Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 — Madrid, 28. decembar 1959) je bio jedan od osnivača i vođa nacističko/fašističkog ustaškog pokreta i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske.[2][3] Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralalo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genodicne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH[4], što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma.[5], kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju.[6] Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo,[7] posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao.... Bogdan Krizman (Varaždin, 28. jul 1913 — Zagreb, 5. jul 1994) je bio jugoslovensko-hrvatski istoričar. Njegov otac je bio Hinko Krizman, ministar u nekoliko vlada Kraljevine SHS. Završio je studije u 1937. na Pravnom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Diplomirao je međunarodno pravo i diplomatiju istorije na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Nakon toga, bio je zaposlen u jugoslovenskom Ministarstvy spoljnih poslova u Beogradu. Između 1941. i 1945. godine, ystaške su ga vlasti internirale u Lepoglavi i Gracu. Od 1947. do 1949. bio je diplomatski predstavnik Jugoslavije u Beču. Doktorirao je 1952. u Zagrebu sa tezom o istoriji diplomatije Dubrovačke republike u 18. veku. Od 1950. do 1958. radio je u Državnom arhivu, od 1958. do 1970. bio je aktivan na Jadranskom institutu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Od 1970. je predavao opštu istoriju države i prava na Univerzitetu u Zagrebu od 1976. do odlaska u penziju 1983, kao redovni profesor. Važio je za međunarodnog eksperta za istoriju Nezavisne Države Hrvatske. Radovi O dubrovačkoj diplomatiji, 1951. Hitlerov Plan 25 protiv Jugoslavije, 1952. Diplomati i konzuli u starom Dubrovniku, 1957. Spoljna politika jugoslovenske države 1918—1941. Diplomatsko-historijski pregled, 1977. Raspad Austrougarske i stvaranje jugoslavenske države, 1977. Ante Pavelić i ustaše, 1978. Pavelić između Hitlera i Musolinija, 1980. Jugoslovenske vlade u izbjeglištvu 1941—1943, 1981. (zbirka dokumenata) Ustaše i Treći rajh, dva toma, 1983. Pavelić u bjekstvu, 1986. Hrvatska u Prvom svjetskom ratu. Hrvatsko-srpski politički odnosi, 1989.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 — Madrid, 28. decembar 1959) je bio jedan od osnivača i vođa nacističko/fašističkog ustaškog pokreta i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske.[2][3] Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralalo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genodicne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH[4], što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma.[5], kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju.[6] Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo,[7] posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao.... Bogdan Krizman (Varaždin, 28. jul 1913 — Zagreb, 5. jul 1994) je bio jugoslovensko-hrvatski istoričar. Njegov otac je bio Hinko Krizman, ministar u nekoliko vlada Kraljevine SHS. Završio je studije u 1937. na Pravnom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Diplomirao je međunarodno pravo i diplomatiju istorije na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Nakon toga, bio je zaposlen u jugoslovenskom Ministarstvy spoljnih poslova u Beogradu. Između 1941. i 1945. godine, ystaške su ga vlasti internirale u Lepoglavi i Gracu. Od 1947. do 1949. bio je diplomatski predstavnik Jugoslavije u Beču. Doktorirao je 1952. u Zagrebu sa tezom o istoriji diplomatije Dubrovačke republike u 18. veku. Od 1950. do 1958. radio je u Državnom arhivu, od 1958. do 1970. bio je aktivan na Jadranskom institutu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Od 1970. je predavao opštu istoriju države i prava na Univerzitetu u Zagrebu od 1976. do odlaska u penziju 1983, kao redovni profesor. Važio je za međunarodnog eksperta za istoriju Nezavisne Države Hrvatske. Radovi O dubrovačkoj diplomatiji, 1951. Hitlerov Plan 25 protiv Jugoslavije, 1952. Diplomati i konzuli u starom Dubrovniku, 1957. Spoljna politika jugoslovenske države 1918—1941. Diplomatsko-historijski pregled, 1977. Raspad Austrougarske i stvaranje jugoslavenske države, 1977. Ante Pavelić i ustaše, 1978. Pavelić između Hitlera i Musolinija, 1980. Jugoslovenske vlade u izbjeglištvu 1941—1943, 1981. (zbirka dokumenata) Ustaše i Treći rajh, dva toma, 1983. Pavelić u bjekstvu, 1986. Hrvatska u Prvom svjetskom ratu. Hrvatsko-srpski politički odnosi, 1989.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana.[1] Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma.[2][3] Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno.[4] Vreme nastanka dela E. V. Hopkins, poznati autoritet iz oblasti indijske književnosti, smatra da se počeci staroindijskog epskog pesništva mogu smestiti između 700. i 1700 godina p. n. e., ali o tome ne postoje pouzdani dokazi, tako da se može smatrati da počeci predanja o Bharatama sežu do razdoblja vedskih obrednih dela brahmana, kako je to utvrdio Albreht Veber. Predanja o Bharatama i Kurnima sakupljenim u epu Mahabharata su vrovatno sakupljena pre 400. p. n. e.. Predanja o Pandavama i polubožanstvu Krišni mogla bi da potiču iz razdoblja od 400. do 200. p. n. e. Prerada sa Krišnom kao sveobuhvatnim božanstvom i mnoštvom poučne građe mogla je da usledi između 200. i 100. Pretpostavlja se da su poslednje knjige i početak prve bile dodate između 200. i 400. godine. U istom razdoblju 13. knjiga je mogla da se izdvoji iz 12. knjige i da se dopuni poučnom građom. Posle tog razdoblja ono što je dodavano mogli su da budu samo pojedinačni dodaci, isti oni koji su uklonjeni iz najnovijeg kritičkog izdanja. U 5. veku se, naime, na nekim natpisima već spominje Mahabharata kao delo od sto hiljada stihova, dakle u opsegu koji danas poznajemo, a kako se u epu spominju Javane, izvorno Jonci, s kojima su se Indijci prvi put došli u kontakt u doba Aleksandra Velikog, tekst kakav danas imamo ne može biti stariji od 4. veka p. n. e. U svojoj knjizi o Ramajani, Dž. L. Brokington izložio je sličan pregled razvoja drugog velikog staroindijskog epa, smestivši početak u 5. vek p. n. e. Ramajana je sigurno dovršena pre Mahabharate ali je verovatno mlađa u začecima. Stoga se čini bliskom istini sud J. A. B. Bujtenena da se začeci Mahabharate mogu najverovatnije smestiti negde u 8. ili 9. veku p. n. e. O vremenu nastanka predmeta Mahabharate svakako još treba dodati da su arheolozi poput B. B. Lala i drugih otkopali naselja koja su identifikovali kao Hastinapuru, staru prestonicu Kurua, Ahićatru i Kampilju, gradove Panćala, i druge poznate lokalitete iz velikog epa. Oni pokazuju kulturu ranog gvozdenog doba, odlikuju se posebnim sivim slikanim grnčarstvom, a ispitivanje starosti nalaza pomoću ugljenika C14 pokazuje da potiču otprilike iz razdoblja oko 1000. p. n. e.[5]. To je verovatno i razdoblje kada su počele da se pevaju pesme o vladarima Kurua i Panćala u neprekidnom kontinuitetu, jer bi svaki privremeni prekid u usmenom prenošenju pesama kroz dugo razdoblje njihovog stvaranja, sabiranja i razvoja velike pesme o boju Bharata iz njih nužno izazvao i značajni gubitak dela ili čitavog tog predanja pre trenutka zapisivanja. No ta su predanja na svoj način još i danas živa, kao što još i danas postoji grad Mathura i još uvek je središte živog Krišninog kulta, ili kao što ime Indraprastha i danas označava deo Delhija oko Stare tvrđave. Sadržaj dela Jezgro Mahabharate čini priča o sukobu oko nasledstva između dve grane plemena Kuru oko prestola Hastinapura. 1. knjiga: Knjiga o početku Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se — uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu. 2. knjiga: Knjiga o sabornici Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo. 3. knjiga: Knjiga o šumi Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira. 4. knjiga: Knjiga o Virati Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua. 5. knjiga: Knjiga o pripremama Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru. 6—13. knjiga Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni (8) i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova: Knjiga o noćnom prepadu (10). Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života. Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega.

