Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Janicije Djuric - Gaja Pantelic - Petar Jokic - Anta Protic SKZ Knjiga br. 484 Prvi srpski ustanak je bio ustanak Srba u Smederevskom sandžaku i okolnih šest nahija protiv Turaka u periodu od 14. februara 1804. do 7. oktobra 1813. godine. Otpočeo je kao pobuna protiv dahija. Ustanici predvođeni Karađorđem su uspeli da u značajnom vremenskom intervalu oslobode pašaluk. Ovaj ustanak je prethodio Drugom srpskom ustanku 1815, koji je na kraju doveo do stvaranja Kneževine Srbije. Dahije u Beogradskom pašaluku su 1801. godine ubili beogradskog pašu i uspostavljaju nasilje u pašaluku. Mnogi Srbi su se odmetnuli u hajduke i spremaju plan za pobunu. Kada su dahije to saznali, 1804. su sproveli seču knezova, a umesto da su sprečili bunu, dahije su je ubrzali. Na saboru u Orašcu za vođu bune je izabran Karađorđe Petrović. Aganlija, jedan od dahija pokušao je pregovorom da zaustavi pobunu, ali nije uspeo. Ubrzo su ustanici oslobodili veći deo Beogradskog pašaluka. Sultan je poslao Bećir pašu, bosanskog vezira da umiri ustanike i pogubi dahije, ali ni to nije uspelo. Zato sultan, 1805. naređuje novom beogradskom paši, Hafiz paši da uguši ustanak. Međutim Srbi su dočekali pašu i porazili njega i njegovu vojsku u boju na Ivankovcu. Godine 1806, sultan je poslao veliku vojsku iz Bosne i iz Niša prema Srbiji. Ustanici su porazili obe vojske, Bosansku na Mišaru, a Nišku na utvrđenju Deligradu. Ubrzo su zaključili sa Turskom, Ičkov mir. Rusi su nagovorili ustanike da odbiju Ičkov mir jer su započeli rat s Turskom. 1807. Srbi su oslobodili Beograd i počeli s Rusima zajedno ratovati protiv Turaka u Negotinskoj nahiji i pobedili u tri bitke. Srbi su 1809. oslobodili čitav pašaluk i neke delove Bosne i Novopazarskog sandžaka. 1809. su u bici na Čegru potučeni od Turaka zbog nesloge vojvoda. Rusija je s Turskom zaključila Bukureški mir 1812. god. Prema odredbama osme tačke mira trebalo je da ustanici dobiju autonomiju. Ali Srbi na to nisu pristali i već 1813. Turci su sa svih strana napali Srbiju i osvojili je. Karađorđe je sa najuglednijim starešinama prešao u Austriju, a zatim u Rusiju. Danas se u Srbiji 15. i 16. februar proslavljaju kao Dan državnosti u znak sećanja na početak Srpske revolucije. Naziv Istoriografski termin Prvi srpski ustanak oblikovan je tokom 19. veka, putem postepenog prihvatanja kolokvijalnih naziva, koji su u javnom govoru oblikovani radi što jednostavnijeg razlikovanja dva srodna srpska ustanka. U isto vreme, odomaćio se i naziv za Drugi srpski ustanak (1815). Pomenuti termini se koriste uslovno, bez pretenzija na doslovno značenje pojmova prvi i drugi, pošto je srpskih ustanaka bilo i ranije, širom srpskih zemalja, uključujući i središnje oblasti Srbije. Pojedini istraživači su stoga ukazivali na neprikladnost pomenutih naziva, koji su u suprotnosti sa opštom hronologijom srpskih ustanaka, a istim povodom je razmatrana i validnost nekih drugih termina.[1][2] Ustanak je u narodu bio poznat i kao Buna na dahije, što se odnosilo na početnu fazu ustanka, tokom 1804. i 1805. godine. Savremenik ustanka Matija Nenadović nije koristio kasniji naziv Prvi srpski ustanak, i taj događaj je nazivao Karađorđev rat,[3] dok je Pavle Rovinski krajem 19. veka koristio naziv Karađorđev ustanak.

Filip Višnjić, 1987. U odličnom stanju. Todor `Todoš` Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture. Todor Potiče iz ugledne i bogate srpske bečkerečke porodice Manojlović, koja je stanovala u Pupinovoj ulici. Todorovi roditelji bili su: otac Nikola Niko Manojlović advokat i Sofija Manojlović rođ. Petrović. Smrt ih je uzela u isti mah, umrli su dan za danom, `od teške bolesti`, nakon 19 godina srećnog braka. Niko je umro 6. decembra, a Soka sutradan 7. decembra 1899. godine. Ostali su iznenada bez roditelja njihovi sinovi Todor i Ivan. Brigu o njima preuzeli su Sofijine sestre Linka Krsmanović i Olga Putić, te brat Joca Petrović. Školovao se Toša kao stipendista `Avramovićeve zaklade`, jedne od 50 bogoslovskih stipendija pri srpskoj patrijaršiji u Sremskim Karlovcima. Počev od 1894. godine, kada je već bio gimnazist u Velikom Bečkereku. Stipendija je iznosila 300 f. godišnje, a on je bio čak šta više rođak zaveštačev. Učio je najpre prava u varoši Nađvaradu, gde se družio sa nekoliko godina starijim mađarskim pesnikom Adi Endreom. Zajedno osnivaju grupu pisaca i umetnika nazvanu `Holnap` (Sutra). To je bila njegova `ulaznica` u književno-umetnički svet, koji će ga potpuno zaokupirati. Od 1910. godine U Minhenu studira istoriju umetnosti, i iz tog vremena je korespodencija sa bečkim književnikom Stefanom Cvajgom. Predstojeće predratne godine bezbrižno provodi u Temišvaru, Firenci, Rimu, Veneciji gde sa oduševljenjem proučava na licu mesta, staru umetnost i njene stvaraoce. Svoj prvi tekst na srpskom jeziku objavljuje 1913. godine u Letopisu Matice srpske. Reč je o prikazu prve knjige Isidore Sekulić: `Saputnici`, koji je napisao pod uplivom poznanika, pesnika Jovana Dučića.[2] Završio je Filozofski fakultet – odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac, sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Bio je 1931. godine, kratko i burno, urednik Letopisa Matice srpske u Novom Sadu. Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost. Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: „Centrifugalni igrač“, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata živi u Beogradu, i učestvuje u javnom životu kao kulturni poslenik. Intenzivno je pratio umetničke događaje i pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin. Stare dane, od 1945. godine taj `večiti neženja` provodi u rodnom Zrenjaninu. Stanuje zajedno sa neudatom polusestrom Verom Putić, u ulici Maksima Gorkog 31. (to je sad ulica Vojvode Bojovića). Bio je član srpskog PEN kluba, a pod stare dane dobija niz književnih priznanja. Udruženje književnika Srbije mu dodeljuje nagradu za životno delo januara 1968. godine. Umro je ubrzo 27. marta 1968. godine, i sahranjen u porodičnoj grobnici na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Na kući gde je stanovao i umro postavljena je spomen-ploča

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica malo presavijena, nista strasno. Sve ostalo uredno! NASTAVAK KNJIGE 12 PRAVILA ZA ŽIVOT NUDI DODATNE PUTOKAZE NA OPASNOM PUTU SAVREMENOG ŽIVOTA. U knjizi 12 pravila za život, Džordan B. Piterson, klinički psiholog i proslavljeni profesor sa Univerziteta Harvard i Univerziteta u Torontu, pomogao je milionima čitalaca da uvedu red u svoje haotične živote. U ovom odvažnom nastavku, Piterson predstavlja dvanaest dodatnih spasonosnih principa koji će nam pomoći da izbegnemo pogubne posledice svoje želje da uredimo svet. U doba kada ljudska volja pokušava da se nametne u svakoj sferi života – od naših društvenih struktura do naših emocionalnih stanja – Piterson nas upozorava da je preterana sigurnost zapravo opasna. Pored toga, nudi nam strategije za prevazilaženje kulturnih, naučnih i psiholoških sila koje nas guraju ka tiraniji, i uči nas kako da se oslonimo na svoje instinkte da bismo pronašli smisao i svrhu čak i kada se osećamo bespomoćno. Dok nam prekomerni haos preti nestabilnošću i strepnjom, prekomerni red nas može paralisati i dovesti u stanje potpune potčinjenosti. Knjiga Izvan reda govori o tome koliko je važno da se uspostavi ravnoteža između ova dva temeljna principa stvarnosti i vodi nas pravom i uskom stazom do njihove razmeđe. Džordan Bernt Piterson (engl. Jordan Bernt Peterson; Edmonton, 12. jun 1962) kanadski je klinički psiholog, intelektualac i profesor psihologije na univerzitetu u Torontu. Njegove glavne oblasti istraživanja su patopsihologija, socijalna psihologija i psihologija ličnosti, sa posebnim interesovanjem za psihologiju verskih i ideoloških uverenja,[1] kao i procena i unapređenje pojedinca i produktivnosti.[2] Piterson je studirao na univerzitetu u Alberti i univerzitetu Makgil. Ostaje na Makgilu, nakon post-doktorskih studija u periodu od 1991. do 1993. godine pre prelaska na Univerzitet Harvard, gde je bio pomoćnik, a zatim docent psihologije. Godine 1998. preselio se u Kanadu, na univerzitet u Torontu, gde je redovni profesor. Njegova prva knjiga Mape značenja: Arhitektura Vere je objavljena 1999. godine, rad koji je kroz nekoliko naučnih oblasti, opisao strukture sistema verovanja i mitova i njihovu ulogu u regulaciji emocija, stvaranje smisla i motivacije za genocid.[3][4][5] Njegova druga knjiga, 12 pravila života: antidot haosa, objavljena je januara 2018. godine.[6][7][8] Godine 2016. Piterson je objavio niz video snimaka na Jutjub kanalu, u kojim je kritikovao političku korektnost i kanadsku vladu. Kasnije je dobio značajnu medijsku pažnju. Detinjstvo, mladost Odrastao je u Fervju, Alberta, malom gradu severno-zapadno od mesta svog rođenja, Edmontona, u Kanadi. On je bio najstariji od troje dece. Dobio je srednje ime Bernt, po pradedi iz Norveške.[9][10] Kada je imao 13 godina, Piterson je otkrio dela Džordža Orvela, Oldusa Hakslija, Aleksandra Solženjicina i Ajn Rand zahvaljujući svojoj školskoj bibliotekarki Sendi Notli, majci Rejčel Notli, predsednici Nove demokratske partije Alberte i 17. premijerke Alberte[11]. Piterson je takođe radio za Novu demokratsku partiju (NDP) tokom tinejdžerskih godina, ali je postao razočaran partijom zbog onoga što je Orvel u svom delu `Put za Vigan` nazvao preovlađivanje `intelektualnih socijalista srednje klase koji nose tvid` i koji `ne vole siromašne, oni samo mrze bogate`[12][13]. Napustio je NDP u svojoj 18. godini[14]. Obrazovanje Nakon što je završio srednju školu u Fervjuu 1979. godine, Piterson je upisao političke nauke i englesku književnost na Grand Preri Regionalnom Koledžu[15]. Kasnije se prebacio na Unverzitet Alberte, gdje je završio osnovne akademske studije u oblasti političkih nauka 1982. godine. Nakon toga, uzeo je godinu pauze kako bi posetio Evropu. Tu je razvio interes za psihološke izvore Hladnog rata, naročito za totalitarne režime 20. veka[13][1], a često su ga pohodile i noćne more o eskalaciji trke u nuklernom naoružavanju. Kao rezultat toga, postao je zabrinut zbog ljudskog kapaciteta za zlo i uništenje, pa je odgovore tražio u delima Karla Junga, Aleksandra Solženjicina[16] i Fjodora Dostojevskog[17]. Vratio se na Univerzitet Alberte, gdje je 1984. završio bečlor studije i u oblasti psihologije[18]. 1985. preselio se u Montreal kako bi pohađao Makgil Univerzitet. Tu je stekao doktorat u oblasti kliničke psihologije, pod mentorstvom Roberta O. Fila 1991. godine.

