Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ciljevi jednog istraživanja ne moraju uvek da se poklope i sa rezultatima do kojih istraživač dođe. Istraživanje, iz tog razloga, liči na putovanje koje nikada nije toliko poznato, da ne bi moglo da iznenadi, a može da bude, ponekad, tako neočekivano, pa da u njemu istraživači-putnici zalutaju. Na samom početku pokušaćemo, u osnovnim crtama da ukažemo na glavni cilj našeg istraživanja i da odredimo predmet kojim se ono bavi. Osnovni cilj, u ovom istraživanju, se sastoji u pokušaju da se utvrdi tendencija razvoja sociološkopravne misli, na području nekadašnje i današnje Rusije. Prije svega, u periodu Oktobarske revolucije do kraja osme decenije ovog vijeka. Namjera nam je da ukažemo na uzroke takvog toka, i da pokažemo njegove glavne etape. Imanuel Kant (22.4. 1724. - 12.2. 1804.) nemački je filozof koji se smatra poslednjim velikim misliocem razdoblja Prosvjetiteljstva. Poznat je po filozofskoj doktrini koja se naziva transcendentalni idealizam. Poznat je i po svojim djelima na polju etike, i po tome što je formulisao kategorički imperativ. On je imao veliki uticaj na romantičke i idealističke filozofe devetnaestog veka, i njegov rad je bio polazna tačka za Hegela. Zajedno sa Hegelom, Fitheom i Šelingom pripadao je klasičnom nemačkom idealizmu ili u njegovom ličnom slučaju transcendentalnom idealizmu. Kantova filozofija se može podeliti u dva perioda: `dokritički period` i `kritički period`. U dokritičkom periodu Kant se bavi materijalističkim tumačenjem svijeta. Svoju teoriju o nastanku kosmosa izneo je u delu `Opšta istorija prirode i teorija neba` (Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755). U ovom delu on je predvideo postojanje planete Uran, koja će 1881. godine biti i otkrivena. U kritičkom periodu on daje kritiku prethodne filozofije (filozofije svojih prethodnika) i potpuno prelazi na idealizam. U ovom periodu je napisao svoja najveća djela: Kritika čistog uma, Kritika praktičnog uma i Kritika moći suđenja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sadržaj: Leibnizova monadološka metafizika I. Razmatranja o spoznaji, istini i idejama II. O univerzalnoj sintezi i analizi ili o metodi istraživanja i suđenja III. O načelu kontinuiteta IV. Primjedbe uz opći dio Descartesovih načela V. Protiv Descartesa VI. Opaske k Spinozinoj etici VII. Razmatranja o nauci o jednom jedinom sveobuhvatnom duhu VIII. Razmatranja o životnim principima i o plastičnim prirodama IX. O načelu kontinuiteta Iz jednog Leibnizova pisma Varignonu X. Rasprava o metafizici XI. Nekoliko Leibnizovih pisama Arnauldu XII. Novi sistem prirode i zajednice supstancija kao i sjedinjenja duše i tijela XIII. O prestabiliranoj harmoniji XIV. Odgovor na razmatranje o sistemu prestabilirane harmonije, u drugom izdanju Kritičkog rječnika g, Baylea, u članku Rorarius Dodatak pismo H. Bayleu XV. Načela prirode i milosti utemeljena na umu . XVI. Monadologija Teze filozofije ili teze napisane u čast princa Eugena 1714. XVII. O mudrosti XVIII. O slobodi XIX. Fragmenti iz dopisivanja između Leibniza i Varignona Gottfried Wilhelm Freiherr (baron) von Leibniz; Lajpcig, 1. jul 1646 — Hanover, 14. novembar 1716), bio je nemački filozof, matematičar, pronalazač, pravnik, istoričar, diplomata i politički savetnik. Dao je značajan doprinos u optici i mehanici. Smatra se poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja zapadne civilizacije. Stekao je obrazovanje iz prava i filozofije, radio je kao sekretar u dvema najpoznatijim plemićkim porodicama u Nemačkoj (od kojih je jedna tokom njegovog službovanja postala engleska kraljevska porodica). Zauzima podjednako značajno mesto kako u istoriji filozofije tako i u istoriji matematike. Ustanovio je infinitezimalni račun (kalkulus, matematička analiza) nezavisno od Njutna, kao i binarni sistem koji predstavlja osnovu moderne računarske tehnologije. U filozofiji ostaće najpoznatiji po optimizmu, npr. njegov zaključak da je Bog stvorio najbolji svet od svih mogućih svetova. Lajbnic je dao veliki doprinos u fizici (optici i mehanici) i tehnologiji, kao i, što će se kasnije utvrditi, biologiji, medicini, geologiji, teoriji verovatnoće, psihologiji, informatici. Pisao je na latinskom, francuskom i nemačkom i to o politici, pravu, etici, teologiji, istoriji i filologiji. Iako je mnogo pisao, malo toga je objavljeno. Sin luteranskog profesora moralne filozofije Fridriha, Lajbnic ja preko biblioteke svoga oca razvio interesovanje za širok krug predmeta. Sa 12 godina je naučio latinski bez ičije pomoći. Sa samo 14 godina je upisao univerzitet u Lajpcigu, a potom je učio u Jeni i Altdorfu, gde je 1666. godine stekao doktorat iz prava sa samo dvadeset godina. Lajbnicov talenat će se višestruko ispoljiti kako u pravu, religiji, diplomatiji, filozofiji, tako i u matematici. Rad Karijeru je započeo kao advokat i diplomata, u početku radeći za izbornog kneza od Majnca godine 1667. i na tom poslu je izvršio kodifikaciju zakonskih propisa grada. Radio je i za vojvode Braunšvajg – Lineburg kao bibliotekar i savetnik (1676 – 1716.). Godine 1700. pomogao je pri osnivanju Berlinske akademije nauka i postao njen prvi predsednik. Tokom putovanja u Pariz 1673. i 1676. godine, Kristijan Hajgens ga je zainteresovao za tekući rad u matematici i Lajbnic se bavio ovim radom u svojim slobodnim trenucima, da bi ostvario sjajna otkrića kako u infinitezimalnom računu (nezavisno od Njutna), tako i u kombinatoričkoj analizi, diferencijalnom i integralnom računu. U isto to vreme Lajbnic je bio veoma zauzet uspostavljanjem zakonskih prava legitimnih i mnogih nelegitimnih članova domaćinstva tri izborna kneza kojima je redom služio. Često u pokretu i pomno beležeći svoje misli o mnogim stvarima, on se istovremeno bavio diplomatijom i pravljenjem planova za francusku invaziju na Egipat. Takođe, angažovao se u neuspešnom pokušaju da ujedini katoličku i protestantsku crkvu 1683. Kada je njegov prvi poslodavac, izborni knez oa Hanovera, bio na putu da postane Džordž I od Engleske, Lajbnic je otpušten i ostavljen da piše istoriju porodice Brunsvik. Tokom svog boravka u Parizu značajno je proširio znanja iz matematike i fizike, susreo se sa vodećim francuskim filozofima toga vremena i proučavao je dela Dekarta i Paskala. 1674. godine je počeo da radi na infinitezimalnom računu, a najraniji podaci o upotrebi ovog računa nalaze se u njegovim beleškama iz 1675. Do 1677. je razradio koherentan sistem infinitezimalnog računa, ali ga nije objavio sve do 1684. godine. Lajbnicova najznačajnija matematička otkrića su objavljena između 1682. i 1692, uglavnom u časopisu Acta Eruditorum, koji su on i Oto Menke osnovali 1682. godine. Ovaj časopis je imao značajnu ulogu u unapređenju Lajbnicove reputacije matematičara i naučnika, što je doprinelo da bude cenjen i u diplomatiji, istoriji, teologiji i filozofiji. Godine 1711. Džon Kil je pišući za časopis Kraljevskog društva i uz Njutnovu podršku optužio Lajbnica za plagiranje Njutnovog infinitezimalnog računa, što je dovelo do javne rasprave o tome ko je prvi otkrio infinitezimalni račun. Tek su istoričari matematike od 1900. godine pa nadalje istakli značajne razlike između Lajbnicove i Njutnove verzije infinitezimalnog računa i time dokazali da Lajbnic nije plagirao Njutna. Filozofija Lajbnic je nastojao da izmiri materijalizam i spiritualizam, ali je ostao spiritualist. Razumu je pridavao odlučnu prednost u odnosu na čula. Najpoznatije mu je učenje o monadama. Lajbnic daje uvid „da jedna supstanca uopšte ne može na prirodan način biti nedelatna“. Po njemu je neko saznanje ili tamno ili jasno, a jasno, opet, ili adekvatno ili neadekvatno, simboličko ili intuitivno; savršeno saznanje je istovremeno adekvatno i intuitivno. Lajbnic je kategorije omeđio na šest: supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, akcija i pasija (trpljenje). Monade Prostorno – vremenski svet materijalnih stvari i bića sastoji se iz monada, od kojih ne postoje dve apsolutno iste, ni dva ista trenutka u životu jedne monade (princip identiteta nerazlučivog). Monade su duhovne suštine, a izvor im je u Bogu kao najvišoj monadi. Bog je udesio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih (učenje o prestabiliranoj harmoniji), pa je svet savrešeno jedinstven iako ga čine individualne supstancije. Između monada ne postoje uzročno – posledični odnosi, iako je svako stanje monade uzrok njenom sledećem stanju, a istovremeno posledica prethodnog. Lajbnic naziva ljudsku dušu duhovnim automatom, jer ona sva svoja stanja razvija iz same sebe. On je pojam duše izrazio s idealističkog stanovišta, a njemu su se pridružili svi drugi noviji idealisti. Prema Lajbnicu se stvarnost sastoji iz jednog beskonačnog broja bestelesnih prostih pojedinačnih supstancija, čija je unutarnja suština snaga predstavljanja. Ali takve suštine su duše, a Lajbnic ih otuda naziva ames ili, na osnovu njihove jedinstvenosti, monade. Otuda kod Lajbnica samo duše čine stvarnost: sve monade je putem temeljnih razlika snage predstavljanja i manjeg i većeg savršenstva koje počiva na njoj tvorac doveo u jednom zauvek uspostavljenu harmoniju (prestabilizovana harmonija); svaka je stvorena s obzirom na drugu. Ako je u jednoj monadi toliko savršenstva koliko u drugima nesavršenosti, onda one sveukupno obrazuju agregat monada, od kojih prva funkcioniše kao centralna monada. Čulna predstava takvog agregata monada shvata takav agregat kao telo. Ljudska duša je posebno jedna takva centralna monada koja putem razmene svojih predstava stoji takođe u uzajamnim odnosima prema svom telu i u sebi uključuje razvoj putem oticanja i priticanja delova. Lajbnicu se priključuje Kristijan Vulf