Neotpakovane u originalnoj zaštitnoj kutiji! Biblioteka LOGOS 1–7 (treće kolo, knjige XIV–XX) Povez: tvrdi Izdavač: Veselin Masleša, Sarajevo 1. Arnold Gehlen – ČOVJEK 2. Čedomil Veljačić – PJESME PROSJAKA I PROSJAKINJA 3. Teodor Adorno – TRI STUDIJE O HEGELU 4. Aleksandar Kožev – KAKO ČITATI HEGELA 5. Đerđ Lukač – TEORIJA ROMANA 6. Moris Merlo Ponti – FENOMENOLOGIJA PERCEPCIJE 7. Seren Kjerkegor – ILI-ILI Seren Kjerkegor (5. maj 1813 – 11. novembar 1855), bio je danski filozof, teolog i pjesnik. Njegova filozofija se smatra prvim oblikom egzistencijalističke filozofije. Kjerkegor je žestoko kritikovao hegelijanizam svoga vremena i ono što je on smatrao formalnostima hrišćanske crkve. Najveći deo njegovog dela, bavi se religijskim problemima kao što su priroda vere, problemima hrišćanske Crkve kao institucije, hrišćanskom etikom i uopšte teologijom, ali i emocijama i osećanjima ličnosti koja se afirmiše kroz različite odluke u životu. Svoje rano delo je pisao pod različitim pseudonimima kroz osobene poglede i kompleksnu dispoziciju dijaloga. Biografija Seren Obi Kjerkegor rodio se 5. maja 1813. godine u Kopenhagenu. Njegov lični život obeležili su događaji koje je dansko društvo smatralo skandaloznima, a tu spadaju: porodična mitologija, raskid veridbe s Reginom Olsen, napad satiričnog lista, , Gusar“ na Serena i istupi filozofa protiv Crkve. Serenov otac, Mikal, poticao je iz siromašne porodice. U mladosti je u neobično teškim uslovima čuvao ovce, i tako je prokleo Boga zbog svoga teškog života. To je osnov prvog porodičnog mita. Tumačeći svoj greh po Starom zavetu, otac je smatrao da će Bog zbog njegova prestupa kažnjavati celu porodicu, te je decu vaspitao u duhu verskog fanatizma. Poslat u Kopenhagen kada mu je bilo 12 godina otac budućeg filozofa se brzo osamostalio i obogatio. Mladi Seren je, međutim, gotovo celokupnu imovinu koju je nasledio od oca utrošio na štampanje knjiga, a poslednju paru namenio je za štampanje anticrkvenih letaka, koji su izlazili pod zajedničkim nazivom „Trenutak“. Osnov drugog porodičnog mita je to što je Serenova majka bila druga žena njegovog oca. Venčali su se godinu dana posle smrti njegove prve žene, a četiri meseca kasnije se rodilo njihovo prvo dete. Po religijskom moralu - zgrešili su. U drugom braku otac je imao sedmoro dece, od kojih je Seren bio najmlađi. Majka i petoro dece, od koji četvoro nisu čak ni dočekali 33 godine - Hristov vek, umrli su, iz čega je Kjerkegorov otac zaključio da je to božja kazna zbog počinjenog greha. Sumorna atmosfera u kući uzrok je što Seren nije u roku završio teološke studije, koje je započeo 1830. godine. Kao dvadesettrogodišnjak seli se iz kuće i vodi raspusan život, iako je otac više puta pokušavao da ga vrati sa grešnog puta. Iznenadna očeva smrt 1838. godine navela ga je da završi prekinute studije. Završne ispite polaže 1840. godine, a već sledeće godine završava disertaciju pod naslovom „O pojmu ironije“. Završetak njegovih studija se vremenski poklapa sa „Regininim slučajem“. Septembra 1840. godine Seren se verio s Reginom Olsen, a posle nepunih godinu dana raskida veridbu. Pojedinostima i uzrocima raskida posvetio je celo poglavlje knjige „Stadijumi na životnom putu“, pod naslovom „Kriv? Nekriv? Istorija patnje. Psihološki eksperiment“. Posle boravka u Berlinu, gde je slušao predavanja Šelinga, koja su ga brzo razočarala, počinje razdoblje stvaralačke euforije, koje traje od 1843. do 1846, odnosno do godine u kojoj je Kjerkegor očekivao svoju smrt. Najpre je objavio knjigu pod antihegelovskim naslovom „Ili-ili“, koja se pojavila pod pseudonimom Viktor Eremit. Knjiga prikazuje dva tipa života: estetski, slobodan od odgovornosti, i etički, u kome se čovek podređuje zahtevima društvenog života. Završni deo knjige sadrži i propoziciju religijskog tipa života. Između tih tipova života nema kompromisa. Postoji alternativa: ili, ili. Ubrzo potom pojavila se knjiga „Ponavljanje“, izdata pod pseudonimom Konstantin Konstantinus. Istovremeno pojavila se knjiga „Strah i drhtanje“, koju je objavio pod pseudonimom Johanes de Silencio. Obe knjige se dopunjavaju predstavljajući događaj u literaturi i filozofiji, a kroz obe knjige se takođe provlači i problem Regine i oca. Potom Kjerkegor piše „Filozofske mrvice“ i „Završni nenaučni postskriptum uz filozofske mrvice“. U filozofskom pogledu to su njegove najvažnije knjige. „Pojam strepnje“, naredna knjiga, sadrži psihološku interpretaciju bespredmetne strepnje, kao i njenu konfrontaciju sa dogmom prvog greha. Tokom devet godina koje su usledile posle datuma očekivane smrti napisao je jedva tri knjige. Na samrtnoj postelji je završio pisanje „Dnevnika“, koji je imao čak 2845 strana. Ovaj najveći danski filozof poslednje dane proveo je u bolnici u kojoj je umro 11. novembra 1855. godine. Na nadgrobnom spomeniku uklesan je, u skladu sa filozofovom željom, stih iz Brorsonove crkvene pesme: „-{Det er en liden tid, saa har jeg vunden...}-“ Kjerkegorov značaj za razvitak evropske filozofije uopšte postao je vidljiv tek početkom prošlog veka, a najveći je uticaj imao na razvitak egzistencijalističke misli dvadesetih i tridesetih godina, koji se održao sve do naših dana. Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 — Vjež, 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih njemačkih intelektulaca u posljeratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947., Filozofija nove muzike 1949., Minima moralija 1951., Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956., Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963., Negativna dijalektika 1966., Žargon autentičnosti 1964., Estetička teorija 1970.,i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji), . Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930-ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura. filozofija nove muzike frankfurtska skola tomas man doktor faustus esej o eseju... Moris Merlo-Ponti (franc. Maurice Merleau-Ponty; 14. mart 1908. – 3. maj 1961) bio je francuski fenomenološki filozof, pod snažnim uticajem Edmunda Huserla i Martina Hajdegera. Najviše ga je zanimala proizvodnja značenja u ljudskom iskustvu i pisao je mnogo o percepciji, umetnosti i politici. Bio je u uredničkom odboru levičarskog magazina Les Temps Modernes, koji je 1945. osnovao Žan-Pol Sartr. U srcu Merlo-Pontijeve filozofije je argument o fundamentalnoj ulozi koju percepcija ima u razumevanju sveta, kao i u odnošenju prema svetu. Kao i drugi fenomenolozi, Merlo-Ponti je izrazio svoja filozofska stanovišta pišući o umetnosti, literaturi, lingvistici i politici. Bio je jedini značajni fenomenolog prve polovine dvadesetog veka koji se u velikoj meri bavio i naukama, posebno deskriptivnom psihologijom. Kroz ovaj angažman je njegovo pisanje postalo uticajno i značajno za skorašnji projekat naturalizacije fenomenologije, u kom fenomenolozi koriste rezultate iz psihologije i kognitivnih nauka. Merlo-Ponti je naglasio značaj tela kao primarnog mesta saznanja sveta, što je predstavljalo korektiv dugoj filozofskoj tradiciji označavanja svesti kao izvora znanja. Takođe je značajan i njegov uvid da telo i opažaji ne mogu biti zasebno posmatrani. Artikulacija primarnosti telesnosti odvela ga je od fenomenologije ka onome što je nazvao „indirektnom ontologijom“ ili ontologijom „mesa sveta“ (la chair du monde), koju pominje u svom poslednjem nezavršenom delu Vidljivo i nevidljivo, i u svom poslednjem objavljenom eseju „Oko i um“. Merlo-Ponti je rođen 1908. u Rošfor-sir-Meru, u Primorskom Šarantu, u Francuskoj. Njegov otac je umro 1913. godine, kad je Merlo-Ponti imao pet godina. Nakon gimnazije „Luj Veliki“ u Parizu, Moris Merlo-Ponti je upisao prestižni Ekol Normal Superior, gde je studirao zajedno sa Sartrom, Simon de Bovoar i Simon Vej. Diplomirao je filozofiju 1930. godine. Merlo-Ponti je najpre predavao u Šartru, pa je postao tutor u Ekol Normal Superior, gde je odbranio doktorat zasnovan na dve značajne knjige: Struktura ponašanja (1942) i Fenomenologija percepcije (1945). Nakon profesure na Univerzitetu u Lionu između 1945. i 1948, Merlo-Ponti je predavao dečiju psihologiju i obrazovanje na Sorboni od 1949. do 1952. godine. Bio je dekan na Filozofskom fakultetu na Kolež de Fransu od 1952. do svoje smrti 1961, i bio je najmlađa osoba koja je izabrana za dekana. Pored predavanja, Merlo-Ponti je takođe bio politički urednik u časopisu Les Temps modernes od njegovog osnivanja u oktobru 1945. do decembra 1952. godine. U mladosti je čitao Marksa, a Sartr je čak tvrdio da ga je Merlo-Ponti preobratio u marksizam. Njihovo prijateljstvo se završilo nakon sporenja, jer je Merlo-Ponti izgubio iluzije o komunizmu, dok je Sartr nastavio da ih podržava. Merlo-Ponti je iznenada umro od šloga 1961, sa 53 godine, navodno dok je pripremao predavanje o Dekartu. