Dvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo. Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena, autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge osećali pripadnici slovenskog ruskog i jevrejskog naroda. tvrd povez, 24 cm, 1000 str.

Paideia 2003, tvrd povez, odlično stanje osim nekoliko presavijenih ćoškova listova, 435 strana, težina oko 570 gr

Dva veka zajedno 2 Aleksandar Solženjicin jevreji i rusi za vreme sovjetskog perioda Oblast: Svetska istorija Izdavač:Paideia Beograd 2003, tvrdi povez, stanje vrlo dobro ima malo podvlacenja latinica

Dva veka zajedno Aleksandar Solženjicin jevreji i rusi za vreme sovjetskog perioda Oblast: Svetska istorija Izdavač: Paideia Beograd 2003, tvrdi povez, stanje vrlo dobro ima malo podvlacenja latinica

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Dva veka zajedno (1795-1995) I-II - Aleksandar Solženjicin Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2018 Broj strana: 992 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Dvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo. Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena, autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge osećali pripadnici slovenskog ruskog i jevrejskog naroda.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U kutiji! Arhipelag Gulag 1918–1956, 1-3 Roman Arhipelag GULAG umetničko je i istorijsko delo o represiji u Sovjetskom Savezu u periodu od 1918. do 1956. godine, izatkano na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Solženjicin je ovo delo tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968); prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam Solženjicin odredio je taj svoj epohalni rad kao književno istraživanje. Na dokumentovan i publicistički način izneo je nebrojene činjenice staljinističke represije. Potkrepljene brutalnim dokazima, one svakom čitaocu omogućuju da se i sam oseti kao sužanj Gulaga; sužanj koji bez krivice biva uhapšen, koji je iz noći u noć potom mrcvaren ispitivanjima i podvrgavan sofisticiranim mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine. Atmosfera totalnog terora s jedne strane i sveproždirućeg straha s druge, kao da prži svest i rađa unutrašnji protest protiv nehumanog sistema što obogaljuje dušu velikog naroda s obe strane bodljikave žice. Roman Arhipelag GULAG sudbonosno je uticao na život autora. Zbog njega, Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, potom, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Bez obzira na to kako se na ovo delo gledalo tada, ili kako se ono čita u sadašnjem trenutku, svoju građansku dužnost pisac je ispunio. I pred živima i pred mrtvima. Roman Arhipelag GULAG mora se pročitati ako ni zbog čega drugog, onda radi toga da ljudski rod nikad više olako ne dozvoli nešto slično, da svakog trenutka bude svestan koliko čoveku vredi sloboda. „Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige Arhipelag GULAG ja bih nazvao genijem `socijalističeskog realizma`. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja Ilijade zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje GULAG-a biti jednako prijatno kao i čitanje Ilijade danas. Ali ako GULAG ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.“ – Josif Brodski Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Delo obrađuje veze Jevreja i Rusa kao i zajedničko bitisanje ova dva naroda na teritoriji Carske Rusije i Sovjetskog saveza u periodu od kraja 17. do početka 20. veka.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima - Leon Bogdanov Izdavač: Književna radionica Rašić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 404 Format: 21 cm Povez: Broširani Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima Leona Bogdanova u okviru specijalnog projekta „Iskustvo drugačijeg mišljenja: ruski non-fikšn XX veka” književne nagrade „Nova književnost” 2012. godine uvršteni su među četrdeset ključnih dela ruske nefikcijske književnosti XX veka, zajedno s delima Aleksandra Solženjicina, Nadežde Mandeljštam, Vladimira Nabokova i Nine Berberove. Kultno delo lenjingradske nezvanične književnosti, ovenčano nagradom „Andrej Beli” za prozu 1985. godine, zauzima potpuno posebno mesto u ruskoj književnosti. S jedne strane, krajnje je originalno i radikalno, a, s druge, nastavlja tradiciju i bavi se svakodnevicom i najobičnijim stvarima. Ukrštanje najrazličitijih postupaka i uticaja i neobična biografija i životna pozicija autora doveli su do nastanka jednog od najboljih obrazaca ruske proze druge polovine dvadesetog veka. Leon Bogdanov (1942–1987) bio je lenjingradski slikar i pisac, pripadnik nezvanične kulture. Za života objavljivao je samo u samizdatu. Umro je od infarkta u četrdeset petoj godini.

Odlomak : ’’Ova je knjižica nastala slučajno, kao pokušaj da se odgovori na neka pitanja koja se o srpskoj prošlosti nisu dugo smela postavljati, a na koja su uvek odgovarali samo oni koji su sve znali i prema čijim je merama određivana suština srpske istorije. Tako je, recimo, nordijska istorijska pamet odredila da Srba nije bilo do šestog/sedmog veka, a onda su se oni, odjednom i niotkud, pojavili na Helmu (ili na Iliričkom poluostrvu ili, po najnovijem, na Balkanu), i odmah se rasporedili od delte Dunava do Trsta i od Gemera do Peloponeza. I od tada do danas ne posustaje germansko nastojanje da se njihovo tamošnje (ili ovamošnje) prisustvo prikaže kao slučajnost i da se oni otuda bace u more (bilo posebno, bilo zajedno s Grcima). Za to su u prošlom veku poslužila dva svetska rata, a sad i ono što se sa Srbima događa kao priprava trećega. Pri tome, u ona dva rata Srbi su se pojavili kao uzgredni učesnici (kao kolateralne žrtve – takoreći) jer su iskorišćeni kao žiška da potpale sukob među Velikim Imperijama: u Prvom (najpre zvanom Veliki) – da se sruši Velika Pravoslavna Rusija, a u Drugom (koji baš i nije bio mali) – da se uspostavi Mala Jevrejska Država. I da podmire makar deo onih računa koje su Veliki pripravili: u Prvom ratu ostali su bez milion i po glava, a u Drugom (i mnogo godina posle njega) – makar bez još dva miliona.’’

Novo, nečitano, nema posvete. Freemasonry in Southeast Europe from the 19th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Godina izdanja: 2020 Broj strana: 315 Povez: Tvrd Zbornik Freemasonry in Southeast Europe from the 19th to the 21st Centuries (Slobodno zidarstvo u jugoistočnoj Evropi od 19. do 21. veka) proizašao je iz međunarodne naučne konferencije koju je organizovao Institut za evropske studije u saradnji sa RVLS, u Beogradu oktobra 2019, a povodom stogodišnjice Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca „Jugoslavija“. Ideja je bila da se okupe istaknuti stručnjaci koji će imati priliku da detaljno i kritički razgovaraju o dostignućima i neuspesima jugoslovenske masonerije, da analiziraju njen uticaj i doprinos razvoju društava jugoistočne Evrope kroz različita slobodnozidarska pregnuća u prethodna dva veka, ali i da se povede diskusija o širim pitanjima masonerije i njenog odnosa s civilnim društvom. Zbornik je napravljen s ciljem da ojača naučni pristup ovoj temi nasuprot različitim masonološkim, publicističkim i senzacionalističkim pristupima koji su pomutili uvid u ovu temu.Zbornik sadrži četiri dela. U prvom delu su predstavljena dva rada o međuratnim evropskim masonerijama (francuskoj i mađarskoj). Drugi deo govori o uticaju italijanske i ugarske masonerije na jugoistočnu Evropu. Treći deo bavi se srpskom i međuratnom jugoslovenskom masonerijom, a četvrti se bavi odnosom masonerije i društva. Zbornik je uredio prof. S. G. Marković, a u njemu su učestvovali: prof. Volfgang Šmale, dr Erik Beket Viver, prof. Fulvio Konti, prof. Atila Pok, dr Ljubinka Toševa Karpovič, prof. Slobodan G. Marković, prof. Mihailo Milinković, prof. Nemanja Radulović, dr Stanislav Sretenović, dr Matevž Košir i dr Miša Đurković. Zbornik su zajedno objavili Institut za evropske studije i Zepter Book World.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Raspeti narod - Dragoljub Petrović Godina izdanja: 2018 Broj strana: 326 Povez: Mek Ova je knjižica nastala slučajno, kao pokušaj da se odgovori na neka pitanja koja se o srpskoj prošlosti nisu dugo smela postavljati, a na koja su uvek odgovarali samo oni koji su sve znali i prema čijim je merama određivana suština srpske istorije. Tako je, recimo, nordijska istorijska pamet odredila da Srba nije bilo do šestog/sedmog veka, a onda su se oni, odjednom i niotkud, pojavili na Helmu (ili na Iliričkom poluostrvu ili, po najnovijem, na Balkanu), i odmah se rasporedili od delte Dunava do Trsta i od Gemera do Peloponeza.I od tada do danas ne posustaje germansko nastojanje da se njihovo tamošnje (ili ovamošnje) prisustvo prikaže kao slučajnost i da se oni otuda bace u more (bilo posebno, bilo zajedno s Grcima). Za to su u prošlom veku poslužila dva svetska rata, a sad i ono što se sa Srbima događa kao priprava trećega. Pri tome, u ona dva rata Srbi su se pojavili kao uzgredni učesnici (kao kolateralne žrtve – takoreći) jer su iskorišćeni kao žiška da potpale sukob među Velikim Imperijama: u Prvom (najpre zvanom Veliki) – da se sruši Velika Pravoslavna Rusija, a u Drugom (koji baš i nije bio mali) – da se uspostavi Mala Jevrejska Država. I da podmire makar deo onih računa koje su Veliki pripravili: u Prvom ratu ostali su bez milion i po glava, a u Drugom (i mnogo godina posle njega) – makar bez još dva miliona.