odlično stanje Srbi u istoriji Trsta Trst (ital. Trieste, sloven. Trst, mađ. Trieszt i nem. Triest) je važan grad i luka u Italiji na obali Jadrana sa 208.815 stanovnika, blizu granice sa Slovenijom. Grad je središte istoimenog okruga Trst i pokrajine Friuli-Venecija Đulija. Po arhimandritu Nikoli Dučiću (1868) ime grada je nastalo po slovenskoj reči `Trstika` tj. trska, koje ima u izobilju tamo, na morskoj obali.[1] Trst je danas jedini grad u Italiji na istočnoj obali Jadrana, veoma blizu Slovenije i Hrvatske. Grad je neka vrsta `italijanske ispostave` za Jugoistočnu Evropu. U Trstu i danas postoji značajna slovenačka nacionalna manjina, a u gradu postoje živi tragovi ostalih južnoslovenskih naroda (Srbi, Hrvati). Trst je i jedna od najvažnijih luka na severnoj obali Sredozemlja. Nekad je bio `carska luka Habzburgovaca`, a danas je najvažnija pomorska luka za unutarkopnenu Austriju. Geografija[uredi | uredi izvor] Trst se nalazi u krajnje severoistočnom delu Italije, na samoj granici sa Slovenijom, koja grad okružuje sa juga i istoka. Na zapadu je Jadran, a na severu uska veza sa ostatkom Italije. Od prestonice Rima grad je udaljen 670 km, a od prvog većeg grada, slovenačke Ljubljane svega 95 km. Reljef[uredi | uredi izvor] Trst se razvio u krajnje severnom delu Jadranskog mora. Grad je smešten na mestu gde se poslednja brda Dinarskih planina spuštaju ka Padskoj niziji na zapadu. Pad priobalnih brda ka moru je veoma nagao, pa je veći deo grada veoma brdovit. Jedino je gradsko jezgro smešteno u omanjoj priobalnoj ravnici. U okolini grada ima mnogo predela sa izraženim kraškim oblicima reljefa. Klima[uredi | uredi izvor] Klima u Trstu je izmenjeno sredozemna klima sa značajnim uticajem sa kontinentalnog Severa. Stoga su zime oštrije, a leta blaža nego u drugim delovima Italije. Ovaj sudar klima očitava se i u veoma jakim vetrovima (bura). skupiKlima (Trst) Pokazatelj \ Mesec Jan. Feb. Mar. Apr. Maj Jun Jul Avg. Sep. Okt. Nov. Dec. God. Srednji maksimum, °C (°F) 7 (45) 9 (48) 12 (54) 17 (63) 22 (72) 25 (77) 28 (82) 27 (81) 24 (75) 18 (64) 12 (54) 8 (46) 28 (82) Srednji minimum, °C (°F) 3 (37) 4 (39) 6 (43) 10 (50) 14 (57) 18 (64) 20 (68) 20 (68) 17 (63) 13 (55) 8 (46) 4 (39) 3 (37) Količina padavina, mm (in) 71 (28) 62 (24,4) 77 (30,3) 87 (34,3) 81 (31,9) 102 (40,2) 71 (28) 101 (39,8) 102 (40,2) 87 (34,3) 114 (44,9) 92 (36,2) 1,047 (412,5) [traži se izvor] Vode[uredi | uredi izvor] Jadransko more u ovom delu je najhladnije i nema plavu boju kao u južnim delovima. Kopnenih vodotoka nema zbog kraškog reljefa. Istorija[uredi | uredi izvor] Karta podele tršćanskog dela Istre na zonu A i B. Zona A je pripala Italiji, a zona B Jugoslaviji. Prostor današnjeg Trsta naseljen je još u doba praistorije. 3000. p. n. e. ovde se naselilo pleme Karni. 177. p. n. e. prostor osvajaju Rimljani i tada se prvi put spominje današnje ime grada u obliku Tergeste. Kasnije grad pripada Vizantiji, zatim Franačkoj državi, pa zatim njenim naslednicima. Godine 1382. Trst je pripao Habzburgovcima. U prvih par vekova njihove dugotrajne vladavine grad je očuvao veliki stepen autonomije. Međutim, od 18. veka i razvoja trgovine Trst postaje sve značajniji kao najvažnija luka carskog grada Beča i postepeno gubi autonomiju. Istovremeno započinje izgradnja veće gradske luke i uporedo sa tim izgradnja savremenog grada. Tada je grad dobio i kosmopolitski karakter, i to, doseljavanjem ljudi iz svih delova Habzburške monarhije. Među njima i doseljeni Srbi, najviše iz Hercegovine i Boka kotorske. Iako malobrojna, srpska zajednica je bila uticajna u Trstu, sa nizom bogatih pojedinaca i porodica čije su palate i zadužbine i danas širom Trsta.[2] Od 19. veka do danas Trst je često menjao gospodara. Prvo je od 1807–15. godine bio u sastavu Napoleonovih Ilirskih provincija, da bi potom bio vraćen Habzburškoj monarhiji. U drugoj polovini veka desio se najveći procvat grada, kada se izgrađuje ogromna gradska luka i veliki broj gradskih crkva, zdanja i palata. Tada se dolazi i železnica. Trst je do kraja Prvog svetskog rata imao veliku italijansku, slovenačku, hrvatsku, furlansku, ali i nemačku i još neke druge narodne zajednice. Dolazak šovinističkih režima na vlast u Italiji je doveo je do velikog iseljavanja neitalijanskog stanovništva ili njegovog prisilnog asimiliranja. Jedino su brojniji Slovenci uspeli do danas zadržati svoju nacionalnu svest. Na kraju Drugog svetskog rata grad su oslobodili jugoslovenski partizani, a potom je izbila je kriza oko pripadnosti Trsta i okoline. Odnosi Jugoslavije i Italije su se bili zakuvali do nivoa da je pretilo izbijanje rata. Treba uzeti u obzir činjenicu da saveznicima nije bilo u interesu da Jugoslaviji pripadne jedan tako ekonomski i psihološki važan grad kao Trst. Među zapadnim saveznicima je bio jak stav da se granica sa Italijom vrati na preratno stanje. Tako je stvoreno privremeno rešenje u vidu Slobodne teritorije Trsta. Izostanak snažnije sovjetske podrške DF Jugoslaviji požurio je takav ishod. Međutim, kasnije je ona podeljena i Trst je sa užom okolinom pripao Italiji. Kao naglašeno pogranični grad bez zavisnog područja Trst je u drugoj polovini 20. veka kaskao za razvojem ostatka države i gubio stanovništvo. Ovaj proces, iako ublažen poslednjih decenija, nije ni danas okončan. Srbi u Trstu[uredi | uredi izvor] U Trstu je živela jedna impresivna `kolonija` ponositih Srba trgovaca, oficira, plemića i građanina koji su odigrali svoju ulogu tokom srpske istorije. Od 18. veka sreće se u tom gradu srpska opština, koju čine doseljenici iz Boke i Bosne i Hercegovine. Ovi se tu nastanjuju od 1740. godine i bave trgovinom. Sticali su vredni Srbi kuće i imanja, razvijali trgovinu i posedovali brodove, radili na uvozu i izvozu robe. Da se oformi tršćansko srpsko društvo zaslužan je karlovački vladika Danilo Jakšić. On je tokom posete Trstu saznao za imena nekih bogatijih Srba u Sarajevu, Hercegovini i Dubrovniku, koje je zatim nagovorio da se nasele u prosperitetni grad Trst. Tako su u Trst došli Damjan Riznić i Lazo Ljubibratić sa porodicama i imetkom. Pravoslavni Srbi i Grci tršćanski trgovci su zajednički molili caricu Mariju Tereziju, za dozvolu da podignu pravoslavnu crkvu. To nije išlo lako, nametana im je unija, pa je prošlo više godina u očekivanju vladarkine dobre volje. Dočekali su građevinsko pravo, i podigli na najlepšem mestu u gradu, pravoslavnu crkvu Sv. Spiridona, koju su osveštali 1748. godine. Srbima je bilo više stalo do crkve, pa su više finansijski učestvovali u gradnji. Dogovor su onda sklopili Srbi i Grci da se u crkvi izvrši raspored: u jednoj pevnici da se poji po grčki, a u drugoj po `slovenski` tj. srpski. To bi bilo jedne nedelje i određenih praznika na jednom, a druge nedelje i određenih praznika na drugom jeziku. Grke je opsluživao paroh arhimandrit Damaskin Omero a Srbe neki jeromonah. Pomagali su im četvorica tutora, dva Srbina i dva Grka. Sve je bilo u početku u redu, a onda grčki paroh je počeo da huška Grke protiv Srba. Srbi su se vremenom obogatili, ojačali i stekli određene pozicije u gradu Trstu. Grka je bilo mnogo više od Srba, i sa vremenom je neminovno došlo do nesporazuma oko crkvenog redosleda. Grci su hteli da istisnu srpski jezik iz crkve, ali tvrdokorni Srbi se nisu dali, pa je bilo puno svađe bez razrešenja, među braćom pravoslavcima. Kada je srpski kaluđer otišao poslom u Beč, Grci su zatražili od gradske uprave da više ne prima srpske sveštenike u grad. Sukob je bio sve žešći i trajao godinama (preko 30!), a i jedni i drugi su se stalno žalili i tužili u Beču. Prvu pobedu su Srbi izdejstvovali 1757. godine, kada je uz pomoć mitropolita Nenadovića, carica donela rezoluciju. Po tom dokumentu i Srbi i Grci u Trstu su potpali pod jurisdikciju karlovačkog episkopa Danila Jakšića. Vladika Jakšić je odmah poslao u Trst jeromonaha Melentija, sa Svete Gore iz manastira Sv. Ane. Grci su se pomirili sa tim da je on od srpske strane tu u svojstvu kapelana, i ostao je da služi. Uskoro je grčki pop Damaskin ponovio prevaru; poslao je 1760. godine kaluđera van grada, u kapelu Sv. Đorđa u Beču. Godine 1762. došao je ponovo vladika u Trst i hteo da postavi drugog monaha, ali Grci ga nisu hteli primiti. Opet su išli Srbi kod carice Terezije sa žalbama. Tada je sastavljen i spisak Srba trgovaca u Trstu, da bi se dokazao značaj Srba za grad Trst i samu austrijsku carevinu. Te 1762. godine u Trstu su živeli sledeći bogati Srbi, trgovci: plemić Jovo Vojnović, Lazo Ljubibratić, Damjan Riznić, Jovo Kurtović, Pero Andrijev sa bratom - iz Levanta, Vilin Ljubibratić, Jovo Mirović, Marko Njeguš. Tu su još pomenuti Srbi trgovci `sa strane`, njih 18 koji nekoliko puta godišnje dolaze u Trst, da bi trgovali. Srbi su trpeli bez sveštenika više godina jer je i tršćanska gradska vlast držala stranu Grcima. Najzad je stigla 1769. godine rezolucija, kojom su Srbi u Trstu opet imali pravo na svog sveštenika, ali se vladika morao dogovarati o toj osobi sa gradskom vlašću u Trstu, tzv. Intedencom.[3] Srbe su predvodili u to vreme `prvaci` Jovo Kurtović trgovac Hercegovac (iz Trebinjske šume u Hercegovini), i `graf` Jovo Vojnović srpski plemić (potomak vlastele iz doba cara Dušana) iz Herceg Novog. Njih dvojica su novcem i vezama isposlovali da car Franja II definitivno reši to pitanje: Srbima ostaje crkva Sv. Spiridona, a Grci dobijaju odštetu u novcu. To je za Srbe bilo vrlo povoljno i oni su brzo Grke isplatili u celosti. Jovo Vojnović je dao 1000 f, a Jovo Kurtović 500 f. Maksim Kurtović je značajan jer je prvi potpisao na obligaciji za svotu, koja je od erara (države) pozajmljena. Pored ove trojice, naročito se sada istakao treći Jovo, ovaj Miletić Hercegovac, a rodom iz Sarajeva. On je pored sve pomoći i priloga za isplatu, dao i 70.000 f. da se u istoj crkvi kod zapadnih vrata, dva istovetna zvonika izgrade. Grci su u međuvremenu dobili pravo na gradnju pa su takođe na lepom mestu, na obali mora podigli svoj hram posvećen Sv. Nikoli. Dva bratska naroda su se 1782. godine definitivno razdvojila. U Trstu je vladala izreka u vezi sa srpskom imovinskom pobedom: `Crkvu Sv. Špiridona dobi od Grka, Vojnovića gospodstvo, a Kurtovića bogatstvo`. Srpska pravoslavna opština se konstituisala 1748. godine, ali se za potvrđenje dugo čekalo. Opština je svoj `Ustav` sastavila i podnela caru Franji II 1772. godine. Potvrda je stigla najzad 1. septembra 1793. godine, a što znači 21 godinu nakon podele sa Grcima. Paroh i pretplatnik čuvene Rajićeve srpske istorije bio je 1794. godine pop Pahomije Petrović. Tekst `ustava` srpske opštine je dobijao svaki njen član, a publikovan je dovoljnom tiražu, u Budimu na `pismeni slaveno-srbskija` 1798. godine. Ispod grba tršćanskih Srba, koji je činio - orao, otisnut u tekstu pravila, stojala je `srpska deviza` na latinskom: `Sub umbra alarum tuarum` što bi u prevodu glasilo: `Pod senkom tvojih krila`. Tekst je imao 77 članova kojima su bila definisana prava i dužnosti. Na čelu opštine je bilo telo `Kapitul`, koji su činili: 18 izabranih članova i upravitelj, dva prokuratora, dva sindika, i kancelist. Izbor je bio slobodan, u opštini, u prisustvu vladinog komesara. Mandat članova je bio tri godine i mogao se više puta ponoviti, a birani su isključivo stalni stanovnici grada, Srbi pravoslavci, koji su uz to poštenog karaktera i izvesnog bogatstva. Godine 1828. bili su srpski sveštenici u Trstu: pop Isak Ivančević kapelan i namesnik i pop Gavril Majstorović kapelan.[4] Još od 1835. godine Srbi tršćanski su razmišljali kako da postojeću crkvu ili prerade ili novu veću načine. Rešilo se da nova veličanstvena crkva, zameni staru. Srušena je stara i postavljeni temelji nove, koji su osveštani 2. marta 1861. godine. Nova crkva je sagrađena i sasvim uređena, opremljena i živopisana 1869. godine. Kod gradnje novog hrama najviše se istakla svojim znatnim prilogom plemkinja gđa Nakinica. Ta dama rodom iz porodice Vučetić, je dala za crkvu svojih 50.000 f. Srpska opština je u novinama raspisala stečaj tražeći najboljeg arhitektu za hram. Opštinska komisija je izabrala `glasovitog` milanskog arhitektu, Italijana Karla Mačijakina, za graditelja. Gradnja je otpočela 2. maja 1861. godine, kod kanala blizu `Crvenog mosta` (Ponte roso). Crkva koja je bila poređena sa manastirskom u Dečanima, projektovana je u vizantijskom stilu i obliku krsta, sa pet kubeta. Crkva je od kamena, visoka do svoda 40 m, duga 38 m i široka 31 m, a može da primi 1400 duša. Pokrivena je olovom, a jabuke sa krstovima su pozlaćeni. Crkvu je živopisao cenjeni slikar iz Milana, Josip Bertini. Cena celokupnih radova u crkvi je oko 500.000 f. Po ustavu opštinskom, parosi su morali biti jeromonasi iz nekog našeg manastira. To su i bili 1868. godine - parosi tršćanski Savatije Knežević i Vićentije Kovačević jeromonasi iz srpskog pravoslavnog manastira Krke. Na liturgiji u tršćanskoj crkvi spominje se ne vladika, već Patrijarh srpski. To je zato što i opština i crkva imaju autonomiju, pa ne pripadaju ni jednoj eparhiji. To na neki način podseća na posebni pravni položaj starog Dubrovnika, kad je bio republika. U Trstu su postojale još dve srpske pravoslavne crkve - kapele. Hram Sv. Dimitrija na starom gradskom groblju, i hram Sv. Đorđa na novom gradskom groblju, ali van grada. Kapelan srpske crkve u Trstu 1831. godine je bio Stefan vitez od Budisavljević. Tršćanski učitelj Simeon Dimitrijević nabavio je 1834. godine (to i 1846) jednu pedagošku knjigu, štampanu u Pešti. Prenumerant srpske istorijske knjige je bio 1846. godine i pop Danil Buić `sveštenoslužitelj`. Početkom 19. veka pominje se učeni i daroviti Joakim Vujić kao učitelj francuskog i italijanskog jezika u Trstu. Tu je crpeći kulturnu naprednost i `široku ruku` tršćanske srpske elite, nekoliko knjiga objavio poput pozorišne - `javne` igre, iz 1805. godine, koju je inače preveo sa engleskog jezika.[5] Srpski učitelj i prenumerant 1829. godine bio je Jefto Popović u Trstu. Tršćanska srpska opština je podigla i osnovnu školu, koju je umela dobro da vodi i uređuje. Škola je četvororazredna, spada u red najstarijih srpskih škola, a tada je učitelj bio Jovan Dimović (1868). U veliku svetlu i lepu učionicu može da dođe dete bilo koje nacije i vere, i besplatno je, s tim da se nastava izvodi na srpskom jeziku. Dva pretplatnika srpske knjige 1832. godine su umni Tršćani, Simeon Dimitrijević učitelj i Dimitrije Vladisavljević profesor.[6] Kao kupac srpske knjige 1831. godine je Dimitrije Vladisavljević učitelj škole u Trstu i `spisatelj`. On se u tom svojstvu javlja i 1846. godine. Tršćani Srbi su oduvek bili mecene, zdušno pomagali srpsku književnost i izdavaštvo. Krajem 18. veka pomogli su književnika i prosvetitelja Dositeja Obradovića, koji ih je pohodio. Nisu izneverili ni Vuka St. Karadžića, kojeg su uvek podržali u njegovim naučnim, reformatorskim i književnim nastojanjima. Pomagali su oni i srpske ustanike pod Karađorđem i crnogorsku vojsku pred Omer-paša Latasom 1852. Odazivali su se uvek i rado, kada su pomoć tražile mnoge srpske crkve i društvene ustanove. Tršćani Srbi rodoljubi su ostavili puno o sebi lepog traga na koricama knjiga, koje su izdašno pomogli. Treba samo zaviriti u Stojkovićeve i Rakićeve knjige, i videti ih na mecenarskom delu. Stojkovićevu knjigu, drugi deo `Fizike` iz 1802. godine uzelo je pedeset najotmenijih građana tog `srpskog mesta`. Pored paroha Vićentija Rakića i kapelana Save Popovića, svoje počasno mesto su našli veliko-kupci, kupci, pomorski kapetani, građani i naravno omladina. Veliko-kupci Jovan Kurtović i Teodor Mekta platili su svaki čak po 12 egzemplara.[7] Pretplatu za bečke `Novine serbske` skupljali su 1815. godine u Trstu, Drago Teodorović i Radonić. Trst i srpsku crkvu su pohodili mnogi znatni ljudi Evrope i Srbi, poput ruskog cara Nikole, pa njegov sin Konstantin sa suprugom, zatim knez Miloš i knez Mihajlo Obrenović iz Srbije. Iz Crne Gore su se tu bavili vladari Petar II i knez Danilo Petrović. U Njegoš je pisao pisma (1859) `starom prijatelju` - Dimitriju Vladisavljeviću učitelju iz Trsta. Knez Danilo se i oženio iz Trsta, Darinkom Kvekić, od srpske plemenite familije trgovaca Kvekića.[8] Tršćanski trgovac Krsto Mandžuka je jednoj svojoj lađi velikom briču, dao ime Vuka Karadžića.[9] Njegoševo delo Šćepan Mali je štampano u Trstu u štampariji Andrije Stojkovića i to novim Vukovim pravopisom.[10] U Trstu je Kraljevina Srbija 1898. godine imala kao jedinog diplomatu, Hajima Daviča generalnog konzula III klase. Tršćanski značajni Srbi[uredi | uredi izvor] Tršćani su sposobni ali i požrtvovani prijatelji `lepe reči`, i svojim su rodoljubljem jedno vreme prednjačili u Srpstvu. Još 1794. godine okupili su se tamošnji Srbi oko Rajićeve slavne istorijske knjige. Zapisali su se za pretplatu sledeći građani: Stefan Riznić, Nikola Marković, Georgije Teodorović, Jovan Rajković i Jovan Cetković.[11] Učeni Srbin doktor filozofije Atanasije Stojković napisao je knjigu stihova 1800. godine, koje je posvetio svom prijatelju i dobročinitelju, tršćanskom kupcu Jovanu Palikući. Jovan mladi plemić je trebalo da se ženi, i ta knjižica je bila nešto poput `svadbenog dara`.[12] I druga Stojkovićeva knjiga je interesantna za Srbe tršćansku gospodu. Javljaju se kao prenumeranti: Stefan Riznić, Petar Palikuća, Teodor Mekša, Jovan i Stefan Tirković, tri Teodorovića - Georgije, Petar i Dragutin, i na kraju već godinu dana ranije pominjani, plemić Jovan Palikuća ot Furluga, sa svojom mladom suprugom Jelisavetom rođenoj Muškatirović.[13] Treća Stojkovićeva knjiga bila je 1801. godine posvećena prijatelju - kupcu, obitatelju i gospodar tršćanskom Dragutinu Teodoroviću.[14] Poučno religiozno delo tršćanskog pravoslavnog paroha pri crkvi Sv. Spiridona, jeromonaha Vićentija (iz sremskog manastira Feneka) pomogli su novčano Tršćani, od kojih je jedan bio tek rođen. Autor se zahvalio za pomoć grupi koju su činili mladići - Filip Cvetković, Jovan Stefanov Riznić, Marko Jovanov Nikolić, Aleksandar Florijev Jovanović, Dimitrij Nikin Nikolić i `beba` Petar Georgijev Teodorović.[15] Delo kaluđera tršćanskog paroha Vikentija Rakića `Lestvicu`, pomoglo je 1805. godine 30 najbogatijih Srba tršćanskih, na čelu sa Jovanom Kurtovićem i braćom Riznić. Knjigu sa biografijama slavnih ljudi, uzeli su 1807. godine Srbi Tršćani: kupci Jovan Cvetković i Dimitrije Atanasijević.[16] Dva tršćanska trgovca nabavili su srpsku pedagošku knjigu 1812. godine: Drago Teodorović i Jovan Cvetković - šest primeraka.[17] Dve godine kasnije 1814. isti Drago zajedno sa Stefanom Jurkovićem trgovcem uzima vredno antičko delo koje je `posrbio` učeni Srbin Živković.[18] Kupci srpske knjige u Trstu 1831. godine, pored kapelana i učitelja, su još bili doktor medicine Dimitrije Frušić lekar Građanske bolnice tamošnje, sedam trgovaca i četiri pomorska kapetana.[19] Članovi Matice srpske u Pešti, postali su do 1840. godine Srbi Tršćani, Mihail Vučetić velikokupac, te trgovci Dimitrije Teodorović i Jovan Cvetković. Pomenuti su priložili u matičinu kasu, kao redovni članovi članski ulog od 40 f. Tršćanski paroh Nikola Vujinović je 1843. godine objavio svoju knjigu `za slaveno-srbsku mladež` u Karlovcu.[20] Njegoševu knjigu izdao je 1851. godine Andrija Stojković trgovac u Trstu.[21] Rašićevu knjigu objavljenu u Beču 1852. godine kupili su Tršćani: Dimitrije Vladisavljević nastavnik mladeži (tri primerka), protođakon Grigorije Anđelić nastavnik mladeži (tri), braća Gopševići velikokupci (pet) i Biblioteka `Slavnoga obšćestva Tršćanskog` - 10 egzemplara.[22] Špiro Gopčević trgovac (1854): njegova trgovačka kuća je bankrotirala, zbog dugova koji prelaze tri miliona forinti.[23] Srpsko-dalmatinski magazin je imao svoju čitalačku publiku 1856. godine i u Trstu. Prijavilo se za svoj primerak kod skupljača pretplate Teofana Popovića đakona i učitelja, njih 10 građana.[24] Andrija Sirović rodom iz Boke, izdao je u Trstu 1877. godine istorijsku pripovetku na italijanskom jeziku `Mučenici srpski`. Kada su srpske kneževine Crna Gora i Srbija objavile rat turskoj carevini, Tode Janičić iz Trsta je poklonio 1000 zlatnih napoleona vladi u Beogradu i 1000 na Cetinju, za ratne potrebe. Nije hteo da mu se objavi ime, ali je Lazar Tomanović to ipak učinio kao dobar primer rodoljublja. [25] U Trstu je 1861-1862. godine `Slavenska narodna čitaonica` pretplatnik srpskog časopisa `Danica` iz Novog Sada. Čitaonica se bavi i izdavaštvom (1866). Najbolja škola srpska u celoj Austriji je 1858. godine tršćanska, zahvaljujući tamošnjem učitelju Dimitriju Vladisavljeviću. Vladisavljević je umro januara 1858. godine, u 70. godini života. Radio je kao tršćanski srpski učitelj 44 godine. Preveo je (i objavio mu je Vuk Karadžić 1864. godine u Beču) jednu pedagošku knjigu: `Priprava za istoriju svega svijeta radi dece`, od Šlecera.[26] Ostao mu je rukopis dela - Gramatika srpsko-italijanskog jezika. Dimitrije Teodorović građanin u Trstu, platio je 1864. godine da se u Peroju, crkveni toranj sagradi i zvono teško tri i po centa postavi u njega. Spisatelj iz Trsta, Jovan Vesel počasni je član Društva srpske slovesnosti u Beogradu 1865. godine. Petar Uzelac trgovac u Trstu, prodavao je `bojadisanu` fotografiju, snimak Đorđa Mandrovića sa veridbe kneza Milana Obrenovića i Natalije plem. Kečko u Beču, 1875. godine. Stanovništvo[uredi | uredi izvor] Prema proceni, u gradu je 2010. živelo 205.535 stanovnika.[27] Demografija 1931. 1936. 1951. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011. 250.170 248.307 272.522 272.723 271.879 252.369 231.100 211.184 202.123 2008. godine. Trst je imao nešto preko 200.000 stanovnika, gotovo isto kao na početku 20. veka, a za 50.000 manje nego pre pola veka. Opšte opadanje stanovništva tokom proteklih decenija odražava se i na gradsko stanovništvo koje je izuzetno staro - prosečan Tršćanin ima 46 godina. Prirodni priraštaj u gradu je svega 7,6‰, najmanje od svih značajnijih italijanskih gradova. Grad danas ima znatno manju nacionalnu šarolikost naspram stanja od pre jednog veka. 94% stanovnika su građani Italije. Među njima postoji i značajan broj pripadnika slovenačke nacionalne manjine, koji upravo u Trstu imaju svoje kulturno središte. Ostalih 6% su doseljenici iz svih krajeva sveta, ali najviše sa Balkana. U gradu se govori italijanski jezik, mada se tradicionalno koristi veoma posebna venecijanska varijanta. Slovenački jezik ima status manjinskog jezika. tags: Istorija Trsta srbi srpski narod srpskog naroda srba srbije srpska u trstu ...

Ivan Dživo Gundulić OsmanTvrdi povez Izdavač Srpska književna zadrugaИван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био је један од најзначајнијих српских[1][2][3] песника[4][5] из Дубровачке републике.[6] Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп,[7] као и по пасторалном делу Дубравка.БиографијаГундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа[8] Гундулића и Џиве Градић[9]. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић.[10] Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки.[11]Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године.[а] Постаје сенатор[12] 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.Споменик Ивану Гундулићу у ДубровникуМарко Мурат — Џиво Гундулић, Народни музеј ПанчевоДелаГлавни чланци: Еп Осман и Дубравка (Иван Гундулић)Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године.[13] У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру.Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”.Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.„Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи.ЕтницитетГундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом.[14] Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником.[15][16] Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја.[17] Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић.[18]С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века.[19]Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања.[20][21][22][23][24] Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић.[25][26] Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју,[27] српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине.[1][28][29] Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.[30][31]Хрватски академици и Матица хрватска одбацују српске тврдње о двострукој припадности и тврде да су „већ позната српска присвајања, односно отимања хрватске култуre9/5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! S A D R Ž A J: PITANJA METODA - Šumanović - slikar „napretka“ i „povratka“ PERIODIZACIJA - Hronologija i tipologija 1896-1914: VINKOVCI, ŠID, ZEMUN - Počeci (Sezan, Van Gog) 1914-1918: ZAGREB - Umetnička škola 1918-1920: ZAGREB (samostalni rad) - Između starog i novog - proljetni salon, početak „sintetičkog“ „konstruktivnog“ slikarstva 1920-1921: PARIZ (prvi boravak) - „Estetika suviše stvarnog“, postkubizam, konstruktivni ekspresionizam, neoklasicizam (početak „povratka“) 1921-1925: ZAGREB (drugi boravak) - Samostalna izložba (1921) neoklasicizam - Pusen, Engr, povratak povratku, umetnost umetnosti 1926-1927: PARIZ (drugi boravak) - Ekspresionizam boje i gesta, kolorizam - povratak neposrednoj osećajnosti 1928-1930: PARIZ (treći boravak) - Poetski realizam, povratak realnom 1930-1942: ŠID, BEOGRAD, ŠID - Povratak prirodi i „stvarima samim“, „kako znam i umem stil“ ZAKLJUČAK - Od stvarnosti slike do slike stvarnosti ŠUMANOVIĆEVI TEKSTOVI REPRODUKCIJE DOKUMENTACIJA - Biografija, samostalne izložbe, grupne izložbe, bibliografija, monografske studije, literatura o umetniku Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Hrvatska Mitrovica, 30. avgust 1942) bio je srpski slikar. Smatra se jednim od najznačajnijih slikara srpske umetnosti dvadesetoga veka.[1][2] Njegov opus obuhvata 800 slika i 400 crteža i skica. Uvršten je u 100 najznamenitijih Srba. Savu Šumanovića su 30. avgusta 1942. godine ubile ustaše. Najpre je odveden u zatvor u Hrvatskoj Mitrovici (današnja Sremska Mitrovica) gde je mučen i dva dana kasnije streljan zajedno s ostalim zarobljenicima.[3] Biografija U Vinkovcima mu je otac radio kao šumarski inženjer, od oca Milutina (1862—1937) i majke Perside (1875—1968), rođene Tubić.[4][5] Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da pohađa časove slikanja kod učitelja Isidora Janga, koji ga upoznaje sa slikarstvom Sezana i van Goga.[6] Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt.[6] U tom periodu družio se sa Milanom Štajnerom i Antunom Brankom Šimićem.[6] Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu.[7] Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Spomen kuća Save Šumanovića u Šidu. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Bista Šumanovića u dvorištu Galerije u Šidu Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Na izložbi u Beogradu septembra 1939. izložio je 401 platno.[8][9] Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz protesta ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[10], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Hrvatsku Mitrovicu (ovaj naziv Sremska Mitrovica je nosila za vreme postojanja NDH). Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[10], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Povodom 125 godina od rođenja objavljena je 2021. poštanska marka u Srbiji posvećena Savi Šumanoviću.[11] O Šumanovićevom životu snimljen je 2023. godine snimljen art-dokumentarni film „Svetlost i senke”. Film je osvojio osam nagrada, uključujući nekoliko nagrada za kratki dokumentarni film u Aziji.[12] Sačuvano je više njegovih pisama upućenih Rastku Petroviću.