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu. Svest U svojoj Fenomenologiji percepcije (prvo objavljenoj na francuskom 1945), Merlo-Ponti je razvio koncept tela-subjekta kao alternativu kartezijanskom „kogitu“. Ova distinkcija je posebno značajna jer Merlo-Ponti shvata suštinu sveta egzistencijalno. Svest, svet i ljudsko telo kao spoznajna stvar su zamršeno povezane i međusobno „angažovane“. Fenomenalna stvar nije nepromenjivi objekat prirodnih nauka, već je u uzajamnoj vezi sa našim telom i njegovim senzorno-motornim funkcijama. Zauzimanje i „bivanje-sa“ (communing with, Merlo-Pontijeva fraza) senzibilnim kvalitetima na koje nailazi, telo kao ovaploćena subjektivnost intencionalno elaborira stvari u okviru uvek prisutnog okvira sveta, koristeći svoje unapred svesno, prepredikativno razumevanje sastava sveta. Elaboracija je „neiscrpna“ (žig svake percepcije prema Merlo-Pontiju). Stvari su ono što telo može da obuzme, dok je to obuzimanje po sebi funkcija naše konaturalnosti sa stvarima sveta. Svet i osećaj sopstva su pojavni fenomeni u nezavršenom procesu „postajanja“. Esencijalna parcijalnost našeg viđenja stvari, njihova datost samo u određenoj perspektivi i u određenom momentu u vremenu ne sputava njihovu realnost, već ih upravo suprotno uspostavlja, jer ne postoji drugi način da stvari zajedno budu prisutne sa nama i sa drugim stvarima do „Abschattungen“ (skice, blede konture). Stvar nadmašuje naše viđenje, ali se manifestuje tačno kroz prezentovanje sebe nizu mogućih viđenja. Objekat percepcije je imanentno vezan za svoju pozadinu sponom smislenih odnosa među objektima u svetu. Zbog toga što je objekat neodvojivo u svetu smislenih odnosa, svaki objekat reflektuje drugi (u stilu Lajbnicovih monada). Kroz učešće u svetu - bivanje-u-svetu - onaj koji spoznaje prećutno doživljava sve perspektive tog objekta koje dolaze iz stvari koje ga okružuju u nekoj sredini, kao i potencijalne perspektive koje taj objekat ima na bića oko njega. Svaki objekat je „ogledalo svih stvari“. Naša percepcija objekta kroz sve perspektive nije propozicionalna, ili jasno razgraničena percepcija. To je pre dvosmislena percepcija zasnovana na telesnom primordijalnom učešću i razumevanju sveta i značenja koja konstituišu perceptualnu celinu. Tek nakon što smo integrisani u okruženje kako bismo mogli da spoznamo objekte po sebi, možemo da usmerimo pažnju ka pojedinačnom objektu u tom pejzažu kako bismo ga definisali jasnije. (Ova pažnja, međutim, ne operiše tako što razjašnjava ono što je već viđeno, već kroz konstruisanje novih celina (geštalt) orijentisanih prema pojedinačnom objektu). Zbog toga što je naša telesna povezanost sa stvarima uvek privremena i neodređena, nailazimo na smislene stvari u jedinstvenoj misli o večno otvorenom svetu. Primarnost percepcije Od vremena pisanja Strukture ponašanja i Fenomenologije percepcije, Merlo-Ponti je želeo da pokaže da nasuprot ideji koja je vodila tradiciju počevši sa Džonom Lokom, da percepcija nije uzročni proizvod atomskih senzacija. Atomističko-uzročna koncepcija je ovekovečena u određenim psihološkim strujama tog vremena, posebno u bihejviorizmu. Prema Merlo-Pontiju, percepcija ima aktivnu dimenziju, tako što je ona primordijalna otvorenost ka svetu (ka „Lebenswelt-u“). Ova primordijalna otvorenost je u srcu njegove teze o primarnosti percepcije. Slogan fenomenologije Ednunda Huserla je „sva svest je svest o nečemu“, što implicira razliku između „činova misli“ (noesis) i „intencionalnih objekata misli“ (noema). Tako odnos između noesisa i noeme postaje prvi korak u konstituciji analize svesti. Međutim, studirajući Huserlove neobjavljene rukopise, Merlo-Ponti je primetio da Huserlov rad kroz njegovu evoluciju osvetljava fenomene koji nisu u skladu sa noesis-noema odnosom. Ovo je posebno slučaj sa fenomenima telesnosti (istovremeno telo-subjekt i telo-objekt), subjektivnim vremenom (svest o vremenu nije ni svestan čin, ni objekat misli) i drugim (prvo razmatranje drugosti je kod Huserla vodilo do solipsizma). Razlika između noesisa i noema dakle ne deluje kao da konstituiše nesvodiv teren. Radije se ispostavlja kao viši nivo analize. Tako Merlo-Ponti ne postulira da je „sva svest svest o nečemu“, koja pretpostavlja noetičko-moematički teren. Umesto toga, on razvija tezu prema kojoj je „sva svest perceptualna svest“. Pri tome, on ostvaruje značajan preokret u razvoju fenomenologije, ukazujući na to da konceptualizacija treba da se bude ponovo ispitana u svetlu primarnosti percepcije, imajući na umu filozofske posledice ove teze. Korporealnost Polazeći od studije o percepciji, Merlo-Ponti zaključuje da sopstveno telo (le corps propre) nije samo stvar, mogući objekat proučavanja nauke, već i trajno stanje iskustva, sastavni deo perceptualne otvorenosti svetu. On naglašava činjenicu da postoji pripadanje svesti i tela koje analiza percepcije treba da uzme u obzir. Primarnost percepcije označava primarnost iskustva, tako što percepcija postaje aktivna i konstitutivna dimenzija. Merlo-Ponti objašnjava korporealnost svesti kao intencionalnost tela, i tako stoji u kontrastu sa dualističkom ontologijom uma i tela Renea Dekarta, filozofa kom se Merlo-Ponti stalno vraćao, uprkos značajnim razlikama koje su ih delile. U Fenomenologiji percepcije Merlo-Ponti je napisao: „Dok god imam šake, stopala, telo, održavam oko sebe namere koje nisu zavisne od mojih odluka i koje utiču na moje okruženje na način na koji ja ne biram“ (1962. pp. 440). Pitanje koje se tiče korporealnosti povezuje takođe Merlo-Pontijeve refleksije o prostoru (l“espace) i primarnost dimenzije dubine (la profondeur) što je implicirano u pojmu bivanja u svetu (être au monde, odjek Hajdegerovog In-der-Welt-sein) i u sopstvenom telu (le corps propre). Jezik Naglašavanje činjenice da korporealnost intrinistički ima dimenziju ekspresivnosti koja se ispostavlja kao fundamentalna za konstituciju ega je jedan od zaključaka „Strukture ponašanja“ koji se konstantno provlači kroz Merlo-Pontijeva kasnija dela. Prateći temu ekspresivnosti, on istražuje kako je ovaploćeni subjekt u poziciji da preduzima akcije koje prevazilaze organski nivo tela, kao što su intelektualne operacije i proizvodi nečijeg kulturnog života. Pažljivo razmatra jezik kao srž kulture, istražujući veze između razvoja misli i smisla - obogaćujući svoju perspektivu ne samo analizom sticanja jezika i ekspresivnosti tela, već uzimajući u obzir patologije jezika, slikanja, kinematografije, literature, poezije i pesme. Ovaj rad se najviše bavi jezikom, počevši sa refleksijama o umetničkoj ekspresiji u Strukturi ponašanja, koja sadrži pasus o El Greku koji sadrži opaske koje je razvio u „Sezanovoj Sumnji“ (1945) i praćen je diskusijom u Fenomenologiji percepcije. Rad koji je počeo dok je bio dekan departmana za dečiju psihologiju i pedagogiju na Univerzitetu u Sorboni, ne predstavlja napuštanje njegovog filozofskog i fenomenološkog rada, već značajan nastavak u razvoju njegove misli. Kao što objašnjenja kursa njegovih predavanja na Sorboni objašnjavaju, za vreme ovog perioda on nastavlja dijalog između fenomenologije i raznovrsnog rada u okviru psihologije, sve kako bi se vratio studiji sticanja jezika kod dece, kao i uticaja koji je Ferdinand de Sosir imao na lingvistiku, i kako bi radio na pojmu strukture kroz diskusije u radu u psihologiji, lingvistici i socijalnoj antropologiji. Umetnost Važno je pojasniti i naglasiti da se pažnja koju Merlo-Ponti obraća na različite oblike umetnosti (vizuelne, plastične, literaturne, poetske, i sl.) ne treba pripisati razmišljanju o lepoti po sebi. Takođe njegov rad nije pokušaj da se elaboriraju normativni kriterijumi za „umetnost“. Njegov rad ne predstavlja teorijski pokušaj da se razlikuje ono što konstituiše značajan rad ili umetničko delo, ili čak rukotvorinu. Korisno je spomenuti da, dok ne postavlja nikakve normativne kriterijume za umetnost kao takvu, u njegovom radu je prevalentna razlika između primarnih i sekundarnih načina izražavanja. Ova razlika se pojavljuje u Fenomenologiji percepcije, i ponavlja se ponekad u terminima izgovorenog jezika i govornog jezika (le langage parle i le langage parlant) („Proza sveta“). Izgovoreni jezik (le langage parle) ili sekundarna ekspresija se vraća na naš lingvistički teret, na kulturno nasledstvo koje smo stekli, kao i na odnos između znakova i označavanja. Govorni jezik, ili primarna ekspresija, je jezik u proizvođenju smisla, jezik pojave misli, u momentu kad postaje pojava smisla. Govorni jezik i primarna ekspresija interesuju Merlo-Pontija i drže njegovu pažnju kroz njegovo tretiranje prirode produkcije i recepcije ekspresije, teme koja takođe prožima analizu akcije, intencionalnost, percepciju kao i vezu između slobode i spoljašnjih uslova. Pojam stila okupira važno mesto u „Indirektnom jeziku i glasovima tišine“. Uprkos određenim sličnostima sa Andreom Malroom, Merlo-Ponti razlikuje sebe od Malroa u odnosu na tri koncepcije stila, od kojih je poslednja prisutna u Malroovim „Glasovima tišine“. Merlo-Ponti primećuje da u svom radu Malro ponekad koristi „stil“ u visoko subjektivnom smislu, kao projekciju umetnikove individualnosti. Ponekad se koristi suprotno, u vrlo metafizičkom smislu (prema Merlo-Pontijevom mišljenju, u mističnom smislu), u kom je stil povezan sa koncepcijom „über-umetnika“ izražavajući „Duh slike“. Konačno, ponekad je redukovano da jednostavno označi kategorizaciju umetničke škole ili pokreta. Za Merlo-Pontija, ova korišćenja pojma stila vode Malroa da postulira rascep između objektivnosti italijanskog renesansnog slikarstva i subjektivnosti slikarstva njegovog vremena, što je zaključak koji Merlo-Ponti osporava. Prema Merlo-Pontiju, važno je uzeti u obzir srž ove problematike kroz prepoznavanje da je stil pre svega zahtev primarnosti percepcije, što takođe uzima u obzir dimenziju istoričnosti i intersubjektivnosti. (Međutim, Merlo-Pontijevo čitanje Malroa je dovedeno u pitanje u skorašnjoj velikoj studiji Malroove teorije umetnosti koja pretpostavlja da je Merlo-Ponti ozbiljno pogrešno razumeo Malroa). Nauka U svom eseju „Sezanova sumnja“, u kom identifikuje Sezanovu impresionističku teoriju slikarstva kao analognu sa njegovim konceptom radikalne refleksije, pokušajem povratka i refleksije na, prereflektivne svesnosti, Merlo-Ponti identifikuje nauku kao suprotnost umetnosti. Prema njegovom mišljenju, dok je umetnost pokušaj da se uhvati individualna percepcija, nauka je anti-individualistička. U predgovoru „Fenomenologije percepcije“, Merlo-Ponti predstavlja fenomenološki prigovor pozitivizmu: da nam on ne govori ništa o ljudskoj subjektivnosti. Sve što naučni tekstovi mogu da objasne je pojedinačno individualno iskustvo tog naučnika, koje se ne može prevazići. Za Merlo-Pontija, nauka zapostavlja dubinu fenomena koji pokušava da objasni. Merlo-Ponti razume nauku kao ex post facto apstrakciju. Uzročni i fiziološki aspekti percepcije, na primer, objašnjavaju percepciju u terminima do kojih se stiže tek nakon apstrakcije iz samog fenomena. Merlo-Ponti je kritikovao nauku zato što se smatra poljem u kom se kompletan račun prirode može dati. Subjektivna dubina fenomena ne može se objasniti naukom ovakva kakva je. To karakteriše Merlo-Pontijev pokušaj da zasnuje nauku na fenomenološkoj objektivnosti i, u suštini, da zasnuje „povratak fenomenima“. MG (Ć)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kartezijanske meditacije I, II Meditacije o prvoj filozofiji Edmund Husserl, Rene Descartes Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja. Rene Dekart (lat. Renatus des Cartes,[2] franc. René Descartes; La Ej, 31. mart 1596 — Stokholm, 11. februar 1650) bio je francuski filozof,[3][4] matematičar i naučnik čije je delo Geometrija (La geometrie) postavilo osnove današnjoj analitičkoj geometriji. Začetnik je novovekovnog filozofskog pravca racionalizma,[5] a često se kaže da se u njegovom djelu mogu naći i neke od prvih empirističkih teza. U Meditacijama o prvoj filozofiji dosljedno (tzv. metodskom sumnjom) izvodi ono prvo sigurno saznanja i uobličava ga u čuveno Cogito ergo sum stav koji će značiti izvorni preokret u novovekovnoj evropskoj misli, odvajajući je od srednjovekovnog teocentričnog pogleda sholastičke provenijencije.