U dobrom stanju! Korice malo poustile i stranice jos nisu rasecene, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Oblast: Istorija Opis: 1. izdanje, Beograd 1932, str. 161, meki orig. povez, (nerasečeni tabaci), ćirilica Izdavač: Srpska kraljevska akademija Autor: Jorjo Tadić Težina: 0.3 kg Jorjo Tadić (Stari Grad na Hvaru, 5. jun 1899 — Beograd, 4. oktobar 1969) je bio srpski istoričar i akademik SANU. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a klasičnu gimnaziju u Zadru i Splitu. Istoriju i filozofiju je studirao u Zagrebu, Berlinu, Lajpcigu, Pragu i Beogradu. Bio je jedno vreme suplent Pomorske akademije u Kotoru a potom profesor i direktor Pomorsko-trgovačke škole u Dubrovniku. Za docenta Filozofskog fakulteta u Zagrebu izabran je 1935. godine na predmetu istorija novog vijeka. Tadić je zbog svoje jugoslovenske orijentacije imao različite probleme u toj sredini, pa je želeo da pređe u Beograd.[1] Viši savetnik ministarstva prosvete u Beogradu postao je 1938. godine. Za docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu izabran je 1939. godine.[2] Od 1951. godine radio je kao redovni profesor Filozofskog fakulteta na predmetu Opšta istorija novog veka. Bio je i dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1940, a redovni član SANU od 1959. godine. Sekretar Odeljenja društvenih nauka SAN od 1. III 1963. do 6. IV 1966; od 10. V 1966. do 4. X 1969. godine član Predsedništva Srpske akademije nauka od 15. IV 1960. do 1. III 1963; od 24. IV do 4. X 1969.a do smrti 1970, direktor Istorijskog instituta u Beogradu.[3] Bio je i dopisni član zagrebačke JAZU. Istoriografski rad Jorjo Tadić se pojavio u naučnoj javnosti nakon Prvog svetskog rata, kao vrstan istoričar.[4] Njegovo delo nastajalo je tokom više decenija i čini ga veliki broj radova o srednjovekovnoj istoriji Dubrovnika i o raznim temama iz srpske i jevrejske istorije u periodu između 16. i 18. veka. Hronološki se može podeliti na dva perioda: predratni od 1925. do 1941. i posleratni od 1945. do smrti 1969. godine. Zgrožen ustaškim zločinima i ulogom rimokatoličke crkve u NDH, Tadić je, premda katolik, starinom doseljenik iz Pivske oblasti u današnjoj Crnoj Gori, 1942. godine, zajedno sa Viktorom Novakom, uzeo krsnu slavu i počeo da slavi Sv. Jovana. Od svih istraživača dao je najviše podataka i tumačenja dubrovačke istorije[5] Napisao je biografije mnogih istaknutih ličnosti iz dubrovačke isorije između ostalih i Franja Gundulića, Nikole Pracatovića, Serafima Gučetića, Cvijete Zuzorić i Johanesa Gazulusa u zbirci radova Dubrovački portreti objavljenoj 1948. godine u izdanju Srpske književne zadruge. U kasnijoj fazi svog stvaranja pretežno se okreće temama iz privredne istorije, a izučavanje političke istorije ostavlja za skupove u inostranstvu gde je obavio desetine radova preglednog karaktera. Njegovi radovi o privrednoj istoriji imaju izuzetno veliki istoriografski značaj zbog iznošenja niza, do tada, nepoznatih podataka o ovoj tematici. Zaslugom Jorja Tadića, koji je prijateljevao sa francuskim istoričarem Fernanom Brodelom, Brodel je imao priliku da se upozna sa serijama građe u Dubrovačkom arhivu, što ga je inspirisalo da počne da piše o `dugom trajanju` u istoriji Mediterana kao celini. Bio je jedan od najboljih latinskih paleografa svoga vremena. Izuzetno je bilo njegovo poznavanje rukopisa dubrovačkih kancelara i notara srednjeg veka. Sistematski je objavljivao dubrovačku arhivsku građu (Pisma i uputstva Dubrovačke republike I, Prilozi za istoriju zdravstvene kulture starog Dubrovnika (zajedno sa Ristom Jeremićem), Dubrovačka arhivska građa o Beograd i Građa o slikarskoj školi u Dubrovniku XVIII—XVI veka u dva toma). Pored studija usko vezanih za dubrovačku istoriju značajan je njegov rad na rasvetljavanju privredne prošlosti srpskih i balkanskih zemalja srednjeg veka. Na osnovu dubrovačke arhivske građe dobio je čitav niz brojčanih podataka o agrarnoj i rudarskoj proizvodnji u Srbiji srednjeg veka. Proučavanjem srpske ekonomije i društva pokazao je kako je Srbija od Kosovske bitke do pada Despotovine pod tursku vlast imala jednu od najrazvijenijih rudarskih proizvodnji u Evropi onoga vremena. Ukazao je na razvoj trgovačkog staleža u srednjovekovnoj Srbiji. Takođe je ukazao na značaj srpske rudarske proizvodnje za razvoj Dubrovačke republike. Objavljivao je i radove o kulturi Dubrovnika. Kao istoričar kulture naročitu pažnju je posvećivao biografijama i razmatrao je dela pojedinih književnika i likovnih umetnika. Posebno je zanimljiv njegov rad na izučavanju istorije svakodnevnog života u Dubrovačkoj republici, čiju je istoriju, sa svim njenim specifičnostima, smatrao integralnom sastavnicom srpske istorije. Njegov poslednji tekst, `Sablasti kruže Jugoslavijom`, objavljen posthumno 1971. godine upozoravao je na rastući hrvatski nacionalizam i opasnost od raspada Jugoslavije. Bibliografija Španija i Dubrovnik u XVI veku, Beograd 1932; Miha Pracatović–Pracat, Dubrovnik 1933; Jevreji u Dubrovniku do polovine XVII stoleća, Sarajevo 1937; Promet putnika u starom Dubrovniku, Dubrovnik 1939; Organizacija dubrovačkog pomorstva u XVI veku, Istorijski časopis 1949: Dubrovački portreti I, Beograd, SKZ 1948. Tadić, Jorjo (1963). „Testamenti Božidara Vukovića, srpskog štampara XVI veka”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 7 (1): 337—360. Privreda Dubrovnika i srpske zemlje u prvoj polovini XV veka, Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu 1968 Sablasti kruže Jugoslavijom, Istorijski časopis, Beograd 1971.