Knjaževac BIGZ, 1991. Odlično očuvano, osim malog potpisa prethodnog vlasnika (mene) na predlistu. (Veličanstven) prevod Arpada Vicka Jedan od najboljih (istočno)evropskih romana o epohi komunizma i tragičnim izborima koje su morali da prave intelektualci. Remek-delo evropske književnosti XX veka. Najbolje i najkvalitetnije izdanje ovog romana u kultnoj Prosvetinoj ediciji koju je uređivao Milorad Pavić. Odlično očuvano, posveta na predlistu. Odlaskom Đerđa Konrada zaklopila se u evropskim razmerama jedna epoha u kojoj su prirodni i vidljivi delovi društva bili kritički intelektualci koji nisu ćutali kada je trebalo govoriti i čije su biografije bile sastavljene od uzbudljivih i traumatičnih epizoda iz savremene istorije svoje zajednice. U izmenjenom socijalnom, kulturnom i medijskom kontekstu takvi intelektualci, koliko god bez njih bila nezamisliva evropska istorija posle prosvetiteljstva, više nisu mogući. Sasvim precizno: nije više moguća njihova uloga, jer kritički duh mišljenja, utemeljen u prosvetiteljstvu i racionalnosti, ne uspeva da obnovi sopstvenu javnu snagu posle globalne marginalizacije kulture. Kultura je zamenjena `beskrajnom zabavom` i lakim žanrovima potrošačke civilizacije koji pogoduju samozaboravnom i neupitnom prihvatanju date realnosti kao jedino moguće, dok kultura, po samoj svojoj prirodi kritička i subverzivna, sumnja i preispituje, zagovara raspravu i oblikuje snage modernizacije i pobune. Tihi glas, prodorno mišljenje 1 foto: lajos soos / mti via ap I u najvećem delu Konradovog života bilo je mnogo lakše ćutati nego govoriti, biti saputnik koji se prilagođava režimima i ideološkim porecima, redom koji su u 20. veku dolazili, uvek tvrdeći da je to zauvek i da, kao logičan plod istorije, više nikada neće ni otići. Istorija minulog veka puna je takvih intelektualaca kod kojih znanje i lični i društveni moral nisu bili ni u kakvom savezu, ali je postojanje intelektualaca Konradovog kova jedna od najvažnijih priča moderne evropske istorije. Advertisement Romansijer i esejista Konrad obeležio je poslednjih decenija evropsku književnost i mišljenje o najvažnijim društvenim temama savremenog doba. Dve takve ideje imale su posebnu snagu i privlačnost za nekoliko evropskih generacija. Konrad je, najpre, na presudan način učestvovao u oblikovanju ideje Srednje Evrope koja se pokazala kao jedna od najuticajnijih ideja evropskog mišljenja u poslednjoj deceniji Hladnog rata. Za Konrada to nije bio ni geografski, ni meteorološki pojam, već način da se na vrhuncima Hladnog rata oblikuje međuprostor u kome će kulturno posredovanje dovesti do političkog i vojnog detanta. `Već i sam pojam Srednje Evrope je prenosan i osporava blokovske granice`, kaže Konrad u slavnom eseju `Postoji li još san o Srednjoj Evropi` napisanom na samoj sredokraći osamdesetih godina. Paradoksalno, ali, uprkos istorijskim i političkim promenama koje su usledile, temeljno promeniviši lice Evrope, ovaj medijatorski karakter panevropskog projekta nije izgubio privlačnost niti snagu upozorenja. `Srednjoevropljanin je onaj koga vređa, iritira, uznemirava, kome smeta podeljenost našeg kontinenta`, naglašava Konrad. Podeljenost Evrope u političkoj stvarnosti, koja se u toku Konradovog života menjala tako dramatično i ponekad se činilo nepovratno, pisac prevazilazi iskustvom srednjoevropskog i evropskog trajanja. Na obalama evropskih reka, a za Konrada Dunav je ključna evropska reka, talože se geološki slojevi evropske istorije i kulture. Upravo je kultura ona osnova na kojoj Konrad pronalazi mogućnost prevazilaženja političkih granica, državnih surevnjivosti i istorijskih nasleđa. `Kulturna mapa Evrope nema mnogo dodirnih tačaka s kartom državnih granica.` Na tom tvrdom uverenju, izloženom nebrojenim iskušenjima istorijskog i političkog iskustva 20. veka, pri čemu su sva ta iskušenja deo piščeve biografije, utemeljena je jedna od najizrazitijih i najprodubljenijih esejističkih avantura savremene Evrope. Advertisement Ključna tema Konradove esejistike jeste ideja antipolitike kao moćnog instrumenta slobodnih ljudi i kritičkih intelektualaca koji odbijaju, demaskiraju, demistifikuju i kritički razmatraju projekte i postupke vladajuće politike. U Konradovom razumevanju antipolitika nije poricanje smisla politike, jer bi to bilo građanski neodgovorno, već upravo temeljno preispitivanje trenutno dominantne politike i zagovaranje kritičkog mišljenja kao načina da ograničimo moć obesnih vladara. Antipolitika je utoliko pohvala građaninu i piščev nauk kako živeti u malim narodima u kojima život ne može proteći bez istorije, ali se neprestano valja truditi da se on uredi tako da, ipak, bude podnošljiv. Konradova snošljiva država, u kojoj su jedinke građani a ne podanici, od svojih stanovnika ne traži ni smrt ni pokornost kao garancije privrženosti. Konrad je znao ono što su, predani specijalističkim umećima, ličnom umrežavanju i prividnom individualnom prevazilaženju konkretne društvene situacije, mnogi intelektualci modernih vremena zaboravili: društva teške istorije, pune nerešenih nasleđenih konflikata, pritom krhkih institucija i mutnih demokratskih tradicija, imaju šansu za demokratski preobražaj samo ako se uspostavi figura građanina i ako se kritičke snage društva ne povuku pred himerama populizma, autokratije i socijalne ravnodušnosti. Otuda Konradovi eseji ostaju veliko zaveštanje jedne duboko promišljene i jednako duboko proživljene egzistencije. Ako je iskustvo Konradovog života u najvećem svom delu bilo dramatično, ono je u piščevim esejima i romanima pretočeno u iskustvo koje se tiče svih nas, u smirenu mudrost koja uči i inspiriše, u životnu sabranost koja zna da se nijedan pustošni horizont ne može prevladati bez humanističkog vitalizma ljudi uverenih da svoju sudbinu ne smeju predati u ruke bezumnih stihija i bezumnih ljudi. Prirodno je što je čovek takve biografije napisao javno pismo Viktoru Orbanu u času njegove najveće moći: `Uveren sam da ste upravo Vi najveća štetočina među mađarskim političarima od promene političkog sistema. Nikome nije uspelo da nagomila toliko neosnovanih tvrdnji, neistina i kleveta, Vi ste šampion. Vaš najvredniji patriotski čin bila bi ostavka na funkciju koju obavljate.` Ako zamenimo samo dva-tri imena u Konradovom pismu, moći ćemo to isto pismo da pošaljemo bilo kom populističkom vladaru našeg doba. Život Đerđa Konrada jeste velika i paradigmatična priča 20. veka. Kao dečak je preživeo užase Drugog svetskog rata. Potom je usledio dolazak komunizma u Mađarsku i uspostavljanje represivnog jednopartijskog sistema. Kao mladić bio je svedok i učesnik Mađarske revolucije 1956. godine. Nije napustio zemlju, kao mnogi iz njegove generacije, ali nije odustao ni od borbe u kojoj će mu proći decenije života. Koliko je duhovne snage bilo potrebno tom čoveku da u pustinji jednopartijskog komunizma ostane postojan kritičar i nepotkupljivi svedok svog doba. Gotovo da nije imao saveznika osim svojih uverenja i velikih ideala slobode i demokratije. Svedočio je političkoj represiji u godinama i decenijama koje su usledile. U jednopartijskom komunističkom sistemu Konrad je disident koji nije mogao da objavljuje svoje knjige od 1974. do 1988. godine. U prvim godinama tranzicije Konrad je jedan od vođa demokratske opozicije u Mađarskoj. Od 1990. do 1993. bio je predsednik Međunarodnog PEN-a. Konradovi romani Odlazak od kuće i povratak kući i Pomračenje sunca, na brdu jesu izvrsna autobiografska proza koja, osim slike jednog uzbudljivog i ispunjenog života, daje i razuđenu sliku 20. veka u Istočnoj Evropi. Odlazak od kuće i povratak kući je roman o detinjstvu i odrastanju u Mađarskoj i Srednjoj Evropi tokom Drugog svetskog rata. Konradov roman na uzbudljiv način prati detinjstvo glavnog junaka, potonjeg pisca, koji od mirnog građanskog života u unutrašnjosti Mađarske odjednom, na samom početku rata, pada u najteža iskušenja života: roditelji bivaju odvedeni u logor, a on sa sestrom pokušava da preživi odlazeći od kuće i skrivajući se u getoima i podzemljima ratne Budimpešte. Kada se rat završi, junaci shvataju da povratak nekadašnjem životu i porodičnom miru građanskog života nije moguć i da iskušenja tek predstoje. U romanu Pomračenje sunca, na brdu Konrad nastavlja priču o istoriji u svom životu. Roman izbliza prati komunističku epohu Mađarske i Istočne Evrope od kraja Drugog svetskog rata do kraja 20. veka. Slikajući vreme, ljude i događaje, Konrad je, kao svedok i učesnik, ispričao upečatljiv roman o istoriji koja se umešala u ljudske živote i o ideologiji koja je htela da bude jedina stvarnost u tim životima. S posebnom pažnjom Konrad pripoveda o nekim od ključnih događaja u tom periodu: nacionalizaciji imovine, uništenju građanske klase, neuspešnoj mađarskoj revoluciji 1956. godine, političkim progonima i montiranim procesima u Mađarskoj i Istočnoj Evropi, pojava spoljne i unutrašnje emigracije, sve do pada Berlinskog zida i vremena tranzicije koji su usledili. Tako je svedočanstvo o našem vremenu postalo i priča o našem životu. Zajedno sa ranijim Konradovim romanima kakvi su Posetilac ili Osnivač grada, Gubitnik ili Vrtna zabava, piščevi autobiografski romani istrajno i sugestivno pripovedaju nekoliko socijalnih modela i genezu njihovog obistinjenja u istorijskom kontekstu: od modela građanskog društva pre Drugog svetskog rata, potonulog pred užasima modela nacističkog totalitarizma, preko modela komunističkog vlasništva nad društvom, do modela društva u tranziciji koje postepeno traga za vlastitom slobodom. Istorija se, međutim, ostvaruje u običnom ljudskom životu, zbog čega, recimo, u romanu Gubitnik veliki entiteti evropske istorije 20. veka imaju sledeći oblik: ludnica, porodica, rat, politika, opraštanje, iskustvo gubitka. Da bi se razumela intenzivna potrošnja istorije, koja odavno prevazilazi moći običnih ljudi koji nastavljaju da je konzumiraju, Konrad uvodi figuru vrta kao preko potrebnog individualnog odmaka od zahuktalih istorijskih tokova, dok u ravni pripovedanja poseže za samosvesnom, ironičnom interpretacijom istorije. Progonjen i osuđivan, cenzurisan i zabranjivan, Konrad je uvek bio slobodan čovek koji nije odstupao od svog mišljenja i od svojih uverenja. Savremenici su ga zapamtili kao razumnog i odmerenog čoveka koji pažljivo sluša i upućeno govori, zainteresovanog za kritičko mišljenje i za dijalog, kao čoveka koji, uprkos svim svojim iskustvima, nikada nije bio ogorčen. Verovao je da se u dijalogu mogu razrešiti najkomplikovanija pitanja, a da traumatična iskustva prošlosti moraju biti osnov za prevazilaženje nesporazuma u savremenosti i oblikovanje razumnijih rešenja u budućnosti. Redak i izuzetan čovek, Đerđ Konrad je bio jedan od najrazumnijih ljudi koje sam upoznao. Nikada se ne može dovoljno naglasiti šta je značila njegova podrška Srpskom PEN centru, niti šta su za našu intelektualnu zajednicu značili njegovi dolasci u Beograd, Novi Sad i Budvu tokom protekle tri decenije. Divan čovek, tihi glas, prodorno mišljenje. Gojko Božović

Knjaževac Prosveta, 1987. (Veličanstven) prevod Arpada Vicka Jedan od najboljih (istočno)evropskih romana o epohi komunizma i tragičnim izborima koje su morali da prave intelektualci. Remek-delo evropske književnosti XX veka. Najbolje i najkvalitetnije izdanje ovog romana u kultnoj Prosvetinoj ediciji koju je uređivao Milorad Pavić. Odlično očuvano, posveta na predlistu. Odlaskom Đerđa Konrada zaklopila se u evropskim razmerama jedna epoha u kojoj su prirodni i vidljivi delovi društva bili kritički intelektualci koji nisu ćutali kada je trebalo govoriti i čije su biografije bile sastavljene od uzbudljivih i traumatičnih epizoda iz savremene istorije svoje zajednice. U izmenjenom socijalnom, kulturnom i medijskom kontekstu takvi intelektualci, koliko god bez njih bila nezamisliva evropska istorija posle prosvetiteljstva, više nisu mogući. Sasvim precizno: nije više moguća njihova uloga, jer kritički duh mišljenja, utemeljen u prosvetiteljstvu i racionalnosti, ne uspeva da obnovi sopstvenu javnu snagu posle globalne marginalizacije kulture. Kultura je zamenjena `beskrajnom zabavom` i lakim žanrovima potrošačke civilizacije koji pogoduju samozaboravnom i neupitnom prihvatanju date realnosti kao jedino moguće, dok kultura, po samoj svojoj prirodi kritička i subverzivna, sumnja i preispituje, zagovara raspravu i oblikuje snage modernizacije i pobune. Tihi glas, prodorno mišljenje 1 foto: lajos soos / mti via ap I u najvećem delu Konradovog života bilo je mnogo lakše ćutati nego govoriti, biti saputnik koji se prilagođava režimima i ideološkim porecima, redom koji su u 20. veku dolazili, uvek tvrdeći da je to zauvek i da, kao logičan plod istorije, više nikada neće ni otići. Istorija minulog veka puna je takvih intelektualaca kod kojih znanje i lični i društveni moral nisu bili ni u kakvom savezu, ali je postojanje intelektualaca Konradovog kova jedna od najvažnijih priča moderne evropske istorije. Advertisement Romansijer i esejista Konrad obeležio je poslednjih decenija evropsku književnost i mišljenje o najvažnijim društvenim temama savremenog doba. Dve takve ideje imale su posebnu snagu i privlačnost za nekoliko evropskih generacija. Konrad je, najpre, na presudan način učestvovao u oblikovanju ideje Srednje Evrope koja se pokazala kao jedna od najuticajnijih ideja evropskog mišljenja u poslednjoj deceniji Hladnog rata. Za Konrada to nije bio ni geografski, ni meteorološki pojam, već način da se na vrhuncima Hladnog rata oblikuje međuprostor u kome će kulturno posredovanje dovesti do političkog i vojnog detanta. `Već i sam pojam Srednje Evrope je prenosan i osporava blokovske granice`, kaže Konrad u slavnom eseju `Postoji li još san o Srednjoj Evropi` napisanom na samoj sredokraći osamdesetih godina. Paradoksalno, ali, uprkos istorijskim i političkim promenama koje su usledile, temeljno promeniviši lice Evrope, ovaj medijatorski karakter panevropskog projekta nije izgubio privlačnost niti snagu upozorenja. `Srednjoevropljanin je onaj koga vređa, iritira, uznemirava, kome smeta podeljenost našeg kontinenta`, naglašava Konrad. Podeljenost Evrope u političkoj stvarnosti, koja se u toku Konradovog života menjala tako dramatično i ponekad se činilo nepovratno, pisac prevazilazi iskustvom srednjoevropskog i evropskog trajanja. Na obalama evropskih reka, a za Konrada Dunav je ključna evropska reka, talože se geološki slojevi evropske istorije i kulture. Upravo je kultura ona osnova na kojoj Konrad pronalazi mogućnost prevazilaženja političkih granica, državnih surevnjivosti i istorijskih nasleđa. `Kulturna mapa Evrope nema mnogo dodirnih tačaka s kartom državnih granica.` Na tom tvrdom uverenju, izloženom nebrojenim iskušenjima istorijskog i političkog iskustva 20. veka, pri čemu su sva ta iskušenja deo piščeve biografije, utemeljena je jedna od najizrazitijih i najprodubljenijih esejističkih avantura savremene Evrope. Advertisement Ključna tema Konradove esejistike jeste ideja antipolitike kao moćnog instrumenta slobodnih ljudi i kritičkih intelektualaca koji odbijaju, demaskiraju, demistifikuju i kritički razmatraju projekte i postupke vladajuće politike. U Konradovom razumevanju antipolitika nije poricanje smisla politike, jer bi to bilo građanski neodgovorno, već upravo temeljno preispitivanje trenutno dominantne politike i zagovaranje kritičkog mišljenja kao načina da ograničimo moć obesnih vladara. Antipolitika je utoliko pohvala građaninu i piščev nauk kako živeti u malim narodima u kojima život ne može proteći bez istorije, ali se neprestano valja truditi da se on uredi tako da, ipak, bude podnošljiv. Konradova snošljiva država, u kojoj su jedinke građani a ne podanici, od svojih stanovnika ne traži ni smrt ni pokornost kao garancije privrženosti. Konrad je znao ono što su, predani specijalističkim umećima, ličnom umrežavanju i prividnom individualnom prevazilaženju konkretne društvene situacije, mnogi intelektualci modernih vremena zaboravili: društva teške istorije, pune nerešenih nasleđenih konflikata, pritom krhkih institucija i mutnih demokratskih tradicija, imaju šansu za demokratski preobražaj samo ako se uspostavi figura građanina i ako se kritičke snage društva ne povuku pred himerama populizma, autokratije i socijalne ravnodušnosti. Otuda Konradovi eseji ostaju veliko zaveštanje jedne duboko promišljene i jednako duboko proživljene egzistencije. Ako je iskustvo Konradovog života u najvećem svom delu bilo dramatično, ono je u piščevim esejima i romanima pretočeno u iskustvo koje se tiče svih nas, u smirenu mudrost koja uči i inspiriše, u životnu sabranost koja zna da se nijedan pustošni horizont ne može prevladati bez humanističkog vitalizma ljudi uverenih da svoju sudbinu ne smeju predati u ruke bezumnih stihija i bezumnih ljudi. Prirodno je što je čovek takve biografije napisao javno pismo Viktoru Orbanu u času njegove najveće moći: `Uveren sam da ste upravo Vi najveća štetočina među mađarskim političarima od promene političkog sistema. Nikome nije uspelo da nagomila toliko neosnovanih tvrdnji, neistina i kleveta, Vi ste šampion. Vaš najvredniji patriotski čin bila bi ostavka na funkciju koju obavljate.` Ako zamenimo samo dva-tri imena u Konradovom pismu, moći ćemo to isto pismo da pošaljemo bilo kom populističkom vladaru našeg doba. Život Đerđa Konrada jeste velika i paradigmatična priča 20. veka. Kao dečak je preživeo užase Drugog svetskog rata. Potom je usledio dolazak komunizma u Mađarsku i uspostavljanje represivnog jednopartijskog sistema. Kao mladić bio je svedok i učesnik Mađarske revolucije 1956. godine. Nije napustio zemlju, kao mnogi iz njegove generacije, ali nije odustao ni od borbe u kojoj će mu proći decenije života. Koliko je duhovne snage bilo potrebno tom čoveku da u pustinji jednopartijskog komunizma ostane postojan kritičar i nepotkupljivi svedok svog doba. Gotovo da nije imao saveznika osim svojih uverenja i velikih ideala slobode i demokratije. Svedočio je političkoj represiji u godinama i decenijama koje su usledile. U jednopartijskom komunističkom sistemu Konrad je disident koji nije mogao da objavljuje svoje knjige od 1974. do 1988. godine. U prvim godinama tranzicije Konrad je jedan od vođa demokratske opozicije u Mađarskoj. Od 1990. do 1993. bio je predsednik Međunarodnog PEN-a. Konradovi romani Odlazak od kuće i povratak kući i Pomračenje sunca, na brdu jesu izvrsna autobiografska proza koja, osim slike jednog uzbudljivog i ispunjenog života, daje i razuđenu sliku 20. veka u Istočnoj Evropi. Odlazak od kuće i povratak kući je roman o detinjstvu i odrastanju u Mađarskoj i Srednjoj Evropi tokom Drugog svetskog rata. Konradov roman na uzbudljiv način prati detinjstvo glavnog junaka, potonjeg pisca, koji od mirnog građanskog života u unutrašnjosti Mađarske odjednom, na samom početku rata, pada u najteža iskušenja života: roditelji bivaju odvedeni u logor, a on sa sestrom pokušava da preživi odlazeći od kuće i skrivajući se u getoima i podzemljima ratne Budimpešte. Kada se rat završi, junaci shvataju da povratak nekadašnjem životu i porodičnom miru građanskog života nije moguć i da iskušenja tek predstoje. U romanu Pomračenje sunca, na brdu Konrad nastavlja priču o istoriji u svom životu. Roman izbliza prati komunističku epohu Mađarske i Istočne Evrope od kraja Drugog svetskog rata do kraja 20. veka. Slikajući vreme, ljude i događaje, Konrad je, kao svedok i učesnik, ispričao upečatljiv roman o istoriji koja se umešala u ljudske živote i o ideologiji koja je htela da bude jedina stvarnost u tim životima. S posebnom pažnjom Konrad pripoveda o nekim od ključnih događaja u tom periodu: nacionalizaciji imovine, uništenju građanske klase, neuspešnoj mađarskoj revoluciji 1956. godine, političkim progonima i montiranim procesima u Mađarskoj i Istočnoj Evropi, pojava spoljne i unutrašnje emigracije, sve do pada Berlinskog zida i vremena tranzicije koji su usledili. Tako je svedočanstvo o našem vremenu postalo i priča o našem životu. Zajedno sa ranijim Konradovim romanima kakvi su Posetilac ili Osnivač grada, Gubitnik ili Vrtna zabava, piščevi autobiografski romani istrajno i sugestivno pripovedaju nekoliko socijalnih modela i genezu njihovog obistinjenja u istorijskom kontekstu: od modela građanskog društva pre Drugog svetskog rata, potonulog pred užasima modela nacističkog totalitarizma, preko modela komunističkog vlasništva nad društvom, do modela društva u tranziciji koje postepeno traga za vlastitom slobodom. Istorija se, međutim, ostvaruje u običnom ljudskom životu, zbog čega, recimo, u romanu Gubitnik veliki entiteti evropske istorije 20. veka imaju sledeći oblik: ludnica, porodica, rat, politika, opraštanje, iskustvo gubitka. Da bi se razumela intenzivna potrošnja istorije, koja odavno prevazilazi moći običnih ljudi koji nastavljaju da je konzumiraju, Konrad uvodi figuru vrta kao preko potrebnog individualnog odmaka od zahuktalih istorijskih tokova, dok u ravni pripovedanja poseže za samosvesnom, ironičnom interpretacijom istorije. Progonjen i osuđivan, cenzurisan i zabranjivan, Konrad je uvek bio slobodan čovek koji nije odstupao od svog mišljenja i od svojih uverenja. Savremenici su ga zapamtili kao razumnog i odmerenog čoveka koji pažljivo sluša i upućeno govori, zainteresovanog za kritičko mišljenje i za dijalog, kao čoveka koji, uprkos svim svojim iskustvima, nikada nije bio ogorčen. Verovao je da se u dijalogu mogu razrešiti najkomplikovanija pitanja, a da traumatična iskustva prošlosti moraju biti osnov za prevazilaženje nesporazuma u savremenosti i oblikovanje razumnijih rešenja u budućnosti. Redak i izuzetan čovek, Đerđ Konrad je bio jedan od najrazumnijih ljudi koje sam upoznao. Nikada se ne može dovoljno naglasiti šta je značila njegova podrška Srpskom PEN centru, niti šta su za našu intelektualnu zajednicu značili njegovi dolasci u Beograd, Novi Sad i Budvu tokom protekle tri decenije. Divan čovek, tihi glas, prodorno mišljenje. Gojko Božović