[6] U Dekartovoj filozofiji, rekao bi Hegel, subjekt postaje za sebe, konkretizuje se prevazilazeći antičku objektivnost. Dekart je svoje najpoznatije delo Raspravu o metodi (fran. Discours de la méthode, 1637) objavio na maternjem, francuskom jeziku, a ne na latinskom učene Evrope, jer se ne obraća ljudima knjiške učenosti nego ljudima zdravog razuma. Izvesnost u saznanju savremenog čoveka, prema Dekartu, postiže se metodom univerzalne sumnje, kojom se odbacuje sve što nije jasno i očigledno, a što je očigledno i jasno, to je izvesno i istinito. Dekart je pokazao da u praktičnom životu ne možemo nezainteresovano i unedogled izvoditi naučna istraživanja kao u teoriji jasne i razgovetne spoznaje, niti pak ovu kao u tehnici naknadno primenjivati na etičko-političko delovanje, nego da se moramo odlučiti za delovanje u svakoj datoj situaciji, jer delovanje ne trpi odlaganja.[7] Dekartova najpoznatija i najznamenitija tvrdnja je „Mislim, dakle postojim“.[8] Biografija Kuća gde je rođen Rene Dekart u seocetu Le Haye - danas mesto nosi naziv Dekarta. Rene Dekart sa kraljicom Kristinom od Švedske. Knjiga Načela filozofije (Principia philosophiae, 1644). Rođen je 31. marta 1596. godine u La Eju (La Haue, danas La Haue Descartes) u Francuskoj.[9] Obrazovanje je stekao u Anjonu upisavši tada elitnu jezuitsku školu u La Flešu (La Fleche) sa samo osam godina (1604).[10] gde se upoznao sa matematikom i fizikom, uključujući i Galileov rad.[11] Tu je proveo osam godina učeći logiku, matematiku i tradicionalnu Aristotelovu filozofiju. Njegov biograf Adrijan Bajet (Adrian Baillet) tvrdi da je imao problema sa zdravljem, pa je dobio dozvolu da ostaje u krevetu do jedanaest sati ujutru. Tu naviku je zadržao do kraja života. Jedini predmet kojim je bio zadovoljan bila je matematika. Ovo saznanje ne samo što je uticalo na njegov način razmišljanja, već i na njegov celokupni rad. Po završetku škole preselio se u Pariz i posle nekog vremena upisao je Univerzitet u Puatijeu (Poitiers). Diplomiravši prava 1616, prijavio se za vojnu školu u Bredau (Breda).[12] 1618. godine počeo je da uči matematiku i mehaniku kod holandskog naučnika Isaka Bekmana (Isaac Beeckman), spoznajući jedinstvo prirodnih nauka. Posle dve godine provedene u Holandiji, putovao je po Evropi da bi se 1619. godine priključio Bavarskoj vojsci. U periodu od 1620. do 1628. godine Dekart je putovao po Evropi, boraveći u Češkoj (1620), Mađarskoj (1621), Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj (1622—1623). U Parizu je 1623. upoznao Marena Mersena (Marina Mersenne) koji mu je postao doživotni prijatelj i veza s mnogim tadašnjim učenim ljudima. Iz Pariza je otputovao u Italiju, gde je neko vreme boravio u Veneciji, da bi se ponovo 1625. godine vratio u Francusku. Dekart se vremenom umorio od silnih putovanja i odlučio da se skrasi. Dugo je birao zemlju koja bi odgovarala njegovoj prirodi i na kraju se odlučio za Holandiju. Tu je živeo tokom sledećih dvadeset godina. Neposredno posle nastanjenja u Holandiji, Dekart je počeo da radi na svojoj prvoj velikoj tezi u oblasti fizike, pod nazivom Svet (Le Monde, ou Traité de la Lumiere). Pri završetku ovog rada do njega je stigla vest da je Galilej osuđen na kućni zatvor. Dekart je odlučio da ne rizikuje objavljujući svoj rad, tako da je Svet objavljen samo delimično posle njegove smrti. U Holandiji je Dekart imao mnogo prijatelja među naučnicima. I dalje je održavao prijateljstvo sa Bekmanom i Mersenom. Kontaktirao je i sa mnogim drugim naučnicima i misliocima svoga vremena. Godine 1649. švedska kraljica Kristina ubedila je Dekarta da dođe u Stokholm. Dvadesettrogodišnja kraljica je želela da je Dekart podučava filozofiji u pet sati ujutro, zbog njenih državničkih dužnosti samo je tada imala vremena. Želeći da svojim savetima utiče na ćudljivu vladarku tada moćne zemlje kako bi time učinio nešto za mir u svetu, Dekart je podnosio surove uslove u zemlji stena i glečera. Posle samo nekoliko meseci provedenih na hladnoj severnoj klimi, hodajući svako jutro do palate, Dekart je umro 11. februara 1650. godine od zapaljenja pluća, u pedeset i četvrtoj godini. Dela Dekart za radnim stolom. Podstaknut od strane prijatelja da objavi svoje ideje, Dekart je, iako čvrsto odlučivši da ne objavljuje Svet, kada je čuo za osudu Galileja, napisao kratak spis pod naslovom Reč o metodi (Discours de la method pour bien conduire sa raison et chercher la verite dans les sciences); ovo se delo često prevodi kao Rasprava. Međutim, Dekart u jednom pismu eksplicitno kaže da nije dao delu ime Rasprava zato što to isuviše podseća na sholastiku. Osim toga, reč je o polubiografskom tekstu, prvi njegov deo, i stoga je jedan od važnih izvora za Dekartovu biografiju. Uz Reč o metodi, Dekart je objavio i tri dodatka: Dioptrija (La Dioptrique), Meteori (Les Meteores) i čuveni spis Geometrija (La Geometrie). Teza je objavljena u Lajdenu (Leiden) 1637. godine. Dekart je prijateljima tada pisao: Pokušao sam u Dioptriji i Meteorima da pokažem da je moj metod bolji od tradicionalnog, a u Geometriji sam to i demonstrirao. Delo je govorilo o tome koji je, po Dekartovom mišljenju, bolji način sticanja znanja od onog koji je opisan kod Aristotela. Dekart je verovao da jedino matematika predstavlja sigurno znanje, pa je zato tvrdio da sve mora biti zasnovano na njoj. U Reči o metodi Dekart je prvi put formulisao temeljne principe svoje filozofije: radikalnu sumnju iz koje sledi uvid cogito, ergo sum (mislim, dakle jesam). Mogu sumnjati u sve, ali sam čin sumnje govori da ja kao sumnjajući moram postojati. Tu je i formulisao svoja dva dokaza za egzistenciju Boga, uzročni i ontološki. Dioptrija je delo o optici. Ideje koje ovde promoviše nisu suštinski nove. Njegov prilaz eksperimentu je bio od velikog doprinosa nauci. Meteori je delo o meteorologiji i značajno je po tome što je to prvi pokušaj da se sa naučne strane priđe proučavanju vremenskih prilika. Iako je većina Dekartovih tvrdnji bila pogrešna, što je i on mogao da uvidi da je uradio nekoliko lakših eksperimenata, posle objavljivanja ovog dela meteorologija je počela da se razvija kao nauka. Daleko najznačajniji deo njegove teze bila je Geometrija. To je bio prvi korak ka stvaranju pojma invarijantnosti i u tom delu Dekart predstavlja analitičku geometriju kao metod pomoću koga se geometrijske figure prikazuju pomoću algebarskih jednačina. Time je Dekart algebru doveo u vezu sa geometrijom. Algebra je u njegovom prikazu omogućila prepoznavanje tipičnih geometrijskih problema i dovela u vezu neke probleme koji sa geometrijske tačke gledišta nemaju ništa zajedničko. Takođe, algebra je u geometriju uvela najprirodnije proporcije i hijerarhije metoda. Ne samo da su se geometrijski problemi rešavali elegantno, brzo i potpuno, nego se bez odgovarajuće algebre ti problemi i ne bi mogli rešiti. Dekart je u ovom delu uveo i poznate konvencije za označavanje konstanti sa a, b, c... zatim promenljivih sa x, y, z... i stepenih funkcija sa eksponentima kakve danas poznajemo x², x³, metod za izolaciju korena poznatiji kao Dekartovo pravilo znakova, i tako dalje. Neke ideje u Geometriji su možda potekle ili su bile pod uticajem ranijih radova pojedinih matematičara, ali niko do Dekarta nije povezao algebru i geometriju. Dekartovo delo Meditacije, objavljeno 1641. godine, napisano je za filozofe i teologe. Sastoji se iz šest meditacija, O Stvarima u koje možda sumnjamo, O Prirodi i Čovekovom Intelektu, O Bogu: da postoji, O istini i greškama, O prirodi materije, O postojanju materije i stvarnoj razlici između tela i duše čoveka. Dekart nije želeo da Meditacije objavi pre nego što čuje šta o njima imaju da kažu učeni ljudi njegovog vremena, pa je zamolio Mersena da ih prosledi na što više adresa. Mersen je to i uradio i rezultat je sedam skupova primedaba na koje je Dekart napisao odgovore i objavio ih zajedno s Meditacijama. Pisci primedaba bili su vodeće ličnosti u tadašnjoj evropskoj zajednici učenih, između ostalih i Antoan Arno, Pjer Gasendi i Tomas Hobs. Primedbe su dale Dekartu priliku da razjasni mnoge aspekte svog temeljnog filozofskog dela: prirodu ideja i njihove objektivne stvarnosti, razumevanje Boga kao uzroka samog sebe (causa sui), odnos duše i tela, ontološki dokaz, učenje o stvorenosti večnih istina. „ Budući da se rađamo kao deca i da smo o čulnim stvarima donosili svakojake sudove još pre nego što smo svojim umom u potpunosti naučili da se složimo, brojne nas predrasude odvraćaju od istinskog saznanja. Tih se predrasuda, čini se, možemo rešiti samo ako jednom u životu svojevoljno počnemo da se dvoumimo o svemu onome u čiju se izvesnost makar i najmanje može posumnjati... Ali ako na taj način odbacimo sve što je u bilo kom pogledu dvosmisleno i možda lažno, možemo doduše lako da pretpostavimo da ne postoji ni Bog, ni nebo, ni telo, da nemamo ni ruku ni nogu i da uopšte nemamo tela ali se ne može pretpostaviti da mi, koji sve to mislimo, nismo ništa. Jer protivrečno je da misaono biće ne postoji dok misli. Prema tome, saznanje „mislim, dakle jesam“ (cogito, ergo sum) od svih je prvo i najsigurnije te se s njim susreće svako ko sistematično filozofira. ” — Rene Dekart, Principi filozofije, II, 1 i 7. Principi Filozofije delo je koje je objavljeno u Amsterdamu 1644. i za koje se Dekart nadao da će zameniti sholastičke udžbenike, te ga je i pisao nalik na njih, koristeći u prvom delu jedan više sholastički jezik nego što je to činio ranije. Ovo delo se sastoji iz četiri dela, u kojima Dekart pokušava da čitavom univerzumu pripiše matematičku osnovu, svodeći sva izučavanja na isključivo naučna. Ova ideja je bila veoma značajna, jer je usmerila nauku tog vremena. Dekart nije verovao da postoji interakcija na daljinu. Zato, po njemu, ne postoji vakuum oko Zemlje, jer bi u protivnom postojao način da se sila prenosi na daljinu. U mnogo čemu je Dekartova