Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! GRADAC: Časopis za književnost, umetnost i kulturu broj 92–93–94 Januar – Juni 1990. Tema broja: Ernst Jinger Povez: Meki Broj stranica: 228 Ovaj trobroj je priredio Frano Cetinić SADRŽAJ: Branko Kukić – Ernst Jinger – ratnik i anarh Frano Cetinić Ernst Jinger – život, dela Žan Luj Fonsin – Razgovor sa Ernstom Jingerom Žilijen Ervije – Razgovor sa Ernstom Jingerom Frederik de Tovarnicki – Planetarni Radnik (Razgovor sa Ernstom Jingerom) Andrea Miler – To su individualizacije (Intervju za „Cajt`) Ernst Jinger: ratnik duha (Intervju za „Figaro literer`) Ernst Jinger – Tehnika kao mobilizacija sveta kroz lik Radnika Ernst Jinger – Gozba Ernst Jinger – Boravak u Dalmaciji Ernst Jinger – Kavkaski zapisi Ernst Jinger – Gordijev čvor Žilijen Grak – Uzorno delo našeg vremena Žilijen Ervije – Predgovor francuskom prevodu „Radnika“ Frederik de Tovarnicki – Povodom „Mermernih litica` Vintila Horia – Ernst Jinger ili sučeljavanje Julijus Evola – Istok i Zapad: Gordijev čvor Gi Dipre – Jinger, naš otac Marsel Šnajder – Jinger, vreme i smrt Banin – Jinger i bol Ernst Jinger (nem. Ernst Jünger; Hajdelberg, 29. mart 1895 – Ridlingen, 17. februar 1998) bio je nemački književnik, filozof i vojno lice. Smatra se jednom od kontroverznijih figura evropske misli 20. veka i jednim od važnijih ideologa političke desnice. Rođen je u dobrostojećoj građanskoj porodici. Sa osamnaest godina postao je vojni dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, gde se istakao hrabrošću i postao najmlađi dobitnik Ordena za zasluge, najvišeg nemačkog vojnog odlikovanja. Nakon rata stekao je slavu memoarima Čelična oluja (1920), kratkim romanom Oluja (1923) i esejima Rat kao unutrašnje iskustvo (1922), Čestar 125, (1924) i Vatra i krv (1925). U njima je rat i ratno iskustvo uzdigao u mitske dimenzije, istaknuvši da se sve životne suprotnosti, uključujući i one između kulture i varvarstva, prevazilaze u krvavoj i vatrenoj inicijaciji u ratnim rovovima. Iako je u njegovim spisima prisutan uticaj različitih ideologija, Jinger se na političkoj shemi određuje kao konzervativni nacionalista. Njegovo političko delovanje je povezivano sa pokretom Konzervativna revolucija, zajedno sa filozofskim delanjem Martina Hajdegera, Karla Šmita, Osvalda Špenglera i mnogih drugih. Sa druge strane, njegova ideologija se često opisivala kao direktna spona i najava fašističke ideologije Nemačke. Sam Jinger nije gajio simpatije prema Hitleru i nacizmu i više puta je od nje pravio otklon, smatrajući nacističke rasne teorije i eugeniku vulgarnim i provincijskim načinom razmišljanja. Ipak, Hitler je prema njemu gajio duboko poštovanje, i odbacio je Gebelsov predlog za njegovo hapšenje, nakon izlaska knjige Na mermernim liticama, u kojoj su mnogi videli negativnu kritiku samog firera i njegove ideologije. Uprkos snažnim kritikama sa kojima se suočio u svom stodvogodišnjem životu, pogotovo onih od intelektualaca leve političke orijentacije, Jinger, po sopstvenom priznanju, nikada nije zažalio ni zbog čega što je napisao. Njegovo književno stvaralaštvo je raznovrsno. Pisao je romane, eseje, memoare i pripovetke. Stvaralaštvo mu je obojeno avangardnim nihilizmom, nacionalističkom mitologijom i ekspresionističkim izražajnim sredstvima. Takođe je primetan u pojednim delima uticaj nadrealizma i magijskog realizma. Vremenom je razvio hladni i precizni stil, ili, kako ga je sam Jinger nazivao, stil izbrušene tame. Težnja ka stilskoj perfekciji vidi se i u činjenici da je svoje memoare iz Prvog svetskog rata Čelična oluja, prepravljao, u periodu od prvog izdanja 