U dobrom stanju! Budenbrokovi (nem. Buddenbrooks) - sa podnaslovom Propast jedne porodice (nem. Verfall einer Familie) je prvi roman Tomasa Mana, ujedno i jedan od najpopularnijih. Za ovaj roman (mada nesumnjivo i usled značaja Čarobnog brega i kraćih dela koje je napisao) Tomas Man je 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Roman je smešten u Libek (mada se samo ime grada nikada izričito ne spominje), Manov rodni grad, i prati postepeni pad bogate i ugledne trgovačke porodice Budenbrok kroz nekoliko generacija u 19. veku. U određenoj meri roman se bazira i na Manovom životu, ali je sigurno da je na prvom mestu portret nemačkog društva u 19. veku, a ne konkretan opis Manove porodice. Sa književne tačke gledišta, roman je jedan od najpoznatijih primera psihološkog, introspektivnog realizma u nemačkoj književnosti i predstavlja prelaz ka simbolizmu 20. veka. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875—Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju.[1] Pohađao je gimnaziju `Katherineum` u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao.[2] U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih.[1] Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.[1] Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` [2] Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman.[3] Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.`[4] Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`.[4] Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.`[5] Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci `Svetozar Marković` u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta `Kallistos` za roman Josif i njegova braća. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotaci malo osteceni, same knjige u dobrom i urednom stanju! Omot: Fedja Soretic Budenbrokovi (nem. Buddenbrooks) - sa podnaslovom Propast jedne porodice (nem. Verfall einer Familie) je prvi roman Tomasa Mana, ujedno i jedan od najpopularnijih. Za ovaj roman (mada nesumnjivo i usled značaja Čarobnog brega i kraćih dela koje je napisao) Tomas Man je 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Roman je smešten u Libek (mada se samo ime grada nikada izričito ne spominje), Manov rodni grad, i prati postepeni pad bogate i ugledne trgovačke porodice Budenbrok kroz nekoliko generacija u 19. veku. U određenoj meri roman se bazira i na Manovom životu, ali je sigurno da je na prvom mestu portret nemačkog društva u 19. veku, a ne konkretan opis Manove porodice. Sa književne tačke gledišta, roman je jedan od najpoznatijih primera psihološkog, introspektivnog realizma u nemačkoj književnosti i predstavlja prelaz ka simbolizmu 20. veka. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875—Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju.[1] Pohađao je gimnaziju `Katherineum` u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao.[2] U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih.[1] Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.[1] Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` [2] Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman.[3] Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.`[4] Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`.[4] Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.`[5] Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci `Svetozar Marković` u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta `Kallistos` za roman Josif i njegova braća. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Budenbrokovi (nem. Buddenbrooks) - sa podnaslovom Propast jedne porodice (nem. Verfall einer Familie) je prvi roman Tomasa Mana, ujedno i jedan od najpopularnijih. Za ovaj roman (mada nesumnjivo i usled značaja Čarobnog brega i kraćih dela koje je napisao) Tomas Man je 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Roman je smešten u Libek (mada se samo ime grada nikada izričito ne spominje), Manov rodni grad, i prati postepeni pad bogate i ugledne trgovačke porodice Budenbrok kroz nekoliko generacija u 19. veku. U određenoj meri roman se bazira i na Manovom životu, ali je sigurno da je na prvom mestu portret nemačkog društva u 19. veku, a ne konkretan opis Manove porodice. Sa književne tačke gledišta, roman je jedan od najpoznatijih primera psihološkog, introspektivnog realizma u nemačkoj književnosti i predstavlja prelaz ka simbolizmu 20. veka. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875—Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju.[1] Pohađao je gimnaziju `Katherineum` u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao.[2] U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih.[1] Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.[1] Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` [2] Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman.[3] Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.`[4] Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`.[4] Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.`[5] Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci `Svetozar Marković` u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta `Kallistos` za roman Josif i njegova braća. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Budenbrokovi (nem. Buddenbrooks) - sa podnaslovom Propast jedne porodice (nem. Verfall einer Familie) je prvi roman Tomasa Mana, ujedno i jedan od najpopularnijih. Za ovaj roman (mada nesumnjivo i usled značaja Čarobnog brega i kraćih dela koje je napisao) Tomas Man je 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Roman je smešten u Libek (mada se samo ime grada nikada izričito ne spominje), Manov rodni grad, i prati postepeni pad bogate i ugledne trgovačke porodice Budenbrok kroz nekoliko generacija u 19. veku. U određenoj meri roman se bazira i na Manovom životu, ali je sigurno da je na prvom mestu portret nemačkog društva u 19. veku, a ne konkretan opis Manove porodice. Sa književne tačke gledišta, roman je jedan od najpoznatijih primera psihološkog, introspektivnog realizma u nemačkoj književnosti i predstavlja prelaz ka simbolizmu 20. veka. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875—Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju.[1] Pohađao je gimnaziju `Katherineum` u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao.[2] U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih.[1] Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.[1] Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` [2] Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman.[3] Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.`[4] Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`.[4] Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.`[5] Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci `Svetozar Marković` u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta `Kallistos` za roman Josif i njegova braća. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leva ruka tame objavljena je pre pedeset godina, ali značaj i upečatljivost ovog romana isti su kao i 1969. godine. A možda i snažniji: čini se da nam je više nego ikad potrebna priča o dva bića koja uče da razumeju ono drugo uprkos kulturološkim preprekama i stereotipima seksualnosti. Genli Aj ne veruje svom glavnom savezniku u Getenu. Ne polazi im za rukom da komuniciraju bez zazora, čak i kad prilike u kojima se nalaze počnu da se pogoršavaju. Svetlost je leva ruka tame, a tama je desna ruka svetlosti... „Leva ruka tame je jedan od romana koji, u tradiciji remek-dela klasične književnosti, svakim novim čitanjem otkrivaju čitaocu nešto novo; jedan je od romana koji se rado čitaju u raznim uzrastima i životnim periodima, i pritom svaki put ostavljaju jedinstveni, zaokruženi utisak. Leva ruka tame je društveno angažovan roman, politički roman, misaoni eksperiment, filozofski roman, avanturistički roman – i samim tim što jeste toliko toga, on izmiče jasnoj klasifikaciji, stoji sam za sebe u moru lepe književnosti nastale u drugoj polovini minulog veka, kao deo širih arhipelaga, ali ipak samostalan, dovoljno snažan da ne mora da traga za identitetom u gomili.“ Ursula Le Gvin (engl. Ursula Kroeber Le Guin; MFA: /ˈɜːrsələ ˈkrəʊbər ləˈgwɪn/; Berkli, 21. oktobar 1929 — Portland, 22. januar 2018) bila je američka spisateljica romana, knjiga za decu i kratkih priča, većinom u žanru fantazije i naučne fantastike. Pisala je i poeziju i eseje. Od prvog objavljivanja 60-ih godina, njen rad često opisuje futuristične ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, uzrastu, religiji, seksualnosti i etnografiji. Inspirisala je dobitnike nagrade Buker i mnoge druge pisce, kao što su Salman Rušdi i Dejvid Mičel – kao i značajne pisce futuristike i fantazije uključujući Nila Gejmana i Ijana Benksa. Nekoliko puta je osvajala Hjugo, Nebjula, Lokus i Svetsku nagradu za fantastiku. Godine 2014. je odlikovana medaljom National Book Award za istaknut doprinos američkoj književnosti. Porodica Ursula Krober je ćerka antropologa Alfreda L. Krobera i književnice Teodore Krober. Detinjstvo i edukacija Ursula i njena tri starija brata, Karl, Teodor i Kloford, su ohrabrivani da čitaju i bili izloženi dinamičkom društvu njihovih roditelja. Ona je veoma zahvalna na lakoći i sreći njenog vaspitanja. Ohrabrujuće okruženje je podsticalo Legvinino interesovanje za književnost; svoju prvu priču sa elementima fantazije je napisala sa 9. godina, a prva priča naučne fantastike je objavljena u magazinu Astounding Science Fiction kad je imala 11. godina. Porodica je akademsku godinu provodila u Berkliju, dok bi leto provodili na imanju u Okrugu Napa (Kalifornija). Bila je zainteresovana za biologiju i poeziju, ali joj je matematika bila teška. Završila je srednju školu u Berkliju, zatim diplomirala (B.A.) na Redklif koledžu 1951. godine i magistrirala (M. A.) francusku i italijansku književnost na univerzitetu Kolumbija 1952. godine. Ubrzo nakon toga, Le Gvinova je započela doktorske radove (Ph. D.) i osvojila Fulbrajtovu stipendiju da nastavi studije u Francuskoj 1953-54. Brak i porodica Dok je putovala Francuskom 1953. godine, Le Gvinova je upoznala svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Le Gvina (fr. Šarla Legana). Kasnije te godine su se venčali u Parizu. Nakon udaje, odustaje od doktorskih studija i teze o pesniku Žan Lemer de Belžu. Par se vraća u SAD, kako bi Čarls mogao da nastavi doktorat na Emori Univerzitetu. Za ovo vreme, Ursula je radila kao sekretarica i predavala francuski na univerzitetskom nivou. Njihova prva dva deteta, Elizabet (1957) i Karolina (1959), su rođeni u Ajdahu, gde je Čarls radio. Kasnije, 1959. godine, Le Gvinovi su se preselili u Portland, Oregon, gde i danas žive. Čarls je profesor emeritus istorije na Portland Državnom Univerzitetu. Pored brige o porodici tokom ovog perioda pronalazila je vreme koje bi posvetila pisanju. Njeno treće dete, Teodor, se rodio 1964. godine. Književna karijera Le Gvinova je postala zainteresovana za književnost dosta rano. Sa 11. je dostavila svoju prvu priču magazinu Astounding Science Fiction. Odbijena je. Nastavila je pisanje i nije ništa pokušavala da objavi narednih deset godina. U periodu od 1951. do 1961. godine je napisala pet romana, od kojih nijedan nije objavljen. Takođe je tokom ovog perioda pisala poeziju, zbirku Divlji anđeli koju konačno objavljuje 1975. godine. Njeni najraniji spisi, od kojih su neki adaptirani za Orsinijske priče i Malafrenu, su bili nefantastične priče o izmišljenim zemljama. Tražeći svoj način da iskaže svoja interesovanja u naučnoj fantastici; u ranim 60-tim njen rad počinje da se redovno objavljuje. Jedna Orsinijska priča se objavljuje u leto 1961. u izdanju The Western Humanities Review, a tri se pojavljuju 1962. i 1963. u brojevima magazina Fantastic Stories of the Imagination, urednika Sila Goldsmita, koji je takođe uređivao i časopis Amazing Stories u kojem su se objavile dve njene priče 1964. godine, uključujući i prvu Hajinsku priču. Le Gvinova se proslavila romanom Leva ruka tame, koji je osvojio Hjugo i nagradu Nebjula 1970. godine. Naredni roman Čovek praznih šaka, je takođe dobio ove dve nagrade, Nebjula, (1974) i Hjugo (1975), čime je Le Gvinova postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom. U kasnijim godinama, Le Gvinova je doprinela snimanju filma Nebeski strug (1979), baziranog na njenoj istoimenoj knjizi. Takođe, 1985. sarađivala je sa kompozitorom Dejvidom Bedfordom na libretu za Rigel 9, svemirsku operu. Godine 1984. Le Gvinova zajedno sa grupom ljudi osniva Oregon Institut za književnost i umetnost. Zanimljivo je napomenuti da je u decembru 2009. godine napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca The Authors Guild (SAD), u znak protesta zbog prihvatanja Google projekta digitalizacije knjiga. “Odlučili ste se na dogovor sa đavolom”, napisala je u obrazloženju. “Postoje principi koji su uključeni, povrh celog koncepta zaštite autorskih prava; koje ste napustili bez borbe zarad dogovora sa korporacijom, pod njihovim uslovima.” Nagrade Le Gvinova je osvojila na desetine književnih nagrada koje se dodeljuju na godišnjem nivou. Samo za romane je osvojila pet nagradaLokus, četiri nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award). (Čovek praznih šaka je osvojio Lokus, Nebjulu i Hjuga.) Takođe je osvojila ove četiri nagrade u kategorijama za kratke priče, uzimajući u obzir da je odbila Nebjulu za kratku priču “Dnevnik ruže” u znak protesta zbog načina na koji je Američko udruženje pisaca fantastike tretiralo Stanislava Lema. Dodeljeno joj je devetnaest nagrada Lokus od strane pretplatnika časopisa, što je više nego što je ijedan drugi pisac dobio. Prepoznajući njen ugled u spekulativnom fikcijskom žanru, 1975. godine postala je počasni stručni gost na Svetskoj konvenciji naučne fantastike održane u Melburnu, Australija. Godine 1979. je dobila nagradu Gandalf (Gandalf Grand Master Award). Naučnofantastična istraživačka asocijacija (SFRA) joj dodeljuje svoju nagradu Pilgrim 1989. godine za “životni doprinos stipendiji naučne fantastike”. Na Svetskoj konvenciji naučne fantastike, 1995. godine, dobija Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo. U Kuću slavnih naučne fantastike i fantazije je primljena 2001. godine u šestoj klasi, zajedno sa Alfredom Besterom, Džek Vensom i Fricom Lajberom. Pisci naučne Fantastike i Fantazije su je postavili za svog 20. grand mastera 2003. godine. U aprilu 2000. godine Kongresna biblioteka SAD je Le Gvinovu proglasila za živu legendu u kategoriji “Pisci i umetnici” za njene značajne doprinose američkoj kulturnoj baštini.[1] 2002. godine je dobila PEN/Malamud nagradu za “izuzetan sadržaj kratke fikcije”. 2004. godine je dobila dva priznanja Američke asocijacije biblioteka za trajne doprinose: literatura za stariju decu, godišnja nagrada Margaret A. Edvards; literatura za decu, Mej Hil Arbutnot. Godišnja Edvards nagrada prepoznaje pisca i poseban opus; 2004. godine navode šest radova objavljenih od 1968. do 1990. godine: Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala i Tehanu (prvih četiri knjga o Zemljomorju), Leva ruka tame i Početište. Takođe se navodi da je Le Gvinova “inspirisala četiri generacije dece da čitaju lep konstruisan jezik, posete fantastične svetove koji ih informišu o njihovim životima, i razmišljaju o svojim idejama koje nisu ni lake ni nevažne.” Na konvenciji 2004. godine, organizovanoj od strane Sloboda od religije fondacije (FFRF) Le Gvinovoj se dodeljuje Emperor Has No Clothes nagrada. 2014. godine, Le Gvinova dobija medalju za istaknut doprinos Američkoj književnosti od strane National Book fondacije, nagradu za životno delo. Njen govor na uručivanju nagrada u kom kritikuje Amazon kao “profitera” i hvali svoje kolege autore fantazije i naučne fantastike, naširoko se smatra kao vrhunac ceremonije. Uticaji Na nju su uticali pisci fantazije poput Dž. R. R. Tolkina, naučne fantastike poput Filipa K. Dika, a pored njih i centralne figure zapadne literature – Lav Tolstoj, Vergilije i sestre Bronte, kao i feministički pisci poput Virdžinije Vulf. Dela dečije literature kao što su Alisa u zemlji čuda, Vetar u Vrbama, Knjiga o džungli, i dela o nordijskoj mitologiji, i knjige istočnjačke kulture od Tao Te Činga su takođe imala uticaj na Le Gvinovu. Na pitanje o uticajima na njena dela, lično je odgovorila: “Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve. Pročitala sam sve poznate fantazije: Alisu u zemlji čuda, Vetar u vrbama i Kiplinga. Obožavala sam Kiplingovu Knjigu o džungli. A kad sam odrasla, otkrila sam Lorda Dansenija. On mi je otvorio potpuno novi svet – svet čiste fantazije. Zatim Crv Ouroborus... Opet, čista fantazija. Veoma, veoma inspirišuće. Onda smo moj brat i ja napravili grešku i uronili u naučnu fantastiku, kada sam imala 11 ili 12 godina. Raniji Asimov, takve stvari. I to nije imalo nikakvog uticaja na mene. Tek kad sam se vratila naučnoj fantastici i otkrila Teodora Sterdžena – ali posebno Kordvejner Smita... Pročitala sam priču “Alfa Ralfa Bulevar”, i prosto me oduševila! Pomislila sam kako je tako lepa i čudesna, i da i sama želim da napišem tako nešto.” Sredinom 50-tih je pročitala Tolkinov Gospodar prstenova, koji je imao velik uticaj na nju. Ali umesto da prati Tolkinove stope, to joj je jednostavno pokazalo šta je moguće uraditi sa žanrom fantazije. Teme Le Gvinova je iskoristila kreativnu fleksibilnost žanrova fantazije i naučne fantastike kako bi preduzela temeljna istraživanja socijalnog i psihološkog identiteta i širih kulurnih i društvenih struktura. Pri tome se oslanjala na sociologiju, antropologiju i psihologiju, što je navelo neke kritičare da kategorišu njen rad kao meku naučnu fantastiku (Soft Science Fiction). Ona je prigovorila na ovu klasifikaciju njenih dela, tvrdeći da ovim pojmom uvode podele i impliciraju uži pogled na to šta predstavlja prava naučna fantastika. Tu su takođe osnovne ideje anarhizma i zaštite životne sredine koje se iznova pojavljuju u njenim delima. Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.” Sociologija, antropologija i psihologija Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje (The Telling), su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmatrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih mejnstrima naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanju ljudi bržom od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovani, pružajući podlogu za njana istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”. Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl). Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga. Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince. U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom. Istaknuta tema kulturalne interakcije u njenim delima je posledica činjenice da je odrasla okružena antropolozima. Naime, njen otac je bio na čelu Univerzitetskog muzeja antropologije u Kaliforniji, gde je radio i bio proučavan, Iši, indijanac o kome je pisala i njena majka u svojoj knjizi “Iši u dva sveta”. U mnogim Ursulinim delima, počev od Planete izgnanstva i Grada utvara, preko Svet se kaže šuma do Čoveka praznih šaka može se uočiti sličnost sa ovim aspektima njenog života. Le Gvinova se u svojim delima često osvrće na radnje iz svakodnevnog života, pokazujući kako su dnevne aktivnosti pojedinaca protkane sa fizičkim svetom. Takođe je zastupljena i jungijanska psihologija. Anarhizam i taoizam Njena osećanja prema anarhizmu su blisko povezana sa njenim taoističkim uverenjima i ove ideje su zastupljene u njenom radu. “Taoizam i anarhizam se međusobno slažu na veoma interesantne načine i sebe smatram za taoistu od kad sam naučila šta je to.” Adaptacije Nekoliko njenih glavnih dela je adaptirano za film ili televiziju. Njena novela iz 1971. Godine Nebeski strug je adaptiran dva puta: prva je bila 1979 za Kanal 13, Njujork u kome je i ona sama učestvovala, a druga adaptacija je bila 2002. Godine od strane A&E Network. U intervjuu iz 2008. Godine je rekla kako smatra da je adaptacija iz 1972. Godine “jedina dobra adaptacija za film” do tog trenutka. U ranim 80-tim animator i režiser Hajao Mijazaki je zatražio od nje dozvolu da uradi animiranu adaptaciju Zemljomorja, međutim Le Gvinova, kojoj u to vreme nije bio poznat njegov rad, je ponudu odbila. Nekoliko godina kasnije, kad je odgledala Moj komšija Totoro, ponovo je razmotrila ponudu i odlučila da jedino Hajao Mijazaki zaslužuje da režira Zemljomorje. Treća i četvrta knjiga Zemljomorja su korišćene kao baza za animirani film Priče iz Zemljomorja (ゲド戦記 Gedo Senki). Film je međutim režirao Mijazakijev sin, Goro, što je razočaralo Le Gvinovu. Inače je bila veoma zadovoljna samom estetikom filma, pišući da je “mnogo toga bilo predivno”, dok sa druge strane nije bila zadovoljna doslednošću, u moralnom smislu, njenim knjigama i velikim fokusom na fizičko nasilje. CBC Radio, 1987. godine u sklopu antologijskog naučno-fantastičnog programa “Vanishing Point” adaptira roman “Čovek praznih šaka” u radio drame. Tačnije, šest epizoda od 30 minuta, kao i roman “Svet se kaže šuma”. Godine 1995. Lajflajn pozorište iz Čikaga (Lifeline Theatre) predstavlja svoju adaptaciju romana “Leva ruka tame”. Na Sci Fi kanalu, 2004. godine je prikazana trosatna adaptacija prve dve knjige Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja i Grobnice Atuana). Le Gvinova je bila veoma kritična prema adaptaciji, ističući da je “daleko od njene zamisli Zemljomorja”, imajući prigovor i na velike promene u karakterima (bela nasuprot crvene, braon ili crne boje kože), kao i neusaglašenosti sa izvršnim producentima, zbog čega nije učestvovala u celom procesu. Njena novela, Izgubljeni raj, objavljena u `Rođendan sveta: i druge priče` (The Birthday of the World: and Other Stories), je adaptirana za operu od strane Američkog kompozitora Stivena Endrua Tejlora i kanadske libretistkinje Marše Džonson. Opera je premijerno prikazana 26. aprila 2012. godine u Kranert centru za izvođačke umetnosti (Krannert Center for the Performing Arts) u kampusu Iliois Univerziteta. Godine 2013. Portland Playhouse i Hand2Mouth pozorište su napravili scensku adaptaciju romana Leve ruka tame....