Korice kao na slici Unutra lepo očuvano Uslikan je primer gde postoji komentar grafitnom olovkom kraj teksta, možda ima još negde ali nisam primetio. VULGATA latinski tekst Dva toma ukoričena zajedno, pogledajte slike Biblia sacra vulgatae editionis: juxta exemplaria ex Typoghraphia Apostolica Vaticana. Romae 1592 & 1593 inter se collata et ad normam correctionum romanorum exacta, auctoritate Summi Pontificis Pii IX Tomus I-II Mane G. J. Ratisbonae 768 strana (394+334+XL) Ne piše godina izdanja ali deluje kao kraj devetnaestog na početak dvadesetog veka Najpoznatiji prevod Biblije na latinski jezik je Vulgata („obična“), nastao krajem IV veka. Rimski papa Damas I je 382. godine zamolio svoga teološkog savetnika Sofronija Euzebija Jeronima (kasnije poznatog kao svetoga Jeronima, rođenog u Stridon (Štrigova) severnoj Dalmaciji) da izvrši reviziju postojećeg teksta Itale i da ga standardizuje u skladu sa „pravim“ grčkim tekstom - izvornikom, kao i da prevede Stari zavet koristeći izvorne jevrejske tekstove. Još pod vladavinom pape Damasa I počeo je Sv. Jeronim 383. sa jednom revizijom već postojećeg teksta novog zaveta, i 390. je krenuo sa prevodom starog zaveta, ali ne kao ostali raniji prevodi sa grčkog već iz hebrejskog starog pra teksta. Jeronim je učio grčki i latinski u Rimu a jevrejski u Palestini. Kasniji pokušaji da se postupkom utvrđivanja unazad dođe do pravog izvornika za ovaj prevod ostali su neuspešni, tako da nikada nisu razjašnjene određene nedoslednosti u prevodu. Danas je poznato više od osam hiljada verzija Vulgate, što samo govori o učestanosti rukopisnog umnožavanja biblijskih tekstova u ranom srednjem veku. Najpoznatija verzija Vulgate je ona iz V veka koja se vodi pod imenom Codex Sangallensis (Sengalenski rukopis), odnosno (S) i čiji se deo sa Jevanđeljima čuva u manastiru Sent Gal u Švajcarskoj. Svakako da je najlepša Vulgata ona koja se čuva u njujorškoj biblioteci i koja potiče iz X veka. Pisana je slovima od zlata na ljubičasto obojenoj jagnjećoj koži. Godine 1933. rimski papa je formirao „Red svetoga Jeronima“ u Rimu, čiji je zadatak da rade na ispravljanju teksta Vulgate, kako bi se rekonstruisao izgubljeni Jeronimov tekst. Biblija Sveto pismo Latinski izvornik tekst

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! SRPSKI PRAVOSLAVNI NAROD I CRKVA U SARAJEVU u 17. i 18. vijeku , Vladislav Skarić , Državna štamparija Sarajevo 1928. Vladislav Skarić (Sarajevo, 10/22. juni 1869 — Sarajevo, 6. avgust 1943) bio je srpski istoričar i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Rodio se u bogatoj srpskoj trgovačkoj porodici u Sarajevu. Njegov otav Kosta Skarić je bio trgovac duvanom koji se trgovinom obogatio i sagradio jednu od najvećih kuća u Sarajevu toga doba. U toj kući kod hotela Evrope se danas nalazi muzej savremene umjetnosti. U Sarajevu je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije, nakon čega ga otac šalje na školovanje u Sremske Karlovce. Nakon završene Karlovačke gimnazije odlazi na školovanje u Grac gdje je studirao istoriju i geografiju. Po povratku iz Graca je radio kao prvi profesor u Relnoj gimnaziji u Banjaluci, te kao profesor u Srpskoj školi u Sarajevu. Bio je aktivista srpskog narodnog pokreta toga doba, pisao je za srpski časopis Bosanska vila, i bio jedan od osnivača Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva Prosvjeta. Kao istaknutog srpskog intelektualca, austrougarske vlasti ga hapse zajedno sa velikim brojem Srba odmah nakon Vidovdanskog atentata 1914. Prvi svjetski rat je proveo u austrougarskom zatočeništvu. Ubrzo nakon oslobođenja 1919. postaje kustos Zemaljskog muzeja, čiji je bio direktor od 1926. do 1936. godine. Pred Drugi svjetski rat je izvršio popis predmeta Muzeja Stare srpske pravoslavne crkve na Baščaršiji, a 1939. je zajedno sa Đokom Mazalićem i Darinkom Despić otvorio nove prostorije i novu postavku muzeja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti je izabran na Izbornoj skupštini, 18. februara 1935. godine.

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Autor: Stanislav Michal Naslov: Satovi Od gnomona do atomskog sata Izdavač: Znanje, Zagreb Godina: 1990. Stranica: 295 Stanje: Izvrsno Uvez: Tvrdi Bogato ilustrirano Prevoditelj je ovo hrvatsko izdanje dopunio potpoglavljima o razvoju urarstva u Jugoslaviji i popisom značajnih urara, svjetskih i naših, koji su do tada u literaturi evidentirani. Časovnik ili sat je instrument za merenje vremena.[3] (Obično, za merenje vremena u intervalima manjim od dana – u suprotnom kalendar.) Satovi koji se koriste u tehničke svrhe, ili sa izuzetno velikom preciznošću se ponekad nazivaju hronometri. Sat u svojoj najčešćoj modernoj formi (u upotrebi od 14. veka) pokazuje sate (časove), minute, a ponekad i sekunde u periodu od 12 ili 24 sata. Časovnik je jedan od najstarijih ljudskih izuma, koji zadovoljava potrebu merenja intervala vremena kraćih od prirodnih jedinica: dana, lunarnog meseca, i godine. Uređaji koji rade na bazi više fizičkih procesa se već milenijumima koriste. Sunčani časovnik pokazuje vreme putem prikazivanja pozicije senke na ravnoj površini. Postoji čitav niz vremenskih merila, dobro poznati primer je peščani časovnik. Vodeni časovnici, zajedno sa sunčanim časovnicima su verovatno najstariji instrumenti za merenje vremena. Do znatnog napretka je došlo sa izumom otpuštanja krunskog točka, čime je omogućen nastanak prvih mehaničkih časovnika oko 1300. godine u Evropi, koji su merili vreme pomoću oscilujućih merača vremena kao što su balansni točkovi.[4][5][6][7] Opružni satovi su se pojavili tokom 15 veka. Tokom 15. i 16. veka, zanat pravljenja satova je cvetao. Do sledećeg napredka u tačnosti je došlo nakon 1656. godine sa izumom sata sa klatnom. Glavni podsticaj poboljšanju tačnosti i pouzdanosti satova bio je značaj preciznog vođenja vremena pri navigaciji. Električni sat je bio patentiran 1840. godine. Razvoj elektronike u 20. veku doveo je do časovnika bez mehaničkih delova. Elemenat za merenje vremena u svakom savremenom satu je harmonijski oscilator, fizički objekat (rezonator) koji vibrira ili osciluje na datoj frekvenciji.[5] Taj objekat može da bude klatno, zvučna viljuška, kvarcni kristal, ili vibracije elektrona u atomima pri njihovom emitovanju mikrotalasa. Analogni satovi obično pokazuju vreme koristeći uglove. Digitalni časovnici prikazuju numeričku reprezentaciju vremena. Obično se koriste dva digitalna formata prikaza kod digitalnih satova: 24-časovna notacija i 12-časovna notacija. Većina digitalnih časovnika koristi elektronske mehanizme i LCD, LED, ili VFD displejeve. Zbog praktičnosti, daljinski, telefonski, ili satovi za slepe, su slušni satovi koji prikazuju vreme kao zvukove. Isto tako postoje časovnici za slepe koji imaju displej koji se može pročitati koristeći osećaj dodira. Neki od njih su slični normalnim analognim displejevima, ali su konstruisani tako da se kazaljke mogu osetiti bez uzrokovanja oštećenja. Evolucija tehnologije satova se nastavlja i danas. Studija merenja vremena je poznata kao horologija