1920. do konačnog izdanja u Sabranim delima 1952, ukupno 8 puta. Detinjstvo Ernst Jinger je rođen 29. marta 1895. u Hajdelbergu, kao najstarije dete hemijskog inženjera Ernesta Georga Jingera (1868–1943) i Karoline Lampl (1873–1950). Njegov otac je stekao bogatstvo na rudnicima kalijuma. Bio je veoma blizak sa dve godine mlađim bratom Fridrihom Georgom (1898–1977), koji će postati značajni nemački pesnik. Školovao se u Hanoveru i Braunšvajgu od 1901. do 1907, a zatim u Vunstorfu od 1907. do 1912. Sklon sanjarenju, nikada nije zablistao sa ocenama. Tokom školovanja razvio je strast prema avanturističkim romanima i entomologiji. Zajedno sa bratom Fridrihom Georgom priključio se omladinskom pokretu Vandervogel 1911. U novembru iste godine objavljene su njegove prve pesme. U ovom periodu živeo je kao mladi pesnik boem. Dok je bio učenik gimnazije u Hamelnu, osamnaestogodišnji Jingler je novembra 1913. pobegao u Alžir, ne bi li se priključio Legiji stranaca. Njegova romantična vizija Afrike i Legije, izgrađena na osnovu avanturističkih romana, uskoro je bila urušena pod udarom stvarnosti, kada se suočio sa grubošću vojnika, izbegavši za dlaku grupno silovanje. Šest nedelja kasnije nemačko ministarstvo spoljnih poslova je na nagovor Jingerovog oca urgiralo da se osamnaestogodišnji mladić oslobodi službe.[2] Nakon otpuštanja iz Legije, Jinger je poslat u školu u Hanoveru, gde je jedno vreme sedeo u klupi sa budućim komunističkim liderom Vernerom Šolemom. Prvi svetski rat Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac. Devetnaestogodišnji mladić je bez vojne pripreme poslat u rovove na zapadni front. Pokazao se kao vešt, hrabar i inteligentan vojnik te je 1915. unapređen u poručnika. Postao je poznat po pokazanom spokojstvu, čak i pred neprijateljskom vatrom. U ratu je video neku vrstu spiritualnosti. Tokom četiri godine rata ranjen je ukupno 14 puta.[4] U periodima prekida vatre, vodio je dnevnik, koji će postati osnova za njegove memoare. Takođe je dosta čitao. O tome je napisao: ...u ratovima se mnogo čita ili u svakom slučaju postoji mogućnost za to za one koji prednost daju knjigama ispred kartanja i beskrajnih razgovora. Spektakularni deo rata, koji igra glavnu ulogu u izveštajima, veoma je mali u poređenju sa njegovim sivim spletovima, dosadom i iščekivanjem. Mesecima se nestrpljivo čekaju stvari koje bi trebalo da dođu – u skloništu, u bunkeru, na odmorištu ili rezervnom položaju, u stanovima, na telefonu. Za lektiru je pogodno ako ste stariji vodnik ili kapetan, u svakom slučaju onaj koji daje stražu. Na zapadnom zidu morao sam po pola noći da ostanem pod oružjem, a da ne dođe nijedan izveštaj. Imao sam ipak dobro društvo: celokupnog Tolstoja.[5] Pored Tolstoja čitao je Ničea, Šopenhauera, Ariosta, Kubina, Mopasana kao i entomološke dnevnike. Tokom 1917, dok je bio u rovovima i na patroli, skupljao je insekte. 149 vrsta tvrdokrilaca, koje je ulovio u periodu između 2. januara i 27. jula 1917, opisao je i datirao pod nazivom Fauna coleopterologica douchyensis (Fauna tvrdokrilaca u regiji Duši le Men). Tokom Prolećne ofanzive bio je deo elitnih trupa iznenađenja, koje su testirale novu strategiju. Za vreme jednog od brzih napada Jinger je zadobio metak u grlo, i samim čudom preživeo. Za svoje vojne zasluge odlikovan je mnogobrojnim ordenjem, dobivši i Orden za zasluge, najviše prusko odlikovanje koje se dodeljivalo do kraja Prvog svetskog rata. Ovaj orden, koji je poznat i po neformalnim nazivom Plavi Maks, tokom rata je dodeljen 700 puta, ali je mahom dodeljivan vojnim licima sa najvišim činovima. Jinger je bio jedan od jedanaestorice sa nižim