je 1944. i, sa mnogim izbeglicama koje su se sklonile od Titovih ideoloških dželata, našao se u Italiji, u izbegličkim logorima u Forliju i Eboliju, gde je držao predavanja mladim sastradalnicima. Posle boravka u „dipijevskom“ logoru u Nemačkoj, kao mesto emigracije određen mu je Brazil, gde se i upokojio 1951. leta Gospodnjeg (godinu smo, konačno, saznali od njegove kćeri Ivanke). Bio je čovek sa ogromnom radnom energijom; pisao je i objavljivao još pre Prvog svetskog rata, a posle je sarađivao u našim najuglednijim listovima i časopisima — od „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisa Matice srpske“, preko „Ideja“ M. Crnjanskog i „XX veka“ do „Svetosavlja“ i „Žičkog blagovesnika“. Redovno je pisao književne kritike u „Pravdi“, „Vremenu“ i „Politici“. Najviše traga je ostavio u časopisu „Narodna odbrana“, gde je izvesno vreme bio i urednik. Iza njega je, rasuto i van korica knjige, ostalo na stotine studija i ogleda. Za života izašle su mu samo dve zbirke ogleda: „Novi humanizam“ (koautor je bio Prvoš Slankamenac) i „Sputana i oslobođena misao“. Prvi je napravio izbor iz opusa svog filosofskog učitelja Božidara Kneževića i objavio ga sa studioznim predgovorom 1920. Sa nemačkog je preveo priručnik Gerharda Gezemana o južnoslovenskoj književnosti, kao i Špenglerevu „Propast Zapada“, koju je izdao njegov prijatelj Geca Kon. U logoru za izbeglice Eboli objavio je mali izbor iz misli Tomasa Karlajla, koga je cenio i prevodio i Božidar Knežević. Za vreme rata, u kasnije od komunista uništenom kolu „Srpske književne zadruge“, priredio je i predgovorom snabdeo „Limunaciju na selu“ Stevana Sremca. Kao matematičar, pomagao je Alasu u izradi fenomenološke teorije preslikavanja. MISAONA EVOLUCIJA Na početku stvaralaštva Vujić se našao pod uticajem Božidara Kneževića da bi dvadesetih godina dvadesetog veka postao zatočnik vitalizma Anrija Bergsona i pragmatizma Viljema Džejmsa. Bio je oštar protivnik sistemske filosofije i racionalističke metafizike, smatrajući ih tuđima životu i lišenima širih pogleda na čoveka i svet. U pomenutom „Novom humanizmu“, čiji je koautor bio Prvoš Slankamenac, oštro je kritikovao scijentističke pretenzije na sveobuhvatno sagledavanje stvarnosti. Polemisao je sa Branislavom Petronijevićem i njegovim učenicima u nas (recimo, sa Ksenijom Atanasijević, koja će kasnije i sama napustiti racionalističku metafiziku i krenuti stazom iracionalizma, pa će Vujić i ona postati dobri prijatelji i saborci na polju obnove srpskih filosofskih mogućnosti.) Krajem dvadesetih godina prošlog veka, pod snažnim uticajem filosofa kulture Osvalda Špenglera, Vujić će početi da se bavi odnosom kulture (kao cvetajuće složenosti života naroda) i civilizacije (kao tehnički dovršene, ali dekadentne, izumiruće faze razvoja neke zajednice). Kao saradnik i urednik „Narodne odbrane“, Vujić je u to vreme na strani integralnog jugoslovenstva, verujući, poput svog prijatelja Vladimira Dvornikovića, autora „Karakterologije Jugoslovena“, da su Srbi, Hrvati, Slovenci i Bugari potencijalno jedan narod, koji ima šta da kaže umornoj Evropi. Da je Evropa zaista umorna, da je zabrinuta za svoju, pre svega duhovnu, budućnost, Vujić je otkrio pre Bogdana Radice i njegove znamenite knjige „Agonija Evrope“. Vujić je, naime, u „Narodnoj odbrani“, objavio seriju članaka „Evropljani o Evropi“, gde analizira misaone svetove Miguela de Unamuna, Đovanija Papinija, Pola Valerija, Žilijena Bende i drugih i pokazuje da je blizina senilnog varvarstva, konačnog klonuća negda velike kulture, ono što brine svakog od ovih velikana. Nije nimalo slučajno što je Nikolaj Berđajev svoj ogled o Špengleru, glavnom nadahnitelju Vujićevom tih dana, nazvao „Faustove predsmrtne misli“. Zapadnoevropska, faustovska kultura, koja je krenula u juriš na nebo šiljcima svoje gotike i u osvajanje zemlje svojim konkvistadorskim i kolonijalnim poduhvatima, očito više nije bila u stanju da odgovori na izazove glavne opasnosti: tehnike koja se autonomizovala, raščovečila i postala cilj samoj sebi. Kao jedna od terminalnih pojava faustovske kulture, presađena na Istok, pojavila se pošast zvana komunizam, čiji će nepomirljivi ideološki protivnik postati Vujić a, kao prognanik iz otadžbine, i svojevrsna žrtva. Tih tridesetih godina 20. veka Vujić će, konačno, od iracionaliste sklonog misticizmu postati pravoslavni hrišćanin. To će se, između ostalog, desiti pod snažnim uticajem misli vladike Nikolaja Velimirovića, s kojim će se Vujić sprijateljiti i s kojim će kasnije sarađivati (kao trag, ostala su dva misionarska pisma Nikolaja Srbskog „profesoru Vladimiru V.