Ottorino Pianigiani Vocabolario etimologico della lingua italiana EDIZIONI POLARIS 1991. tvrde korice 1559 str. kao NOVA nekorišćena potpisana Пиетро Отторино Пианигиани (Сијена, 4. март 1845 — Сетигнано, 7. октобар 1926), познатији као Оторино Пианигиани, био је судија за прекршаје, политичар и проучавалац италијанске лингвистике. Дипломирао је право на Универзитету у Сијени, а каријеру је наставио у правосуђу док није постао први председник Касационог суда у Фиренци. Краљ Виторио Емануеле ИИИ га је 6. октобра 1919. именовао за сенатора Краљевине Италије. Ипак, своју славу углавном дугује његовом раду као лексикографу у области етимологије, резултату културних интересовања гајених ван професионалне сфере; био је аутор етимолошког речника, по коме је и данас упамћен. Етимолошки речник италијанског језика Оторина Пианигианија објављен је у оригиналном издању 1907. године у два тома (Рим, Издавачка компанија Данте Алигхиери), а 1926. је уследила књига Додатака, исправки и варијација (Фиренца, Ариани); затим је поново објављен заједно са додацима у постхумном издању непромењеном у Милану од стране Сонзогна 1937. (и касније до 1946.). Од када се супротстављају професионални лингвисти (првенствено Карло Салвиони), Пианигианијев речник, иако исправан у једноставнијим етимолошким реконструкцијама које чине већину дела, недостаје са научно-методолошке тачке гледишта и поништен је грешкама у више сложене етимологије, за које представља маштовите реконструкције, због личне интуиције аутора [1] . Према речима лингвисте Волфганга Швајкарда, то „није обележило нарочито значајне помаке на научном нивоу“ и „тек од средине двадесетог века објављени су етимолошки речници који одговарају потребама модерне етимологије“ [2], односно италијански Етимолошки Речник Карла Батистија и Ђованија Алесија у 5 томова (Фиренца, Г. Барбера, 1950-57) [3] Али упркос критикама које га сматрају непоузданим и сада га каталогизују као „археолошки налаз“ [4], Пианигианијев речник не види опадање богатства: после деценија је прештампан неколико пута [5]; затим, пошто је ушао у јавно власништво више од 75 година након смрти свог аутора, дигитализован је [6] и стављен на располагање бесплатном онлајн приступу. Извођење радова

Ova knjiga je jedinstveno i kapitalno delo, ne samo srpske i balkanske, već i svetske istoriografije o antičkom Balkanu. Prvobitno zamišljena kao sinteza naših znanja o srednjobalkanskim plemenima, ova knjiga je, zbog karaktera izvora koji su autoru stajali na raspolaganju morala dobiti izrazito istraživački karakter. Minuciozno filološki i istorijski pretresajući oskudnu izvornu građu i interpretirajući grčko-rimske izvore, autorka je nastojala da ne podlegne njihovom uticaju u ocenjivanju karaktera i značaja srednjobalkanskih naroda i da ne zaboravi da mi te narode vidimo očima kojima su ih videli njihovi kulturniji susedi. U nastojanju da sačuva i istakne što jače individualnost pojedinih plemena, ona je svakome posvetila poseban odeljak. Zajednički je obradila u zasebnim poglavljima, rukovodeći se, opet, kako stanjem izvora, tako i samim predmetom, političko uređenje, društveni i privredni život i običaje i verovanja ovih naroda. Na tom planu je najviše došla do izraza srodnost koju rađa život u istoj epohi, na istom tlu i pod istim uslovima. U tim poglavljima se najbolje vidi šta je vezivalo i šta razdvajalo srednjobalkanska plemena. Posebnu vrednost knjige predstavlja Zbornik izvora, u kome su u originalnom tekstu, na grčkom, odnosno latinskom, data sva mesta iz antičkih pisaca i s antičkih natpisa u kojima se pominju pet pomenutih naroda. Autorka je težila da ne samo obuhvati doista sve što je zabeleženo o ovim narodima, do najmanjih i najpovršnijih pomena, već i da tu građu rasporedi tako kako bi što bolje došla do izraza genetska veza između pojedinih podataka, pa u tom smislu Zbornik nije običan dodatak knjizi, već njen organski deo. Sakupivši tako na jednom mestu i kritički pretresavši iznova sve što je o srednjobalkanskim plemenima zapisano od antike do danas, autorka je zapazila mnoge stvari koje ne vidi oko neupućenog. Na kraju njenog dugog i mukotrpnog puta čini se da su likovi Tribala, Autarijata, Dardanaca, Skordiska, Meza i njihovih suseda postali mnogo jasniji nego što su bili dosada, mnogo opipljiviji i življi. “Dva osnovna elementa opredeljuju karakter srednjobalkanskog područja: njegov centralni položaj, koji ga čini sponom između grčko-makedonskog juga, ilirskog zapada i tračkog istoka, i velika transverzala koja ga, spajajući Podunavlje sa jugom Balkanskog poluostrva, preseca upravo po sredini. Po svom položaju srednjobalkansko područje moglo je postati kolevka jedinstvene etničko-kulturne zajednice, kao što je to bilo docnije u srednjem veku. Međutim, geografski uslovi deluju u raznim epohama različito u zavisnosti od ekonomskog razvitka. U ranoistorijsko i antičko doba konfiguracija terena i mreža vodenih puteva učinili su od srednjobalkanskog prostora koridor kojim su se spuštale seobe i kretali ratnički i pljačkaški pohodi. Prirodni putevi olakšavali su, naravno, i miroljubiv saobraćaj među narodima i njihovo mešanje. Međutim, pošto nije bilo uslova za obrazovanje države koja bi bila u stanju da zagospodari celom oblašću i da izvlači koristi od takve saobraćajnice kao što je bio put od Dunava ka Egejskom moru, plemena su se na srednjobalkanskom prostoru potiskivala, mešala su se sa starincima i preslojavala jedna preko drugih, tako da je, uprkos svom centralnom položaju, ovo uvek nemirno područje postalo u stvari granična sfera ilirskih i tračkih zemalja. Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi nisu činili jednu celinu ni u etničkom ni u političkom smislu. Zajednički su im bili samo geografska sredina u kojoj su živeli i privredni i istorijski uslovi pod kojima su se razvijali. Tribali su bili bliži Tračanima nego Ilirima, ilirski Dardanci su obuhvatali jake tračke elemente, a Skordisci su bili keltski došljaci. Međutim, njihove sudbine bile su tako isprepletene da se moraju proučiti zajedno. Autarijati upadaju u srednjobalkanski prostor dolazeći s ilirskog zapada i za kratko vreme njihova se istorija meša s istorijom ostalih tamošnjih naroda. Mezi, s druge strane, pripadaju tračkoj porodici naroda i uglavnom izlaze iz okvira srednjobalkanskog područja. Ali oni su bili u takvom teritorijalnom odnosu prema Tribalima da je teško povući granicu između njih. Njihovo uključivanje u istoriju srednjobalkanskih plemena bilo je utoliko nužnije što su oni dali ime provinciji koja je u rimsko doba obuhvatala najveći deo zemalja tih plemena. Blisko susedstvo, slični uslovi materijalnog života, savezi i neprijateljstva, zajednički pohodi i međusobne otimačine, najzad, ratovi protiv Makedonaca i Rimljana, povezali su sudbine Tribala, Dardanaca, Autarijata, Skordiska i Meza. Iako etnički raznorodni, oni su bili bliži jedni drugima nego narodima koji su ih okružavali. I njihov odnos prema grčko-makedonskom svetu bio je sličan: nasuprot južno-ilirskim plemenima i Peoncima, koji su vrlo rano osetili uticaje helenske kulture, srednjobalkanska plemena nisu podlegla privlačnosti više civilizacije i ostala su van dometa heleniziranja. Uzeta u celini, istorija srednjobalkanskih plemena obuhvata period od V do I veka pre n. e. Na istorijsku pozornicu ovi narodi ne stupaju istovremeno. Najranije ulaze u horizont Grka, već tokom V veka, Tribali, verovatno putem tračke obale. Sredinom IV veka ratovi Filipa II Makedonskog sa severnim susedima, Ilirima, Peoncima i Tračanima, dovode Tribale, a isto tako i Dardance, u neposredan dodir sa grčko-makedonskim svetom. Iz tog vremena potiču i naše najstarije vesti o Autarijatima, koji pred kraj IV veka ulaze u srednjobalkanski prostor. Za Tribale i Autarijate to je doba najvećeg uspona. Oba ta naroda gube politički značaj u vremenu posle Aleksandra Velikog, a Autarijati uskoro i sasvim nestaju. Keltska seoba početkom III veka izbacuje na površinu Dardance i dovodi u srednjobalkansku oblast Skordiske. U III i II veku ova plemena gospodare zemljama između Makedonije i Dunava. Utvrđivanje Rimljana u Makedoniji, sredinom II veka, i njihovo nadiranje na sever, tokom I, prekida slobodan razvitak srednjobalkanskih plemena. Tek početkom I veka, u vezi s rimskim osvajanjima, pojavljuju se u našim izvorima Mezi, za koje je već Homer znao. Njihova istorija traje najkraće.“ (Iz Uvoda)