vojnim činom kojem je dodeljena ova čast. Ujedno je bio i njen najmlađi dobitnik. Međuratne godine Nakon Prvog svetskog rata nastavio je da služi kao poručnik u armiji Vajmarske repblike, dok nije demobilisan 1923. Studirao je zoologiju, botaniku i filozofiju. Slavu je stekao 1920, kada je svoja ratna iskustva pretočio u memoare pod naslovom Čelična oluja (In Stahlgewittern) 1920. U njima je predstavio rat kao mistično iskustvo koje razotkriva prirodu postojanja. Oženio se 1925. Gretom fon Jajnen (1906–60). Imali su dva sina, Ernsta mlađeg (1926–44) i Aleksandra (1934–93). Jinger je objavljivao članke u nekoliko desničarskih časopisa, a njegova politička stanovišta između dva rata su opisivana kao radikalni nacionalizam. Bio je kritičan prema demokratiji kao političkom modelu, izjavivši: Mrzim demokratiju poput kuge.[8] U tekstu Nacionalizam i jevrejsko pitanje (Über Nationalismus und Judenfrage 1930) predlagao je asimilaciju Jevreja sa nemačkim narodom ili njihovu emigraciju u Palestinu. Sadržaj ovog eseja spada u Jingerove najkontroverznije tekstove, zbog kojeg je nakon Holokausta više puta optužen za antisemitizam, posebno zbog toga što je Nemački narod nazvao čistom vodom a Jevreje crnim uljem. U Jingerovu odbranu se isticalo da taj tekst nije objavljen u nekom fašističkom časopisu, već u Južnonemačkom mesečniku (Süddeutsche Monatshefte), u broju koji je bio posvećen jevrejskom pitanju i u kome su tekstove objavili i mnogi jevrejski autori, i čiji je tadašnji urednik, Paul Nikolaus Kosman, takođe bio Jevrejin.[9] Posle rata Jinger je ovaj esej nazivao grehom iz mladosti, ističući da ga je napisao pre nego što je genocid nad Jevrejima započet.[10] Objavio je knjigu Radnik (Der Arbeiter) 1932. U eseju „O bolu“, napisanom i objavljenom 1934, odbacio je liberalne vrednosti slobode, sigurnosti, lakoće i komfora, i za meru čoveka uzeo njegovu sposobnost da izdrži bol i podnese žrtvu. U ovo vreme skovao je aforizam: Ono što me ne ubije ojača me, a ono što me ubije to me učini još jačim. Treći rajh Pošto je bio poznati ratni heroj i ugledni nacionalistički kritičar Vajmarske republike, Hitlerova Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija je u njemu videla svog prirodnog saveznika. Međutim, Jinger je više puta odbio da postane član nacističke partije. Kada se preselio za Berlin 1927, odbio je ponudu da bude njihov poslanik u Rajshadu. U otvorenom pismu iz 1930. javno je osudio Hitlerovo gušenje Seljačkog pokreta (Landvolkbewegung). U nacističkom časopisu Felkišer beobahter (Völkischer Beobachter), za koji je u prethodnim godinama napisao dva teksta, izašao je članak 22. oktobra 1932, u kome su ga napali zbog odbijanja politike Krvi i tla, nazivajući ga inteligentom i liberalom. Jinger im je odgovorio zabranom štampanja njegovih tekstova. Sledeće godine ponovo je odbio da bude njihov poslanik. Iste godine odbio je članstvo u Nemačkoj akademiji književnosti. Takođe je odbio da govori na Gebelsovom radiju. Bio je jedan od nekolicine nacionalističkih autora čije se ime nikada nije pojavilo ni na jednom pisanom proglasu podrške Hitleru. Zajedno sa bratom Fridrihom Georgom napustio je Traditionsverein der 73er, organizaciju hanoverskih, vojnih veterana iz Prvog svetskog rata, kada su iz nje isključeni jevrejski članovi. Napustivši Berlin 1933. njegovu kuću je pretražio Gestapo. Kratki roman Na mermernim liticama (Auf den Marmorklippen) izašao je 1939. Mnogi čitaoci su knjigu interpretirali kao kritiku nacizma i karikaturu nemačkih vođa. Gebels ju je zabranio 1941, predloživši Hitleru da Jingera zatvore u koncentracioni kamp, ali je Hitler to odbio. Kada