Solidno očuvana knjiga. Rikna isrivljena. Na par mesta podvlačeno flomasterom. Stanje kao na slikama. NASTAVAK KNJIGE 12 PRAVILA ZA ŽIVOT NUDI DODATNE PUTOKAZE NA OPASNOM PUTU SAVREMENOG ŽIVOTA. U knjizi 12 pravila za život, Džordan B. Piterson, klinički psiholog i proslavljeni profesor sa Univerziteta Harvard i Univerziteta u Torontu, pomogao je milionima čitalaca da uvedu red u svoje haotične živote. U ovom odvažnom nastavku, Piterson predstavlja dvanaest dodatnih spasonosnih principa koji će nam pomoći da izbegnemo pogubne posledice svoje želje da uredimo svet. U doba kada ljudska volja pokušava da se nametne u svakoj sferi života – od naših društvenih struktura do naših emocionalnih stanja – Piterson nas upozorava da je preterana sigurnost zapravo opasna. Pored toga, nudi nam strategije za prevazilaženje kulturnih, naučnih i psiholoških sila koje nas guraju ka tiraniji, i uči nas kako da se oslonimo na svoje instinkte da bismo pronašli smisao i svrhu čak i kada se osećamo bespomoćno. Dok nam prekomerni haos preti nestabilnošću i strepnjom, prekomerni red nas može paralisati i dovesti u stanje potpune potčinjenosti. Knjiga Izvan reda govori o tome koliko je važno da se uspostavi ravnoteža između ova dva temeljna principa stvarnosti i vodi nas pravom i uskom stazom do njihove razmeđe. Džordan Bernt Piterson (engl. Jordan Bernt Peterson; Edmonton, 12. jun 1962) kanadski je klinički psiholog, intelektualac i profesor psihologije na univerzitetu u Torontu. Njegove glavne oblasti istraživanja su patopsihologija, socijalna psihologija i psihologija ličnosti, sa posebnim interesovanjem za psihologiju verskih i ideoloških uverenja,[1] kao i procena i unapređenje pojedinca i produktivnosti.[2] Piterson je studirao na univerzitetu u Alberti i univerzitetu Makgil. Ostaje na Makgilu, nakon post-doktorskih studija u periodu od 1991. do 1993. godine pre prelaska na Univerzitet Harvard, gde je bio pomoćnik, a zatim docent psihologije. Godine 1998. preselio se u Kanadu, na univerzitet u Torontu, gde je redovni profesor. Njegova prva knjiga Mape značenja: Arhitektura Vere je objavljena 1999. godine, rad koji je kroz nekoliko naučnih oblasti, opisao strukture sistema verovanja i mitova i njihovu ulogu u regulaciji emocija, stvaranje smisla i motivacije za genocid.[3][4][5] Njegova druga knjiga, 12 pravila života: antidot haosa, objavljena je januara 2018. godine.[6][7][8] Godine 2016. Piterson je objavio niz video snimaka na Jutjub kanalu, u kojim je kritikovao političku korektnost i kanadsku vladu. Kasnije je dobio značajnu medijsku pažnju. Detinjstvo, mladost Odrastao je u Fervju, Alberta, malom gradu severno-zapadno od mesta svog rođenja, Edmontona, u Kanadi. On je bio najstariji od troje dece. Dobio je srednje ime Bernt, po pradedi iz Norveške.[9][10] Kada je imao 13 godina, Piterson je otkrio dela Džordža Orvela, Oldusa Hakslija, Aleksandra Solženjicina i Ajn Rand zahvaljujući svojoj školskoj bibliotekarki Sendi Notli, majci Rejčel Notli, predsednici Nove demokratske partije Alberte i 17. premijerke Alberte[11]. Piterson je takođe radio za Novu demokratsku partiju (NDP) tokom tinejdžerskih godina, ali je postao razočaran partijom zbog onoga što je Orvel u svom delu `Put za Vigan` nazvao preovlađivanje `intelektualnih socijalista srednje klase koji nose tvid` i koji `ne vole siromašne, oni samo mrze bogate`[12][13]. Napustio je NDP u svojoj 18. godini[14]. Obrazovanje Nakon što je završio srednju školu u Fervjuu 1979. godine, Piterson je upisao političke nauke i englesku književnost na Grand Preri Regionalnom Koledžu[15]. Kasnije se prebacio na Unverzitet Alberte, gdje je završio osnovne akademske studije u oblasti političkih nauka 1982. godine. Nakon toga, uzeo je godinu pauze kako bi posetio Evropu. Tu je razvio interes za psihološke izvore Hladnog rata, naročito za totalitarne režime 20. veka[13][1], a često su ga pohodile i noćne more o eskalaciji trke u nuklernom naoružavanju. Kao rezultat toga, postao je zabrinut zbog ljudskog kapaciteta za zlo i uništenje, pa je odgovore tražio u delima Karla Junga, Aleksandra Solženjicina[16] i Fjodora Dostojevskog[17]. Vratio se na Univerzitet Alberte, gdje je 1984. završio bečlor studije i u oblasti psihologije[18]. 1985. preselio se u Montreal kako bi pohađao Makgil Univerzitet. Tu je stekao doktorat u oblasti kliničke psihologije, pod mentorstvom Roberta O. Fila 1991. godine.

VAN,TU: FREE Izbor iz nove srpske poezije Priredili Vladimir Đurišić Vladimir Stojnić Antologija nove srpske poezije objavljena u izdanju OKF-a. Urednik izdanja Pavle Goranović, izdavač Milorad Popović. RIJEČ PRIJE Mladi pjesnici i pjesnikinje čiju poeziju ovdje predstavljamo pišu neke od najboljih stihova i knjiga u Srbiji. Njihove pozicije unutar scene su različite, kao i njihove poetike. Tu su pjesnikinje i pjesnici koji su na pjesničkoj sceni Srbije postali aktivni već početkom ovog vijeka, zajedno sa onima koji na nju tek stupaju. Vodila nas je želja da predstavimo što cjelovitiji pogled na savremeni pjesnički trenutak Srbije. Činilo nam se bitnim da knjigom, prvom ove vrste u ovoj bilateralnoj latenciji, predstavimo crnogorskim čitaocima reprezentativan uzorak mnogoglasja koje u ovom trenutku karakteriše sve dinamičniju mladu srpsku pjesničku scenu. Tako ovaj panoramski izbor prije predstavlja uzorak zatečene pluralnosti, nego konstrukt neke preferirane polifonije. Mada, vjerovatno, ni ova druga tendencija nije propustila da u žuđenu neutralnost prenošenja stanja protegne svoje epistemološko – priređivačke pipke. Elaboriranje onoga što je novo u ovoj poeziji izazov je za mnoge buduće analize, kontekstualne sinteze ili taksonomije. Tek u analizama pojedinačnih raskida, lomova, prekida, pregiba ili kontinuiteta sa tradicijom koju je svako za sebe odabrao i nastavlja da bira, stići ćemo do pravih ishodišta ovih projekcija. Van, tu: free želi doprijenijeti da ovakav zbirni generacijski kontekst pređe granice scene i uspostavi novu komunikacijsku zajednicu. Koja, odmah zatim, ovdje zahtijeva I potrebu za demistifikovanjem jedne od utopija posttranzicijske neonostalgije: one o duhu poezije četvoroimenog jezika koji s lakoćom ignoriše i prevazilazi geografske, identitetske, državne i ostale granice. Dekonstukcija je već tu, u četvoroimenosti šire jezičke i književne zajednice, izgrađene na paradoksu kojeg tvore, s jedne strane, činjenica međusobnog jezičkog (spo)razumijevanja i, s druge strane, potreba da se artikulišu i kontekstualizuju pojedinačne mikroklime nacionalnih kultura koje u ovome virtuelnom ili stvarnom jezičkom prostoru operišu. Tako se, dakle, kada je riječ o prekograničnom kulturalnom crossoveru, radi zapravo o nadilaženju ovog vječitog podozrivog podrazumijevanja. Prezrela podozrenja i podrazumijevanja nijesu samo slučaj interkulturalnih inercija i antagonizama. Naprotiv, unutrašnje izgnanstvo umjetnosti snažno obilježava postjugoslovenska društva i njihove novoomeđene kulturne prostore, unutar kojih se odigrava i suočavanje sa tranzicijom poezije iz kulturne u subkulturnu poziciju, i obratno. Unutar novih paradigmi koje nemilosrdno nameće liberalnokapitalistički tržišni model kulture, nalazimo se, svi zajedno, i van i tu, gdje smo samo naizgled free, da izaberemo, to jest da budemo izabrani. S druge strane, hiperkomunikacijska orgija, unutar koje se, samo naizgled, ispunjava Miljkovićevo proročanstvo o poeziji koju će „svi pisati“, otvorila je mogućnosti novih kohezija, zasnovanih na novim generacijskim poetičkim, estetskim i komunikacijskim zajednicama pjesnika Zapadnog Balkana. Upravo saradnja između urednika internet časopisa za književnost, Agona i Prolettera, otvorila je prostor da se napravi ovaj izbor. Možda upravo i u ovom tube-bivstvovanju književnosti leže spasonosni zamasi, da bismo ostali free na svakom od komunikacijskih kanala. Raduje nas zato i jen dva tri lakoća kojom je izdavač OKF učinio dodatni korak da naš izbor – temat, napravljen inicijalno za cetinjski časopis Ars, dobije svoj prošireni oblik, knjigu koju držite u rukama. Vladimir Đurišić