za koga je duša prosta supstanija sa snagom da sebi predstavlja svet (vis repraesentativa universi). Lajbnic naglašava da dve stvari nikada nisu potpuno jednake i da uvek postoje nesvesna čulna opažanja (percepcije) koja određuju delovanje. Njegov princip identiteta nerazlučivog tvrdi da su ličnost X i ličnost Y identične ako i samo ako dele ista suštinska nerelacijska svojstva. Njegova „Teodiceja“ (1710.) pokušava da pomiri dobrotu o Bogu sa postojanjem zla u svetu, pretpostavljajući da je samo Bog savršen i da je ovaj svet „najbolji od svih mogućih svetova“. Ovaj stav ismejan je u komičnom Volterovom romanu Kandid. Logika Lajbnic je izmislio univerzalni jezik za logiku i kao mladić počeo da proučava simboličku logiku. Od njega potiču prvi pokušaji da se logika formuliše kao aksiomatski sistem. Takođe je preduzeo prve pokušaje da logiku obrađuje u okviru formalnih računa. Izraz koji je Lajbnic koristio za simboličku logiku koju je razvio je characteristica universlis, „opšta odlika ili veština označavanja“. Lajbnic je verovao da se ljudsko razmišljanje, rezonovanje može svesti na račun vrsta, klasa i da takav račun može da razreši mnoga neslaganja, razlike u mišljenjima: „Jedini način da ispravimo naše mišljenje je da ga učinimo opipljivim, stvarnim poput matematičara, tako da kad otkrijemo našu grešku, i kada postoje sporovi, neslaganja među ljudima možemo prosto reći: Hajde da izračunamo (calculemus) bez dalje prepirke i da vidimo ko je u pravu“. Formalna logika Lajbnic je najvažniji logičar od vremena Aristotela pa do 1847. godine, kada su Džordž Bul i Augustus De Morgan izdali knjige koje ujedno predstavljaju početak moderne formalne logike. Lajbnic je izneo glavne karakteristike onoga što nazivamo konjunkcija, disjunkcija, negacija, identitet, podskupovi i prazni skupovi. Osnovni principi Lajbnicove logike, i opravdano cele njegove filozofije mogu se svesti na dva osnovna principa: sve naše ideje su sastavljene od vrlo malog broja prostih ideja koje čine alfabet ljudske misli (ljudskog razmišljanja), kompleksne (složene) ideje nastaju iz ovih prostih ideja jednoobraznom i simetričnom kombinacijom, analogno aritmetičkom množenju. Lajbnic nije objavio ništa o formalnoj logici za života; većina onoga što je napisano na tu temu postoji u obliku radnih beleški. Matematika Iako se matematičko shvatanje funkcije implicitno koristilo u trigonometriji i logaritamskim tablicama, koje su postojale u to vreme, Lajbnic ih je prvi 1692. i 1694. godine primenio eksplicitno kako bi označio neki od više geometrijskih koncepata koji potiču od krive, kao što su apscisa, ordinata, tangenta, tetiva i vertikala. U XVIII veku „funkcija“ je izgubila ovakve geometrijske asocijacije. Lajbnic je prvi uvideo da se koeficijenti sistema linearne jednakosti mogu predstaviti kao niz, poznatiji kao matrica, koji se može iskoristiti da bi se pronašlo rešenje sistema. Ovaj metod je kasnije nazvan Gausova eliminacija. Nakon što je postavio svoju konstrukciju infinitezimalnog računa počela je njegova žestoka diskusija s Njutnom o pravu prvenstva. Lajbnic je svoj rad objavio posle Njutna, nakon 1665. godine, ali nezavisno od njega. Notaciju koju danas koristimo u infinitezimalnom računu dugujemo Lajbnicu. Manji deo njegovog rada bio je o beskonačnim nizovima, gde je 1674. godine otkrio relaciju između π i svih drugih nepernih brojeva: π / 4 = 1 – 1/3 + 1/5 – 1/7 + 1/9... koju je ranije pronašao Gregori. U matematici Lajbnic je istraživao ideju o univerzalnom matematičko – logičkom jeziku zasnovanom na binarnom sistemu. Suprotno od Lajbnicove ideje, sve mašine za računanje koje su kasnije konstruisane koristile su dekadni sistem za računanje. 1672. godine Lajbnic je izumeo mašinu za računanje koja je bila daleko bolja od Paskalove koja je mogla samo da sabira i oduzima; Lajbnicova je mogla još i da množi, deli i računa kvadratni koren. Lajbnic je 1697. godine prvi predstavio binarni sistem, onosno brojevni sistem u kojem se uz pomoć samo dve cifre 0 i 1 može prikazati svaki broj (dok se u običnom dekadnom sistemu koristi deset cifara 0 ..... 9). Dekadno 1 se pri tom u binarnom sistemu pojavljuje kao 1 (1x2°), 2 kao 10 (1x2¹ + 0x2°), 3 kao 11 (1x2¹ + + 1x2°), 4 kao 100 (1h2² + 0x2¹ + 0x2°) itd. U modernoj obradi podataka sprovodi se binarni sistem, stoga što se njegove cifre 0 i 1 lako pridružuju električnim stanjima UKLjUČENO i ISKLjUČENO, a time se svaki broj može predstaviti nekim nizom takvih stanja. Pojam diferencijal uveo je Lajbnic za označavanje lokalne (tačkaste) linearne aproksimacije: pri obrazovanju diferencijalnog količnika dy:dx = f(x); izrazi dy i dx označavaju se kao diferencijali. Infinitezimalni račun Lajbnic je zaslužan, zajedno sa Isakom Njutnom, za otkriće infinitezimalnog računa. Prema Lajbnicovim beleškama do presudnog otkrića došlo je 11. novembra 1675. godine kada je po prvi put primenio integralni račun kako bi pronašao domen funkcije y = x. Lajbnic je uveo neke notacije koje su se zadržale do danas, kao što su recimo znak ∫ (koji potiče od latinske reči summa) i d koje označava diferencijale (od latinske reči differentia). Lajbnic o svom infinitezimalnom računu nije objavio ništa sve do 1684. godine. Slobodno se koristio matematičkim entitetima nazivajući ih infinitezimalima, sugerišući da oni imaju paradoksalne osobine (kvalitete). Fizika Lajbnic je izumeo (stvorio) novu teoriju kretanja (dinamike) zasnovanu na kinetičkoj energiji i potencijalnoj energiji, a koja se zalaže za to da je prostor relativan, dok Njutn smatra da je prostor apsolutan. Lajbnicova „vis viva“ („živa sila“) jeste nepromenljiva matematička osobina određenog mehaničkog sistema. Ona se može posmatrati kao poseban slučaj odražavanja energije. Filologija Lajbnic je bio zavidan student jezika, posebno zainteresovan za vokabular i gramatiku. Poricao je široko rasprostranjeno verovanje u hrišćanskom obrazovanju njegovog vremena, da je hebrejski prvobitni jezik ljudske rase. Bavio se poreklom slovenskih jezika, bio je svestan postojanja sanskrita kao i njegovog značaja, i fascinirao ga je klasičan kineski jezik. Priroda Prirodnonaučni pojam kontinuiteta prvi je odredio Aristotel. Do obuhvatnijeg značenja on dolazi kod Lajbnica u ubeđenju da priroda ne čini skokove (natura non facit saltus), da se sve upliće u celinu. Ovoj predstavi je dao izraz u takozvanom zakonu kontinuiteta (lex continui), pri čemu je primenom ovog zakona pobijao fiziku Dekarta i Malbranša. „Ništa se ne događa u jednom udaru, a jedno je od mojih najvažnijih načela da priroda nikad ne čini skokove. Ovaj sam stav nazvao zakonom kontinuiteta“, kaže Lajbnic. Moderna teorijska fizika od razvoja kvantne teorije i njenog uobličenja (kvantna mehanika), naprotiv, radije pak pretpostavlja diskontinualne, u smislu ovog navoda „skokovite“ prelaze od jednog u neko drugo stanje. Lajbnic je uveo pojam aktuelno beskonačnog koji je prihvatio i Imanuel Kant. Prvi je uveo pojam involucije (involution), što je po njemu razvoj prema smrti, nasuprot evoluciji, razvoj prema životu. Pravo Prema Lajbnicu celokupno pravo služi zajedničkom dobru, koje je on gledao kao održavanje i napredovanje univerzuma. U prvom redu samog božanskog svetskog poretka, u drugom redu ljudskog roda i u trećem redu države. Na kraju životnog puta Umro je zaboravljen, u Hanoveru 14. novembra 1716., savladan bolešću i usred spora oko svog pronalaska infinitezimalnog računa. Njegov grob obeležen je tek posle 50 godina, odnosno 1766....

Autor - osoba Leibniz, Gottfried Wilhelm, 1646-1716 = Lajbnic, Gotfrid Vilhelm, 1646-1716 Naslov Izabrani filozofski spisi / Gottfried Wilhelm Leibniz ; preveo Milivoj Mazulić ; [izbor, redakcija i predgovor Milan Kangrga] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1980 Fizički opis XXXII, 295 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mazulić, Milivoj Kangrga, Milan, 1923-2008 = Kangrga, Milan, 1923-2008 Zbirka Filozofska biblioteka (Pl.) Napomene Leibnizova monadološka metafizika: str. VII-XXXII Napomene i bibliografske reference uz tekst predgovora. Predmetne odrednice Leibniz, Gottfried Wilhelm, 1646-1716 SADRŽAJ Leibnizova monadološka metafizika VII I. Razmatranja o spoznaji, istini i idejama 1 II. O univerzalnoj sintezi i analizi ili o metodi istraživanja i suđenja 8 III. O načelu kontinuiteta 18 IV. Primjedbe uz opći dio Descartesovih načela 26 V. Protiv Descartesa 62 VI. Opaske k Spinozinoj etici 66 VII. Razmatranja o nauci o jednom jedinom sveobuhvatnom duhu 83 VIII. Razmatranja o životnim principima i o plastičnim prirodama 95 IX. O načelu kontinuiteta Iz jednog Leibnizova pisma Varignonu 104 X. Rasprava o metafizici 108 XI. Nekoliko Leibnizovih pisama Arnauldu 153 XII. Novi sistem prirode i zajednice supstancija kao i sjedinjenja duše i tijela 209 XIII. O prestab`iliranoj harmoniji 220 XIV. Odgovor na razmatranje o sistemu prestabilirane harmonije, u drugom izdanju Kritičkog rječnika g. Baylea, u članku Rorarius 223 Dodatak pismo H. Bayleu 243 XV. Načela prirode i milosti utemeljena na umu 247 XVI. Monadologija Teze filozofije ili teze napisane u čast princa Eugena 1714 257 XVII. O mudrosti 279 XVIII. O slobodi 284 XIX. Fragmenti iz dopisivanja između Leibniza i Varignona 290 Gotfrid Vilhelm Lajbnic (nem. Gottfried Wilhelm Leibniz; Lajpcig, 1. jul 1646 – Hanover, 14. novembar 1716) bio je nemački polihistor. Lajbnic je bio filozof, matematičar, pronalazač, pravnik, istoričar, diplomata i politički savetnik. Dao je značajan doprinos u optici i mehanici. Smatra se poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja zapadne civilizacije. Stekao je obrazovanje iz prava i filozofije, radio je kao sekretar u dvema najpoznatijim plemićkim porodicama