Lepo očuvano Humanizam (latinski), kulturni i filozofsko-naučni pokret koji je težio obrazovanju ličnosti po antičkim uzorima; u širem smislu reči obnova klasične kulture. KNjIŽEVNOST antika helenska književnost rimska književnost srednjovekovna renesansa trečento petrarkizam barok rokoko klasicizam novi vek prosvetiteljstvo sentimentalizam preromantizam romantizam realizam nadrealizam naturalizam parnasizam simbolizam impresionizam modernizam postmodernizam savremena Može se reći da je humanizam i renesansu uslovilo više faktora. Nezadovoljstvo srednjim vekom, gde je crkva bila svemoćna i kažnjavala svakog ko ne misli kao ona, nastanak gradova i pojave građanske klase, kao i pronalasci u nauci (razvijaju se matematika, geografija, mehanika, astronomija...), samo su neki od faktora... Okruženi delima na latinskom jeziku i antičkim građevinama, počeli su da se interesuju za život ljudi u vreme starog Rima i Grčke. Postoji nekoliko eventualnih razloga: da se pobegne od postojećeg života ili da se dođe do saznanja o svemu što je prethodilo. Humanizam je zaokret srednjeg veka ka svemu što je antičko. Humanisti su ljudi koji su učili latinski i grčki jezik, koji su izučavali antički život i umetnost. Latinski nisu koristili samo za čitanje, nego i za razgovore u salonima, kao i za pisanje svojih dela. Humanizam i renesansa traje od 14. pa do kraja 16. veka. Za renesansu je vezan pojam humanizma. Humanizam je jedan vid renesanse. Kolevka mu je Italija, a začetnik Petrarka. Ubrzo se proširilo i na ostatak Evrope. Uzori su traženi i nađeni u kulturi, životu, književnosti i umetnosti starih Grka i Rimljana. Čovek je tek u humanizmu dospeo u sam centar pažnje. Do tada se sve vrtelo o Bogu i ideji da se treba odricati od života, dok se u humanizmu verovalo da se njegova sreća nalazi na Zemlji. U filozofiji se zastupalo gledište da je etički ideal slobodan čovek i da čovek treba da bude merilo svih vrednosti. U srednjem veku crkva je potisnula taj ideal, pa su humanisti počeli borbu protiv srednjovekovnog-monaškog gledanja na svet i kult ličnosti. Pesnici Petrarka, Bokačo i Aligijeri su našli u starim Rimljanima ideale aktivnih ljudi i nacionalne veličine Italije. Sastavljaju se zbirke dela poreklom iz antičkog Rima, jedan od primera je i tzv. Gesta Romanorum. Nemačka je upoznala humanizam preko velikih sabora u 14. veku, a vođe su mu bili: Erazmo Roterdamski, Rajhlin i Melanhton. Humanizam je oživeo laičko obrazovanje, potisnuo sholastiku, latinski jezik je popravljen po klasičnim uzorima itd. U vezi s humanizmom je i reformacija, jer je predstavljala pobunu oslobađanja ličnosti protiv crkvene stege i dogmi. U 17. veku veku, pošto se gubio u pukom formalizmu, humanizam se u Nemačkoj morao povući pred životnim realizmom, koji je vodio računa o profesionalnim i staleškim interesima i dostignućima prirodnih nauka; u Nemačkoj književnosti značajan doprinos su dali: Lesing, Herder, Vilau, Gete, Šiler i dr. Ceo pokret je težio da uzdigne individuu na visinu čiste čovečnosti. Renesansa (rinascità na italijanskom, od latinskog renasci, u značenju „ponovo se roditi, preporoditi se”; renaissance na francuskom u značenju „preporod”[1]; a po njemu u srpskom i drugim evropskim jezicima), period u evropskoj civilizaciji neposredno nakon srednjeg veka. Obično se smatra da se zasniva na porastu interesovanja za klasične nauke i vrednosti.[1] Renesansa je takođe bila svedok otkrivanja i istraživanja novih kontinenata, zamene ptolomejevskog kopernikovskim sistemom astronomije, raspada feudalnog sistema i porasta trgovine, kao i pronalaska ili primene potencijalno moćnih inovacija kao što su papir, štamparstvo, pomorski kompas i barut.[2] Međutim, za tadašnje naučnike i mislioce, to je prvenstveno bilo vreme oživljavanja klasičnog učenja i mudrosti nakon dugog perioda kulturnog pada i stagnacije.[1] Renesansa kao kulturno-istorijski pojam je najpre označavao doba od 14. do 16. veka kao period u kome je došlo do ponovnog interesovanja za klasičnu antiku i procvata umetnosti, da bi se zatim ovim pojmom označavalo kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba, naročito u Italiji.[1] Pored toga, ovaj pojam se primenjuje i da označi srednjovekovne preteče renesanse – karolinška renesansa. Od 19. veka se u istoriografiji koristi da označi epohu. Duh renesanse je na kraju imao mnogo oblika, ali se najranije izrazio kroz intelektualni pokret koji je dobio ime humanizam. Pojam renesansa je u uzajamnom odnosu sa pojmom humanizam. Humanizam se odnosio na naučno-duhovni sadržaj ovog razdoblja, a renesansa na celokupnu kulturu tog vremena. Humanizam su pokrenuli sekularni književnici, a ne naučnici-klerici koji su dominirali srednjovekovnim intelektualnim životom i koji su razvili sholastičku filozofiju.[2] Humanizam je započeo i ostvario plod prvo u Italiji. Njegovi prethodnici bili su pisci klasične erudicije poput Dantea i Petrarke, a glavni protagonisti Đanoco Maneti, Leonardo Bruni, Marsilio Fičino, Đovani Piko dela Mirandola, Lorenco Vala i Kolučio Salutati. Pad Konstantinopolja 1453. i velikog dela Grčke pod vlast Otomanskog carstva, dao je humanizmu veliki podsticaj, jer su mnogi vizantijski naučnici izbegli u Italiju, donevši sa sobom važne knjige i rukopise i tradiciju grčke naučne i filozofske misli.[1][2] Humanizam je imao nekoliko značajnih karakteristika. Prvo, za predmet je uzeo ljudsku prirodu u svim njenim različitim manifestacijama i dostignućima. Drugo, naglašavao je jedinstvo i kompatibilnost istine koja se nalazi u svim filozofskim i teološkim školama i sistemima, kroz doktrinu poznatu kao sinkretizam. Treće, isticao je dostojanstvo čoveka pojedinca i umesto srednjovekovnog ideala asketskog i pokajničkog života kao najvišeg i najplemenitijeg oblika ljudske delatnosti, humanisti su se usmerili na stvaralačku borbu i pokušaje da se ovlada prirodom.[2] Konačno, humanizam se radovao ponovnom rođenju izgubljenog ljudskog duha i mudrosti. Međutim, u nastojanju da ga povrate, humanisti su pomogli u konsolidaciji novog duhovnog i intelektualnog pogleda i razvoju novog korpusa znanja. Efekat humanizma bio je da pomogne ljudima da se oslobode mentalnih ograničenja koje nameće religiozna ortodoksija, da inspiriše slobodno ispitivanje i kritiku, i da inspiriše novo poverenje u mogućnosti ljudske misli i stvaralaštva.[2] Iz Italije novi humanistički duh i renesansa koju je izazvao proširili su se na sever u sve delove Evrope, potpomognuti pronalaskom štamparstva, što je omogućilo eksplozivno širenje pismenosti i klasičnih tekstova. Najvažniji među severnim humanistima bio je Deziderije Erazmo, čije je delo Pohvala ludosti (1509) iskazalo moralnu suštinu humanizma u njegovom insistiranju na iskrenoj dobroti nasuprot formalnoj pobožnosti. Intelektualna stimulacija koju su pružili humanisti pomogla je da se pokrene reformacija, od koje su, međutim, mnogi humanisti uključujući Erazma, ustuknuli. Do kraja 16. veka bitka reformacije i protivreformacije zaokupila je veliki deo energije i pažnje Evrope, dok je intelektualni život polako pristizao granicama prosvetiteljstva. Zanimanjem za prirodu čoveka, renesansa ponovo oživljava antiku, u kojoj je u središtu pažnje takođe bio čovek. Posle humanizma, koji je oživeo antičku književnost, početkom 15. veka dolazi do obnove te tradicije i u likovnoj umetnosti. Renesansa se najsnažnije razvijala u Italiji, a zatim i u Nemačkoj i Holandiji. Osnovni paradoks doba renesanse je što je želja za vraćanjem klasičnim vrednostima, zasnovana na odbacivanju srednjeg veka, donela novoj eri ne preporod antike već rađanje modernog čoveka.[1] Pojam[uredi | uredi izvor] Leonardo da Vinči Pojam renesansa (preporod), prvi put je 1550. godine upotrebio italijanski umetnik i istoričar umetnosti Đorđo Vazari[2] za umetnost koja je nastala u 13. veku. Njegova kasnija upotreba dolazi iz francuskog jezika gde ga je upotrebio francuski istoričar Žil Mišle, a prešao je u široku upotrebu u 19. veky zahvaljujući švajcarskom istoričaru umetnosti Jakobu Burkhartu.[2] U skorije vreme postoje određene sumnje u ispravnost pojma „renesansa” primenjenog na likovne umetnosti u momentu rađanja moderne Evrope.[2] Bukvalna primena ove reči, a koja je u svojim korenima trebalo da izrazi povratak antičke umetnosti nakon vekova u zaboravu i konstruisanje novih umetničkih formi na osnovu nje, postala je sumnjiva nakon otkrića koja pokazuju linije kontinuiteta između umetnosti antičkih civilizacija i onih iz perioda srednjeg veka.[2] Međutim, ne može se ignorisati gomila pisanih dokaza epohe o umetničkim delima, koji bez sumnje pokazuju brigu perioda oko postizanja sklada u svojim postignućima. Ti pisani dokazi nemaju presedan u ranijim razdobljima. Pisci renesanse su bili ubeđeni da mogu identifikovati određeni progres u umetnosti koji je pravio značajnu razliku između svoje epohe i onih koje su im prethodile. Takav osećaj, ili bolje zadatak, odnosno postojanje određenih ciljeva za koje se trebalo boriti i izboriti, čine da se još jednom vratimo samim umetničkim delima u potrazi za određenom potvrdom tog samopouzdanja koje je vidljivo u komentarima prvih kritičara i poštovalaca renesansnih dela koji su o njima govorili i pisali. Analizom stvari više je nego očigledno da su vizuelne umetnosti renesanse postale vodič jednog novog izraza određenih ideala koji se tiču čoveka i društva, a u isto vreme predstavljaju jednu novu viziju verovanja hrišćanske vere, preko jednog zajedničkog vokabulara ljudskog iskustva koji dele tadašnji posmatrači umetničkih dela. Umetnost renesanse je savršen primer kako traženje idealizovane forme ujedno može biti i jedan duhovni izazov koji posmatraču donosi jedno osećanje božanske savršenosti preko savršeno idealizovane ljudske figure, ili u arhitekturi proporcija jedne građevine. Preliminarni i najvažniji period ovog iskustva bio je period umetnikovog ponovnog ispitivanja prirode, kome su sada predočeni novi zahtevi koji se tiču tehničkog umeća i estetskog suda. Literatura koja je o umetnosti pisana u periodu između 14. veka i 16. veka, takođe pokazuje da je pogled na umetnike kao društvena i kreativna bića doživeo značajne promene kao posledica njihovog uspeha, tako da je pred sami kraj renesanse lični stil jednog umetnika bio isto onoliko bitan kao i njegovo tehničko umeće, ili sposobnost da izvrši jednu narudžbu, kako bi postao priznat u javnosti kao majstor. Moguće je da se više ne veruje u anonimnost srednjovekovnog umetnika, ali fragmentirani dokazi koji o njemu postoje, nude jednu nedovršenu sliku u poređenju sa slavom umetnika renesanse i mestom koje zauzima u literarnim tradicijama umetničke kritike perioda. Uzrok konfuzije i diskreditovanja pojma renesansa, u mnogim situacijama treba tražiti u njegovim zloupotrebama, često rađenim u širem evropskom kontekstu. Izvan Italije, primenjivao se ne samo na period u kom se, na jedan selektivan način, usađuju površinski kvaliteti italijanske renesanse, naročito ornamenti u umetničkim stilovima drugih regiona, već takođe i na ranije periode u kojim se, kako u Italiji tako i u drugim regionima Evrope, rade drukčije stvari. Na primer. Nije moguće niti treba uvek tražiti paralelizme kroz Evropu 15. veka u nečemu što možemo identifikovati kao jedan zajednički „stil”, nego treba tražiti jedan zajednički pristup usmeren ka širenju mogućnosti umetničkog izraza uopšte. U 15. veku kako u Italiji tako i u Flandriji, umetnici su pažljivo posmatrali svet koji ih okružuje stvarajući nove tehnike kako bi prikazali svoja otkrića. Uspostavljanje forme medalje kao podloge za portrete i alegorije, zahvaljujući Italijanu Antoniju Pizanelu, pripada istoj epohi u kojoj Van Ajk, na severu Evrope, primenjuje svoju tehniku slikarstva u ulju, koja je najverovatnije bila najsavršenija tada poznata tehnika u Evropi, predstavljajući sa najvećom mogućom preciznošću svoje opservacije sveta koji ga je okruživao. Za vreme dužeg perioda, koji se kreće od početka 14. pa do početka 16. veka, postoje dva stila međunarodnog karaktera: jedan koji zovemo međunarodna gotika, i drugi koji označava procvat jedne nove kulture u Italiji, koja će se proširiti na ostale delove Evrope nakon 1500. godine. Prvi je u vezi sa procvatom jednog zajedničkog stila koji se bazirao na ideji Evrope kao jedne jedinstvene hrišćanske imperije, čiji su se zajednički ciljevi izrazili kroz naizmenične pozive na krstaške ratove za oslobađanje zemalja istočnog Sredozemlja, kolevke hrišćanstva, od okupacije „nevernika”. Drugi je u vezi sa jednom Evropom koju čine agresivne nacionalne države, čiji je imaginarni horizont prevazilazio granice Evrope, obuhvatajući trgovinu i nove kolonije na tek otkrivenim prekomorskim teritorijama. Oba stila su se razvila na osnovama jedne zajedničke kulture, a širili su se putem dvorskih metoda i protokola, razmenom umetničkih dela — i, zašto ne reći, razmenom samih umetnika kao diplomatskih poklona među vladarima. Početkom 16. veka ta situacija se upravo menjala, kako bi se usvojio jedan novi oblik protoka umetničkih dela, uslovljen dolaskom reformacije. Ako se smatralo, u jednom opštem smislu, da je Italija glavna pozornica renesanse, to je zato što se upravo tu nalazi najveća koncentracija umetničkih dela i pisanih dokaza o njima; u celini jedan kumulus vrlo koherentnih dostignuća. Nedostatak pisanih komentara sa severa Evrope 15. veka i uništavanje većeg dela umetničkog nasleđa rođenog na severu, kroz viševekovne verske sukobe, čine da linije njegove evolucije budu daleko manje očigledne. Moćni gradovi-države poznog srednjeg veka bili su pokrovitelji umetnika kako bi se podsticala proizvodnja predmeta koji su, u širem smislu i pored svoje umetničke vrednosti, poslužili i kao propagandni materijal u korist vladara, različitih vidova vlasti i njihovih lokalnih korporacija. Crkva je takođe tražila umetničko ulepšavanje svojih građevina u svakoj lokalnoj zajednici, kako bi povisila vlastiti prestiž pred svojim susedima. Tako se rodio jedan umetnički duh koji se bazirao na suparništvu među gradovima-državama, ali i među pokroviteljima i korporacijama koji su u njima postojali. Time se ohrabrivala razmena znanja i umeća kada god bi to prilike tražile. Nastanak i prilike[uredi | uredi izvor] Atinska škola, (1509–11) Rafael, freska, Vatikanske odaje u Vatikanu. Nastanak renesanse se obično stavlja u prostor severne Italije na kraju 13. veka. Od 12. veka mnogi gradovi severne Italije su osetili ekonomski napredak kao posledica prekomorske trgovine. Tadašnji najveći trgovački centri su bili Đenova, Venecija i Firenca. Zbog ratova između nemačkih careva i papa u Italiji, tokom srednjeg veka nije postojala centralna država koja bi oduzela politički i privredni prioritet gradovima-državama. Ovi uslovi, privredni napredak i relativna politička sloboda, uticali su na nastanak renesansnog čoveka. Uporedo s postojanjem kulturnih centara i centara moći podsticaj razvoja u umetnosti je učinio da su se vladari i moćni ljudi mogli predstaviti u najboljem svetlu svojim suparnicima. U 15. veku, posebno u Italiji, pojavio se preporod, ili makar jedno progresivno, često kontradiktorno i na kraju trijumfalno oživljavanje klasičnog supstrata, čije su etičke i estetske vrednosti nanovo iskorišćene u okviru hrišćanskog iskustva podložnom izazovima svoga doba.[1] U Italiji, gde je gotski stil jedva prodro, sećanje na rimsku veličinu nije bilo tako udaljeno. Nebrojeni spomenici su svedočili o tome – uprkos raspadanju usled delovanja prirodnih sila – prisutni čak i pre talasa velike arheološke aktivnosti doba renesanse. Grčka filozofska misao je veoma poštovana a njeno širenje je ubrzao dolazak grčkih akademika koji su iz Carigrada prebegli na Zapad. Filozofski pokret u kom su Aristotelova i Platonova tradicija suprotstavljene jedna drugoj, pratio je jedan veliki talas akademske i naučne aktivnosti tokom kog su otkriveni i pažljivo uređivani brojni antički rukopisi, iskopavani ostaci rimske kulture i prikupljane starine. Pojava štamparije i štampane knjige je omogućila širenje klasične kulture, a biblioteke – kao ona u Vatikanu – osigurale su njihovo očuvanje za nove generacije. Novi humanizam koji je veličao čoveka veličajući hrišćanskog Boga i koji je paganske umetničke forme stavio u tu službu, a genijalnost izuzetnih pojedinaca u službu čovečanstva, izrazio se kroz dva osnovna aspekta u svetu umetnosti: prvi je intelektualni, čija je osnova kult lepote koju bi se preko platonizma moglo integrisati u hrišćanstvo bez ikakve opasnosti od jeresi; drugi je estetski koji se sastoji od postepenog odustajanja od vizantijskih shvatanja umetničke forme i hrišćanskih ideala, u korist modelovanja realizma jednog antropomorfnog ideala koji je imao svoj model u starogrčkim statuama. Tako se istoriju renesanse može posmatrati kao postepeno, i ne bez poteškoća, napredovanje u osvajanju ovog realizma, zatim njegovu dominaciju – gde je umetničko i formalno savršenstvo jedna vrsta materijala koji je odraz ovih ideoloških koncepata; i na kraju kroz njihovo posrnuće, odnosno momenat kada ovi koncepti počinju da dominiraju samo shvatanje stvarnosti. Renesansa je stoga prvo afirmisanje a zatim trijumf novog poretka koji ima svoj uzor u klasičnoj tradiciji Antike. Humanizam je oslobodio individualnost kreativnih umetnika i mislioca, ali je takođe svoju osnovu imao u potpuno intelektualnom idealu savršenstva koji je identifikovan s hrišćanskim Bogom jednom veoma domišljatom sintezom. Kao takav, on je zadovoljavao aristokratsku i obrazovanu publiku, ali je imao vrlo slab apel na pojedince iz nižih društvenih slojeva, a ponekad su se i među samim umetnicima javljale poteškoće u prilagođavanju novim idejama. Ovo je posebno uočljivo u nezavisnim centrima, gde bogate umetničke tradicije nisu olako menjane novim idealima. U Italiji, gradovi Venecija i Parma su bili među najvažnijim takvim centrima, gde je intelektualizam firentinskih i rimskih humanista vodio neuspešnu borbu protiv poetskog duha koji je bio osetljiv na stvarnost i skloniji sanjarenju nego prostom zadovoljenju intelekta.[1] Izvan Italije, duh renesanse se susretao s različitim stepenom prihvatanja zavisno od toga koliko je mogao da prodre u nacionalne tradicije. Na primer, Francuska pa čak i Holandija su mu bile naklonjenije nego Nemačka i Iberijsko poluostrvo Španije i Portugalije.[1] Uzimano je nekoliko različitih polaznih tačaka za nastanak renesanse. Jedna tradicija stavlja njen početak na kraj 13. i na početak 14. veka u delo slikara Đota. Prema ovom argumentu, Đoto je umetnik kojim počinje renesansa uvodeći formalističku i duhovnu fleksibilnost koju je kasnije drugi začetnik, Mazačo samo produbio. Teorija ima svoju atraktivnost ali ne i potporu u činjenicama. Naime, revolucionarnu umetnost Đota i Mazača razdvaja talas stila međunarodne gotike koji preferira arabesku minijaturnog slikarstva umesto izraza trodimenzionalnog prostora i realističnog modeliranja forme. Tek vek nakon Đota, slikari se ponovo bave više formom nego linijom i estetika monumentalnosti nanovo ima primat nad minijaturom. Tako je ispravnije reći da renesansa počinje kvatročentom, što je i povezano sa određenim istorijskim okolnostima: trenutna ravnoteža među silama koje su vladale Italijom, jačanje papske vlasti koja je sa sobom donela obnovu stare slave Rima i njegove duhovne veličine, i na kraju, razvoj humanističkih ideja. Konačno, dva fenomena su zaslužni za procvat originalnih dela posebno u slikarstvu: prvi se tiče nezavisnosti umetničkih centara, a drugi oslobađanja ličnosti pojedinaca s ambicijom da se afirmišu i budu prihvaćeni kao individualne ličnosti s vlastitim karakterom čak i u slučaju grupnih radova. Ova opšta povezanost u razvoju umetnosti i simultana težnja ka različitosti individualnih stvaraoca, uporedo se javlja u arhitekturi, vajarstvu i slikarstvu. Firenca, na čelu sa arhitektom Bruneleskijem, vajarem Donatelom i slikarem Mazačom, započinje pokret.[1] Profesionalna udruženja i društveni status umetnika[uredi | uredi izvor] U renesansi se menja društveni status umetnika. U srednjem veku ne poznajemo umetnika kao individualca. Oni su tada smatrani običnim zanatlijama, a svoja dela nisu potpisivali. U doba renesanse umetnici već nisu anonimni a neki poseduju i visoki društveni status. Đentile Belini dobio je kneževsku titulu od Fridriha III, a Ticijan je od Karla V dobio titulu viteza. Nekim umetnicima je pošlo za rukom da se obogate, ali ipak se držalo da su umetnici pripadnici nižeg staleža, jer je njihova aktivnost zahtevala upotrebu ručnog rada. Neki od najznačajnijih umetnika tog doba su: Rafaelo Santi, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti, Donatelo i drugi. Tipični grad-država centralne i severne Italije s kraja srednjeg veka je bio pod upravom najbogatijeg sloja stanovništva koji se organizovao u udruženja ili saveze – nezavisne zajednice trgovaca, bankara i zanatlija proizvođača – koji su dominirali svim delovima ekonomskog i političkog života. Firentinsku republiku su osnovali trgovci te je sva vlast bila u njihovim rukama. Ta udruženja, međutim, su morala da prihvate prevlast Parte Guelfa (članova političke frakcije ili partije koji su podržavali papu i Sveto rimsko carstvo u gradovima-državama centralne i severne Italije), jedine političke jedinice koja je bila dozvoljena u vreme te proto-demokratije. Mada za moderne standarde ovakav sistem može izgledati isuviše ograničen, radi se o velikom napretku s kojim se ne bi moglo uporediti ništa u zapadnoj Evropi još od vremena Perikla i antičke Atine. U Firenci, njihov položaj u društvu je izražen mestom koje zauzimaju figure svetaca zaštitnika u nišama Orsanmikela, civilne građevine u kojoj su se čuvale zalihe hrane Republike budući da su epidemije gladi bile stalna pretnja. Sedam najvažnijih udruženja, nazvanih Arti, su bila: Arte di Calimala, udruženje prerađivača uvezene vunene tkanine i odeće; Arte della Lana, udruženje trgovaca i prerađivača vune; Arte dei Giudici e Notai, za sudije i notare; Arte del Cambio, za bankare i menjače novca; Arte della Seta, za tkače i prerađivače svile; Arte de Medici e Speziali, za doktore i farmaceute; i Arte dei Vaiai e Pellicciai, za prerađivače i proizvođače kože. Slikari su primljeni u udruženje doktora i farmaceuta 1314. godine, najverovatnije pošto su pripremali svoje boje sličnim postupcima kojim su farmaceuti pripremali lekove, odnosno mešanjem različitih supstanci i materijala. 1340-ih, slikari su klasifikovani zajedno s doktorima, verovatno jer su i jedni i drugi bili pod zaštitom Sv. Luke, koji je po hrišćanskoj legendi bio i umetnik i doktor, da bi 1378. godine, slikari konačno postali nezavisan ogranak u sastavu udruženja doktora i farmaceuta. Jedan broj srednjih i manjih udruženja je stalno premeštan iz jednog u drugo. Među njima, Arte di Pietra e Lengame, zanatlije koje su obrađivale kamen i drvo, nikada nisu dostigle status pomenutih većih udruženja. Na najnižoj skali društvene strukture i izvan svakog udruženja, nalazili su se „čistači vune”, od čijeg dobro urađenog posla je zavisio najveći deo bogatstva grada Firence. U određenom smislu, njihov položaj je bio sličan položaju robova u antičkoj Atini, i mada su Ciompi (čompi), kako su nazivani, mogli da napuste svoj posao, njihove aktivnosti su bile strogo regulisane zakonom. Ovi radnici su vrlo često podizali štrajkove, a 1378. godine, i nakon jednog od njih, osnovali su svoje vlastito udruženje, koje je, međutim, bilo kratkog daha. Oligarhija tadašnje Firence je vrlo brzo silom razorila pobunjenike i njihovo udruženje, izvršivši nekoliko pojedinačnih egzekucija vodećih štrajkača, čime je ponovo uspostavila ekonomsku i političku kontrolu u Republici. Udruženja kojima su pripadali umetnici su pripadala takozvanim umetnostima rukotvorina ili mehaničkim umetnostima, ne tako strogo definisanim kao što je bio slučaj sa liberalnim umetnostima (gramatikom, retorikom, aritmetikom, geometrijom, astronomijom i muzikom), jedinim prihvatljivim aktivnostima za jednog kavaljera u srednjovekovnim feudalnim društvima. U italijanskim gradovima-državama pripadnost udruženjima umetničkih rukotvorina je predstavljalo pozitivnu prednost za slikare, vajare i arhitekte, omogućavajući im veću nezavisnost u radu. Kasnije, slikarstvo i vajarstvo su uključene u liberalne umetnosti. Krajem četrnaestog veka, firentinski pisac Filipo Vilani (Filippo Villani), uporedio je slikare svoga doba s onima koji su praktikovali liberalne umetnosti. Humanista iz Padove, Pjer Paolo Verđerio (Pier Paolo Vergerio) je 1404. godine tvrdio, ali pogrešno, da je slikarstvo bilo jedna od četiri liberalne umetnosti u antičkoj Grčkoj. Na kraju petnaestog veka, Leonardo da Vinči je elokventno pisao o važnosti liberalnih umetnosti za svakog umetnika. Ulog je ovde bio ekonomski i društveni status. Činjenice sugerišu da umetnici petnaestog veka generalno nisu bili dobro plaćeni, mada je bilo izuzetaka, slučaj Mikelanđela, Ticijana, Rafaela i drugih umetnika koji su stekli međunarodnu slavu, poštovanje i bogatstvo. Umetnici koji su uspevali da se zaposle na dvoru nekog princa, kao Andrea Mantenja i Leonardo da Vinči u petnaestom, i Đorđo Vazari i Benvenuto Čelini u šesnaestom veku, imali su redovne novčane prihode, što im je omogućavalo da stvaraju sa više slobode i prenose svoj stil na druge. Na kraju šesnaestog vijeka, akademije pod patronatstvom prinčeva su počele da zamenjuju ova srednjovekovna umetnička udruženja. Umetničke radionice[uredi | uredi izvor] Umetnici renesanse su gotovo uvek radili po narudžbi. Slikaru iz trinaestog ili četrnaestog veka ne bi palo na pamet da slika iz bilo kog drugog razloga osim da zadovolji svog pokrovitelja, i onaj koji je bio dobar menadžer i savesno ispunjavao rokove, imao bi redovne narudžbe. Oni koji nisu bili dobri u poslu menadžera, često su kasnili sa isporukom završenih radova. Umetnici renesanse nisu radili u „ateljeima” koje povezujemo sa kasnijim stolećima. Italijanska reč, „studio” (ital. studio), ili kasnije u srpskom iz francuskog „atelje” (franc. atelier), tek je počela da se koristi u sedamnaestom veku, kada su umetnici postajali članovi akademija. Krajem srednjeg veka i tokom većeg dela perioda renesanse, umetnik je radio u „botegi” (ital. bottega; zanatskoj radionici ili prodavnici) – što je takođe obuhvatalo učenike i plaćene pomoćnike koji bi radili pod nadzorom glavnog majstora. Učenici koji su pristupali ovim radionicama, mogli su biti tek sedam ili osam godina starosti, a njihovu obuku su plaćale njihove porodice. Do kraja šesnaestog veka žene su bile isključene iz ovog sistema obuke, ponajviše jer im je bilo zabranjeno da se pridružuju odgovarajućim profesionalnim udruženjima (arti). U botege se ulazilo kao i u današnje prodavnice, sa ulice, a umetnika u poslu su mogli videti ulični prolaznici. Svoja završena dela umetnici su izlagali bilo na izlogu, ili u unutrašnjosti radionice. Mazačo, Lorenco Giberti, Andrea del Kastanjo, Antonio del Polajuolo i drugi, nogi od kojih su imali i zlatarski zanat, prihvatali bi narudžbe i za izradu nakita, oslikane drvene tacne (obično poklanjane tek postalim majkama), oslikane štitove za turnire, zastavice za verske proslave, ili za dizajn veza za različite tipove odeće. Umetnici renesanse su takođe projektovali i trijumfalne kapije, ali i dizajnirali kostime za građanske, verske i privatne festivale i proslave. Vrlo malo rada ove primenjene umetnosti je preživelo do danas, a njegov gubitak ostavlja veliku prazninu u istraživanju i razumevanju italijanske renesansne umetnosti. U šesnaestom veku značaj ovih radionica je naglo opao, ponajviše zbog isticanja kreativnog genija umetnika pojedinca. Već sredinom šesnaestog veka pojavljuje se novo, akademsko i pomalo elitističko shvatanje umetnika, slično kako je u starosti izjavio Mikelanđelo, rekavši da, „nikada nije bio ni slikar ni vajar sličan onima koji drže radionice (botege)”. Umetnički problemi renesanse[uredi | uredi izvor] Uspon nove umetnosti vajarstva i nove umetnosti slikarstva, obe čitav jedan svet udaljene od onih u srednjem veku, bio je posledica suštinske promene u metodama umetničkog predstavljanja. U vajarstvu, došlo je do do promene u koncepciji statue kao bloka i promena u razumevanju reljefa. U samostojećoj statui iznova je otkriven osećaj dubine, a reljef je podvrgnut slikarskim principima. U slikarstvu, nova naučna otkrića su brzo prilagođena umetničkim ciljevima: pronalazak linearne perspektive doneo je novu vrstu slikovne kompozicije, a nova snaga boje umnogome je dugovala pravilima vazdušne perspektive. Ručne tehnike korišćene u stvaranju umetničkih dela bile su tako radikalno izmenjene u prvoj generaciji rane renesanse da su radni postupci u umetničkim radionicama odbacili sva stara srednjovekovna ograničenja. Ono što je proizašlo iz ovih transformacija bila je nova umetnost renesanse. Poreklo linearne perspektive[uredi | uredi izvor] Paolo Učelo, Pet slavnih ljudi: Đoto, Učelo, Donatelo, Antoni Maneti i Bruneleslki, tempera na panelu, 65,5 h 21, 3 cm, Luvr, Pariz. U Luvru se nalazi jedna horizontalno izdužena slika sa bistama pet portretiranih ličnosti. Vazari je ovu sliku pripisao Učelu i identifikovao portretirane kao osnivače nove umetnosti. Kasnije su preciznije opisani kao oni koji su otkrili perspektivu. Na slici su, s leva na desno: Đoto, uključen kao osnivač ove moderne umetnosti; Učelo, kao virtuoz u perspektivi i slikarstvu životinja; Donatelo, kao eksponent modernog vajarstva; matematičar Antoni Maneti kog je Učelo često konsultovao o učenjima Euklida; i Bruneleski, kao majstor moderne arhitekture. Delo je toliko dotrajalo da se ne zna da li je u pitanju dosta preslikavani panel rane renesanse ili kopija iz 16. veka. U svakom slučaju ovo je izvesno: nastalo je u krugu kome su ti ljudi pripadali, a trebalo je da uključi i Mazača. U godinama između 1410 i 1415, ova grupa umetnika je izmislila perspektivu centralne tačke nedogleda, prvo kao naučni fenomen, a skoro odmah zatim kao naučnu pomoć vizuelnoj umetnosti. Neposredni rezultat je bio revolucionaran. Srednjovekovno umetničko delo je postojalo sasvim nezavisno od posmatrača u smislu ugla mesta gledanja. Sada je, međutim, uvođenjem perspektive, slika postala zavisna od ugla i mesta onog ko je posmatra: prikazani prostor i kretanje figura bili su organizovani u odnosu na posmatračevu tačku gledanja. Kao da je umetnik otvorio prozor i dozvolio da se direktno pregleda svaki detalj njegove slike. Kao posledica, a u poređenju sa srednjovekovnim slikarstvom, svaka slika nastala od petnaestog veka, poprimila je određeni karakter proizvoljnosti ili slučajnosti u smislu prikazanog trenutka u prostoru i vremenu. Tipične odlike[uredi | uredi izvor] Katedrala u Firenci, jedna od najpoznatijih renesansnih građevina Slikari preporoda rešavaju sve više probleme dubine prostora, i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima, a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo da slikari slikaju i poznate ličnosti, a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Na slikama vlada mir i statika, prostor je slobodan. Nema jakog kontrasta boja, osvetljenje je jednako. U pojedinim vrstama umetnosti nastajali su novi elementi, ali su neke odlike bile tipične za umetnost koju je stvarao renesansni čovek. To su: individualizam - čovek postaje svestrana i razvijena ličnost humanizam renesansa se okreće unatrag naučna osnova umetnosti - mnogi umetnici su se bavili anatomijom, optikom, tehnologijom, koje su upotrebljavali u svom stvaralaštvu (tipični primer je perspektiva u slikarstvu i odlivanje kipova u bronzi) realizam - iako su renesansni umetnici proklamovali vraćanje ka prirodi, njihov realizam se ticao upotrebljenih tema i javljaju se npr. novela ili komedija individualnost - nastaju autobiografije i autoportreti slikara i slikari potpisuju svoja dela nacionalizacija umetnosti sakupljaštvo mecenaštvo Renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] U 14. veku, Italija nije postojala kao ujedinjena država. Na jugu se nalazilo kraljevstvo Napulja, dok su Papske države oko Rima bile nominalno pod papskom vlašću, mada je papinski dvor bio izmešten u Avinjon u Francuskoj, 1309. godine. U centralnoj i severnoj Italiji, trgovina je obogatila i ojačala Firencu, Sijenu, Veneciju i Milano, koji su se pretvorili u samostalne gradove-države. U ovoj političkoj klimi ponosnih gradova-država koje su se nadmetale u snazi i prestižu, rođena je italijanska renesansa. Razvojem bankarstva, tekstilne proizvodnje i trgovine, Italija je postala urbanizovanija od ostatka Evrope, a umetnicima su pristizale narudžbe za ukrašavanje crkvenih i javnih građevina. Jedna od tih sekularnih narudžbi je Ambrođo Lorencetijeva (Ambrogio Lorenzetti) Alegorija dobre i loše vlasti, ciklus freski za gradsku palatu Sijene. Međutim, najveći broj slika naručenih u ranoj renesansi su vjerske hrišćanske teme. Pokretačka snaga renesanse je u oživljenom interesovanju za književnost i umetnosti starog Rima. Italijanski klasična prošlost je bila vidljiva u ruševinama i antičkim spomenicima. Povratak klasici je imao veliki uticaj na slikovni naturalizam. Zanimanje za klasičnu prošlost je takođe u vezi sa usponom humanizma, filozofijom koja je naglašavala dostignuća čoveka pojedinca u ovozemaljskom životu, a ne u nebeskom, i predstavlja značajan korak unapred od duha srednjovekovnog hrišćanstva. Još jedna bitna promena u verskom senzibilitetu 13. veka, dolazi od učenja Franje Asiškog i njegovih sledbenika, čije su propovedi naglašavale čin Hristovog stradanja i njegovu čovečnost. Sklop klasičnog preporoda i ovaj novi stil hrišćanstva obezbedio je temelje za novu vrstu umetnosti – koja ne samo da je izgledala realističnije, već je inspirisala simpatije prema Hristovim stvarnim, čovečnim kvalitetima, umesto stvaranja osećaja strahopoštovanja i misterije. Rana renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Rana renesansa u Italiji Rana Renesansa (ital. quattrocento) je prvo umetničko razdoblje renesanse koje traje kroz ceo 15. vek. Italija je odigrala vodeću ulogu u razvijanju renesanse, i to prvenstveno grad Firenca, a zatim i Padova, Rim, Venecija … sve do početka 16. veka. kad se nastavlja razvoj u celoj Evropi. Društveno uređenje je sličilo onom u antičkoj Grčkoj, bilo je puno gradova-država koje su se utrkivale i ratovale jedna protiv druge. Ti gradovi-države razvijali su manufakturnu proizvodnju, trgovinu, geografska otkrića, štampu (Johan Gutenberg, 1440) i nauku. Trgovina sa udaljenim krajevima ruši stare strahove od prostora i prirode kojim se sad pristupa na naučni način (manje kroz teološke dogme). Tako se razvijaju: matematika, medicina …; otvaraju se prvi univerziteti (Padova, i dr.). Umetnici po prvi put bivaju cenjeni i priznati kao stvaraoci. Renesansni čovek priznavao je da je razdoblje klasike nepovratno i mrtvo, a cilj mu je bio dostizati ga i preticati. U želji da se potpuno odbaci srednji vek i preporodi antika, u Evropi je počelo stvaranje modernog čoveka. Predstavnici rane renesanse u Italiji su: Mazačo, Donatelo, Filipo Bruneleski itd. Visoka renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Visoka renesansa u Italiji Visoka renesansa (ili razvijena renesansa, ital. cinquecento) je kasna faza renesanse koja se odvija do prve polovine 16. veka. Tokom 16. veka renesansa u Firenci nastavlja produkciju velikih umetnika; centar italijanske umetnosti je postao Rim, gde su ambiciozne pape Lav X i Papa Julije II slavili grad slaveći sebe. U vreme kad se izrazito poštovao subjektivizam i individualizam svakoga umetnika, toliko da se stvarao kult genija, umetnici su želeli da se izražavaju posebno i da pritom ostavljaju poseban utisak na posmatrača dela. To je vreme kada je vladala ideja genijalnog umetnika, pojedinca nadahnutog od Boga, koji je bio uspešan u različitim vrstama umetnosti – univerzalni čovek (ital. hommo universalis). Visoku renesansu personifikuju, po mnogima, tri najveća umetnika svih vremena: Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti i Rafael. Supružnici Arnolfini, slika Jana van Ajka iz 1434. godine, ulje na dasci, 81,9 x 59,7 cm, London. Rano holandsko slikarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa na severu Evrope Kasna gotika ili Nordijska [1] renesansa, kako je nekad zovu, je umetnost koja se razvijala na severu Evrope u 15. veku. Rano holandsko slikarstvo objedinjuje karakteristike kasne gotike sa novim renesansnim tendencijama. Ova slikarska škola se javlja u Flandriji. U to doba u Italiji renesansa uzima maha, a umetnost se budi i vraća čoveku. Rano holandsko slikarstvo ima svoje originalne karakteristike kao što su realizam, složeni simbolizam tema, pojava novih žanrova i upotreba uljanih boja. Nije slučajno da se ova umetnička revolucija odigrala baš u Holandiji, gde se razvila trgovina, nastalo blagostanje i bogatstvo, a građani nastojali da prodube i obogate svoje poglede na svet. Najznačajniji slikar ove epohe bio je Jan van Ajk. Holandski i italijanski slikari su kasnije uticali jedni na druge. Renesansa na severu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa u severnim zemljama Gradska većnica u Poznanju, Poljska- 1550—1555. Renesansa na Severu označava umetnost visoke renesanse zapadne Evrope u 16. veku. Naziv „Severna“ je nastao da istakne razliku od izvorne, italijanske renesanse, koja se poistovjećuje s jugom Evrope. Visoka renesansa se širi iz Rima u celu Evrope. Među apsolutističkim monarhijama glavnih evropskih država u svom bogatstvu, raskoši, feudalnih poseda, tuđih kmetova i opljačkanih vrednosti, prednjače kraljevi francuskih dinastija. Zahvaljujući brojnim kraljevskim brakovima, francuski kraljevi polažu pravo na druge zemlje, pa ratuju sa svima (Nizozemskom, Španijom, Engleskom, Napuljem …). Preko ratova u Italiji upoznaju se s renesansom i prihvataju je jer im omogućava gradnju palata, dvoraca, galerija, muzeja, trgova kakvih nije bilo u gotičkoj umetnosti severa. Uskoro ti uticaji dopiru do Nemačke, Engleske, a kasnije u doba baroka i do carske Rusije. Čak je Leonardo slikao na dvoru Luja XII. Venecijanska renesansa[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Venecijanska renesansa Venecijanska umetnost ima specifičan vid umetnosti koja se ovde razvijala od doba romanike i gotika se ovde nikada nije razbuktala. Ovde je bilo i uticaja grčkog stvaranja i Vizantije, čiji se uticaj oseća u crkvi Sv. Marka, ali je svu svoju energiju ova škola usmerila na razvoj slikarstva. Venecija nije pretplata one uticaje humanizma kojih je bilo u Firenci, Ticijan nije bio u onom složenom smislu humanista. Njegov je postupak intuitivne prirode. On slika bez želje da u slikarstvu napravi revoluciju. Spontanost jeste karakteristika venecijanskog slikarstva. Slikanje uljem je iz Nizozemske preneto po Vazariju, a u vreme kada je Jan van Ajk bio prognan i najpre prodire u Veneciju preko Anatola da Mesine, mladog slikara. U venecijanskoj umetnosti svetlost i boja ima veliki značaj i volumeni se definišu pomoću svetlosti. Ponajpre Đorđone, koji je bio Ticijanov učitelj, usvojio je definisanje volumena pomoću svetlosti i ono što je nazvao luminizam svojstveno je za njegov slikarski pristup. Na ovaj način inicira ono što će se u velikoj meri u impresionizmu pojaviti na jedan ipak sasvim drugačiji način. Ticijan je usvojio tehniku svoga učitelja pritom smanjujući tehniku poetičnog, koju je njegov učitelj unosio kao karakteristiku u svome delu. U 15. veku jačaju gradovi kao Rim, a pogotovo Venecija koja je trgovinom, ratovima, ali i demokratskim izborima među vlastelom, te zahvaljujući prevlasti na Sredozemlju, postala najjača sila u Evropi. 1500. godine, na vrhuncu moći Venecije, niko nije slutio da je to i početak njenog kraja jer se trgovina već prebacivala na relaciju Evropa-Amerika (Kristifor Kolumbo je otkrio Ameriku 1492. godine). Velika karakteristika venecijanske renesanse je boja, naime osvetljenje koje je presudno i prepoznatljivo u ovom stilu. Za razliku od „intelektualnog“ slikarstva Firence i Rima, u Veneciji je nastala umetnost u kojoj je boja važnija od linije. Venecijansko slikarstvo: Domeniko Venecijano, Đovani Belini, Ticijan itd. Širenje renesanse[uredi | uredi izvor] U Francusku je renesansa dospela posredstvom francusko-italijanskih ratova na početku 16. veka. U pojedinim zemljama koje zahvata, renesansa se prilagođava mesnim prilikama, što se vidi na slikama srednjoevropskih renesansnih slikara Albrehta Direra i Hijeronimus Boša. Crtež u renesansi[uredi | uredi izvor] U vreme renesanse, umetnička dela su retko nastajala bez pripremne skice ili studije. Pre 16. veka, te studije su se obično izvodile na pergamentu ili viteli (prerađenoj životinjskoj koži), koja se mogla očistiti ili oprati i tako ponovo iskoristiti za novi crtež. Mali broj crteža koji su preostali iz perioda pre 1430. godine, izgleda da su bile stranice takozvanih „knjiga uzoraka”, zbirki crteža koji su mogli biti od koristi za stvaranje novih dela. Ti crteži su čuvani zato što su mogli biti korisni u radionici, a ne zbog toga što su smatrani posebnim umetničkim delima. Primeri koju se preostali do danas uključuju kopije drugih umetničkih dela, uzorke za standardne kompozicije i crteže životinja, ptica, ljudskih figura i portreta različitih tipova i karaktera. Čenino Čenini, umetnik koji je oko 1400. godine napisao traktat Ill libro dell’arte (Knjiga o umjetnosti), je smatrao crtež osnovom svih umetnosti. Posvetio je dvadeset i osam poglavlja svog traktata crtežu, savetujući slikara da svakodnevno crta na papiru, pergamentu ili drvenoj ploči (pripremljenoj koštanim prahom i arapskom gumom), ugljenom, kredom, perom ili četkicom i mastilom, i to na osnovu prirode, slika drugih majstora ili iz vlastite mašte. Jednu generaciju kasnije i pišući u Firenci, arhitekta i teoretičar Leon Batista Alberti je govorio o „konceptima” i „uzorima” (bez sumnje o „prvobitnim skicama” i „detaljnim crtežima”) koji služe kao uobičajena priprema za sliku i priču (storije; iscenirane kompozicije figura). Sredinom 16. veka, Đorđo Vazari je opisao skice kao „prvi skup crteža gde se istražuju odgovarajuće poze i razvijaju prve ideje”, a koje umetnik izvodi veoma brzo i na osnovu kojih kasnije nastaju konačni crteži kompozicije za sliku ili skulpturu. Važnost pripremnih skica je mogla značajno zavisiti od radionice do radionice, ali činjenice sugerišu da je slikar četrnaestog veka, standardne teme (Bogorodice, svece i raspeća) crtao direktno na podlogu dela koje će naslikati. Naravno, ti crteži (ili sinopije) bi se izgubili nakon što bi slikar dovršio sliku, ali današnja tehnološka dostignuća ponekad omogućavaju da ih se vidi u laboratorijama konzervacije i restauracije. Slikar bi takođe mogao skicirati složene kompozicije figura na maloj skali, papiru i pergamentu, i držati ih pored dela koje upravo stvara kako bi mu poslužile kao vodič u prvim pokušajima. Završetak rada na slici, prašina, mrlje boje i njihovo premeštanje u radionici s jednog mesta na drugo, mogli su na kraju navesti umetnika da odluči da takve crteže ne vredi dalje čuvati. Slikarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansno slikarstvo Leonardo da Vinči: Studije proporcija po Vitruviju (1492) Za razliku od arhitekture ili skulpture, nije se moglo inspirisati antičkim slikarstvom jer se iz antičkog slikarstva ništa nije sačuvalo i zbog toga se inspiriše antičkim reljefima. U 16. veku u Rimu su bile objavljene freske u Neronovoj zlatnoj palati ili Titovim termama. Slikari renesanse rešavaju sve više probleme dubine prostora i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima, a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo da slikari slikaju i poznate ličnosti, a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Tematika[uredi | uredi izvor] U značajnoj meri je religioznog karaktera. Bila je prilika da se pokuša uvrštavanje nekih scena iz svakodnevnog života u religiozne teme i tako je „Madona sa Isusom“ bila predstavljana kao materinska ljubav, a predstavljana su i naga tela kada je trebalo slikati Adama i Evu. Novost je objavljivanje nekih novih žanrova kao što su portret, pejzaž i mrtva priroda. Tehnika[uredi | uredi izvor] U slikarstvu se upotrebljavala perspektiva - slikari su naučili da predstavljaju prostor i njegovu dubinu. Neki umetnici su radili i sa bojom i predstavljali senke, kao npr. Leonardo da Vinči. Ovaj umetnik je i različito tretirao crtež koji u renesansnoj umetnosti služi za poboljšavanje slike i studirao je pokret, anatomiju i crte lica koje izražavaju emocije. Tehnike slikarstva u renesansi[uredi | uredi izvor] Između 1200. i 1600, slikarstvo je nastajalo upotrebom različitih materijala. U trinaestom veku, tehnike koje se najviše koriste su tempera i fresko, ali krajem petnaestog veka, uljana tehnika je postajala sve popularnija. Do kraja šesnaestog veka u Veneciji je razvijena tehnika ulja na platnu, koja je u sedamnaestom veku postala najpopularnija tehnika u Evropi. Uljane boje su bile fleksibilnije, i opušteni, sugestivni potezi četkice u slikama koje je radio stari Ticijan, su sasvim drukčije od finog detalja vidljivog u venecijanskom slikarstvu temperom nastalom više od dvesta godina ranije. Složene procedure slikarevog zanata, onako kako je praksa na severu Italije u ranim periodima renesanse, detaljno je opisao Čenini, koji kaže da je učio slikarstvo od Anjola Gadite, sina i učenika Tadea Gadija, pomoćnika Đota – ali koji je svoj traktat napisao u Padovi, na severu Italije. Tehnike slikarstva koje je opisao Čenini, su one iz njegove radionice u Padovi, ali mi ne posedujemo drugi tehnički priručnik iz ovog perioda, i ono što kazuje Čenini, mada podrazumevano ne mora biti relevantno za ranije periode ili druge umetničke centre, treba pažljivo čitati. Tempera[uredi | uredi izvor] Naredni opis slikanja temperom zasniva se na Čeninijevom opisu, ali i na preostalim primerima ove tehnike. Prvi korak nakon što je mecena prihvatio konačni crtež dizajna kompozicije je da stolar napravi izglačane panele od drveta topole, lipe ili vrbe. U isto vreme pravljen je okvir na koji su se paneli pripajali. Paneli i okvir su zatim premazivani đesoom, odnosno mešavinom sitno mlevenog gipsa i lepka. Ponekad je ovaj prvi sloj prekrivan lanenim platnom, koje je umakano u đeso i zatim sve zajedno premazivano još jednim slojem đesa. Kad bi se površina osušila, mogla se dalje glačati tako da postane glatka kao slonovača. Čenini je izričit o tome kako treba postaviti figuru u kompoziciji panela. Podcrtež je rađen ugljenom pričvršćenim na štapić trske ili drvceta, što je umjetniku davalo dovoljno rastojanje od panela i omogućavalo da bolje sudi kompoziciju i njen razvoj. Senčenje je rađeno blagim potezima, a brisanje peruškom ptice. Kad bi kompozicija postala zadovoljavajuća, peruškom bi se brisao suvisli ugljen sa površine, i crtež bi se zatim mogao ojačati finom četkicom i vodom razređenim mastilom; četkice su pravljene od dlaka repa sive veverice. Nakon što je panel očišćen od ugljena, slikar bi osenčio pregibe odeće ili draperije i postavio sene na licu s pljosnatom četkicom i istim razređenim mastilom; „i tako” kazuje Čenini, „dobićeš crtež kojim ćeš svakog odmah zadiviti”. Skulptura[uredi | uredi izvor] Sa sačuvanom skulpturom iz antike je postala jedna od prvih umetnosti ovog doba, gde je došlo do promena u shvatanju u odnosu na srednjovekovnu skulpturu. Javlja se skulptura kao posebno delo - slobodnostojeća i umetnici uspešno savladavaju dramatizaciju scena, ekspresivnost u predstavljanju emocija ljudskog lica ili draperije. Veliki izazov su bile skulpture sa konjima i portreti i javljaju se biste poznatih ličnosti, a poznate su i sitne plastike i medalje. Arhitektura[uredi | uredi izvor] U arhitekturi su nastale najveće promene i ona postaje jedna od umetnosti. Renesansni umetnici su se inspirisali delima iz antičke umetnosti, njihovom srazmernošću, jednostavnošću, pravilnom proporcijom i lepotom. Pored kamena, upotrebljavala se i opeka i mermer. Upotrebljavali su se stupovi, kolonade, svodovi i kupole, a stepenište je postalo poseban element u arhitekturi. Nastaju novi tipovi objekata kao gradske palate i gradske i prigradske vile. Na početku 1401. godine Giberti i Bruneleski takmičili su se za radove na portalu Florentinske krstionice i tada je bitku dobio Bruneleski. Računa se da je na ovom konkursu učinjen ovaj prelaz prema renesansi. Sa Bruneleskijem zgrada nije savladala čoveka već je prvi put čovek proporcijom dolazio do zakona i prostora primenom matematike i, nadovezujući na metriku i modul romanike, dolazio do zakonitosti za razliku od slučajnosti u romanskom prostoru. Renesansa u književnosti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa u književnosti Književnost u renesansi odlikuje prihvatanje i oblikovanje antičkih oblika umetnosti (ep, lirika, satira, epigram, a u prozi: biografija, istorijska pripovetka, dijalog i literarno pismo). Sonet i novela, originalne tvorevine italijanske književnosti, osvajaju i druge književnosti. U renesansi se posebno neguje jezik, kao izraz nacionalne svesti koju je unapredio humanizam. Razvoj jezika u Italiji započinje Dante Aligijeri (De vulgari eloquentia). Renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Renesansa u Italiji se javlja u više gradova: u Firenci, Rimu, severnoj Italiji i Veneciji. Firenca Arhitekte Filipo Bruneleski L. B. Alberti Slikari Mazačo Fra Filipo Lipi Botičeli Rim Svestrani umetnici Mikelanđelo Buonaroti Leonardo Rafaelo Severna Italija Arhitekte Paladio Venecija Sjajni koloristi Ticijan Paolo Veroneze Tintoreto Renesansa u Nemačkoj i Nizozemskim zemljama[uredi | uredi izvor] Najveći predstavnik u Nemačkoj bio je Albreht Direr, a u Flandriji Jan van Ajk. Renesansa u Španiji[uredi | uredi izvor] Vazdušni pogled na manastir-palatu El Eskorijal. U Španiji ideološka promena nije tako očigledna kao u drugim zemljama, jer se ne dešava očevidan raskid sa srednjovekovnom tradicijom. Književnost prihvata italijanske inovacije (Dantea i Petrarku), ali ne zaboravlja poeziju Šansonijera i prethodnu tradiciju. Što se tiče plastične umetnosti, španska renesansa je mešala elemente uvezene iz Italije — odakle su pristigli i neki umetnici, Paolo de San Leokadio, Pjetro Toriđano ili Domeniko Fančeli — sa lokalnom tradicijom, ali i sa nekim drugim uticajima — flamanskim, na primer, koji je bio veoma moderan u to vreme zbog intenzivnih trgovačkih i dinastičkih odnosa koji su povezivali ove teritorije sa Španijom. Renesansne inovacije stigle su u Španiju veoma kasno; tek 1520-ih godina gotovi primerci su pronađeni u umetničkim manifestacijama, a takvi su bili raštrkani i u manjini. Tako odjeci italijanskog kvatročenta nisu u potpunosti doprli do Španije — tek kroz stvaralaštvo porodice Borha pojavili su se umetnici i dela tog vremena u oblasti Levantea — što pokazuje da je španska renesansna umetnost skoro naglo prešla iz gotike u manirizam. U oblasti arhitekture tradicionalno se razlikuju tri perioda: platereska (15. i prva četvrtina 16. veka), purizam ili italijanski stil (prva polovina 16. veka) i ererijanski stil (od 1559. do sredine narednog veka). U prvom od njih renesansa se pojavljuje površno, u dekoraciji fasada, dok je struktura objekata u većini slučajeva i dalje gotička. Najkarakterističnije za plateresku je vrsta male, detaljne i obilne dekoracije, nalik na rezbariju na srebrnjaku, odakle ime i potiče. Osnovno jezgro ove struje bio je grad Salamanka, čiji su univerzitet i njegova fasada glavna stilska paradigma. Izvanredni arhitekti platereske bili su Rodrigo Hil de Ontanjon i Huan de Alava. Purizam predstavlja napredniju fazu italijanizacije španske arhitekture. Palata Karlosa V u Alambri u Granadi, delo Pedra de Mačuke, je ovde glavni primer. Fokus ovog stila bio je u Andaluziji, gde su se pored pomenute palate isticali arhitekte poput Andresa de Vandelvira i Dijega de Siloe. Konačno, pojavio se eskurijanski ili ererijanski stil, adaptacija rimskog manirizma koji karakteriše oskudnost oblika i arhitektonski gigantizam. Osnovno delo je bila palata-manastir El Eskorijal, koju su projektovali Huan Bautista de Toledo i Huan de Erera, nesumnjivo najambicioznije delo španske renesanse. Vidi El Greko. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Janson 1975, str. 283–284 ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z Delimo 2007, str. 5–12 Literatura[uredi | uredi izvor] Alberti, Leon Battista, On Painting, prev. na engl. J. R. Spencer, Yale University Press, 1956. Alberti, Leon Battista, Ten Books on Architecture, uredio Joseph Rykwert, Tiranti, London, 1955. Antal, Frederick, Florentine Painting and Its Social Background, Kegan Paul, London, 1948. Berenson, Bernard, The Drawings of the Florentine Painters, u 3 sv., University of Chicago Press, 1938. Berenson, Bernard, Italian Painters of the Renaissance, popr. izd., Phaidon, London, 1957. Berenson, Bernard, Italian Pictures of the Renaissance: Central and North Italian Schools, u 3 sv., Phaidon, London, 1968. Berenson, Bernard, Italian Pictures of the Renaissance: Florentine School, u 2 sv., Phaidon, London, 1963. Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Delimo, Žan (2007). Civilizacija renesanse (Istorija). Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd 1972. Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976 Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959. Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959. Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996. Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996. Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985. Dejiny umenia, Martyn Janek, Karel Thiry, Bratislava 1990. Kratak pregled istorije umetnosti, Milan Ružić, Sarajevo 1970. Slikarski pravci XX veka, Lazar Trifunović, Beograd, 1981.}-