je izbio Drugi svetski rat, mobilisan je, dobivši čin vojnog kapetana. Nije učestvovao u borbi, već je preuzeo rukovođenje administrativnih poslova u okupiranom Parizu. Takođe je bio zadužen za sprovođenje smrtne kazne nad nemačkim vojnim dezerterima. U Parizu se družio sa umetnicima poput Pabla Pikasa i Žana Koktoa. Prve ratne godine opisao je u dnevniku „Bašte i ulice“ (Gärten und Straßen) 1942. Takođe je u francuskoj prestonici bio deo krugova visokih oficira koji su planirali zbacivanje Hitlera sa vlasti. U ovoj organizaciji je učestvovao sa oboda, tako da posle Julske zavere, to jest neuspešnog atentata na nacističkog vođu, Jinger nije streljan, jer nacističke vlasti nisu mogle da dokažu njegovu umešanost. Ipak zbog dovoljnih sumnji udaljen je iz nemačke vojske. Njegov stariji sin, Ernst mlađi, koji je bio vojni kadet, uhapšen je zbog navodnih subverzivnih razgovara i iskazanih sumnji u nemačku pobedu. Na intervenciju njegovog oca pušten je na slobodu, ali je 29. novembra iste godine upucan na bojnom polju. Jinger je čitavog života opravdano sumnjao da su ga ubili sami nacisti po naredbi viših vlasti. Nakon Drugog svetskog rata Pošto je odbio da učestvuje u procesima denacifikacije nakon Drugog svetskog rata, njegove knjige bile su zabranjene četiri godine u Nemačkoj pod britanskom okupacijom. Njegovo delo Mir (Der Friede), napisano 1943, a objavljeno 1947, označilo je kraj njegovog političkog angažmana. Nastavio je da živi povučeno u izolaciji, redovno objavljujući knjige. Zapadnonemački izdavač Klet objavio je Jingerova sabrana dela u deset tomova 1965. Druga edicija sabranih dela, ovog puta u 18 tomova, objavljena je u periodu od 1978 do 1983. Na ovaj način postao je, pored Getea, Klopštoka i Vilanda, četvrti nemački književnik koji je za života doživeo dva izdanja sabranih dela. Njegovi dnevnici pisani od 1939. do 1949, objavljeni su 1948. pod nazivom Refleksije (Strahlungen). Roman Staklene pčele (Gläserne Bienen) izlazi 1957. U pitanju je jedno od pionirskih dela magičnog realizma, u kojem se predstavlja budućnost gde automatske mašine prete ljudskoj individualnosti. Tokom pedesetih i šezdesetih putovao je po svetu. Njegova prva žena, Greta, umrla je 1960. Nakon dve godine samačkog života oženio se Lizeloteom Lorer. Tokom života eksperimentisao je sa različitim drogama i psihoaktivnim supstancama. U mladosti sa eterom, kokainom i hašišom a u starosti sa meskalinom, halucogenim pečurkama i LSD-ijem. Ova iskustva je opisao u knjizi „Droga i opijenost: približavanja“ (Annäherungen - Drogen und Rausch). LSD je probao nekoliko puta družeći se sa Albertom Hofmanom, naučnikom koji je otkrio njegove psihoaktivne supstance. Jedna od važnijih zasluga Jingerove kasnije književne karijere je njegova koncepcija metaistorijske figure Anarha, idealne figure suverenog pojedinca, začeta u romanu Eumeswil (1977). Jinger anarha opisuje rečima: Suštinska razlika je u tome što je odmetnika odbacilo društvo, dok je anarh taj koji odbacuje društvo. To su dva različita pristupa pred opasnostima sveta. Anarh nikada ne gubi iz vida svoju omiljenu temu: slobodu. U odnosu na vlast, anarhist je njen smrtni neprijatelj. Anarh joj ne priznaje legitimitet. On ne teži da je osvoji. Anarh može biti bilo ko. Dok sam sedeo u svojoj kancelariji u Mažestiku 1941. godine, držao sam se, što sam više mogao, po strani od svakog političkog problema. Anarh je u neku ruku suveren, ali i kameleon. On je kralj šahovske partije, u igri čija svrha nije u tome da evoluira, već da postoji. Anarh se oslanja na svoj sopstveni život. Jinger se priključio nemačkom kancelaru Helmutu Kolu i francuskom predsedniku Fransoi Miteranu 1984. u zajedničkom obeležavanju godišnjice bitke za Verden, gde je ideologiju rata u Nemačkoj pre i posle Prvog svetskog rata nazvao kobnom greškom. Njegov mlađi sin Aleksandar, fizičar, izvršio je samoubistvo 1993. Jingerov stoti rođendan proslavljen je 29. marta 1995. sa velikom pažnjom javnosti. Godinu dana pred smrt prešao je u rimokatoličanstvo, primivši pričest. Umro je 17. februara u Ridlingenu u 102. godini života.