Milka Žicina Devojka za sveTvrdi povezIzdavač NolitO autoruМилка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]БиографијаМилка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]Живот и рад између два ратаГодине 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]Послератни период и сукоб са КПЈПосле ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]Књижевни радМилка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.Објављена делаКајин пут (роман; Београд, 1934)Девојка за све (роман; Београд, 1940)Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)Друго имање (роман; Београд, 1961)Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)Село моје (роман; Београд, 1983)Све, све, све (роман; Загреб, 2002)Сама (роман; Београд, 2009)Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)9/6

Milka Žicina Devojka za sveTvrdi povezIzdavač NolitO autoruМилка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]БиографијаМилка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]Живот и рад између два ратаГодине 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]Послератни период и сукоб са КПЈПосле ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]Књижевни радМилка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.Објављена делаКајин пут (роман; Београд, 1934)Девојка за све (роман; Београд, 1940)Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)Друго имање (роман; Београд, 1961)Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)Село моје (роман; Београд, 1983)Све, све, све (роман; Загреб, 2002)Сама (роман; Београд, 2009)Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)9/6

Nadija Vasif pripada jednoj posebnoj grupi žena poniklih iz smene minulog i sadašnjeg veka: uspešnim poslovnim ženama Bliskog istoka koje su svoju viziju započele u mrtvilu diktatorskih režima, održale je u burnim godinama političkih previranja i obnove radikalnih verskih ideologija, te je ostvarile kao trajnu vrednost koja je sve to nadživela. Rođena 1974. godine u Kairu, Nadija Vasif je kao ćerka dobrostojećih roditelja imala tu sreću da pohađa najbolje strane škole i stekne obrazovanje ne baš svojstveno prosečnoj Egipćanki. „U dva Egipta koja su se međusobno nadmetala, naporedo su egzistirale dve suparničke stvarnosti“, piše ona. U jednoj stvarnosti su bile strane valute, imućne četvrti, škole na evropskim jezicima i knjige. U drugoj stvarnosti – zamišljenoj kao „jednakost za sve“ – tavorila su divlja naselja puna neškolovanih i siromašnih, pod budnim okom državnih monolita koji su nad svime time održavali vlast – i nisu preduzimali ništa. Svesna značaja kulture za život svake države, i takođe svesna da kultura njene zemlje zamire, Nadija Vasif se zajedno sa svojom sestrom i još troje prijatelja odlučila na smeo korak: osnivanje nezavisne moderne knjižare. Između ustajalih državnih knjižara u čijim su skladištima knjige „trunule“ i divljih pijaca polovnih knjiga, Divan je iznikao poput egzotičnog ali i sumnjivog cveta: to nije biblioteka? on ima i kafe?! on ima i ženski toalet ?!!! Nagađajući i pogađajući želje i potrebe svojih klijenata, vlasnice knjižare otisnule su se u hrabar zadatak da svojim sunarodnicima pruže nešto što im je odavno bilo potrebno i ujedno ih naviknu na jedan novi kvalitet za koji nisu ni znali da im je neophodan. Knjižara Divan postoji i sada, i uskoro puni dve decenije. Nadija Vasif opisuje prvih petnaest godina Divanovog života, kada ga je aktivno oblikovala, razvijala i spasavala. Duhovito ali mudro i sa dubokim znanjem, ona istovremeno opisuje život knjižare i svoje zemlje i beleži sopstvene memoare. To trojstvo – knjižara, Egipat i Nadija – neminovno prolazi kroz ista iskušenja i suočava se sa istim izazovima. Kroz sve te periode – doba birokratije, doba revolucije, doba komercijalizacije – Nadiju vodi njena duboka ljubav prema knjigama. No ona je pre svega sposobna poslovna žena. Njeni Letopisi jedne knjižarke iz Kaira stoga je svojevrstan priručnik o intuitivnom rukovođenju, učenju u hodu i inovativnom savlađivanju specifičnih problema koje zapadni svet ne poznaje. Zabrinuta za budućnost svoje dece i umorna od razapetosti između bezbroj obaveza, pa i od mnogobrojnih borbi s vetrenjačama, Nadija Vasif na kraju će se povući iz života Divana i preseliti se u Englesku, ali Divan ostaje njen trajni pečat koji je promenio kulturno lice Kaira.

Opis "Letopisi jedne knjižarke u Kairu - Nadija Vasif" Nadija Vasif pripada jednoj posebnoj grupi žena poniklih iz smene minulog i sadašnjeg veka: uspešnim poslovnim ženama Bliskog istoka koje su svoju viziju započele u mrtvilu diktatorskih režima, održale je u burnim godinama političkih previranja i obnove radikalnih verskih ideologija, te je ostvarile kao trajnu vrednost koja je sve to nadživela. Rođena 1974. godine u Kairu, Nadija Vasif je kao ćerka dobrostojećih roditelja imala tu sreću da pohađa najbolje strane škole i stekne obrazovanje ne baš svojstveno prosečnoj Egipćanki. „U dva Egipta koja su se međusobno nadmetala, naporedo su egzistirale dve suparničke stvarnosti“, piše ona. U jednoj stvarnosti su bile strane valute, imućne četvrti, škole na evropskim jezicima i knjige. U drugoj stvarnosti – zamišljenoj kao „jednakost za sve“ – tavorila su divlja naselja puna neškolovanih i siromašnih, pod budnim okom državnih monolita koji su nad svime time održavali vlast – i nisu preduzimali ništa. Svesna značaja kulture za život svake države, i takođe svesna da kultura njene zemlje zamire, Nadija Vasif se zajedno sa svojom sestrom i još troje prijatelja odlučila na smeo korak: osnivanje nezavisne moderne knjižare. Između ustajalih državnih knjižara u čijim su skladištima knjige „trunule“ i divljih pijaca polovnih knjiga, Divan je iznikao poput egzotičnog ali i sumnjivog cveta: to nije biblioteka? on ima i kafe?! on ima i ženski toalet?!!! Nagađajući i pogađajući želje i potrebe svojih klijenata, vlasnice knjižare otisnule su se u hrabar zadatak da svojim sunarodnicima pruže nešto što im je odavno bilo potrebno i ujedno ih naviknu na jedan novi kvalitet za koji nisu ni znali da im je neophodan. Knjižara Divan postoji i sada, i uskoro puni dve decenije. Nadija Vasif opisuje prvih petnaest godina Divanovog života, kada ga je aktivno oblikovala, razvijala i spasavala. Duhovito ali mudro i sa dubokim znanjem, ona istovremeno opisuje život knjižare i svoje zemlje i beleži sopstvene memoare. To trojstvo – knjižara, Egipat i Nadija – neminovno prolazi kroz ista iskušenja i suočava se sa istim izazovima. Kroz sve te periode – doba birokratije, doba revolucije, doba komercijalizacije – Nadiju vodi njena duboka ljubav prema knjigama. No ona je pre svega sposobna poslovna žena. Njeni Letopisi jedne knjižarke iz Kaira stoga je svojevrstan priručnik o intuitivnom rukovođenju, učenju u hodu i inovativnom savlađivanju specifičnih problema koje zapadni svet ne poznaje. Zabrinuta za budućnost svoje dece i umorna od razapetosti između bezbroj obaveza, pa i od mnogobrojnih borbi s vetrenjačama, Nadija Vasif na kraju će se povući iz života Divana i preseliti se u Englesku, ali Divan ostaje njen trajni pečat koji je promenio kulturno lice Kaira.

