Autor - osoba Erasmus Roterodamus, 1466-1536 = Erazmo Roterdamski, 1466-1536 Naslov Pohvala ludosti / Erazmo Roterdamski ; [prevela s latinskog izdanja iz 1676, Bazel, Darinka Nevenić Grabovac] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1984 Izdanje [3. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1984 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 151 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Nevenić-Grabovac, Darinka, 1910-1999 = Nevenić-Grabovac, Darinka, 1910-1999 Korać, Veljko, 1914-1991 = Korać, Veljko, 1914-1991 Zbirka Reč i misao. Ponovljena izdanja ; 208 Napomene Prevod dela : Stultitiac laus Erazmo Roterdamski / Veljko Korać : str. 147-[152]. Predmetne odrednice Erazmo Roterdamski, 1466-1536 Pohvala ludosti je jedno od najznačajnijih dela renesanse čiji je autor Erazmo Roterdamski. Napisana je u šesnaestom veku, 1509. godine. Prvo svetlo dana Pohvala ludosti je videla 1511 i to u Parizu, gde je odmah podvrgnuta napadima. To se dešava u slavno vreme Kopernika, Holbajna, Leonarda, Mikelanđela, Direra, Makijavelija, Mora i Lutera. U Erazmovoj ličnosti se prelamaju dva velika događaja svetskoistorijskih razmera – Otkriće Amerike i reformacija. Prvome Erazmo duguje intelektualno samopouzdanje, a drugome je, iako je to poricao, pripremio tlo. Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 – Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma. Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je verovatno 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu. Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista. Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogatstva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao naš Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. Ovaj budući kosmopolita čas bio je u Belgiji, čas u Nemačkoj, čas u Holandiji, ako nije bio u Italiji. Holanđanin po rođenju, umro je kao Švajcarac, u Bazelu, 1536. godine. Mogao je lako postati i Francuz. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljstvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Dani slave Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Uticaj na savremenike I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutim, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstvu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijatelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosti, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posledicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosti duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosti naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosti. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je sa krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogatstvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma. MG24

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski rečnik (Dictionnaire philosophique) je enciklopedijski rečnik koji je objavio Volter 1764. godine. Alfabetno organizovani članci često kritikuju katoličku crkvu, judaizam, islam, i druge institucije. Prvo izdanje, objavljeno u junu 1764, nosilo je naslov Dictionnaire philosophique portatif. Ono je imalo 344 strana i sastojalo se od 73 članaka. Kasnije verzije su proširene u dva toma i obuhvatale su 120 članaka. Prva izdanja je anonimno objavio Gabriel Graset u Ženevi. Zbog provokativnog sadržaja Rečnika, Volter je izabrao Groseta umesto svog uobičajenog izdavača da bi osigurao svoju anonimnost. Bilo je više izdanja i reprinta Rečnika tokom Volterovog života, ali su samo četiri od njih sadržala dodatke i modifikacije. Jedan drugi rad objavljen 1770. godine, Questions sur l`Encyclopédie, koji sadrži preoblikovane i izmenjene članke iz Francuske enciklopedije uređene u alfabetnom redosledu, naveo je mnoge editore da ga spoje sa Rečnikom (zajedno sa drugim manjim radovima) u jedinstveni opus. Rečnik je bio životni projekat za Voltera. On predstavlja kulminaciju njegovih gledišta o hrišćanstvu, Bogu, moralnosti i drugim temama. Fransoa Mari Arue (franc. François Marie Arouet; Pariz, 21. novembar 1694 — Pariz, 30. maj 1778), poznat pod književnim pseudonimom Volter (franc. Voltaire),[1] bio je francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, čiji je bio najznačajniji predstavnik. Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Ove ideje je predstavio 1759. i pritom nabrojao zla i zločine koje stvara zvanična Crkva. Za Voltera, progres društva i civilizacije nije moguć bez tolerancije. Njegov veliki protivnik je bilo hrišćanstvo i Rimokatolička crkva. Protivnici su ga optuživali za podrivanje prestiža crkve, a time i monarhije, što vodi opštoj degradaciji morala. Volter je bio svestran i plodan pisac, koji je proizveo radove u skoro svakoj literarnoj formi, uključujući drame, poeme, novele, eseje, i istorijske i naučne radove. On je napisao više od 20.000 pisama i veliki broj knjiga i pamfleta.[2] On je bio otvoren zagovornik građanskih sloboda, uprkos rizika da se time stavljao pod udar strogih zakona o cenzuri tog vremena. Kao satirični polemičar, on je u svojim radovima često kritikovao netoleranciju, verske dogme i francuske institucije svog vremena. Fransoa Mari Arue je najmlađe i jedino preživelo od petoro dece Fransoa Aruea, pisara i blagajnika, i Marije Margarite Omar, poreklom iz plemićke porodice iz provincije Poatu.[3] Neke spekulacije okružuju Volterov datum rođenja, zato što je on tvrdio da je rođen 20. februara 1694. kao nelegalni sin plemića, Geren de Rošbrun ili Rokbrun.[4] Njegova dva starija brata — Armand-Fransoa i Robert — umrli su u ranom detinjstvu, i njegov preživeli brat Armand i sestra Margarita-Katrin su bili devet odnosno sedam godina stariji. [5] U porodici je imao nadimak „Zozo”. Volter je kršten 22. novembra 1694, u prisustvu Fransoa de Šatonefa i Marije Domard, supruge rođaka njegove majke, kao kumovima.[6] Kao mladić, pohađao je jezuitsku gimnaziju (1704–1711), gde je učio latinski, teologiju, i retoriku;[7] kasnije u životu je savladao italijanski, španski i engleski.[8] Počeo da studira pravo, koje je kasnije napustio. Do vremena kad je napustio školu, Volter je odlučio da želi da postane pisac, protiv želja svog oca, koji je želeo da on postane advokat.[9] Volter je pretvarajući se da radi u Parizu kao pomoćnik notara, provodio najveći deo svog vremena pišući poeziju. Kada je njegov otac saznao, on je poslao Voltera da studira pravo, ovog puta u Kanu u Normandiji. Međutim, mladić je nastavio da piše, stvarajući eseje i istorijske studije. Volterova duhovitost ga je učinila popularnim među nekim od aristokratskih porodica s kojima je družio. Godine 1713, njegov otac mu je našao sekretarski posao kod novog francuskog ambasadora u Holandiji, markiza Šatonefa, brata Volterovog kuma.[10] U Hagu, Volter se zaljubio u Katrin Olimp Dunoje (poznatu kao Pimpet), koja je bila francuski protestantski izbeglica.[10] Njihovu aferu, koja je smatrana skandaloznom, otkrio je Šatonef, te je Volter morao da se vrati za Francusku do kraja godine.[11] Volter je robijao u Bastilji od 16. maja 1717. do 15. aprila 1718. u ćeliji bez prozor.[12] Najveći deo Volterovog ranog života ze vezan za Pariz. Od rane mladosti, Volter je imao problema sa vlastima zbog kritikovanja vlade. Rezultat toga je da je dva puta bio osuđivan na zatvorske kazne i da je jednom bio u privremenom egzilu u Engleskoj. Jedan satirični stih, u kojem je Volter optužio reganta Filipa Orleanskog za incest sa svojom ćerkom, rezultirao je jedanaestomesečnim zatvaranjem u tamnici Bastilja.[13] Tu je napisao tragediju „Edip“, čije ga je prvo izvođenje proslavilo.[14] U periodu 1717—1726. u Parizu doživljava velike književne uspehe. Tim kričarskim i finansijskim uspesima uspostavio je svoju reputaciju.[15] Regant i kralj Džordž I dodelili su Volteru medalje kao znak njihove zahvalnosti.