u Nemačkoj (od kojih je jedna tokom njegovog službovanja postala engleska kraljevska porodica). Zauzima podjednako značajno mesto kako u istoriji filozofije tako i u istoriji matematike. Ustanovio je infinitezimalni račun (kalkulus, matematička analiza) nezavisno od Njutna,[3] kao i binarni sistem koji predstavlja osnovu moderne računarske tehnologije. U filozofiji ostaće najpoznatiji po optimizmu, npr. njegov zaključak da je Bog stvorio najbolji svet od svih mogućih svetova. Lajbnic je dao veliki doprinos u fizici (optici i mehanici) i tehnologiji, kao i, što će se kasnije utvrditi, biologiji, medicini, geologiji, teoriji verovatnoće, psihologiji, informatici. Pisao je na latinskom, francuskom i nemačkom i to o politici, pravu, etici, teologiji, istoriji i filologiji. Iako je mnogo pisao, malo toga je objavljeno. Biografija Sin luteranskog profesora moralne filozofije Fridriha, Lajbnic je preko biblioteke svoga oca razvio interesovanje za širok krug predmeta. Sa 12 godina je naučio latinski bez ičije pomoći. Sa samo 14 godina je upisao univerzitet u Lajpcigu, a potom je učio u Jeni i Altdorfu, gde je 1666. godine stekao doktorat iz prava sa samo dvadeset godina. Lajbnicov talenat će se višestruko ispoljiti kako u pravu, religiji, diplomatiji, filozofiji, tako i u matematici. Umro je zaboravljen, u Hanoveru 14. novembra 1716. godine, savladan bolešću i usred spora oko svog pronalaska infinitezimalnog računa. Njegov grob obeležen je tek posle 50 godina, odnosno 1766. godine. Rad Karijeru je započeo kao advokat i diplomata, u početku radeći za izbornog kneza od Majnca tokom 1667. godine i na tom poslu je izvršio kodifikaciju zakonskih propisa grada. Radio je i za vojvode Braunšvajg – Lineburg kao bibliotekar i savetnik (1676–1716). Godine 1700. pomogao je pri osnivanju Berlinske akademije nauka i postao njen prvi predsednik. Tokom putovanja u Pariz 1673. i 1676. godine, Kristijan Hajgens ga je zainteresovao za tekući rad u matematici i Lajbnic se bavio ovim radom u svojim slobodnim trenucima, da bi ostvario sjajna otkrića kako u infinitezimalnom računu (nezavisno od Njutna), tako i u kombinatoričkoj analizi, diferencijalnom i integralnom računu. U isto to vreme Lajbnic je bio veoma zauzet uspostavljanjem zakonskih prava legitimnih i mnogih nelegitimnih članova domaćinstva tri izborna kneza kojima je redom služio. Često u pokretu i pomno beležeći svoje misli o mnogim stvarima, on se istovremeno bavio diplomatijom i pravljenjem planova za francusku invaziju na Egipat. Takođe, angažovao se u neuspešnom pokušaju da ujedini katoličku i protestantsku crkvu 1683. Kada je njegov prvi poslodavac, izborni knez od Hanovera, bio na putu da postane Džordž I od Engleske, Lajbnic je otpušten i ostavljen da piše istoriju porodice Brunsvik. Tokom svog boravka u Parizu značajno je proširio znanja iz matematike i fizike, susreo se sa vodećim francuskim filozofima toga vremena i proučavao je dela Dekarta i Paskala. Godine 1674. je počeo da radi na infinitezimalnom računu, a najraniji podaci o upotrebi ovog računa nalaze se u njegovim beleškama iz 1675. godine. Do 1677. godine je razradio koherentan sistem infinitezimalnog računa, ali ga nije objavio sve do 1684. godine. Lajbnicova najznačajnija matematička otkrića su objavljena između 1682. i 1692. godine, uglavnom u časopisu Acta Eruditorum, koji su on i Oto Menke osnovali 1682. godine. Ovaj časopis je imao značajnu ulogu u unapređenju Lajbnicove reputacije matematičara i naučnika, što je doprinelo da bude cenjen i u diplomatiji, istoriji, teologiji i filozofiji. Godine 1711. Džon Kil je pišući za časopis Kraljevskog društva i uz Njutnovu podršku optužio Lajbnica za plagiranje Njutnovog infinitezimalnog računa, što je dovelo do javne rasprave o tome ko je prvi otkrio infinitezimalni račun. Tek su istoričari matematike od 1900. godine pa nadalje istakli značajne razlike između Lajbnicove i Njutnove verzije infinitezimalnog računa i time dokazali da Lajbnic nije plagirao Njutna. Filozofija Lajbnic je nastojao da izmiri materijalizam i spiritualizam, ali je ostao spiritualist. Razumu je pridavao odlučnu prednost u odnosu na čula. Najpoznatije mu je učenje o monadama. Lajbnic daje uvid „da jedna supstanca uopšte ne može na prirodan način biti nedelatna“. Po njemu je neko saznanje ili tamno ili jasno, a jasno, opet, ili adekvatno ili neadekvatno, simboličko ili intuitivno; savršeno saznanje je istovremeno adekvatno i intuitivno. Lajbnic je kategorije omeđio na šest: supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, akcija i pasija (trpljenje). Monade Prostorno – vremenski svet materijalnih stvari i bića sastoji se iz monada, od kojih ne postoje dve apsolutno iste, ni dva ista trenutka u životu jedne monade (princip identiteta nerazlučivog). Monade su duhovne suštine, a izvor im je u Bogu kao najvišoj monadi. Bog je udesio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih (učenje o prestabilizovanoj harmoniji), pa je svet savršeno jedinstven iako ga čine individualne supstancije. Između monada ne postoje uzročno – posledični odnosi, iako je svako stanje monade uzrok njenom sledećem stanju, a istovremeno posledica prethodnog. Lajbnic naziva ljudsku dušu duhovnim automatom, jer ona sva svoja stanja razvija iz same sebe. On je pojam duše izrazio s idealističkog stanovišta, a njemu su se pridružili svi drugi noviji idealisti. Prema Lajbnicu se stvarnost sastoji iz jednog beskonačnog broja bestelesnih prostih pojedinačnih supstancija, čija je unutrašnja suština snaga predstavljanja. Ali takve suštine su duše, a Lajbnic ih otuda naziva ames ili, na osnovu njihove jedinstvenosti, monade. Otuda kod Lajbnica samo duše čine stvarnost: sve monade je putem temeljnih razlika snage predstavljanja i manjeg i većeg savršenstva koje počiva na njoj tvorac doveo u jednom zauvek uspostavljenu harmoniju (prestabilizovana harmonija); svaka je stvorena s obzirom na drugu. Ako je u jednoj monadi toliko savršenstva koliko u drugima nesavršenosti, onda one sveukupno obrazuju agregat monada, od kojih prva funkcioniše kao centralna monada. Čulna predstava takvog agregata monada shvata takav agregat kao telo. Ljudska duša je posebno jedna takva centralna monada koja putem razmene svojih predstava stoji takođe u uzajamnim odnosima prema svom telu i u sebi uključuje razvoj putem oticanja i priticanja delova. Lajbnicu se priključuje Kristijan Vulf za koga je duša prosta supstancija sa snagom da sebi predstavlja svet (vis repraesentativa universi). Lajbnic naglašava da dve stvari nikada nisu potpuno jednake i da uvek postoje nesvesna čulna opažanja (percepcije) koja određuju delovanje. Njegov princip identiteta nerazlučivog tvrdi da su ličnost X i ličnost Y identične ako i samo ako dele ista suštinska nerelacijska svojstva. Njegova „Teodiceja“ (1710) pokušava da pomiri dobrotu o Bogu sa postojanjem zla u svetu, pretpostavljajući da je samo Bog savršen i da je ovaj svet „najbolji od svih mogućih svetova“. Ovaj stav ismejan je u komičnom Volterovom romanu Kandid. Logika Lajbnic je izmislio univerzalni jezik za logiku i kao mladić počeo da proučava simboličku logiku. Od njega potiču prvi pokušaji da se logika formuliše kao aksiomatski sistem. Takođe je preduzeo prve pokušaje da logiku obrađuje u okviru formalnih računa. Izraz koji je Lajbnic koristio za simboličku logiku koju je razvio je characteristica universlis, „opšta odlika ili veština označavanja“. Lajbnic je verovao da se ljudsko razmišljanje, rezonovanje može svesti na račun vrsta, klasa i da takav račun može da razreši mnoga neslaganja, razlike u mišljenjima: „Jedini način da ispravimo naše mišljenje je da ga učinimo opipljivim, stvarnim poput matematičara, tako da kad otkrijemo našu grešku, i kada postoje sporovi, neslaganja među ljudima možemo prosto reći: Hajde da izračunamo (calculemus) bez dalje prepirke i da vidimo ko je u pravu“. Formalna logika Lajbnic je najvažniji logičar od vremena Aristotela pa do 1847. godine, kada su Džordž Bul i Augustus De Morgan izdali knjige koje ujedno predstavljaju početak moderne formalne logike. Lajbnic je izneo glavne karakteristike onoga što nazivamo konjunkcija, disjunkcija, negacija, identitet, podskupovi i prazni skupovi. Osnovni principi Lajbnicove logike, i opravdano cele njegove filozofije mogu se svesti na dva osnovna principa: sve naše ideje su sastavljene od vrlo malog broja prostih ideja koje čine alfabet ljudske misli (ljudskog razmišljanja), kompleksne (složene) ideje nastaju iz ovih prostih ideja jednoobraznom i simetričnom kombinacijom, analogno aritmetičkom množenju. Lajbnic nije objavio ništa o formalnoj logici za života; većina onoga što je napisano na tu temu postoji u obliku radnih beleški. Matematika Iako se matematičko shvatanje funkcije implicitno koristilo u trigonometriji i logaritamskim tablicama, koje su postojale u to vreme, Lajbnic ih je prvi 1692. i 1694. godine primenio eksplicitno kako bi označio neki od više geometrijskih koncepata koji potiču od krive, kao što su apscisa, ordinata, tangenta, tetiva i vertikala. U 18. veku „funkcija“ je izgubila ovakve geometrijske asocijacije. Lajbnic je prvi uvideo da se koeficijenti sistema linearne jednakosti mogu predstaviti kao niz, poznatiji kao matrica, koji se može iskoristiti da bi se pronašlo rešenje sistema. Ovaj metod je kasnije nazvan Gausova eliminacija. Nakon što je postavio svoju konstrukciju infinitezimalnog računa počela je njegova žestoka diskusija s Njutnom o pravu prvenstva. Lajbnic je svoj rad objavio posle Njutna, nakon 1665. godine, ali nezavisno od njega. Notaciju koja se danas koristimo u infinitezimalnom računu potiče od Lajbnica. Manji deo njegovog rada bio je o beskonačnim nizovima, gde je 1674. godine otkrio relaciju između π i svih drugih neparnih brojeva: π / 4 = 1 – 1/3 + 1/5 – 1/7 + 1/9... koju je ranije pronašao Dejvid Gregori. U matematici Lajbnic je istraživao ideju o univerzalnom matematičko – logičkom jeziku zasnovanom na binarnom sistemu. Suprotno od Lajbnicove ideje, sve mašine za računanje koje su kasnije konstruisane koristile su dekadni sistem za računanje. Godine 1672. Lajbnic je izumeo mašinu za računanje koja je bila daleko bolja od Paskalove koja je mogla samo da sabira i oduzima; Lajbnicova je mogla još i da množi, deli i računa kvadratni koren. Lajbnic je 1697. godine prvi predstavio binarni sistem, odnosno brojevni sistem u kojem se uz pomoć samo dve cifre 0 i 1 može prikazati svaki broj (dok se u običnom dekadnom sistemu koristi deset cifara 0 ..... 