DVE KNJIGE PO CENI JEDNE, NE PROPUSTITE! `FRIDINE FIJESTE` FRIDA KAHLO autori Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer - NOVO i `DA VINČIJEVA KUHINJA` - autor Dejv Devit - NOVO OBE KNJIGE SE PRODAJU U KOMPLETU + POKLON DVD FRIDA `DA VINČIJEVA KUHINJA` može ići zasebno jer ih imam više komada. Ako želite samo ovu knjigu, ona se nalazi na posebnoj aukciji i sledećem linku https://www.kupindo.com/Biografija/60594841_-DA-VINCIJEVA-KUHINJA-DEJV-DEVIT-NOVO, pa možete pogledati slike i opis knjige. Žanrovi: Biografija / Hrana i piće / Kuvar Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 325 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 24 cm Godina izdanja: 2017. godine Autori: Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer LUKSUZNO Izdanje, BOGATO ILUSTROVANA - Divna sećanja na život Fride Kalo i Dijega Rivere u Plavoj kući. U knjizi se nalaze stare crno-bele porodične fotografije, više od 100 recepata za jela koja je Frida volela da priprema, ilustracije tih recepata, kao i fotografije mrtvih priroda koje su inspirisane Fridinim slikama, što sve zajedno čini ovu knjigu snažnom, uzbudljivom i inspirativnom, kakva je bila i Frida. Kako se meksička umetnica zaljubila u kuvanje FRIDA KALO U KUHINJI Većina ljudi dobro zna kako izgleda umetnost Fride Kalo, ali malo je poznato da je Frida bila strastvena kuvarica, koliko i slikarka. Piše: M. Krtinić U domaćim knjižarama nedavno se našla neobična knjiga “Fridine fijeste” Gvadalupe Rivera i Mari-Pjer Kole u prevodu Nikole Krznarića, koja baca posebno svetlo na ovaj segment Fridinog života. Ovo kolažno izdanje, koje je objavio Službeni glasnik, daje jedinstveni uvid u svet Fride Kalo, budući da je koautorka knjige ćerka Dijega Rivere iz njegovog prethodnog braka, odnosno neko ko je odrastao u Fridinom domu. Gvadalupe Rivera deli sa čitaocima svoja sećanja na život sa Fridom, ali i recepte koja je slavna umetnica spremala svojim gostima i svom mužu. Ovo izdanje sadrži više od sto recepata za tradicionalna meksička jela koja je Frida volela da priprema, kao i ilustracije tih jela. Tu su i dragocene porodične fotografije, kao i fotografije mrtve prirode inspirisane Fridinim slikama. “Stavila sam na hartiju neke od najznačajnijih i najuzbudljivijih trenutaka u životu Fride Kalo, one koji su ostavili neizbrisiv trag u mom sećanju. Takođe govorim i o Fridinom svakodnevnom životu, njenim navikama i njenoj ličnosti, i umetničkom talentu, koji je toliko vidljiv u delima koja je stvorila između 1940. i 1943. godine. Pišem o njenom oduševljenju hranom i o pripremanju jela, koja su Dijegu bila omiljena. Sve te događaje sam nazvala ‘Fridine fijeste’, iako moram priznati, da smo moj otac, svi koji smo poznavali Fridu i ja, učestvovali u proslavama zajedno s njom”, piše u knjizi Rivera. Iz ovog izdanja saznajemo da je Fridi bilo važno da zna dobro da kuva. To je bio deo njene meksičke tradicije koliko i njena odeća iz Oahake. Ali ljubav prema kuvanja nastala je i iz želje da zadovolji svog muža, koji je bez sumnje imao dobar apetit. “Od venčanja pa nadalje Frida je shvatila da će kuvarska veština biti važan deo njenog života. Loše