[16] Zbog intriga je proteran iz Francuske 1726, pa odlazi u Englesku gde provodi tri godine. Tu je proučavao političke i prirodne nauke, filozofiju i književnost. Zbog izdavanja svojih „Filozofskih pisama“ ponovo je proteran 1734, i sklanja se u Lorenu kod Markize de Šatele sa kojom je živeo 15 godina. Njih dvoje su sakupili ogromnu biblioteku i zajednički izvodili naučne eksperimente inspirisane radovima Isaka Njutna. Godine 1751. odlazi kod kralja Fridriha II u Potsdam, ali su se njihovi odnosi zaoštrili, tako da se 1753. naselio u Švajcarskoj. Sa preko 70 godina, u izbeglištvu daleko od Pariza, u dvorcu Fernej, pisao je članke u kojima se sam borio protiv religijske netolerancije. Stvorio je ogromnu reputaciju među prosvećenim elitame Evrope. Kada se vratio u Pariz 1778. narod ga je pozdravljao ovacijama: „Ovo je Don Kihot nesrećnih!“. Volter nije, za razliku od većine svojih savremenika, pristalica republike. On smatra da će se ideje prosvetiteljstva ostvariti nastojanjima prosvećenog dela vladajućih elita. Njegov ideal je umerena i liberalna monarhija.[17][18] Često je boravio na dvorovima vladara. Voleo je luksuz, bankete i zadovoljstva učene konverzacije, koju je, uz teatar, smatrao vrhunskim dostignućem društvenog života. Materijalno bogatstvo je za njega bila garancija slobode i nezavisnosti pisca. Kao vešt manipulator sa novcem i prijatelj uticajnih finansijera, uspeo je da sakupi bogatstvo od čije rente je živeo. Bio je hronično lošeg zdravlja, verovatno na psihosomatskoj osnovi, ali je zadržao energiju i svežinu duha sve do svoje smrti u 84. godini. Volter je, zajedno sa svojim suparnikom Žan Žakom Rusoom, smatran pretečom Francuske revolucije. Francuska republika ga i danas smatra oličenjem ideala laičke države. Adaptacija imena Volter Autor je adaptirao ime Volter 1718, nakon njegovog zatvaranja u Bastilji. Poreklo tog imena nije potpuno jasno. Pseudonim Volter, Fransoa Mari je stvorio 1718. anagramiranjem svog imena: Arue, Mlađi - AROUET L(e) J(eune), latinski AROVETLI.[19] Prema porodičnoj tradiciji među potomcima njegove sestre, on je bio poznat kao le petit volontaire („determinisani mališan”) kao dete, i on je uskrsnuo varijantu tog imena u svom odraslom životu.[20] Ovo ime isto tako preokreće slogove reči Airvault, rodnog grada njegove porodice u regionu Puatu.[21] Ričard Holms[22] podržava anagramatičku derivaciju imena, ali dodaje da bi pisac poput Voltera isto tako nameravao da ono saopštava konotacije brzine i smelosti. One dolaze iz asocijacija sa rečima kao što su voltige (akrobatika na trapezu ili konju), volte-face (okretanje radi suočavanja sa neprijateljom), i volatile (originalno, bilo koje krilato stvorenje). „Arue” nije bilo plemenito ime podobno njegovom rastućem ugledu, posebno imajući u vidu da se to ime rimuje sa à rouer („biti pretučen”) i roué („razvratan”). U pismu Žan-Batist Rusou u martu 1719, Volter na kraju piše da ako Ruso želi da mu napiše odgovor, on bi trebalo da adresira pismo na gospodina de Voltera. Objašnjenje je dato u postskriptumu: „J`ai été si malheureux sous le nom d`Arouet que j`en ai pris un autre surtout pour n`être plus confondu avec le poète Roi”, (Bio sam tako nezadovoljan imenom Arue, tako da sam uzeo drugo, prvenstveno da ne bih više bio zamenjivan za pesnika Rua.)[23] To se verovatno odnosi na Adene le Rua (franc. Adenes le Roi), jer je dvoglas oi u to vreme bio izgovaran poput modernog ouai, tako da postoji jasna sličnost sa Arouet, i to je moglo biti deo njegovog razloga. Poznato je da je Volter isto tako koristio bar 178 različitih književničkih pseudonima tokom svog života.[24] La Anrijada i Marijamna Volterov sledeći pozorišni komad, Artémire, sa radnjom smeštenom u antičkoj Makedoniji, otvoren je 15. februara 1720. To je bio neuspeh i samo su fragmenti teksta preživeli.[25] On se umesto toga okrenuo radu na epičkoj poemi o Anriju IV od Francuske koju je započeo početkom 1717.