9). Dekadno 1 se pritom u binarnom sistemu pojavljuje kao 1 (1x2°), 2 kao 10 (1x2¹ + 0x2°), 3 kao 11 (1x2¹ + + 1x2°), 4 kao 100 (1h2² + 0x2¹ + 0x2°) itd. U modernoj obradi podataka sprovodi se binarni sistem, stoga što se njegove cifre 0 i 1 lako pridružuju električnim stanjima UKLJUČENO i ISKLJUČENO, a time se svaki broj može predstaviti nekim nizom takvih stanja. Pojam diferencijal uveo je Lajbnic za označavanje lokalne (tačkaste) linearne aproksimacije: pri obrazovanju diferencijalnog količnika dy:dx = f(x); izrazi dy i dx označavaju se kao diferencijali. Infinitezimalni račun Lajbnic je zaslužan, zajedno sa Isakom Njutnom, za otkriće infinitezimalnog računa. Prema Lajbnicovim beleškama do presudnog otkrića došlo je 11. novembra 1675. godine kada je po prvi put primenio integralni račun kako bi pronašao domen funkcije y = x. Lajbnic je uveo neke notacije koje su se zadržale do danas, kao što su recimo znak ∫ (koji potiče od latinske reči summa) i d koje označava diferencijale (od latinske reči differentia). Lajbnic o svom infinitezimalnom računu nije objavio ništa sve do 1684. godine. Slobodno se koristio matematičkim entitetima nazivajući ih infinitezimalima, sugerišući da oni imaju paradoksalne osobine (kvalitete). Fizika Lajbnic je izumeo (stvorio) novu teoriju kretanja (dinamike) zasnovanu na kinetičkoj energiji i potencijalnoj energiji, a koja se zalaže za to da je prostor relativan, dok Njutn smatra da je prostor apsolutan. Lajbnicova „vis viva“ („živa sila“) jeste nepromenljiva matematička osobina određenog mehaničkog sistema. Ona se može posmatrati kao poseban slučaj odražavanja energije. Filologija Lajbnic je bio zavidan student jezika, posebno zainteresovan za vokabular i gramatiku. Poricao je široko rasprostranjeno verovanje u hrišćanskom obrazovanju njegovog vremena, da je hebrejski prvobitni jezik ljudske rase. Bavio se poreklom slovenskih jezika, bio je svestan postojanja sanskrita kao i njegovog značaja, i fascinirao ga je klasičan kineski jezik. Priroda Prirodnonaučni pojam kontinuiteta prvi je odredio Aristotel. Do obuhvatnijeg značenja on dolazi kod Lajbnica u ubeđenju da priroda ne čini skokove (natura non facit saltus), da se sve upliće u celinu. Ovoj predstavi je dao izraz u takozvanom zakonu kontinuiteta (lex continui), pri čemu je primenom ovog zakona pobijao fiziku Dekarta i Malbranša. „Ništa se ne događa u jednom udaru, a jedno je od mojih najvažnijih načela da priroda nikad ne čini skokove. Ovaj sam stav nazvao zakonom kontinuiteta“, kaže Lajbnic. Moderna teorijska fizika od razvoja kvantne teorije i njenog uobličenja (kvantna mehanika), naprotiv, radije pak pretpostavlja diskontinualne, u smislu ovog navoda „skokovite“ prelaze od jednog u neko drugo stanje. Lajbnic je uveo pojam aktuelno beskonačnog koji je prihvatio i Imanuel Kant. Prvi je uveo pojam involucije (involution), što je po njemu razvoj prema smrti, nasuprot evoluciji, razvoj prema životu. Pravo Prema Lajbnicu celokupno pravo služi zajedničkom dobru, koje je on gledao kao održavanje i napredovanje univerzuma. U prvom redu samog božanskog svetskog poretka, u drugom redu ljudskog roda i u trećem redu države. Odabrana dela 1666. De Arte Combinatoria 1671. Hypothesis Physica Nova 1673. Confessio Philosophi 1684. Nova methodus pro maximis et minimis 1686. Discours de meta physique 1705. Explication de l’Arithmetique Binarie 1710. Theodicee 1714. Monadologie „Teodikeja“ i „Monadologija“ su mu kapitalna i najznačajnija dela. Prevedeni su: Metafizička rasprava (Metaphysische Abhandlung) (prev. „Rasprava o metafizici“, u: Lajbnic, Izabrani filozofski spisi, Naprijed, Zagreb, (1980). pp. 108-152) Monadologija (Monadologie) (u prevodu: Kultura, Beograd, 1957; u Izabrani filozofski spisi, Naprijed, Zagreb, 1980, Novi ogledi o ljudskom razumu (Nouveaux essais sur l`entendement humain) (prevod: „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1986); Drugo izdanje na srpskom: BIGZ, prevod sa francuskog dr Milana Tasića, Beograd, 1995) MG10 (N)

Kao na slikama Retko u ponudi 1993. Жак Дерида (франц. Jacques Derrida;[1] 15. јул 1930 — 9. октобар 2004) је био француски филозоф, одговоран за настанак деконструктивизма и једна од фигура лидер постмодернистичког покрета.[2][3] Жак Дерида Derrida-by-Pablo-Secca.jpg Пуно име Жак Дерида Датум рођења 15. јул 1930. Место рођења Ел Биар, Алжир Датум смрти 8. октобар 2004. (74 год.) Место смрти Париз Француска Школа Виша нормална школа, Универзитет Харвард Епоха Филозофија XX века Регија Западна филозофија Школа филозофије Деконструкција Интересовања Филозофија језика, Књижевна теорија, Етика Идеје Деконструкција, différance Утицаји од Мишел Фуко, Мартин Хајдегер, Едмунд Хусерл, Емануел Левинас, Фридрих Ниче Утицао на Мишел Фуко, Пол де Ман Уз Дериду се пре свега везује појам деконструкције метафизике. Он сматра да је чињеница да се после предсократоваца у филозофији и у свету све битно објашњавало метафизиком, што је довело до заборава бића. У делу О граматологији (дисциплини која не постоји али коју он прокламује) Дерида се враћа не само до предсократоваца него и до самих почетака људског споразумевања. Постмодернистичка филозофска мисао покушава ићи много даље од модерне, разоткривајући нестабилност и апорије у традицији западне филозофске мисли, почев од Декарта па све до данашњице. Те апорије су често везане за онто-теологију, термин који је дао Хајдегер једној форми филозофске мисли о »ономе истинском« која се састоји, на крају крајева од концепта постојања »Бога«.[4][5][6] Benoa Peters napisao je nešto što bi se moglo nazvati više od biografije Žaka Deride, predstavio nam jedno burno vreme, velik broj markantnih likova filozofsko-literarne scene, ne tako davne prošlosti iz francuske, i evropske kulture, filozofije i politike.2) Kroz priču, bez pretenzija da piše o filozofiji nasuprot literaturi, a – ipak piše o njoj – jer je involvirana u život, Žakija – Žaka Deride, od mladalačkog doba pa do poslednjeg dana. Deridu je nemoguće predstaviti drugačije nego kroz filozofski diskurs koji je trajao četrdeset godina. Živeo je kroz filozofiju, načinom života koji – ona potražuje od nas – kako bi rekao Pjer Ado. Dakle, svako čitanje u kojem se trudimo da nešto shvatimo samo je korak na putu koji se nikad ne završava – kazao bi Derida. Čitajući biografiju razvijamo lični odnos, unutrašnji dijalog sa kompleksnim Deridom i ne ostajemo ravnodušni… Kako se ne bismo divili čoveku koji je godišnje pisao po dve knjige, objavio sedamdeset knjiga i veliki broj eseja za života, imao obimnu korespodenciju sa prijateljima, književnicima i kolegama filozofima dok je pri tome ispunjavao svoje profesorske obaveze. Koliko je to ljudski, puno iščekivanja, novih konkurisanja u prestižne institucije kao što je, Univerzitet u Nanteru, Collège de France – gde je prvo odbijen, a potom vraćen u staro okrilje ENS-a prosto je neverovatno. Odbijanja velikih izdavačkih kuća prinudiće ga da stvori krug malih, ali vrlo cenjenih izdavača, koji će pratiti njegov specifičan način rada i pisanja. U francuskim akademskim krugovima nikad nije bio za života prihvaćen, nasuprot tome dekonstrukcija je vladala na američkim univerzitetima kao – „deridomanija”! Derida je sanjao da napiše knjigu o onome što on jeste bio van svakog akademizma, a to je priča o Jevrejinu koji je rođen u Alžiru koji se ne oseća ni kao Francuz ni kao Jevrejin, o čoveku koji beži od svake zajednice, svrstavanja uz neku grupu. Jevrejina koji nikad nije govori hebrejski, čitao Toru ili Talmud ili proučavao judaizam. Ima u tome nečeg veoma toplog u dramatičnom intimnom prelomu i raskida s onim što je toliko tradiconalno obavezujuće. To je tiha drama koju će kasnije, u poznim godinama biti ispisana na stranicama knjige Cirkumfesije,3) jedan sasvim čudan, gotovo nepodnošljiv od bestidnosti pomešane s prepredenošću, sirov i jednostavan tekst. Zapravo inicijalni autor ove biografije je Džefri Benigton, koja će dugo biti najpotpuniji hronološki opus, dok je glavni autor knjige Žak Derida koji će u poglavlju Zakon žanra otkriti niz detalja, praćenih fotografijama, ispovestima, intimno poverljivim detaljima. Ono što je važno kod Deride jeste da je sebe sve više tokom godina; video kao pisca, dok je njegova misao sve manje odvojiva od svog iskazivanja. Spada u najprevođenije francuske pisce – filozofe, ali je pre svega genije za jezik prema kojem gaji brižnu, ljubomornu i nemirnu ljubav a to je francuski – Derida. Derida će u Crikumfesijama naglasti složenost svoje pozicije jer se stiče utisak da je nedovoljno velik Jevrejin i u isto vreme velik Jevrejin, reći će da mu je stalo da razmišlja o toj paradoksalnoj logici, bez mogućnosti da je nadvlada. – (Bofre). Ovu činjenicu spominjemo jer će njegovo poreklo po rodu uticati na tegobu njegovog mladalačkog puta u vreme okupacije Alžira, docnijim polemikama u koje je bio uključen u nekim polemikama i žestokim konfrotacijama