FILOZOFIJA U BUDOARU - Markiz De Sad (Novo!) Naslov originala: La philosophie dans le boudoir Pravo ime autora: Donatien Alphonse Francois De Sade Izdavač: Rad, Beograd Godina izdanja: 2004 Format: 20,5 X 12,5 cm. Povez: Tvrdi Pismo: Latinica Broj strana: 204 Remek-delo čuvenog markiza, najambiciozniji manifest slobodoumlja svih vremena. Gospodin Dolmanse, neverovatno potkovan svim veštinama libertenstva, obučava mlađanu devicu Eženi neobuzdanim telesnim akrobacijama, ali i duhovnoj gimnastici. Prepuštena madam De Sent Anž i Dolmanseu, Eženi je izuzetno talentovana učenica i veoma brzo napreduje na polju zadovoljstava. „Usadićemo u tu lepu glavicu sva načela najrazuzdanijeg bluda, razbuktaćemo u njoj sve naše ognjeve, ulićemo joj svu našu filozofiju, probudićemo u njoj sve naše želje“, predlaže madam De Sent Anž. Nakon ovih stranica koje obiluju pohotnim scenama i besramnim orgijama, ljupka naivna devojka postaje vrhunski poznavalac filozofije zadovoljstva u kojoj nema tajni. I dva veka nakon smrti, De Sadova revolucionarna strast ne prestaje da šokira i intrigira čitaoce širom sveta: negirajući religiju, moral, integritet, ljubav, odanost i druge tradicionalne vrednosti, on daje viziju novog sveta neograničene seksualne slobode. Markiz de Sad: Psihopata, zlocinac, pornograf U Parizu 1740. godine, roden je francuski pisac Donasjen Alfons Fransoa de Sad, poznat kao Markiz de Sad. Njegovi romani smatraju se patološkom pornografijom, ali i delima koja ruše ustaljene društvene norme. Od njegovog prezimena potice izraz sadizam. Medutim, on nije bio iver koji je nekim cudom završio daleko od klade. Njegova porodica bila je sklona slobodnom seksu, biseksualizmu, orgijama i pornografiji. U pokušaju da oporavi klimavi porodicni ugled i bogatstvo, stari grof de Sad pokušao je da sacuva sina i od sopstvenih hobija, ali se pokazalo da je to težak zadatak: svi rodaci koji su se starali o njemu u detinjstvu bili su prekomerno slobodarskog duha, a cak i u prestižnoj jezuitskoj školi koju je Donasje pohadao od desete godine, sodomija i javna bicevanja bili su deo svakodnevice. Sa petnaest godina, mladi Sad je prebacen u vojnu akademiju, nakon koje hrabro i uspešno ratuje u Sedmogodišnjem ratu, sticuci tako divljenje i poštovanje okoline. Naocit i šarmantan markiz imao je jak uticaj na ljude oko sebe – mnogi su ga smatrali dopadljivim i prijatnim mladicem. Medutim, zajedno sa društvenim talentima, upravo tada pocinju da se ispoljavaju i njegove neobicne i prenaglašene seksualne sklonosti. Pariske prostitutke žale se policiji na loše ophodenje gospodina markiza i Sad u nekoliko kratkih navrata biva zatvaran. Ne bi li ga se ratosiljao, a ujedno i uvecao sve manje porodicno bogatstvo, otac ga ženi buržoaskom miraždžikom, Rene Pelaži de Montrej. Mio i šarmantan Sad veoma brzo osvaja simpatije svoje supruge i uticajne tašte. Brak, medutim, ne dovodi do smirenja njegovih strasti, i on se ponovo upušta u orgije sa glumicama i prostitutkama. Uprkos tome, njegova tašta, poznata po simpaticnom nadimku “Predsednica”, slepo veruje u njegovu iskrenu želju da se preobrati. Oprašta mu sve ispade i prevare, krijuci ih od svoje kceri, i u nekoliko navrata ga cak izvlaci iz zatvora u kome je bio cest gost zbog maltertiranja prostitutki. To blaženo stanje stvari, naravno, ne traje dugo – nakon par godina lagodnog života Sad izaziva svoj prvi javni skandal. Godine 1768. ni manje ni više nego na Uskrs, ljubazni markiz nudi novac i hranu prosjakinji pred crkvom. Isprva oduševljena gospodinovom milošcu, žena pristaje da pode u njegov zamak, gde je ceka neprijatno iznenadenje. Markiz de Sad je primorava da se skine, golu je bicuje bicem sa devet repova, i ova zabava ga dovodi do orgazma. Nakon toga, on veoma mirno nudi užasnutoj ženi hranu i novac. Ona odbija, biva zakljucana u sobu, ali uspeva da pobegne kroz prozor i prijavljuje markiza policiji. Tašta-Predsednica napokon gubi strpljenje i odbija svaku dalju podršku, ujedno obelodanjujuci zetovljeve ispade ostatku porodice ukljucujuci i svoju kci. Medutim, na veliko iznenadenje svoje majke, koja ju je smatrala slabašnom i osetljivom dušicom, u muževljevu odbranu staje markiza de Sad. Uspeva da ga oslobodi nakon samo cetiri meseca u zatvoru, i postaje saucesnica u zlocinima koji ce uslediti, mada za to nikada nije bila osudivana. Iz zatvorskih dana markiza de Sada sacuvana je obimna prepiska koja svedoci o nežnoj ljubavi i velikoj privrženosti ovog bizarnog para. No, ipak, u naredni javni skandal markiz se upleo bez pomoci supruge. Godine 1772. u Marseju organizovao je orgiju u kojoj su, osim samog Sada, ucestvovale cetiri prostitutke i sluga po imenu Letur. Rekreativne aktivnosti na tom skupu ukljucivale su brojne zabave u troje, pri cemu bi markiz ili bicevao prositutku dok drugom rukom zadovoljava slugu, ili istovremeno opštio sa prostitutkom, vaginalno, i sa slugom analno, ili pak vršio sodomiju nad prostitutkom dok istovremeno oralno zadovoljava slugu. Samo po sebi, ovo je bio zlocin. Pošto direktno zaobilazi reproduktivnu funkciju snošaja, analni seks je bio kažnjavan smrcu u Francuskoj osamnaestog veka. Medutim, za markizovu strast prema sodomiji niko ne bi saznao da se tom prilikom nije odigralo nešto daleko bizarnije. Placene devojke su poslužene velikim kolicinama cokolade zacinjenom popularnim afrodizijakom “španskom mušicom”. Ovakvom ishranom markiz je nameravao da ih natera da prde – taj fiziološki proces neizmerno ga je uzbudivao. Medutim, prostitutkama je od hrane pozlilo toliko ozbiljno da su posumnjale na trovanje, odbile da pružaju dalje usluge i obratile se policiji sa optužbama za pokušaj ubistva. Iako su se oporavile, te su se prvobitne optužbe pokazale neosnovanima, tokom njihovog svedocenja isplivala je i sodomija. Markiz je zato prinuden da od zakona pobegne u inostranstvo, pracen Leturom i novom ljubavnicom – opa! – Anom de Montrej, sestrom svoje supruge. Uprkos tome, Pelaži de Sad nastavlja da brani muža po svaku cenu. Iz perspektive Sadove tašte, ovo je znacilo jednu požrtvovanu kci u nesrecnom braku, i drugu cija je cast nepovratno upropašcena – sve to usled delovanja jednog coveka. Malo je reci da uticajna Predsednica nije baš bila slika i prilika dobrocudne bakute. Naprotiv, uveliko je povlacila sve veze da dragog zeta što pre i što efikasnije uništi. Ubrzo je uspela da od kralja dobije „letrre de cachet“, neopozivi nalog za hapšenje i pritvor bez sudenja, na neodredeno vreme. Iako je prošlo još nekoliko godina do njegovog stupanja na snagu, to je znacilo postepeno sužavanje kruga oko Sada, te uvod u zatvorske dane i – književnicku karijeru. Markizu de Sadu, medutim, u tom trenutku to nije bilo ni na kraj pameti – tokom bekstva u Italiji ponašao se kao sasvim obican turista, obilazeci znamenitosti. Uzevši u obzir uticaj spomenute tašte gospode de Montrej, nije zacudujuc podatak da je Sad uhapšen i vracen u Francusku nakon samo nekoliko meseci bekstva od zakona. S druge trane, uzevši u obzir lukavost i šarm manipulativnog markiza, ne cudi ni to što je ubrzo ubedio cuvare da je sasvim bezopasan i prijatan lik. Tvrdio je da je njegov zlocin samo „trenutno i jednokratno pomracenje razuma“, kajao se duboko i naizgled iskreno, i straža oko ovog uzornog zatvorenika ubrzo je popustila. Par meseci kasnije, Sad je iskoristio njihov nemar za bekstvo. Za sobom je ostavio pisma u kojima cuvarima prepušta svoju vrednu imovinu, zahvaljuje na ugodnom boravku iza rešetaka i blagonaklono upozorava da ce ih sve pobiti kao macice budu li se usudili da ga prate. Neko vreme se krio po zapadnoj Evropi, ali je se u decembru 1774. napokon vratio u svoj zamak u La Kosti, gde ga je cekala verna supruga. Napokon ujedinjeni, nisu gubili vreme, vec su brže bolje organizovali novu orgiju, grandiozniju i bolesniju od svih prethodnih. Zaposlili su nekoliko cetrnaestogodišnjih devojaka kao služavke u svom zamku, i eksploatisali ih kao seksualno roblje. Nesrecne devojcice provele su šest nedelja u Sadovom zamku i, mada zvanicni zapisi ne postoje, pretpostavlja se da su ih markiz i markiza de Sad, zajedno sa još troje clanova posluge, svakodnevno prisiljavali na masturbaciju, felacio, sodomiju, vezivanje lancima i bicevanje. Zlostavljanje je potrajalo citavih šest nedelja, dok roditelji devojcica nisu poceli da se raspituju za njihovo zdravlje i blagostanje. Seljaci na Sadovom imanju do tada su praštali nestašnom gospodaru perverzne igrarije sa prostitutkama i plemkinjama, ali divljacko silovanje otetih devojcica bilo je sasvim druga stvar. Tracevi i negodovanje su se širili, te su supružnici pokušali da prikriju zlocine sakrivajuci devojcice na mestima gde niko ne bi obracao pažnju na njihovu pricu. Sumnja se da se jedno od tih mesta nalazilo u bašti zamka, tri metra ispod zemlje. Ako je to tacno, ubistvo se dodaje na dug spisak markizovih brutalnih zlocina. Otac jedne od devojcica upao je na markizov posed i pokušao da ga ubije – spasao ga je jedino neispravan pištolj. U julu 1775. policija je upala na njegovo imanje, ali je uspeo da se sakrije i izbegne ponovno hapšenje. Krug oko Sada polako se smanjivao. Sve do tada, Sad je bio potpuno nesvestan mogucih posledica svojih postupaka. Odgajan u porodici koja je delila njegove perverzne ukuse, nije verovao da cini išta loše. Takode, smatrao je da, kao pripadnik aristokratije, ima puno pravo da sa ljudima oko sebe cini šta mu je volja i da niko nema ovlašcenje da ga kažnjava i osuduje. Medutim, u trenutku kada je pretnji njegovoj slobodi sve više, pocinje da razmišlja na na mogucnost izmirenja sa taštom i zakonom. Godine 1777. arogantno i naivno pretpostavljajuci da je oproštaj moguc i protivno savetima advokata, zaputio se u Pariz u nameri da pred društvom i taštom ponovi vec izlizanu pricu: inace je divan tip i samo se u par navrata malo zaneo. Naravno, to nije upalilo, i uhapšen je maltene istog trenutka kada je krocio u grad, na osnovu taštinog letrre de cachet. U slucaju markiza de Sada, “neodredeno vreme” znacilo je trinaest dugih godina u nekolicini zatvora, medu kojima je bila i zloglasna pariska Bastilja. Uprkos visokom staležu, markizu nije bio stavljen na raspolaganje zatvorski penthaus, vec oskudne celije velicine 2×3 metra. U tako ogranicenim uslovima koji su ga lišavali najosnovnijeg komfora, markizova inace bujna mašta ušla je u petu brzinu. Upravo u tom periodu Sad pocinje da piše i stvara dela po kojima je ostao zapamcen: “120 dana Sodome”, “Žustin, ili Nevolje vrline” i “Filozofije u budoaru”. Ovi romani predstavljaju mešavinu ekstremne pornografije bazirane na Sadovim vec opisanim licnim sklonostima, i filozofskih rasprava o prirodi greha i vrline, kojima Sad pokušava da odbrani stavove i nacin života slobodara i ateista. Nakon oslobodanja, objavljuje ih pod pseudonimom, s pravom ocekujuci društvenu osudu. Medutim, osim zgražavanja, kasniji kriticari pokazali su zanimanje i za psihoanaliticke i filozofske elemente njegovog dela; “naucni” pristup Sadu kao seksologu pre nego seksomanu, psihologu pre nego psihopati, cesto je služio kao izgovor da se njegovi romani uopšte citaju, objavljuju i komentarišu. Istorijat njegovog kritickog prihvatanja ili cenzurisanja, kao i tumacenja njegovih ekstremnih i neretko užasavajucih poimanja slobode, religije, ljubavi i društvenog uredenja, interesantni su sami po sebi. Ako ste pomislili da je Sad osloboden urednim pravnim postupkom, varate se – iz zatvora ga je izvukao pocetak revolucije i znameniti pad Bastilje. Nakon tog sudbonosnog istorijskog dogadaja, Sad je proveo još godinu u ludnici, nakon cega se drage volje odrekao plemicke titule i postao gradanin de Sad. Ateizam i slobodarstvo pomogli su mu da se uklopi u atmosferu koja je vladala nakon revolucije i jedno vreme je cak zauzimao položaj sudije, što mu je omogucilo da, protivno svim ocekivanjima, spasi od giljotine tasta i taštu koji su bili odgovorni za njegovo nesrecno bivstvovanje u zatvoru. Cesto je javno nastupao podržavajuci ideje Revolucije, ali je uprkos tome optužen za “umerenost” i osuden na smrt, koju je za dlaku izbegao. U to vreme, žena ga je vec bila napustila i živeo je u velikom siromaštvu – ali sa novom ljubavnicom. Godine 1801. Napoleon nareduje hapšenje anonimnog autora romana “Žustin” i “Žilijet” i Sad je uhvacen u prostorijama svog izdavaca. Sudenje koje je usledilo zanimljivo je po tome što su se optužbe zasnivale na autorovim politickim ubedenjima – sudije i advokati izbegavali su da spominju skandalozni pornografski sadržaj. Štaviše, u zapisnicima je zabeleženo da su se ova cestita gospoda mahom složila da su Sadova dela pre svega “dosadna” – poricanje interesantnosti bilo je tada, a i u vekovima koji su usledili, zgodan nacin da se porekne i erotsko uzbudenje koje ovi šokantni tekstovi mogu da podstaknu. Umesto u zatvor, Sad je ovoga puta poslat direktno u ludnicu Šarenton, gde je uz ucešce osoblja i pacijenata priredivao javna pozorišna izvodenja svojih malo “cistijih” dela. Osim pozorištem, bavio se, naravno, i skandaloznim ispadima koji su doveli do ukidanja i ono malo preostalih privilegija i maksimalnog ogranicavanja slobode. Uprkos tome, ostao je matori pokvarenjak do same smrti, provevši poslednje cetiri godine života u ljubavnoj vezi sa trinaestogodišnjom Madelin Leklerk. Uspeo je da napiše dva toma dela koje je smatrao vrhuncem svog stvaralaštva, ali ih je njegov najstariji sin spalio nakon njegove smrti, zajedno sa drugim rukopisima. Umro je 1814. godine, i bio sahranjen na svom posedu kraj Epernona. Lobanja mu je kasnije ekshumirana zarad frenoloških ispitivanja. Lik i delo markiza de Sada vec vekovima su predmet fascinacije koja ne jenjava. Uticao je na brojne književnike i umetnike, ali i filozofe i psihoanaliticare, i prošao dug put od najstrože cenzure do kanonski priznatog autora. Iako napokon prihvacen i javno objavljivan u 20. veku, ne prestaje da šokira i zaprepašcuje uvidima u najmracnije kutke ljudske psihe, podrivajuci najosnovnije postulate civilizacije. ***Izuzetno očuvano, NOVO***

Ralf Elison Nevidljivi čovek Tvrdi povez Jedan od najznačajnijih romana 20. veka! Ralf Elison, jedna od najneobičnijih pojava u američkoj književnosti, budući da se njegovo delo sastoji od jedne jedine knjige koju je kritika visoko ocenila (ovde se ne računaju posthumno objavljeni roman i zbirke eseja). Radi se o romanu Nevidljivi čovek (1952), priči o grotesknim, razočaravajućim iskustvima jednog crnca koji živi pod zemljom, u rupi osvetljenoj ukradenom strujom. U tekst je protkana i snažna rasna tema – metafora o „nevidljivosti` ukazuje na ljude koji, zaslepljeni predrasudama, ne vide čoveka onakvog kakav jeste. Ralf Valdo Elison (engl. Ralph Waldo Ellison; rođen 1. marta 1913, umro 16. aprila 1994) bio je američki pisac, književni kritičar i naučnik. Najpoznatiji je po svom romanu „Nevidljivi čovek” sa kojim je osvojio Nacionalnu književnu nagradu 1953. godine[1]. Napisao je i „Shadow and Act” (1964), zbirku političkih, drustvenih i kritičkih eseja, kao i „Going to the Teritory” (1986). Prema Njujork Tajmsu, najbolji od tih eseja, zajedno sa njegovim romanom svrstali su ga „među bogove američke književnosti.”[2] Zbirka priča „Let kući” i roman „Juneteenth” objavljeni su posthumno, pošto su prikupljene brojne beleške koje su ostale nakon njegove smrti. Detinjstvo Ralf Valdo Elison je rođen 1. marta 1913. godine u Oklahomi, kao drugi od troje dece; prvorođeni Alfred je umro u detinjstvu, a mlađi brat Herbert Moris je rođen 1916. godine. Dobio je ime po američkom esejisti, predavaču, filozofu i pesniku Ralfu Emersonu. Njegov otac, Luis Alfred Elison, bio je vlasnik malog preduzeća i građevinski nadzornik. Umro je 1916. godine usled povreda zadobijenih na radu.[3] Stariji Elison je voleo književnost i to je preneo na svoju decu, pa je Ralf kao odrastao otkrio da se njegov otac nadao da će mu sin postati pesnik. Elisonova majka, Ajda Milsap, se zajedno sa decom, 1921. godine preselila u Indijanu, gde je imala brata.[4] Prema Elisonu njegova majka je osećala „da ćemo brat i ja imati bolje mogućnosti za sazrevanje ukoliko budemo odrasli na severu”. Međutim, ona nije pronašla posao, a njen brat je izgubio svoj, tako da se porodica vratila u Oklahomu, gde je Elison radio kao kondukter, čistač cipela, konobar u hotelu i asistent zubara.[4] Otac njegovog prijatelja iz komšiluka besplatno ga je učio da svira trubu i alt saksofon i on je težio ka tome da postane vođa školskog orkestra. Ajda se preudavala tri puta posle Luisove smrti. Sve u svemu, porodični život je bio nestabilan i Ralf je radio razne poslove tokom detinjstva i mladosti kako bi učestvovao u izdržavanju porodice. Dok je pohađao srednju školu Daglas, nalazio je vremena i da igra u školskom fudbalskom timu.[3] Srednju školu je završio 1931. godine. Nakon toga je radio godinu dana kako bi sakupio novac za kupovinu trube, koju je koristio da svira sa lokalnim muzičarima i da nastavi da uzima časove iz muzike. U srednjoj školi je bio pod uticajem direktora Inmana Pejdža i njegove ćerke, profesorke muzike Zilije Brou.[3] Obrazovanje - Taskigi institut Elison je dva puta aplicirao za prijem na Taskigi institut, prestižni afroamerički univerzitet u Alabami, koji je osnovao Buker T. Vošington.[4] Konačno je primljen 1933. godine zahvaljujući srećnoj okolnosti da je svirao trubu u njihovom orkestru.[4] Elison je požurio teretnim vozom za Alabamu, da bi ubrzo otkrio da klasna svest u institutu nije bila ništa manje izražena nego što je to bio slučaj u pretežno „belačkim” institutima.[4] Elisonova izopštenost na univerzitetu „izoštrila je njegove satirične poglede” i kako kritičar Hilton Als veruje: „Odvojenost od preovladavajuće klime na univerzitetu koja licemerno veliča pripadnost crnačkoj zajednici omogućila mu je da piše o tome.” U delovima romana „Nevidljivi čovek” „on sa nipodaštavanjem i prezirom pravi osvrt na cmizdravu grupaciju koja vodi Taskigi”.[4] Muzički odsek na Taskigiju je bio možda najpoznatiji odsek u školi[5] i vodio ga je kompozitor Vilijam L. Douson. Na Elisona je takođe uticao i instruktor klavira Hejzel Harison. Dok je na časovima prvenstveno učio muziku, slobodno vreme je provodio u biblioteci sa modernističkim klasicima. Navodio je čitanje T. S. Eliotove „Puste zemlje” kao momenat velikog buđenja.[6] 1934. godine počinje da radi kao pomoćnik u univerzitetskoj biblioteci, gde je čitao Džejmsa Džojsa i Gertrudu Stejn. Bibliotekar Volter Boui Vilijams entuzijastično deli sa Elisonom svoje znanje.[4] Veliki uticaj na Elisona je izvršio engleski nastavnik Mortez Drejzel Sprejg, kojem je Elison kasnije posvetio svoju zbirku eseja „Shadow and Act”. On je otvorio Elisonu oči za „mogućnost književnosti kao žive umetnosti” i za „čarobnost koju će uvek povezivati sa književnim životom”.[4] Preko Sprejga, Elison se upoznaje sa delima „Zločin i kazna” Dostojevskog i „Neznani Džud” Tomasa Hardija, identifikujući se sa „briljantnim, izmučenim antiherojima” ovih dela.[4] Kao dete, Elison je pokazivao interesovanje za audio tehnologiju, počevši tako što je rastavljao i ponovo sastavljao radio uređaje, da bi kasnije kao odrastao prešao na izgradnju i prilagođavanje visokokvalitetnih stereo sistema. On je objasnio tu svoju strast u decembru 1955. godine u eseju „Život sa muzikom” u High Fidelity magazinu.[7] Elison je ostao na Taskigi univerzitetu do 1936. godine i napustio ga je pre nego sto je diplomirao.[3] U Njujorku Želeći da studira vajarstvo i fotografiju, 5. jula 1936. godine seli se u Njujork i pronalazi smeštaj u YMCA u Harlemu, „tadašnjoj prestonici crne Amerike”.[4] Upoznaje Langstona Hjuza, nezvaničnog diplomatu u Harlemu iz perioda Depresije i jednog od retkih poѕnatih afroameričkih autora koji može da živi od pisanja.[4] Hjuz ga uvodi u afroameričku književnu zajednicu sa simpatijama ka komunizmu.[4] Upoznao je nekoliko umetnika koji su izvršili uticaj na njegov kasniji život, uključujući umetnika Romara Birdena i autora Ričarda Rajta (sa kojim će imati dug i komplikovan odnos). Nakon što je Elison napisao recenziju knjige za Rajta, on ga podstiče da se bavi pisanjem fikcije. Elisonova prva objavljena kratka priča „Hymie`s Bull” inspirisana je njegovim lutanjem vozom sa ujakom kako bi dosao do Taskigija. Od 1937. do 1944. godine Elison je izdao preko 20 recenzija knjiga, kao i kratkih priča i članaka, objavljenih u magazinima kao što su „New Challenge” i „The New Masses”. Rajt je tada bio otvoreno povezan sa Komunističkom partijom, i Elison je objavljivao i uređivao za komunističke publikacije, iako je njegova „privrženost bila znatno slabija” kako navodi istoričarka Karol Polsgrov u „Podeljenim umovima”.[8] I Rajt i Elison su izgubili veru u komunističku partiju tokom Drugog svetskog rata kada su osećali da je partija izdala Afroamerikance i zamenila socijalni reformizam sa marksističkom klasnom politikom. U pismu Rajtu koje nosi datum od 18. avgusta 1945. godine, Elison je izrazio bes prema vođama partije: „Ako misle da mogu da se igraju sa buržoazijom, ne bi trebalo da misle da mogu da se izvuku bez posledica... Možda ne možemo da razbijemo atom, ali možemo da sa nekoliko dobro izabranih, dobro napisanih reči razbijemo sav taj bedni sloj na komade .” U toku buđenja iz njegovog razočarenja, Elison je započeo pisanje „Nevidljivog čoveka”, romana koji je delom njegov odgovor na izdaju partije.[8] Privatni život Elison je 1938. godine upoznao Rouz Aramintu Pointdekster, koja je bila dve godine starija od njega. Venčali su se krajem 1938. godine. Rouz je bila pozorišna glumica i nastavila je sa svojom karijerom nakon udaje. Prema proceni biografa Arnolda Rampersada, Elisonov ukus kada su žene u pitanju bio je takav da je tražio onu koja je „atraktivna i pametna, koja će ga voleti, poštovati i povinovati mu se - ali neće izazivati njegov intelekt”.[4] Najpre su živeli u Rouzinom stanu, ali su se preselili nakon što je njena finansijska situacija oslabila.[4] Elison je 1941. godine imao kratku aferu sa Sanorom Bab, koju je ubrzo priznao svojoj ženi, i 1943. godine njihov brak je bio završen.[4] Na početku Drugog svetskog rata, Elison je pripadao klasi 1A lokalnog Selekcionog militarnog sistema[3] i bio je kvalifikovan za regrutovanje. Ipak on nije bio regrutovan. Pred kraj rata prijavio se u Trgovinsku mornaricu.[8] Ubrzo, 1946. godine oženio je Fani Mekkonel koja je bila ostvarena - diplomirala je na Ajova univerzitetu, učestvovala je u osnivanju ANT pozorišta u Čikagu i pisala je za Čikago Defender.[9] Pomagala je Elisonu finansijski dok je pisao „Nevidljivog čoveka”. Od 1947. do 1951. godine zaradio je nešto novca pišući recenzije za knjige, ali je većinom provodio vreme radeći na romanu „Nevidljivi čovek”. Fani mu je takođe pomagala u prekucavanju rukopisa[9] i učestvovala je u uređivanju otkucanog teksta kako je napredovao.[10] O romanu „Nevidljivi čovek” Objavljen 1952. godine, roman „Nevidljivi čovek” uvršten je među sto najboljih romana napisanih na engleskom jeziku između 1923. i 2005. godine. Roman istražuje teme kao što su čovekova potraga za sopstvenim identitetom i mestom u društvu u doba dramatičnih društvenih promena i rasnih nemira, viđene iz perspektive naratora u prvom licu, neimenovanog afeoameričkog studenta u Njujorku 1930-ih. Elison priču izdiže iznad ravni pojedinačnog i lokalnog, opisujući doživljaj života modernog čoveka 20. veka i pruža dubinske uvide u borbu mladog čoveka na putu otkrivanja svog istinskog bića. Za razliku od njegovih savremenika kao što su Ričard Rajt i Džejms Boldvin, Elison je stvarao likove koji su nepristrasni, obrazovani, jasno koncipirani i samosvesni. Kroz protagonistu, on istražuje kontraste između Severnjačkih i Južnjačkih oblika rasizma i njihove otuđujuće efekte. Narator je nevidljiv u figurativnom smislu, zato što „ljudi odbijaju da ga vide” i takođe doživljava neku vrstu izolovanosti. Roman sadrži i tabu probleme kao što su incest i kontroverzne teme vezane za komunizam. Pozne godine Elison 1964. godine objabvljuje zbirku eseja „Shadow and Act” i počinje da predaje na univerzitetima Rutgers i Jejl, nastavljajući da radi na svom romanu. 1967. doživeo je veliki kućni požar u njegovoj vikendici u Plejnfildu, Masačusets, u kojem tvrdi da je izgubio više od 300 strana rukopisa njegovog drugog romana. Kao perfekcionista po pitanju umetnosti, Elison je primajući Nacionalnu književnu nagradu za „Nevidljivog čoveka” izjavio kako oseća da je napravio „pokušaj sjajnog romana” i uprkos nagradi, bio je nezadovoljan knjigom.[11] Elison je na kraju napisao 2000 stranica svog drugog romana ali ga nikad nije završio.[12] Elison je umro 16. aprila 1994. godine od raka pankreasa i sahranjen je na Triniti crkvenom groblju.[13] Nadživela ga je njegova druga žena Fani Elison (27. novembar 1911 - 19. novembar 2005).[9] Nagrade i priznanja „Nevidljivi čovek” je 1953. godine dobio Nacionalnu književnu nagradu.[1] Ta nagrada je bila Elisonova karta za ulaz u američku književnu zajednicu. Konačno je primljen u Američku akademiju umetnosti i književnosti, primio je dve predsedničke medalje (od Lindona Džonsona i Ronalda Regana) i državnu medalju Francuske. Elison je bio prvi Afroamerikanac koji je primljen u Century Association, privatni klub u Njujorku koji je promovisao interesovanje za finu umetnost i književnost[14] i takođe primio počasni doktorat univerziteta Harvard. Razočaran svojim iskustvom sa komunističkom partijom, koristio je novonastalu slavu da govori o književnosti kao moralnom instrumentu.[8] Početkom 1955. godine putovao je u Evropu, obilazeći i držeći predavanja, zadržavajući se neko vreme u Rimu, gde je napisao esej koji se 1957. godine pojavio pod nazivom „A New Southern Harvest”. Robert Pen Voren je boravio u Rimu u isto vreme i dva pisca su postali bliski prijatelji. Kasnije će Voren intervjuisati Elisona o njegovium stavovima o rasi, istoriji i građanskom pokretu Afroamerikanaca za svoju knjigu „Ko govori za crnce?”[15] Elison se 1958. godine vratio u Ameriku da preuzme poziciju predavača američke i ruske književnosti na Bard koledžu i započne svoj drugi roman „Juneteenth”. Tokom 50-ih, dopisivao se sa dugogodišnjim prijateljem, piscem Albertom Marijem. U njihovim pismima komentarisali su razvoj svojih karijera, građanski pokret Afroamerikanaca i druga zajednička interesovanja, uklljučujući džez. Dobar deo tih materijala je objavljen u kolekciji „Trading Twelves”. Pišući eseje o svojim iskustvima, kao i o ljubavi prema džez muzici, Elison je nastavio da prima velike nagrade za svoj rad. Tako je 1969. godine primio Predsedničku medalju slobode; naredne godine Francuska ga imenuje vitezom iz reda umetnosti i književnosti i postaje trajni član osoblja na Njujorškom univerzitetu. Elison je 1975. godine izabran u Američku akademiju umetnosti i književnosti i njegov rodni grad Oklahoma odaje mu počast dajući njegovo ime biblioteci. Nastavljajući da predaje, Elison objavljuje većinom eseje, i 1984. godine prima Medalju Langstona Hjuza koju mu dodeljuje Njujorški gradski koledž. Takođe, 1985. godine nagrađen je Nacionalnom medaljom umetnosti.[16][17] Nakon toga, 1986. godine objavljuje „Going to the Teritory”, zbirku od sedamnaest eseja koji pružaju uvid u delo južnjačkog pisca Vilijama Foknera i Elisonovog prijatelja Ričarda Rajta, kao i u muziku Djuka Elingtona i doprinos Afroamerikanaca američkom nacionalnom identitetu.