[26] Njegov zahtev za licencu za objavljivanje je odbijen, te se u avgustu 1722 Volter uputio na sever u potrazi za izdavačem izvan Francuske. Na putovanju ga je pratila njegova ljubavnica, Mari-Margarita de Rupelmond, koja je bila mlada udovica.[27] U Briselu se Volter sastajao sa Rusoom nekoliko dana, pre nego što je sa svojom ljubavnicom nastavio put na sever. Izdavač je na kraju obezbeđen u Hagu.[28] U Holandiji, Volter bio je pogođen i impresioniran otvarenošću i tolerancijom holandskog društva.[29] Po svom povratku u Francusku, on je obezbedio još jednog izdavača u Ruanu, koji se složio da objavi La Henriade u tajnosti.[30] Nakon što se Volter oporavio od jednomesečne infekcije boginjama u novembru 1723, prve kopije su prokrijumčarene u Pariz i distribuirane.[31] Dok je poema odmah bila uspešna, Volterov je novi pozorišni komad Mariamne doživeo neuspeh kad je prvi put predstava otvorena u martu 1724.[32] U znatnoj meri prerađena, predstava je ponovo otvorena u Comédie-Française u aprilu 1725, i ovog puta je imala mnogo bolji prijem.[32] Ona je bila među zabavnim aktivnostima pruženim u okviru venčanja Luja XV i Marije Lešćinske u septembru 1725.[32] Velika Britanija Početkom 1726, mladi francuski plemić, Ševalije de Rohan-Šabot, narugivao se Volteru zbog njegove promene imena, te mu je Volter odbrusio da će njegovo ime biti počastvovano, dok će Rohan obeščastiti svoje.[33] Razbesneli, de Rohan je organizovao da nekoliko nasilnika pretuku Voltera nekoliko dana kasnije.[34] Tražeći nadoknadu, obeštećenje ili osvetu, Volter je izazvao de Rohana na duel, ali je aristokratska familija de Rohan izdejstvovala da Volter bude uhapšen i zatvoren u Bastilju 17. aprila 1726, bez suđenja ili mogućnosti da odbrani sebe.[35][36] Strahujući od neograničene zatvorske kazne, Volter je predložio je da bude prognan u Englesku kao alternativna kazna, što su francuske vlasti prihvatile.[37] Dana 2. maja, on je pod pratnjom odveden iz Bastilje do Kalea, gde se ukrcao na brod za Britaniju.[38] Elémens de la philosophie de Neuton, 1738 U Engleskoj, Volter je živeo uglavnom u Vandsvortu. Jedan od njegovih poznanika je tamo bio Everard Fokener.[39] Od decembra 1727 do juna 1728 on je stanovao u Mejden Lejnu, Kovent Garden, lokaciji koja je sada obeležena plaketom, da bi bio blizo svog britanskog izdavača.[40] Volter je cirkulisao kroz englesko visoko društvo, sastajući se sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom, Džonatanom Sviftom, damom Mari Vortli Montagju, Sarom, vojvodkinjom od Marlbora, i mnogim drugim članovima plemstva i kraljevske porodice.[41] Volterov egzil u Velikoj Britaniji je u velikoj meri uticao na njegova razmišljanja. On je bio intrigiran britanskom ustavnom monarhijom, koja je bila u kontrastu sa francuskim apsolutizmom, kao i velikom podrškom za slobodu govora i religije u toj zemlji.[42] Na njega su uticali pisci tog doba, a razvio je i interest za ranu englesku literaturu, posebno radove Šekspira, koji je još uvek bio relativno nepoznat u kontinentalnoj Evropi.[43] Uprkos isticanju njegovih odstupanja od neoklasičnih standarda, Volter je video Šekspira kao primer koji bi francuski pisci mogli da emuliraju, pošto je francuskoj drami, uprkos toga što je bila u većoj meri polirana, nedostajala akcija na sceni. Kasnije, međutim, kad je Šekspirov uticaj počeo da raste u Francuskoj, Volter je pokušao da uspostavi suprotan primer putem svojih vlastitih drama, ocrnjujući ono što je on smatrao šekspirovskim varvarizmom. Moguće je da je Volter bio prisutan na sahrani Isaka Njutna,[44] i upoznao Njutnovu nećaku, Katrin Barton.[40] Godine 1727, on je objavio dva eseja na englekom, Upon the Civil Wars of France, Extracted from Curious Manuscripts („Nakon građanskih ratova u Francuskoj, izvučeno iz zanimljivih rukopisa”), i Upon Epic Poetry of the European Nations, from Homer Down to Milton („O epskoj poeziji evropskih zemalja, od Homera do Miltona”).