teorija, po kojoj sila deluje isključivo preko kontakta, bila prihvatljivija od misterioznog efekta gravitacije na daljinu. S druge strane, Dekartova teorija uzela je mnogo toga zdravo za gotovo, tj. u njoj Dekart pretpostavlja da važi nešto samo na osnovu svog verovanja da je to istina. On pretpostavlja da je univerzum ispunjen materijom koja se pomoću nekog prvobitnog kretanja pretvorila u sistem vrtloga koji drži planete, zvezde, Sunce i komete na svojim putanjama. Uprkos problemima sa teorijom vrtloga, to je bila vodeća teorija u Francuskoj čak i skoro sto godina nakon što je Njutn pokazao da je takav dinamički sistem nemoguć. Dejvid Bruster (David Brewster), Njutnov biograf iz 19. veka, rekao je o teoriji vrtloga, koju je Dekart u svoje vreme izneo, sledeće: Ova ideja se tako sigurno učvrstila ... Uopšte se nije postavljalo pitanje sumnje u ovu jednostavnu i fantastičnu teoriju Principa ... Neškolovan mozak nije mogao da poveruje u to da velike mase planeta vise u praznom prostoru i zadržavaju svoje orbite pod dejstvom nevidljive sile(?) Iako je Dekartova teorija podržavala prirodnu filozofiju teologa i metafizičara Henrija Mura (Henry Moore) i sam Mur joj je našao nekoliko prigovora. Uprkos tome za Dekartov rad je napisao: Ja cenim Dekarta kao čoveka koji je pronikao u suštinu Prirode i spoznao je više nego bilo ko drugi tokom ovih šesnaest vekova... Između 1648. i 1649. godine njih dvojica su razmenili mnogobrojna pisma u kojima je Mur istakao nekoliko značajnih zamerki Dekartovoj teoriji. Dekart kao da se nije ni osvrtao na njih. Mur ga je na kraju upitao: Zašto su tvoji vrtlozi u obliku elipsa, a ne recimo kolona ili cilindara, jer svaka tačka sa ose vrtloga je kao centar iz koga se uzvišena materija gubi, koliko ja vidim, konstantnim impulsom? ... šta je uzrok tome što se sve planete ne okreću u jednoj ravni? ... I Mesec, nije ni u ravni Zemljinog ekvatora, niti u ravni paralelnoj toj? Godine 1644, kada su objavljene Meditacije, Dekart je posetio Francusku. U Francusku se ponovo vratio 1647. kada je upoznao Paskala i prepirao se sa njim o tome da vakuum ne može da postoji. Treba još spomenuti i Dekartovu prepisku. Od deset tomova standardnog današnjeg izdanja njegovih dela, prepiska zauzima prvih pet (Oeuvres de Descartes, publ. par C. Adam et P. Tannery, popravljeno izdanje, Vrin, Paris, 1964). U pismima Dekart prvi put iznosi svoju doktrinu o stvorenosti večnih istina, raspravlja s Elizabetom, princezom Moravskom o strastima duše i dualizmu duše i tela, debatuje o fizici i metafizici.

Matica srpska Prevod Sreten Marić Drugi deo REĐE U PONUDI! Kao na slikama Unutra sve čisto Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof. Šopenhauer je bio idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Biografija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je prvobitno toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonetnu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drugim rečima, čovečanstvu uopšte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetoprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.[2] Filozofija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja, a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtnost duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Svet kao reprezentacija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je svoju filozofiju doživljavao kao nastavak Kantove, a rezultate kantovskog epistemološkog istraživanja (transcendentalni idealizam) koristio je kao polazište za svoju vlastitu filozofiju. Kant je tvrdio da je empirijski svet samo kompleks pojavnosti čije se postojanje i povezanost javlja samo u našim mentalnim predstavama.[3] Šopenhauer to ponavlja u prvoj rečenici svog glavnog dela:„Svet je moje predstavljanje“ (Die Welt ist meine Vorstellung). Sve što postoji za saznanje (čitav svet) postoji jednostavno kao objekat u odnosu na subjekt - „predstavljanje“ subjekta. Sve što pripada svetu je, prema tome, „zavisno od predmeta“. U prvoj knjizi o Svetu kao volji i predstavljanju, Šopenhauer svet razmatra iz ovog ugla. Teorija percepcije[uredi | uredi izvor] U novembru 1813. Gete je pozvao Šopenhauera da mu pomogne u njegovoj Teoriji boja. Iako je Šopenhauer teoriju boja smatrao manjom stvari,[4]prihvatio je poziv iz divljenja Geteu. Ipak, ove istrage dovele su ga do njegovog najvažnijeg otkrića u epistemologiji: pronalaska dokaza apriorne prirode uzročnosti. Kant je otvoreno priznao da je Hjumov skeptični napad na uzročnost bio motiv za kritičke istrage u Kritici čistog uma i dao razrađen dokaz da pokaže da je uzročnost a priori. Nakon što je G.E. Šulc učinio verovatnim da Kant nije opovrgnuo Hjumov skepticizam, na onima koji su odani Kantovom projektu bilo je da dokažu ovu važnu stvar. Razlika između Kantovog i Šopenhauerovog pristupa bila je sledeća: Kant je jednostavno izjavio da nam se empirijski sadržaj percepcije „daje“ spolja, izraz kojim je Šopenhauer često izražavao svoje nezadovoljstvo.[5] S druge strane, on je bio zaokupljen: kako da dobijemo ovaj empirijski sadržaj percepcije; kako je moguće subjektivne senzacije ograničene na moju kožu shvatiti kao objektivnu percepciju stvari koje leže izvan mene? [6] Oseti u ruci slepog čoveka, pri osećanju predmeta kubičnog oblika, prilično su jednoliki i isti na sve strane i u svim pravcima: ivice, istina, pritiskaju manji deo njegove ruke, još uvek u tim senzacijama uopšte nije ništa poput kocke. Njegovo razumevanje, međutim, izvodi neposredan i intuitivan zaključak iz osećanog otpora, da taj otpor mora imati uzrok, koji se kroz taj zaključak predstavlja kao tvrdo telo; i pokretima ruku u osećaju predmeta, dok osećaj ruke ostaje nepromenjen, on konstruiše kubni oblik u svemiru. Da predstavljanje uzroka i prostora, zajedno sa njihovim zakonima, već nije postojalo u njemu, slika kocke nikada ne bi mogla proizići iz tih uzastopnih senzacija u njegovoj ruci. [7] Uzročnost stoga nije empirijski koncept izvučen iz objektivnih percepcija, ali objektivna percepcija pretpostavlja znanje o uzročnosti. Ovime se Hjumov skepticizam opovrgava.[8] Ovom intelektualnom operacijom, shvatajući svaki efekat u našim čulnim organima kao spoljašnji uzrok, nastaje spoljni svet. Sa vizijom je pronalaženje uzroka u osnovi pojednostavljeno zbog svetlosti koja deluje u pravim linijama. Retko smo svesni procesa koji dvostruko osećanje na oba oka tumači kao da dolazi od jednog predmeta; to obrće utisak na mrežnjače i koje koristi promenu očiglednog položaja predmeta u odnosu na udaljenije objekte koje pruža binokularni vid za opažanje dubine i daljine. Šopenhauer naglašava važnost intelektualne prirode percepcije; čula pružaju sirovinu kojom intelekt proizvodi svet kao predstavu. Svoju teoriju percepcije izneo je prvi put u knjizi On Vision and Colors,[9] a u sledećim izdanjima Četvorostrukog korena, opširno izlaganje dato je u § 21. Svet kao volja[uredi | uredi izvor] U drugoj knjizi o Svetu kao volji i predstavljanju, Šopenhauer razmatra šta je svet izvan njegovog aspekta koji nam se čini - tj. aspekt sveta izvan predstavljanja, svet koji se smatra „samim sobom“, njegovom unutrašnjom suštinom. Samo biće svih stvari, tvrdi Šopenhauer, jeste volja. Empirijski svet koji nam se čini kao predstavljanje ima pluralitet i uređen je u prostorno-vremenskom okviru. Svet kao stvar po sebi mora postojati izvan subjektivnih oblika prostora i vremena. Iako se svet našem iskustvu manifestuje kao mnoštvo predmeta (objektivizacija volje), svaki element ove mnogostrukosti ima istu slepu težnju ka postojanju i životu. Ljudska racionalnost je tek sekundarni fenomen koji ne razlikuje čovečanstvo od ostatka prirode na osnovnom, suštinskom nivou. Napredne kognitivne sposobnosti ljudi, tvrdi Šopenhauer, služe ciljevima volje - nelogičnoj, bezusmernoj, neprekidnoj težnji koja osuđuje ljudsku jedinku na život koji pati neiskupljen konačnom svrhom. Šopenhauerova filozofija volje kao suštinske stvarnosti koja stoji iza sveta kao predstavljanja često se naziva metafizičkim voluntarizmom. Za Šopenhauera, razumevanje sveta kao volje dovodi do etičkih zabrinutosti (za detalje pogledajte odeljak o etici dole), koje on istražuje u Četvrtoj knjizi sveta kao Volja i predstavljanje i ponovo u svoja dva nagradna eseja o slobodi volje i na osnovu morala. Nijedan pojedinačni ljudski postupak nije slobodan, tvrdi Šopenhauer, jer su to događaji u svetu pojavnosti i prema tome podležu principu dovoljnog razloga: čovekovi postupci su neophodna posledica motiva i datog karaktera pojedinačnog čoveka. Nužnost se proteže na postupke ljudskih bića baš kao i na svaki drugi izgled, pa stoga ne možemo govoriti o slobodi pojedinca koji želi. Albert Ajnštajn je citirao Šopenhauerovu ideju da „čovek može da radi kako hoće, ali neće kako hoće“.[10] Pa ipak, volja kao stvar sama po sebi je slobodna, jer postoji izvan carstva predstavljanja i samim tim nije ograničena bilo kojim od oblika nužnosti koji su deo načela dovoljnog razloga. Prema Šopenhaueru, spas od našeg jadnog postojanja može doći kroz volju koja je `smirena` metafizičkim uvidom koji otkriva individualnost samo kao iluziju. Svetitelj ili „velika duša“ intuitivno „prepoznaje celinu, shvata njenu suštinu i otkriva da ona neprestano prolazi, zaokupljena uzaludnim naporima, unutrašnjim sukobom i večitom patnjom“ [11] drugim rečima, potiče iz uvida da je svet sam po sebi (oslobođen oblika prostora i vremena) jedan. Podvižničke prakse, primećuje Šopenhauer, koriste se kao pomoć „samo-ukidanju“ oporuke, što dovodi do blaženog, iskupiteljskog stanja „praznog hoda bez praznina“ bez napora i patnje. Umetnost i estetika[uredi | uredi izvor] Za Šopenhauera je čovekov „voljan“ - želja, žudnja itd. - u osnovi patnje. Privremeni način da se pobegne od ovog bola jeste estetska kontemplacija. Ovde se čovek pomera od uobičajenog saznanja pojedinačnih stvari ka saznanju večnih platonskih ideja - drugim rečima, saznanja koje je slobodno od služenja volji. U estetskom promišljanju, čovek više ne doživljava objekat opažanja kao nešto od čega je odvojen; nego „kao da je predmet postojao sam, a da ga niko nije opazio, i tako čovek više ne može odvojiti opažača od opažanja, već su to dvoje postali jedno, celina svesti u potpunosti ispunjena i zauzeta jednom perceptivnom slikom“.