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman Osipovič Jakobson (rus. Роман Осипович Якобсон; Moskva, 23. oktobar 1896[1] — Boston, 18. jul 1982[2]) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Kao pionir strukturalne lingvistike, Jakobson je bio jedan od najslavnijih i najuticajnijih lingvista dvadesetog veka. Sa Nikolajem Trubeckojem je razvio revolucionarne nove tehnike za analizu jezičkih zvučnih sistema, efektivno osnovavši savremenu disciplinu fonologije. Jakobson je zatim primenio slične principe i tehnike na proučavanje drugih aspekata jezika kao što su sintaksa, morfologija i semantika. On je dao brojne doprinose slovenskoj lingvistici, od kojih su najznačajnije dve studije ruskih padeža i analiza kategorija ruskih glagola. Oslanjajući se na uvide iz semiotike Č. S. Pirsa, kao i iz teorije komunikacije i kibernetike, predložio je metode za istraživanje poezije, muzike, vizuelnih umetnosti i kinematografije. Svojim odlučujućim uticajem na Kloda Levi-Strosa i Rolana Barta, između ostalih, Jakobson je postao ključna figura u prilagođavanju strukturalne analize disciplinama izvan lingvistike, uključujući filozofiju, antropologiju i teoriju književnosti; njegov razvoj pristupa čiji je pionir Ferdinand de Sosir, poznatog kao „strukturalizam“, postao je značajan posleratni intelektualni pokret u Evropi i Sjedinjenim Državama. U međuvremenu, iako je uticaj strukturalizma opao tokom 1970-ih, Jakobsonov rad je nastavio da dobija pažnju u lingvističkoj antropologiji, posebno kroz etnografiju komunikacije koju je razvio Del Hajms i semiotiku kulture koju je razvio Jakobsonov bivši učenik Majkl Silverštajn. Jakobsonov koncept temeljnih lingvističkih univerzalija, posebno njegova proslavljena teorija osobenih karakteristika, presudno je uticao na rano razmišljanje Noama Čomskog, koji je postao dominantna figura u teorijskoj lingvistici tokom druge polovine dvadesetog veka.[3] Život i rad Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doseljenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije.[4] Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlju i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijateljuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavljanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispoljava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Njujorku, gde takođe nastavlja druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Njegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošiljalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavljena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Intelektualni doprinosi Prema Jakobsonovim ličnim sećanjima, najodlučnija faza u razvoju njegovog mišljenja bio je period revolucionarnog iščekivanja i preokreta u Rusiji između 1912. i 1920. godine, kada je, kao mlad student, pao pod čari proslavljenog ruskog futuriste i lingvističkog mislioca Velimira Hlebnikova.[5] Nudeći malo drugačiju sliku, predgovor drugom izdanju Zvučnog oblika jezika tvrdi da ova knjiga predstavlja četvrtu fazu u „Jakobsonovoj potrazi da se otkrije funkcija i struktura zvuka u jeziku.“[6] Prva faza je bila otprilike od 1920-ih do 1930-ih, gde je sarađivao sa Trubeckojevim, u kojem su razvili koncept fonema i razjasnili strukturu fonoloških sistema. Druga faza, od oko kasnih 1930-ih do 1940-ih, tokom koje je razvio ideju da su „binarne osobene karakteristike“ temeljni element u jeziku i da je takva različitost „puka drugost“ ili diferencijacija.[6] U trećoj fazi Jakobsonovog rada, od 1950-ih do 1960-ih, radio je sa akustičarem C. Gunar Fantom i Morisom Haleom (Jakobsonovim učenikom) na razmatranju akustičkih aspekata osobenih karakteristika. Legat Jakobsonove tri osnovne ideje danas igraju značajnu ulogu u lingvistici, a to su lingvistička tipologija, markiranost (obeleženost) i lingvističke univerzalije. Ta tri koncepta su tesno isprepletana: tipologija je klasifikacija jezika u smislu zajedničkih gramatičkih obeležja kao suprotnost zajedničkom poreklu, markiranost grubo rečeno označava to da su izvesne forme gramatičke organizacije „prirodnije“ od drugih, odnosno ova razlika se tiče prisustva ili odsustva nekog jezičkog obeležja, i lingvističke univerzalije su naziv za zajednička obeležja svih jezika sveta. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uključena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Njegove zasluge u lingvistici su postojale i na polju morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu....