Stojan Novaković Istorija i tradicijaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.9/5

Haris K. Skarlakidis - Sveti Oganj Cudo na Hristovom grobu na dan Velike subote Cetrdeset pet istorijskih svedocanstava (IX-XVI vek) Elea, Atina, 2011. Mek povez, 288 strana, bogato ilustrovano, posveta autora. RETKO! Blagodatni oganj (grč. Ἄγιον Φῶς) predstavlja plamen koji se po tvrdnji vernika čudesno pojavljuje na Svetom Grobu U Jerusalimu na bogosluženju Velike subote, uoči pravoslavnog Vaskrsa. Pojava blagodatnog ognja po verovanju većine vernika predstavlja vidljivu projavu Duha Svetoga i potvrdu vaskrsenja Isusa Hrista. Praznično bogosluženje Velike Subote i priziv blagodatnog ognja zajedno služe Pravoslavna crkva u Jerusalimu, Srpska pravoslavna crkva i Jermenska apostolska crkva. Bogosluženju prisustvuju i sveštenici Koptske i Sirijske orijentalno-pravoslavne crkve, kao i predstavnici franjevačkog reda Rimokatoličke crkve. Bogosluženje Velike subote u hramu Svetog Groba (crkva Vaskrsenja Hristovog) liturgijski podseća na događaje Hristovog stradanja, pogreba i sahrane. [1] Ujedno predstavlja i uvod u njegovo Vaskrsenje. Obred Silazak Blagodatnog ognja na Veliku subotu 2018. godine Blagodatni oganj se „priziva“ nakon što se prethodno proveri da u hramu ne postoje bilo kakva zapaljiva sredstva. Nakon toga, sledi „priziv“ Duha Svetoga i jerusalimski patrijarh prvi prima oganj na svoju sveću i predaje ga ostalima. Vernici tvrde da oganj pri dodiru ne stvara opekotine, niti osećaj toplote. Istorija Neutralna tačka gledišta ovog članka je osporena. Relevantna rasprava se može pronaći na stranici za razgovor. Ne uklanjajte ovu poruku dok se steknu uslovi za to. (detaljnije o uklanjanju ovog šablona obaveštenja) Po predanju jerusalimske crkve, bilo je dva pokušaja od strane drugih crkava da „prizovu“ Blagodatni oganj. Prvi je bio od strane rimokatoličke crkve, u vreme krstaške vladavine, kada su katolici na silu oduzeli od pravoslavnih svetkovinu Svetog ognja.[traži se izvor] Međutim, kako im se Oganj nije javljao nakon nekoliko sati molitve, vratili su „priziv“ Blagodatnog ognja pravoslavnom patrijarhu. Od tada se Sveti oganj opet počeo „javljati“.[2][3] Drugi pokušaj se dogodio u 16. veku od strane Jermenske crkve. Jermeni su na Veliku Subotu, na dan svetkovine Svetog Ognja, potplatili turske činovnike[traži se izvor] da ne dozvole ulazak jerusalimskom patrijarhu u Crkvu Svetog Groba (Hram Vaskrsenja Hristovog). Prema predanju Jerusalimske crkve, pošto nije pušten unutra, patrijarh Sofronije se počeo moliti napolju i posle izvesnog vremena Blagodatni oganj se neočekivano „spustio“ kroz stub ulaznih vrata hrama, pri tome se stub raspukao a oganj je zapalio svežanj sveća koje je patrijarh Sofronije držao u rukama. Od tada više nije bilo pokušaja da se od pravoslavnih preotme priziv Blagodatnog ognja.[4][5] Za priziv Svetog Ognja postoje prethodne pripreme koje se moraju obaviti.[6][7][8]

BOŽANSKE SITNICE Vasa Pavković, Milan Đurić NOVO za poklon idealno Lib22 Žanrovi: Domaći pisci, Publicistika Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 85 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 25 cm Opis Postoje knjige čije pisanje podrazumeva znanje, nadarenost, puku prilježnost... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti za radni sto i na papir preneti zamišljeno. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za pisanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – koračati ravnicom, ići uz breg, silaziti padinom, pratiti reku, verati se vododerinom, zalaziti u rit, lutati šumom... Reklo bi se odreda obične radnje, mada je retko ko od nas spreman da skrene sa asfaltiranog puta, da pođe manje ustaljenom stazom, još manje nesigurnim bogazom. Retko ko je od nas spreman da se makar i na tren oseti izgubljenim u ravnici, da posrće uz breg, da se kotrlja padinom, da se probija kroz rečni gustiš, da kvasi noge u močvarnom rukavcu, da rizikuje da mu šikara izgrebe lice i ruke... A pisanje ove knjige nije moguće bez svega nabrojanog. Postoje knjige čije čitanje podrazumeva predznanje, radoznalost, vreme... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti na stolicu, u fotelju ili na klupu, i listati stranice. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za čitanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – sklopiti korice, izaći, skrenuti sa puta, uposliti telo i čula, posmatrati... uvideti da, zapravo, jedinu zbrku u prirodi pravi čovek, da je sve drugo odavno uređeno. Bez obzira na to koliko nam se sve to drugo, osim nas samih, činilo kao skup sitnica. Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Svetski poredak : politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta : ogled (tvrdi povez) - Dragan R. Simić Izdavač: Clio Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Format: 22 cm Povez: Tvrdi Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

Knjiga je kao nova. Pijanista - Alesandro Bariko Izdavač: Paideia Godina izdanja: 2022 Broj strana: 90 Format: 21 cm Povez: Broširani U očima ljudi se vidi ono što će videti, a ne ono što su videli. Tako je govorio: ono što će videti. T.D. Lemon Novečento, magični pijanista koji je nekoliko dana nakon rođenja donešen na brod Virdžinija i nikada se sa njega nije iskrcao. Plovio je od Evrope do Amerike i natrag ko zna koliko puta svirajući na svom klaviru neponovljivu muziku. „On možda nikada nije video svet. Ali već dvadeset sedam godina taj svet je prolazio kroz ovaj brod: i on ga je, već dvadeset sedam godina, na tom brodu, uhodio. I krao mu dušu“ – kaže Bariko opisujući svog jedinstvenog junaka. Njegova muzika bila je most između dva kopna, spajala je prostranstva mora i iskustva života putnika i pijaniste u mikro svetovima neponovljivo odsviranih akorda.Došao je sa novim vekom i putovao kroz prostor i vreme ne palubi broda koji je bio njegov život. Kada je prestala era parobroda i velikih putovanja rešio je da nestane u moru sa svim onim što je imalo prefiks „veliko“ i uzvišenošću svoje muzike i neponovljivošči svoje sudbine. Alesandro Bariko (Alessandro Baricco, 1958) nesporno je jedan od najoriginalnijih italijanskih pisaca. Pored proze koja je prevedena na više svetskih jezika on piše i filmske scenarije, eseje i kritike, režira i glumi u filmovima. Diplomirao je na konzervatorijumu na odseku za klavir. Njegova prva knjiga Zamkovi gneva donosi mu evropska priznanja a Svila – svetsku slavu, kao i romani i Pijanista i City. Napisao je jedanaest romana, tri knjige eseja i nekoliko scenarija za pozorište. Njegovi novinski članci objavljeni su pod nazivom Barnum, Barnum 2 i Next. Poigravanje žanrovima i stilom, originalni iskaz koji se menja u svakoj knjizi čine Barika jednim od najautentičnijih glasova svetske književnosti. On stalno istražuje i često njegovi junaci vlastitom sudbinom i književnom egzistencijom oblikuju poetiku i stilsku formu romana, on im stvara dovoljno prostora i imaginacije da se razviju u jedinstvenim proznim formama. Zato je svaki njegov roman originalno putovanje na koje pisac kreće zajedno sa svojim čitaocem.

Knjiga je kao nova. Svetski poredak : politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta : ogled (meki povez) - Dragan R. Simić Izdavač: Clio Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Format: 22 cm Povez: Broširani Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

O knjizi Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: „Jesi li srećna, Ema?“ Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu.