[12] Predmet i objekat se više ne mogu razlikovati, a ideja dolazi do izražaja. Iz ovog estetskog zaranjanja više nije pojedinac koji pati zbog ropstva svojoj ličnoj volji, već postaje „čisti, bezvoljni, bezbolni, bezvremeni subjekt spoznaje.` Čisti subjekt saznanja bez volje spoznaje samo ideje, a ne pojedinačne stvari: ovo je vrsta saznanja koja nije zabrinuta za odnose između predmeta prema principu dovoljnog razuma (vreme, prostor, uzrok i posledica) i umesto toga podrazumeva potpunu apsorpciju u objektu. Umetnost je praktična posledica ovog kratkog estetskog promišljanja jer pokušava da prikaže suštinu / čiste ideje sveta. Muzika je za Šopenhauera bila najčistiji oblik umetnosti, jer je ona ta koja je prikazivala samu volju, a da se ona nije podvrgavala Principu dovoljnog razuma, dakle kao pojedinačni predmet. Prema Danijelu Olbrajtu, „Šopenhauer je smatrao da je muzika jedina umetnost koja nije samo kopirala ideje, već je zapravo otelotvorila samu volju“.[13]Smatrao je muziku bezvremenskim, univerzalnim jezikom koji je svuda shvaćen i koji može potaknuti globalni entuzijazam ako poseduje značajnu melodiju. [14] Matematika[uredi | uredi izvor] Šopenhauerovi realistički pogledi na matematiku očigledni su u njegovoj kritici savremenih pokušaja da se dokaže paralelni postulat u euklidskoj geometriji. Pisanje kratko pre otkrića hiperboličke geometrije pokazalo je logičku nezavisnost aksioma - i mnogo pre nego što je opšta teorija relativnosti otkrila da ne mora nužno da izražava svojstvo fizičkog prostora, Šopenhauer je kritikovao matematičare zbog pokušaja da pomoću indirektnih koncepata dokažu šta on održan direktno je bio očigledan iz intuitivne percepcije. Euklidska metoda demonstracije izvadila je iz svoje materice svoju najupečatljiviju parodiju i karikaturu u čuvenoj kontroverzi oko teorije paralela i u pokušajima koji se ponavljaju svake godine da se dokaže jedanaesti aksiom (poznat i kao peti postulat). Aksiom tvrdi, i to zaista, posrednim kriterijumom treće prave koja se preseca, da dve prave nagnute jedna prema drugoj (jer je to tačno značenje „manje od dva prava ugla“), ako su proizvedene dovoljno daleko, moraju ispuniti. Sada bi ta istina trebalo da bude previše komplikovana da bi se shvatila kao samorazumljiva i zato joj je potreban dokaz; ali takav dokaz se ne može izvesti, samo zato što nema ništa neposrednije.[15] Tokom svog pisanja, Šopenhauer je kritikovao logičko izvođenje filozofije i matematike iz pukih pojmova, umesto iz intuitivnih percepcija.[16] U stvari, čini mi se da je logička metoda na taj način svedena na apsurd. Ali upravo se kroz kontroverze oko toga, zajedno sa uzaludnim pokušajima da se direktno izvesno pokaže kao samo posredno izvesno, pojavljuju nezavisnost i jasnoća intuitivnih dokaza u suprotnosti sa beskorisnošću i poteškoćama logičkog dokazivanja, kontrast je toliko poučan kao zabavno je. Ovde se neće priznati direktna izvesnost, samo zato što to nije samo logična izvesnost koja sledi iz koncepta, a time i počiva isključivo na odnosu predikata prema subjektu, prema principu kontradikcije. Ali taj jedanaesti aksiom u vezi sa paralelnim linijama apriori je sintetički predlog i kao takav ima garanciju čiste, a ne empirijske percepcije; ova percepcija je podjednako neposredna i sigurna kao i sam princip kontradikcije iz koje svi dokazi izvorno izvode svoju sigurnost. Na dnu ovo važi za svaku geometrijsku teoremu... Iako Šopenhauer nije mogao da vidi opravdanje za pokušaj dokazivanja Euklidovog paralelnog postulata, video je razlog za ispitivanje još jednog Euklidovog aksioma.[17] Iznenađuje me da osmi aksiom,[18] „Likovi koji se međusobno poklapaju jednaki jedni drugima“, nije prilično napadnut. Jer „podudaranje jedno s drugim“ je ili puka tautologija, ili nešto sasvim empirijsko, što ne pripada čistoj intuiciji ili percepciji, već spoljnom čulnom iskustvu. Stoga pretpostavlja pokretljivost figura, ali sama materija je pokretna u prostoru. Prema tome, ovo upućivanje na međusobno podudaranje napušta čisti prostor, jedini element geometrije, da bi se prešlo na materijalno i empirijsko.[15] Ovo sledi Kantovo razmišljanje. [19] Etika[uredi | uredi izvor] Zadatak etike nije da propiše moralne postupke koje treba preduzeti, već da istraži moralne postupke. Filozofija je uvek teoretska: njen zadatak je da objasni šta je dato. [20] Prema Kantovom transcendentalnom idealizmu, prostor i vreme su oblici našeg senzibiliteta u kojima se pojave pojavljuju višestruko. Stvarnost je sama po sebi oslobođena višestrukosti, ne u smislu da je objekat jedan, već da je izvan mogućnosti višestrukosti. Dve osobe, iako se čine različitim, same po sebi se ne razlikuju.[21] Izgledi su u potpunosti podređeni principu dovoljnog razloga. Egoistični pojedinac koji svoje ciljeve usredsređuje na sopstvene interese mora se nositi sa empirijskim zakonima koliko god može. Ono što je relevantno za etiku su pojedinci koji mogu delovati protiv vlastitih ličnih interesa. Ako uzmemo čoveka koji pati kada vidi svoje bližnje koji žive u siromaštvu i shodno tome koristi značajan deo svog prihoda da izdržava njihove potrebe umesto sopstvenih zadovoljstava, onda je to najjednostavniji način da se opiše time što on manje pravi razliku između sebe i druge nego što se obično pravi.[22] Što se tiče toga kako nam se stvari čine, egoist tvrdi da postoji jaz između dve osobe, ali altruista patnje drugih doživljava kao svoje. Na isti način saosećajni čovek ne može nauditi životinjama, iako se čine kao da se razlikuju od njega samog. Ono što motiviše altruiste je saosećanje. Patnja drugih za njega nije hladna materija prema kojoj je ravnodušan, ali oseća povezanost sa svim bićima. Saosećanje je dakle osnova morala.[23] Večna pravda[uredi | uredi izvor] Šopenhauerov princip kojim se mnoštvo pojavljuje naziva principium individuationis. Kad ugledamo prirodu, vidimo da je to surova bitka za postojanje. Pojedinačne manifestacije volje mogu se održati samo na štetu drugih - volja, kao jedino što postoji, nema drugu mogućnost osim da se proždere da bi iskusila zadovoljstvo. Ovo je osnovna karakteristika volje i ne može se zaobići.[24] Za razliku od vremenske ili ljudske pravde, kojoj je potrebno vreme da se uzvrati za zlo delo i koja „ima sedište u državi, kao uzvraćanje i kažnjavanje“,[25] večna pravda „ne vlada državom već svetom, ne zavisi od čoveka institucije, nije podložan slučaju i obmani, nije neizvestan, kolebljiv i greši, već nepogrešiv, fiksiran i siguran.` Večna pravda nije odmazda jer odmazda zahteva vreme. Nema kašnjenja ili odgode. Umesto toga, kazna je vezana za krivično delo, „do tačke kada to dvoje postaju jedno.`...`Tormenter i mučeni su jedno. [Tormenter] greši misleći da nije učesnik u patnji; izmučen], jer veruje da nije učesnik u krivici “.[26] Patnja je moralni ishod naše vezanosti za zadovoljstvo. Šopenhauer je smatrao da je ovu istinu izrazila hrišćanska dogma o istočnom grehu i, u istočnim religijama, dogma o ponovnom rođenju. Kvijetizam[uredi | uredi izvor] Onaj ko kroz principium individuationis gleda i patnju uopšte shvata kao svoju, patnju će videti svuda i umesto da se bori za sreću svog pojedinačnog ispoljavanja, gnušaće se samog života budući da zna da je on nerazdvojno povezan sa patnjom. Za njega je srećan individualni život u svetu patnje sličan prosjaku koji jedne noći sanja da je kralj.[27] Oni koji su iskusili ovo intuitivno znanje ne mogu da potvrde život, već pokazuju isposništvo i kvijetizam, što znači da više nisu osetljivi na motive, nisu zabrinuti za svoju individualnu dobrobit i prihvataju zlo koje im drugi nanose ne opirući se. Oni pozdravljaju siromaštvo i ne traže ili beže od smrti. Šopenhauer je asketizam nazivao poricanjem volje za životom.[27] Ljudski život je neprekidna borba za zadovoljstvo i, umesto da nastavi njihovu borbu, podvižnik je prekida. Nije važno da li su se ovi podvižnici držali dogmi hrišćanstva ili darmičke religije, jer je njihov način života rezultat intuitivnog znanja. U tom pogledu se slažu i hrišćanski mistik i učitelj filozofije Vedante, oboje smatraju da su sva spoljašnja dela i verske vežbe suvišni za onoga ko je dostigao savršenstvo. Toliko slaganja u slučaju tako različitih doba i nacija je praktični dokaz da ono što se ovde izražava nije, kako to optimistična tupost voli da tvrdi, ekscentričnost i izopačenost uma, već suštinska strana ljudske prirode, koja se samo čini tako retko zbog svoje izvrsnosti.[27] Psihologija[uredi | uredi izvor] Filozofi tradicionalno nisu impresionirani potrebom seksa, ali se Šopenhauer iskreno obratio njemu i srodnim konceptima: ... Treba se iznenaditi da su stvar [pol] koji igra toliko važnu ulogu u ljudskom životu do sada filozofi praktično zanemarivali i pred nama leži kao sirovi i neobrađeni materijal.[28] Nazvao je silu u čoveku za koju je osećao da ima nepromenjivu prednost nad razumom: Volja za životom (Wille zum Leben), definisana kao svojstveni nagon unutar ljudi i svih stvorenja da ostanu živi; sila koja nas podvlači u reprodukciju. Šopenhauer je odbio ljubav da shvati bilo kao beznačajnu ili slučajnu, već ju je shvatio kao neizmerno moćnu silu koja je neviđena ležala u čovekovoj psihi, garantujući kvalitet ljudske rase: Krajnji cilj svih ljubavnih veza... važniji je od svih drugih ciljeva u čovekovom životu; i zato je sasvim dostojan duboke ozbiljnosti kojom ga svi prate. Ono o čemu se odlučuje nije ništa manje od sastava sledeće generacije...[29] Često se tvrdi da su Šopenhauerove misli o seksualnosti nagoveštavale teoriju evolucije, što je Darvin naišao na zadovoljstvo kada je u svoj Descent of Man uključio citat nemačkog filozofa.[30] Ovo je takođe zabeleženo u vezi sa Frojdovim konceptima libida i nesvesnog uma, kao i evolucione psihologije uopšte.[31] Politička i društvena misao[uredi | uredi izvor] Politika[uredi | uredi izvor] Šopenhauerova politika bila je odjek njegovog etičkog sistema, koji je on detaljno razjasnio u svom delu „Die beiden Grundprobleme der Ethik“ (dva eseja o slobodi volje i o osnovama morala). U povremenim političkim komentarima u svojim Parerga and Paralipomena i ostaci rukopisa, Šopenhauer se opisao kao zagovornik ograničene vlade. Šopenhauer je delio stav Tomasa Hobsa o neophodnosti države i državne akcije radi provere urođenih tendencija destrukcije naše vrste. Takođe je branio nezavisnost zakonodavne, sudske i izvršne grane vlasti i monarha kao nepristrasnog elementa sposobnog za prakticiranje pravde (u praktičnom i svakodnevnom smislu, a ne kosmološkom).