Izdavač: Jesenski i Turk, Zagreb Godina: 2003 Broj strana: 368 Povez: mek Format: 21 x 14 Sadržaj: Zrnce besmrtnosti Pluskvamperfekt Pjesnici, pjesnici Blok i Ruski dandy Međupoglavlje i međukraljevstvo Ruski dandyi Proljeće s Gumiljovom Epilog Petrograd napuštamo zauvijek Fuga krležiana Pogovor Ispovijest djeteta srebrnog vijeka (Irena Lukšić) Iz prve ruke Susret s Irinom Aleksander (Irina Subotić) Odjeci, kritike Irina Aleksander njom samom Drugi o njoj Ulomci iz kritičkih tekstova Mali leksikon Važnije osobe koje se spominju u svijetu Irine Aleksander Ljudi i događaji: XX stoljeće (Jadranka Pintarić) Irina u obitelji Aleksander (Boris Zakošek) Arhiv Božidara i Irine Aleksander (Boris Zakošek) Bibliografija (Sanja Slukan) Kazalo imena `Neki ljudi jednostavno nose legendu. I premda svi znamo što bi se pod tim pojmom trebalo podrazumijevati, ipak svaki put na drugačiji način ostajemo zbunjeni neuhvatljivošću biti, jer nam u pomnoj raščlambi iscuri poput zagrabljena pijeska kroz prste, a od preostalih nekoliko sitnih zrnaca ne možemo složiti smislenu cjelinu. Naime, ljudi s legendom jesu ta legenda i u tome je njihova privlačnost. Tako nam izmiče i rusko-hrvatska književnica Irina Aleksander. Dokumenti govore da je rođena 15. lipnja 1900. godine u Peterburgu kao Iraida Kunina. U rodnome je gradu završila gimnaziju i 1919. počela studirati na Filozofskom fakultetu, a godinu poslije na Pravnom fakultetu. U vrijeme građanskog rata zajedno s malenim sinom i mužem, pukovnikom carske vojske, emigrira iz Rusije. Obitelj je, navodno preko Poljske, stigla u Hrvatsku i nastanila se u Zagrebu. Međutim, brak s pukovnikom ubrzo se raspao, a sin Aleksandar umro je od tajanstvene bolesti. Irina je, kako navode neki izvori, upisala Pravni fakultet 1923. Potom je, pod posve nejasnim okolnostima, otišla natrag roditeljima u Lenjingrad, gdje je osim studija, bila angažirana i na raznim kulturnim projektima, od toga da je npr. pisala osvrte na filmove za lenjingradsku “Pravdu”, do toga da je glumila u filmovima. Zagrepčanina Božidara Aleksandera, kako navodi u svojim memoarima, upoznala je 1921. godine. Vjenčali su se 1926. u Beču. Od tada Irina počinje postajati `pravom kulturnom institucijom`, kako kaže povjesničar Ivan Mirnik. U kući u Đorđićevoj 7 drži salon u kojem se okuplja onodobna kulturna elita `lijevoga` svjetonazora. U salon su zalazili npr. slavni slikar Antun Motika te još slavniji književnik Miroslav Krleža. Bogat i velikodušan, Božidar je pomagao umjetnicima. Osim toga, Irina je i sama pisala beletrističke i literarno-kritičke tekstove. Surađivala je, između ostaloga, i u časopisu “Književnik”. Objavila je autobiografski roman Samo činjenice, Sir! i zbirku priča Crveni fes. Prevodila je s ruskog, ponajviše dječju književnost. Na Krležinu preporuku 1937. izvedena je njezina drama o Puškinu, i to uz suradnju najuglednijih ljudi: s ruskoga je dramu preveo Branko Gavella, inscenirao je Ljubo Babić, režirao Tito Strozzi, naslovnu ulogu igrao Vjekoslav Afrić No usprkos tome, drama je doživjela fijasko. Godine 1941. Irina i Božidar bježe iz Zagreba i do 1955. žive u New Yorku. Potom u Parizu, a od 1960. u Genevi. Sve do 13. prosinca 2002, kada je umrla u snu, Irina je živjela u stanu u središtu Geneve te, usprkos poodmakloj dobi, kako je sama tvrdila, sređivala svoje memoare o prijateljstvu s mnogim slavnim osobama 20. stoljeća i tako zapravo ispisivala kroniku jednoga neobičnoga vremena. Ulomci iz njezina “rukopisa života”, kao što je poznato, već su bili objavljivani u domaćoj periodici, osobito dijelovi koji se odnose na Hrvatsku i kulturni život između dva svjetska rata. Pritom je, što je i bilo za očekivati, posebnu pozornost javnosti privukao Irinin odnos (poslovni i prijateljski) s Miroslavom Krležom.`