O knjizi Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: „Jesi li srećna, Ema?“ Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petrovaradin (mađ. Pétervárad, nem. Peterwardein / Petersburg, lat. Petropolis / doslovno Petrovgrad) je gradsko naselje grada Novog Sada u Južnobačkom okrugu i nekadašnji utvrđeni grad pored Dunava. Danas je deo užeg gradskog područja Novog Sada. Prema popisu iz 2011. bilo je 14810 stanovnika. Istorija Petrovaradina je neposredno povezana sa istorijom Petrovaradinske tvrđave, kao i sa istorijom Novog Sada i obližnjih Sremskih Karlovaca. Tokom 18. veka, za vreme habzburške vlasti, Petrovaradin je postao sedište Petrovaradinske regimente, a počevši od 1783. godine u ovom mestu se nalazilo sedište generalne komande za čitavu sremsko-slavonsku granicu. iz sadržaja: Čovek koji je od uništenja spasao Petrovaradinsku tvrđavu rizikujući život Đildo Pesapane ostao je bez pomena, a većini Novosađana on je danas potpuno nepoznat. Oktobra 1944. godine nemačka vojska povlačila se sa Balkana, ostavljajući za sobom uništena vojna postrojenja i mostove. Takva sudbina trebalo je da stigne i Petrovaradinsku tvrđavu, jer su ispod nje u železničkom tunelu, Nemci ostavili “30 vagona municije”. Namera Nemaca bila je da se prilikom bega miniraju železnički most i tunel. Most je srušen i do danas samo su ostali stubovi podsećaju Novosađane da je nekada bio tu, no barut u tunelu ispod Tvrđave nikada nije zapaljen. Zasluge za to idu tada dvadesetčetvorogodišnjem Đildu Pesapaneu koji je kao italijanski ratni zarobljenik prenosio eksploziv. Posao mu je bio da opskrbljuje nemačke flak baterije koje su kao protivvazdušna odbrana korišćene za odbranu mosta. Ipak, Pesapane je imao druge planove. Zajedno sa nekoliko drugova povezao sa “ilegalcima”, pobegao je iz Tvrđave i uspeo da obavesti Petrovaradince o nameri Nemaca. Zajedno sa meštanima vratio se nazad, pronašao i presekao žice u tunelu koje su vodile do eksploziva. Isto je to pokušao i na Mostu, ali je on bio jako dobro čuvan, zbog čega nije uspeo da mu izmeni sudbinu. sadržaj knjige na fotografijama postavki..... ** ** ** Praistorija Prema ranijim saznanjima, na Petrovaradinskoj tvrđavi prvo ljudsko naselje postojalo je još 4500. godina pre nove ere ali nakon arheoloških otkrića na samom početku istraživanja istorija ovog prostora pomerena je na period 19.000-15.000 godina pre nove ere. Zahvaljujući tome znamo da čovek u kontinuitetu nastanjuje prostor Petrovaradinske stene od praistorije do danas, pa čak i paleolitu kada su se ljudska staništa uglavnom nalazila u pećinama. Srednji vek Posle eneolita na Petrovaradinskoj steni su se smenjivale različite kulture. Oko stote godine pre nove ere ove prostore naseljavaju Kelti koje sto godina kasnije smenjuju Rimljani koji utvrđivanjem granice na Dunavu grade tvrđavu Kuzum (lat: Cusum) koju će u petom veku razoriti Huni. Polovinom XIII veka skoro na istom mestu naseljavajcu se katolički monasi iz reda ” cistercita” ( lat. ‘ordo cisterciensis’). Dozvolom ugarskog kralja Bele IV grade manastir koji nazivaju Belakut. Manastir je nakon provale Tatara utvrđen. Veći značaj tvrđava dobija sa povećanom opasnošću od novoh osvajača – Turaka Osmanlija. U Petrovaradinu često je boravio mađarski kralj Matija Korvin. Tu je 1463. godine sklopio ugovor sa Mletačkom republikom i istovremeno razgovarao sa vlastelom oko odbrane od Turaka. Godine 1475. godine Korvin donosi odluku da zarati sa Turcima. Mađarski kralj Vladislav II takođe posećuje Petrovaradin gde raznim olakšicama podstiče napore da se sakupi više radne snage na opravkama kula i bedema. Nadbiskup Petara Varadi 1501. godine uz velike napore uspeva da obnovi tvrđavu. Izgled Petrovaradinske tvrđave u srednjem veku Tvrđava se sastojala iz dva dela – spoljašnjeg i unutrašnjeg. Glavna kapija spoljašnjeg zida koja je imala mali pokretni drveni most sagrađena je tokom XV veka. Ispred spoljnog zida tvrđave nalazio se dubok rov. Spoljni zid je samo sa istočne strane imao sve polukule ojačane potpornim stubovima. Od spoljne kapije vodio je put prema kapiji unutrašnje tvrđave koja je bila pravougaonog oblika. Istočni zid unutrašnje tvrđave je bio zajednički zid sa spoljašnjim zidom. Gde su bili spojeni bio je ojačan polukulama. Ovaj zid je takođe bio pojačan potpornim kosim stubovima a na zapadnoj strani je imao dve polukule kao pojačanje. U sredini unutrašnje tvrđave nalazila se crkva čija je apsida bila okrenuta ka istoku. Sa obe strane crkve nalazili su se okrugli rezervoari za vodu. U severozapadnom delu unutrašnje tvrđave nalazila se komandantova palata. Na levoj obali Dunava nalazio se mostobran oko koga je bio rov ispunjen vodom. Na zapadnoj strani zida mostobrana nalazila se kula za artiljerijsku bateriju sa pet otvora za topove. Na severnoj i južnoj strani zida nalazile su se kapije. Opsada 1694. godine Pred opasnošću od Turaka, na Petrovaradinskoj tvrđavi se dosta radilo. Izgrađena su dva pojasa zemljanih šančeva na južnoj strani tvrđave. Ovaj element poljske fortifikacije, prvi put se pominje 1692. a dupliran je 1694. godine po nalogu grofa Karafe. Veliki vezir Surmeli Ali-paša stigao je iz pravca Beograda pre Petrovaradinsku tvrđavu 9. septembra 1694. godine. Dunavom je plovila turska ratna flotila. Namera je bila da opsadom zauzmu tvrđavu. Bombardovanje je počelo 12. septembra sa kopna i vode. Početak obnove tvrđave i bitka 1716. godine Katastrofalan poraz Turske vojske kod Sente stvorio je povoljne uslove za austrijance na mirovnim pregovorima u Karlovcima 1699. godine. Prvi plan za izgradnju tvrđave izradio je inženjerski pukovnik grof Matijas Kajzersfeld a naredni inženjerski pukovnik grof Luiđi Ferdinando Marsilji. Za izvršenje radova bio je zadužen inženjerski pukovnik Mišel Vamberg a nakon njegove smrti (1703.) inženjerski pukovnik Gisenbir do 1728. godine. Tvrđava je polako dobijala svoj oblik. Sagrađeni su bastioni, ravelini i kontragarde na gornjoj tvrđavi. Položeni su temelji stalnih objekata. Sagrađen je novi mostobran i malo utvrđenje na Velikom ratnom ostrvu. Bedemi donje tvrđave ozidani su 1711. godine. Radove prekida izbijanje novog Austrijsko-turskog rata (1716-1718). Opkolivši Petrovaradin turska vojske je započela bombardovanje i kopanje rovova ka tvrđavi. Sa druge strane tokom noći između 4 i 5 avgusta Eugen je prebacio svoje trupe na Sremsku stranu i u rano jutro napao tursku vojsku koja nije očekivala napad. Sjajna ofanzivna taktika Eugena Savojskog i vođenje trupa njegovih generala rešilo je bitku sa dvostruko brojčano nadmoćnijim neprijateljem za četiri sata. Austrijski gobici su iznosili 2212 poginula vojnika, 2358 ranjenika od toga 206 oficira. Gubici među turkom vojskom su procenjeni između 6.000 i 30.000 vojnika. Nastavak izgradnje tvrđave Pošto je granica između Austrije i Turske sa Srema pomerena na centralnu Srbiju Petrovaradinska tvđava je ostala u pozadini i manje važna. Radovi na izgradnji su usporeni a zastoj nastaje 1728. godine. Sve do 1753. godine Zamašni radovi na tvrđavi započeti 1753. godine menjaju izgled vodenog grada, gornje tvrđave, mostobrana, “hornverka”, ruše se neozidani bedemi “kronverka”. Izgrađuju se nove kasarne, barutni magacini, staje i topovse šupe i konjušnice. Ovi radovi rađeni su do 1766. godine. Vojni inženjer i komandant minerskog korpusa major Šreder započine 1764. godine planove na izgradnji kontraminskog sistema (Podzemne vojne galerije) ispod “hornverka” u dužini od 16 kilometara. Izradnja kontraminskog sistema potrajala je do 1776. godine. Zvanično, poslednji radovi na izgradnji tvrđave su obavnjeni 1780. godine ali se sa radovima produžilo do 1790. godine kada petrovaradinska tvrđava postaje najsavremenije naoružana tvrđava cele Monarhije. Tadašnje njeno naoružanje sastojalo se od 400 artiljerijskih oruđa rezličitog kalibra što je za tadašnje prilike bio izvanredno veliki broj. Čovek koji je spasao Petrovaradinsku tvrđavu Nakon Prvog svetskog rata, Petrovaradinska tvrđava ulazi u sastav novoformirane države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kako su, razvojom vojne tehnike, tvrđave sagrađene tokom 17. i 18. veka izgubile svoj strategijski značaj i namenu, vojni vrš odlučuje da se potpuno ili delimično sruše tvrđave u Beogradu, Osijeku, Brodu, Rači, Karlovcu… na listu za rušenje bila je i Petrovaradinska tvrđava. Pukovnik Dragoš Đelošević, čovek koji je bio zadužen ovaj nezahvalan posao naredio je rušenje ovih tvrđava ali je poštedeo te sudbine Petrovaradinsku tvrđavu. Govorilo se da ju je poštedeo jer mu je bila “suviše lepa da bi je srušio”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Temelji bogočovečje duhovnosti 185str.,meki povez,20cm, Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 — Klamar, 24. mart 1948)[1][2] bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački. Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine. Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti. Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski , načelnik ČEKA-e. Proterivanje iz Rusije Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske. Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa. Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza. Filozofija U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva. U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha. Stvaralaštvo Duhovna kriza intiligencije (1910) Filosofija slobode (1911) Aleksej Stepanovič Homjakov (1912) Duša Rusije (1915) Smisao stvaralaštva (1916) Nacionalizam i imperijalizam (1917) Nacionalizam i mesijanizam (1917) Kriza iskustva (1918) Sudbina Rusije (1918) Mirosozercanije Dostojevskog (1923) Smisao istorije (1923) Novo srednjovekovlje (1924) Konstantin Leontijev (1926) Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928) O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928) Marksizam i religija (1929) O samoubistvu (1931) Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931) Hrišćanstvo i klasna borba (1931) O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931) Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933) Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934) Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934) Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937) Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938) O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939) Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946) Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947) Samospoznaja (1949) Carstvo duha i carstvo ćesara (1949) Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952) Izvor i smisao ruskog komunizma (1955) Istina i otkrovenje (1996) Filosofija nejednakosti Jakob Beme Nova religijska svest i društvena stvarnost Duh i sloboda Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji

Nikolaj Berdjajev - Opit eshatoloske metafizike Stvaralastvo i objektivizacija Bogoslovski fakultet SPC, Beograd, 2000. Mek povez, 345 strana. Na poslednjem listu potpis bivse vlasnice. RETKO! Николај Александрович Берђајев[а] (рус. Николай Александрович Бердяев; Кијев, 18. март 1874 — Кламар, 24. март 1948)[1][2] био је руски религијски и политички филозоф, представник егзистенцијализма. Биографија Рођен је у Кијеву у аристократској породици. Мајка му је била полуфранцускиња, а отац Рус. Похађао је војну школу, из које је избачен због недовољне оцене из веронауке. Вероучитељ вероватно није могао да претпостави да ће Николај Александрович постати изузетно значајан религиозни мислилац, кога у црквеним круговима називају пророком, доктор теологије и лауреат за Нобелову награду. Са свега четрнаест година чита Хегела, Канта и Шопенхауера. Од раног детињства говори француски (језик који су користили у кући) и немачки. Одлучује да се посвети интелектуалној каријери и 1894. године се уписује на Кијевски универзитет.[3] Тамо постаје марксист и после хапшења на студентским демонстрацијама, четири године касније, избачен је са универзитета. И после тога наставља са активностима усмереним против власти и бива осуђен на прогонство у унутрашњост у трајању од три године. Године 1904. се жени са Лидијом Трушеф, својом животном сапутницом, и пар се сели у Петроград, престоницу и тадашњи центар интелектуалне и револуционарне активности. Два пута је за време царске Русије боравио у затвору и привремено прогнан у унутрашњост Русије, и два пута за време бољшевизма. Једном приликом је недељу дана провео у затвору Чеке да би га на крају испитивао сам Ђержински, начелник ЧЕКА-е. Протеривање из Русије Године 1922. Берђајев је протеран са женом Лидијом и њеном сестром Јевгенијом Рап из Русије заједно са многим писцима и филозофима. Неко време борави у Берлину, а затим у Паризу и на југу Француске. Крајем септембра месеца 1945. године, Лидија умире услед парализе мускулатуре грла која је била праћена отежаним говором и узимањем хране. Берђајев остаје да живи са својим најбољим пријатељем, Лидијином сестром, Јевгенијом Рап. Универзитет у Кембриџу му 1947. године додељује докторат теологије honoris causa. Умро је за својим писаћим столом у марту 1948. у Кламару у близини Париза. Филозофија У средиште своје филозофије је ставио слободу, за коју је сматрао да постоји ван Бога (под утицајем немачких мистичара, у првоме реду Јакоба Бемеа). Сматрао је да је човек позван да ствара заједно са Богом и да је овај живот у ствари осми дан стварања на који је човек позван. Верује да се човек може оправдати стваралаштвом. Специфичан је и његов однос према идеји пакла, за који сматра да не постоји, али у својој филозофској аутобиографији исповеда да се сваког дана са сузама моли за све оне који се муче у пакленим мукама. Прихвата Фјодоровљево условно тумачење апокалипсе, по коме је само пут зла предодређен, док је Божији пут, пут слободе и стваралаштва. У Петрограду је основао Религиозно филозофско друштво. Под разним утицајима ствара сопствени филозофски систем као својеврсни егзистенцијализам. Сматра императивним враћање цркви и хришћанству, односно хришћанском свету као уточишту законитости и морала и цивилизације на разуму засноване. Дух човека који је створио технику није у стању завладати њоме, мењајући притом органско-ирационално с организационо-рационалним. Машина мења човечји рад и то треба да уништи ропство и сиромаштво човека, али машина се не покорава ономе што је од ње тражено, већ машина намеће нова, своја правила. Злоупотреби машине није кумовала машина, већ баш човек. Машина може бити моћно средство победе над природом ако је човек слободног духа. Дела Духовна криза интилигенције (1910) Философија слободе (1911) Алексеј Степанович Хомјаков (1912) Душа Русије (1915) Смисао стваралаштва (1916) Национализам и империјализам (1917) Национализам и месијанизам (1917) Криза искуства (1918) Судбина Русије (1918) Миросозерцаније Достојевског (1923) Смисао историје (1923) Ново средњовековље (1924) Константин Леонтијев (1926) Философија слободнога духа. Проблематика и апологија хришћанства (1928) О достојности хришћанства и недостојности хришћана (1928) Марксизам и религија (1929) О самоубиству (1931) Руска религиозна психологија и комунистички атеизам (1931) Хришћанство и класна борба (1931) О човековом позвању. Опит из парадоксалне етике (1931) Хришћанство и активност човека (1933) Судбина човека у савременом свету (1934) Ја и свет објеката. Оглед о усамљености и дружењу (1934) Дух и реалност. Основе богочовечанске духовности (1937) Хришћанство и антисемитизам. Религиозна судбина јеврејства (1938) О ропству и слободи човековој. Оглед персоналистичке философије (1939) Руска идеја. Основни проблеми руске мисли IXX и почетка XX века (1946) Опит есхатолошке метафизике (стваралаштво и објективизација) (1947) Самоспознаја (1949) Царство духа и царство ћесара (1949) Егзистенцијална дијалектика Божанског и људског (1952) Извор и смисао руског комунизма (1955) Истина и откровење (1996) Философија неједнакости Јакоб Беме Нова религијска свест и друштвена стварност Дух и слобода Субјективизам и индивидуализам у друштвеној философији

36836) ČOVEK BEZ SVOJSTAVA 1 i 2 , Robert Muzil , Ethos i Beoknjiga Beograd 2007 , Ovaj roman kao i druga dela Roberta Muzila (1880-1942), odlikuje jezička virtuoznost i misaona strukturalnost, koja ovog pisca svrstava u sam vrh evropske književnosti, i koja, možda više nego ikad ranije, imaju veoma izražen uticaj na tokove svetske književnosti. Premda još nije dovoljno istraženo, književno delo ovog vrhunski i svestrano obrazovanog pisca uzdiže ga u sam vrh najelitnijih pisaca XX veka. Skeptični kao i Muzilov junak, sami i bez smisla, pitamo se postoji li uopšte država čije godišnjice slavimo. Pošto je kušao sa svakog drveta saznanja, od onog davnog biblijskog, do poslednjeg, nihilističkog, koje pupi u drugoj polovini devetnaestog veka, zlokobno se rascvetava i obeležava ceo dvadeseti vek i ulazi u dvadeset prvi, moglo bi se reći da je današnji čovek u sličnoj situaciji u kojoj se nalazio Ulrih, glavni junak romana Roberta Muzila (1880–1942) „Čovek bez svojstava”. Skalu užasa i velikih vrednosti koje je prošao za dva ili više milenijuma, koju neki doživljavaju kao čovekov stalni napredak u visine, a drugi kao permanentni pad i još veći pad u svetski kal, učinili su od najinteligentnije vrste na zemlji biće koje je sve manje zainteresovano za svet oko sebe, biće koje se ne opredeljuje (jer su se svi izbori pokazali kao promašeni), koje zaviruje u svoju nutrinu, pokušavajući na nađe kakav-takav izlaz. Tako smo, a da možda toga nismo ni svesni, postali sabraća Muzilovog junaka – postali smo ljudi bez svojstava, bez smisla za stvarnost u koju smo, sartrovski rečeno, bačeni bez svoje želje i bez svoje želje učestvujemo u nekim događajima koji nas se i ne tiču, simuliramo živa bića, a zapravo smo samo jedan Bodrijarov simulakrum. U tome se sastoji naš nazovinapredak – sami i bez smisla za život zavaravamo se pred konačnom istinom tako što, kao i Ulrih, pripremamo proslavu neke godišnjice, sumnjičavi i skeptični kao i Muzilov junak, pitajući se postoji li uopšte država čiju godišnjicu slavimo. U „Čoveku bez svojstava” ta nazovidržava jeste „Kakanija” (to jest k. u. k. monarhija, što će reći carska Austro-Ugarska u poslednjoj godini pred početak Prvog svetskog rata). I, dok ceo svet zna da se „Kakanija” (kakvog li nenadmašnog Muzilovog cinizma!) raspada, Ulrihu nepoznata država, iako u njoj živi, paradira i priprema se za prvu veliku svetsku klanicu. U toj „sablasno-nestvarnoj” atmosferi, Ulrih, kao sekretar odbora za proslavu jednog važnog jubileja kakanijske monarhije, biva uvučen u društvo ljudi kojima ne pripada, koje ne razume i, povrh svega, nema nikakve sličnosti s njima, ni ideološke ni intelektualne. Nesvesni raspada koji se, zapravo, već događa, iako rat još nije ni počeo, okupljeno društvo beskrajno i jalovo razmatra program velike proslave, ne shvatajući da im stvarnost već kuca u glavu. Iako ga je Muzil nazvao „čovekom bez svojstava”, Ulrih je zapravo jedini koji vidi tu užasnu jalovost koja najavljuje raspad dojučerašnje moćne države po svim šavovima; iako sumnja u „stvarnost zbilje”, on je jedini koji tu zbilju oseća, pa makar to bilo samo snatrenje nekog smislenijeg života, i na kraju (kakvog li obrta?), on, „čovek bez svojstava”, jedini je ljudsko biće koje sve to vidi i oseća. Muzil se dugo pripremao za pisanje svog glavnog nedovršenog dela. Prva sveska romana objavljena je 1930. godine, druga tri godine kasnije, a treća (nedovršena) posle njegove smrti, 1943. godine. Prva sveska ovog obimnog romana obuhvata građu cele prve knjige, podeljena u dva dela koja je pisac nazvao: „Kao neki uvod” i „Uvek jedno te isto”. Velika svetska ekonomska kriza tridesetih godina nije omela Muzila da za tri godine štampa drugu svesku. Da bi obezbedio sredstva za život on, inženjer mašinstva i doktor filozofije (doktorirao na Ernstu Mahu), dakle čovek različitih i izuzetnih sposobnosti, počinje da se bavi i nekim „sitnijim” stvarima – piše eseje za novine i odlazi u Berlin da bi radio kao pozorišni kritičar. Baš kad su nacisti došli na vlast, Muzil zbog svoje savesti napušta Nemačku i ponovo se vraća u Beč, gde mu 1933. godine izlazi druga sveska „Čoveka bez svojstava”. Ubrzo, pošto je nacističko ludilo doživelo neviđene razmere, a njegova jalova „Kakanija” postala deo Trećeg rajha, Muzil kao i većina bečkih intelektualaca dobrovoljno ili prinudno odlazi u izgnanstvo. Muzil to čini dobrovoljno, uostalom kao i mnogi nemački pisci (Tomas Man, Herman Hese), nastavljajući da stvara u neutralnoj Švajcarskoj i, naravno, da zajedno leče svoju savest zbog moralnih grozota koje je jedan austrijski, dakle kakanijski, kaplar sprovodio nad narodom koji je iznedrio Kanta, Hegela, Getea, Šilera, Baha... Na svoju sreću, ili možda nesreću, Muzil nije doživeo kraj rata, niti objavljivanje treće sveske svog „Čoveka bez svojstava”. Nezavršen, pojavio se 1943. u Švajcarskoj, godinu dana posle njegove prerane smrti, verovatno i kao posledica bede i zaborava u kojima je živeo. Tek su njegova literarna sabraća, pre svih Tomas Man, posle rata obnovili sećanje na njega, podsetivši one stare, zaboravne i jalove kakanijske, kao i nove generacije da je Muzilov roman jedan od najvećih romana dvadesetog veka. Ironija i nenadmašna psihologija, protkana čitavim esejističko-filozofskim pasažima, protkana Muzilovim samosvojnim jezičkim obrtima, dugo su za savremenike bile nerazumljive. Današnje generacije obrazovanih čitalaca pronašle su u Muzilovom romanu dah vremena u kojem živimo, onaj trenutak kad si sam i kad te ne razumeju jer nisi svrstan ni u kakve redove, civilne ili vojničke, bili oni kakanijski, nacistički, staljinistički, globalistički ili čak demokratski! Onaj ko može da proživi život izvan svih dogmi i društveno poželjnih pravila – zaslužuje u najboljem značenju naziv „čoveka bez svojstava”. POTPUNO NOVO , 2 knjige , tvrd povez, format 15,5 x 21 cm , ćirilica, 609 + 882 strane