“). U to doba, prevodilac Špenglera će u časopisu „Svetosavlje“, koji su izdavali studenti Bogoslovskog fakulteta, objaviti svoj programski tekst „Povratak Savi Svetitelju“, u kome će reći da su srašku kulturu odredila dva bekstva: Rastka Nemanjića u manastir i Dositeja Obradovića iz manastira (ovu ideju od njega će preuzeti sveštenomučenik Jovan Rapajić, Milutin Devrnja, a kasnije i mitropolit Amfilohije Radović.) Vujić smatra da se lik Svetog Save, istinskog pravoslavnog podvižnika otačkog obrasca i osnove, mora osloboditi dve pseudomorfoze — racionalističko-prosvetiteljske („Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporce!“ – rekao bi Dositej) i epskodeseteračke („Ivan čašom nazdravi osvete, / svetim piće, Bogom zakršćenim!“ – rekao bi Njegoš). Prošlo je doba kad su, pod pritiskom istorijskih okolnosti, naši sveštenici morali da uzmu oružje u ruke; sada je vreme povratka svetosavskom hrišćanstvu, kao molitvenom podvigu i duhovnoj izgradnji i sebe i naroda. Kao književni kritičar, Vujić se zalagao za reviziju skerlićevskog pogleda na srpske pisce i protiv svakog ideološkog utilitarizma, naročito protiv propagandističke „socijalne književnosti“. Zato je nastojao da se pesnicima kakav je Laza Kostić i pripovedačima kakav je Stevan Sremac dodeli novo, vidnije mesto u istoriji književnih vrednosti. Kad je u pitanju Bora Stanković, dokazivao je da je on iznedrio mnogo više od puke priče o karasevdahu i „žalu za mlados“. Iza sebe, Vujić je ostavio preko pedeset književnih kritika onovremene književne produkcije. OTAC I KĆI Tragajući za godinom upokojenja Vujićevog, ali i za potpunijom biografijom njegovom, uspeo sam, zahvaljujući našem uglednom piscu u emigraciji, nedavno upokojenom Savi Jankoviću, da dođem do Ivanke Ajdarić, kćeri velikog srpskog intelektualca. Ona je živela u Brazilu, a jezik kojim je govorila bio je onaj savršeni, gospodski, jasni, plemićki srpski, „beogradskog stila“, kakav se danas retko može čuti, sa nešto portugalskog akcenta. Zamolio sam je da nam posvedoči o životu svoje porodice, nad kojom je bdio otac Vladimir, vitez kulture i duha, sa ciljem da o porodičnoj istoriji Vujića saznaju oni koji nisu zaboravili zavetne vrednosti. Gospođa Ajdarić se rado odazvala pozivu. Bila je dirnuta pažnjom prema pokojnom ocu. Trudila se da se podrobno seti svega i da mi, u dugim elektronskim pismima, odgovori. Ljubav prema pokojnom ocu kod nje je bila osenjena nečim nebeskim i na neobičan, u dubinu ljudske duše skriven način, podsećala me na ljubav Svetog Save prema starom Nemanji, monahu Simeonu, kome je sin, videći ga razočaranog što se više ne može mladićki podvizavati, upućivao reči utehe. Govorio je Sava ocu svom da se ne boji što ne može dugo da stoji na službama, da strogo posti, da metaniše,... jer je on, najmlađi sin županov, njegov post i stajanje i klanjanje. Pošto ga je poslušao i došao na Svetu Goru, neka Gospod dušu Simeonovu od Save traži. Tako je i Ivanka Ajdarić živela svojim ocem i za svoga oca, želeći da ono što je u njoj od roditelja ostalo pokaže Srbiji, za koju je Vujić podneo sva svoja raspeća i u čije je vaskrsenje čvrsto verovao. A onda mi je stiglo elektronsko pismo Ivankine kćeri Ivone, koja me je obavestila da se njena majka, težak srčani bolesnik, posle operacije koja nije uspela da je telesno obnovi, upokojila 31. decembra 2011, šezdeset godina nakon očevog prelaska s one strane Granice. Osetio sam, po ko zna koji put, svu istinitost reči Svetog Jovana Kronštatskog: „Nema mesta za slučajnost u carstvu Svemogućeg Boga.