koje su bile uobičajene za franucusku intelektualnu scenu: od afere Hajdeger do afere De Man 1987 – 1988. godine. Derida je bio jedan od velikana francuske filozofske škole, evropske misli koja se razvija na tragu Huserla, Hajdegera, Ničea čitanjem Prusta, Žida, Malarmea, Pola Celana, Žan Žanea, Antoan Artoa, Emanuela Levinasa. Često ga svrstavaju u misao postmoderne (sugerišući pod tim moralni relativizam), njegova privrženost autorima moderne će se više odnositi na teški, zahtevni estetski eksperiment – tih autora. Za Deridu je činjenica da moralne vrednosti ne mogu da se iskažu kao jednostavne vrednosti kroz prenaglašen način ličnog ponašanja već naprotiv skromnošću ličnog stava. Sva ova čitanja i tumačenja kroz tekstove nisu bila dokaz superiornosti Deridine misli niti negativni kriticizam. Već pridavanje značaja veličini Platona, Rusoa, Hegela ili jevrejskog filozofa Emanuela Levinasa, da su se njihovi tekstovi imali mnogo dublje značenje nego što su sami autori prvobitno nameravali. U razgovoru sa Henrijem Ronsom, Derida će mu replicirati da je njegovo – čitanje povlašćenih primera – pokušaj da ostane u granicama filozofskog diskursa. Kažem granica, a ne smrt jer uopšte ne verujem u ono što se danas tako olako naziva smrt filozofije. Dakle, to je granica na osnovu koje je filozofija postala moguća, definisala sebe kao epistemé koja funkcioniše unutar sistema temeljnih stega, pojmovnih suprotnosti izvan kojih je neizvodljiva.4) Ta tanka granica između filozofije i književnosti, moćnog oružja svih generacija od antičkih do modernih filozofa postala je zajedno sa misijom dekonstrukcije moćni pokretač Deridine filozofije. Još 1972. godine Rolan Bart će primetiti Deridinu ljubav prema francuskom jeziku, jer ostajemo mu dužni za novi žestoki poetski rečnik, u kome su prisutne životne reči. Skovaće mnogo nepoznatih reči a u knjižici Šarla Ramona koji je popisao i analizirao nekoliko desetina Deridinih neologizama i kovanica: neodredište, arhi-pisanje, zgođavanje, tajnoodredište, odredišteodlutanje,otprisvajanje, utvarologije, medijagoški, mondolatinizacije, preopstajanje, strikktura, rAzlika… Deridina rečenica je bliska više Džemsu nego li Prustu, obmotava se oko same sebe, da bi onda naglo krenula dalje. U ličnoj konverzaciji bio je harizmatičan intelektualac, poslednji na liniji odbrane anti-filozofa od Kjerkegorda, Ničea, Marksa, do Frojda, Hajdegera, Adorna, Valtera Benjamina, koji je mogao da se izrazi na jedan specifičan način tako što je smislio novi stil, autentičnu filozofiju. Smatra se da su njegova dela sa najvećom pažnjom najviše praćena na odeljenjima za književnost, gde je često izučavan sa drugim poststrukturalistima: poput Mišela Fukoa, Helen Siksu, Žila Deleza, Rolana Barta. Deridina annus mirabilis bila je godina kad je objavio dela: Gramatologija, Pismo i razlika, Glas i fenomen, kad se i pojavljuje prvi intervju s Deridom 1967. godine u Les Lettres francaises, kulturnom nedeljniku koji uređuje Aragon. Derida radi na uzdrmavanju jedne ontologije koja je u svom najdubljem kretanju – smisao bića odredila kao prisustvo, a osećaj jezika (language) kao puni kontinuitet reči i učinila ono što verujemo da čujemo pod nazivoma bliskosti, neposrednosti i prisustva. U delu Gramatologija, Derida najveću pažnju poklanja Rusou: Ogledu o poreklu jezika koje smelo povezuje sa nekim odlomcima Ispovesti.5) Suprostavljaući prirodu i kulturu, Ruso ističe govor kao izvorno mesto jezika. Pismo je pokazatelj izveštačenosti i izopačenosti civilizacije sa kulturom na vrhu, naspram prirodnog stanja ljudske dobrote. Isti dualizam se pokazuje u tumačenju muzike gde ono što se u jeziku predstavlja kao glas, u muzici predstavlja kao melodija, a gde je pismo ekvivalent teoriji. Derida smatra da primat govora u odnosu na njegov primarni – opasni dodatak – (supplément) pismo, Ruso u svom tekstu uopšte ne dokazuje, nego se trudi da retorikom potvrdi staru tezu zapadne metafizike božjeg prisustva. U to doba je jedini Ruso redukciju pisma učinio sistemom celokupnog tog perioda. (Gramatologija). On prepoznaje kod Rusoa sklonost prema fonocentrizmu, istu onu koju je našao kod Sosira, a koja svoje poreklo nalazi u logocentrizmu – zapadnoj metafizici koja osećanje bitka određuje kao prisustvo.6) Dekonstrukcija se ogleda u tome kako Derida pokazuje u nedovoljnosti Rusoove retorike da pokaže zašto govor ima primat nad pismom, po čemu je kultura odraz dekadentnog oblika prirodnog stanja, i na koji način nas je taj suplément otrgao od prirodne punoće bitka u našem govoru. Pojava knjige O Gramatologiji uneće nov duh u razmišljanja sa naglaskom da je filozofija u krizi ali da je ta kriza istovremeno i obnova. U Francuskoj, filozofiju preobražava čitava plejada mladih mislilaca: Fuko, Altiser, Delez, a među njima i Žak Derida. Poznat po jednoj maloj ali vrednoj grupi normalijanaca – * École Normale Supérieure (ENS), on će se svojim delima približiti široj publici. Međutim Derida će kroz dekonstrukciju nekih stavova Fukoa, Deleza, Lakana, izazvati polemike i njihov stav će biti negativan, sasvim neprijateljski nastrojen, nakon početnog divljenja prema Deridi. Sam Derida kaže o terminu dekonstrukcija sledeće: Kad sam odabrao tu reč i kad mi se ona nametnula, nisam mislio da joj pridata tako važna uloga u diskursu koji me je zanimao u ono vreme. Izmedju ostalog, želeo sam da prevedem i svojim potrebama prilagodim hajdegerovske reči Destruction ili Abbau. U ovom kontekstu obe označuju operaciju koja se tiče tradicionalno strukture ili arhitekture utemeljiteljskih pojmova ontologije ili zapadne metafizike. Ali na francuskom je izraz destrukcija više vidljivo implicirao poništenje, negativno svođenje bliže ničevskom rušenju, nego hajdegerovskom tumačenju ili vrsti čitanja kakvu sam predložio. Stoga sam ga uklonio. Sećam se da sam tražio da li je ta reč, “dekonstrukcija” (koja mi je naizgled došla spontano) zaista francuska. Našao sam je u Littreu. Gramatički, lingvistički ili retorički domašaji tamo su bili dovedeni u vezu sa mehaničkim ( machihinique) domašajem. Ta mi se veza učinila vrlo srećna.7) Žak Derida započinje svoj individualni vlastiti istraživački put kad je strukturalizam; bio dominatni filozofski pravac; na filozofskim katedrama u Francuskoj, u vremenu kad je dekonstrukcija počela da se konstituiše kao antistrukturalizam, nešto što ujedno osporava autoritet jezika. Kao autentična teorija kad su nauke o jeziku i iskazi o jeziku bili dominantni, osporavanjem jezika, lingvistike, logocentrizma. Žak Derida je jedan od retkih filozofa koji problematici kojom se bavi, ne ide utabanim stazama svojih prethodnika, da se ne bi u filozofiju upisao kao prethodnik neke škole. On se bavi problemom jezika, ali ga je teško svrstati u tradiciju filozofije jezika, s obzirom na to da njegovo pitanje: Šta ako je filozofija samo jedna vrsta pisanja? – žestoko uzdrmava filozofsku tradiciju. Filozofsko pisanje, za Hajdegera kao i za kantovce, ima za cilj ukidanje pisanja. Averziju prema pisanju koju je Derida osetio kod Sosira, docnije prepoznaje i kod drugih filozofa, nalazeći celokupnu zapadnu filozofiju protkanu dualizmom. U pitanju je primat glasa kao metafore istine i samoprisutnosti, u odnosu na beživotne emocije pisma. Navodno se jasno razumevanje smisla ostvaruje tek u zvuku, a pismo budući višesmisleno, skriva ovu samoprisutnost, i dodeljuje mu se drugo počasno mesto. Derida istupa iz ovog začaranog kruga, za koje smatra da je preduslov jezika, da je ono važnije od govora. Za Deridu je pismo slobodna igra ili element nestalnosti u svakom sistemu komunikacije. Upravo njegove manifestacije izmiču samosvesti govora i varljivom osećaju nadmoći pojma nad jezikom. Pismo je stalno pomeranje smisla koje upravlja jezikom i zauvek ga ostavlja van domašaja postojanog samopotvrđujućeg značenja. Derida gleda na pisanje kao na ono što je zajedničko svim piscima – bili oni filozofi, književnici ili kritičari. Reč Dekonstrukcija biće transformisana iz specifičnog francuskog rečnika u opšteprihvaćeni izraz u mnogim jezicima, postaće deo rečnika ne samo filozofa, već i umetnika, arhitekata, teologa, politikologa, muzičkih kritičara, filmskih stvaralaca. Deridu će citirati više nego ijedanog živog filozofa XX veka u knjigama, u filozofskim časopisima, literarnim dodacima, na predavanjima. Biće sniman, predstavljen u crtanim filmovima, generisaće laskav i vrlo kritičan jezik u novinarstvu, ali ostaje poznat po svojim delima koja su vrlo teško čitljiva i razumljiva. Ako Žak Derida po nečemu treba da bude zapamćen u istoriji filozofije onda je to doprinos razumevanju vlastitog jezika, značenja, identiteta, etičkih i estetskih vrednosti i intelektulanoj doslednosti. Ostaće zapamćen po svom pedagoškom radu i seminarima na: Sorboni (1960–1964)8) gde je primljen na preporuku Žana Ipolita na mestu asistenta za opštu filozofiju. École Normale Supérieure9) (1964 – ?), gde je sve do doktorata na Sorboni 1980. godine, ostao na poziciji asistenta, a potom je zbog Altiserovg teškog zdrastvenog stanja sve više preuzimao ulogu glavnog kajmana za filozofiju. Na ENS-u će i nakon prelaska na EHESS i dalje držati seminar sve do penzionisanja 1998. godine. Ostaće zapamćen kao jedan od osnivača Collège International de Philosophie 1983. godine. A potom postaje i direktor École des Hautes Études en Sciences Sociales – EHESS /1984. godine.10) Četrnaestog jula 1992. godine Derida biva imenovan za viteza Legije časti, na predlog ministra Žaka Langa. Proglašen je za počasnog doktora filozofije u Kembridžu 1992. godine. Dobitnik je Adornove nagrade koja mu je uručena u Frankfurtu 22. septembra 2001 .godine. Šestog jula 2004. godine prima na londonskom Univerzitetu