Борис Акуњин: ЉУБАВНИЦА СМРТИ Издавач: ИНФОРМАТИКА, Београд, 2006.год. Меки повез, 244 стране, илустровано, ћирилица. Одлично очувано. `Roman „Ljubavnica smrti“, Borisa Akunjina, jedan je u nizu kriminalističkih romana sabranih u projektu „Avanture Erasta Fandorina“. Radnja „Ljubavnice smrti“ je najviše okrenuta tajanstvenom moskovskom klubu samoubica. On je sastavljen od raznolikih članova (neuspešnih revolucionara, poznate pesnikinje, medijuma, plemića, moskovskih studenata, novinara) i svoju jedinu svrhu iscrpljuje u susretu sa smrću. Svaki član je dužan da po pozivu boginje smrti izvrši suicid, prethodno napisavši pesmu. Niz takvih samoubistva počinje da privlači pažnju policije, ali i javnosti. Da li je poziv „boginje“ slučajan ili nameštaljka duboko pokvarenog uma, pokušava da prokljuvi čuveni detektiv Erast Fandorin. Duboko upleten u intrige samoubilačkog udruženja, on pored zadatka da raskrinka ubicu treba i da sačuva život članice kluba, mlade provincijalke Maše. Vešto izatkana priča Borisa Akunjina, čitaocu drži pažnju od prve do poslednje strane. Odličan zaplet, iznenadni preokreti, teško rešiva misterija, sve su to preduslovi za dobar kriminalistički roman, koje Akunjin maestralno primenjuje u „Ljubavnici smrti“. Za čitaoce željne zabavnog i lako čitljivog štiva, sasvim dovoljno. Ipak ako ostavimo po strani zaplet, pred nama se ukazuje potpuno novi sloj. Akunjin je izuzetan stilista i čovek sa istančanim osećajem za jezik. Vešto kombinujući naraciju sveznajućeg pripovedača iz trećeg lica, zajedno sa dnevničkim zapisima Maše i dostavama policijskog žbira infiltriranog u klub, on sačinjava pravu literarnu simfoniju različitih jezičkih izraza. Kao da mu to nije dovoljno, on umeće i pesme članova kluba, koje kvalitetom variraju od stihoklepanja do pravih poetskih bravura. Dodajte tome još i maestralni prikaz Moskve na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek, i dobili ste pravo remek-delo. Boris Akunjin je jedan od najpoznatijih i najtiražnijih ruskih savremenih književnika. Rođen je u gruzijskoj porodici pod imenom Grigorije Čhartišvili. Završio je studije engleskog i japanskog jezika i važi za jednog od najboljih poznavalaca japanske kulture u Rusiji. Pre nego što se posvetio pisanju, preveo je niz velikih dela japanske, engleske i američke književnosti na ruski. Prvi roman o Erastu Fandorinu, „Azazel“, doživeo je neverovatni uspeh kod publike i kritike. U rusku literaturu je pored Erasta Fandorina uveo i dva nova detektiva: monahinju Pelagiju i Fandorinovog unuka Nikolaja; kao i započeo niz žanrovskih edicija kriminalističkih, špijunskih, ratnih, naučno-fantastičkih i dečijih knjiga. Do sada je što pod svojim imenom, što pod nekoliko različitih pseudonima, objavio preko sedamdeset dela. Dobitnik je najprestižnijih ruskih književnih priznanja, prevođen je na niz svetskih jezika, a nekoliko njegovih romana je imalo uspešne filmske adaptacije. Politički je aktivan i veliki borac protiv sadašnje ruske vlasti. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Informatika“, kojoj treba odati priznanje ne samo na kvalitetu prevoda već i na odličnoj opremi teksta i dizajnu korica, dobar deo Akunjinovih romana je objavljen na srpskom jeziku. Avanture Erasta Fandorina (do ove godine ih je bilo ukupno petnaest), verovatno su jedan od najboljih načina za upoznavanje turbulentnog predrevolucionarnog perioda ruske istorije. Storije o životu visokog plemstva, sjedinjene sa sudbinama revolucionara i običnog sveta, svojevrsni su preludijum velike promene koja će Rusiju zadesiti 1917. godine. Ne i manje važno, Akunjin u ovim romana, a pogotovo u „Ljubavnici smrti“, čitaocima poklanja pravi stilski vatromet. Kao vešti postmodernista, Akunjin svaki roman o Erastu Fandorinu piše iz potpuno drugog ugla i kroz različitu književnu tehniku. Upravo zbog toga, čitanje Akunjinovih dela iskustvo je koje će svakog ljubitelja dobre književnosti ne samo zabaviti i oplemeniti, već i upoznati sa potpuno novim svetom razigrane i bogate savremene ruske književnosti.`

ALEKSA ŠANTIĆ PESME 1 / 2 Tvrdi povez Zbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine. Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва. Биографија Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ. Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника. Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.) Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“ Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2] У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора. За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године: Сву муку твоју, напор црна роба појешће силни при гозби и пиру, а теби само, ко псу у синџиру, бациће мрве... О, срам и грдоба! Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“. Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза: И кобна мисо морит ме стаде: што моја ниси и што смирај дана не носи мени звијезде, но јаде? Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате.[а] Алекса Шантић, српски песник. Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905). Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924. По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу. Српски културни покрет Заједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3] Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4] Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5] Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11] Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12] У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14] Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17] Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19] Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21] Наслеђе Биста у част Алекси Шантићу на Калемегдану. Биста Алекса Шантића у Мостару. Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24] Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25] Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26] Дела Издато за време Шантићевог живота: Пјесме, Мостар, 1891 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891. Пјесме, Мостар, 1895 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895. Пјесме, Мостар, 1901 Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907 Штампа Демократска штампарија. 1907. Пјесме, Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150. Пјесме, Београд, 1911 Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135. Хасанагиница, 1911 Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911. На старим огњиштима, Мостар, 1913. Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913. На старим огњиштима, Београд, 1914 Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914. Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`) Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски завод Хасанагиница, Београд — Сарајево 1919 Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211. Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић Видов-дану, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П. На старим огњиштима, Сарајево, 1920 Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампарија Под маглом, Београд — Сарајево 1920 Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150. Песме, Београд 1924 Издавачка књижарница Геце Кона. 1924. Преводилачки радови Лирски интермецо, Мостар, 1897 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897. Лиирски интермецо, Мостар, 1898 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898. Из њемачке лирике, Мостар, 1910 Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185. Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919 Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199. Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919 Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919. Виљем Тел. Београд, 1922 Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167. Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923 Књижарница Трифка Дудића. 1923.