Gi de Mopasan Posle ljubaviMeki povezIzdavač Svjetlost SarajevoEdicija Džepna knjigaАнри Рене Албер Ги де Мопасан (франц. Henry René Albert Guy de Maupassant;[1][2][2][3][4][5] Турвил сир Арке, 5. август 1850 — Париз, 6. јул 1893) био је француски реалистички писац.Мопасан је рођен у месту Шато де Мироменил (Château de Miromesnil), код Дјепа у Француској. Писао је приповетке и романе. Иако су његови `Стихови` били почетнички неуспех, Мопасан прозаист је постао `највећи песник маглене и хладне нормандијске равнице, непролазне лепоте њених нежних и страстних пејзажа`. Кад пише о људима, то су људи `који су изгубили вољу за животом`. Чак и кад воле живот, јунаци његових новела и прича не умеју да живе. Они су жртве страсти и трагичних неспоразума.[6][7]БиографијаМопасан са 7 годинаМопасанови су били стара лоренска породица која се доселила у Нормандију средином 18. века. Његов отац се 1846. оженио Лором де Поатевен (Laure Le Poittevin), девојком из добростојеће грађанске породице. Лора и њен брат Алфред су се у детињству често играли са сином руанског хирурга, Гиставом Флобером, који је касније снажно утицао на живот Мопасана.[8] Била је то жена неуобичајеног литерарног укуса за то време, а врло добро је познавала класике, нарочито Шекспира. Будући да је била раздвојена од мужа, своја два сина, Гија и Ервеа, подизала је сама.Све до своје тринаесте године, Ги је са својом мајком живео у Етретау, где је неометано растао уживајући у благодетима приморског села: знао је често са рибарима ићи у риболов или разговарати са локалним сељацима на њиховом дијалекту. Био је толико привржен мајци да је, након што је уписан на богословију у Иветоу, врло брзо успео у настојању да буде избачен из школе и да се врати мајци.[9] Из те фазе његовог живота потиче и његова изражена одбојност према религији.Потом је био послат у руански Лицеј Пјер Корнеј, где је почео да се интересује за поезију, али се успешно опробао и у глуми.[10] Француско-пруски рат избио је убрзо након што је Ги завршио колеџ 1870. године, па се он одмах пријавио као добровољац, часно се борећи на фронту. Након завршетка рата 1871. године, напустио је Нормандију и дошао у Париз, где је следећих десет година радио као поморски службеник. У тих десет година једина разонода му је била веслање по Сени недељом и празницима. У то време Гистав Флобер му је постао тутор и својеврстан литерарни водич у његовим књижевним и новинарским почецима. У Флоберовој кући сусрео је руског романописца Ивана Тургењева и Емила Золу, као и многе друге представнике реализма и натурализма. У то време пише песме и кратке драме.Године 1878. прешао је у Министарство јавног информисања, где је постао спољни уредник неколико водећих новина тог времена као што су Фигаро, Жил Бла, Голоаз и Л Еко д Пари, док је своје слободно време посветио писању романа и приповедака. Године 1880. објавио је своје прво ремек-дело Boule de suif, које је одмах постигло велик успех. Флобер је то дело описао као „ремек-дело за сва времена“.Мопасанов најплоднији период био је од 1880. до 1891. Поставши славан својом првом приповетком, марљиво је писао и стварао два, а понекад и четири дела годишње. Срећан спој књижевног талента и смисла за бизнис донео му је право богатство. Године 1881. објавио је прву књигу приповедака под насловом Кућа Телијеових (La Maison Tellier), која је у само две године достигла дванаест издања. Године 1883. завршио је свој први роман Један живот (Une Vie), који се за мање од годину дана продао у 25.000 примерака.Бел-АмиМопасанов гроб на МонпарнасуУ својим романима је детаљније разрађивао заплете из својих приповедака. Његов други роман, Бел-Ами, који је издат 1885, достигао је тридесет седам издања за само четири месеца. Његов тадашњи издавач добро је плаћао свако његово ново ремек-дело, а том периоду Мопасан је написао и роман Пјер и Жан, који многи сматрају његовим најбољим романом.Од рођења повучен, волео је самоћу и медитацију. Често је путовао у Алжир, Италију, Енглеску, Бретању, Сицилију, Оверњу и са сваког путовања враћао се са новом књигом. Крстарио је на својој јахти „Бел-Ами“, названој по његовом роману. Овако буран живот није га спречавао да се спријатељи са најславнијим књижевницима тог времена: Александар Дима Син му је био као други отац; у Е ле Бену је срео Иполита Тена и био одушевљен овим филозофом и историчарем. Флобер је и даље играо улогу његовог литерарног „кума“. Мопасаново пријатељство са писцем Гонкуром било је кратког века: његова отворена и практична нарав супротставила се атмосфери трачева, скандала, лицемерја и подметања коју су Гонкур и његов брат створили у салонима намештаја из 18. века. Мрзео је људску комедију и друштвену фарсу. У каснијим годинама код њега се развила готово болесна жеља за самоћом и самоочувањем, уз сталан страх од смрти те манија прогањања заједно са симптомима сифилиса зарађеног у младости. Године 1891. потпуно је изгубио разум, а умро је две године касније, јула 1893, месец дана пре 43. рођендана. Ги де Мопасан покопан је на гробљу Монпарнас у Паризу.ДелаНајважнија делаBoule de suif, приповетка, 1880.Кућа Телићевих (La Tela Tellier), збирка приповедака, 1881.Један живот (Une Vie, 1883)Бел-Ами (Bel-Ami, 1885)После љубави (Mont-Oriol, 1887)Пјер и Жан (Pierre et Jean, 1888)Јака као смрт (Fort comme la mort, 1888)Наше срце (Notre coeur, 1890)12/11