“ Zar je bilo slučajno što smo stupili u prepisku na ishodu njenog života, prožetog ljubavlju prema ocu i otadžbini? Zar je bilo slučajno što smo se, eto, sreli duhom, iako se nismo videli? Znao sam koliko joj je radosti doneo članak o čoveku iz čijih je bedara (ali i duha) poticala, i deo našeg razgovora objavljen u avgustovskom broju časopisa „Geopolitika“. Čini mi se da je mogla mirno da ode, pogotovo kad sam joj javio da ću, ako Bog da, sačiniti jedan zbornik članaka Vujićevih. I nadam se da se u Ocu sviju nas srela sa svojim ocem, najnežnijom uspomenom koju je nosila kao popudbinu. DOSTOJAN PROUČAVANJA Vladimir Vujić je čovek čije je delo dostojno proučavanja. Ideološka ostrašćenost prošlosti mora ustupiti mesto naučnoj objektivnosti. Nasleđe srpske filosofije nije stvar s kojom se treba igrati ideoloških igara. Ne treba zaboraviti da je Vujić bio hrišćanski intelektualac, jedan od onih koji su smatrali da je Hristos Logos čoveka i sveta ili, ako bismo tu grčku reč preveli onako kako je vladika budimski Danilo smatrao da treba, Smisao čoveka i sveta. U pismu jednom sebi bliskom čoveku uoči Božića 1934. Vujić je dao savet našim intelektualcima na putu Svetog Save, ispovedajući, ali kao program života i rada, svoju ličnu veru: „Dragi moj Milorade, Primi moje najsrdačnije želje za praznike Hristova rođenja. I posred teškog života i mučnih i isprepletanih puteva kojima prolaziš po Proviđenju (`jer nijedan vrabac...`) i koji su izvanredno teški — želim ti da imaš u umu svom svega jedno: ko pretrpi do kraja, blago njemu. Mi se mnogo trudimo, i mučimo, i petljamo, i nerviramo i radimo mnogo štošta i svašta, pa ipak, ti bar to znaš, ostaje Njegova reč, mirna, pouzdana, uvek tačna i uvek primenjiva: `Mnogo se trudiš — a samo je JEDNO potrebno.` Hvala ti mnogo što si meni i za mene pisao u poslednjim pismima, a po dobrom srcu tvom i po iskrenoj dobronamernosti tvojoj. Imaš pravo: i ja mislim da je teže nama, prekaljenim i izmučenim intelektualcima, sa brdima i tovarima naučenoga i promišljenoga, teže nego bogatašu, ući u carstvo nebesno. Onaj mladić je setno i ćutke otišao ne mogav pregoreti bogatstva svog i navika materialnih; koliki i koliki intelektualac isto tako, i kad pita i kad hoće, okrene se i vrati u drage navike svog intelektualnog praznoslavija i svoje SUJETE (jer je to glavno). I na ishodištu puta koji vodi, za neke, kroz verovanje – odista čekaju `mistike`. No meni izgleda (neka bi Bog dao da je tako) da sam obišao te `mistike`, i masonske, i spiritističke, i svakojake druge `sofije`, i antropo- i teo-; i da sam u DOŽIVLJAJU LIČNOM u svojoj VERI ušao u samu mistiku koja i jeste srž i suština svake vere prave. Ona je za mene mir o kome je rečeno: Mir svoj dajem vam, mir svoj ostavljam vam. U tom miru — sve se razrešava i sve postaje prosto: i nevolje oko nas i sa nama, kuća, brige, deca, rad, zli ljudi i kobne prilike, sva sumnje i sva mučenja, sva traženja i sva lutanja. Kada se sa knjiga i rada na knjigama (koji smatram za hleb korisnim kao i sv. Pavle svoje šatore) vratim na Jevanđelja i pročitam samo jednu reč Njegovu, odmah sve postaje prosto, pouzdano, tako ljudski sigurno i mirno, i tako sve JASNO. Mir taj i blagoslov Njegov želim ti od srca, sa svima tvojima, od svih nas, tvoj Vlada.“ Takav čovek je umro izgnan iz voljene otadžbine, kojoj je posvetio život, a godinu njegove smrti tek sada konačno saznajemo. Od onoga što je uradio, posle Drugog svetskog rata ponovo je preštampana „Sputana i oslobođena misao“ (kod izdavačke kuće „Algoritam“ i u Zadužbini manastira Hilandara u Beogradu), a višekratno je preštampavana i Špenglerova „Propast Zapada“. Nadajmo se da će se potraga za Vujićem plodotvorno nastaviti. Autor teksta: Vladimir Dimitrijević MG55 (N)