ALEKSA ŠANTIĆ PESME 1 / 2 Tvrdi povez Zbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine. Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва. Биографија Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ. Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника. Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.) Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“ Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2] У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора. За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године: Сву муку твоју, напор црна роба појешће силни при гозби и пиру, а теби само, ко псу у синџиру, бациће мрве... О, срам и грдоба! Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“. Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза: И кобна мисо морит ме стаде: што моја ниси и што смирај дана не носи мени звијезде, но јаде? Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате.[а] Алекса Шантић, српски песник. Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905). Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924. По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу. Српски културни покрет Заједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3] Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4] Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5] Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11] Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12] У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14] Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17] Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19] Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21] Наслеђе Биста у част Алекси Шантићу на Калемегдану. Биста Алекса Шантића у Мостару. Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24] Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25] Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26] Дела Издато за време Шантићевог живота: Пјесме, Мостар, 1891 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891. Пјесме, Мостар, 1895 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895. Пјесме, Мостар, 1901 Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907 Штампа Демократска штампарија. 1907. Пјесме, Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150. Пјесме, Београд, 1911 Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135. Хасанагиница, 1911 Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911. На старим огњиштима, Мостар, 1913. Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913. На старим огњиштима, Београд, 1914 Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914. Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`) Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски завод Хасанагиница, Београд — Сарајево 1919 Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211. Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић Видов-дану, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П. На старим огњиштима, Сарајево, 1920 Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампарија Под маглом, Београд — Сарајево 1920 Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150. Песме, Београд 1924 Издавачка књижарница Геце Кона. 1924. Преводилачки радови Лирски интермецо, Мостар, 1897 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897. Лиирски интермецо, Мостар, 1898 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898. Из њемачке лирике, Мостар, 1910 Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185. Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919 Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199. Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919 Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919. Виљем Тел. Београд, 1922 Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167. Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923 Књижарница Трифка Дудића. 1923.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Izdanje Politikin zabavnik Lepo očuvano Beograd drevni stari grad istorija beograda stare razglednice kolekcija stare ulice stari objekti slike zgrade fotografije nekad i sad Модерно доба[уреди | уреди извор] Главни чланци: Београд у Првом светском рату и Београд између два светска рата Кнез Михаилова улица на прелазу два века Београд, 1933. године Међутим, упркос изградњи железничке пруге до Ниша, укупни услови у Србији били су као и у осталим претежно пољопривредним земљама, а Београд је 1900. имао само 69.100 становника.[20] Убрзо, 1905. број становника се повећава на преко 80.000, а на почетку Првог светског рата 1914. и до 100.000, не рачунајући Земун који је тада припадао Аустроугарској.[21][22] Аустријанци бомбардују и заузимају Београд 1914, али га српска војска убрзо ослобађа после Колубарске битке. Немачке и аустријске трупе под командом 1915. фелдмаршала Аугуста фон Макензена заузимају Београд. Окупатор даје нови службени назив Београду: Nandorfehervar.[23] Српска и делови савезничке војске ослобађају Београд 1918. Београд 1918. постаје престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Након Првог светског рата и окупације Аустроугарске и немачких трупа, Београд је доживео брз развој и значајну модернизацију као престоница нове Краљевине Југославије. Мало је позната чињеница да је Београд тада имао један од првих будистичких храмова у Европи.[24] Током двадесетих и тридесетих година 20. века, број становника се попео на 239.000 до 1931. заједно са западним предграђем Земуном, који је раније био у Аустроугарској. До 1940, број становника је био око 320.000, прираштај становништва између 1921. и 1948. је износио приближно 4,08% годишње.[22] Авионска линија Париз - Будимпешта је 1923. продужена до Београда, 1927. је отворено здање аеродрома Београд. Радио Београд је почео са радом 1929. Краљ Александар I Карађорђевић је укинуо Видовдански устав и завео лични режим. У свим општинама, па тако и у граду Београду изабране општинске органе смењују председници општина које је поставио краљ. Мост „Витешког краља Александра“, познат као „трамвајски“ мост преко Саве, је изграђен мост 1934. [а] Први мост преко Дунава, Панчевачки мост, пуштен је у саобраћај 1935. Београдски сајам је отворен 1937.[19] Београдска област, 1922-1929. Београдска област, 1922-1929. Подручје Управе града Београда, окружено Дунавском бановином 1931. године Подручје Управе града Београда, окружено Дунавском бановином 1931. године Други светски рат[уреди | уреди извор] Београд после бомбардовања 1941. Главни чланци: Београд током Другог светског рата и Београдска операција Југославија је 25. марта 1941. потписала Тројни пакт и придружила се Силама Осовине. Због овога је 27. марта уследио масовни протест у Београду и државни удар. Град је 6. и 7. априла тешко бомбардовао Луфтвафе и усмртио 2.274 људи. У бомбардовању је запаљена и изгорела Народна библиотека Србије, где су настрадале хиљаде књига и средњовековних рукописа[25]. Југославију су напале немачке, италијанске, мађарске и бугарске снаге, уз помоћ Албанаца и Хрвата. Након капитулације Краљевине Југославије, сремска предграђа Београда (Земун) су ушла у састав Независне Државе Хрватске, нацистичке марионетске државе. У Београду и централној Србији нацисти су подржали формирање владе Милана Недића.[26] Јевреји интернирани у априлу 1941. Београдски Јевреји, Роми, комунисти, и други антифашисти одведени су у логоре Сајмиште и Бањица, кроз које је у току рата прошло око 125.000 логораша. Јеврејска заједница је од 1643. живела у четврти Дорћол поред Дунава. Пре рата ту их је било 10.400. Окупацију је преживело свега око 10% њих. На Сајмишту је страдало око 40.000 Срба и 7-8.000 Јевреја.[27] На Бањици је убијено око 4.200 људи. Ликвидације су вршили немачки окупатори, док су логораше углавном хапсили српски квислинзи, који су чинили и администрацију Бањичког логора.[28] Град су бомбардовали и савезници 16. и 17. априла 1944. године. Тада је погинуло 1600 људи[25]. Борбе за ослобођење града су почеле 13. и 14. октобра, а град је коначно ослобођен 20. октобра 1944. Ослободили су га заједничким снагама партизани и Црвена армија. Губици партизана су били око 1.000 бораца, а Црвене армије око 2.000. У току целог рата, Београд је изгубио око 50.000 људи и претрпео тешка разарања[25]. На простору целе Србије (па и Београда) извршена општа мобилизација за пробој Сремског фронта. Нове комунистичке власти хапсе и ликвидирају квислинге. Послератни Београд[уреди | уреди извор] Нови Београд 1978. У послератном периоду Београд се развијао као главни град нове Југославије и убрзо израстао у велики индустријски центар.[29] Године 1948, је почела изградња Новог Београда са друге стране реке Саве, где су се до тада налазиле само мочваре и трска. Град су, бар у почетку, градиле добровољне омладинске радне бригаде. Године 1961, поводом мучког убиства Патриса Лумумбе (јануар 1961), у Београду су одржане жестоке демонстрације, са више повређених. Том приликом је извршен и упад у белгијску амбасаду. Прва конференција несврстаних одржана је у Београду 1961. године. Београд је био и поприште великих студентских демонстрација 1968. Марта 1972. Београд је био центар последње епидемије великих богиња у Европи. Епидемија, која је укључивала присилне карантине и масовне вакцинације, окончана је крајем маја.[30] Нови Београд 1978. Билборд приказује Титову слику и текст „Радимо и стварамо за нашу срећнију будућност“. Од 1977. до 1978. Одржана Конференција о европској безбедности и сарадњи (КЕБС) у Београду у новосаграђеном Сава центру. 1979. одржане су годишња скупштина Светске банке за обнову и развој и Међународног монетарног фонда. 1980. Одржана XXI генерална скупштина UNESCO-a. У мају 1980. умро је и доживотни председник СФРЈ, Јосип Броз Тито. Поред готово свих водећих светских државника, сахрани је присуствовало и око 700.000 грађана.[19] 1983. одржана је годишња конференција UNCTAD-a.[19] Редовно емитовање програма ТВ Београд почело је 1958. Први БИТЕФ одржан је 1967. Палата „Београд“ подигнута је 1969. Две године касније изграђен је мост Газела и ауто-пут кроз Београд и одржан први FEST. Подземна железничка станица Вуков споменик отворена 1995.[19] Студентске демонстрације 1991. Дана 9. марта 1991. у Београду су одржане велике демонстрације, предвођене Вуком Драшковићем, против режима Слободана Милошевића. Према разним медијским изворима, на улицама тог дана је било између 100.000 и 150.000 људи. Касније у току дана, на улице су изведени тенкови ЈНА у циљу успостављања мира. Након непризнавања резултата локалних избора 1996, опозиција је у Београду организовала свакодневне грађанске и студентске протесте против Милошевићеве владавине, у периоду између новембра 1996. и фебруара 1997.[31] После попуштања режима и признавања резултата избора Зоран Ђинђић постаје градоначелник Београда. НАТО бомбардовање 1999. проузроковало је значајну штету градској инфраструктури. Међу погођеним објектима биле су и зграде неколико министарстава, зграда РТС у којој је погинуло 16 запослених, неколико болница, хотел „Југославија“, некадашња зграда Централног комитета, телевизијски торањ на Авали, као и кинеска амбасада на Новом Београду.[32] Отварање Моста на Ади Након избора 24. септембра 2000. године, Београд је постао поприште масовних демонстрација са 800.000 по полицијским проценама, а по другим изворима и до 1.000.000 учесника, које су довеле до коначног пада Милошевића са власти.[33] Године 2003, је усвојена Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора 4. фебруара, Београд остаје главни град; 12. марта убијен председник Владе Србије др Зоран Ђинђић. Проглашењем независности Црне Горе 2006. након референдума Београд је остао главни град само Србије. Протест 2008. против проглашења независности Косова. У новогодишњој ноћи између 31. децембра 2011. и 1. јануара 2012. свечано је отворен Мост на Ади, уз ватромет у поноћ.

Orhan Pamuk Bela tvrđava Meki povez Izdavač Geopoetika Bela tvrđava je roman koji predstavlja jedno izvanredno i značajno razmišljanje o Istoku i Zapadu. U 17. veku, u Istanbul je doveden jedan Mlečanin kojeg su zarobili turski gusari. Ovog zatočenika, koji veruje da se razume u astronomiju, fiziku i slikarstvo, otkupljuje jedan Turčin kojeg zanimaju iste stvari. Između ova dva čoveka postoji nekakva neobična sličnost. Robovlasnik ima želju da od svog roba uči o Mlecima i zapadnoj nauci. U nastojanju da jedan drugog upoznaju, razumeju i rastumače, njih dvojica, gospodar i rob, razgovaraju, sedeći za istim stolom u jednoj tamnoj i praznoj kući koja gleda na Zlatni rog. Njihove priče i avanture vodiće ih do istanbulskih ulica kojima hara epidemija kuge, do vrtova i životinja Sultanovog Sina, koji kao da su iz sna, do ideje pravljenja jednog neverovatnog oružja i najzad, do pitanja „zbog čega sam ja to što jesam`. Što priče budu više odmicale, spajajući dan i noć, senke će sasvim lagano zameniti mesto. Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaš, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu, ali se potom opredelio za novinarstvo. Napustio je studije na Tehničkom fakultetu, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta i diplomirao 1976. godine. Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je 1979. godine nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984. ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la decouverte europeenne). Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, čiji je prevod na engleski Njujork tajms pozdravio rečima „Nova zvezda ukazala se na Istoku“, prevedena je na sve velike zapadne jezike. Njegov četvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Taj scenario objavljen je kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, Zovem se crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. godine. Godine 1998. Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugom pripovetkom Gledanje kroz prozor, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002. objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu rodnom gradu − Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemačke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) za 2005. godinu. Godine 2006. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost. Iste godine odlikovan je francuskim Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti, a Univerzitet u Vašingtonu dodelio mu je medalju (Distinguished Humanist Medal), koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela i hrabrost. Orhan Pamuk je počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, kao i Kineske akademije društvenih nauka. Godine 2010. uručena mu je Nagrada „Norman Majler“ za životno delo (2010 Norman Mailer Lifetime Achievement Award). Knjige Orhana Pamuka prevedene su na više od četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.

Orhan Pamuk Bela tvrđavaMeki povezIzdavač GeopoetikaBela tvrđava je roman koji predstavlja jedno izvanredno i značajno razmišljanje o Istoku i Zapadu.U 17. veku, u Istanbul je doveden jedan Mlečanin kojeg su zarobili turski gusari. Ovog zatočenika, koji veruje da se razume u astronomiju, fiziku i slikarstvo, otkupljuje jedan Turčin kojeg zanimaju iste stvari.Između ova dva čoveka postoji nekakva neobična sličnost. Robovlasnik ima želju da od svog roba uči o Mlecima i zapadnoj nauci. U nastojanju da jedan drugog upoznaju, razumeju i rastumače, njih dvojica, gospodar i rob, razgovaraju, sedeći za istim stolom u jednoj tamnoj i praznoj kući koja gleda na Zlatni rog. Njihove priče i avanture vodiće ih do istanbulskih ulica kojima hara epidemija kuge, do vrtova i životinja Sultanovog Sina, koji kao da su iz sna, do ideje pravljenja jednog neverovatnog oružja i najzad, do pitanja „ zbog čega sam ja to što jesam`. Što priče budu više odmicale, spajajući dan i noć, senke će sasvim lagano zameniti mesto.Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaš, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu, ali se potom opredelio za novinarstvo. Napustio je studije na Tehničkom fakultetu, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta i diplomirao 1976. godine. Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je 1979. godine nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984. ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la decouverte europeenne). Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, čiji je prevod na engleski Njujork tajms pozdravio rečima „ Nova zvezda ukazala se na Istoku“ , prevedena je na sve velike zapadne jezike. Njegov četvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Taj scenario objavljen je kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, Zovem se crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. godine.Godine 1998. Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugom pripovetkom Gledanje kroz prozor, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002. objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu rodnom gradu − Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemačke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) za 2005. godinu. Godine 2006. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost. Iste godine odlikovan je francuskim Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti, a Univerzitet u Vašingtonu dodelio mu je medalju (Distinguished Humanist Medal), koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela i hrabrost.Orhan Pamuk je počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, kao i Kineske akademije društvenih nauka. Godine 2010. uručena mu je Nagrada „ Norman Majler“ za životno delo (2010 Norman Mailer Lifetime Achievement Award).Knjige Orhana Pamuka prevedene su na više od četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.2/34

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Orhan Pamuk je najistaknutiji turski pisac čije su knjige prevedene na dvadesetak svetskih jezika. Bela tvrđava je roman koji predstavlja jedno izvanredno i značajno razmišljanje o Istoku i Zapadu. U 17. veku, u Istanbul je doveden jedan Mlečanin kojeg su zarobili turski gusari. Ovog zatočenika, koji veruje da se razume u astronomiju, fiziku i slikarstvo, otkupljuje jedan Turčin kojeg zanimaju iste stvari. Između ova dva čoveka postoji nekakva neobična sličnost. Robovlasnik ima želju da od svog roba uči o Mlecima i zapadnoj nauci. U nastojanju da jedan drugog upoznaju, razumeju i rastumače, njih dvojica, gospodar i rob, razgovaraju, sedeći za istim stolom u jednoj tamnoj i praznoj kući koja gleda na Zlatni rog. Njihove priče i avanture vodiće ih do istanbulskih ulica kojima hara epidemija kuge, do vrtova i životinja Sultanovog Sina, koji kao da su iz sna, do ideje pravljenja jednog neverovatnog oružja i najzad, do pitanja „zbog čega sam ja to što jesam`. Što priče budu više odmicale, spajajući dan i noć, senke će sasvim lagano zameniti mesto. Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaš, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu, ali se potom opredelio za novinarstvo. Napustio je studije na Tehničkom fakultetu, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta i diplomirao 1976. godine. Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je 1979. godine nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984. ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la decouverte europeenne). Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, čiji je prevod na engleski Njujork tajms pozdravio rečima „Nova zvezda ukazala se na Istoku“, prevedena je na sve velike zapadne jezike. Njegov četvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Taj scenario objavljen je kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, Zovem se crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. godine. Godine 1998. Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugom pripovetkom Gledanje kroz prozor, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002. objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu rodnom gradu − Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemačke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) za 2005. godinu. Godine 2006. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost. Iste godine odlikovan je francuskim Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti, a Univerzitet u Vašingtonu dodelio mu je medalju (Distinguished Humanist Medal), koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela i hrabrost. Orhan Pamuk je počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, kao i Kineske akademije društvenih nauka. Godine 2010. uručena mu je Nagrada „Norman Majler“ za životno delo (2010 Norman Mailer Lifetime Achievement Award). Knjige Orhana Pamuka prevedene su na više od četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.

Viktor Igo Pesme Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao Viktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva. Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834). Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio. Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu. Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon. Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena. Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.

Knjiga snova Vilijam S.Barouz Kalahari books, B e o g r a d, 1998g Latinica Mekan povez 165 stranica veoma dobro očuvano »Gradac« o Barouzu: Totalni otpadnik Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Novi broj časopisa `Gradac` posvećen je upravo fenomenu Barouz Otpadnik, autsajder, vuk samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka i zamislio, a kamoli dotakao. `Ja ratujem sam`, rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti. Image Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija. Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo je među polusvetom, narkomanima i kriminalcima. `Privilegovan` kao belac u južnjačkoj porodici, značajan deo života dobrovoljno je proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski istok, severna Afrika). Rođen kao muškarac – čitavog života bio je neskriveni homoseksualac. Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...). Opsednut potpunom slobodom – dobar deo života proveo je kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti. Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama. Deklarisani `ženomrzac` – koji je nehotice ubio svoju ženu, što ga je pogodilo i obeležilo za ceo život. `Bitnik` – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko. Povučenjak i autsajder koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona XX veka... Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Pružio je možda i najoštriju, najpotpuniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim, oličenjima skoro patološke potrebe za potpunom kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u `alternativnim` ideologijama (istočni, ruski blok sredinom XX veka) i među moćnicima južnoameričkih banana država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u `ideologijama`, jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da je reč o plemenu usred džungle, malenoj državici ili supersili, ista je: potpuna kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od onih na vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne `ili-ili` dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (ja/ne-ja, muško-žensko, razumsko-instinktivno...). Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da `virus reči` izoluje i neutrališe metodama kao što su `kat-ap` (engl. cut-up)` i `presavijanje` (engl. fold-in). Vremenom je ipak spoznao ograničenje i paradoks situacije da govoreći iz pozicije jezika pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi stvaranja vratio se `pričanju priče`, razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova). Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu. Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji `Erotikon`, iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prvobitni prevod morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje. Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna, romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari boox, Beograd, 1998). Ovaj temat časopisa `Gradac` stoga za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue, kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika, Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, `politički nekorektnih` stavova u vezi sa seksualnošću i odnosima polova, jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sam predstavi – bez cenzure. O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac Dž. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) i istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u XXI veku. Barouzov dugogodišnji partner i izvršilac književne zaostavštine Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca: `Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam S. Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu, čije ime je znao, da ga vodi na njegovom putu ka ‘jedinom cilju vrednom da mu se teži’: besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju.` Dejan Ognjanović

Autor - osoba Barouz, Vilijam S. Naslov Knjiga snova / Vilijam S. Barouz ; prevod Đorđe Tomić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kalahari books, 1998 (Beograd : Junior) Fizički opis 165 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Tomić, Đorđe Napomene Prevod dela: My Education: A Book of Dreams / William S. Burroughs. „Gradac“ o Barouzu: Totalni otpadnik Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Novi broj časopisa „Gradac“ posvećen je upravo fenomenu Barouz Otpadnik, autsajder, vuk samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka i zamislio, a kamoli dotakao. „Ja ratujem sam“, rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti. Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija. Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo je među polusvetom, narkomanima i kriminalcima. „Privilegovan“ kao belac u južnjačkoj porodici, značajan deo života dobrovoljno je proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski istok, severna Afrika). Rođen kao muškarac – čitavog života bio je neskriveni homoseksualac. Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...). Opsednut potpunom slobodom – dobar deo života proveo je kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti. Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama. Deklarisani „ženomrzac“ – koji je nehotice ubio svoju ženu, što ga je pogodilo i obeležilo za ceo život. „Bitnik“ – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko. Povučenjak i autsajder koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona XX veka... Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Pružio je možda i najoštriju, najpotpuniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim, oličenjima skoro patološke potrebe za potpunom kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u „alternativnim“ ideologijama (istočni, ruski blok sredinom XX veka) i među moćnicima južnoameričkih banana država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u „ideologijama“, jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da je reč o plemenu usred džungle, malenoj državici ili supersili, ista je: potpuna kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od onih na vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne „ili-ili“ dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (ja/ne-ja, muško-žensko, razumsko-instinktivno...). Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da „virus reči“ izoluje i neutrališe metodama kao što su „kat-ap“ (engl. cut-up)“ i „presavijanje“ (engl. fold-in). Vremenom je ipak spoznao ograničenje i paradoks situacije da govoreći iz pozicije jezika pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi stvaranja vratio se „pričanju priče“, razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova). Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu. Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji „Erotikon“, iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prvobitni prevod morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje. Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna, romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari boox, Beograd, 1998). Ovaj temat časopisa „Gradac“ stoga za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue, kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika, Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, „politički nekorektnih“ stavova u vezi sa seksualnošću i odnosima polova, jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sam predstavi – bez cenzure. O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac Dž. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) i istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u XXI veku. Barouzov dugogodišnji partner i izvršilac književne zaostavštine Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca: „Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam S. Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu, čije ime je znao, da ga vodi na njegovom putu ka ’jedinom cilju vrednom da mu se teži’: besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju.“ Dejan Ognjanović

Autor - osoba Barouz, Vilijam S. Naslov Knjiga snova / Vilijam S. Barouz ; prevod Đorđe Tomić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kalahari books, 1998 (Beograd : Junior) Fizički opis 165 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Tomić, Đorđe Napomene Prevod dela: My Education: A Book of Dreams / William S. Burroughs. „Gradac“ o Barouzu: Totalni otpadnik Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Novi broj časopisa „Gradac“ posvećen je upravo fenomenu Barouz Otpadnik, autsajder, vuk samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka i zamislio, a kamoli dotakao. „Ja ratujem sam“, rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti. Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija. Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo je među polusvetom, narkomanima i kriminalcima. „Privilegovan“ kao belac u južnjačkoj porodici, značajan deo života dobrovoljno je proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski istok, severna Afrika). Rođen kao muškarac – čitavog života bio je neskriveni homoseksualac. Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...). Opsednut potpunom slobodom – dobar deo života proveo je kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti. Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama. Deklarisani „ženomrzac“ – koji je nehotice ubio svoju ženu, što ga je pogodilo i obeležilo za ceo život. „Bitnik“ – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko. Povučenjak i autsajder koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona XX veka... Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Pružio je možda i najoštriju, najpotpuniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim, oličenjima skoro patološke potrebe za potpunom kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u „alternativnim“ ideologijama (istočni, ruski blok sredinom XX veka) i među moćnicima južnoameričkih banana država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u „ideologijama“, jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da je reč o plemenu usred džungle, malenoj državici ili supersili, ista je: potpuna kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od onih na vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne „ili-ili“ dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (ja/ne-ja, muško-žensko, razumsko-instinktivno...). Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da „virus reči“ izoluje i neutrališe metodama kao što su „kat-ap“ (engl. cut-up)“ i „presavijanje“ (engl. fold-in). Vremenom je ipak spoznao ograničenje i paradoks situacije da govoreći iz pozicije jezika pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi stvaranja vratio se „pričanju priče“, razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova). Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu. Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji „Erotikon“, iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prvobitni prevod morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje. Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna, romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari boox, Beograd, 1998). Ovaj temat časopisa „Gradac“ stoga za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue, kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika, Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, „politički nekorektnih“ stavova u vezi sa seksualnošću i odnosima polova, jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sam predstavi – bez cenzure. O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac Dž. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) i istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u XXI veku. Barouzov dugogodišnji partner i izvršilac književne zaostavštine Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca: „Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam S. Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu, čije ime je znao, da ga vodi na njegovom putu ka ’jedinom cilju vrednom da mu se teži’: besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju.“ Dejan Ognjanović MG30 (L)

Viktor Igo PesmeMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija RadEdicija Reč i misaoViktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva.Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834).Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio.Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu.Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon.Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena.Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.12/6