Kvin Meri počasni doktorat. Do poslednjeg dana, vreme će mu biti isplanirano, ispunjeno radom i komunikacijom. Neverovatno je koliko je taj čovek imao energije, smatra se da je bio jedan od francuskih filozofa koji je naviše putovao od Sjedinenih Američkih Država do Japana, Kine, Nemačke, Čehoslovačke, Srbije (1992). Autobiogarfska životinja Ko biste voleli da budete ? Neko drugi ko bi se sećao mene11) Na drugom planu, ovakav život filozofa po sebi ispunjen neprekidnim radom, bezgraničnim prijateljstvima i dubokim sukobima biće ispunjen razočaranjem u francuske univerzitetske državne institucije. Već teško oboleo od raka u bolnici „Marija Kiri“ primio je od svoje supruge Margarit vest da se priča da će biti dobitnik Nobelove nagrade i da veliki francuski listovi povodom toga spremaju obimne članke i priloge. Margarit je tad ugledala Deridine suze: Ali čemu sad to? – pita on suprugu. Hoće da mi dodele Nobela jer ću umreti. Nažalost, šestog oktobra 2004. godine, nagrada je dodeljena Elfirdi Jelinek, dok je francuska filozofija bila lišena priznanja kakvo još nije dobila od Anrija Bergsona do Žan Pol Satra. Članovi švedske akademije imali su priliku da odaju poštovanje velikom misliocu ali očigledno imali su lošu intuiciju. Sedam časova posle njihove odluke Derida je umro na operacionom stolu, ali srećom misao zauvek ostaje živa; kao što stolećima već čitamo Platona, Seneku, Marka Aurelije; jer sreća je da misao nikad ne umire, esencija bitka ostaje! Rodjen je u El Bijaru, predgrađu Alžira u francuskoj koloniji, od te 1930. godine od lagodnog dečačkog života prolazi kroz tegobne dane odrastanja u vreme okupacije i nakon rata započinje školovanje u elitnoj Gimnaziji „Luj Veliki” u Parizu. U tom periodu počinju njegovi napadi melanholije i anksioznosti jer je dislociran u novu nepoznatu sredinu. Nakon trećeg pokušaja primeljen je na čuvenu École Normale Supérieure (1952–1956), gde će proći kroz napornu i tešku agregaciju. Na toj školi života biće sklopljena mnoga poznanstva, prijateljstva, na Sorboni će 1980. godine odbraniti doktorsku tezu zasnovanu na njegovim publikacijama. Godine 1957. oženiće se sestrom svog prijatelja Margarit Okurtije, koja će mu biti podrška, saradnik i saputnik skoro pola veka, bez obzira na Žakijevu hazardersku crtu, sklonost rizicima, ljubavi prema mondenskom životu i tajnama. Jedna od prvih značajnih radova je Poreklo geometrije objavljeno pod Huserlovim imenom dok napomena:” Prevod i uvod Žak Derida” stoji ispod naslova. Ta prva publikacija označava napuštanje imena Žaki; dobijenog na rođenju od roditelja Jevreja; jer je Derida smatrao da nije ozbiljno ime za autora u književno-filozofskom svetu. Izabrao je vrlo francusko, vrlo hrišćansko, jednostavno ime: Žak. A knjiga je po mnogo čemu jedinstvena jer Huserlov tekst zauzima svega 40 strana, dok uvodu pripada 170 stranica… To je lavirint ispunjen analizama, huserlovske fenomenologije, dok je kritički dovodi u pitanje. Na poslednjim stranicama pojavljuju se pojmovi koje čeka velika budućnost, pojmovi zakašnjenja (retard originaire) i différence ( rAzlika). Différance je termin u Deridinoj slobodnoj igri dekonstrukcije, koji zbog pogrešne ortografije dovodi u zabunu u pogledu njenog značenja (kod nas je prevođen kao rAzlika). Ono o čemu se Derida slaže sa Sosirom jeste da jezik počiva na razlici, ali se ne slaže da je konačno značenje pojma ono čemu treba težiti, pa zato Derida predlaže odlaganje značenja (još jedno od mogućih značenja reči Différance), ne bi li sam pojam ostao sposoban za dopunjavanje. Nakon objavljivanja Porekla geometrije Derida počinje da objavljuje u časopisu Critique, koga je pokrenuo Žorž Bataj, a od njegove smrti uredjuju ga Mišel Fuko, Rolan Bart, i Mišel Degi. Žak Derida postaje 1962/63. bitna ličnost pariske intelektualne scene. Prvo predavanje na Collége philosophique 4. 3. 1963. u Parizu naslovljeno je: Cogito i istorija ludila, – prekretnica u prijateljstvu između Fukoa i Deride jer ma koliko izgledalo benigno tumačenje Fukoove misli, ono će oštro udariti na same temelje njegovog čitanja Dekarta. Reč po reč bivaju razoreni postulati kompletne knjige Istorija ludila u doba klasicizma, sve do defincije ludila, u kom se ludilo, uvrnutost (extravagance), demencija, bezumlje (- insanite -), kažem izgleda otposlati, isključeni, prognani van kruga filozofskog dostojanstva, lišeni filozofske prihvaćenosti, prava na filozofsko razmatranje, opozvani čim ih Dekart pozove pred sud pred poslednji instancu jednog Cogita ergo sum koje, po suštini, ne bi moglo biti ludo. – Derida.12) Prva reakcija Mišela Fukoa je pozitivna, izgleda kao da je bio spreman da prihvati Deridinu kritiku, i ništa nije nagoveštavalo žestoku polemiku koja će uslediti deceniju kasnije. Fukoova ljutnja na Deridino predavanje je raslo s filozofskim usponom Deride i počeo je da razvija misaonu taktiku ubojitu za Žakove oštre primedbe. Fuko će reći da je Deridina analiza po svojoj filozofskoj posebnosti, dubini i pedantnosti čitanja izvanredna, ali će se strateški pomeriti na teren principa. U ovom potezu nastojao je da odgurne samo kraljicu Dekonstrukciju u stranu najatradicionalnije i najnormativnije francuske filozofije, tumačeći Deridin stav da se filozofija postavlja kao zakon svakog diskursa. U odnosu na nju prave se greške posebne prirode koje su nešto kao mešavina hrišćanskog greha i frojdovskih omaški. Dovoljna je najmanja prepreka pa da se ogoli Celina – kazaće Fuko. A posledica je da smesti, dislocira filozofiju s onu stranu i izvan svakog događaja: Ne samo što ništa ne može da joj se dogodi, nego sve što može da se dogodi ona je anticipirala ili obavila.13) Međutim Fuko nije hteo da se zaustavi na ovome pa će Deridino pismo definisati kao Malu pedagogiju, koja učenika podučava da nema ničeg van teksta, ali da u tekstu, u njegovim belinima, neizrečenom, vlada izvorna rezerva, nego da se baš ovde u rečima kao izbrisanim mestima, u njihovoj rešetki, skriva smisao bića. Pedagogija koja, obrnuto, glasu učitelja daje tu bezgraničnu suverenost koja mu omogućuje da besomučno ponavlja tekst. Tako će Fukoov iskaz Mala pedagogija, postati opštepoznat i prihvaćen među Deridinim protivnicima i kritičarima. Zapravo, dekonstrukcija koja je izazivala strah kao da je uzdrmala temelje same metafizike i zapadne misli, a vraćena je u najizlizanije klupe banalne školske tradicije kao što je Derida čovek koji se bavi tričarijama. Dve godine kasnije Fuko će u jednom italijanskom intervjuu, pomenuti Deridin odnos prema filozofiji kao žalostan.14) To više nije prihvatljiv opravdan stav jednog filozofa već iracionalna mržnja koju Fuko oseća prema Deridi.15) Ovaj teorijski sukob će koštati Deridu udaljavanja od časopisa Critique, ali takođe nemogućnosti da objavljuje u biblioteci Galimara, vrlo dugo jer je Fuko bio jedan od urednika. U martu 1972. godine Gatari i Delez objavljuju knjigu, u biblioteci Critique Anti – Edip, koja će izazvati veoma ljutitu Deridnu reakciju. S teorijskog stanovišta uspeli su da napišu jednu besmislenu knjigu kao sasvim apsurdnu frojdo-markstičku sintezu – stoga što su usvojili neuljudan stil zahvaljujući kome knjiga nije ni marksička ni frojdistička. Razlog Deridine oštre rekcije je nastavak sukoba na linji sa Fukoom, dugogodišnjeg Delezovog prijatelja. Derida je ubeđen da se uspostavlja neka vrsta fronta „Change – Tel Quel – Delez – Fuko“ i taj ga front zabrinjava. Pošto bi oni hteli da pribave ugled ideji da je sve što što u potpunosti stoji iza njih, KP Francuske (s kojom znate da je moja povezanost nepostojeća i koja se,nesumnjivo s razlogom kloni «nas») onda zamišljajte psledice njihive hajke i moje izolovonasti.16) Jedan od čuvenih seminara u Seriziju bio je prilika da se uskoro dve struje sretnu od 10. do 20. jula 1973. godine, održavao se neposredno posle druge dekade na kojoj je Derida takođe trebalo da učestvuje; dekade koju je Tel Quel posvetio Artou i Bataju, svrstavši ih pod okrilje kulturne revolucije. Pod rukovodstvom dvojca Moris de Gandijak – Bernar Potra koji je neobično postavio temu sastanka: Niče danas. Prisutno je bilo nekoliko grupa i stari i moderni ali i deridovci i delezovci. Odnosi između učesnika najčešće i jesu prigušeni, teorijski sukobi nisu ništa manje brojni, čak se Delezu upućuje pitanje: kako nameravate da napravite ekonomiju dekonstrukcije – Delez odgovara vrlo uljudno da ta metoda nema nikakve veze sa njegovom iako je on veoma poštuje. Dakle Delez će reći: Nipošto se ne postavljam kao komentator tekstova. Jedan tekst je za mene samo točkić u ekstratekstualnoj praksi. Ne treba komentarisati neki tekst metodom dekonstrukcije, ili nekom metodom tekstulane prakse, ili nekim drugim metodama, treba videti čemu to služi u ekstratekstualnoj praksi koja produžava tekst.17) Kritika posebna po sebi, ali usaglašena sa radikalnijom kritkom Fukoa, upućene nekoliko meseci ranije. Predavanje na seminaru u Seriziju koje će docnije biti objavljeno u samostalnoj knjižici Mamuse (Eperons), učiniće Deridino izlagenje legendarnim jer ga filozof posvećuje ženama. Ne postoji ni jedna žena, jedna istina po sebi o ženi po sebi, to je, u najmanju ruku Niče rekao, atioplogija je veoma raznolika, gomila majki, kćerki, sestra, usedelica, supruga, guvernanti, prostitutki, devica, staramajki… Iz samog tog razloga ne postoji istina o Ničeu ili o Ničeovom tekstu.18) Derida ide jednostavnim tragom svih tih ženskih likova, uz tvrđenje da pitanje žene ukida opoziciju koja se može pokazati između istinitog i neistinitog, preko čega diskvalifikuje hermeneutički projekat postuliranjem istinskog smisla nekog teksta i osobađanjem čitanja horizonta smisla bića ili istine bića.19) Ovo izlaganje nagoveštava budućnost, a to