GI DE MOPASAN POSLE LJUBAVI Meki povez Džepni format Анри Рене Албер Ги де Мопасан (франц. Henry René Albert Guy de Maupassant;[1][2][2][3][4][5] Турвил сир Арке, 5. август 1850 — Париз, 6. јул 1893) био је француски реалистички писац. Мопасан је рођен у месту Шато де Мироменил (Château de Miromesnil), код Дјепа у Француској. Писао је приповетке и романе. Иако су његови `Стихови` били почетнички неуспех, Мопасан прозаист је постао `највећи песник маглене и хладне нормандијске равнице, непролазне лепоте њених нежних и страстних пејзажа`. Кад пише о људима, то су људи `који су изгубили вољу за животом`. Чак и кад воле живот, јунаци његових новела и прича не умеју да живе. Они су жртве страсти и трагичних неспоразума.[6][7] Биографија Мопасан са 7 година Мопасанови су били стара лоренска породица која се доселила у Нормандију средином 18. века. Његов отац се 1846. оженио Лором де Поатевен (Laure Le Poittevin), девојком из добростојеће грађанске породице. Лора и њен брат Алфред су се у детињству често играли са сином руанског хирурга, Гиставом Флобером, који је касније снажно утицао на живот Мопасана.[8] Била је то жена неуобичајеног литерарног укуса за то време, а врло добро је познавала класике, нарочито Шекспира. Будући да је била раздвојена од мужа, своја два сина, Гија и Ервеа, подизала је сама. Све до своје тринаесте године, Ги је са својом мајком живео у Етретау, где је неометано растао уживајући у благодетима приморског села: знао је често са рибарима ићи у риболов или разговарати са локалним сељацима на њиховом дијалекту. Био је толико привржен мајци да је, након што је уписан на богословију у Иветоу, врло брзо успео у настојању да буде избачен из школе и да се врати мајци.[9] Из те фазе његовог живота потиче и његова изражена одбојност према религији. Потом је био послат у руански Лицеј Пјер Корнеј, где је почео да се интересује за поезију, али се успешно опробао и у глуми.[10] Француско-пруски рат избио је убрзо након што је Ги завршио колеџ 1870. године, па се он одмах пријавио као добровољац, часно се борећи на фронту. Након завршетка рата 1871. године, напустио је Нормандију и дошао у Париз, где је следећих десет година радио као поморски службеник. У тих десет година једина разонода му је била веслање по Сени недељом и празницима. У то време Гистав Флобер му је постао тутор и својеврстан литерарни водич у његовим књижевним и новинарским почецима. У Флоберовој кући сусрео је руског романописца Ивана Тургењева и Емила Золу, као и многе друге представнике реализма и натурализма. У то време пише песме и кратке драме. Године 1878. прешао је у Министарство јавног информисања, где је постао спољни уредник неколико водећих новина тог времена као што су Фигаро, Жил Бла, Голоаз и Л Еко д Пари, док је своје слободно време посветио писању романа и приповедака. Године 1880. објавио је своје прво ремек-дело Boule de suif, које је одмах постигло велик успех. Флобер је то дело описао као „ремек-дело за сва времена“. Мопасанов најплоднији период био је од 1880. до 1891. Поставши славан својом првом приповетком, марљиво је писао и стварао два, а понекад и четири дела годишње. Срећан спој књижевног талента и смисла за бизнис донео му је право богатство. Године 1881. објавио је прву књигу приповедака под насловом Кућа Телијеових (La Maison Tellier), која је у само две године достигла дванаест издања. Године 1883. завршио је свој први роман Један живот (Une Vie), који се за мање од годину дана продао у 25.000 примерака. Бел-Ами Мопасанов гроб на Монпарнасу У својим романима је детаљније разрађивао заплете из својих приповедака. Његов други роман, Бел-Ами, који је издат 1885, достигао је тридесет седам издања за само четири месеца. Његов тадашњи издавач добро је плаћао свако његово ново ремек-дело, а том периоду Мопасан је написао и роман Пјер и Жан, који многи сматрају његовим најбољим романом. Од рођења повучен, волео је самоћу и медитацију. Често је путовао у Алжир, Италију, Енглеску, Бретању, Сицилију, Оверњу и са сваког путовања враћао се са новом књигом. Крстарио је на својој јахти „Бел-Ами“, названој по његовом роману. Овако буран живот није га спречавао да се спријатељи са најславнијим књижевницима тог времена: Александар Дима Син му је био као други отац; у Е ле Бену је срео Иполита Тена и био одушевљен овим филозофом и историчарем. Флобер је и даље играо улогу његовог литерарног „кума“. Мопасаново пријатељство са писцем Гонкуром било је кратког века: његова отворена и практична нарав супротставила се атмосфери трачева, скандала, лицемерја и подметања коју су Гонкур и његов брат створили у салонима намештаја из 18. века. Мрзео је људску комедију и друштвену фарсу. У каснијим годинама код њега се развила готово болесна жеља за самоћом и самоочувањем, уз сталан страх од смрти те манија прогањања заједно са симптомима сифилиса зарађеног у младости. Године 1891. потпуно је изгубио разум, а умро је две године касније, јула 1893, месец дана пре 43. рођендана. Ги де Мопасан покопан је на гробљу Монпарнас у Паризу. Дела Најважнија дела Boule de suif, приповетка, 1880. Кућа Телићевих (La Tela Tellier), збирка приповедака, 1881. Један живот (Une Vie, 1883) Бел-Ами (Bel-Ami, 1885) После љубави (Mont-Oriol, 1887) Пјер и Жан (Pierre et Jean, 1888) Јака као смрт (Fort comme la mort, 1888) Наше срце (Notre coeur, 1890)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1- Bel-Ami - 431 str. 2- Dunda - 438 strana 3- Jaka kao smrt - 279 str 4- Jedan život - 314 str 5- Ljubavni sastanak - 246 str 6- Mont-Oriol - 320 str 7- Pierre i Jean - 193 str 8- Umiranje duše - 360 str Anri Rene Alber Gi de Mopasan (franc. Henry René Albert Guy de Maupassant; Turvil sir Arke, 5. avgust 1850 — Pariz, 6. jul 1893) bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Iako su njegovi `Stihovi` bili početnički neuspeh, Mopasan prozaist je postao `najveći pesnik maglene i hladne normandijske ravnice, neprolazne lepote njenih nežnih i strastnih pejzaža`. Kad piše o ljudima, to su ljudi `koji su izgubili volju za životom`. Čak i kad vole život, junaci njegovih novela i priča ne umeju da žive. Oni su žrtve strasti i tragičnih nesporazuma. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji je kasnije snažno uticao na život Mopasana.[3] Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine, Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci.[4] Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom je bio poslat u ruanski Licej Pjer Kornej, gde je počeo da se interesuje za poeziju, ali se uspešno oprobao i u glumi.[5] Francusko-pruski rat izbio je ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870. godine, pa se on odmah prijavio kao dobrovoljac, časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine, napustio je Normandiju i došao u Pariz, gde je sledećih deset godina radio kao pomorski službenik. U tih deset godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu je postao tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreo je ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao spoljni urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari, dok je svoje slobodno vreme posvetio pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavio je svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje je odmah postiglo velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva, a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavio je prvu knjigu pripovedaka pod naslovom Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), koja je u samo dve godine dostigla dvanaest izdanja. Godine 1883. završio je svoj prvi roman Jedan život (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodao u 25.000 primeraka. Bel-Ami Mopasanov grob na Monparnasu U svojim romanima je detaljnije razrađivao zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a tom periodu Mopasan je napisao i roman Pjer i Žan, koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Bretanju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti „Bel-Ami“, nazvanoj po njegovom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu je sreo Ipolita Tena i bio oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima nameštaja iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem, uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno je izgubio razum, a umro je dve godine kasnije, jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu. Najvažnija dela Boule de suif, pripovetka, 1880. Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), zbirka pripovedaka, 1881. Romani Jedan život (Une Vie, 1883) Bel-Ami (Bel-Ami, 1885) Posle ljubavi (Mont-Oriol, 1887) Pjer i Žan (Pierre et Jean, 1888) Jaka kao smrt (Fort comme la mort, 1888) Naše srce (Notre coeur, 1890)

Stevan Jakovljević Zemlja u plamenu Tvrdi povez Izdavač Minerva Subotica Stevan Jakovljević rođen je 1890. godine u Knjaževcu. Po struci je bio botaničar i profesor Beogradskog univerziteta, čiji je rektor bio od 1945. do 1950. Kao vojnik je učestvovao u oba svetska rata i romani koje je pisao se velikim delom oslanjaju na ta iskustva. Umro je u Beogradu 1962. godine. Njegove knjige su iz nepoznatog razloga danas veoma zapostavljene i veliki broj ljudi uopšte ne zna da one postoje, iako zbog poruka koje šalju ne bi bile višak ni u školskoj lektiri. Jakovljevićevom stilu pisanja su upućene mnoge zamerke, poput površnog i previše prostog pisanja, previše reporterskog stila i rasplinutosti, ali to nije sprečilo njegovo najpoznatije delo, „Srpsku trilogiju“, da bude izuzetno popularno između dva rata. Ono što se njegovim knjigama svakako ne može zameriti je tečnost i lakoća čitanja, pa se vrlo lako mogu pročitati u jednom dahu. Najznačajnija dela Stevana Jakovljevića su: „Srpska trilogija“. U pitanju je zapravo autobiografska knjiga iz tri dela, „Devetsočetrnaesta“, „Pod krstom“ i „Kapija slobode“, ali se u novijim izdanjima štampaju zajedno. Kroz lične doživljaje autora i njegovih saboraca opisan je tok rata od samih početaka, preko povlačenja kroz Albaniju pa do konačne pobede. Najveća vrednost „Srpske trilogije“ je u njenoj potpunoj autentičnosti i opisu događaja koji su se zaista desili, i to iz očiju jednog običnog vojnika i sa jakim humanim elementima i opisom velike tragedije Prvog svetskog rata, koja je u ono vreme još uvek bila u živom sećanju. „Smena generacija“. Ovaj roman kroz oči nekoliko likova predstavlja promene koje su se dvadesetih i tridesetih godina dešavale u jugoslovenskom društvu, prvenstveno u Beogradu kao glavnom i najvećem gradu. Opisane su mnoge stvari, od menjanja odnosa između muškaraca i žena, sudija penzionisanih iz političkih razloga, teškog života radnika, uticajnih i bahatih industrijalaca i privatnih kapitalista, korumpiranih političara i njihove veze sa masonima pa sve do odrastanja mladih ljudi na ulicama Beograda gde tenzije između levičara i desničara rastu svakim danom a policija hapsi i muči studente zbog najmanjih sumnji da gaje simpatije prema zabranjenim komunistima. Čitajući „Smenu generacija“ lako možemo doći do zaključka da se ondašnja situacija u društvu jedva razlikovala od ove danas. „Velika zabuna“ i „Likovi u senci“ su još dva autobiografska ratna romana pisana iz očiju autora, ovog puta u Drugom svetskom ratu. „Velika zabuna“ govori o početku rata i sabotaži vojske od strane domaćih fašista, dok „Likovi u senci“ prate Jakovljevića kroz ratne logore, od Italije do Ukrajine pa sve do oslobođenja. Još jedan roman sa tematikom Drugog svetskog rata je „Zemlja u plamenu“. On se dešava u Kragujevcu i okolini i opisuje okupaciju i početak narodno oslobodilačke borbe i ustanka komunista protiv neprijatelja. Posebno zanimljivo u vezi sa likom i delom Stevana Jakovljevića je njegova transformacija i promena stavova od donekle idiličnog patriotizma iz „Srpske trilogije“, preko prepoznavanja ozbiljnih problema u društvu kroz „Smenu generacija“ pa do prilično otvorenog stajanja uz komuniste u romanima iz Drugog svetskog rata. Njegova dela nam omogućuju da sagledamo dve bitne stvari iz naše istorije, i samim tim da je razumemo bolje i naučimo nešto o nama samima. Prvo, to je slika kapitalističkog društva za vreme kraljevine između dva rata koje se danas veoma često idealizuje, a koje je zapravo bilo jednako trulo i sa gotovo identičnim problemima kao ovo koje imamo danas. Druga stvar je put jednog običnog čoveka bez ideološke zaslepljenosti ka idejama komunizma koji je u ono vreme nudio odgovor i bio određeno svetlo na kraju tunela. Tako ćemo lakše shvatiti šta je naše dede odvelo na tu stranu i verovatno uvideti da bi i mi sami najverovatnije postupili isto. Zaključak koji se nameće sam od sebe je važnost poznavanja sopstvene istorije kako je ne bi ponovili. Greške koje su naši preci pravili dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka se gotovo potpuno preslikavaju danas, a namučen narod se onda upravo iz tog razloga okrenuo ka komunistima, a jedina razlika je što se danas ni takvo svetlo na kraju tunela ne nazire, barem ne još uvek. Kako bi se ponavljanje istorije sprečilo, nešto moramo da naučimo iz sopstvenih grešaka i da ih ne ponavljamo besomučno kao što to radimo poslednjih godina.