prvo izdanje odlično stanje retko!!! Sremski Karlovci 1907, 755 strana Todor Stefanović Vilovski : Moje Uspomene (1867-1881). Prvo izdanje, Srpska manastirska štamparija u Sremskim Karlovcima, 1907. godine. Todor Stefanović Vilovski (1854-1921), poznato ime naše književnosti, istoriografije, novinarstva i politike. Zajedno sa Stevanom Ćurčićem pokrenuo je i uređivao ilustrovani mesečni list „Srbadija” (1875–1877). Bio je vlasnik i urednik ilustrovanog književnopoučnog mesečnika „Srpska zora” (1876–1877). Imao je značajnu ulogu u srpskom omladinskom pokretu. Više godina uzastopno, od 1875. do 1881, bio je predsednik studentskog društva „Zora” u Beču, a 1879. izabran je za poslanika i sekretara Srpskog narodno-crkvenog sabora u Sremskim Karlovcima. Za vreme ustanka u Bosni i Hercegovini zalagao se da Srbija i Crna Gora zarate s Turskom i izvojuju oslobođenje. Napisao je zanimljive, činjenicama bogate „Moje uspomene”, koje zahvataju vreme od 1867. do 1881. Uživao je glas vrsnog novinara i bio saradnik mnogih časopisa, kao što su: „Letopis Matice srpske”, „Otadžbina”, „Brankovo kolo”, „Delo”, „Stražilovo”, zatim „Zastava”, „Pančevac”, „Branik”, „Nova iskra”, „Novo vreme”, „Odjek”, „Trgovinski glasnik”, „Augsburger Allgemeine Zeitung”, „Wanderer”, „Politik”, „Pester Lloyd”, „Neue Freie Presse” i „Hellwalds Ausland”. Kao vrstan pisac, široko obrazovan i iskusan novinar s odličnim znanjem nemačkog jezika, Vilovski je 1881. godine iz Austrougarske prešao u Srbiju. Tu je postao urednik naprednjačkog lista „Videlo” i šef srpskog pres-biroa, na čijem čelu je dotle bio Matija Ban. Šef pres-biroa bio je u dva navrata. Prvi put od 1881. do 1887. a zatim od 1912. do 1915. godine. Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. bio je ne samo šef pres-biroa već i sekretar vrhovnog komandanta kralja Milana. Posle pada naprednjačke vlade juna 1887. i dolaska na vlast tzv. Savezne liberalne i radikalne vlade Vilovski je bio prinuđen da napusti Srbiju i da do jeseni 1895. živi u Beču. Sve vreme boravka u Beču, za života kralja Milana, Vilovski je bio u njegovoj službi. Bliska veza sa bivšim kraljem dokaz je da je Vilovski bio u samom vrhu društvenih i političkih zbivanja Srbije, da je imao mogućnosti mnogo šta da vidi, čuje i sazna. Pored širokog obrazovanja, prostranih znanja, raznovrsnih interesovanja i neospornih spisateljskih sposobnosti, Vilovskog je za više državne poslove u Srbiji preporučivalo i to što je bio sin carsko-kraljevskog majora Jovana Stefanovića Vilovskog, poznatog oficira, uspešnog ratnika, prvog srpskog hidrologa i velikog patriote. Stefanović se istakao u revoluciji 1848–1849. u borbama protiv Mađara, posebno u bici kod sela Vilova, u Šajkaškoj, koja se odigrala 1. aprila 1849. istorija srpske kulture 19. vek XIX veka privatni život memoari

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Odlično stanje, tvrd povez, papirni omot kao na slikama Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