da li je moguće feminističko promišaljnje filozofije? U odgovoru na to pitanje Derida odgovara Fauziji Asad da bi: Da li ste mi postavili lično pitanje? Mnogo bih voleo da pišem kao neka žena, takođe. Pokušavam.20) Od ovog momenta stavljen je pečat na tajni savez između feminističkog pokreta i Deride, između Deride i žena, koje su oduvek bile potcenjene kao filozofi i a njihova socijalna i ontološki problem potisnut na marginu filozofije. Ne volim tajnu, to očigledno ima veze s tim što se ne svrstavam. Uvek se trgnem od straha ili užasa pred političkim prostorom, npr. javnim prostorom u kome nema mesta tajni. Za mene demokratija istog momenta postaje totalitarna kad zahteva da svako sve stavi na javno mesto i da ne postoji ništa u dubini duše. […] Ako ne čuvamo pravo na tajnu, nalazimo se u totalitarnom procesu.21) U jednom od svojih radijskih intervjua Žak Derida se pita: Zašto filozofi ćute o ulozi ljubavi u svom životu? Kakav je bio seksualni život Hegela ili Hajdegera; dok će docnije na jednom od seminara reći da je potrebna akademska revizija ljubavne priče o Hajdegeru i Hani Arent, koja je bila mnogo više od toga jer je bila involvirana filozofija, antagonizam, prijateljstvo i tajna. Kao što je bila veza između Silvije Agazanski i Deride koja je trajala niz godina, iz koje je rodjen sin Danijel. Ta veza bila je javna porodična tajna ali je u vreme predsedničkih izbora francuska javnost saznala o tome mnogo više nego što bi Žak Derida želeo. Silvija Agazanski se udaje za Lionela Žospena, kandidata na francuskim predsedničkim izborima 2002. godine. U tom svetlu; na uporno ćutanje Silvije Agazanski; štampa će provlačiti ovu ljubavnu aferu na svojim stupcima. Derida je uvek imao na umu privatnost i istinitost; kao što se usprotivio objavljivanju prepiske između Pola Celana i njegove supruge Žizel Lestranž, jer je smatrao da bi jedno takvo izdanje moglo biti varljivo bez drugih prepiski koji je Celan vodio sa Ingeborg Bahman i Ilianom Šmueli. Samo je privatnost istinita, priče su privid! Derida je imao potrebu da osvaja, bio je zavodnik i s godinama je sticao sigurnost. S početka se oblačio akademski sivo, neupadljivo, a tokom godina njegov stil postaje sve elegantniji. Ali nije sve u formi mnogo je više u suštini jer kao što kaže Margarit Diras o Žaku Deridi: Oduvek sam smatrala da Žak osvaja žene zato što ume da sluša. Kao što bi sam Derida rekao bila je to neka mešavina poistovećivanja i saosećanja kao da je osećao da su na njegovoj strani. S godinama je radije birao društvo žena više nego li muškaraca, i smatra se da su ga žene najbolje čitale. Uprkos svim Žakovim izletima brak izmedju Margarit i Žaka će ostati neuništiva zajednica, jer je supružnica bezuslovno verovala u Deridu kao i njegovu filozofsku misiju. Njena distanca prema Silviji Agazanski ili drugim ženama iz okruženja njenog supruga bila je prećutana uz nekoliko blagih gestova. Diskretna uloga i podrška kao i uloga porodice biće nezamenljiv faktor stabilnosti u životu i radu Žaka Deride. U vreme protivljenja seminaru Žaka Lakana na ENS-u još davne 1964. godine, direktor Rober Flasijer je već dugo tražio izgovor da ga se rastosilja. Smatrao je metod i način predavnja skaradnim; dok su Lakana, Luj Altiser i Žak Derida podržali, rekavši da su njegova predavanja sasvim ozbiljna: Zbog toga sam činio sve što je zavisilo od mene kako Lakanova predavačka aktivnost na École normale ne bude prekinuta – Derida. Međutim, sukob je bio neizbežan. Mnogo pre oštrog teorijskog sukoba sredinom sedamdesetih, odnosi između Lakana i Deride su počeli veoma loše, još od seminara u Baltimoru 1966. kad mu Lakan saopštava: Vi ne podnosite ono što sam ja već rekao ono što vi imate želju da kažete. Lakanova aluzija na Deridinu krađu ideja, polaganje prava nad pojmovima, i prenaglašena narcisoidnost bila je toliko očigledna, koji je prima facie zvezda Francuske dok je Derida tek početnik za njega! Sa te pozicije očekivao je da će na seminaru u Balitmoru, biti tako primljen, ali njegovo izlaganje jer nije dobro vladao francuskim pretvorilo se u lakrdiju kao i naslov: O strukturi kao inmitskovanju drugosti, što je pretpostavka svakog drugog subjekta – dok je izlaganje Deride bi sasvim pozitivno primljeno! Deridini prijatelji, bračni par Abraham i Marija Terek u Naklapanju Čoveka vuka, predlažu novo čitanje memoara Čoveka vuka, jednog od najslavnijih Frojdovih pacijenata.22) Ovaj slučaj su izmedju ostalih su komentarisali Lakan i Delez… Derida piše predgovor za ovu knjigu. Bračni par psihoanalitičara uvodi novu terminologiju, nove koncepte kao što su omotač mog ja i kripta, neka vrsta lažnog nesvesnog ja ispunjenog avetima, to jest fosilizovanim rečima, živim mrtvacima i stranim telima.23) Ovu knjigu s oduševljenjem prihvatiti Lakanovci. Nasuprot tome, knjiga će izazvati žestoki Lakanov osvt. Kritika će u najotrovnijem smislu biti upućena na račun Deride: Učinak filozofije je ono od čega bi Fuko hteo da se izvuče, ne misleći da se bavi filozofijom, ali, paradoksalno, njome se bavimo uvek više nego što mislimo, smatra Lakan. Nema ni jednog klizavijeg terena od filozofije, što i nije neki povod za ushićenje. Postoji nešto što me čudi – još više nego širenje mojih učenja, o mojim idejama, nešto što me još više čudi , a to što je Naklapanje Čoveka vuka ne samo što ne tonu nego čak rađaju mlade, i što je neko za koga nisam znao – istinu govoreći, mislim da taj ide na psihoanalizu – ali to je samo pretpostavka – neki Žak Derida napisao je predgovor tom naklapanju24) – takvo lupetanje, tako ću vam reći, ne mogu da vam kažem kako se nadam da ćete ih pogledati. Ovaj Lakanov intelektualni žongleraj izazvao je salvu smeha na pomen imena Deride u sali; na njegovom seminaru 11. januara 1977. godine, a sam Derida će se nekih deset godina docnije osvrnuti na ovu malicioznu kritiku na okruglom stolu Lakan s filozofima. Francuska scena sve više umara Žaka Deridu, neprihvatanje, odbijanje, kritike, marginalizacija na univerzitetu, dovode ga do očajanja. Derida je već izgradio prestižnu karijeru u Francuckoj, ali ostala je jedna velika francuska institucija na kojoj su predavali: Bergson, Merlo-Ponti, Levi Stros. Fuko, Rolan Bart – Koledž de Frans. Pjer Burdije je rešio da kandiduje Deridu u proleće 1990.godine, ali naišao je na mnogobrojne prepreke. Iako je situacija posle velikog broja teorijskih objavljenih radova i međunarodne slave izgledala povoljno, ispalo je suprotno od onog čemu se Burdije nadao. Deridina kaniditatura izaziva takvo protivljenje da se sam Burdije našao u čudu te je docnje izjavio da se osećao kao magarac. Derida stiče titulu počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu, uprkos brojnom protivljenju analitičkog filozofskog korpusa. Glavna protivnička struja smatra da je Derida zasnovao svoju karijeru na nizu dosetki i štosova bliskih dadaizmu, što je vrlo originalno ali ne zadovoljava merila da bude dostojan kandidat za počasni doktorat. U julu mesecu profesori Kembridža su pozvani da glasaju, tako da je većinskim brojem glasova 1992. godine Derida stekao naziv počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu. Međutim, Deridin uspeh u Americi je više nego očigledan. Američki faktor procvetao je sedamdesetih godina, činjenica da je Pol de Man izdejstvovao poziciju gostujućeg profesora svake godine na Jejlu, na Odseku za književne studije, u januaru 1975. Reference prema kojim je Žak u Francuskoj najbolje bio prihvaćen: (sosirovska lingvistika, lakanovska psihoanaliza, altiserovski marksizam), koji ne čine deo stečene kulture američkih studenta. Iznad svega, ta publika ima ograničena filozofska znanja jer preko Deride upoznaje Hegela, Huserla, Ničea, Hajdegera. U početku Derida govori isključivo francuski na američkim katedrama, ali tokom godina počinje da vlada i kolokvijalnim jezikom. U to vreme sreće Gajatri Čakavovrit Spivak, mladu Indijku koja će prevesti Gramatologiju na engleski jezik. Takođe je bitna knjiga French theory, Fransoa Kisea, u kome je ovaj filozof veoma dobro opisao ključni zaokret koji je Gajtari Spivak napravila predstavivši Hegela, Ničea, Frojda, Huserla i Hajdegera kao programatologe. U tom smislu Amerikanci će videti Deridu kao završnu tačku, neku formu empirijske misli koju su sami pripremili njegovi nemački prethodnici. Na američkim univerzitetima dekonstrukcija ulazi na mala vrata, ali postaje generalno prihvaćena teorija iz koje se izvlače modaliteti jednog novog pribeleženog čitanja književnih klasik. Za Deridu je ova pozicija bitna zbog intelektualnog zajedništva sa Polom de Manom, bez opterećivanja karijerom na američkim univerzitetima. Žak Derida je želeo i nastojao da bude beskonačno voljen ali je podjednako uzvraćao od detinjstva doslednom odanošću i ljubavlju. Podnosio je ljude koji su bezrezevno mogli da prihvate njegov genije. U javnim sukobima očekivao bezrezevnu podršku, dok je nekad dugo i lukavo čekao da uzvrati, a nekad je impulsivno bez kontrole odgovarao na napade koji su dolazili iz različitih uglova… Studenti su govorili da je uvek je bio otvoren za konsultacije, komunikaciju i pomaganje svojih štićenika. Ostaće zapamćen po svojoj torbi u kojoj je uvek nosio gotove zabeleške i pripremljena predavanja, spremljene replike na moguća pitanja za različite seminare i kongrese u Francuskoj i širom sveta. Takodje i po kultnim seminarima na Sorboni, ENS-u, Jelju, Irvajnu, koji su do poslednjeg mesta bili ispunjeni slušaocima. Poznat je i njegov veoma blizak odnos sa njegovim kajmanom/mentorom za filozofiju na École Normale Supérieure (ENS) Lujom Altiserom, kome u jednom trenutku najtežeg duševnog pada Derida postaje jedina porodica. Žak Derida će biti iskren prijatelj bivšem profesoru, do