[32] Izjavio je da je monarhija „prirodna za čoveka na skoro isti način kao i za pčele i mrave, ždralove u letu, lutajuće slonove, vukove u čoporu u potrazi za plenom i druge životinje“. Intelekt u monarhijama, piše on, uvek ima „mnogo veće šanse protiv gluposti, njenog nepomirljivog i uvek prisutnog neprijatelja, kao što je to slučaj u republikama; ali to je velika prednost.“[33] S druge strane, Šopenhauer je omalovažavao republikanizam kao biti „onoliko neprirodno za čoveka koliko je nepovoljno za viši intelektualni život, a time i za umetnost i nauku“. [34] Šopenhauer, prema sopstvenom priznanju, nije mnogo razmišljao o politici, i nekoliko puta je ponosno pisao o tome kako je malo pažnje posvećivao „političkim poslovima u toku svog dana“. Iako bio savremenik nekoliko revolucija u francuskoj i nemačkoj vladi i nekoliko ratova koji su tresli kontinent, on je zadržao svoju poziciju „ne brinući o vremenu već o večnostima“. Napisao je mnoge omalovažavajuće napomene o Nemačkoj i Nemcima. Tipičan primer je: „Za Nemca je čak dobro imati malo poduže reči u ustima, jer polako razmišlja i daju mu vremena za razmišljanje.“[35] Kazna[uredi | uredi izvor] Država, tvrdio je Šopenhauer, kažnjava kriminalce da bi sprečila buduće zločine. Ona stavlja „pored svakog mogućeg motiva za počinjenje nepravde snažniji motiv za njeno nečinjenje, neizbežnu kaznu. Shodno tome, krivični zakon je što je moguće potpuniji registar kontra-motiva svih krivičnih dela koja se mogu zamisliti...“[36] Tvrdio je da mu ova doktrina nije originalna. Ranije se pojavljivala u spisima Platona, Seneke, Hobsa...[37] Rase i religije[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je severnim „belim rasama“ pripisao civilizacijski primat zbog njihove osetljivosti i kreativnosti (osim starih Egipćana i Hindusa, koje je smatrao jednakim): Najviša civilizacija i kultura, osim starih Hindusa i Egipćana, nalaze se isključivo među belim rasama; pa čak i kod mnogih mračnih naroda, vladajuća kasta ili rasa je svetlije boje od ostalih i stoga je očigledno doselila, na primer, Bramane, Inke i vladare Južno-morskih ostrva. Sve je to zbog činjenice da je nužnost majka izuma, jer su ona plemena koja su rano emigrirala na sever, a tamo postepeno postajala bela, morala da razviju sve svoje intelektualne moći i izmisle i usavrše sve umetnosti u svojoj borbi sa potrebama, oskudica i beda, koje je u mnogim njihovim oblicima donela klima. To su morali da urade da bi nadoknadili štednju prirode i iz svega je proizašla njihova visoka civilizacija. [38] Šopenhauer je bio protiv ropstva. Govoreći o postupanju sa robovima u robovlasničkim državama Sjedinjenih Država, Šopenhauer je osudio „one đavole u ljudskom obličju, one drske, crkvene, stroge poštivače subote, propalice, posebno anglikanske parole među njima„ zbog toga kako oni “odnose se prema svojoj nevinoj crnoj braći koja su nasiljem i nepravdom upala u njihove đavolje kandže.“ Države robovlasništva u Severnoj Americi, piše Šopenhauer, predstavljaju „sramotu za celo čovečanstvo“.[39] U svojoj metafizici seksualne ljubavi, Šopenhauer je napisao: Dalje, razmatranje tena je vrlo odlučno. Plavuše više vole tamne osobe ili brinete; ali ovi drugi retko više vole prve. Razlog je taj što su svetla kosa i plave oči same po sebi varijacija od tipa, gotovo abnormalnost, analogna belim miševima ili barem sivim konjima. Ni u jednom delu sveta, čak ni u blizini pola, nisu autohtoni, osim u Evropi, i očigledno su skandinavskog porekla. Ovde bih mogao usput da izrazim svoje mišljenje da bela boja kože čoveku nije prirodna, ali da po prirodi ima crnu ili smeđu kožu, poput naših predaka Hindusa; da prema tome beli čovek nikada nije izvorno izniknuo iz materice prirode, i da stoga ne postoji takva reč kao bela rasa, o čemu se već govori, već je svaki belac izbledeli ili izbeljeni. Prisiljen u čudnom svetu, gde postoji samo kao egzotična biljka, a tako je potrebno zimi staklenik, tokom hiljada godina čovek je postao beo. Cigani, indijanska rasa koja se doselila pre samo otprilike četiri veka, pokazuju prelazak sa tena hinduista na naš. Stoga se u seksualnoj ljubavi priroda trudi da se vrati tamnoj kosi i smeđim očima kao primitivnom tipu; ali bela boja kože postala je druga priroda, mada ne tako da nas braon hinduistički odbija. Konačno, svako takođe traži u određenim delovima tela ispravljanje vlastitih nedostataka i aberacija i to što je odlučnije to je važniji deo.[40] Šopenhauer je takođe održavao izraziti metafizički i politički antijudaizam. Šopenhauer je tvrdio da je hrišćanstvo predstavljalo pobunu protiv onoga što je on oblikovao kao materijalističku osnovu judaizma, pokazujući etiku pod indijskim uticajem koja odražava arijevsko-vedsku temu duhovnog samoosvajanja. To je video nasuprot neukom nagonu ka zemaljskom utopizmu i površnosti svetovnog „jevrejskog“ duha: [Judaizam] je, prema tome, najsurovija i najsiromašnija od svih religija i sastoji se samo u apsurdnom i revoltirajućem teizmu. To znači da κυριος [`Gospod`], koji je stvorio svet, želi da ga obožavaju; i zato je pre svega ljubomoran, zavidan svojim kolegama, svim ostalim bogovima; ako im se žrtvuju, on je besan i njegovi Jevreji loše žive... Najžalosnije je što je ova religija postala osnova preovlađujuće religije u Evropi; jer je to religija bez ikakvih metafizičkih tendencija. Dok sve druge religije nastoje da ljudima simbolima objasne metafizički značaj života, jevrejska religija je potpuno imanentna i ne pruža ništa drugo do pukog ratnog pokliča u borbi sa drugim narodima.[41] Žene[uredi | uredi izvor] U svom eseju o ženama iz 1851. godine, Šopenhauer je izrazio protivljenje onome što je nazvao „tevtonsko-hrišćanskom glupošću“ refleksivnog, neispitanog pijeteta (abgeschmackten Weiberveneration) [42] prema ženi. Šopenhauer je napisao „Žene su direktno sposobne da se ponašaju kao medicinske sestre i učiteljice našeg ranog detinjstva činjenicom da su i same detinjaste, neozbiljne i kratkovidne“. Smatrao je da žene nemaju umetničke sposobnosti i osećaj za pravdu, i izrazio je svoje protivljenje monogamiji. Rodžers i Tompson ga ubrajaju u filozofima koji se loše ponašaju i nazivaju Šopenhauera „mizoginom osobom bez premca u... zapadnoj filozofiji“. Tvrdio je da je „ženi po prirodi predviđeno da se pokorava“. Međutim, esej daje neke komplimente: „Žene su u svom rasuđivanju odlučnije trezvenije nego [muškarci]“ i saosećaju sa patnjom drugih. Šopenhauerovi spisi uticali su na mnoge, od Fridriha Ničea do feministkinja devetnaestog veka.[43] Njegova biološka analiza razlike među polovima i njihovih odvojenih uloga u borbi za opstanak i reprodukciju predviđa neke od tvrdnji koje su kasnije izlagali sociobiolozi i evolucioni psiholozi. [44] Kada je ostareli Šopenhauer 1859. sedeo za portretom skulpture pruske vajarke Elisabet Nej, bio je veoma impresioniran duhovitošću i neovisnošću mlade žene, kao i njenom veštinom vizuelne umetnice.[45] Posle vremena provedenog sa Nej, rekao je prijateljici Riharda Vagnera Malvidi von Mejsenbug, `Još nisam rekao poslednju reč o ženama. Verujem da, ako žena uspe da se povuče iz mase, ili bolje rečeno uzdigne iznad mase, ona raste neprestano i više od čoveka.`[46] Pederastija[uredi | uredi izvor] U trećem, proširenom izdanju Sveta kao volje i predstavljanja (1859), Šopenhauer je dodao dodatak svom poglavlju o Metafizici seksualne ljubavi. Napisao je da se pederastija koristi u sprečavanju loše rođene dece. U vezi s tim, izjavio je da „porok koji razmatramo da izgleda deluje direktno protiv ciljeva prirode i koja je najvažnija i koja je za nju najviše zabrinjava mora u stvari služiti upravo tim ciljevima, mada samo posredno, kao sredstvo za sprečavanje većeg zla.`[47] Šopenhauer završava dodatak izjavom da je `izlažući ove paradoksalne ideje želeo sam da profesorima filozofije udovoljim malom uslugom. Učinio sam to pružajući im priliku da me kleveću govoreći da branim i pohvaljujem pederastiju.`[48] Nasleđe i eugenika[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je ličnost i intelekt posmatrao kao nasleđene. Citira Horacijevu izreku: „Od hrabrih i dobrih hrabri su sišli“ (Odes, 4, 29) i Šekspirovu rečenicu iz Cymbeline, „Kukavice su oci kukavica, a male stvari prave male stvari“ (IV, 2) da bi pojačao svoj nasledni argument. [49] Mehanički, Šopenhauer je verovao da osoba svoj intelekt nasleđuje preko majke, a lični karakter preko oca.[50] Ovo verovanje u naslednost osobina informisalo je Šopenhauerovo gledište o ljubavi - stavljajući ga na najviši nivo važnosti. Za Šopenhauera je „konačni cilj svih ljubavnih spletki, bilo komičnih ili tragičnih, zaista važniji od svih ostalih krajeva u ljudskom životu. Ono na šta se sve okreće nije ništa manje nego sastav sledeće generacije... nije bogatstvo ili nevolja bilo kog pojedinca, već ljudskog roda koji dolazi, a koji je ovde u pitanju.` Ovakav pogled na važnost za vrstu koju smo izabrali da volimo ogledao se u njegovim pogledima na eugeniku ili dobro odgajanje. Ovde je Šopenhauer napisao: Sa našim znanjem o potpunoj nepromenljivosti i karaktera i mentalnih sposobnosti, dovedeni smo do stava da bi se do stvarnog i temeljnog poboljšanja ljudske rase moglo doći ne toliko spolja koliko iznutra, ne toliko teorijom i uputstvom kao put generacije. Platon je imao nešto na umu kada je u petoj knjizi svoje Države objasnio svoj plan za povećanje i poboljšanje svoje ratničke kaste. Ako bismo mogli kastrirati sve nitkove i zabiti sve glupe guske u samostan, a muškarcima plemenitog karaktera dati čitav harem, i nabaviti muškarce, i zaista dobre muškarce, za sve devojke pune intelekta i razumevanja, onda bi uskoro nastala generacija koja bi bila bolja od Periklove. [51] U drugom kontekstu, Šopenhauer je ponovio svoju eugeničku tezu: „Ako želite utopijske planove, rekao bih: jedino rešenje problema je despotizam mudrih i plemenitih pripadnika prave aristokratije, istinskog plemstva, postignutog parenjem najviše velikodušnih muškaraca sa najpametnijim i najdarovitijim ženama. Ovaj predlog predstavlja moju utopiju i moju Platonsku Državu.