[18] Elisonova umetnička dostignuća su obuhvatala i njegov rad kao skulptora, muzičara, fotografa i univerzitetskog profesora, pored njegovog pisanja. Takođe bio je i član Udruženja južnjačkih pisaca. Nasleđe i posthumne publikacije Spomenik Ralfu Elisonu u Harlemu (Njujork) Nakon Elisonove smrti otkriveno je nekoliko rukopisa u njegovom domu, što je rezultiralo objavljivanjem dela „Let kući i druge priče” 1996. godine. Njegov drugi roman „Juneteenth”, objavljen je 1999. godine pod uredništvom Džona Kalahana, Elisonovog književnog urednika. To je bio posao svođenja više od 2000 strana, koje je Elison pisao tokom perioda od 40 godina, na 368 strana. Celokupan rukopis ovog nezavršenog romana objavljen je zajedno 26. januara 2010. godine pod nazivom „Tri dana pre pucanja...”[19] U februaru 2014. godine Američka poštanska služba je izdala markicu u čast Ralfa Elisona u okviru svoje serije iz književnosti. U parku u Harlemu (u blizini mesta gde je živeo od početka 50-ih pa sve do smrti) izgrađen je spomenik Ralfu Elisonu, inspirisan njegovim romanom „Nevidljivi čovek”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu. Filmska karijera Glumac koji ne voli film Olivije je debitovao na platnu 1930. sa filmom Privremena udovica. Iste godine imao je manju ulogu u Previše varalica, a već sledeće prvu glavnu u drami Žuta karta. Uprkos ponudama koje su stizale, u potpunosti se posvetio pozorištu i Šekspirovim dramama koje su mu donosile popularnost. Godine 1936. dobio je priliku da igra u filmskoj adaptaciji Šekspirove drame Kako vam drago. Iako je to bila prva uloga za koju je bio istinski zainteresovan, konačan proizvod mu se nije dopao i smatrao je da Šekspir jednostavno nije dobar na filmu.[16] Te godine je prvi put video već tada popularnu Vivijen Li, a sledeće godine snimali su ljubavnu dramu Požar nad Engleskom. Tada su počeli da se pojavljuju zajedno u javnosti, iako su oboje bili u braku.[12] Dve godine kasnije otputovali su u SAD, gde je Olivije snimao Orkanske visove. Bio je prvi put nominovan za Oskara za ulogu Hitklifa u Orkanskim visovima. Vivijen je pak osvojila Oskara za najbolju glavnu glumicu za ulogu u epskom Prohujalo sa vihorom, pa su dvoje mladih glumaca krajem četrdesetih bili najpoznatiji holivudski bračni par .[17][18] 1940—1959: Filmska zvezda Uspon u Lorensovoj karijeri nastavio se Hičkokovim hit-filmom Rebeka iz 1940. godine, u kom je Olivije tumačio lik zgodnog i bogatog udovca koji se ženi mladom devojkom ne rekavši joj da je indirektno odgovoran za smrt svoje supruge. Za ovu ulogu opet je bio nominovan za Oskara. Sledeće godine igrao je sa svojom suprugom u romantičnoj drami Ledi Hamilton koja je bila veliki bioskopski hit. Pošto se pokazao kao podjednako dobar i na filmu i u pozorištu, dvojica producenata su mu predložili da režira neke od Šekspirovih drama u kojima je uspešno igrao. Olivije je u početku mislio da nije dorastao zadatku, pa je nagovarao Vilijama Vajlera i Terensa Janga da preuzmu ulogu reditelja. Pošto su obojica odbili predlog[19] jer filmovi snimljeni po Šekspirovim dramama nisu bili popularni, Lorens je na kraju ipak odlučio da pokuša. Prvi film koji je počeo da snima bio je Henri Peti iz 1944. Tokom snimanja jedne scene u Irskoj, konj je udario u kameru koju je držao Olivije, te je ovaj zaradio veliku posekotinu na usni i povredu oka, ostavivši mu ožiljak koji će kasnije postati njegov zaštitni znak.[19] Kritičari su pohvalili film, koji je ujedno bio i komercijalni uspeh. Još je bio nominovan i za Oskara za najbolji film, a Olivije za najboljeg glumca. Međutim, Akademija mu je dodelila počasnog Oskara, za izuzetan rad na filmu Henri Peti. Olivije je odbio nagradu nazivajući je prevarom, i smatrajući da Akademija jednostavno nije bila spremna da Oskare uruči jednom strancu.[20] Sledećih nekoliko godina radio je kao zabavljač na frontu, zajedno sa Ralfom Ričardsonom. Godine 1948. snimio je Hamleta i glumio glavnu ulogu. Film je morao biti kraći od 153 minuta pa je Olivije bio prinuđen da iseče dobar deo teksta. Sa Hamletom je ponovo bio nominovan za Oskara u istim kategorijama kao i za Henrija, s tim što je ovaj put i dobio nagrade, i to u obe kategorije. Tako je Olivijeov Hamlet postao prvi britanski film koji je osvojio Oskara, a Olivije prva osoba koja je iste godine režirala film za koji je dobila Oskara za najboljeg glavnog glumca. Ostao je jedino bez Oskara za najboljeg režisera, što glumicu Etel Barimur, koja mu je uručila Oskara, nije iznenadilo jer je smatrala da filmska adaptacija Hamleta nije ni približno verna drami.[21] Poslednji šekspirovski film koji je bio dogovoren još četrdesetih, Olivije je snimio tek 1955. godine. U međuvremenu, njegova pozorišna karijera bila je na vrhuncu, te je do 1955. išao na turneje širom sveta. Film koji je tada snimio bio je Ričard Treći. Na snimanju filma, jedan od strelaca ga je pogodio u nogu, zbog čega je Olivije hramao nekoliko dana.[22] Pošto je u filmu Olivije trebalo da bude hrom, ova nezgoda nije se odrazila negativno na snimanje filma. Međutim, ovaj raskošni epski spektakl bio je komercijalni neuspeh, pa je Olivije bio prinuđen da odustane od planiranog snimanja Magbeta, koji je trebalo da bude poslednji u nizu dogovorenih filmova. Poslednji film u kome je Olivije igrao pedesetih, bila je romantična komedija Princ i igračica, gde se prvi put sreo sa Merilin Monro, tada najpopularnijom glumicom na svetu. Nakon završetka snimanja Olivije je strogo kritikovao Merilinino ponašanje i glumu,[23] što je tada privuklo veliku pažnju medija. Međutim, posle njene tragične smrti rekao je: „Ne mogu da verujem da tako glamurozan film nije postao hit. Ja sam bio dobar, ali Merilin... Merilin je bila zadivljujuća!”[24] 1960—1989: Doktor Zel Godine 1960. Olivije je snimio Spartaka i Zabavljača, dva filma koja su postigla veliki komercijalni uspeh. Zabavljač je takođe dobio i pohvale kritike i doneo mu još jednu nominaciju za Oskara. Usledili su Otelo sa Megi Smit u ulozi Dezdemone, koji je bio njegov poslednji film snimljen po nekom Šekspirovom komadu, zatim triler Bani Lejk je nestala i tri ratna filma: O, kakav divan rat, Bitka za Britaniju i Nedostižni most. Poslednja dva filma za koje je bio nominovan za Oskara bili su Momci iz Brazila i Maratonac. Uloga u Maratoncu mu je dobila odlične kritike i donela mu prvi Zlatni globus. Američki filmski institut je ovaj film proglasio za jedan od sto najuzbudljivijih filmova svih vremena,[25] a Olivijeovog sadističkog doktora Zela svrstao među pedeset najvećih filmskih negativaca.[26] Kada je 1967. godine saznao da boluje od raka, želeći da obezbedi svoju porodicu nakon smrti, Lorens je prestao da bude izbirljiv u izboru uloga i počeo je da prihvata skoro sve što mu se nudilo, pa je tako počeo da prihvata i uloge u televizijskim serijalima.[9] Čak je izjavio: „Pitaju me zašto glumim u nekom filmu. Odgovor je jednostavan — novac, dragi moj... Osećam da kraj dolazi. Nemam ništa da ostavim porodici osim novca koji zarađujem od filmova. Ništa mi nije ispod časti ako je dobro plaćeno. Zaradio sam pravo da zgrabim sve što mi se ukaže za ovo malo vremena koje mi je preostalo.”[27] Do kraja života pojavio se u brojnim filmovima, a za uloge u Inčonu i Džez pevaču nagrađen je Zlatnom malinom za najgoreg glumca. Umro je 1989, dok je snimao Ratni rekvijem. Olivije je i petnaest godina posle smrti glumio negativca u filmu Nebeski kapetan i svet sutrašnjice. Naime, materijal sa njim iz mlađih dana je uz pomoć kompjuterske grafike uklopljen u film, te je Olivije bio zločesti dr Totenkof.[28] Televizijska karijera Lorens Olivije je počeo karijeru televizijskog glumca kada je već iza sebe imao ostvarenu karijeru u pozorištu, i kada je bio jedan od najtraženijih filmskih glumaca. Međutim, od početka osamdesetih pa do smrti, uglavnom je igrao u TV–serijama ili mini-filmovima. Olivije se prvi put pojavio na televiziji ulogom u seriji John Gabriel Borkman 1958. Glumio je i u Dejvidu Koperfildu sa Idit Evans, kao i u mini-filmovima Mačka na usijanom limenom krovu i Vrati se, mala Šibo. Neke od poslednjih televizijskih uloga bile su mu u Poslednjim danima Pompeje, Izgubljenim kraljevstvima (sa Kolinom Fertom) i Vagneru. Najpoznatije TV serije u kojima je igrao i za koje je dobio nagradu Emi za najboljeg glumca jesu Kralj Lir, Dugo putovanje u noć i Ljubav kad joj vreme nije gde je glumio zajedno sa Ketrin Hepbern. Olivije je bio nominovan za devet, a osvojio je pet nagrada Emi.[29] Privatni život Propali brakovi Olivije se 25. jula 1930. oženio glumicom Džil Ezmond koja mu je šest godina kasnije rodila sina Tarkvina. Međutim, brak je na samom početku bio osuđen na propast. Naime, kako Lorens piše u svojoj autobiografiji, prva bračna noć bila je neuspešna, a ni kasnije nije bilo ništa bolje, tako da je na kraju Olivije postao impotentan.[30] Olivije je mislio da su za to bila kriva neka njegova religiozna shvatanja, pa je odbacio religiju i deklarisao se kao ateista.[30] Ali njegov odnos sa Džil sasvim je zahladneo, tako da su se razveli 1940. godine, kada se on oženio sa Vivijen Li. Njih dvoje su bili u vezi još od 1937. kad su snimali Požar nad Engleskom, ali je Džil odbijala da mu da razvod. Ipak, ostali su dobri prijatelji i Lorens je bio sa njom na Tarkvinovom venčanju 1965. godine.[9] Lijeva je ubrzo potom dobila ulogu Ofelije, u Olivijeovom Hamletu, u Old viku. Tu se Olivije prvi put susreo sa njenim naglim promenama ponašanja. Pred izlazak na scenu iznenada je počela da vrišti i viče na njega, a onda je odjednom ućutala, besciljno zureći u daljinu.[24] Ulogu je odigrala savršeno, i nikad nije pomenula incident. Nakon venčanja, mladi par se odselio u Njujork, gde su prvi put nastupili s predstavom Romeo i Julija. Zbog izuzetno lošeg prijema kod publike, umalo nisu bankrotirali jer su svu ušteđevinu uložili u produkciju ove predstave.[31] Godine 1944. Vivijen je obolela od tuberkuloze, pa je nekoliko dana morala da provede u bolnici. Na snimanju Cezara i Kleopatre otkrila je da je u drugom stanju, ali je veoma brzo pobacila. Pala je u duboku depresiju, koja je doživela vrhunac njenim fizičkim napadom na Olivijea.[11] To je bio njen prvi poznati nervni slom povezan sa maničnom depresijom. Olivije je posle toga shvatio da njeni napadi dolaze posle dana sa velikom aktivnošću, kao i nakon depresije. Problemi su se nastavili na turneji po Australiji, a vrhunac ovog stanja bila je medijski propraćena svađa u Krajstčerču, koja je nastala kada je Lijeva odbila da izađe na scenu. Lorens je ošamario, a ona mu uzvratila i opsovala ga, pa izašla na pozornicu kao da se ništa nije dogodilo.[32] Pedesetih su produkciju preselili u Njujork, gde je Lorensova filmska karijera bila u ekspanziji. Godine 1953. Vivijen je opet pobacila, nakon čega je pala u višemesečnu depresiju. Tada je priznala suprugu da je zaljubljena u Pitera Finča.[32] Kada se oporavila, krenula je sa Lorensom na evropsku turneju, igrajući u Titu Androniku. Jedan od najblistavijih trenutaka njegove karijere, bio je pomračen njenim čestim izlivima besa na ostale glumce.[32] Po povratku sa turneje, započela je vezu sa glumcem Džekom Merivejlom, čime je njen i Lorensov brak bio praktično okončan. Razveli su se u decembru 1960. godine. Godinu dana kasnije upoznao je glumicu Džoun Plourajt, s kojom se odmah oženio. Ovaj brak, u kom su se rodila tri sina, bio je mirniji i skladniji od prva dva.[33] Međutim, Olivijeovi prijatelji kažu da iako se oženio sa Džoun, Lorens se do kraja života kajao što nije znao da zadrži Vivijen Li.[34] Seksualno opredeljenje Posle Lorensove smrti, pojavile su se glasine da je on u stvari bio biseksualac, koje su potkrepili brojni Olivijeovi biografi. Jedan od njih, Donald Spoto, napisao je u svojoj knjizi da je Olivijeov ljubavnik bio glumac Deni Kej.[35] Lorens Olivije 1940. godine Olivijeovi dugogodišnji prijatelji Noel Kauard i Majkl Tornton su na pitanje o Lorensovoj seksualnosti samo rekli: „Voleo je da stiče nova iskustva.”[36] Još jedan njegov biograf, Teri Kolman, dovodio je u vezu Olivijea i starijeg glumca Henrija Ejnlija.[24] Olivijeov sin, Tarkvin, pokušao je da spreči izlazak te biografije.[37] Veliku pažnju javnosti privukla je izjava Dejvida Nivena, koji je sa Lijevom snimao Tramvaj zvani želja. Naime, glumac je rekao da je jednom, za vreme snimanja tog filma, video kako se Lorens i Marlon Brando ljube u bazenu Olivijeovih.[38] „Okrenuo sam im leđa i pošao kod Vivijen. Ona je znala šta se događa ali je ćutala. Kao i ja.”[39] Posle Lorensove smrti, njegova poslednja supruga, Džoun Plourajt, potvrdila je glasine o njegovoj biseksualnosti.[40] Krajem 2006, u jednoj radio–emisiji, na pitanje o Lorensovom seksualnom opredeljenju, ona je rekla: „Ako je čovek genije, onda nije obična osoba i ne vodi običan život, već ima ekstreme u ponašanju...”[40] Bolest i smrt Godine 1967, Lorens je saznao da boluje od raka prostate, a takođe je morao da provede izvesno vreme u bolnici zbog upale pluća.[41] Ubrzo je dobio bronhitis i upalu porebrice, kao i prve simptome amnezije. Sedam godina kasnije oboleo je od distrofije mišića koja ga je zamalo koštala života.[42] Umro je 1989. godine u Steningu (Engleska), od bubrežne insuficijencije.[43] Nakon smrti bio je kremiran, a njegov pepeo položen u Vestminstersku opatiju, pored kralja Henrija Petog, koji je obeležio njegovu karijeru.[44] Sahrani je prisustvovalo više od dve hiljade ljudi....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omoti malo iskrzani ostalo uredno! Omot: Mirko Ostojic Ilustracije: L. Benett Francuski gudački kvartet koji putuje iz San Franciska na svoj sledeći angažman u San Dijegu, preusmerava se na Standardno ostrvo. Standardno ostrvo je ogromno ostrvo koje je napravio čovek dizajniran da putuje vodama Tihog okeana. Bogatstvo stanovnika ostrva može se meriti samo milionima. Kvartet je angažovan da odsvira niz koncerata za stanovnike tokom njihove turneje po ostrvima (Sendvič, Kuk, Societi, itd.) Južnog Pacifika. Ostrvo izgleda kao idilični raj; međutim, to je ostrvo podeljeno na dva dela. Levu polovinu stanovništva predvodi Džem Tankerdon i poznata je kao Larbordovi. Desnu polovinu stanovništva predvodi Nat Coverlei i poznata je kao Starboarditi. Uprkos preprekama na koje su naišle na svom putu, dve strane imaju nesporazum koji ugrožava budućnost samog ostrva. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! The Transposed Heads: A Legend of India - Tomas Man Novela `Transponirane glave` je filozofska verzija Thomasa Manna indijanske legende o sukobu uma i tijela. U dvostrukom paroksizmu, dva prijatelja, intelektualac Shridaman i zemljani Nanda, odrubljuju si glave. Čarobno, njihove odsječene glave bivaju vraćene - ali na pogrešno tijelo, a Shridamanova žena, Sita, ne može odlučiti koja kombinacija predstavlja njezinog pravog muža. Priču dodatno komplicira činjenica da je Sita slučajno zaljubljena u oba muškarca. Mann prepričava priču s metafizičke, ali ironične točke gledišta. On snažno reagira na aksiomatsku pretpostavku da postoji dihotomija između duha i života, uma i tijela. On je, kao i mnogi pisci 20. stoljeća, osjećao potrebu preustroja sadašnje ljestvice vrijednosti i značenja stalnim sučeljavanjem sa starijima. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875—Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju.[1] Pohađao je gimnaziju `Katherineum` u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao.[2] U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih.[1] Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.[1] Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` [2] Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman.[3] Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.`[4] Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`.[4] Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.`[5] Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci `Svetozar Marković` u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta `Kallistos` za roman Josif i njegova braća. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot: Aleksandar Hecl Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frankenstein - Mary Wollstonecraft Shelley Frankenštajn ili moderni Prometej (engl. Frankenstein, or The Modern Prometeus) roman je engleske književnice Meri Šeli (1797–1851) koji je nastao 1818 i koji govori o Viktoru Frankenštajnu, mladom naučniku koji stvara grusno, pametno stvorenje putem jednog neobičnog naučnog eksperimenta. Šeli je počela da piše ovu priču u svojoj osamnaestoj godini u epistolarnoj formi, a prvo izdanje romana je anonimno objavljeno u Londonu 1. januara 1818, kad je ona imala dvadeset godina.[2] Predgovor za knjigu joj je napisao Persi Biš Šeli i sa posvetom filozofu Vilijamu Godvinu, njenom ocu. Delo je objavljeno u tri toma, standardnom formatu za prva izdanja iz 19. veka u tiražu od samo 500 primeraka. Iako je delo prožeto gotikom i romantizmom Frankenštajn se smatra prvim romanom naučne fantastike.[3] Smatra se da je inspiracija za lik Frankenštajna bio hemičar Hamfri Dejvi. Meri Vulstonkraft Šeli (rođ. Godvin; engl. Mary Wollstonecraft Shelley; London, 30. avgust 1797 — 1. februar 1851) bila je britanski romanopisac, dramski pisac, esejist, biograf, putopisac i filozof. Najpoznatija je po svom gotičkom romanu Frankenštajn (engl. Frankenstein: or, The Modern Prometheus, 1818) koji govori o kapetanu koji je stvorio zombi-čudovište.[2] Meri se takođe bavila izdavanjem i promovisanjem dela svog supruga, romantičarskog pesnika i filozofa Persija Biša Šelija. Otac joj je bio politički filozof Vilijam Godvin, a majka filozof i feministkinja Meri Vulstonkraft. Meri Šeli je rođena 30. avgusta 1797. godine u Londonu, a mesec dana nakon njenog rođenja umrla joj je majka od porodiljske groznice. Godvin je odgajao i vaspitao Meri i omogućio joj bogato, neformalno obrazovanje, podstičući je da se pridržava njegovih liberalnih političkih teorija. Kada je Meri imala četiri godine, Godvin se oženio komšinicom, sa kojom je Meri imala problematične odnose.[3][4] Godine 1814. Meri je započela vezu sa jednim od političkih sledbenika njenog oca, Persijem Šelijem, pa se na kraju udala za njega. Zajedno sa svojom polusestrom Kler Klermont, Meri i Persi su otišli u Francusku, a potom putovali Evropom. Po povratku u Englesku, Meri je bila trudna i nosila Persijevo dete. Tokom sledeće dve godine, ona i Persi su se suočili sa ostrakizmom, konstantnim dugovima i smrću njihove prevremeno rođene ćerke. Venčali su se krajem 1816. godine, nakon samoubistva Persijeve prethodne žene, Harijet Vestbruk. Tokom 1816. godine, par je proveo leto sa Lordom Bajronom, Džonom Vilijamom Polidorijem i Kler Klermont u blizini Ženeve, Švajcarska, gde je Meri dobila ideju za svoj najpoznatiji roman Frankenštajn. Šelijevi su 1818. godine napustili Englesku i otputovali u Italiju, gde su njihovo drugo i treće dete umrli, a nakon toga Meri je rodila svoje poslednje i jedino preživelo dete, Persija Florensa. Godine 1822. njen suprug se utopio kada je njegova jedrilica potonula tokom oluje u blizini Vijaređa. Godinu dana kasnije, Meri se vratila u Englesku i od tada posvetila odgajanju svog sina i karijeri profesionalnog pisca. Poslednju deceniju svog života provela je boreći se sa bolešću, verovatno moždanim tumorom, i umrla u dobi od 53 godine. Sve do 1970-ih, Meri je uglavnom bila poznata po svojim naporima da objavi radove svog supruga i po romanu Frankenštajn, koji je nastavio da bude čitan i inspirisao mnoge pozorišne i filmske adaptacije. Savremeni naučnici dali su sveobuhvatniji pogled na Merina dostignuća. Ukazali su na povećano interesovanje za njen književni rad, posebno njene romane, među kojima su istorijski romani Valperga (engl. Valperga, 1823) i Perkin Vorbek (engl. Perkin Warbeck, 1830), apokaliptični roman Poslednji čovek (engl. The Last Man, 1826), i njena poslednja dva romana Lodor (engl. Lodore, 1835) i Fokner (engl. Falkner, 1837). Studije njenih manje poznatih dela, poput Lutanja po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843 (engl. Rambles in Germany and Italy, in 1840, 1842, and 1843, 1844) i biografskih članaka za Lardnerovu enciklopediju, podržavaju gledište da je Meri Šeli ostala politički radikal tokom čitavog svog života. Merina dela često tvrde su saradnja i saosećajnost, naročito praktikovane od strane žene u porodici, način da se reformiše građansko društvo. Ovakav stav bio je direktno suprotstavljanje individualističkom romantičarskom etosu, promovisanom od strane Persija, i prosvetiteljskim političkim teorijama, artikulisanim od strane njenog oca, Vilijama Godvina. Biografija Mladost Stranica iz Godvinovog dnevnika koja beleži „Merino rođenje, 20 minuta nakon 11 sati uveče” Meri Šeli je rođena kao Meri Vulstonkraft Godvin u Samers Taunu, London, dana 30. avgusta 1797. godine. Bila je drugo dete feminističkog filozofa, prosvetitelja i pisca Meri Vulstonkraft i prvo dete filozofa, romanopisca i novinara Vilijama Godvina. Njena majka umrla je od porodiljske groznice ubrzo nakon što je Meri rođena, tako da je Godvin ostao sam da se brine o Meri i njenoj starijoj polusestri Feni Imlaj, koja je bila ćerka Meri Vulstonkraft i američkog špekulanta Gilberta Imlaja.[5][6] Godinu dana nakon smrti svoje supruge, Godvin je objavio Memoare autora Odbrane prava žena (engl. Memoirs of the Author of A Vindication of the Rights of Woman, 1798), koje je smatrao iskrenim i saosećajnim izrazom poštovanja. Međutim, kako su memoari otkrili aferu Vulstonkraftove i njeno vanbračno dete, delo je viđeno kao šokantno. Meri Godvin čitala je ove memoare i majčine knjige i negovala je uspomenu na svoju majku.[7][8][9] Meri je svoje najranije godine provodila srećno, ako je sudeći prema pismima Godvinove kućepaziteljke Luize Džons.[10][11] Ali, Godvin je često bio u velikim dugovima; osećajući da ne može odgajati decu sam, on je odlučio da se ponovo oženi.[12] Decembra 1801. godine, on se oženio Meri Džejn Klermont, dobro obrazovanom ženom koja je iz prethodnog braka već imala dvoje dece — Čarlsa i Kler.[b] Većini Godvinovih prijatelja se nije svidela njegova nova žena, opisujući je kao temperamentnu i svadljivu;[14][15][v] ali Godvin joj je bio predan, pa je brak bio veoma uspešan.[16][17] Meri je, s druge strane, mrzela svoju maćehu.[3][18][4] Godvinov biograf Kigan Pol kasnije je naveo da je gospođa Godvin više pažnje posvećivala svojoj deci, a zapostavljala decu Vulstonkraftove.[4] Godvinovi su zajedno osnovali izdavačku firmu pod nazivom M. Dž. Godvin koja je prodavala knjige za decu, kao i kancelarijski materijal, mape i igre. Ipak, biznis nije bio baš profitabilan, pa je Godvin bio primoran da pozajmi znatne sume kako bi firmu održao u životu.[19] On je nastavljao da uzima nove pozajmice kako bi vratio one stare, što je samo dovodilo do novih problema. Do 1809. godine, biznis Godvinovih bio je na ivici neuspeha i bio „skoro očajan”.[20] Godvin je bio spašen dužničkog zatvora zahvaljujući svojim filozofskim sledbenicima, među kojima je bio i Frensis Plejs, koji je nastavio da mu pozajmljuje novac.[21] Poligon (sa leve strane) u Samers Taunu, gde je Meri rođena i gde je provela najranije detinjstvo Iako je Meri stekla veoma malo formalnog obrazovanja, njen otac ju je podučavao u širokom spektru tema. On je često odvodio decu na obrazovne izlete, a oni su imali pristup kućnoj biblioteci, kao i bibliotekama mnogih intelektualaca koji su posećivali Godvinove, među kojima su bili romantičarski pesnik Semjuel Tejlor Kolridž i bivši potpredsednik SAD Aron Ber.[22] Godvin je priznao da decu nije edukovao prema filozofiji Meri Vulstonkraft navedenoj u delima poput Odbrane prava žena (engl. A Vindication of the Rights of Woman, 1792), ali je Meri Godvin ipak stekla neobično i napredno znanje za devojku tog vremena. Ona je imala guvernantu, svakodnevnog tutora i čitala je mnoge očeve knjige za decu na temu rimske i grčke istorije, dok su još bile u rukopisima.[23][24][25] Za šest meseci tokom 1811. godine, ona je takođe pohađala školu u Ramstejdžu.[18] Njen otac ju je sa 15 godina opisao kao devojku „jedinstveno smelog, donekle naređivačkog, i živahnog duha. Njena strast prema znanju je velika, a njena istrajnost u svemu što preduzima je gotovo nepobediva”.[26][27] Jula 1812. godine, Godvin je poslao Meri na boravak kod porodice radikala Vilijama Bakstera, blizu Dandija, Škotska.[28] On je pisao Baksteru da se „bojao da je ona možda vaspitana ... kao filozof, možda čak i kao cinik”.[29] Naučnici su spekulisali da je ona možda poslata u Škotsku zbog zdravlja, kako bi je otac udaljio od loše strane njegovog poslovanja, ili kako bi je upoznao sa radikalnom politikom.