Partizanska lirika Branko Ćopić POSVETA AUTORA (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva.[2] Branko Ćopić Branko Ćopić Datum rođenja1. januar 1915.Mesto rođenjaHašani, Bosanska krajina AustrougarskaDatum smrti26. mart 1984. (69 god.)Mesto smrtiBeograd SFRJSuprugadr Bogdanka Ilić-ĆopićProfesijaknjiževnikUčešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borbaPotpisOdlikovanja U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. BiografijaUredi Branko Ćopić, bista u Herceg Novom Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opusUredi Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. DelaUredi Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedakaUrediPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[13]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977)

Pohod na mjesec Branko Ćopić POSVETA AUTORA Lib6 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva.[2] Branko Ćopić Branko Ćopić Datum rođenja1. januar 1915.Mesto rođenjaHašani, Bosanska krajina AustrougarskaDatum smrti26. mart 1984. (69 god.)Mesto smrtiBeograd SFRJSuprugadr Bogdanka Ilić-ĆopićProfesijaknjiževnikUčešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borbaPotpisOdlikovanja U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. BiografijaUredi Branko Ćopić, bista u Herceg Novom Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opusUredi Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. DelaUredi Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedakaUrediPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[13]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977)

Mjesecina Branko Ćopić POSVETA AUTORA Lib7 (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva.[2] Branko Ćopić Branko Ćopić Datum rođenja1. januar 1915.Mesto rođenjaHašani, Bosanska krajina AustrougarskaDatum smrti26. mart 1984. (69 god.)Mesto smrtiBeograd SFRJSuprugadr Bogdanka Ilić-ĆopićProfesijaknjiževnikUčešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borbaPotpisOdlikovanja U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. BiografijaUredi Branko Ćopić, bista u Herceg Novom Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opusUredi Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. DelaUredi Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedakaUrediPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[13]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977)

Autor - osoba Bolaño, Roberto, 1953-2003 = Bolanjo, Roberto, 1953-2003 Naslov Sabrana poezija / Roberto Bolanjo ; sa španskog preveli Bojana Kovačević Petrović, Ivan Radosavljević, Dušan Vejnović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 674 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- = Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- Radosavljević, Ivan, 1969- = Radosavljević, Ivan, 1969- Vejnović, Dušan, 1981- = Vejnović, Dušan, 1981- Vilas, Manuel, 1962- = Vilas, Manuel, 1962- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ9 ISBN 978-86-6477-108-5 Napomene Tiraž 500 Str. 5-13: Poezija Roberta Bolanja / Manuel Vilas Beleška o prevodiocima: str. 659-660 Napomene i objašenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Roberto Bolanjo je u poeziji video oblik pobune i egzistencijalni zaplet koji oplemenjuje život. To je značajno jer bez takvog odnosa prema poeziji nemoguće je razumeti celinu njegovog dela, naročito njegova dva najpoznatija romana: Divlje detektive i 2666. Ta svest o pobuni manifestuje se stalnom zaokupljenošću prikazivanjem života onih koji su propali, sudbinom prokleti, demoralisani, onih ljudskih bića koja nisu uspela da puste koren, koja su obespravljena, zlosrećna, čudna, neshvaćena, prerano umrla. A iznad svega prikazivanjem života siromašnih. Ima mnogo očaja u poeziji Roberta Bolanja. Možda zato što je razmišljanje o životu i svetu krajem XX veka stvaralo otuđenje, nezadovoljstvo i teskobu. Stvaralo je inteligentni očaj. Rekao bih da upravo to osećanje preovladava u ovoj poeziji: teskoba koja dolazi iz same srži i na kraju postaje blistava. U Bolanjovoj poeziji, kao i u njegovoj prozi, veoma je važan ogoljeni, fiziološki ili eksplicitni seks. Pesnici nisu imali novca, ali jesu vodili ljubav. Uvek raspoloženi za promiskuitet. Divlji detektivi su divlji