“[52] Analitičari (npr. Kit Ansel-Pirson) sugerišu da su Šopenhauerovi antiegalitaristički osećaji i njegova podrška eugeniki uticali na neo-aristokratska filozofija Fridriha Ničea, koji je Šopenhauera u početku smatrao svojim mentorom.[53] Dobrobit životinja[uredi | uredi izvor] Kao posledica njegove monističke filozofije, Šopenhauer je bio veoma zabrinut za dobrobit životinja.[54] [55]Za njega su sve pojedinačne životinje, uključujući ljude, u suštini fenomenalne manifestacije one koja je u osnovi Volje. Reč „volja“ za njega je odredila silu, snagu, impuls, energiju i želju; to je najbliža reč koju imamo koja može označavati suštinu svih spoljnih stvari i naše direktno, unutrašnje iskustvo. Budući da svako živo biće poseduje volju, ljudi i životinje su u osnovi isti i mogu se prepoznati jedni u drugima.[56] Iz tog razloga je tvrdio da bi dobra osoba imala simpatije prema životinjama. Saosećanje sa životinjama usko je povezano sa dobrotom karaktera i može se pouzdano tvrditi da onaj ko je surov prema živim bićima ne može biti dobar čovek. Na osnovu morala, § 19 Ništa tačnije ne vodi ka prepoznavanju identiteta suštinske prirode u životinjskim i ljudskim fenomenima od proučavanja zoologije i anatomije. Na osnovu morala, poglavlje 8 Pretpostavka da su životinje bez prava i iluzija da naš odnos prema njima nema moralni značaj je bezobrazan primer zapadnjačke surovosti i varvarstva. Univerzalno saosećanje jedina je garancija morala. Na osnovu morala, poglavlje 8 1841. pohvalio je osnivanje u Londonu Društva za sprečavanje okrutnosti prema životinjama i Društva prijatelja životinja u Filadelfiji. Šopenhauer je otišao toliko daleko da je protestovao koristeći zamenicu „to“ u odnosu na životinje jer je to vodilo prema njima kao prema neživim stvarima.[57] Da bi pojačao svoje stavove, Šopenhauer se pozvao na anegdotske izveštaje o pogledu streljanog majmuna[58], kao i na tugu slonice kojoj je majku ubio lovac.[59] Bio je veoma vezan za svoj niz pudlica kućnih ljubimaca. Šopenhauer je kritikovao Spinozino [60]verovanje da su životinje puko sredstvo za zadovoljstvo ljudi.[61][62] Intelektualni interesi i afiniteti[uredi | uredi izvor] Indologija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je pročitao latinski prevod drevnih hinduističkih tekstova, Upanišade, u prevodu francuskog pisca Anketil du Perona iz persijskog prevoda princa Dare Sukoh pod nazivom Sire-Akbar („Velika tajna“). Filozofija ga je toliko impresionirala da ju je nazvao „proizvodnjom najviše ljudske mudrosti“ i verovao je da sadrži nadljudske koncepte. Šopenhauer je Indiju smatrao „zemljom najstarije i najiskrenije mudrosti, mestom odakle su Evropljani mogli da prate svoje poreklo i tradicijom kojom su na njih uticali na toliko odlučnih načina“, i smatrao je Upanišade „najisplativije i uzdižuće čitanje koje je [...] moguće na svetu. To je bila uteha mog života i biće uteha moje smrti.` [63] Šopenhauer je prvi put sa prevodom Anketil du Perona upoznao Fridriha Majer 1814. godine. Upoznali su se tokom zime 1813–1814 u Vejmaru u kući Šopenhauerove majke, prema biografu Safranskom. Majer je bio Herderov sledbenik i rani indolog. Šopenhauer je, međutim, počeo ozbiljno proučavati indijske tekstove tek u leto 1814. Safranski tvrdi da je između 1815. i 1817. Šopenhauer imao još jedno važno unakrsno oprašivanje indijanskim mislima u Drezdenu. To je bilo preko njegovog dvogodišnjeg komšije Karla Kristijana Fridriha Krausea. Krause je tada bio maloletni i prilično neobičan filozof koji je pokušavao da pomeša svoje ideje sa drevnom indijskom mudrošću. Krause je takođe savladao sanskrit, za razliku od Šopenhauera, i razvili su profesionalni odnos. Od Krausea je Šopenhauer naučio meditaciju i dobio najbliže savete stručnjaka u vezi sa indijskom mišlju.[64] Pogled na stvari [...] da je sva pluralnost samo prividna, da u nepreglednom nizu pojedinaca, koji istovremeno i uzastopno prelaze u i izvan života, generacija za generacijom, starost za godinama, postoji samo jedan te isti entitet stvarno postojeće, što je prisutno i identično podjednako; - kažem, ta teorija je bila poznata mnogo pre Kanta; zaista, može se preneti u najudaljeniju antiku. To je alfa i omega najstarije knjige na svetu, svetih Veda, čiji se dogmatski deo, tačnije ezoterično učenje, nalazi u Upanišadama. Tu se nalazi gotovo na svakoj stranici ta duboka doktrina; neumornim ponavljanjem, u nebrojenim adaptacijama, mnogim raznovrsnim parabolama i sličnostima to se izlaže i usađuje. Na osnovu morala, poglavlje 4 [65] Knjiga Upanišade uvek je ležala otvorena na njegovom stolu i uvek ju je proučavao pre spavanja. Otvaranje sanskrtske književnosti nazvao je „najvećim darom našeg veka“ i predvideo da će filozofija i znanje Upanišada postati negovana vera Zapada.[66] Najuočljiviji je, u slučaju Šopenhauerovog dela, značaj Chandogya Upanishad, čija se Mahāvākya, Tat Tvam Asi, širom sveta pominje kao volja i predstava.[67] Budizam[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je primetio prepisku između svojih doktrina i Četiri plemenite istine budizma. [68]Sličnosti usredsređene na principe da život uključuje patnju, da je patnja uzrokovana željom i da izumiranje želje vodi ka oslobođenju. Tako tri od četiri „Budine istine“ odgovaraju Šopenhauerovoj doktrini volje.[69]U budizmu, međutim, iako su pohlepa i požuda uvek nevešti, želja je etički promenljiva - može biti vešta, nevešta ili neutralna.[70] Za Šopenhauera je volja imala ontološki primat nad intelektom; želja je pre razmišljanja. Šopenhauer je smatrao da je ovo slično pojmovima purusartha ili životnim ciljevima u Vedanta hinduizmu. U Šopenhauerovoj filozofiji poricanje volje postiže se: lično iskustvo izuzetno velike patnje koja dovodi do gubitka volje za životom; ili znanje o suštinskoj prirodi života u svetu kroz posmatranje patnje drugih ljudi. Međutim, budistička nirvana nije ekvivalent uslovu koji je Šopenhauer opisao kao poricanje volje. Nirvana nije gašenje osobe kako su neki zapadni naučnici mislili, već samo „gašenje“ (doslovno značenje nirvane) plamena pohlepe, mržnje i zablude koji napadaju karakter osobe. [71]Šopenhauer je u svojoj raspravi o religijama dao sledeću izjavu: [72] Ako bih želeo da rezultate svoje filozofije uzmem za standard istine, morao bih da priznam prednost budizma nad drugima. U svakom slučaju, mora da mi predstavlja zadovoljstvo da vidim svoju doktrinu u tako bliskom slaganju sa religijom koju većina ljudi na zemlji smatra svojom, jer ovo broji mnogo više sledbenika nego bilo koja druga. I ovaj sporazum mora da mi bude još ugodniji, utoliko što u svom filozofiranju sigurno nisam bio pod njegovim uticajem. Do 1818. godine, kada se moje delo pojavilo, u Evropi se moglo naći vrlo malo izveštaja o budizmu. [73] Međutim, budistički filozof Nishitani Keiji nastojao je udaljiti budizam od Šopenhauera.[74] Iako Šopenhauerova filozofija u takvom rezimeu može zvučati prilično mistično, njegova metodologija je bila odlučno empirijska, a ne spekulativna ili transcendentalna: Filozofija... je nauka i kao takva nema članaka vere; shodno tome, u njemu se ne može pretpostaviti da postoji ništa osim onoga što je pozitivno dato empirijski ili demonstrirano neospornim zaključcima.[75] Takođe imajte na umu: Ovaj stvarni svet onoga što je moguće spoznati, u kojem se nalazimo i što je u nama ostaje i materijal i granica našeg razmatranja.[76] Argument da je budizam uticao na Šopenhauerovu filozofiju više od bilo koje druge darmičke vere gubi na verodostojnosti, jer nije započeo ozbiljno proučavanje budizma tek nakon objavljivanja knjige „Svet kao volja i predstavljanje“ 1818.[77] Naučnici su počeli da revidiraju ranije stavove o Šopenhauerovom otkriću budizma. Dokazi o ranom interesovanju i uticaju pojavljuju se u Šopenhauerovim beleškama o budizmu iz 1815/16 (prepisao i preveo Urs Ap). Oni su uključeni u nedavnu studiju slučaja koja prati Šopenhauerovo interesovanje za budizam i dokumentuje njegov uticaj.[78] Drugi naučni radovi postavljaju pitanje koliko je Šopenhauerova filozofija zapravo slična budizmu.[79] Magija i okultizam[uredi | uredi izvor] Neke tradicije zapadnog ezoterizma i parapsihologije zanimale su Šopenhauera i uticale na njegove filozofske teorije. Hvalio je životinjski magnetizam kao dokaz stvarnosti magije u svom delu. „O volji u prirodi“ i išao je toliko daleko da je prihvatio podelu magije na levicu i desnicu, iako je sumnjao u postojanje demona.[80] Šopenhauer je magiju utemeljio u Volji i tvrdio je da svi oblici magijske transformacije zavise od ljudske Volje, a ne od rituala. Ova teorija je naročito paralelna sistemu magike Alistera Kraulija i njegovom naglasku na čovekovoj volji.[80] S obzirom na važnost Volje za sveobuhvatni sistem Šopenhauera, ovo znači „sugerisanje da je čitav njegov filozofski sistem imao magijske moći.“[81] Šopenhauer je odbacio teoriju razočaranja i tvrdio da bi filozofija trebalo da se sintetiše magijom, za koju je verovao da predstavlja „praktičnu metafiziku.`[82] Neoplatonizam, uključujući tradicije Plotina i u manjoj meri Marsilio Fićino, takođe je naveden kao uticaj na Šopenhauera.[83] Interesi[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je imao širok spektar interesa, od nauke i opere do okultizma i književnosti. U studentskim godinama, Šopenhauer je češće išao na predavanja iz nauka nego iz filozofije. Bio je zainteresovan jer je njegova lična biblioteka sadržala blizu 200 knjiga naučne literature prilikom njegove smrti, a njegova dela se odnose na naučne naslove koji nisu pronađeni u biblioteci.[84] Mnoge večeri su provedene u pozorištu, operi i baletu; Šopenhaueru su se posebno dopale opere Mocarta, Rosinija i Belinija. Šopenhauer je muziku smatrao najvišom umetnošću, a tokom svog života svirao je flautu.