raspoloženje majstora Rivere nestajalo je pred ukusnim jelima koja su se tradicionalno pripremala u meksičkim kućama, poput belog pirinča ili pirinča sa šafranom…”, piše u knjizi. Rivera naglašava da je Frida bila entuzijasta koja je iz svega izvlačila najviše što može. Tako je oko nje stalno bilo razloga za radovanje. Slavila je sve svece, rođendane, krštenja i većinu verskih i svetovnih praznika. Autorke su knjigu podelile u cikluse od 12 fijesti, nazvane po mesecima. Priča počinje sa avgustom, mesecom Fridinog i Dijegovog venčanja, da bi usledili i obeležavanje Posada (za Božić), Dana mrtvih, meksičkih nacionalnih praznika i gala proslave “Obrok na veznim stolnjacima”. Zanimljivo je posmatrati koliko njen stil kuvanja i zabavljanja gostiju podseća na njene slike prepune jakih boja. Frida je provodila sate u kupovini i spremanju hrane. Uživala je dok je pripremala dekoracije za trpezarijski sto, gde su jeli Dijego i ona i njihova proširena porodica. Riverina sećanja tiču se i odnosa Dijega i Fride. Njena majka bila je Lupe Marin, jedna od Dijegovih modela, sa kojom se slavni slikar oženio 1923. godine (Gvadalupe je rođena godinu dana kasnije). Iako je razvod nekoliko godina kasnije bio obostran, Lupe je ostala deo Dijegovog života. U početku je njen odnos sa Fridom bio haotičan, da bi vremenom ljubomora i zavist potpuno nestala između dve žene. Lupe je zapravo naučila Fridu kako da kuva za Dijega. Jedno vreme dva para su čak i živela zajedno, ali su se na kraju Frida i Dijego preselili u čuvenu Plavu kuću. Ovde je porodica ugostila mnoge zanimljive i poznate ljude, i tu je procvetao Fridin umetnički talenat, ali i njena ljubav prema kuvanju. Američko izdanje objavljeno je 2002. godine, a zanimljivo je da je tokom snimanja filma “Frida” sa Salmom Hajek u glavnoj ulozi hrana za glumce spremana upravo prema receptima iz “Fridinih fijesti”. Iz poznate Glasnikove `kuhinje`, ovog putа i doslovno iz kuhinje, stigla je uzbudljiva knjiga `Fridine fijeste`. To je intrigantna i raskošna knjiga o gastronomskom životu slavne slikarke Fride Kalo. Autori Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer priredili su bogato dokumentovanu prezentaciju kulinarskih navika velike Fride. U knjizi su na zanimljiv i originalan način ispričana sećanja Fridinih najbližih i izložene dragocene porodične fotografije. Knjiga sadrži više od 100 recepata za jela koja je Frida volela da priprema, kao i izuzetne ilustracije tih jela. Tu su i maestralne fotografije mrtve prirode, inspirisane Fridinim slikama. Fridino ime priziva tajanstvenost, čaroliju i Meksiko. Ova lepa knjiga baca novo svetlo na već poznatu legendu. Frida je bila veliki entuzijasta i svaka prilika je bila razlog za radovanje. Slavila je rođendane i praznike posvećene svecima, krštenja i sve nacionalne svetkovine. Tih dana Frida je volela da sprema tradicionalna meksička jela, omiljena njenom voljenom suprugu Dijegu Riveri. Ljubiteljima Fridinog dela ova knjiga biće dobrodošla i neprocenjiva u biblioteci, a onima koji ne poznaju njen život – biće odličan i zanimljiv uvod u upoznavanje. Bodljikave kruške u zelenom pipijan sosu, supa od škampa, piletina u marinadi, pa škampi u marinadi, ljuti voćni paprikaš, salate i sosovi u ogromnim činijama, avokado, pasulj, rotkvice... meksička hrana sva u slikama koje prosto mame iz knjige „Fridine fijeste, Recepti i sećanja na život sa Fridom Kalo“, autorki Gvadalupe Rivere i Mari-Pjer Kole. Ova jela Frida Kalo spremala je za svoj rođendan u julu, a priređivala je velike večernje zabave na koje je pozivala „pola Meksika“, marijače, žene u živopisnim nošnjama, ljude iz