[30] Meri je uživala u prostranom imanju Baksterovih i u društvu Baksterove četiri ćerke, a na sever se ponovo vratila u leto 1813. godine i ostala tamo punih deset meseci.[31][32] U njenom uvodu u Frankenštajnu iz 1831. godine, ona se prisetila: „već sam tada počinjala da pišem, ali u sasvim banalnom stilu. Ispod drveća na imanju koje je pripadalo ocu, kao i na zasenjenim padinama ogoljenih planina u blizini, rođeni su moji prvi sastavi, vazdušasti letovi moje mašte.”[33] Persi Biš Šeli Dana 26. juna 1814. godine, Meri je priznala Šeliju da je zaljubljena u njega na grobu svoje majke, gde su se oni tajno viđali.[34] Meri se verovatno prvi put srela sa radikalnim pesnikom i filozofom Persijem Bišem Šelijem između dva svoja boravka u Škotskoj.[35][36][37] Kada se po drugi put vratila kući 30. marta 1814. godine, Šeli je već bio napustio svoju suprugu i redovno je posećivao Godvina, kom je obećao da će mu pomoći da otplati dugove.[38][39][40] Šelijev radikalizam, posebno njegovi ekonomski stavovi, koje je upijao iz Godvinove Političke pravde (engl. Political Justice, 1793), otuđio ga je od njegove aristokratske porodice: porodica je od njega tražila da sledi tradicionalne uzore zemljišne aristokratije, a on je, nasuprot tome, želeo da donira veliku sumu porodičnog novca koji bi namenio planovima za pomoć hendikepiranima. Šeli je zbog toga imao problema, jer nije mogao da pristupi novcu sve dok nije nasledio imanje, pošto njegova porodica nije želela da on troši novac na projekte „političke pravde”. Nakon nekoliko meseci obećavanja, Šeli je rekao Godvinu da on neće moći da otplati sve njegove dugove. Godvin je tada bio ljut i osećao se izdanim.[41] Meri i Persi su počeli da se viđaju tajno na grobu njene majke, pa su se na kraju zaljubili jedno u drugo — ona je imala skoro 17 godina, dok je on bio gotovo 22-godišnjak.[42][34] Na Merino zaprepašćenje, njen otac nije odobravao, pa je čak pokušao da osujeti njihov odnos i spase „neumrljanu slavu” svoje ćerke. Otprilike u isto vreme Godvin je saznao za Šelijevu nemogućnost da plati njegove dugove.[43][44][41] Meri je, koja je kasnije pisala o njenoj „preteranoj i romantičnoj privrženosti ocu”,[45] bila zbunjena. Ona je Persija videla kao otelovljenje liberalnih i reformističkih ideja njenih roditelja iz 1790-ih godina, posebno Godvinovog viđenja braka kao represivnog monopola, koji se time bavio u izdanju Političke pravde iz 1793. godine, ali je nakon toga to porekao.[46][47][48] Dana 28. jula 1814. godine, par je tajno pobegao u Francusku i poveo sa sobom Merinu polusestru Kler Klermont,[49][50] pritom ostavljajući Šelijevu trudnu ženu za sobom. Nakon vremena provedenog u Kaleu, Meri ih je ubedila da otputuju u Pariz, pa je trio odatle, koristeći se magarcem, mulom, fijakerom, a i pešice, nastavio put kroz ratom opustošenu Francusku do Švajcarske. „Ličilo je na događaj iz nekog romana i predstavljalo je ovaploćenje romanse”, prisećala se Meri Šeli tokom 1826. godine.[51] Dok su putovali, Meri i Persi su čitali dela njene majke i drugih pisaca, vodili zajednički dnevnik i nastavili svako svoje stvaralaštvo.[52] Dok su bili u Lucernu, nedostatak novca primorao ih je na povratak. Oni su putovali nizvodno Rajnom i kopnom do holandske luke Marslajs, pa su konačno stigli u Grejvsend, Kent, 13. septembra 1814. godine.[53][54] Persi Biš Šeli bio je inspirisan radikalizmom Godvinove Političke pravde (1793). Kada je pesnik Robert Sauti upoznao Šelija, osećao se kao da vidi sebe iz 1790-ih.[55] (portret izradila Amelija Kuran, 1819.) Situacija sa kojom se Meri suočila nakon povratka u Englesku bila je puna komplikacija, od kojih su neke bile potpuno nepredviđene. Da li pre ili tokom puta, ona je ostala u drugom stanju. Ona i Persi su sada bili bez novca, a na Merino istinsko iznenađenje, njen otac odbio je da ima bilo kakve veze s njom.[56][46][57][58] Par je sa Kler iznajmio stan u Samers Taunu, a kasnije na Nelson Skveru. Oni su nastavili da intenzivno čitaju i pišu i zabavljali su se sa Šelijevim prijateljima, među kojima su tu bili Tomas Džeferson Hog i Tomas Lav Pikok.[59] Šeli je ponekad napuštao kuću na kratko kako bi izbegao susrete sa zajmodavcima.[60][61] Uzrujana pisma otkrila su patnju koju su oni proživljavali tokom ovih razdvajanja.[62][63] Trudna i često bolešljiva, Meri je morala da se nosi sa Šelijevom radošću povodom rođenja njegovog sina sa Harijet krajem 1814. godine i njegovim stalnim izlascima sa Kler Klermont.[g] Delimično su je tešile Hogove posete, koji joj se u početku uopšte nije dopadao, ali ga je ubrzo smatrala bliskim prijateljem.[65] Činilo se da je Šeli želeo da Meri i Hog budu ljubavnici; Meri nije odbacila ovu ideju, pošto je i ona, kao i Šeli, verovala u ideju slobodne ljubavi.[66][67] U praksi, ona je volela samo Šelija i činilo se da se nije usudila da preduzme veće korake od flertovanja sa Hogom.[68][69][70][d] Dana 22. februara 1815. godine, ona je, dva meseca pre termina, na svet donela devojčicu, koja nije imala velike šanse da preživi.[71] Iste godine, 6. marta, ona je napisala Hogu: Najdraži, moja beba je mrtva — dođi što pre možeš da me vidiš. Želim da te vidim — bila je savršeno dobro kada sam otišla na spavanje — probudila sam se tokom noći da je podojim, ali se činila da spava toliko čvrsto da nisam htela da je budim. Bila je mrtva već tada, ali nismo znali pre jutra — po njenog izgledu verovatno je umrla od grčeva — Da li ćeš doći — ti si tako mirno stvorenje i Šeli se boji groznice zbog mleka — pošto nisam više majka sada.[72] Gubitak deteta izazvao je akutnu depresiju kod Meri, koju su progonile vizije njene bebe; ali, ona je opet zatrudnela i oporavila se do leta.[73][74] Sa oživljavanjem Šelijevih finansija nakon smrti njegovog dede, Biša Šelija, par je otišao na odmor u Torki, a nakon toga iznajmio kuću na dva sprata u Bišopsgejtu.[75][76] Malo toga je poznato o Merinom životu iz tog doba, s obzirom da je njen dnevnik iz perioda od maja 1815. do jula 1816. izgubljen. U Bišopsgejtu je Šeli napisao svoju poemu Alastor, a Meri se porodila 24. januara 1816. godine. Dečak je dobio ime Vilijam, po njenom ocu, a uskoro je dobio i nadimak „Vilmaus”. U svom romanu Poslednji čovek (lat. The Last Man) Meri je zamišljala i prisećala se Bišopsgejta kao rajskog vrta.[77] Ženevsko jezero i Frankenštajn Deo rukopisa Frankenštajna Maja 1816. godine, Meri, Persi i njihov sin otputovali su u Ženevu zajedno sa Kler Klermont. Oni su planirali da leto provedu sa Lordom Bajronom, sa kojim je Kler, nakon nedavne afere, ostala trudna.[78] Oni su u Ženevu stigli 14. maja 1816. godine, gde je Meri sebe oslovljavala sa gospođa Šeli. Bajron im se pridružio 25. maja, a njegova pratnja bio je mladi fizičar Džon Vilijam Polidori,[79] koji su iznajmili vilu Dionati blizu Ženevskog jezera, dok je Persi Šeli iznajmio manju zgradu pod nazivom Mezon Šapui na doku.[80][81][82] Oni su vreme provodili pišući, vozeći se čamcem po jezeru i pričajući do kasno u noć.[83] Meri se sećala da je to bilo „vlažno, nimalo blago leto i neprestana kiše nas je često danima zatvarala u kućama”.[84][83][đ] Sedeći oko logorske vatre u Bajronovoj vili, društvo se zabavljalo nemačkim pričama o duhovima, što je Bajronu dalo ideju da „svako napiše strašnu priču”.[85][86] Ne mogavši da smisli bilo kakvu priču, Meri je postala zabrinuta. „Svakog jutra su me pitali jesam li smislila priču i svakog jutra sam davala ponižavajući negativan odgovor”.[87] Jedne junske večeri, razgovor se prebacio na temu prirodnih principa života. Meri je napomenula da se „leš možda može reanimirati; galvanizam je ukazao na mogućnost takvih stvari”.[88] To je bilo nakon ponoći pre nego da svi odu na spavanje. Meri, ne mogavši da zaspi, postala je opsednuta svojom maštom dok je posmatrala razjareni užas njenog „budnog sna”, njene strašne priče:[89] Videla sam bledog studenta poročnih veština kako kleči pokraj stvari koju je sastavio. Videla sam groznu opsenu ispruženog čoveka, i onda, pomoću rada nekog snažnog motora, on je pokazao znake života i pokrenuo se mučnim, poluvitalnim znacima života. Zastrašujuće, nego kako; krajnje zastrašujuća bila bi posledica nastojanja bilo kog čoveka da se ruga čudesnom mehanizmu Stvoritelja sveta.[90][e] Ona je počela da piše, s namerom da stvori kratku priču. Uz ohrabrenje svog supruga, ona je proširila priču u roman pod nazivom Frankenštajn ili moderni Prometej (engl. Frankenstein: or, The Modern Prometheus) koji je objavljen 1818. godine.[91][92] Ona je kasnije opisala to leto u Švajcarskoj kao momenat „kada je prvi put prešla iz detinjstva u život”.[79] Priča njenog romana korišćena je kao osnova za brojne kasnije priče i filmove. Septembra 2011. godine, astronom Donald Oslon je, posetivši vilu na Ženevskom jezeru godinu dana ranije i razmotrivši podatke o pokretima meseca i zvezda, zaključio da se njen „san na javi” odigrao između „dva i tri sata posle ponoći” dana 16. juna 1816. godine, nekoliko dana nakon što je Bajron predložio da svako od njih napiše strašnu priču.[93] Autorstvo nad Frankenštajnom Otkad je Frankenštajn anonimno objavljen 1818. godine, brojni čitaoci i kritičari raspravljali su o njegovom poreklu i pojedinačnom doprinosu Šelijevih.[94] Postoje razlike između izdanja iz 1818, 1823. i 1831. godine, za šta je Meri napisala da „suprugu sigurno ne duguje slučajan predlog, niti bilo kakav nalet osećanja, i sem njegovih podsticaja, on nije imao nikakvog doprinosa onom obliku dela kakvo je izašlo u javnost”. Ona je napisala da je, koliko se ona seća, predgovor romana bio Šelijevo delo. Džejms Riger zaključio je da je Persijeva „pomoć u svakom delu izrade knjige bila toliko obimna da se teško može doći do zaključka da li njega posmatrati kao urednika ili manje značajnog saradnika”, dok je Ana Melor kasnije tvrdila da je Persi „samo odradio brojne tehničke korekcije i nekoliko puta pojasnio narativni i tematski kontinuitet teksta”.[95] Čarls Robinson, urednik fototipskog izdanja Frankenštajnovih, zaključio je da su Persijevi doprinosi romanu bili „ništa više nego što većina izdavačkih urednika obezbeđuje novim (ili starim) autorima ili, zapravo, šta kolege čine jedni drugima nakon što pročitaju delo koje ovaj drugi piše”.[96] Bat i Marlou Nakon njihovog povratka u Englesku, Meri i Persi su se — zajedno sa Kler Klermont, koja je iznajmila stan u blizini — preselili u Bat, gde su se nadali da će Klerinu trudnoću držati u tajnosti.[97][98] Tamo je Meri primila dva pisma od svoje polusestre Feni Imlaj, koja se žalila kako nesrećno živi; dana 9. oktobra Feni je napisala „uznemirujuće pismo” iz Bristola koje je navelo Persija da užurbano ode u potragu za njom, ali bezuspešno. Sutradan, 10. oktobra ujutru, Feni Imlaj je pronađena mrtva u sobi jedne krčme zajedno sa oproštajnom porukom i bocom laudanuma. Dana 10. decembra, Persijeva prva žena, Harijet Vestbruk, pronađena je udavljena u jezeru u Hajd parku, London.[99][100] Oba samoubistva bila su zataškana. Harijetina porodica omela je Šelijeve pokušaje — koje je Meri u potpunosti podržavala — da preuzme starateljstvo nad Harijetinom decom. Njegovi advokati savetovali su ga da će se slučaj znatno olakšati ukoliko se on bude venčao, pa su se Meri, koja je opet bila trudna, i on venčali 30. decembra 1816. godine u Londonu.[101][102][103] Merini roditelji bili su prisutni na svadbi i njihovo venčanje označilo je kraj loših odnosa.[104][105] Kler Klermont se porodila 13. januara naredne godine, a beba se u početku zvala Alba, kasnije Alegra.[106][107][ž] Marta iste godine, sud je presudio da je Persi moralno nepodoban da preuzme starateljstvo nad decom, koju je sud kasnije dodelio hraniteljskoj porodici.[108][109] Šelijevi su se, zajedno sa Kler i Albom, takođe marta, preselili u Marlou, u veliku, vlažnu kuću na obali Temze. Tu je Meri na svet donela još jedno dete, ćerku Klaru, 2. septembra. U Marlouu su se zabavljali sa svojim novim prijateljima Merijen i Lijem Hantom, radili na novim delima i često raspravljali o politici.[94] Početkom leta 1817. godine, Meri je završila Frankenštajna, koji je anonimno objavljen januara naredne godine. Čitaoci i kritičari pretpostavili su da je to bilo Persijevo delo, s obzirom da je knjiga objavljena sa njegovim predgovorom i bila je posvećena njegovom političkom heroju Vilijamu Godvinu.[110][111] U Marlouu je Meri redigovala zajednički dnevnik pisan tokom njihovog zajedničkog putovanja iz 1814. godine, dodajući materijal napisan u Švajcarskoj 1816. godine i Persijevu poemu Mon Blan (engl. Mont Blanc). Rezultat svega toga bila je Istorija šestonedeljne ture (engl. History of a Six Weeks` Tour), objavljena novembra 1817. godine. Te jeseni, Persi je često odlazio od kuće u London kako bi izbegao zajmodavce. Pretnja dužničkim zatvorom, u kombinaciji sa lošim zdravljem i pretnjom da izgube starateljstvo nad decom, doprineli su odluci da par napusti Englesku i otputuje u Italiju 12. marta 1818. godine i povede Kler i Albu sa sobom.[112][113][114][115] Nisu imali nameru da se vraćaju nazad.[116] Italija Vilijam Vilmaus Šeli, naslikan neposredno pre svoje smrti od malarije 1819. godine (autor Amelija Kuran, 1819) Jedan od prvih zadataka prilikom dolaska u Italiju bio im je da Bajronu, koji je živeo u Veneciji, predaju Albu. On se složio da je odgaja dokle god ne bude imao bilo šta sa Kler.[117][118][119] Šelijevi su potom započeli svoju lutajuću egzistenciju, nikada se ne nastanivši ni u jednom mestu na duži period.[120][z] Usput su sticali brojne prijatelje od kojih su im se neki i pridruživali na putu. Par je svoje vreme posvetio čitanju, pisanju, učenju, razgledanju gradova i druženju. Italijanska avantura bila je, nažalost, prekinuta kada su oba Merina deteta umrla — prvo Klara, septembra 1818. godine u Veneciji, a potom i Vilijam, juna 1819. godine u Rimu.[121][122][i] Ovi gubici bacili su je u duboku depresiju koja ju je izolovala od Persija,[124] koji je napisao u svom dnevniku: Najdraža Meri, zašto si nestala, i ostavila me samog u ovom sumornom svetu? Tvoj oblik ovde je zaista divan ali tvoja umetnost je pobegla, sišla niz sumoran put što Sorou čini mračnim boravištem. Za tvoje dobro ja ne mogu da te pratim ali ti se zbog mene vrati.[125] Neko vreme, Meri je utehu nalazila samo u pisanju.[126] Rođenje njenog četvrtog deteta, sina Persija Florensa Šelija 12. novembra 1819. godine, konačno je popravilo njeno raspoloženje,[127] iako je negovala sećanje na svoju izgubljenu decu do kraja života.[128] Italija je Šelijevima, Bajronu i drugim izgnanicima obezbedila političku slobodu nedostižnu kod kuće. Uprkos suočavanju sa gubicima, Italija je za Meri Šeli postala „zemlja čija su sećanja poput rajske slike”.[129] Godine provedene u Italiji bile su period intenzivne intelektualne i kreativne aktivnosti Šelijevih. Dok je Persi napisao niz velikih pesama, Meri je napisala autobiografski roman Matildu (engl. Matilda),[130] istorijski roman Valpergu (engl. Valperga) i drame Prozerpina (engl. Proserpine) i Midas (engl. Midas). Meri je Valpergu napisala kako bi pomogla ublažavanju finansijskih poteškoća njenog oca, pošto je Persi odbio da mu dalje pomaže.[131] Ona je često bila fizički bolesna, ali i sklona depresijama. Morala je da se nosi sa Persijevim interesovanjem za druge žene, među kojima su bile i Sofija Stejsi, Emilija Vivijani i Džejn Vilijams.[132][133][134] Otkad se Meri složila sa njegovim verovanjem u neekskluzivnost braka, počela je da stvara emocionalne veze sa muškarcima i ženama iz njihovog kruga prijatelja. Posebno su joj postali dragi grčki revolucionar Princ Aleksandar Mavrokordato i Džejn i Edvard Vilijams.[135][136][137][j] Kler Klermont, Merina polusestra i Bajronova ljubavnica (autor Amelija Kuran, 1819) Decembra 1818. godine Šelijevi su otputovali na jug zajedno sa Kler Klermont i svojom poslugom, smestivši se u Napulj, gde su ostali tri meseca. Za vreme provedeno u Napulju imali su samo jednu posetu, izvesnog fizičara.[138][139] Dve godine kasnije, oni su se našli na meti optužbi i pretnji od strane Paola i Elize Fogi, bivše posluge koje je Persi otpustio u Napulju ubrzo nakon što su se Fogijevi venčali.[140] Fogijevi su objavili da je 27. februara 1819. godine u Napulju Šeli registrovao kao svoje i Merino dvomesečno dete pod imenom Elena Adelejd Šeli.[140][141] Fogijevi su takođe tvrdili da je dete bilo Klerino.[142][143][144] Biografi su kasnije nudili različite interpretacije ovog događaja: da je Persi odlučio da usvoji lokalno dete kako bi umirio Meri nakon smrti dvoje dece, da je dete bilo njegovo i Klerino, Elizino, ili neke druge nepoznate žene, ili da je dete bilo Elizino i Bajronovo.[145][146][147][148][k] Meri je na to odgovorila da bi ona svakako znala da je Kler bila trudna, ali i dalje nije jasno koliko je ona zaista znala.[146][149][150] Događaji u Napulju, gradu kog je kasnije Meri nazvala „rajem nastanjenim đavolima”,[146] ostali su obavijeni velom misterije.[l] Jedino što je sigurno je to da sama Meri nije bila majka tog deteta. Elena Adelejd Šeli umrla je u Napulju 9. juna 1820. godine.[151][152] Tokom leta 1822. godine, trudna Meri se zajedno sa Persijem, Kler i Edvardom i Džejn Vilijams preselila u izolovanu Vila Magni, na obali mora blizu zaseoka San Terenco u zalivu Leriči. Kada su se nastanili, Persi je Kler saopštio loše vesti da je njena ćerka Alegra preminula od tifusa u manastiru Banjakavalo.[153][154] Meri je bila rastrojena i nesrećna u skučenoj i zabačenoj Vila Magni, koju je čak smatrala tamnicom.[155][156][157] Ona je 16. juna pobacila, izgubivši pritom toliko krvi da je umalo preminula. Umesto da čekaju doktora, Persi ju je potopio u kadu sa ledom kako bi zaustavio krvarenje — postupak za koji mu je doktor kasnije rekao da je spasao Merin život.[158] Stvari se tog leta nisu baš najbolje odvijale između Meri i Persija. Naime, on je sve više vremena provodio sa Džejn Vilijams umesto sa svojom depresivnom i iscrpljenom ženom.[159][160][161] Veći deo kratkih pesama koje je Persi napisao u San Terencu bile su posvećene Džejn, a ne Meri. Obala je Persiju Šeliju i Edvardu Vilijamsu pružila priliku da uživaju u njihovoj „savršenoj letnjoj igrački”, novoj jedrilici.[158][162] Brod su bili dizajnirali Denijel Roberts i Edvard Triloni, Bajronov obožavalac koji se ovom društvu pridružio januara 1822. godine.[163] Dana 1. jula iste godine, Persi Šeli, Edvard Elerker Vilijams i kapetan Denijel Roberts isplovili su južnom obalom ka Livornu. Tamo je Persi razgovarao sa Bajronom i Lijem Hantom o pokretanju radikalnog časopisa koji bi se zvao Liberal.[164] Šeli i Vilijams su 8. jula krenuli na povratak do Leričija zajedno sa njihovim, osamnaestogodišnjim, čamdžijom Čarlsom Vivijanom.[165] Oni nikada nisu stigli na cilj. Pismo koje je stiglo od Hanta upućeno Šeliju, a poslato u Vila Magni, datirano na 8. jul, sadržalo je sledeće reči: „molim te piši nam i reci nam kako si stigao kući, pošto su nam rekli da je bila oluja nakon što ste vi isplovili u ponedeljak, veoma smo zabrinuti”.[166] Meri je kasnije prokomentarisala trenutak kada je pročitala pismo: „Papir mi je ispao iz ruku; zadrhtala sam”.[166] Ona i Džejn Vilijams očajnički su požurile do Livorna, a potom do Pize, kako bi se uverile da su im muževi još uvek živi. Deset dana nakon oluje, tri tela isplovila su na obalu blizu Vijaređa, na pola puta između Livorna i Leričija. Triloni, Bajron i Hant kremirali su Persijev leš na plaži u Vijaređu.[167] Povratak u Englesku i književna karijera `[Frankenštajn] je najlepše delo za koje sam ja čuo da je neko napisao sa 20 godina. Sada imaš 25 godina. I, na svu sreću, nastavila si u smeru čitanja i kultivisala svoj um na najdivniji način, što te je učinilo velikim i uspešnim piscem. Ako ti ne možeš da budeš nezavisna, ko onda može?` — Reči Vilijama Godvina upućene Meri Šeli[168] Nakon smrti njenog muža, Meri je godinu dana živela sa Lijem Hantom i njegovom porodicom u Đenovi, gde je često viđala Bajrona i prepisivala njegove poeme. Rešila je da živi od pisanja i za svog sina, ali njena finansijska situacija bila je neizvesna. Dana 23. jula 1823. godine ona je napustila Đenovu i otputovala u Englesku, smestivši se u Strendu, London, sa svojim ocem i maćehom, sve dok nije dobila malu pozajmicu od svog svekra koja joj je omogućila da se samostalno smesti u kući u blizini.[169] Timoti Šeli se u početku složio da podrži svog unuka, Persija Florensa, samo ukoliko on dobije starateljstvo nad njim. Meri je tu ideju momentalno odbacila.[170][171] Umesto toga, ona je od Timotija uspela da izvuče minimalnu godišnju isplatu (koju je morala da vrati kada je Persi Florens nasledio imanje), ali je Timoti do kraja svog života odbijao da je vidi uživo i bavio se njom isključivo preko advokata. Meri se jedno vreme, pored drugih književnih napora, bavila i redigovanjem suprugovih pesama, ali se brinula zbog ograničenih opcija oko svog sina. Timoti je pretio da će joj ukinuti isplatu ukoliko bilo kakva biografija njegovog sina bude objavljena.[172][173][174] Godine 1826. Persi Florens je postao zakonski naslednik imanja Šelijevih, pošto je Šelijev i Harijetih sin, Čarls Šeli, preminuo. Timoti je povećao Merinu isplatu sa 100 na 250 dolara, ali je situacija još uvek bila teška kao i ranije.[175] Meri je uživala u stimulativnom društvu kruga prijatelja oko Vilijama Godvina, ali ju je siromaštvo sprečavalo da se druži na način na koji je želela. Ona se takođe osećala odbačeno od strane onih koji, poput Timotija, i dalje nisu odobravali njen brak sa Persijem.[176] Leta 1824. godine Meri se preselila u Kentiš Taun u severnom Londonu kako bi bila blizu Džejn Vilijams. Ona je možda, kako navodi njen biograf Mjurijel Spark, pomalo bila zaljubljena u Džejn. Džejn ju je kasnije razočarala tračarenjem da je Persi više voleo nju nego Meri, navodno zbog Merine nepodesnosti u ulozi supruge.[177] Otprilike u to vreme, Meri je radila na svom romanu Poslednji čovek (engl. The Last Man, 1826), a pomagala je i nizu prijatelja koji su pisali memoare o Bajronu i Persiju — što su bili počeci njenih pokušaja da svog supruga učini besmrtnim, odnosno sačuva od zaborava.[178] Ona je takođe upoznala američkog glumca Džona Hauarda Pejna i američkog pisca Vašingtona Irvinga, koji su je zaintrigirali. Pejn se zaljubio u nju i 1826. godine ju je zaprosio. Ona je odbila, rekavši da posle braka sa jednim genijem, ona se može udati samo za još jednog genija.[179] Pejn je prihvatio odbijanje i bezuspešno probao da razgovara sa svojim prijateljem Irvingom da je i on zaprosi. Meri je bila svesna tog plana, ali je nejasno koliko ozbiljno ga je uzela u obzir.[180][181] Minijatura Meri Šeli autora Redžinalda Istona, navodno naslikana po uzoru na njenu smrtnu masku (c. 1857)[182] Godine 1827. Meri je bila deo plana koji je omogućio njenoj prijateljici Izabelom Robinson i Izabelinoj ljubavnici, Meri Dijani Dods (koja je stvarala pod imenom Dejvid Linsdej), da odu u Francusku i žive tamo kao muž i žena.[183][lj] Uz pomoć Pejna, kome nije ispričala sve detalje, Meri je uspela da dobije lažne pasoše za ovaj par.[184] Godine 1828. ona se razbolela od malih boginja dok je bila u poseti paru u Parizu. Nedeljama kasnije ona se oporavila bez ožiljaka, ali je izgubila svoju mladalačku lepotu.[185] U periodu 1827—1840. godine, Meri je bila zauzeta kao urednik i pisac. Napisala je romane Sudbina Perkina Vorbeka (engl. The Fortunes of Perkin Warbeck, 1830), Lodor (engl. Lodore, 1835) i Fokner (engl. Falkner, 1837). Napisala je pet tomova pod nazivom Životi italijanskih, španskih, portugalskih i francuskih pisaca (engl. Lives of Italian, Spanish, Portuguese, and French authors), što je bio deo Lardnerove enciklopedije u 133 toma pod nazivom Cabinet Cyclopædia. Pisala je i priče za ženske magazine. Još uvek je pomagala svom ocu, pa su oni međusobno nalazili izdavače jedno za drugog.[186] Godine 1830. ona je za 60 dolara prodala autorsko pravo nad novom edicijom Frankenštajna Henriju Kolbernu i Ričardu Bentliju za njihovu novu seriju romana.[187] Nakon smrti njenog oca 1836. godine u dobi od 80 godina, Meri je počela da skuplja njegova pisma i memoare za objavljivanje, kao što je on zatražio u svom testamentu; međutim, nakon dve godine rada, ona je napustila projekat.[188] Tokom ovog perioda, ona se takođe borila i za Šelijevu poeziju, promovišući izdanja iste i citirajući je u svojim delima. Do 1837. godine Persijevi radovi su postali dobro poznati i svi su im se divili.[189] Tokom leta 1838. godine, Edvard Mokson, izdavač i zet Čarlsa Lamba, predložio je objavljivanje sabranih dela Persija Šelija. Meri je bila plaćena 500 dolara kako bi redigovala Pesnička dela (engl. Poetical Works, 1838), za koja je Timoti Šeli insistirao da ne sadrže bilo kakvu Persijevu biografiju. Meri je ipak pronašla način da ispriča priču o Šelijevom životu — ubacila je opširne biografske beleške o pesmama.