A.Turilov, Lj. Moškova KATALOG SLOVENSKIH RUKOPISA SVETOGORSKIH MANASTIRA Čigoja, 2016. Prvo izdanje kataloga „Slovenski rukopisi svetogorskih manastira“ pojavilo se pre sedamnaest godina, u proleće 1999, i prilično brzo je našlo odjek u nizu prikaza i beležaka. Ure­d­nik Kataloga i njegovi sastavljači od srca zahvaljuju profesoru Đorđu Trifunoviću za samu ideju ponovnog izdavanja, a izdava­čkoj kući „Čigoja štampa“ za odluku da objavi drugo, ispravljeno i dopunjeno izdanje. Pojavljivanje novog izdanja upravo u Srbiji u suštini je duboko opravdano već samim tim što je rukopisna zbirka srpskog manastira Hilandara najveća na Svetoj Gori. Ni prva ni druga reč na naslovnoj strani novog izdanja („ispravljeno“ i „dopunjeno“) nisu puka formalnost. Sastavljači Kataloga su se tokom svih prethodnih godina trudili da pažljivo prate podatke o rukopisima svetogorskih zbirki koji ranije nisu bili uzeti u obzir. Ukupan broj tih rukopisa je relativno mali – 35 kodeksa i odlomaka od kraja XII (?) do prelaza iz XVIII u XIX vek (ili približno 3% rukopisā uključenih u prvo izdanje), ali među njima ima spomenika koji su u mnogom pogledu nesumnjivo izuzetni. Dovoljno je pomenuti odlomak ruskog Studitskog tipika s kraja XII (?) – početka XIII veka iz zbirke Zografskog manastira (br. 1058a), za koji se dugo mislilo da je nestao, i bugarski prepis Pandektā Nikona Crnogorca iz treće četvrtine XIV veka (br. 516a), koji je nedavno pronađen pri sređivanju arhiva manastira Svetog Pantelejmona. On je nekada pripadao manastiru Svetog Pavla i njegov prvi pisar se pouzdano identifikuje sa proslavljenim trnovskim pisarem jeromonahom Lavrentijem. Ovde se mora pomenuti i poslednji rukopis koji je, krajem 2016. godine, nabavio manastir Hilandar – srpski Čti-minej za septembar s kraja XIV veka (ovde, u redosledu Kataloga broj 429a), koji sadrži poseban prevod tekstova. Oko petnaest godina on je svetlucao na naučnom horizontu i najzad je postao dostupan proučavaocima. Porastao je, za jedan, i broj rukopisnih zbirki, dodata im je biblioteka Protata u atonskoj prestonici Kareji. Tako je ukupan broj rukopisa (uključujući odlomke) u novom izdanju – 1144. Kao izvor dopunā poslužio je novi katalog rukopisā manastira Svetog Pantelejmona, koji je priredio otac Jermolaj (Čežija), i publikacije u naučnoj periodici i zbornicima, pretežno bugarskih proučavalaca, pre svega neumornog Kirila Pavlikjanova i oca Kozme (Krasimira) Popovskog (svi bibliografski podaci dati su uz opise). Dopune u novom izdanju uključene su u već postojeći azbučni red uz uzimanje u obzir vremena nastanka rukopisā, pod brojevima kojima je dodato slovo a i, veoma retko, b. Pritom, kao i prilikom priređivanja prvog izdanja, podaci o novim rukopisima nisu prenošeni iz literature bez provere (i to se dobro vidi kod većine brojeva sa slovima), već su brižljivo analizirani i, po mogućnosti, tačnije određivani i komentarisani. Najveće mesto među tačnije određenim i dopunjenim podacima nastalim tokom priređivanja drugog izdanja Kataloga, zauzimaju takvi veoma značajni momenti, kao što su identifikovanje delova rukopisā, koji su se silom prilika našli u različitim zbirkama (uključujući i one van granica Svete Gore), i atribucija pisma pisarima – kako poznatim po imenu, tako i bezimenim. Identifikovanjā delova rukopisā u novom izdanju, pored onih u prethodnom, ima u 20 brojeva (br. 103, 134, 257, 268, 395, 413, 414, 476, 518, 597a, 599, 612a–614, 622, 740, 777, 967, 987, 1058a), atribucijā pisarima – u 56 (br. 16, 36, 55, 84, 100, 104–106, 109, 111, 117, 119, 120, 135, 136, 140, 144, 155, 161, 253, 320, 328, 347, 358, 364, 371, 379, 386, 388, 401, 409, 416, 421, 422, 480, 488, 516a, 549, 560, 601, 614, 619, 620, 645, 661, 696, 698, 842, 866, 873a, 892, 1006–1008, 1021a, 1064). Veoma veliki deo identifikovanjā i atribuiranjā pripada A. A. Turilovu, koji se u poslednje vreme mnogo bavio tim pitanjima. Nasuprot tome, kardinalne izmene u određivanju sadržaja rukopisā predstavljene su samo jednim primerom – br. 61 („Paleja sa tumačenjima“ umesto „Besede Jovana Zlatoustog na Knjigu postanja“). Razlog tome je što sastavljači nisu gledali mikrofilm rukopisa, jer nisu imali očigledne osnove za sumnju u podatak iz Kataloga ćirilskih rukopisa manastira Hilandara. Nešto je više primera bitno promenjenog (za jedan vek) datiranja rukopisa – br. 4, 710. U Katalogu ćirilskih rukopisa manastira Hilandara (pa prema tome i u prvom izdanju našeg Kataloga) ti rukopisi su bili datirani na osnovu zapisā koji sadrže podatke o vremenu nastanka, pri čemu se u prvom slučaju uzimalo da je pisar zapisa istovremeno i pisar rukopisa. U novom izdanju datiranje je ispravljeno na osnovu proučavanja vodenih znakova R. Stankovića (vid. niže). Još u jednom primeru promene datiranja, kod broja 1064, kao u jednoj kapi vode fokusirali su se problemi opisivanja rukopisā velikih zbirki Svete Gore: zbog ubrzanog tempa na koji prinuđuje veliki obim posla i nedostatak vremena – ne obraća se pažnja na detalje. Ispostavilo se da je kodeks Hil. 433 (Hronika Jovana Zonare) tačno datiran, 1534. godinom, zahvaljujući belešci pisara na belini, na šta je još 1859. ukazao arhimandrit Antonin (Kapustin). U celini, u pogledu preciznosti datiranjā ponovo se na prvom mestu našao Hilandar. Rukopisi iz te zbirke su i ranije bili u najpovoljnijem položaju, zahvaljujući Katalogu Dimitrija Bogdanovića i priručniku Predraga Matejića. A sada, pošto su se pojavila tri toma filigranološkog albuma Radomana Stankovića, koji obuhvataju vodene znake od XIV do XVII veka, izgleda da su konačno rešena mnoga pojedinačna pitanja vezana za datiranje kako samih kodeksa, tako i njihovih poveza. Malobrojne izmene nazivā i datiranja kodeksā nisu se odrazile na raspored opisā u novom izdanju Kataloga, jer su njegovi sastavljači želeli da u tom pogledu sačuvaju vezu između dva izdanja. Neznatne razlike među njima nastale usled toga potpuno se nadoknađuju opisnim jedinicama kojima se upućuje na druge jedinice i registrima. U novom izdanju, upoređenom sa prvim, znatno je povećan spi­sak literature. On je, razume se, daleko od iscrpnog, ali sa­stavljačima to i nije bila namera, budući da su izbor unapred ograničili na studije vezane za pitanja kodikologije i izdanja tekstova prema svetogorskim prepisima (većinu njih, naravno, čine radovi bugarskih i srpskih proučavalaca). Tekst i registri ove knjige bili su pažljivo pregledani kako bi bile uklonjene omaške i štamparske greške koje su se potkrale u prvom izdanju. U tome je sastavljačima Kataloga neprocenjivu pomoć pružila docent Snežana Jelesijević, na čemu joj izražavaju duboku zahvalnost. Posebnu zahvalnost