kraja Altiserovog života, bez obzira na neka politička razilaženja još u vreme ‘1968. godine, u dobu ideoloških i političkih previranja na ENS-u. Reklo bi se da je u doba šezdesetih to bila jedna staljinistička institucija, puna unutranjih rovovskih borbi medjusobno političkih suprotstavljenih frakcija! Prosto je neverovatno ćutanje ili potpuno slepilo francuske inteligencije na posledice kineske kulturne revolucije – reći će u jednom docnijem intervju Žak Derida. Ćutanje o posledicama kolonijalnog režima u Alžiru ili odnosu prema unutrašnjem konfliktu između Palestinaca i Izraela, o svemu tome će radikalno govoriti Derida u poznijim godinama. Dakle, ako bi se recimo u ono doba Derida deklarisao kao komunista, to je kao bi Kenedi izjavio da je Nemac. U vreme studentske erupcije 1968. godine Derida se držao po strani; iako je njegova teorija dekonstrukcije bila involirana u docnije liberalne posledice politike. To što je od komunističe partije i časopisa Te Quel te iz različitih ultra levičarskih pravaca kao glavni profesor na katedri na ENS-u podnosio ćuteći napade, po različitim povodima i osnovama: nije podnosio marksitički dogmatizam, mada će napisati knjigu kao jezgrovit odgovor i izazov Fukujami: Marksove sablasti.25) Medjutim tih godina kad se na stranicama časopisa Te Quel (1971–1973), vodila žestoka polemika o dijalektičkom materijalizmu, kulturnoj revoluciji u Kini, i lenjinizmu, Derida odbija dijalog o tome; ma koliko svaka akademska godina na ENS-u bila prožeta akademskim radikalizmom. Derida nikad nije bio član KPF, ni njen simpatizer; jer mu je staljinizam kao svaki anahroni dogmatizam bio nepodnošljiv otkako ga je video na ENS-u. Derida je želeo da ostane veran demokratskoj levici dok je KPF bila zatvorena u ljušturu, i vodila samoubilačku politiku. Gubila je na svim planovima, i bila izolovana u zemljama Varšavskog pakta. Ono što je zanimljivo jeste da je i altiserizam za Deridu predstavljao tvrdu struju u partiji, samobilačkije od Komunističke partije Francuske. Međutim, Altiseru bi trebalo da budemo zahvalni na obnovi teorijske misli. – veli Derida.26) Mnoga prijateljstva ostaju zaledjenja, a raskid sa časopisom Te Quelom u kojem je godinama objavljivao postaje definitivan, a napadi ne prestaju. U Pragu će mu se dogoditi početkom osamdesete velika neprijatnost, na povratku sa seminara koje je održavao za političke disidente; na izlasku iz Čehoslovačke; biće mu podmetnuta droga. Tek na oštar diplomatski protest Francuske, pustiće ga da izađe iz zemlje. Derida je tokom celog svog sistematskog rada pisao o Hajdegeru ali do planiranog sastanka između njih dvojice nikad nije došlo; iz više razloga. Hajdeger je smatrao je da su radovi Žaka Deride veoma bitni ali pitao se pitao po čemu su oni bili bitni za evropsku filozofsku misao. Međutim, Hajdegeru nije bilo moguće objasniti Deridino tumačenje huserlove misli; uz to, tadašnji belgijski fenomenolog Žak Taminioa bio je prinuđen da izbegne pominjanje pojma dekonstrukcija koje je i Hajdeger koristio. Poimanje termina Différance, (rAzlike) u nemačkom i francuskom jeziku bile su drastične te je bilo bolje i preskočiti ih. U oktobru 1973. godine Hajdger je umro tako da do susreta nikad nije ni došlo. Afere Pol De Man i Hajdeger 1987/88. se podjednako dotiču nacizma i pogađaju Deridu jer mu je Pol de Man bio blizak prijatelj, a Hajdeger sve i svja u filozofiji. Otkriće jednog novinara o Polu de Manu da je bio kolaboracionista u Belgiji za vreme okupacije biće jak udarac za Žaka. U vreme kad je publikovana u Njujork tajmsu brižljivo skrivana tajna ; Pol de Man je bio mrtav već četiri godie. Njujork tajms objavljuje na prvoj stranici 1987. godine: Yale Scholar found in the Nazi Papers. Potpuno se poklopivši sa aferom oko Hajdegera ona se obrušava na Deridu u najtežem momentu, jer je povoljna za povlačenje površnih paralela. Hajdegerovska debata je uglavnom evropska; tiče se Francuza koliko i Nemaca; dok je afera Pol de Mana isključivo drugi deo američki priče o nacizmu. Poput negativnih glasina o Ferdinandu Selinu i nacizmu tako i buka o Hajdegerovom angažmanu u IV rajhu, izbijaju na površinu iznova skoro svakih petnaest godina. Deridu se našao na meti optužbi Žan Pjer Faja još 1969. godine u vreme kad se pojavljuje knjiga Hajdeger i nacizam, Derida u to vreme objavljuje dela Psihé i knjigu O Duhu, pa je ovaj poslednje delo shvaćeno kao odgovor Farijasu. Medjutim, posle dugih rasprava biće organizovan susreta između Deride i Gadamera u Hajdelbergu na mestu gde je Hajdger održao čuveni govor Univerzitet u Novom rajhu – 1933. Susret, po mnogo čemu istorijski, biće prilika da jedan neposredan svedok pokuša da objasni Hajdegerevu zabludu; to veče Gadameru pruža priliku da govori posle dugogišnjeg ćutanja o jednom periodu. Postavlja se pitanje da li je bilo moguće ćutanje pred Polom Celanom o angažovanju na strani nacista u vreme Aušvica? Derida se usuđuje da postavi smelu hipotezu da je Hajdeger možda rekao sebi: osudu nacizma moći ću da izgovorim samo ako mogu da je izgovorim onim jezikom koji je po meri onog što sam već rekao nego i onoga što se tamo desilo… Deridine emocije i strasti nisu pobile istorijski fakticitet Hajdegerovog angažmana u nacističkom režimu; ali su dale povod zlim jezicima! Odbrana Pola de Mana, biće više emotivna Kao šum mora u školjci: rat za Pola de Mana. Pišući odbranu optuženog Derida, se izlaže rizicima, pruživši njegovim neprijatljima priliku za radikalan napad na njega. Afera De Man izaziva veliko talasanje na svim američkim univerzitetima, dovodeći do rascepa i u deridovskim krugovima u Americi. Reklo bi se obe afere su imale negativne konsekvence u to vreme po Deridu jer su bile: »Odbrana neodbranjivih stvari»! Izmedju ostalog Derida je objavio sedamdeset knjiga i mnogo eseja i članaka. Između ostalog Posmrtnu zvonjavu, u izdavačkoj kući Galilee, 1974, komparacija dva teksta Hegelovog kanonskog filozofskog teksta i Žaneovog, opscenog, u neviđenom format, dvostubačno. Na prvi pogled, dva teksta ne komuniciraju međusobno. Bez fusnota, uvoda, pogovora, desni stubac posvećen je Hegelovom poimanju porodice iz Filozofije prava, a drugi stubac Žaneovom delu, odsustvu porodice i razmetanju homoseksualnošću. Izdvajamo dela: La vérité en peinture, (Istina u slikarstvu) 1978., La Carte postale Razglednice (1980), jednu zagonetku koja ne razgraničava privatno i javno, svedočanstvo i fikciju, što ne sprečava Deridu da u naznakama ostavi imena ljudi, mesta, poverljive datume, intimne konverzacije, prepoznatljive događaje kao u slagalici, bez početka i kraja. Objavljuje i Psyché, Inventions de lautre, 1987. Cirkumfesije, nastaju 1991. u četri sloja: kao autobiografska anamneza, bdenje kraj majke na samrti, izvodi iz svezaka o obrezivanju, citati iz Ispovesti Svetog Avgustina. Smatra se da je ovo delo jedno od najimpresivnijih Deridinih dela koje je po svojoj posebnosti duboko emotivno. Iz jednog intervjua Osvaldu Munjozu; za El Pais, a koji se završava tradicionalnim Prustovim upitnikom, koji nikad nije objavljen jer je otkrivao više nego što bi Derida želeo,ovde ćemo citirati jedan: Derida: Moj san o sreći? “Da nastavim da sanjam.” U tom intrevju je sav onaj svet zagonetki i mozaika skrivenih u Razglednicama, Cirkumfesijama, spaljenoj prepisci sa Silvlijom Agazanski u portetu šezdesetogodišnjeg filozofa. Derida je kao lik iz Šekspirove Bure Prospero za koga je život isuviše kratak – da bi sve postigao, da bi sve uspeo da napiše, da odgovori na sva pisma iz korespodencije da podeli svoju ljubav i interesovanja sa svojim prijateljima. Pisanje je za njega uvek sa nekom unutrašnjom inspiracijom, povodom, uz zanimaciju za tehnike pisanja, a tekst je vrsta pasivne odluke u njemu samom kao piscu nema ničeg zanimljivog što bi mu dalo pravo da kaže: Evo knjige koje sam lični isplanirao, niko mi nije tražio.27) Jedna od tema koja opseda Deridu jeste opravdanost smrtne kazne; opominjući da su mnogi filozofi od Platona do Hegela, od Rusoa i Kanta, izričito, bez griže savesti opredelili za smrtnu kaznu. Kao da je čovek jedino živo biće koje uživa u zlu zarad samog zla. Iza Žaka Deride ostala je ogromna pisana zaostavština tako da je jedan deo arhive ostao pohranjen na Univerzitetu Irvajn Special Collection, a drugi zaveštan udruženju IMEC (Institut memoires de l’édition contemporaine) u Francuskoj.28) Benoa Peters je napisao sjano delo za buduće generacije, prikazavši Deridu u jednom novom svetlu kroz neograničenu radoznalost. Vreli temperament pretočen u duboku filozofsku sagu koju je smrt bezuslovno presekla. Niko ne zna šta bi nam još sve ostalo od Žaka Deride, a dovoljno je velika zaostavština da je i sama biografija povest filozofije povezana sa životom, ljubavlju, strastima, prijateljstvima, ljubavima, žestokim raskolima, intelektualnim polemikama. To je beleška o jednom vremenu i mnogi protagonisti pomenuti u biografiji su veoma važni, deo i evropske francuske kulturne baštine. Stoga je ova detaljno, istraživački ispisana knjiga o jednom životu čoveka čija je deviza bila: Radije kažem hoću – vredna svake pažnje čitalaca.29) Biografiju Žaka Deride prevele su Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović sa francuskog, dok se urednik Dejan Aničić potrudio bude sve preneseno u ovo srpsko izdanje Karposa iz originalnog izdanja. Ovo je još jedna knjige u ediciji Biografija, ove izdavačke kuće, vredna svake pažnje, posvećenog čitanja i istraživačkog rada, jer je puna detalja. Svakako značaj dokument jedne epohe čiji smo bili svedoci. Na koncu same Deridine reči iz Epitafa koji je sam sastavio sebi: Uvek birajte život i stalno potvđujte da ste živi. Filozofija dekonstrukcija poststrukturalizam derrida o gramatologiji jacques