zato što su podjednako siromašni i promiskuitetni, ili pohotljivi, kako bi rekao Dostojevski. Pohotljivost ili promiskuitet pokazuju se kao infrarealističke emocije ili postulati. Treći svet, odnosno Meksiko, nudi nam jedino bedu i promiskuitet. Bolanjo je slavio Treći svet izmišljajući književni ples siromaštva i seksa. Jer siromaški seks je nadmoćan u odnosu na seks među bogatima. Siromaštvo seks pretvara u bes, najprovokativniji bes u univerzumu. (iz predgovora Manuela Vilasa) Roberto Bolanjo (Roberto Bolaño; Santijago de Čile, 28. april 1953 – Barselona, 15. jul 2003) bio je čileanski pesnik, pripovedač, esejista i romanopisac. Rođen je kao sin boksera i kamiondžije Leona Bolanja i učiteljice Viktorije Avalose. Sama porodica je pripadala nižoj srednjoj klasi, te se često selila po različitim mestima u Čileu, tragajući za boljim životom, da bi se, kada je Bolanju bilo petnaest, preselila u Meksiko. U Meksiku, kao i u Čileu, živeo je u više gradova. U meksičkoj prestonici je napustio srednju školu i zaposlio se kao novinar, zastupajući i braneći ideologiju levice. Da bi pružio podršku revoluciji i socijalističkim reformama Salvadora Aljendea, Bolanjo se 1973. vraća u rodni Čile. Međutim, nakon što je Pinoče vojnim udarom srušio Aljendovu vladu, počela su masovna likvidiranja i hapšenja levičara, kada je, između ostalih, uhapšen i Bolanjo. Proveo je osam dana u pritvoru, odakle je uspeo da se izvuče uz pomoć jednog čuvara, koga je znao iz školskih dana. Vrativši se u Meksiko, mladost je proveo živeći kao boem i književni enfant terrible, to jest kao profesionalni provokator, koji je neretko upadao i prekidao književne skupove. U ovom periodu je strastveno pisao poeziju. Zajedno sa prijateljem Mariom Santijagom Papaskijarom pokrenuo je pesnički pokret infrarealizam, ili utrobni realizam. Godine 1977. preselio u Španiju, to jest Kataloniju, gde je živeo u malom stanu u Blanesu, katalonskom gradiću na obali u blizini Barselone. Radio je kao perač sudova, čuvar u kampu, portir i čistač ulica. Godinama je danju radio, a noću pisao. U Španiji se oženio i dobio sina i ćerku. U svojim četrdesetim je počeo aktivno da piše prozu. U intervjuu je izjavio da je prozu počeo da piše jer se osetio odgovornim za finansijsku budućnost svoje porodice, pošto je znao da poezijom ne može obezbediti dovoljno novca. Ovo je potvrdio i njegov urednik Horhe Heralde, koji je objasnio da je Bolanjo napustio „svoju bitničku egzistenciju u oskudici“ zato što se nakon rođenja sina 1990. osetio odgovornim za budućnost porodice. Uprkos tome, nastavio je da se do kraja života prvenstveno identifikuje kao pesnik. Za deset godina, od 1993. do 2003, objavio je preko deset proznih ostvarenja. Za roman Divlji detektivi dobija prestižnu špansku književnu nagradu za roman „Romulo Galjegos“. Nakon dužeg pogoršavanja zdravstvenog stanja, umire 2003. usled otkazivanja jetre. Iako je još za života privukao pažnju kritičara i čitalaca, pogotovo onih u španskom govornom području, tek je nakon smrti stekao slavu širom sveta. Ovakvom statusu je posebno doprineo posthumno objavljen roman 2666. Ovu knjigu, koja u španskom izdanju broji više od hiljadu stranica, kritika je oduševljeno pozdravila. Roman je nagrađen nagradama „Altazor“, „Salambo“ i „Hose Manuel Lara“. Odabrana bibliografija: Romani: Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984) Ledena staza (La pista de hielo, 1993) Staza slonova (La senda de los elefantes, 1994) Nacistička literatura u Americi (La literatura nazi en America, 1996) Udaljena zvezda (Estrella distante, 1996) Divlji detektivi (Los detectives salvajes, 1998) Amajlija (Amuleto, 1999) Čile noću (Nocturno de Chile, 2000) Antverpen (Amberes, 2002) Lupenromančić (Una novelita lumpen, 2002) 2666 (objavljen posthumno, 2004). Treći rajh (objavljen posthumno, 2010). Nedaće istinskog policajca (objavljen posthumno, 2011). Zbirke pripovedaka: Telefonski pozivi (Llamadas telefónicas, 1997) Kurve ubice (Putas asesinas, 2001) Nesnosni gaučo (El gaucho insufrible, objavljen posthumno)