[85] Kao poliglot, znao je nemački, italijanski, španski, francuski, engleski, latinski i starogrčki i bio je strastveni čitalac poezije i književnosti. Naročito je poštovao Getea, Petrarku, Kalderona i Šekspira. Da Gete nije poslat na svet istovremeno sa Kantom kako bi ga uravnotežio, da tako kažem, u duhu doba, potonji bi bio progonjen poput noćne more mnogih ambicija uma i tlačio bi ga velikom nevoljom. Ali sada njih dvoje imaju beskrajno koristan efekat iz suprotnih pravaca i verovatno će podići nemački duh na visinu koja nadmašuje čak i antičku. [84] U filozofiji su njegovi najvažniji uticaji bili, prema njemu samom, Kant, Platon i UpanišadeŠto se tiče Upanišada i Veda, on u The World as Will piše: Ako je čitalac takođe dobio korist od Veda, pristup kojem je pomoću Upanišada u mojim očima najveća privilegija koju ovaj još uvek mladi vek (1818) može polagati pre svih prethodnih vekova, ako tada čitalac, kažem, primio je svoju inicijaciju u iskonskoj indijskoj mudrosti i primio je otvorenog srca, biće pripremljen na najbolji način da sasluša ono što mu moram reći. Neće mu zvučati čudno, kao ni mnogim drugima, a još manje nezadovoljno; jer bih mogao, ako ne bi zvučalo umišljeno, tvrditi da se svaka odvojena izjava koja čini Upanišade može izvesti kao neophodan rezultat temeljnih misli koje moram da izgovorim, mada sami ti odbici nikako ne biti tamo pronađeni.[86] Misli o drugim filozofima[uredi | uredi izvor] Đordano Bruno i Spinoza[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je Bruna i Spinozu doživljavao kao filozofe koji nisu vezani za svoje doba ili naciju. „Oboje su ispunjeni mišlju da, koliko god da su pojave sveta mnogostruke, to je još uvek jedno biće, koje se pojavljuje u svima njima... Prema tome, u njihovom svetu nema mesta za Boga kao stvoritelja sveta u njihovim filozofijama, ali Bog je sam svet “. [87][88] Šopenhauer je izrazio žaljenje što se Spinoza zalagao za prezentaciju svoje filozofije sa konceptima sholastike i kartezijanske filozofije, i pokušao je da koristi geometrijske dokaze koji ne važe zbog nejasnih i preširokih definicija. S druge strane, Bruno, koji je znao mnogo o prirodi i drevnoj književnosti, svoje ideje je predstavio sa italijanskom živopisnošću i među filozofima je jedini koji se približava Platonovoj pesničkoj i dramskoj snazi izlaganja.[87][88] Šopenhauer je primetio da njihova filozofija ne pruža nikakvu etiku, pa je stoga izuzetno značajno što je Spinoza svoje glavno delo nazvao Etika. Zapravo, sa stanovišta potvrđivanja života moglo bi se smatrati potpunim ako se potpuno zanemari moral i samoodricanje. [89]Još je neobičnije što Šopenhauer spominje Spinozu kao primer poricanja volje, ako se francuska biografija Žana Maksimilijena Lukasa [90]koristi kao ključ Tractatus de Intellectus Emendatione. [91] Imanuel Kant[uredi | uredi izvor] Značaj Kanta za Šopenhauera, kako u filozofiji, tako i na ličnom nivou, ne može se preceniti. Kantova filozofija bila je temelj Šopenhauerove filozofije i imao je visoku pohvalu za transcendentalni estetski odeljak Kantove Kritike čistog uma. Kant je uspeo da demonstrira ono što su prethodni filozofi samo tvrdili. O Kantovom uticaju na njegovo delo, Šopenhauer piše u predgovoru drugom izdanju Sveta kao volje i predstavljanja: Već sam objasnio u predgovoru za prvo izdanje da se moja filozofija temelji na Kantovoj filozofiji, te stoga pretpostavlja njeno temeljno poznavanje. Ponavljam ovo ovde. Jer Kantovo učenje proizvodi u umu svih koji su ga shvatili suštinsku promenu koja je toliko velika da se može smatrati intelektualnim rođenjem. Samo ona je u stanju zaista ukloniti urođeni realizam koji polazi od izvornog karaktera intelekta, što ni Berkli ni Malebranš ne uspevaju, jer ostaju previše u univerzalnom, dok Kant ulazi u određeno, i zaista na neki način to je prilično neprimereno i pre i posle njega, i koje ima prilično neobičan, i, mogli bismo reći, trenutni efekat na um, usled kojeg je podvrgnut potpunoj decepciji, i odmah na sve stvari gleda u drugom svetlu. Samo na taj način neko može postati podložan pozitivnijim izlaganjima koja moram da dam. S druge strane, onaj ko nije savladao kantovsku filozofiju, šta god da je još proučavao, kao da je u nevinosti; to jest, on ostaje u dometu onog prirodnog i dečjeg realizma u kojem smo svi rođeni i koji nam odgovara za sve moguće, uz izuzetak filozofije.[92] U njegovoj radnoj sobi jedna bista je bila Bude, druga Kanta.[93] Veza koju je Šopenhauer osećao sa filozofom iz Konigsberga pokazuje se u nedovršenoj pesmi koju je posvetio Kantu (uključena u 2. svesku Parerge): Očima sam te pratio na plavo nebo, I tamo se tvoj let rastvorio iz vidokruga. Sam sam ostao u gomili dole, Tvoja reč i knjiga moja jedina uteha.— Kroz naprezanje tvojih nadahnjujućih reči Nastojao sam da odagnam turobnu samoću. Sa svih strana me okružuju stranci. Svet je pust i život je beskrajan.[94] Šopenhauer je petinu svog glavnog dela, Svet kao volja i predstava, posvetio detaljnoj kritici kantovske filozofije. Šopenhauer je pohvalio Kanta zbog njegove razlike između izgleda i stvari u sebi, dok je opšti konsenzus u nemačkom idealizmu bio da je ovo najslabije mesto Kantove teorije, [9]jer, prema Kantu, uzročnost može naći primenu na objektima samo iskustvo, i shodno tome stvari u sebi ne mogu biti uzrok pojavljivanja. Neprihvatljivost ovog obrazloženja priznao je i Šopenhauer. Insistirao je da je ovo istinit zaključak izveden iz lažnih premisa.[95] Uticaj[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je ostao najuticajniji nemački filozof do Prvog svetskog rata.[96] Njegova filozofija bila je polazna osnova za novu generaciju filozofa, uključujući: Julius Bahnsen, Pol Dosen, Lazar von Helenbah, Karl Robert Eduard von Hartman, Ernst Oto Lindner, Filip Mejnlander, Fridrih Niče, Olga Plumaher i Agnes Taubert. Njegovo nasleđe oblikovalo je intelektualnu raspravu i nateralo pokrete koji su mu se u potpunosti suprotstavljali, neokantijanizam i pozitivizam, da se pozabavi pitanjima koja bi inače potpuno ignorisali, i pritom ih je izrazito promenio.[96] Francuski pisac Gi de Mopasan komentarisao je da „izgleda da danas čak i oni koji ga iznude nose u svojim dušama čestice njegove misli.“[97] Među ostale filozofe 19. veka koji su naveli njegov uticaj su Hans Vajhinger, Volkelt, Solovjov i Vejninger. Šopenhauera su dobro čitali fizičari, a posebno Ajnštajn, Šredinger, Volfgang Pauli [98] i Majorana.[99] Ajnštajn je Šopenhauerove misli opisao kao „neprekidnu utehu“ i nazvao ga genijem.[100] U njegovoj berlinskoj studiji na zidu su visile tri figure: Faradej, Makvel, Šopenhauer.[101] Konrad Vahsman se prisetio: „Često je sedeo sa jednim od dobro istrošenih Šopenhauerovih svezaka i dok je sedeo tamo, izgledao je tako zadovoljan, kao da se bavio vedrim i veselim poslom.“[101] Kada je Ervin Šredinger otkrio Šopenhauera („najvećeg savana Zapada“), razmišljao je da svoje studije fizike prebaci na filozofiju.[102] Idealistička gledišta zadržao je tokom ostatka svog života.[103] Volfgang Pauli prihvatio je glavno načelo Šopenhauerove metafizike, da je stvar u sebi volja.[103] Ali najviše od svega Šopenhauer je poznat po svom uticaju na umetnike. Rihard Vagner postao je jedan od najranijih i najpoznatijih pristalica Šopenhauerove filozofije.[104] Divljenje nije bilo obostrano i Šopenhauer je proglasio: „Ostajem veran Rosiniju i Mocartu!“ [105] Dakle, dobio je nadimak „umetnikov filozof“. Pod uticajem Šopenhauera, Lav Tolstoj se uverio da istina svih religija leži u samoodricanju. Kada je čitao Šopenhauerovu filozofiju, Tolstoj je uzviknuo „trenutno sam uveren da je Šopenhauer najveći genije među ljudima... Ceo svet je u neuporedivo lepom i jasnom odrazu.“[106] Rekao je da ono što je napisao u Ratu i miru takođe govori Šopenhauer u Svetu kao volja i predstavljanje. Horge Luis Borhes primetio je da je razlog što nikada nije pokušao da napiše sistematski prikaz svog pogleda na svet, uprkos svojoj sklonosti ka filozofiji i metafizici posebno, taj što ga je Šopenhauer već napisao za njega.[107] Ostale ličnosti u literaturi na koje je Šopenhauer snažno uticao su Tomas Man, Tomas Hardi, Afanasi Fet, J.K. Huismans i Džordž Santajana.[108] U poslednjim godinama svog života, Herman Melvil, dok je pisao Bilija Bada, čitao je Šopenhauerove eseje i snažno ih obeležavao. Učenjak Brajan Joters primećuje da je Melvil „označio brojne mizantropske, pa čak i samoubilačke primedbe, ukazujući na privlačenje najekstremnijih vrsta samoće, ali takođe je zabeležio Šopenhauerovo razmišljanje o moralnim dvosmislenostima genija“.[109] Šopenhauerova privlačnost i rasprave. i istočne i zapadne religije u međusobnoj povezanosti ostavili su utisak na Melvila u poslednjim godinama. Sergej Prokofjev, iako se u početku nerado bavio se delima zapaženim po pesimizmu, fascinirao se Šopenhauerom nakon čitanja aforizama o mudrosti života u Parergi i Paralipomena. „Svojim istinama Šopenhauer mi je pružio duhovni svet i svest o sreći.“ [110] Citati[uredi | uredi izvor] Zdravlje nadmašuje sva moguća dobra tako znatno da je zdrav prosjak sretniji od bolesnog kralja. Ljubomora se uvek rađa sa ljubavlju, ali ne umire uvek sa njom. Ko je pametan, taj će u razgovoru manje misliti na ono o čemu govori, a više na onoga sa kim razgovara. Ako tako bude činio, može biti uveren da neće reći ništa zbog čega bi se kasnije mogao kajati. Ma kako čvrsto ljudi bili povezani prijateljstvom, ljubavlju ili brakom, sasvim pošteno svaki na kraju misli ipak samo na sebe i možda još na svoje dete. Budala trči za užicima života i shvata da je prevarena. Mudrac izbegava nevolje. Najveća je od svih ludosti – žrtvovati svoje zdravlje, ma šta to bilo; zbog sticanja imovine, zbog napredovanja u službi, zbog učenosti, zbog slave, a da o toj slasti i kratkotrajnim užicima i da ne govorimo. Šta više, zdravlju treba sve podrediti. Prijatelj svih nije ničiji prijatelj. Da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina. Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas nedavno snašla. Kao što je ljubav prema životu zapravo samo strah od smrti, tako i društvenost ljudi zapravo nije direktna; ona se, naime, ne zasniva na ljubavi prema društvu, nego na strahu od samoće. Stil je fizionomija našeg uma. On je pouzdaniji ključ karaktera nego što je fizionomija tela. Imitirati stil druge osobe isto je što i nositi masku. Koliko god maska bila dobra, ubrzo će postati dosadna i nepodnošljiva zato što je bez života; i stoga je i najružnije živo lice bolje od nje… Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje. I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli. Ljude u društvo tera unutrašnja praznina i dosada. Ako osete da su nam potrebni, ljudi postaju obesni i arogantni. Ono što nas najneposrednije usrećuje jeste vedrina uma. Ova osobina je sama sebi nagrada. Zato bi razvijanje vedrine u sebi valjalo staviti ispred svih težnji! II TOM