duguju i matematičaru Mihailu Ivanoviču Grinčuku (SAD), koji ne samo da je dešifrovao retku varijantu složenog tajnopisa u Služa­bnim minejima br. 377 i 393, prepisanim za Zograf u Rilskom manastiru, nego je o tome i neposredno saopštio sastavljačima. Nadamo se da će novo izdanje Kataloga slovenskih rukopisa manastirā Svete Gore koristiti međunarodnoj naučnoj zajednici. Anatolij Turilov je, zajedno sa Ljudmilom Moškovom, autor drugog dopunjenog izdanja Kataloga slovenskih rukopisa svetogorskih manastira koji je objavila izdavačka kuća Čigoja. Turilov, koji slovi za jednog od najvećih poznavalaca srednjovekovnog staroslovenskog nasleđa zbog čega je izabran za dopisnog člana SANU, nedavno je izjavio da se 95 odsto srpskih srednjovekovnih rukopisa nalazi van Srbije – u Oksfordu, Londonu, Berlinu, Pragu, Sankt Peterburgu, Moskvi, Kijevu, Krakovu, Odesi, Plovdivu, Solunu, Cetinju, Rimu, Parizu, dok se najveća i najvrednija zbirka srpskih rukopisa nalazi u manastirima Svete Gore. Ruski i srpski akademik je bio autor prvog izdanja Kataloga slovenskih rukopisa svetogorskih manastira koje je objavljeno u Solunu 1999. godine, zbog čega razgovor počinjemo sa pitanjem po čemu se drugo izdanje razlikuje od prvog. – Drugo izdanje kataloga je veće od prvog po broju rukopisa, premda ne mnogo, i znatno je preciznije – sadrži mnogo dodatnih informacija. Tokom gotovo dve decenije od objavljivanja prvog izdanja proučavanje slovenskih svetogorskih rukopisa veoma se razvilo u mnogim zemljama, zbog čega se bitno uvećala bibliografija. Hilandarski rukopisi pisani na hartiji (i pored toga najpreciznije datirani među drugim svetogorskim) dobili su maksimalno pouzdano datiranje na osnovu trotomnog albuma vodenih znakova profesionalnog filigranologa Radomana Stankovića. Da li biste posebno izdvojili neke od novih rukopisa ovog kataloga? Jedan od najizuzetnijih novih rukopisa je srpski Čti-minej (specifična vrsta zbornika sa žitijima svetih) s kraja XIV veka, za drugu polovinu septembra, koji je manastir Hilandar kupio krajem 2016. godine u Atini od privatnog lica. To je poseban srpski prevod teksta, načinjen verovatno pri dvoru despota Stefana Lazarevića ili po njegovom nalogu. Pismo kodeksa je izvanredno i on je idealno očuvan. Očigledno je bio planiran prevod čitavog godišnjeg kompleta, ali je rad iz nepoznatih razloga bio prekinut na samom početku – tomovi za druge mesece nisu poznati. Prema tom rukopisu odavno imam lični odnos. Saznao sam za njega pre petnaestak godina, kada se u vezi sa njegovom mogućom nabavkom sa mnom konsultovala Nacionalna biblioteka u Atini. Kasnije o rukopisu dugo nije bilo vesti. Ali sam uvek osećao žarku želju da taj, bez preterivanja, dragoceni kodeks dođe u posed srpske nauke. Kada ga je Hilandar kupio, njegova sudbina postala je jasna i određena, i garantovano je njegovo čuvanje i dostupnost naučnicima. Postoje i drugi izuzetni spomenici. Na primer, prilikom katalogizacije biblioteke ruskog manastira Svetog Pantelejmona, bio je pronađen tom Pandekta Nikona Crnogorca iz sredine XIV veka, iz zbirke srpskog manastira Svetog Pavla, koja je aktivno rasprodavana u XIX veku, kada je manastir bio grčki, a njen veći deo je bio uništen u požaru 1902. godine. Jedan od najizuzetnijih novih rukopisa je srpski Čti-minej (specifična vrsta zbornika sa žitijima svetih) kraja XIV veka, za drugu polovinu septembra, koji je manastir Hilandar kupio krajem 2016. godine u Atini od privatnog lica. Da li na Svetoj Gori ima slovenskih rukopisa koji ovim katalogom nisu obuhvaćeni? Da, svakako. Pre svega, katalog obuhvata rukopise samo do prelaza iz XVIII u XIX vek, zaključno sa njim. U Velikoj lavri Svetog Atanasija se prema usmenim, ali pouzdanim podacima, nalazi 30 do 40 slovenskih rukopisa, uključujući pergamentne. Najstariji od onih koje sam 1998. imao sreću da vidim, ali nisam uspeo da opišem, datiran je XIV–XV vekom. Bio je to srpski asketski zbornik. Svi podaci o slovenskim rukopisima Iverskog manastira svode se na katalog koji je bukvalno u „poljskim uslovima“ herojski sastavio prof. Đorđe Trifunović 1968. i pronalaženje novih rukopisa u njemu još uvek je sasvim moguće. Ali moguća su i sasvim neočekivana otkrića: slovenski dokumenti i književni spomenici ispisani na čistim listovima grčkih rukopisa, kao kada je, recimo, sada već daleke 1983. godine u zborniku Pitanja i odgovora Anastasija Sinaita iz biblioteke Pantelejmonovog manastira bio pronađen do tada nepoznati natpis Vuka Brankovića iz Prištine, iz 1379, o zidanju grada, sačuvan u prepisu suvremenom događaju (original je izgubljen, očigledno, još u XIV veku). Iz ovako velikog broja slovenskih svetogorskih rukopisa da li se mogu izdvojiti neki najlepši? To su, pre svega, razume se, raskošni srpski rukopisi na pergamentu iz sredine XIV veka – jevanđelja velikog vojvode Nikole Stanjevića i patrijarha Save u Hilandaru, Jevanđelje sa prelepim pismom i ukrasima, napisano za taj isti manastir po nalogu bugarskog cara Georgija Tertera 1322. godine. Obrasce prave kaligrafije u spoju sa naglašenim asketizmom spoljašnjeg izgleda (praktično bez ornamenta) predstavljaju pergamentno Jevanđelje koje je 1316. napisao dijak (pisar) Georgije Radoslav po nalogu kralja Milutina za keliju Svetog Save u atonskoj prestonici Kareji (sada je u Hilandaru) i već pomenuti, takođe pergamentni, Apostol jeromonaha Gervasija. Lepotom se odlikuje pismo ruskih rukopisa, XII i XIII veka, koji su se sačuvali u Hilandaru: Stihirara i Irmologija sa najstarijim slovenskim notama koje do danas nisu dešifrovane. Uticaj ruskih kaligrafskih pisarskih ruku primećuje se u pismu bugarskog Apostola iz ranog XIII veka iz zbirke Zografskog manastira i u pismu Karejskog tipika Svetog Save (1199–1206), koji je prepisao, kako je relativno nedavno razjašnjeno, „Budilo grešnik“, jedan od prvih srpskih pisara čije je ime poznato. Da li nam ova građa iz kataloga može pokazati u kom se periodu najlepše pisalo ćirilicom? Na to pitanje je teško dati jednoznačan odgovor, jer estetska ocena pisma umnogome zavisi od ličnog ukusa proučavaoca: nekima se sviđa ustav pergamentnih rukopisa, drugima – kurziv ili ujednačeni kaligrafski poluustav resavskih rukopisa iz XVI i XVII veka, koji podseća na pismo štampanih knjiga. I kod jednog i kod drugog postoji draž i savršenstvo. Kao istraživač koji se bavi pretežno rukopisima do XV veka, više volim pismo vremena od Milutina do Stefana Dušana u Srbiji i vremena cara Jovana Aleksandra u Bugarskoj, ali mogu da prepoznam vrednosti pisma resavskih i slovensko-moldavskih rukopisa iz XVI i XVII veka i ukrajinsko-beloruskih podražavanja pismu slovensko-moldavskih rukopisa.