[190] Meri je nastavila da postupa sa potencijalnim romantičnim partnerima sa oprezom. Godine 1828. ona je upoznala i flertovala sa francuskim piscem Prosperom Merimeom, ali jedno preživelo pismo upućeno njemu naizgled predstavlja skretanje njegove izjave ljubavi.[191] Bila je oduševljena kada se njen stari prijatelj, Edvard Triloni, vratio u Englesku, a oni su se u pismima šalili o braku.[192] Međutim, njihovo prijateljstvo bilo je izmenjeno, što je izazvalo njeno odbijanje da učestvuje u predloženoj biografiji Persija Šelija; on je kasnije ljutito reagovao na njeno izostavljanje ateističkog odeljka Kraljice Mab iz Šelijevih pesama.[193] Zaobilazne napomene u njenom dnevniku iz perioda od početka 1830-ih do ranih 1840-ih ukazuju na to da je Meri gajila osećanja prema radikalnom političaru Obriju Boklerku, koji ju je možda razočarao dva puta, oženivši se drugim ženama.[194][195][196][m] Merina prva briga tokom ovih godina bila je blagostanje Persija Florensa. Ona je ispoštovala jednu od poslednjih želja njenog pokojnog muža da njegov sin pohađa javnu školu, i, uz nevoljnu pomoć Timotija Šelija, Persi Florens je pohađao školu u Herou. Kako bi izbegla dodatne troškove, ona se preselila u Herou, pa je Persi Florens mogao da svakog dana prisustvuje predavanjima.[197][198] Iako je Persi Florens pohađao Triniti koledž, Kembridž, i površno se bavio politikom i pravom, on nije pokazivao znake obdarenosti svojih roditelja.[199][200] Bio je posvećen svojoj majci, i, nakon što je napustio univerzitet 1841. godine, on je prešao da živi sa majkom. Poslednje godine i smrt Želeći da ispune Merine želje, Persi Florens i njegova žena Džejn ekshumirali su posmrtne ostatke njenih roditelja i sahranili ih zajedno sa njom u Burnmutu[201] Godine 1840. i 1842. Meri i Persi Florens putovali su zajedno po kontinentu, a ova putovanja Meri je zabeležila u svojim Lutanjima po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843. (engl. Rambles in Germany and Italy in 1840, 1842 and 1843, 1844).[202] Iste godine kad je delo objavljeno umro je i Timoti Šeli, u dobi od 90 godina, „padajući sa stabla kao precvetao cvet”, kako je Meri navela.[203] Po prvi put, ona i njen sin bili su finansijski nezavisni, iako se pokazalo da je nasleđe bilo manje vredno nego što su se oni nadali.[204] Sredinom 1840-ih, Meri se našla na meti tri zasebna ucenjivača. Godine 1845, italijanski politički izgnanik zvani Gateši, kog je upoznala u Parizu, pretio je da će objaviti pisma koja mu je ona slala. Prijatelj njenog sina podmitio je šefa policije da oduzme Gatešiju papire, uključujući i pisma, koja su kasnije uništena.[205][206] Ubrzo nakon toga, Meri je kupila neka pisma koje su ona i Šeli pisali od čoveka koji je sebe zvao G. Bajron i predstavljao se kao vanbračni sin pokojnog Lorda Bajrona.[207][208] Iste godine, Persijev rođak Tomas Medvin prišao je Meri tvrdeći da je napisao biografiju Persija Šelija u kojoj ga nije prikazao u najboljem svetlu i da će to zataškati u zamenu za 250 dolara, ali je Meri odbila da pristane na tu nagodbu.[209][210][n] Persi Florens se 1848. godine oženio Džejn Gibson Sent Džon. Brak se pokazao kao srećan, a Meri i Džejn su se volele.[211][212] Meri je živela sa svojim sinom i snajom u Fild Plejsu, Saseks, u nasleđenoj kući Šelijevih, i na Čester skveru, London, a pratila ih je i na njihovim putovanjima u inostranstvo. Poslednjih godina svog života Meri je bila razorena bolešću. Od 1839. godine ona je patila od glavobolje i napada paralize u pojedinim delovima tela, koje su joj ponekad onemogućavale da čita i piše.[213][214] Dana 1. februara 1851, na Čester skveru, ona je umrla u dobi od 53 godine od onoga što je njen lekar sumnjao da je moždani tumor. Prema Džejn Šeli, Meri Šeli je tražila da bude sahranjena pored oca i majke; međutim, Persi Florens i njegova supruga, procenivši da je groblje u Sent Pankrasu, gde su sahranjeni Merini roditelji, „užasno”, odlučili su da je umesto toga sahrane u crkvi Svetog Petra u Bornmutu, blizu njihove nove kuće u Boskombu.[215] Prilikom prve godišnjice smrti Meri Šeli, oni su otvorili njen radni sto. Unutra su pronašli pramenove kose njene mrtve dece, dnevnik koji je delila sa Persijem Šelijem i kopiju njegove poeme Adonis sa jednom stranicom smotanom u krug i svilenim delom koji je sadržao deo njegovog pepela i ostatke njegovog srca.[128] Književne teme i stil Meri Šeli je živela književnim životom. Njen otac ohrabrivao ju je da nauči da piše tako što bi sastavljala pisma,[216] a njeno omiljeno zanimanje u detinjstvu bilo je pisanje priča.[217] Nažalost, sva Merina mladalačka dela su izgubljena kada je pobegla sa Persijem 1814. godine, i nijedan od njenih preživelih rukopisa ne može se definitivno datirati od pre te godine.[218] Veruje se da je njeno prvo objavljeno delo bilo Mounseer Nongtongpaw,[219][220][221] komični stihovi koje je napisala za Godvinovu Dečju biblioteku kada je imala deset i po godina; ipak, autorstvo nad pesmom se danas pripisuje drugom piscu u najnovijoj merodavnoj kolekciji njenih radova.[222][223][224] Persi Šeli je sa oduševljenjem ohrabrivao Meri da se bavi pisanjem: „moj suprug je, od samog početka, veoma želeo da ja dokažem da sam vredna svog porekla i upišem se na stranicu slavnih. Oduvek me je podsticao da dobijem književnu reputaciju”.[225] Romani Autobiografski elementi Pojedini delovi Merinih romana često se tumače kao prikrivene prerade njenog života. Kritičari su ukazivali na ponavljanje motiva otac-ćerka kao na specifičan dokaz tog autobiografskog stila.[226] Na primer, komentatori su veoma često Matildu (1820) čitali autobiografski, identifikujući tri centralna lika romana kao verzije Meri Šeli, Vilijama Godvina i Persija Šelija.[227][228] Meri se poverila da je modelovala centralne likove u svom romanu Poslednji čovek po uzoru na prijatelje iz italijanskih krugova. Lord Rejmond, koji je napustio Englesku kako bi se uz Grke borio i umro u Konstantinopolju, baziran je na Lordu Bajronu; a utopista Adrijan, Grof od Vindzora, koji vodi svoje sledbenike u potragu za prirodnim rajem i umire kada njegov brod potone u oluji, fiktivan je portret Persija Šelija.[229][230] Ipak, kako je napisala u recenziji Godvinovog romana Cloudesley (1830), ona nije verovala da pisci „samo kopiraju sadržaje iz svojih srca”.[231] Vilijam Godvin je smatrao karaktere njene ćekre pre kao tipove, a ne kao portrete osoba iz stvarnog života.[232] Neki moderni kritičari, poput Patriše Klemit i Džejn Blamberg, zauzeli su isti stav, suprotstavljajući se autobiografskom posmatranju Merinih dela.[233][234][235] Romaneskni žanrovi Meri se koristila tehnikama brojnih novelističkih žanrova, najčešće godvinijanskim romanom, novim istorijskim romanom Valtera Skota i gotičkim romanom. Godvinijanski roman, koji je postao popularan tokom 1790-ih delima poput Godvinovog Kejleba Vilijamsa (engl. Caleb Williams, 1794), „koristio se Rusoovom ispovedaoničkom formom kako bi istražio kontradiktorne odnose između pojedinca i društva”,[236][237] a Frankenštajn prikazuje mnoge od teme i književne izume kao i pomenuti Godvinov roman.[238][239] Ipak, Šeli je kritikovao ove prosvetiteljske ideale koje je Godvin promovisao u svojim delima.[240] U Poslednjem čoveku Meri je iskoristila godvinijansku filozofsku formu kako bi demonstrirala krajnju besmislenost sveta.[241] Dok su raniji godvinijanski romani pokazivali kako racionalni pojedinac može postepeno poboljšati društvo, Poslednji čovek i Frankenštajn pokazuju pojedinčev nedostatak kontrole nad istorijom.[242] Šelijeva je takođe koristila njene istorijske romane kako bi govorila o odnosima između polova; na primer, Valperga predstavlja feminiziranu verziju Skotovog maskulinizma.[243][244] Uvodeći ženu koja nije bila deo istorijske pozadine, Šeli koristi njihove priče kako bi dovela u pitanje etablirane teološke i političke institucije.[245][246] Ona pohlepu muškog junaka za osvajanjem stavlja kontrastno sa ženskom alternativom: razumom i osećajnošću.[247] U Sudbini Perkina Vorbeka, još jednom njenom istorijskom romanu, Lejdi Gordon označava vrednosti prijateljstva, porodičnog života i jednakosti. Kroz nju Šelijeva nudi feminističku alternativu muškoj političkoj moći koja na kraju uništava muški lik. Roman daje inkluzivniju istorijsku priču kako bi izazvala one koje se obično odnose na isključivo muške događaje.[248][249] Pol S porastom feminističke književne kritike tokom 1970-ih, Merina dela, posebno Frankenštajn, počela su da privlače mnogo veću pažnju naučnika. Feministički i psihoanalitički kritičari bili su uglavnom zaslužni za ponovnu popularnost Merinih dela.[250] Elen Moers bila je jedan od prvih koja je tvrdila da je Merin gubitak deteta bio presudan uticaj za pisanje Frankenštajna.[251] Ona je navela da je roman „mit o rođenju” u kom Šelijeva želi da se pomiri sa krivicom izazvanom majčinskim gubitkom, kao i zbog toga što nije uspela kao roditelj.[252][253] En Melor, naučnica koja je proučavala Merino stvaralaštvo, ukazuje da je roman, sa feminističke tačke gledišta, priča „o tome šta se desi kada muškarac pokuša da ima bebu bez žene ... [Frankenštajn] je duboko zabrinut prirodnim, za razliku od neprirodnih, načina produkcije i reprodukcije”.[254] Neuspeh Viktora Frankenštajna u ulozi „roditelja” u romanu može se shvatiti kao izraz zabrinutosti koji prati trudnoću, porođaj, a posebno materinstvo.[255] Sandra Gilbert i Suzan Gubar tvrdile su u njihovoj zajedničkoj knjizi Luda žena u potkrovlju (1979) da je u Frankenštajnu Šelijeva posebno odgovorila na mušku književnu tradiciju koju je zastupao Džon Miltonov Izgubljeni raj. Prema njihovoj interpretaciji, Šelijeva je reafirmisala ovu mušku tradiciju, uključujući mizoginiju nerazdvojivu sa njom, ali u isto vreme i „sakrivene fantazije jednakosti koje povremeno izbijaju u monstruoznim slikama besa”.[256] Meri Puvi tumačila je prvo izdanje Frankenštajna kao deo većeg šablona u Merinom pisanju, koji počinje književnim samopotvrđivanjem i završava se kontroverznim feminizmom.[257] Povi je ukazala na to da je Frankenštajnova višestruka narativnost omogućila Šelijevoj da podeli svoju umetničku ličnost, pa je tako mogla da „izrazi i izbriše sebe u isto vreme”.[258][259] Merin strah od samozalaganja ogleda se u sudbini Frankenštajna, koji je bio kažnjen zbog egoizma izgubivši sve svoje domaće veze.[260] Feministički kritičari fokusirali su se na to kako je autorstvo, posebno žensko autorstvo, prikazano u i kroz Merine romane.[261] Kako Melorova objašnjava, Šelijeva je koristila gotički stil ne samo da istraži potisnutu žensku seksualnu želju,[262] već i način kako da „cenzuriše svoj govor u Frankenštajnu”.[263] Prema Povijevoj i Melorovoj, Meri nije želela da promoviše svoju autorsku ličnost i duboko u sebi osećala se neadekvatno u ulozi pisca, pa je „ova sramota doprinela je generaciji njenih fiktivnih slika abnormalnosti, perverzije i destruktivnosti”.[264] Merina dela stavljaju fokus na ulogu porodice u društvu i ulogu žene u toj porodici. Ona slavi „ženska osećanja i saosećanje” u vezi sa porodicom i ukazuje na to da društvo ne bi moglo da preživi bez njih.[265] Meri je bila „duboko posvećena etici saradnje, uzajamnoj zavisnosti i samopožrtvovanju”.[266] U romanu Lodor, na primer, centralna priča prati sudbinu žene i ćerke glavnog junaka, Lorda Lodora, koji je ubijen u dvoboju na kraju prvog toma romana, ostavljajući za sobom niz pravnih, finansijskih i porodičnih prepreka sa kojima ove dve heroine treba da se suprotstavljaju. Roman se bavi političkim i ideološkim pitanjima, posebno obrazovanjem i društvenom ulogom žena.[267] On analizira patrijarhalnu kulturu koja razdvaja polove i postavlja ženu u položaj zavisnosti od muškarca. Prema viđenju Beti Benet, „roman predlaže ravnopravne obrazovne paradigme za muškarce i žene, što bi dovelo do društvene pravde, kao i do duhovnog i intelektualnog razumevanja prilikom susretanja sa izazovima koje život donosi”.[268] Ipak, Fokner je jedini Merin roman u kome heroina izlazi kao pobednik.[269] Roman navodi da kada ženske vrednosti trijumfuju nad nasilnom i destruktivnom muškošću, ljudi će biti slobodni da iskažu „saosećanje, simpatiju i velikodušnost”, ili njihovu bolju prirodu.[270] Prosvetiteljstvo i romantizam Frankenštajn, kao i brojna gotička fikcija iz tog perioda, predstavlja mešavinu visceralnog i otuđenog predmeta subjekta sa spekulativnim i provokativnim temama.[271] Umesto da se fokusira na obrte i preokrete radnje, u prvi plan romana su mentalne i moralne borbe protagoniste, Viktora Frankenštajna, a Šelijeva je prožela tekst njenim ličnim vidom politiziranog romantizma, romantizam koji je kritikovao individualizam i egoizam tradicionalnog romantizma.[272][273] Viktor Frankenštajn je poput Satane u Izgubljenom raju, i Prometej: on se buni protiv tradicije, on stvara život i oblikuje svoju sudbinu. Ove osobine nisu prikazane pozitivno: kako Blamerg piše, „njegova neumorna ambicije je samoobmana, naslikana kao traganje za istinom”.[274][275] On mora da napusti svoju porodicu kako bi ispunio svoje ambicije.[274][276][277] Naslovna strana izdanja Frankenštajna iz 1831. godine, autora Teodora fon Holsta, jedna od prve dve ilustracije romana[278] Meri je verovala u prosvetiteljsku ideju da ljudi mogu na poboljšaju društvo odgovornim vršenjem političkih dužnosti, ali je strahovala da bi neodgovorno vršenje vlasti moglo da dovede do haosa.[279] U praksi, njena dela su uglavnom kritikovala mislioce 18. veka poput njenih roditelja, koji su verovali da se takva promena može dogoditi. Stvorenje u Frankenštajnu, na primer, čita knjige povezane sa radikalnim idejama, ali obrazovanje koje stiče iz njih je na kraju beskorisno.[280] Merina dela otkrivaju njen manji optimizam u odnosu na Godvina i Vulstonkraftovu; ona ne veruje u Godvinovu teoriju da bi čovečanstvo u nekom trenutku moglo postati savršeno.[281][282] Kako književnik Kari Loke navodi, Poslednji čovek, više nego Frankenštajn, „u svom odbijanju da postavi čovečanstvo u centar svemira, njegovo ispitivanje našeg privilegovanog položaja u odnosu na prirodu ... predstavlja dubok i proročki izazov zapadnjačkom humanizmu”.[283][284] Naime, Merine aluzije na ono što su radikali smatrali propalom revolucijom u Francuskoj i na Godvinov, Vulstonkraftovin i Berkov odgovor na nju, sukobljavaju se sa „prosvetiteljskom verom u neminovni napredak zajedničkim naporima”.[285][286] Kao i u Frankenštajnu, Šelijeva „nudi duboko razočaravajući komentar na doba revolucije, koji se završava totalnim odbacivanjem progresivnih ideala njene generacije”.[287] Ne samo da odbacuje te prosvetiteljske političke ideale, već odbacuje i romantičarsku predstavu da poetska ili književna imaginacija može da ponudi alternativu, beg od stvarnosti.[288][289] Politika Kritičari su do skoro navodili Lodora i Foknera kao dokaz rastućeg konzervativizma u Merinim kasnijim delima. Godine 1984, Meri Puvi je uticajno identifikovala oskudicu Merine reformističke politike u poznim delima.[290] Puvijeva je sugerisala da je Meri Šeli napisala Foknera kao svoj konfliktni odgovor na očevu kombinaciju libertarijanskog radikalizma i strogog insistiranja na društvenu pristojnost.[291] Melorova se složila, tvrdeći da je „Meri Šeli utemeljila svoju alternativnu političku ideologiju na metafori mirne, nežne, buržoaske porodice. Ona je time implicitno podržala konzervativnu viziju postepene evolucione reforme”.[292] Ova vizija dozvolila bi ženama da učestvuju u društvenoj sferi, ali je ona nasledila nejednakosti svojstvene buržoaskoj porodici.[293] Ipak, u poslednjoj deceniji (20. veka) ovo gledište dovedeno je u pitanje. Na primer, Benetova tvrdi da Merina dela otkrivaju doslednu posvećenost romantičarskom idealizmu i političkoj reformi,[294] a studija Merinih ranih dela autorke Džejn Blamberg tvrdi da se njena karijera ne može lako podeliti na radikalni i konzervativni period. Ona tvrdi da „Šelijeva nije nikada bila strastveni radikal poput njenog supruga i da njen kasniji način života nije bio naglo lažan, niti je bio izdaja. Ona je zapravo izazivala političke i književne uticaje njenih krugova prijatelja u svom prvom delu”.[295] Prema ovom tumačenju, Merina rana dela tumače se kao izazov Godvinov i Šelijev radikalizam. „Nepromišljeno odbacivanje porodice” Viktora Frankenštajna je, na primer, viđeno kao dokaz Merine konstantne brige za ljude oko sebe.[272] Kratke priče Šelijeva je često pisala priče kako bi ispratila već pripremljene ilustracije za zbirke, kao što je ova, koja prati Transformaciju iz 1830. godine u godišnjaku Keepsake.[296] Tokom 1820-ih i 1830-ih, Meri je stalno pisala kratke priče za zbirke priča i godišnjake, uključujući 16 priča za The Keepsake, čija su ciljna grupa bile sredovečne žene.[219][297] Merina dela iz ovog žanra bila su opisana kao dela „plaćenog pisca” i „razvučena i dosadna”.[219] Ipak, kritičarka Šarlot Susman ističe da su drugi pisci tog doba, poput romantičarskih pesnika Vilijama Vordsvorta i Semjuela Tejlora Kolridža, davali prednost ovom profitabilnom tržištu. Ona objašnjava da su „godišnjaci bili glavni vid književnog stvaralaštva tokom 1820-ih i 1830-ih”, a The Keepsake najuspešniji među njima.[298] Mnoge Merine priče smeštene su u doba daleko pre devetnaestovekovne Britanije, kao što je Grčka i vladavina Anrija IV francuskog. Šelijeva je posebno bila zainteresovana za „krhkost individualnog identiteta” i često prikazivala „da put osobe u svetu može biti kataklizmički izmenjen unutrašnjim emocionalnim prevratom, ili nekom natprirodnom pojavom koja se ogleda u unutrašnjoj šizmi”.[299] U njenim pričama, ženski identitet vezan je za ženske kratkotrajne vrednosti u braku, dok muški identitet može da se održi i transformiše korišćenjem novca.[300][301] Iako je Meri napisala 21 kratku priču za godišnjake između 1823. i 1839. godine, ona je uvek sebe, pre svega, smatrala romanopiscem. Pisala je Liju Hantu: „pišem loše članke koji mi pomažu da se osećam jadnom — ali ću uroniti u roman i nadam se da će njegova čista voda oprati blato ovih časopisa”.[302] Putopisi Kada su leta 1814. godine pobegli u Francusku, Meri i Persi počeli su da pišu zajednički dnevnik,[303] koji su oni objavili 1817. pod nazivom Istorija šestonedeljne ture, dodavši tome četiri pisma, po dva od svakog, bazirana na njihovoj poseti Ženevi 1816. godine, zajedno sa Šelijevom pesmom Mon Blan. Knjiga slavi mladalačku ljubav i politički idealizam i svesno sledi primer Meri Vulstonkraft i drugih koji su kombinovali putovanje sa pisanjem.[304] Perspektiva knjige je filozofski i reformistički, pre nego konvencionalni putopis; putopis naročito apostrofira efekte politike i rata na Francusku.[305] Pisma koja je par napisao tokom drugog putovanja suočavaju se sa „velikim i izvanrednim događajima” konačne pobede Napoleona kod Vaterloa nakon njegovog „stodnevnog” povratka 1815. godine. Ona takođe istražuju uzvišenost Ženevskog jezera i Mon Blana, kao i revolucionarno nasleđe filozofa i romanopisca Žana Žaka Rusoa.[306] Merina poslednja knjiga, napisana u formi pisama i objavljena 1844. godine, nosi naziv Lutanja po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843. i beleži njena putovanja sa Persijem Florensom i njegovim univerzitetskim prijateljima. U Lutanjima, Šelijeva prati tradiciju Pisama napisanih u Švedskoj, Norveškoj i Danskoj — delo njene majke — i svoju Istoriju šestonedeljne ture kako bi mapirala svoj lični i politički pejzaž kroz govor senzibiliteta i simpatije.[307][308] Za Šelijevu, izgradnja saosećajne veze među ljudima je put do stvaranja civilnog društva i povećanja znanja: „znanje, da prosvetli i oslobodi um od prijemčivih otupelih predrasuda — širi krug simpatije sa svojim srodnim dušama — to su koristi putovanja”.[309] Između zapažanja o pejzažima, kulturi i „ljudima, posebno sa političke tačke gledišta”,[310] ona je koristila formu putopisa kako bi istražila svoje uloge udovice i majke i razmišljala o revolucionarnom naturalizmu u Italiji.[311][nj] Ona je takođe beležila svoje „hodočašće” na scenama vezanim za Šelija.[312][129] Prema kritičarki Klarisi Or, Merino usvajanje ličnosti filozofskog materizma daje Lutanjima jedinstvo prozne pesme, sa „smrću i sećanjem kao centralnim temama”.[313] U isto vreme, Šelijeva stvara egalitaran slučaj protiv monarhije, klasnih razlika, ropstva i rata.[314] Biografije Između 1832. i 1839. godine, Meri je napisala brojne biografije značajnih italijanskih, španskih, portugalskih i francuskih muškaraca i i nekoliko žena za knjigu Životi najznačajnijih književnika i naučnika autora Dionizija Lardnera. Biografije su bile deo Lardnerove enciklopedije, jedne od boljih među brojnim takvim proizvedenim tokom 1820-ih i 1830-ih kao odgovor na rastuću želju za samoobrazovanjem srednje klase.[315] Sve do ponovnog izdavanja ovih eseja 2002. godine, njihov značaj u okviru njenog korpusa nije bio cenjen.[316][o] Prema mišljenju književnog naučnika Grega Kučića, oni otkrivaju Merino „čudesno istraživanje kroz nekoliko vekova i više jezika”, njen poklon biografskoj pripovesti i njeno interesovanje za „nove oblike feminističke istoriografije”.[317] Šeli je pisala u biografskom stilu popularizovanom od strane 18ovekovnog kritičara Semjuela Džonsona u njegovom delu Životi pesnika (engl. Lives of the Poets, 1779—81), kombinujući sekundarne izvore, memoare i anegdote, kao i autorsku evaluaciju.[318] Ona je beležila detalje iz života i karaktera svakog pisca, citirala njihova dela, kako u originalu tako i u prevodu, i završavala sa kritičkim razmatranjem njihovog stvaralaštva.[319] Za Šelijevu je biografsko pisanje, prema njenim rečima, trebalo da se „stvara kao da je to škola u kojoj se uči filozofija istorije”[320] i predaju lekcije. Najčešće i najvažnije, ove lekcije sastavljene su od kriticizma muško-dominantnih institucija kao što je primogenitura.[321] Šelijeva stavlja akcenat na porodični život, romantiku, porodicu, simpatiju i saosećajnost u životima njenih subjekata. Njeno uverenje da takve snage mogu poboljšati društvo povezuje njen biografski pristup sa ostalim ranim feminističkim istoričarima poput Meri Hejs i Ane Džejmson.[322] Za razliku od njenih romana, od kojih je većina imala originalan tiraž od svega nekoliko stotina primeraka, Životi su štampani u oko 4.000 primeraka po svakom tomu: time, prema Kučiću, Merina „upotreba biografije kako bi progurala socijalni program ženske istoriografije postala je jedna od najuticajnijih političkih intervencija”.[323] Urednički rad Ubrzo nakon Persijeve smrti, Meri je odlučila da napiše njegovu biografiju. U pismu iz 17. novembra 1822. godine, ona je najavila: „pisaću o njegovom životu i time okupirati samu sebe na jedini način iz kog mogu da izvučem utehu”.[324] Ipak, njen svekar, Timoti Šeli, efektno joj je zabranio da to učini.[325][p] Meri je započela gajenje Persijeve pesničke reputacije 1824. godine objavljivanjem njegovih Posthumnih pesama. Godine 1839, dok je radila na Životima, ona je pripremila novo izdanje njegove poezije, koje je postalo, prema rečima Suzan Volfson, „kanonizovani događaj” u istoriji ugleda njenog supruga.[326][327] Sledeće godine, Meri je izdala tom Persijevih eseja, pisama, prevoda i fragmenta, a tokom 1830-ih, ona je njegovu poeziju predstavila široj javnosti objavljujući njegove odabrane radove u godišnjaku The Keepsake.[328] Izbegavajući Timotijevu zabranu biografije, Meri je često u ovim izdanjima ubacivala svoje napomene i razmišljanja o životu i stvaralaštvu svog supruga.[329] „Ja sam tu da opravdam njegove puteve i da ga načinim voljenim svim budućim generacijama”, napisala je ona 1824. godine.[330] Bio je to cilj, kako navodi Blamberg, koji je doveo do predstavljanja Šelijevog rada javnosti na „najpopularniji mogući način”.[331] Kako bi prilagodila njegove radove viktorijanskoj javnosti, ona je Šelija predstavljala više kao lirskog nego kao političkog pesnika.[332][333] Ipak, kako Meri Favret navodi, „bestelesni Persi sam legitimiše duh svoje poezije”.[334] Meri je pominjala Persijev politički radikalizam kao oblik sentimentalizma, tvrdeći da je njegov republikanizam nastao iz saosećanja prema onima koji su patili.[335] Ubacivala je i romantične anegdote njegovog čovekoljublja, ljubavi prema domu i ljubavi prema prirodi.[336] Predstavljajući sebe kao Persijevu „praktičnu muzu”, ona je takođe napomenula da je revizije vršila onako kako je on napisao.[337] Uprkos emocijama koje je ovaj rad uzburkao, Meri se neosporno pokazala kao profesionalni i naučni urednik.[338] Radeći sa Persijevim neurednim, ponekad nejasnim, sveskama, ona je pokušala da formira hronologiju njegovih radova, pa je uključila i pesme, poput Epipsychidion — posvećenu Emiliji Vivijani, koje bi najradije izostavila.