Pariza, Londona i Njujorka. U čuvenoj Plavoj kući, koju su Frida i Dijego uredili u vatrometu boja i ukrasili velikim slikarskim platnima, tada su se pili tekila, pivo u kriglama, svuda je bilo aranžirano voće uklopljeno sa crvenim mušemama i šarenim salvetama. Kao slikarska mrtva priroda. Posebnu pažnju Frida je poklanjala desertima, puslicama i nugat kockama i karamelama, zato što su je podsećali na detinjstvo. U pripremnim spiskovima gostiju i recepata, Fridi su pomagali porodica i prijatelji, pa i kćerke njenog muža Dijega Rivere iz braka sa književnicom Lupe Marin. Jedna od njih Gvadalupe Rivera napisala je ovu knjigu u saradnji sa novinarkom Mari-Pjer Kole, uz živopisne fotografije Ignasija Urkisa, a kod nas je ovo delo objavljeno u „Službenom glasniku“, u prevodu Nikole Z. Krznarića. Ovo je knjiga sećanja nekadašnje devojčice, koja je uz Fridu Kalo i oca Dijega Riveru formirala svoj ukus, stavove i buduće pozive, postajući profesorka prava, savezna poslanica u Kongresu, senatorka, ambasadorka Meksika u različitim međunarodnim organizacijama, dobitnica Nacionalne nagrade za ekonomiju i vodeća članica mnogih kulturnih organizacija. Napisala je nekoliko knjiga o životu svog oca, a ova posebno opisuje gozbe o nacionalnim i verskim praznicima. „Naučila sam da posmatram svet kroz način na koji su živeli Frida i Dijego“, piše Gvadalupe Rivera. Fridin kreativni pristup životu i umetnosti pripremanja jela opisan je u knjizi kroz dvanaest fijesta, karakterističnih za svaki mesec, među kojima su Posade za Božić, Dan mrtvih, meksički nacionalni praznici kada se Dijego družio sa bivšim revolucionarima i političarima, proslava „Obrok na vezenim stolnjacima“. Više od stotinu recepata tradicionalnih meksičkih jela iz bakinih beležnica, čak i od bivše Dijegove supruge Lupe, nalazi se u ovim sećanjima. Mnoštvo ljudi prelazi preko stranica knjige, ispunjavajući obede i proslave razgovorima o Frojdu, Lorki, komunizmu i melodijama meksičkih ljubavnih pesama: „Tebi dolazim da pevam najlepšu pesmu svoju...“, dok Frida ponosno korača u širokim suknjama, sa cvećem u kosi. Njen i Dijegov život, ispunjen radom, predavanjima, putovanjima i druženjem, obogaćen je vatrometom boja, plodovima prirode i duha. Za septembarski nacionalni praznik Frida je pored ostalog na spisak jela dodala paprike u sosu od oraha. O poreklu ovog jela Gvadalupe Rivera pripoveda da su žene Puebla, početkom 19. veka, prilikom posete jednog od prvih meksičkih predsednika, a neposredno posle zadobijanja nezavisnosti, želele da naprave nešto nesvakidašnje te su pripremile te paprike u sosu od oraha. To povrće punjeno je mlevenim mesom i umočeno u sos od sveže mlevenih oraha, pa garnirano semenkama nara. „U čast predsednika Meksika u jelu su bile zelene paprike, beli samleveni plod oraha i crvene semenke nara“, piše Gvadalupe. Za nacionalni praznik Frida je spremala pirinač u boji zastave, a sto je aranžirala tako što je pored cveća u raznobojne bodljikave kruške, nar i limete, pobola meksičke zastavice, stvarajući mrtvu prirodu kao sa slike. Devet dana pred Božić održavane su svečanosti Posade kada su lomljene pinjate, igračke od papira, keramike ili platna, napunjene igračkama i bombonama. Frida je volela ove Božićne svetkovine, kao i Bogojavljenje kada je kupovala Bogojavljenski kolač sa figurom deteta Hrista u unutrašnjosti. Plava kuća je sve do februara primala decu iz susedstva, porodicu i prijatelje. Može se reći da je čitav njen život bio svetkovina, uprkos bolesti i životnim udarcima. Pustolovina u zlu. Ukusna bodljikava kruška. KNJIGU ŠALJEM KAO PREPORUČENU TISKOVINU UZ PRETHODNU DOPLATU POŠTARINE