Kao na slikama Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. [1] Biografija Uredi Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[2] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[3] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[4] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku[1],[5] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[6] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799)[1]. Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Uredi Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Uredi Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835.

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje, prvo potpuno izdanje, B.m, b.g (anonimno izdata), meki originalni povez stanje vrlo dobro: rikna kao na slici, na četiri stranice s početka knjige uredno podvučeno nekoliko rečenica (v. sliku), ne smeta čitanju Ova knjiga je bila zabranjena i izdavana je samo po odobrenju upravnika biblioteke. Kako je navedeno na predlistu „Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove ’Nove klase’ na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa i anatomija jednog morala / Milovan Đilas Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [s. l. : s. n., s. a.] Napomene `Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove `Nove klase` na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` --> poleđ. nasl. lista. Predmetne odrednice Komunizam Politički sistemi -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. KC (K)

ARTUR STENLI EDINGTON ZVEZDE I ATOMI Prevod - Milorad B. Protić Izdavač - Astronomsko duštvo, Beograd Godina - 1938 124 strana 24 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prvo predavanje UNUTRAŠNJOST JEDNE ZVEZDE Uvod Temperatura u unutrašnjosti Sunca Jonizacija atoma Pritisak radijacije i masa Unutrašnjost zvezde Neprozračnost zvezdane materije Odnos između sjaja i mase Zvezde velike gustine Drugo predavanje NEKOLIKO NOVIJIH ISTRAŽIVANJA Uvod Priča o Algolu Priča o Sirijusovu pratiocu Nepoznati atomi i tumačenje spektra Spektralni nizovi Oblačnost prostora Sunčeva hromosfera Priča o Betelgezi Treće predavanje STAROST ZVEZDA Uvod Pulzirajuće zvezde Cefeidi, svetlosni etalon Pretpostavka o skupljanju zvezde Unutrašnja atomska energija Evolucija zvezda Zračenje mase Četvrto predavanje MATERIJA U MEĐUZVEZDANU PROSTORU Uvod Dokazi na osnovu posmatranja Gustina kosmičkog oblaka Temperatura oblaka Dokazi teorije Priraštaj zvezdane materije Dodatak A Napomena o Sirijusovu pratiocu Dodatak V Identifikacija nebulijuma Pogovor `Artur Edington (engl. Arthur Stanley Eddington; 28. decembar 1882 — 22. novembar 1944) bio je engleski astronom, fizičar i matematičar ranog 20. veka. Najviše je doprineo astrofizici. Širio je i popularizovao nauku. Edingtonova granica, granica luminoznosti zvezda dobila je ime u njegovu čast. Poznat je po tome što je preveo Ajnštajnovu jednačinu relativnosti na `razumljiv` jezik tako da svako, sa bilo kojim predznanjem, može da je razume. Teoriju relativnosti takođe je potvrdio posmatrajući i proučavajući pomračenje Sunca 29. maja 1919. godine. U januaru 1906. godine Edington je postao asistent na kraljevskoj opservatoriji u Griniču. Detaljno je analizirao paralakse zvezda na osnovu snimaka iz 1900. godine. Razvio je novu statističku metodu za računanje paralakse zasnovanu na kretanju dve zvezde u pozadini slike. Za to je bio nagrađen od strane Triniti koledža u Kembridžu 1907. godine. 1914. godine postao je direktor cele opservatorije u Kembridžu nakon što su dva prethodna direktora umrla (jedan od njih bio je sin Čarlsa Darvina) Takođe, proučavao je strukturu zvezda u teoriji i prvi predložio tok stelarnih procesa. 1916. pokušao je da objasni cefeide a zatim proširio radove Karla Švarcšilda. Dokazao je da je pritisak u zvezdi neophodan kako bi se sprečio kolaps. Svoj model je razvio kada se još nisu razumeli procesi fuzije i transformisanja enegije u zvezdama. Svejedno, uspeo je da uzračuna temperaturu, pritisak i gustinu bilo koje tačke u unutrašnjosti zvezde. 1924. godine dokazao je povezanost između mase i luminoznosti zvezde. Godine 1930, počeo je da se bavi kvantnom mehanikom i fizikom degenerisanog gasa kako bi opisao patuljaste zvezde. Edington se takođe bavio i kosmologijom. Učestvovao je u razvijanju prvih modela kosmologije. Istaživao je mogućnosti skupljanja i širenja svemira, kao i `spiralne nebule` (tada se nije znalo da su to spiralne galaksije). Koncentrisao se na `kosmološku konstantu` jer je za njega ona bila glavna uloga u širenju svemira. Za vreme Prog svetskog rata, Edington je izučavao Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Bio je jedan od retkih koji je imao dovoljno znanje da je razume. 1919. posmatrao je pomračenje Sunca zajedno sa još jednim kolegom Frenkom Dajsonom kako bi testirali Ajnštajnovu teoriju. Merili su deflekciju svetlosti od strane Sunčevog gravitacionog polja. Kada je objavio rezultate svog eksperimenta, to je privuklo pažnju fizičarima širom Engleske. Posle rata, Edington je otputovao na ostrvo blizu Afrike kako bi snimio pomračenje 29. maja 1919. Snimao je zvezde oko Sunca. Po teoriji relativnosti, zvezde bi trebalo da se vide pomaknuto zato što Sunčevo gravitaciono polje `savija` njihove svetlosne zrake. Ovaj efekat primetan je samo u toku pomračenja, jer je inače Sunčeva luminoznost prevelika i zaklanja zvezde. Tako je potvrdio teoriju relativnosti. O tome su pisale sve novine na svetu i privuklo je pažnju ne samo fizičara već i civila. Zato je Edington godinu dana kasnije počep da popularizuje nauku, a posebno teoriju relativnosti. Držao je predavanja na mnogim fakultetima o svojim radovima i doprinosima fizici. Znao je veoma dobro da objasni naučne izraze i po tome je bio poznat.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Arthur Stanley Eddington Stars And Atoms Sterne Und Atome

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! S A D R Ž A J: PITANJA METODA - Šumanović - slikar „napretka“ i „povratka“ PERIODIZACIJA - Hronologija i tipologija 1896-1914: VINKOVCI, ŠID, ZEMUN - Počeci (Sezan, Van Gog) 1914-1918: ZAGREB - Umetnička škola 1918-1920: ZAGREB (samostalni rad) - Između starog i novog - proljetni salon, početak „sintetičkog“ „konstruktivnog“ slikarstva 1920-1921: PARIZ (prvi boravak) - „Estetika suviše stvarnog“, postkubizam, konstruktivni ekspresionizam, neoklasicizam (početak „povratka“) 1921-1925: ZAGREB (drugi boravak) - Samostalna izložba (1921) neoklasicizam - Pusen, Engr, povratak povratku, umetnost umetnosti 1926-1927: PARIZ (drugi boravak) - Ekspresionizam boje i gesta, kolorizam - povratak neposrednoj osećajnosti 1928-1930: PARIZ (treći boravak) - Poetski realizam, povratak realnom 1930-1942: ŠID, BEOGRAD, ŠID - Povratak prirodi i „stvarima samim“, „kako znam i umem stil“ ZAKLJUČAK - Od stvarnosti slike do slike stvarnosti ŠUMANOVIĆEVI TEKSTOVI REPRODUKCIJE DOKUMENTACIJA - Biografija, samostalne izložbe, grupne izložbe, bibliografija, monografske studije, literatura o umetniku Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Hrvatska Mitrovica, 30. avgust 1942) bio je srpski slikar. Smatra se jednim od najznačajnijih slikara srpske umetnosti dvadesetoga veka.[1][2] Njegov opus obuhvata 800 slika i 400 crteža i skica. Uvršten je u 100 najznamenitijih Srba. Savu Šumanovića su 30. avgusta 1942. godine ubile ustaše. Najpre je odveden u zatvor u Hrvatskoj Mitrovici (današnja Sremska Mitrovica) gde je mučen i dva dana kasnije streljan zajedno s ostalim zarobljenicima.[3] Biografija U Vinkovcima mu je otac radio kao šumarski inženjer, od oca Milutina (1862—1937) i majke Perside (1875—1968), rođene Tubić.[4][5] Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da pohađa časove slikanja kod učitelja Isidora Janga, koji ga upoznaje sa slikarstvom Sezana i van Goga.[6] Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt.[6] U tom periodu družio se sa Milanom Štajnerom i Antunom Brankom Šimićem.[6] Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu.[7] Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Spomen kuća Save Šumanovića u Šidu. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Bista Šumanovića u dvorištu Galerije u Šidu Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Na izložbi u Beogradu septembra 1939. izložio je 401 platno.[8][9] Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz protesta ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[10], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Hrvatsku Mitrovicu (ovaj naziv Sremska Mitrovica je nosila za vreme postojanja NDH). Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[10], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Povodom 125 godina od rođenja objavljena je 2021. poštanska marka u Srbiji posvećena Savi Šumanoviću.[11] O Šumanovićevom životu snimljen je 2023. godine snimljen art-dokumentarni film „Svetlost i senke”. Film je osvojio osam nagrada, uključujući nekoliko nagrada za kratki dokumentarni film u Aziji.[12] Sačuvano je više njegovih pisama upućenih Rastku Petroviću.