[333][339] Bila je, ipak, primorana da načini izvesne kompromise i, kako navodi Blamberg, „moderni kritičari su pronašli grešku sa izdanjem i različito tvrde da je ona pogrešno prepisala, pogrešno protumačila, namerno načinila nejasnim neke stvari i pokušala da pesnika pretvori u nešto što on nije bio”.[340] Prema Donaldu Demijanu, savremenom uredniku Šelijevih dela, Merin stil uređivanja pripada „periodu uređivanja kada cilj nije bio da se ustanove tačni tekstovi i naučni aparat već da se predstavi celokupan zapis piščeve karijere za prosečnog čitaoca”.[341] U principu, Meri je verovala u objavljivanje svake reči rada njenog supruga;[342][343] međutim, našla se u obavezi da izostavi neke delove, bilo pod pritiskom izdavača Edvarda Moksona, bilo iz poštovanja prema javnosti.[327][344] Na primer, ona je izostavila ateističke delove prvog izdanja Kraljice Mab. Nakon što ih je vratila u drugom izdanju, Mokson je bio krivično progonjen i osuđen za bogohulnu klevetu, iako je izbegao kaznu.[345][346] Merini propusti i izostavljanja izazvali su kritike, često veoma loše, od strane pripadnika Persijevih krugova prijatelja,[347][345] a recenzenti su je, između ostalog, optuživali za neselektivno uključivanje.[348] Njene beleške su ipak ostale osnovni izvor za proučavanje Persijevog rada. Kako Benet objašnjava, „biografi i kritičari se slažu da je Merina predanost da učini supruga zapaženim i njegova dela značajnim bio jedina, glavna sila koja je uspostavila Šelijevu reputaciju tokom perioda kada bi on gotovo sigurno izbledeo u očima javnosti”.[349][350] Reputacija Gravura Džordža Stodarta prema spomeniku Meri i Persija Šelija autora Henrija Viksa (1853) Tokom svog života, Meri je ozbiljno bila shvaćena kao pisac, iako su kritičari često previđali političku stranu njenih radova. Ipak, nakon njene smrti, ona se uglavnom pamti kao supruga Persija Biša Šelija i kao autor Frankenštajna.[351] Zapravo, u uvodu njenih pisama objavljenih 1945. godine, urednik Frederik Džouns je napisao: „zbirka ove veličine ne može se opravdati opštim kvalitetom pisama niti Merinom važnošću u ulozi pisca. To je zato što ona kao žena [Persija Biša Šelija] zadivljuje naše interesovanje”.[352] Ovaj stav nije se promenio do 1980. godine kada je Beti Benet objavila prvi tom sabranih radova Meri Šeli. Kako je ona objasnila, „činjenica je da su do ovih godina naučnici gledali na Meri kao na ćerku Vilijama Godvina i Meri Vulstonkraft koja je postala žena Persija Šelija”.[353] To je bilo tako dok Emili Sastejn nije 1989. godine objavila celokupnu naučnu biografiju Meri Šeli pod nazivom Meri Šeli: Romantika i stvarnost (engl. Mary Shelley: Romance and Reality).[354] Pokušaji Merinog sina i snaje da „viktorijanizuju” uspomenu na nju cenzurišući biografske dokumente doprineli su viđenju Meri kao konvencionalnije, manje reformističke figure nego što njena dela ukazuju na to. Njena bojažljiva izostavljanja delova iz Persijevih dela i njeno tiho izbegavanje javne kontroverze tokom njenih poznih godina doprineli su ovom utisku. Tumačenja Hoga, Trilonija i drugih poštovalaca Šelija takođe su se postarala da umanje Merin radikalizam. Trilonijevi Zapisi o Šeliju, Bajronu i autoru (engl. Records of Shelley, Byron, and the Author, 1878) veličali su Persija Šelija na Merin račun, dovodeći u pitanje njenu inteligenciju, pa čak i njeno autorstvo nad Frankenštajnom.[355] Lejdi Šeli, supruga Persija Florensa, doprinela je delom ovome, objavivši veoma izmenjenu kolekciju pisama koju je nasledila pod nazivom Šeli i Meri (engl. Shelley and Mary, 1882).[356][357][358] Od Frankenštajnove prve pozorišne adaptacije iz 1923. godine do filmskih adaptacija tokom čitavog 20. veka, uključujući i prvu bioskopsku verziju iz 1910. godine i danas poznate adaptacije, među kojima su Vejlov Frankenštajn iz 1931. godine, Bruksov Mladi Frankenštajn iz 1974. godine i Branin Frankenštajn iz 1994. godine, veliki deo javnosti susreo se prvi put sa Merinim stvaralaštvom putem adaptacija.[359] Tokom 19. veka, Meri je, u najboljem slučaju, bila viđena kao autor jednog romana, a ne kao profesionalni pisac, što i jeste bila; mnoga njena dela bila su van štampe sve do pre tridesetak godina, zaklonivši tako veći pogled na njen doprinos.[360] Poslednjih nekoliko decenija, ponovno izdavanje gotovo svih njenih dela stimulisalo je novo priznanje njenih vrednosti. Njena navika intenzivnog čitanja i studiranja, otkrivena u njenim dnevnicima i pismima i ogledana u njenim delima, sada je bolje cenjena.[361] Merina koncepcija sebe kao autora takođe je bila priznata; nakon Persijeve smrti, ona je pisala o svojim autorskim ambicijama: „mislim da mogu da se održim, a tu je i nešto inspirišuće u ideji”. Naučnici sada smatraju Meri jednom od glavnih romantičarskih ličnosti, značajnu zbog njenog književnog doprinosa i njenog političkog glasa kao žene i liberala.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan od najkontroverznijih romana svih vremena, Ruždijevo najpoznatije i najšokantnije delo, odiseja koja suptilno meša stvarnost i maštu u naše doba prepuno haosa i čuda.Pred samo svitanje tog zimskog jutra, negde iznad Lamanša, oteti avion je eksplodirao. Dve figure propadale su kroz oblake. Samo što ovoga puta to nisu bili oblaci popularnosti, kojima su ih obasipali verni fanovi, već pravi paperjasti oblaci. Džibril Farišta, najpoznatiji indijski glumac, prihvatio je razvoj situacije s pesmom na usnama. To se nije moglo reći i za njegovog prijatelja, Saladina Čamču, čoveka sa hiljadu glasova, koji je trenutno bio veoma loše volje. Pali su na jednu plažu, iscrpljeni ali živi. Pravo je čudo kako su preživeli.Sigurno se pitate kako je ovo moguće? Vratimo se malo unazad. Sve je počelo kada je jedna osoba pritisla pogrešno dugme, onda je avion nestao sa kontrolne table. Istovremeno je došlo do eksplozije, a njih dvojica su izabrani. Sada kada znamo kako, postavljaju se neka mnogo važnija pitanja: ko ih je izabrao? Ko je na strani dobra, a ko na strani zla? I možda najvažnije: ko će izaći kao pobednik? Ser Ahmed Salman Ruždi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari[ко?] najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka. Rođen je u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman „Grimus“ (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Roman „Deca ponoći“ (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Ruždijev treći roman, „Sramota“ (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, „Satanski stihovi“, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatami povukao fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Ruždija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Salman Ruždi nastavlja da piše i objavljuje knjige. 1990. godine izlazi iz štampe knjiga za decu „Harun i more priča“. Slede: zbirka eseja „Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981-1991“ (1991); knjiga kratkih priča „Istok, zapad“ (1994); roman „Mavrov poslednji uzdah“ (1995). Knjiga „Tlo pod njenim nogama“ (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana „Bes“ (2001) i „Shalimar the Clown“ (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma. Salman Ruždi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996). Radi kao počasni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004. do 2007. godine. Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Ruždija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Književni stil Salman Ruždi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indjskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Ruždi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.[тражи се извор] Zanimljivosti Ruždi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.[1] U londonskom teatru „Barbikan“ je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Ruždijevom romanu. Prvobitni scenario Ruždi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.[2] U filmu „Dnevnik Bridžit Džons“ Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe. Bibliografija Grimus (1975) The Midnight‘s Children (1981) Shame (1983) The Jaguar Smile: a Nicaraquan Journey (1987) The Satanic Verses (1988) Haroun and the Sea of Stories (1990) In Good Faith (1990) Imaginary Homelands: Esseys and Critisism 1981-1991 (1991) The Wizard of Oz (1992) East, West (1994) The Moor‘s Last Sight (1995) The Ground Beneath Her Feet (1999) Fury (2001) Step Across this Line: Collected Non−fiction 1992−2002 (2002) Shalimar the Clown (2005) Careless Masters (2007) Parallelville (2007) Enchantress of Florence (2008) Luka and the Fire of Life (2010) Dela objavljena na srpskom jeziku Deca ponoći - `BIGZ` (1986, 1987, 1989), `Dereta` (2008) Satanski stihovi - `Prosveta` (1989, 1991), `Feniks Libris` (2009) Harun i more priča - `Prosveta` (1991) Istok, Zapad - `Geopoetika` (1995 ) Mavrov poslednji uzdah - `Narodna knjiga` (1997) Bes - `Narodna knjiga` (2001) Sramota - `Narodna knjiga` (2002) Tlo pod njenim nogama - `Plato` (2003) Grimus - `Narodna knjiga` (2004) Klovn Šalimar - `Narodna Knjiga` (2007) Čarobnica iz Firence - `Alnari` (2009) Luka i vatra života - `Alnari` (2011)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko sa omotima, omoti malkice iskrzani, same knjige u dobrom i urednom stanju! Omot: Ante Santic Antarktička misterija je dvotomni roman J. Verna. Napisan 1897. godine, to je odgovor na roman Edgara Allana Poa iz 1838. godine Pripoviest Artura Gordona Pim-a . Prati avanture pripovedača i njegovo putovanje sa ostrva Kerguelen na brodu Halbra. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Tvrdi povezIzdavač Naprijed ZagrebПаул Томас Ман (нем. Paul Thomas Mann; Либек, 6. јун 1875 — Цирих, 12. август 1955) био је немачки романописац и приповедач, добитник Нобелове награде за књижевност 1929. године.Манов рад је утицао на многе касније ауторе, укључујући Хајнриха Бела, Џозефа Хелера, Јукиа Мишиму, и Орхана Памука.[1][2]БиографијаДетињство и школовањеРођен је у немачком граду Либеку 6.јуна, у старој и угледној трговачкој породици. Био је друго од петоро деце трговца Томаса Јохана Хајнрифа Мана и Јулије де Силва Брунс, пореклом Јужноамериканке. Његов старији брат Хајнрих, који ће и сам постати писац, рођен је 1871. године. Имао је и два млађа брата, Карла и Виктора и сестру Јулију.[3]Похађао је гимназију `Katherineum` у Либеку, али су га много више од школе интересовали музика, читање и писање. Прве књижевне покушаје, по угледу на Хајнеа на којима се потписао са Паул Томас, објавио је у гимназијском часопису Der Frühlingssturm (Пролећна олуја) који је сам уређивао.[4]У раном детињству живео у добростојећој породици, али се то мења после очеве смрти 1891. године. Породица се сели у Минхен, док је Томас остао да заврши школу у Либеку.Пошто се придружио породици у Минхену, током 1894. и 1895. на Високој техничкој школи у том граду слуша предавања из историје уметности, историје књижевности и економије.[5] У том периоду објављује и прву запажену новелу у часопису Двадесети век који је уређивао његов брат Хајнрих.[3]ПородицаГодине 1905. оженио се са Катјом Прингсхајм, кћерком минхенског професора математике.[6] Катја и Томас ће имати шесторо деце, од којих ће нека, као Клаус, кренути очевим стопама и послати књижевници. Поред Клауса, Манови су имали и кћерке Ерику, Монику и Елизабету, и синове Готфрида и Михаела.Одлазак из НемачкеТоком Првог светског рата Томас Ман је због политичких ставова дошао у сукоб са братом Хајнрихом. Непосредан повод за нетрпељивост било је објављивање Мановог текста Фридрих и велика коалиција (Friedrisch und die grosse Koalition) у којем је бранио немачку политику.Ипак, две деценије касније, у време успона Хитлера, Ман увиђа опасност од нацизма и држи 1929. године говор који је 1930. године објављен под називом Апел разуму (Ein Appell an die Vernunft). Када је током 1933. године, заједно са супругом путовао по Европи и држао предавања, син Клаус и кћерка Ерика му шаљу упозорење да се више не враћа. Кућа Манових је конфискована; тада је и донета одлука о депортацији Манових у логор Дахау.[3]Манови се задржавају у Швајцарској, у малом месту близу Цириха. Од 1934. Ман путује више пута у Америку где држи предавања, да би коначно постао професор на Принстону 1938. године.Живот у Америци и повратак у ЕвропуУ Америци је Ман прихваћен као славни европски емигрант. Убрзо се цела породица окупила у Америци и потом преселила и Лос Анђелес. Званично Ман постаје амерички држављанин 1944. године. Током 40-их држи више говора против нацизма, који су објављени 1944. године.После рата, године 1952, прелази поново у Швајцарску. До краја живота путује и држи предавања. На путу за Холандију 1955. се разболео, те је хитно пребачен у болницу у Цириху, где је умро 12. августа.Књижевни радПочециМан је у гимназији објавио своје књижевне првенце (Визија), а 1893. и 1894. прве новеле: Посрнула (Die Gefallene) и Воља за срећу (Der Wille zum Glück). Убрзо потом (1898) објављена је и његова прва збирка новела Мали господин Фридеман (Der kleine herr Friedemann). `Јунаци ових кратких прича обично су људи настраних ћуди, људи издвојени из друштва, затворени у себе и у своју усамљеност (...)` [4] На тај начин Ман је у својим првим радовима најавио и прву велику тему која ће обележити његова најзначајнија дела: положај уметника у друштву.Романи и новелеВећ у раној младости започео је рад на првом захтевнијем делу које је у почетку требало да буде обимнија новела - Буденброкови (Buddenbrooks, 1901) Ипак, дело је нарасло у велики породични роман аутобиографског карактера, који кроз неколико генерација прати судбину једне либечке грађанске породице. Нобелова награда коју је добио 1929. године, како је наведено на повељи, додељена му је управо за овај роман.[7]Године 1903. објављена је друга Манова збирка новела под називом Тристан у којој се појавила и новела Тонио Крегер. Тема Тристана је антагонизам између уметности и живота, а иста проблематика ће чинити основ новеле Тонио Крегер: `Док је у Тристану тај антагонизам добио комично-сатирично решење, овде је оно лирски суморно (...) У Тонију Крегеру Ман је први пут свесно искористио музику као средство језичког уобличавања, применио технику `лајтмотива`, стилског понављања и варирања.`[8]Манов рани стваралачки период, обележен пре свега новелистичким радом, завршава се делом Смрт у Венецији које је објављено 1912. године. У овој новели поново се приказује однос уметности и живота, али и `проблематична природа уметникова`.[8]Зрелим периодом Мановог стваралаштва доминира свакако велики роман Чаробни брег који је завршен 1924. године. Непосредну инспирацију за настанак романа Ман је доживео када је 1912. године посетио своју супругу Катју која се лечила у санаторијуму у Давосу. Лично и интензивно искуство боравка у изолованом лечилиштву Ман је инкорпорирао у јунака Ханса Касторпа, тако градећи сложену целину у којој брег постаје симбол целокупне судбине човека: `Чаробни брег представља велику композицију људских односа и идеја епохе, васпитни роман времена.`[9]Ман и Аница Савић РебацУ Универзитетској библиотеци `Светозар Марковић` у Београду чува се једно драгоцено сведочанство о кореспонденцији између Томаса Мана и Анице Савић Ребац, класичног филолога, преводиоца и есејисте. Наиме, Аница Савић је интензивно преводила дела модерних немачких аутора, као и значајне новеле Томаса Мана и одломак Чаробног брега. Поред тога објавила је више луцидних есеја и критичких приказа, приближивши тако немачког романсијера српском читалаштву.Од посебне је важности чињеница да се Аница Савић дописивала са Маном, али је сачувано свега једно писмо из 1929. године које је Ман упутио Аници док је живела у Скопљу. У писму се Ман захваљује на примерцима њених превода новела Тонио Крегер, Тристан и Смрт у Венецији. Њихова кореспонденција довела је и до сарадње и међусобног утицаја. Наиме, Ман је користио неке теме из Аничиног текста `Kallistos` за роман Јосиф и његова браћа. Објавивши овај текст у Wiener Studien, она је 1937. године послала сепарат Ману који га је пажљиво ишчитао, бележећи своје коментаре на маргинама4/36

TOMAS MAN BUDENBROKOVI Tvrdi povez Izdavač Naprijed Zagreb Паул Томас Ман (нем. Paul Thomas Mann; Либек, 6. јун 1875 — Цирих, 12. август 1955) био је немачки романописац и приповедач, добитник Нобелове награде за књижевност 1929. године. Манов рад је утицао на многе касније ауторе, укључујући Хајнриха Бела, Џозефа Хелера, Јукиа Мишиму, и Орхана Памука.[1][2] Биографија Детињство и школовање Рођен је у немачком граду Либеку 6.јуна, у старој и угледној трговачкој породици. Био је друго од петоро деце трговца Томаса Јохана Хајнрифа Мана и Јулије де Силва Брунс, пореклом Јужноамериканке. Његов старији брат Хајнрих, који ће и сам постати писац, рођен је 1871. године. Имао је и два млађа брата, Карла и Виктора и сестру Јулију.[3] Похађао је гимназију `Katherineum` у Либеку, али су га много више од школе интересовали музика, читање и писање. Прве књижевне покушаје, по угледу на Хајнеа на којима се потписао са Паул Томас, објавио је у гимназијском часопису Der Frühlingssturm (Пролећна олуја) који је сам уређивао.[4] У раном детињству живео у добростојећој породици, али се то мења после очеве смрти 1891. године. Породица се сели у Минхен, док је Томас остао да заврши школу у Либеку. Пошто се придружио породици у Минхену, током 1894. и 1895. на Високој техничкој школи у том граду слуша предавања из историје уметности, историје књижевности и економије.[5] У том периоду објављује и прву запажену новелу у часопису Двадесети век који је уређивао његов брат Хајнрих.[3] Породица Године 1905. оженио се са Катјом Прингсхајм, кћерком минхенског професора математике.[6] Катја и Томас ће имати шесторо деце, од којих ће нека, као Клаус, кренути очевим стопама и послати књижевници. Поред Клауса, Манови су имали и кћерке Ерику, Монику и Елизабету, и синове Готфрида и Михаела. Одлазак из Немачке Током Првог светског рата Томас Ман је због политичких ставова дошао у сукоб са братом Хајнрихом. Непосредан повод за нетрпељивост било је објављивање Мановог текста Фридрих и велика коалиција (Friedrisch und die grosse Koalition) у којем је бранио немачку политику. Ипак, две деценије касније, у време успона Хитлера, Ман увиђа опасност од нацизма и држи 1929. године говор који је 1930. године објављен под називом Апел разуму (Ein Appell an die Vernunft). Када је током 1933. године, заједно са супругом путовао по Европи и држао предавања, син Клаус и кћерка Ерика му шаљу упозорење да се више не враћа. Кућа Манових је конфискована; тада је и донета одлука о депортацији Манових у логор Дахау.[3] Манови се задржавају у Швајцарској, у малом месту близу Цириха. Од 1934. Ман путује више пута у Америку где држи предавања, да би коначно постао професор на Принстону 1938. године. Живот у Америци и повратак у Европу У Америци је Ман прихваћен као славни европски емигрант. Убрзо се цела породица окупила у Америци и потом преселила и Лос Анђелес. Званично Ман постаје амерички држављанин 1944. године. Током 40-их држи више говора против нацизма, који су објављени 1944. године. После рата, године 1952, прелази поново у Швајцарску. До краја живота путује и држи предавања. На путу за Холандију 1955. се разболео, те је хитно пребачен у болницу у Цириху, где је умро 12. августа. Књижевни рад Почеци Ман је у гимназији објавио своје књижевне првенце (Визија), а 1893. и 1894. прве новеле: Посрнула (Die Gefallene) и Воља за срећу (Der Wille zum Glück). Убрзо потом (1898) објављена је и његова прва збирка новела Мали господин Фридеман (Der kleine herr Friedemann). `Јунаци ових кратких прича обично су људи настраних ћуди, људи издвојени из друштва, затворени у себе и у своју усамљеност (...)` [4] На тај начин Ман је у својим првим радовима најавио и прву велику тему која ће обележити његова најзначајнија дела: положај уметника у друштву. Романи и новеле Већ у раној младости започео је рад на првом захтевнијем делу које је у почетку требало да буде обимнија новела - Буденброкови (Buddenbrooks, 1901) Ипак, дело је нарасло у велики породични роман аутобиографског карактера, који кроз неколико генерација прати судбину једне либечке грађанске породице. Нобелова награда коју је добио 1929. године, како је наведено на повељи, додељена му је управо за овај роман.[7] Године 1903. објављена је друга Манова збирка новела под називом Тристан у којој се појавила и новела Тонио Крегер. Тема Тристана је антагонизам између уметности и живота, а иста проблематика ће чинити основ новеле Тонио Крегер: `Док је у Тристану тај антагонизам добио комично-сатирично решење, овде је оно лирски суморно (...) У Тонију Крегеру Ман је први пут свесно искористио музику као средство језичког уобличавања, применио технику `лајтмотива`, стилског понављања и варирања.`[8] Манов рани стваралачки период, обележен пре свега новелистичким радом, завршава се делом Смрт у Венецији које је објављено 1912. године. У овој новели поново се приказује однос уметности и живота, али и `проблематична природа уметникова`.[8] Зрелим периодом Мановог стваралаштва доминира свакако велики роман Чаробни брег који је завршен 1924. године. Непосредну инспирацију за настанак романа Ман је доживео када је 1912. године посетио своју супругу Катју која се лечила у санаторијуму у Давосу. Лично и интензивно искуство боравка у изолованом лечилиштву Ман је инкорпорирао у јунака Ханса Касторпа, тако градећи сложену целину у којој брег постаје симбол целокупне судбине човека: `Чаробни брег представља велику композицију људских односа и идеја епохе, васпитни роман времена.`[9] Ман и Аница Савић Ребац У Универзитетској библиотеци `Светозар Марковић` у Београду чува се једно драгоцено сведочанство о кореспонденцији између Томаса Мана и Анице Савић Ребац, класичног филолога, преводиоца и есејисте. Наиме, Аница Савић је интензивно преводила дела модерних немачких аутора, као и значајне новеле Томаса Мана и одломак Чаробног брега. Поред тога објавила је више луцидних есеја и критичких приказа, приближивши тако немачког романсијера српском читалаштву. Од посебне је важности чињеница да се Аница Савић дописивала са Маном, али је сачувано свега једно писмо из 1929. године које је Ман упутио Аници док је живела у Скопљу. У писму се Ман захваљује на примерцима њених превода новела Тонио Крегер, Тристан и Смрт у Венецији. Њихова кореспонденција довела је и до сарадње и међусобног утицаја. Наиме, Ман је користио неке теме из Аничиног текста `Kallistos` за роман Јосиф и његова браћа. Објавивши овај текст у Wiener Studien, она је 1937. године послала сепарат Ману који га је пажљиво ишчитао, бележећи своје коментаре на маргинама.[10]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) „Ne veruj onima koje često kažnjavaju, a na njima se to ne primećuje, ali ni onima koje ne kažnjavaju nikad, a na njima se to primećuje. Najbolje je da ne veruješ nikom. Ali da se ponašaš kao da veruješ svakome.“ Borislav Pekić Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide. Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo? Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i – zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti – smisla življenja, pre svega. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.[2] Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Doviđenja, druže, doviđenja. Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učiteljskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovoljni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka. Pesnik Zgrada škole, u koju je išao S. Jesenjin u gradu Spas-Klepiki U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavljene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima. U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvaljujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Njenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim. Prva zbirka pesama S. Jesenjina Zajedno s Nikolajem Kljujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu. Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom,[3] koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog. U periodu bavljenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“. Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Bljumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja[4] do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu. Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmljenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlji. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu. Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“. Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe. U novinama su počeli da se pojavljuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo `Delo četыrёh poэtov`, u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave. Sovjetska vlast se „brinula“ za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošaljite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvoljavao pijančenje…“. Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih ljudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“. U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Kljujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima. Privatni život Potomci u Srbiji Godine 1913. se Sergej upoznaje sa Anom Romanovnom Izrjadnovom, koja je radila kao lektor u štampariji „Društva I. D. Sitina“, gde je Jesenjin počeo da radi. Neko vreme su se zabavljali i počeli da žive zajedno. Već 21. decembra 1914. je Ana Izrjadnova rodila sina, po imenu Jurij. On je bio najmističniji, od sve Jesenjinove dece, jer je bio vanbračno dete, Ana se i posle Jesenjinove smrti borila po sudovima da dokaže da je dete njegovo, što je i dokazala. Sovjetske vlasti su Jurija Jesenjina streljale po lažnoj krivici 1937. ali to nije dokazano, jer se tada prikrivala cela istina o porodici Jesenjin. Nedavno su se pojavili dokazi da praunuk Jurija, a čukununuk Sergeja, živi u Srbiji, jer je Jurij prebegao za Jugoslaviju, kada je saznao da će biti streljan.[5] Brakovi i deca Godine 1917. se upoznao, a 4. jula iste godine i venčao u selu Kiriki-Ulita sa glumicom Zinaidom Rajh, ruskom glumicom, budućom ženom režisera Vsevoloda Mejerholda. Venčanje Sergeja i Zinaide se održalo 30. juna 1917. u crkvi Kirika i Julite, a svadba u zgradi hotela «Pasaž». Iz tog braka se rodila ćerka Tatjana (1918—1992), novinar i spisateljica,[6] i sin Konstantin (1920—1986) — građevinski inženjer, fudbalski statističar i novinar. Krajem 1919. (ili početkom 1920), Jesenjin napušta porodicu, a u rukama trudne Zinaide (sa sinom Konstantinom), ostaje jednoipogodišnja ćerka Tatjana. 19. februara 1921. pesnik je podneo zahtev za razvod braka, u kom se obavezao materijalno da ih obezbeđuje. Kasnije je Jesenjin često posećivao svoju decu, koju je usvojio Mejerhold. Marijenhof i Jesenjin, leto, 1919. Moskva. Godine 1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925. Sa Isidorom Dankan, godine 1923. U jesen 1921. u radionici G. B. Jakulova, Jesenjin se upoznaje s američkom plesačicom Isidorom Dankan, koju je za 6 meseci i oženio, i bio s njom u braku od 1922. do 1923. Posle svadbe je s njom putovao na turneje po Evropi (Nemačka, Francuska, Belgija, Italija) i u SAD (4 meseca), gde se nalazio od maja 1922. do avgusta 1923. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Obično, opisujući taj „savez“, autori naglašavaju njegovu ljubavno-skandalnu stranu, jer su ta dva umetnika, nesumnjivo, zbližili i odnose stvaralaštva.[7] Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se u avgustu 1923. vratio u Moskvu. Godine 1923. Jesenjin se upoznaje sa glumicom Avgustom Miklaševskom, kojoj je on posvetio sedam neobično intimnih pesama iz ciklusa „Ljubav huligana“. U jednom od stihova, šifrovano navodi ime glumice: „Što mi tako ime tvoje zvoni, kao avgustovska svežina (rus. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] U jesen 1976, kada je glumici bilo već 85 godina, u razgovoru s književnim naučnicima, Avgusta je priznala, da je romansa s Jesenjinom bila platonska, i da se s njim čak nikada nije ni poljubila.[10] Dana 12. maja 1924. Jesenjin je dobio sina Aleksandra Volpina, posle romanse sa pesnikinjom i prevodiocem Nadeždom Volpin. Kasnije je Aleksandar postao poznati matematičar i disident. Sergej i njegova poslednja supruga Sofija Tolstoj, unuka Lava Tolstoja Dana 18. septembra 1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957),[11] unukom Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakupljanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu.[12] Smrt Hotel Angleter Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je `Do viđenja, druže, do viđenja` `(rus. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlju.[13] Posmrtna fotografija Jesenjina Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelja pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblju. Namešteno samoubistvo Na samom početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama, što će i njegov život dovesti u opasnost. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom Savezu, naročito u vreme Staljina. Sahrana. Sleva — druga supruga Jesenjina Zinaida Rajh (s podignutom rukom) i Vsevolod Mejerhold, sa desne strane — sestra Jekaterina i majka Tatjana Fjodorovna U periodu od 1970. do 1980, pojavile su se sumnje o ubistvu pesnika sa isceniranim samoubistvom (za organizaciju ubistva optužena je vlast Sovjetskog Saveza). Akt na razradu te verzije doneo je istražni sudija Moskovskog kriminalističkog odseka milicije, pukovnik u ostavci, Eduard Hlistalov.[14][15] Verzija o ubistvu Jesenjina procurela je u medije, u umetničkoj formi je predstavljena u TV seriji „Jesenjin“ (2005). Godine 1989. pod okriljem Instituta svetske književnosti „A. M. Gorki“ Ruske Akademije Nauka, sačinjena je komisija pod rukovodstvom sovjetskog i ruskog „jesenjinologa“ Jurija Prokuševa. Po njenoj molbi, sproveden je niz ekspertiza, koje su dovele do zaključka, da je „čitava verzija o ubistvu izmišljena, kako bi se ukaljala čast našeg neprikosnovenog Saveza“. Grob Sergeja Jesenjina 1983. Posle raspada Sovjetskog Saveza, 90-ih godina 20. veka, sumnja, koja je do tada postojala, da je to bilo zapravo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti, ipak se ispostavila kao istinita. Istraživanja iz 2009. godine pokazala su da je samoubistvo mladog pesnika iscenirano, što dokazuju kriminalistički eksperimenti o ubistvu pesnika Sergeja Jesenjina.[16] Imao je 30 godina. Galina Benislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije. Poezija Od prvih zbirki poezije („Radunica“, 1916; „Seoski časoslov“, 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923. sačinjava grupu imažinista. Tragičko doživljavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima „Kobыlьi korabli“ (1920) i „Kafanska Moskva“ (1924) i u poemi „Crni čovek“ (1925). U poemi „Balada o dvadesetšestorici“ (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci „Rus Sovjetska“ (1925) i poemi „Ana Snjegina“ (1925), Jesenjin stremi da dostigne „komunom primoranu Rus“, iako je nastavio da se oseća pesnikom „Rusije odlazeće“, „zlatne izbe“. Tematika stvaralaštva Portret i autogram Jesenjina na paspartuu, 1923 Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova ljubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda („Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…“, „Breza“, „Prolećno veče“, „Noć“, „Izlazak sunca“, „Peva zima — jauče…“, „Zvezde“, „Tamna mala noć, ne da da se spije…“ i dr.). Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavljuju u štampi („Breza“, „Kovač“ i dr). Poetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi. Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina „Radunica“. U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike. Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917. postaje složeno i protivurečno („Mikola“, „Jegorij“, „Rus“, „Marfa Posadnica“, „Brk“, „Isus-mladenac“, „Plavetnilo“ i dr. pesme). U tim delima je predstavljena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi „Ključevi Marije“ (1918), pesnik piše: „Izba prostoljudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta“. Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i „povezane“ jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama. „ Ne vidatь konca i kraя, Tolьko sinь sosёt glaza… ” Kasnije je on govorio: „Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji“. Heroj lirike se moli „zemlji koja se dimi“, „na purpurnoj zori“, i poklanja se otadžbini: „Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom ljubavlju, ljubavlju prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu“. U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: „zamišljena i nežna“, smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi „Nisi ti u mog boga verovala…“ (1916), pesnik zove Rusiju — „princezu pospanu“, koja se nalazi „na maglovitom brdu“, ka „veseloj veri“, kojoj je sada privržen on sam. U pesmi „tuči s ožereba…“ (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — „preobraženje“ Rusije kroz „muke i krst“, i građanski rat.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) „Ne veruj onima koje često kažnjavaju, a na njima se to ne primećuje, ali ni onima koje ne kažnjavaju nikad, a na njima se to primećuje. Najbolje je da ne veruješ nikom. Ali da se ponašaš kao da veruješ svakome.“ Borislav Pekić Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide. Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo? Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i – zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti – smisla življenja, pre svega. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) „Ne veruj onima koje često kažnjavaju, a na njima se to ne primećuje, ali ni onima koje ne kažnjavaju nikad, a na njima se to primećuje. Najbolje je da ne veruješ nikom. Ali da se ponašaš kao da veruješ svakome.“ Borislav Pekić Letopis zatvorskih godina Borislava Pekića iznosi svu tragiku piščevog ličnog iskustva i obelodanjuje surovo naličje komunističkog režima u Jugoslaviji neposredno posle Drugog svetskog rata. Čitajući ovo potresno i poučno svedočanstvo otkrićemo zajedno sa piscem kako tamnica menja jezik, percepciju, život, pretvarajući se u neku vrstu paralelne stvarnosti gde se zakonitosti ljudske zajednice najbolje vide. Gde su granice slobode? Da li svi putevi borbe vode u stradanje? Jesu li osuda, prisila i teror nezavidna baština od koje društvo još nije odustalo? Odgovore za koje mnogi nemaju snage i savesti Borislav Pekić nalazi u svom i kolektivnom iskustvu svog naroda, kao i u tekovinama civilizacije u koje u svim periodima istorije spada i – zatvor. U svom tamnovanju pisac nalazi okvir vlastite egzistencije i duha, borbe i istinskih granica života i smrti – smisla življenja, pre svega. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Kao na slikama Ser Ahmed Salman Rušdi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka.[2] Biografija[уреди | уреди извор] Rođen je u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman Grimus (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Roman Deca ponoći (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Rušdijev treći roman, Sramota (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, Satanski stihovi, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatami povukao fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Rušdija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Salman Rušdi nastavlja da piše i objavljuje knjige. Godine 1990. izlazi iz štampe knjiga za decu Harun i more priča. Sledi zbirka eseja Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981−1991 (1991). Knjiga kratkih priča Istok, zapad (1994) je sasvim drukčija. Ona je pokušaj da se kroz devet priča razume Istok i opravda Zapad.[3] Za kratkim pričama sledi roman Mavrov poslednji uzdah (1995). Knjiga Tlo pod njenim nogama (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana Bes (2001) i Shalimar the Clown (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma. Salman Rušdi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996). Radi kao počasni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004. do 2007. godine. Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Rušdija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Književni stil[уреди | уреди извор] Salman Rušdi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indijskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Rušdi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.[4] Zanimljivosti[уреди | уреди извор] Rušdi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.[5] U londonskom teatru Barbikan je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Rušdijevom romanu. Prvobitni scenario Rušdi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.[6] U filmu Dnevnik Bridžit Džouns Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe. Bibliografija[уреди | уреди извор] Grimus (1975) The Midnight‘s Children (1981) Shame (1983) The Jaguar Smile: a Nicaraquan Journey (1987) Сатански стихови (1988) Haroun and the Sea of Stories (1990) In Good Faith (1990) Imaginary Homelands: Esseys and Critisism 1981−1991 (1991) The Wizard of Oz (1992) East, West (1994) The Moor‘s Last Sight (1995) The Ground Beneath Her Feet (1999) Fury (2001) Step Across this Line: Collected Non−fiction 1992−2002 (2002) Shalimar the Clown (2005) Careless Masters (2007) Parallelville (2007) Enchantress of Florence (2008) Luka and the Fire of Life (2010) Two Years Eight Months and Twenty-Eight Nights (2015) The Golden House (2017)[7] Quichotte (2019)[8] Kolekcije[уреди | уреди извор] East, West (1994) Mirrorwork: 50 Years of Indian Writing 1947–1997 (1997, Editor, with Elizabeth West) The Best American Short Stories (2008, Guest Editor) Dečje knjige[уреди | уреди извор] Haroun and the Sea of Stories (1990)[9] Luka and the Fire of Life (2010) Eseji i nonfikcija[уреди | уреди извор] The Jaguar Smile: A Nicaraguan Journey (1987) In Good Faith, Granta Books (1990) Imaginary Homelands: Essays and Criticism, 1981–1991 (1992) The Wizard of Oz: BFI Film Classics, British Film Institute (1992) Mohandas Gandhi, Time (13 April 1998)[10] Imagine There Is No Heaven (Extract from Letters to the Six Billionth World Citizen, published in English by Uitgeverij Podium, Amsterdam)[11] Step Across This Line: Collected Nonfiction 1992–2002 (2002)[12] The East Is Blue (2004)[13] `A fine pickle`, The Guardian (28 February 2009)[14] In the South, Booktrack (7 February 2012) Joseph Anton: A Memoir (2012) Languages of Truth: Essays 2003–2020 (2021)[15] Dela objavljena na srpskom jeziku[уреди | уреди извор] Deca ponoći - `BIGZ` (1986, 1987, 1989), `Dereta` (2008) Satanski stihovi - `Prosveta` (1989, 1991), `Feniks Libris` (2009) Harun i more priča - `Prosveta` (1991) Istok, Zapad - `Geopoetika` (1995) Mavrov poslednji uzdah - `Narodna knjiga` (1997) Bes - `Narodna knjiga` (2001) Sramota - `Narodna knjiga` (2002) Tlo pod njenim nogama - `Plato` (2003) Grimus - `Narodna knjiga` (2004) Klovn Šalimar - `Narodna Knjiga` (2007) Čarobnica iz Firence - `Alnari` (2009) Luka i vatra života - `Alnari` (2011)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najbolji roman Radjarda Kiplinga i jedan od najlepših romana celokupne svetske književnosti. Topla, duhovita, bogata koloritom orijentalnog sveta, vedra, humana priča, napisana neprevaziđenim majstorstvom, pripoveda o jednom dvanaestogodišnjem deranu, zvanom Kim, probisvetu i siročetu što luta Indijom u potrazi za pustolovinama, i tom prilikom sreće tibetanskog lamu, koji traga za mitskom rekom prosvetljenja… Radnja se odvija na više nivoa, u kojoj se prepliću špjunske afere, nadmudrivanje, potera, ljubavni zapleti, itd. Priča o stasavanju kroz tragalaštvo. Radnja se odvija posle Drugog avganistanskog rata koji se završio 1881. godine, ali pre Trećeg rata 1919. godine, verovatno u periodu od 1893. do 1898. Roman je poznat po svom detaljnom portretu ljudi, kulture i različitih religija Indije. Knjiga predstavlja živopisnu sliku Indije, njene prepune populacije, religije i sujeverja, kao i život na čaršijama i na putu. U središtu romana su dva muškarca - dečak koji odrasta u ranu muškost i stari asketski sveštenik, lama. Potraga se suočava sa oboje. Rođen u Indiji, Kim je ipak belac, sahib. Dok želi da igra Veliku igru imperijalizma, on je takođe duhovno vezan za lamu. Njegov cilj, dok se poput kameleona kreće kroz dve kulture, je da pomiri ove suprotstavljene niti, dok lama traži iskupljenje od Točka života. Proslava njihovog prijateljstva u prelepom, ali često neprijateljskom okruženju, `Kim` prikazuje raskoš indijskog egzotičnog pejzaža, prekrivenog nelagodnim prisustvom britanskog raja. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888)[1]. Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča;[2] njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. [3] Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ [3] 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas.[4] U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio.[5] Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba [6][7], a suprostavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka.[8][9] Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”.[10] Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“[11] U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. [12] Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena [13] za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“[14] [15] Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. [16] Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. [17] Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. [18] Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ [19] Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. [20] Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo — u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji.[21] U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju.[22] U januaru 1878., Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) [23] U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891.)[23] Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. [23] Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kuturni ljudi`. [24] Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“.[25] Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. [25] Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U neredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. [13] Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu.[13] U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. [26] Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. [13] Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. [20] Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) [27] Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. [28] Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. [29] Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling — koji je bio duboko zainteresovan za budizam — predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. [30] Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. [31] U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare.[31] U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi.[31] U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, [32] i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna [29]. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu.[33] Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. [34] Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. [35] Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio.[36] Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. [36] Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-ogodišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom.[37] Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. [37] Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u `igri` svetske politike.[38] Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici.[39] Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode [40] zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`.[41][42] Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. [43] On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. [44][45] Kada su nacisti došli na vlast i uzurpipli svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. [43] Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. [46] Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. [47][48] Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-toj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu.[49][50] Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. [51] Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija.[51] Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radnja se odvija posle Drugog avganistanskog rata koji se završio 1881. godine, ali pre Trećeg rata 1919. godine, verovatno u periodu od 1893. do 1898. Roman je poznat po svom detaljnom portretu ljudi, kulture i različitih religija Indije. Knjiga predstavlja živopisnu sliku Indije, njene prepune populacije, religije i sujeverja, kao i život na čaršijama i na putu. U središtu romana su dva muškarca - dečak koji odrasta u ranu muškost i stari asketski sveštenik, lama. Potraga se suočava sa oboje. Rođen u Indiji, Kim je ipak belac, sahib. Dok želi da igra Veliku igru imperijalizma, on je takođe duhovno vezan za lamu. Njegov cilj, dok se poput kameleona kreće kroz dve kulture, je da pomiri ove suprotstavljene niti, dok lama traži iskupljenje od Točka života. Proslava njihovog prijateljstva u prelepom, ali često neprijateljskom okruženju, `Kim` prikazuje raskoš indijskog egzotičnog pejzaža, prekrivenog nelagodnim prisustvom britanskog raja. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888)[1]. Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča;[2] njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. [3] Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ [3] 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas.[4] U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio.[5] Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba [6][7], a suprostavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka.[8][9] Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”.[10] Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“[11] U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. [12] Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena [13] za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“[14] [15] Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. [16] Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. [17] Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. [18] Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ [19] Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. [20] Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo — u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji.[21] U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju.[22] U januaru 1878., Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) [23] U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891.)[23] Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. [23] Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kuturni ljudi`. [24] Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“.[25] Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. [25] Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U neredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. [13] Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu.[13] U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. [26] Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. [13] Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. [20] Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) [27] Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. [28] Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. [29] Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling — koji je bio duboko zainteresovan za budizam — predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. [30] Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. [31] U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare.[31] U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi.[31] U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, [32] i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna [29]. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu.[33] Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. [34] Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. [35] Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio.[36] Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. [36] Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-ogodišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom.[37] Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. [37] Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u `igri` svetske politike.[38] Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici.[39] Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode [40] zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`.[41][42] Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. [43] On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. [44][45] Kada su nacisti došli na vlast i uzurpipli svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. [43] Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. [46] Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. [47][48] Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-toj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu.[49][50] Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. [51] Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija.[51] Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Dučić (Trebinje, 15. februar 1874 — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, pisac, diplomata i akademik. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.[1] Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.[2] Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske „Zore”, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine. O godini rođenja postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. godine u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi (prema M. Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja 1872. godine. Datum rođenja bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. SANU kao datum rođenja navodi 5/17. februar 1871. Prema skorije pronađenim dokumentima smatra se da je rođen 15. februara 1874.[4] Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Majka Jovanka je umrla 1900. godine.[5] Pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem (Ristu i Soku). Osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.[6] Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga proteruju iz grada. Odmah nakon progonstva, Dučić je imao problema da ostvari novu učiteljsku službu, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.[7] Dučićev prvobitni grob u manastiru Svetog Save u Libertivilu (levo) i njegov sadašnji grob u Hercegovačkoj Gračanici (desno) Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva Gusle. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926—1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je 1939.[8][9] godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu. U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinois , koja je predstavljala srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada. Svečano ambasadorsko odelo Jovana Dučića, Muzej Hercegovine u Trebinju Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000 kada je ponovo sahranjen u Hercegovačkoj Gračanici. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. O Dučićevoj poeziji Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju. Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“. Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno. Osnovni ton cele poezije Jovana Dučića ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista ona koju je Lamartini pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njima nečega fluidnog, talasavog, one karakteristicne neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Berlenove Romanse bez reči. Vidite samo koje su njegove omiljene reči, one koje se svaki čas ponavljaju: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo Dučićevih pesama Zadužbinarstvo Dučić je imao viziju da od Trebinja učini grad-muzej na otvorenom.[10] Tokom 1934. i 1935. Dučić je poslao nekoliko sanduka sa artefaktima i umetninama za gradski muzej u Trebinju. Najveći deo zbirke čine sarkofazi i skulpture.[10] Biblioteci grada Trebinja poklonio je 5000 knjiga, od kojih mnoge imaju posvete značajnih srpskih književnika koje je Dučić poznavao.[10] Celog života je sakupljao umetničke slike. U svom testamentu sve slike i nameštaj je zaveštao Muzeju grada Trebinje.[10] Nakon njegove smrti organizovana je aukcija na kojoj je glavnica zbirke rasprodana na aukcijama sa ciljem da se sakupe sredstva za izgradnju grobne crkve u Trebinju i prenošenje posmrtnih ostataka. Od čitave kolekcije tek dve slike iz 16. i 17. veka se danas nalaze u trebinjskom muzeju.[10] Privatni život Spomenik Jovanu Dučiću u rodnom Trebinju U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespondencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesorka u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene. Profesorka Ljiljana Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je živela sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem, Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneskna heroina, živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorka Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje se i dan danas čitaju na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“. Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila je od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“. Ambasada Srbije u Mađarskoj nalazi se u kući koju je Jovan Dučić dobio na poklon od jedne Mađarice, a potom je poklonio državi.[11] Iz ljubavne veze sa glumicom Jovankom Jovanović imao je vanbračnog sina Jovicu koji se kao mlad ubio.[12] U Ženevi je proveo sedam godina života i tu mu je podignuta spomen ploča 2018. godine.[13] Za rodno Trebinje je pisao da je posle Beograda možda najistaknutiji grad koji imamo.[10] Nagrade Orden Svetog Save[14] Orden jugoslovenske krune[14] Orden Spasitelja, Grčka[14] Orden italijanske krune, Kraljevina Italija[14] Orden Nila, Egipat[14] Orden rumunske zvezde, Rumunija[14] Orden belog lava, Čehoslovačka[14] Orden za zasluge Kraljevina Mađarske[14] Član književnog društva Parnasos, Grčka[15] Počasni član društva engleskih književnika u Londonu[10] Nagrada „Jovan Dučić“ Nagrada `Jovan Dučić` je nagrada za pesništvo. Dodeljuje se svake godine tokom manifestacije `Dučićeve večeri` u Trebinju.[16] Bibliografija Spomenik Jovanu Dučiću ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru Odlikovanja Jovana Dučića u Muzeju Hercegovine u Trebinju Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901. Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908. Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908. Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908. Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911. Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929—1930). Knj. I Pesme sunca (1929) Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929) Knj. III Carski soneti (1930) Knj. IV Plave legende (1930) Knj. V Gradovi i himere (1930) Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932. (tj. okt. 1931[17]) Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940. Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989. Sava Vladislavić Raguzinski ili „grof Raguzinski ili Ilirski“ (rus. Савва Лукич Рагузинский-Владиславич, граф Рагузинский; Jasenik, 16. januar 1669 — Sankt Peterburg, 17. jun 1738) bio je ruski i srpski političar, savetnik ruskog cara Petra Velikog, diplomata u službi Ruske Imperije, obaveštajac, putopisac, veliki dobrotvor i darodavac manastira Sveta Trojica kod Pljevalja. Biografija Savin otac, Luka Vladislavić, bio je knez u Hercegovini. Sveti Vasilije Ostroški je od Luke praćen u Peć i nazad, kada je i ostroški manastir bogato darivao.[1] Vladislavić je rođen na vlastelinskom imanju Vladislavića u Jaseniku, blizu Gacka, u Hercegovini. Početkom 18. veka, pod pritiskom begova Čengića na vlastelinske posede, Sava Vladislavić je sa ocem prešao u Dubrovnik, dok se deo njih nastanio u Crnoj Gori, Boki kotorskoj, a njegov rođeni brat Duka ostaje u Trebinju. Iz tog dela porodične loze navodno nastaju Dučići, čiji je potomak književnik Jovan Dučić, mada je teza o tome da je Dučić Vladislavićev rođak demantovana.[2] Nakon što se Luka Vladislavić preselio u Dubrovnik u međudržavnoj korespondenciji toga vremena ustalio se nadimak Raguzinski. Naime, Dubrovnik je u međunarodnim odnosima zvan Raguza (ital. Ragusa), što je bio italijanski naziv za ovaj primorski grad. Mladi Sava je, kao mnogi Dubrovčani, naučio mornarstvo. U dubrovačkim katoličkim jezuitskim školama, Vladislavić je stekao visoko obrazovanje, koje je upotpunio znanjem iz ekonomije u Španiji i Francuskoj. Otuda se i u Rusiji svuda potpisivao latinicom sa titulom Conte, ali pored ilirskog otečestva spominje i serbskuju zemlju.[3] Slao je knjige na poklon manastirima Svete Trojice (Pljevlja), Žitomisliću, Tvrdošu, itd. Odlazi zatim u Carigrad da kao trgovac širi trgovačke veze. Jerusalimski patrijarh Dositej, stub Ruske pravoslavne crkve na Bliskom istoku, preporučio je ministre inostranih poslova Rusije Jemeljanu Ukrajincevu i Vasiliju Galicinu, za koje je preuzimao isto razne tajne misije. Vladislavić je uspeo da pribavi tekst ugovora Porte sa Francuskom, Venecijom, Engleskom i Austrijom. Ti ugovori su doprineli sklapanju i rusko-turskog mira, a Vladislaviću bio je otvoren put do dvora cara Petra Velikog, koga je upoznao u Azovu, jula 1702. godine.[4] Na Savin nagovor, car Petar Veliki, početkom 18. veka, poslao je u Sremske Karlovce prvu gramatiku i bukvar, koji je u budući centar srpske duhovnosti doneo učitelj Maksim Suvorov. To je označilo nastanak prve srpske škole u Sremskim Karlovcima. Kao trgovac ide za Moskvu, ali se, dobivši privilegije, brzo vraća u Carigrad kao trgovački i diplomatski predstavnik Rusije, zajedno sa grofom Petrom Tolstojem (rodonačelnik porodice Tolstoj, iz koje su potekli poznati pisci Lav Tolstoj i Aleksej Tolstoj). Sava Vladislavić je na još jedan način povezan sa ruskom literaturom: u Carigradu otkupio je mladog etiopskog roba Ibrahima Hanibala i njega poslao Petru Velikom u Rusiji;[5][6] Ibrahim Hanibal bio je pradeda Aleksandra Puškina. Grof Sava Vladislavić zaključio je vojni savez sa knezom Moldavije u Jašiju, mir sa sultanom na Prutu. 1708. vraća se u Moskvu i od Petra Velikog dobija posede u današnjoj Ukrajini, gde u gradu Nežin nastaje trgovačko središte oblasti. Grof Sava Vladislavić bio je osnivač ruske obaveštajne službe, za crnomorski obaveštajni rad dobijao je apanažu od 325 rubalja godišnje. Petar Veliki poklonio mu je dvorac u Moskvi, na reci Pokrivna, i pravo slobodne trgovine na deset godina. Povelja je, nedugo zatim, produžena na neograničeno vreme. Ilirski grof, kako Sava Vladislavić sebe u to vreme naziva, po Ilirima koji su tad bili sinonim za Južne Slovene, neguje kontakte sa Srbima i sa kneževinama Vlaškom i Moldavijom, pomaže srpskim ustancima u današnjoj Crnoj Gori, i u Rusiju dovodi Mihaila Miloradovića, predaka kasnije poznatog grofa i generala pešadije Mihaila Miloradovića. Godine 1711. Petar Veliki šalje Savu Vladislavića za Vlašku i Crnu Goru radi pripreme jednog ustanka uoči ruskog napada na Osmanlije. Od 1716. do 1722. godine Vladislavić je predstavnik Rusije u Rimu, gde priprema konkordat između Rusije i Vatikana, stara se o ruskim plemićima u Rimu (među njima Ivan Nikitin) i nabavlja umetnička dela za letnji dvorac Petra Velikog u Sankt Peterburgu. Opere „Četiri godišnja doba”[7] i „Istina u iskušenju” (La verità in cimento, 1720) posvetio mu je Antonio Vivaldi, kojem je bio mecena.[8] Od carice Katarine I je dobio titulu grofa, 24. februara 1725. godine.[9] Iste godine krenuo je u misiju za Kinu, gde njegovim angažovanjem dolazi do Kjahtinskog sporazuma, 1727. godine, najvažnijeg međunarodnog sporazuma Rusije i Kine do sredine 19. veka o, i danas važećem, razgraničenju sa Kinom u Pekingu. Razgraničenje je potpisano 5. aprila 1728. na reci Buri.[9] Njegovim posredstvom nastala je i prva pravoslavna crkva u Pekingu. Savin odgovor na kritičare u vezi sporazuma sa Kinom, pošto je Kina u to vreme vodila strogu politiku izolacije, na šta su kritičari govorili da je bavljenje Kinom bacanje novca na ulicu, danas je poznata izreka u Rusiji: „Ko ne baca novac na ulicu, neće ga i nikad naći“. Vladislavić je zbog uspostavljenja odnosa sa Kinom odlikovan ordenom Svetog Aleksandra Nevskog i unapređen u građanski čin aktivnog građanskog savetnika.[10] Prema raspoloživim podacima, ženio se dva puta. Iz prvog braka je imao jednog sina, koji je umro pre njega. Bio je oženjen i trideset godina mlađom Venecijankom, Vergilijom Trevizani, iz venecijanske porodice Trevizani, sa kojom je imao tri ćerke. Poslednjih godina života, slomljen smrću svoje tri mlade kćeri i ženom koja ga je napustila i vratila u Veneciju, Vladislavić je u Sibiru dobio pravo da osnuje grad Troickosavsk (danas Kjahta). Tamo je podigao hram, nazvavši ga crkva Svetog Save srpskog Nemanjića. Do kraja života je živeo povučeno i usamljeno. Umro je 17. juna 1738. godine u Sankt Peterburgu. Novac koji je zaradio i imovinu koja mu je preostala testamentom je ostavio rođacima, ali ga nije ravnomerno raspodelio; najveći deo imetka pripao je sinovcu Mojsiju Ivanoviću Vladislaviću.[11] Sahranjen je u Carskoj grobnici, u kripti Blagovještenske crkve.[12] O njemu je Nikola Moravčević napisao 2015. godine istorijski roman „Grof Sava Vladislavić“.[2] Velimir Ivanović napisao je roman „Durbin grofa Save Vladislavića”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Dučić (Trebinje, 15. februar 1874 — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, pisac, diplomata i akademik. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.[1] Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.[2] Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske „Zore”, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine. O godini rođenja postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. godine u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi (prema M. Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja 1872. godine. Datum rođenja bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. SANU kao datum rođenja navodi 5/17. februar 1871. Prema skorije pronađenim dokumentima smatra se da je rođen 15. februara 1874.[4] Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Majka Jovanka je umrla 1900. godine.[5] Pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem (Ristu i Soku). Osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.[6] Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga proteruju iz grada. Odmah nakon progonstva, Dučić je imao problema da ostvari novu učiteljsku službu, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.[7] Dučićev prvobitni grob u manastiru Svetog Save u Libertivilu (levo) i njegov sadašnji grob u Hercegovačkoj Gračanici (desno) Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva Gusle. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926—1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je 1939.[8][9] godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu. U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinois , koja je predstavljala srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada. Svečano ambasadorsko odelo Jovana Dučića, Muzej Hercegovine u Trebinju Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000 kada je ponovo sahranjen u Hercegovačkoj Gračanici. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. O Dučićevoj poeziji Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju. Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“. Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno. Osnovni ton cele poezije Jovana Dučića ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista ona koju je Lamartini pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njima nečega fluidnog, talasavog, one karakteristicne neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Berlenove Romanse bez reči. Vidite samo koje su njegove omiljene reči, one koje se svaki čas ponavljaju: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo Dučićevih pesama Zadužbinarstvo Dučić je imao viziju da od Trebinja učini grad-muzej na otvorenom.[10] Tokom 1934. i 1935. Dučić je poslao nekoliko sanduka sa artefaktima i umetninama za gradski muzej u Trebinju. Najveći deo zbirke čine sarkofazi i skulpture.[10] Biblioteci grada Trebinja poklonio je 5000 knjiga, od kojih mnoge imaju posvete značajnih srpskih književnika koje je Dučić poznavao.[10] Celog života je sakupljao umetničke slike. U svom testamentu sve slike i nameštaj je zaveštao Muzeju grada Trebinje.[10] Nakon njegove smrti organizovana je aukcija na kojoj je glavnica zbirke rasprodana na aukcijama sa ciljem da se sakupe sredstva za izgradnju grobne crkve u Trebinju i prenošenje posmrtnih ostataka. Od čitave kolekcije tek dve slike iz 16. i 17. veka se danas nalaze u trebinjskom muzeju.[10] Privatni život Spomenik Jovanu Dučiću u rodnom Trebinju U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespondencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesorka u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene. Profesorka Ljiljana Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je živela sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem, Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneskna heroina, živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorka Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje se i dan danas čitaju na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“. Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila je od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“. Ambasada Srbije u Mađarskoj nalazi se u kući koju je Jovan Dučić dobio na poklon od jedne Mađarice, a potom je poklonio državi.[11] Iz ljubavne veze sa glumicom Jovankom Jovanović imao je vanbračnog sina Jovicu koji se kao mlad ubio.[12] U Ženevi je proveo sedam godina života i tu mu je podignuta spomen ploča 2018. godine.[13] Za rodno Trebinje je pisao da je posle Beograda možda najistaknutiji grad koji imamo.[10] Nagrade Orden Svetog Save[14] Orden jugoslovenske krune[14] Orden Spasitelja, Grčka[14] Orden italijanske krune, Kraljevina Italija[14] Orden Nila, Egipat[14] Orden rumunske zvezde, Rumunija[14] Orden belog lava, Čehoslovačka[14] Orden za zasluge Kraljevina Mađarske[14] Član književnog društva Parnasos, Grčka[15] Počasni član društva engleskih književnika u Londonu[10] Nagrada „Jovan Dučić“ Nagrada `Jovan Dučić` je nagrada za pesništvo. Dodeljuje se svake godine tokom manifestacije `Dučićeve večeri` u Trebinju.[16] Bibliografija Spomenik Jovanu Dučiću ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru Odlikovanja Jovana Dučića u Muzeju Hercegovine u Trebinju Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901. Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908. Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908. Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908. Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911. Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929—1930). Knj. I Pesme sunca (1929) Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929) Knj. III Carski soneti (1930) Knj. IV Plave legende (1930) Knj. V Gradovi i himere (1930) Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932. (tj. okt. 1931[17]) Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940. Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989. Sava Vladislavić Raguzinski ili „grof Raguzinski ili Ilirski“ (rus. Савва Лукич Рагузинский-Владиславич, граф Рагузинский; Jasenik, 16. januar 1669 — Sankt Peterburg, 17. jun 1738) bio je ruski i srpski političar, savetnik ruskog cara Petra Velikog, diplomata u službi Ruske Imperije, obaveštajac, putopisac, veliki dobrotvor i darodavac manastira Sveta Trojica kod Pljevalja. Biografija Savin otac, Luka Vladislavić, bio je knez u Hercegovini. Sveti Vasilije Ostroški je od Luke praćen u Peć i nazad, kada je i ostroški manastir bogato darivao.[1] Vladislavić je rođen na vlastelinskom imanju Vladislavića u Jaseniku, blizu Gacka, u Hercegovini. Početkom 18. veka, pod pritiskom begova Čengića na vlastelinske posede, Sava Vladislavić je sa ocem prešao u Dubrovnik, dok se deo njih nastanio u Crnoj Gori, Boki kotorskoj, a njegov rođeni brat Duka ostaje u Trebinju. Iz tog dela porodične loze navodno nastaju Dučići, čiji je potomak književnik Jovan Dučić, mada je teza o tome da je Dučić Vladislavićev rođak demantovana.[2] Nakon što se Luka Vladislavić preselio u Dubrovnik u međudržavnoj korespondenciji toga vremena ustalio se nadimak Raguzinski. Naime, Dubrovnik je u međunarodnim odnosima zvan Raguza (ital. Ragusa), što je bio italijanski naziv za ovaj primorski grad. Mladi Sava je, kao mnogi Dubrovčani, naučio mornarstvo. U dubrovačkim katoličkim jezuitskim školama, Vladislavić je stekao visoko obrazovanje, koje je upotpunio znanjem iz ekonomije u Španiji i Francuskoj. Otuda se i u Rusiji svuda potpisivao latinicom sa titulom Conte, ali pored ilirskog otečestva spominje i serbskuju zemlju.[3] Slao je knjige na poklon manastirima Svete Trojice (Pljevlja), Žitomisliću, Tvrdošu, itd. Odlazi zatim u Carigrad da kao trgovac širi trgovačke veze. Jerusalimski patrijarh Dositej, stub Ruske pravoslavne crkve na Bliskom istoku, preporučio je ministre inostranih poslova Rusije Jemeljanu Ukrajincevu i Vasiliju Galicinu, za koje je preuzimao isto razne tajne misije. Vladislavić je uspeo da pribavi tekst ugovora Porte sa Francuskom, Venecijom, Engleskom i Austrijom. Ti ugovori su doprineli sklapanju i rusko-turskog mira, a Vladislaviću bio je otvoren put do dvora cara Petra Velikog, koga je upoznao u Azovu, jula 1702. godine.[4] Na Savin nagovor, car Petar Veliki, početkom 18. veka, poslao je u Sremske Karlovce prvu gramatiku i bukvar, koji je u budući centar srpske duhovnosti doneo učitelj Maksim Suvorov. To je označilo nastanak prve srpske škole u Sremskim Karlovcima. Kao trgovac ide za Moskvu, ali se, dobivši privilegije, brzo vraća u Carigrad kao trgovački i diplomatski predstavnik Rusije, zajedno sa grofom Petrom Tolstojem (rodonačelnik porodice Tolstoj, iz koje su potekli poznati pisci Lav Tolstoj i Aleksej Tolstoj). Sava Vladislavić je na još jedan način povezan sa ruskom literaturom: u Carigradu otkupio je mladog etiopskog roba Ibrahima Hanibala i njega poslao Petru Velikom u Rusiji;[5][6] Ibrahim Hanibal bio je pradeda Aleksandra Puškina. Grof Sava Vladislavić zaključio je vojni savez sa knezom Moldavije u Jašiju, mir sa sultanom na Prutu. 1708. vraća se u Moskvu i od Petra Velikog dobija posede u današnjoj Ukrajini, gde u gradu Nežin nastaje trgovačko središte oblasti. Grof Sava Vladislavić bio je osnivač ruske obaveštajne službe, za crnomorski obaveštajni rad dobijao je apanažu od 325 rubalja godišnje. Petar Veliki poklonio mu je dvorac u Moskvi, na reci Pokrivna, i pravo slobodne trgovine na deset godina. Povelja je, nedugo zatim, produžena na neograničeno vreme. Ilirski grof, kako Sava Vladislavić sebe u to vreme naziva, po Ilirima koji su tad bili sinonim za Južne Slovene, neguje kontakte sa Srbima i sa kneževinama Vlaškom i Moldavijom, pomaže srpskim ustancima u današnjoj Crnoj Gori, i u Rusiju dovodi Mihaila Miloradovića, predaka kasnije poznatog grofa i generala pešadije Mihaila Miloradovića. Godine 1711. Petar Veliki šalje Savu Vladislavića za Vlašku i Crnu Goru radi pripreme jednog ustanka uoči ruskog napada na Osmanlije. Od 1716. do 1722. godine Vladislavić je predstavnik Rusije u Rimu, gde priprema konkordat između Rusije i Vatikana, stara se o ruskim plemićima u Rimu (među njima Ivan Nikitin) i nabavlja umetnička dela za letnji dvorac Petra Velikog u Sankt Peterburgu. Opere „Četiri godišnja doba”[7] i „Istina u iskušenju” (La verità in cimento, 1720) posvetio mu je Antonio Vivaldi, kojem je bio mecena.[8] Od carice Katarine I je dobio titulu grofa, 24. februara 1725. godine.[9] Iste godine krenuo je u misiju za Kinu, gde njegovim angažovanjem dolazi do Kjahtinskog sporazuma, 1727. godine, najvažnijeg međunarodnog sporazuma Rusije i Kine do sredine 19. veka o, i danas važećem, razgraničenju sa Kinom u Pekingu. Razgraničenje je potpisano 5. aprila 1728. na reci Buri.[9] Njegovim posredstvom nastala je i prva pravoslavna crkva u Pekingu. Savin odgovor na kritičare u vezi sporazuma sa Kinom, pošto je Kina u to vreme vodila strogu politiku izolacije, na šta su kritičari govorili da je bavljenje Kinom bacanje novca na ulicu, danas je poznata izreka u Rusiji: „Ko ne baca novac na ulicu, neće ga i nikad naći“. Vladislavić je zbog uspostavljenja odnosa sa Kinom odlikovan ordenom Svetog Aleksandra Nevskog i unapređen u građanski čin aktivnog građanskog savetnika.[10] Prema raspoloživim podacima, ženio se dva puta. Iz prvog braka je imao jednog sina, koji je umro pre njega. Bio je oženjen i trideset godina mlađom Venecijankom, Vergilijom Trevizani, iz venecijanske porodice Trevizani, sa kojom je imao tri ćerke. Poslednjih godina života, slomljen smrću svoje tri mlade kćeri i ženom koja ga je napustila i vratila u Veneciju, Vladislavić je u Sibiru dobio pravo da osnuje grad Troickosavsk (danas Kjahta). Tamo je podigao hram, nazvavši ga crkva Svetog Save srpskog Nemanjića. Do kraja života je živeo povučeno i usamljeno. Umro je 17. juna 1738. godine u Sankt Peterburgu. Novac koji je zaradio i imovinu koja mu je preostala testamentom je ostavio rođacima, ali ga nije ravnomerno raspodelio; najveći deo imetka pripao je sinovcu Mojsiju Ivanoviću Vladislaviću.[11] Sahranjen je u Carskoj grobnici, u kripti Blagovještenske crkve.[12] O njemu je Nikola Moravčević napisao 2015. godine istorijski roman „Grof Sava Vladislavić“.[2] Velimir Ivanović napisao je roman „Durbin grofa Save Vladislavića”.