[40] Nakon dve i po godine u egzilu, Volter se vratio u Francusku, i nakon što je nekoliko meseci živeo u Djepu, vlasti su mu dozvolile da se vrati u Pariz.[45] Na jednoj večeri, francuski matematičar Šarl Mari de la Kondamin je predložio kupovinu lutrije koju je organizovala francuska vlada radi isplate dugova, i Volter se pridružio konzorcijumu, zarađujući oko milion livra.[46] On je pametno uložio novac i na osnovu toga uspeo da ubedi revizorsko veće da je bio dobrog ponašanja i da je sposoban da preuzme kontrolu nad kapitalnim nasleđem od svog oca kojim je do tada upravljao poverilački fond. Nakon toga je bio nesporno bogat.[47][48] Dalji uspesi su sledili, 1732. godine, sa njegovim dramskim komadom Zair, koji je kad je objavljen 1733. godine nosio posvetu Fokeneru koji je hvalio englesku slobodu i trgovinu.[49] U to vreme objavio je svoja gledišta o britanskim stavovima prema vladi, literaturi, religiji i nauci u kolekciji eseja u obliku pisama pod naslovom Pisma vezana za englesku naciju (London, 1733).[50] Godine 1734, ona su objavljena u Francuskoj kao Lettres philosophiques u Ruanu.[51][note 1] Zato što je izdavač objavio knjigu bez odobrenja kraljevskog cenzora i pošto je Volter smatrao britansku ustavnu monarhiju naprednijom i da su u njoj ljudskih prava više poštovana (posebno u pogledu religijske tolerancije) nego u Francuskoj, francusko izdanje Pisama uzrokovalo je ogromni skandal; knjiga je bila javno spaljivana i zabranjena, a Volter je bio prisiljen da ponovo napusti Pariz. Književna dela Od Volterovog literarnog dela danas su posebno značajna filozofska dela u prozi - priče i romani. Od njih su najpoznatiji roman „Kandid“ (Candide), „Filozofska pisma“ (Lettres philosophiques), „Filozofski rečnik“ (Dictionnaire philosophique) i njegovih 40.000 pisama, od kojih su 15.000 organizovana u 13 tomova „Plejada“ (la Pléiade). Njegova pozorišna dela je za Volterovog života videlo oko 2 miliona ljudi.[52] Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika XVIII veka. Ovaj deo njegovog stvaralaštva je danas zanemaren. Malo je književnika koji su francuski jezik koristili tako dobro kao Volter; njegove rečenice su kratke i jednostavne, elegantne i uvek precizne. Volterov smeo osećaj za ironiju je legendaran....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski rečnik (Dictionnaire philosophique) je enciklopedijski rečnik koji je objavio Volter 1764. godine. Alfabetno organizovani članci često kritikuju katoličku crkvu, judaizam, islam, i druge institucije. Prvo izdanje, objavljeno u junu 1764, nosilo je naslov Dictionnaire philosophique portatif. Ono je imalo 344 strana i sastojalo se od 73 članaka. Kasnije verzije su proširene u dva toma i obuhvatale su 120 članaka. Prva izdanja je anonimno objavio Gabriel Graset u Ženevi. Zbog provokativnog sadržaja Rečnika, Volter je izabrao Groseta umesto svog uobičajenog izdavača da bi osigurao svoju anonimnost. Bilo je više izdanja i reprinta Rečnika tokom Volterovog života, ali su samo četiri od njih sadržala dodatke i modifikacije. Jedan drugi rad objavljen 1770. godine, Questions sur l`Encyclopédie, koji sadrži preoblikovane i izmenjene članke iz Francuske enciklopedije uređene u alfabetnom redosledu, naveo je mnoge editore da ga spoje sa Rečnikom (zajedno sa drugim manjim radovima) u jedinstveni opus. Rečnik je bio životni projekat za Voltera. On predstavlja kulminaciju njegovih gledišta o hrišćanstvu, Bogu, moralnosti i drugim temama. Fransoa Mari Arue (franc. François Marie Arouet; Pariz, 21. novembar 1694 — Pariz, 30. maj 1778), poznat pod književnim pseudonimom Volter (franc. Voltaire),[1] bio je francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, čiji je bio najznačajniji predstavnik. Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Ove ideje je predstavio 1759. i pritom nabrojao zla i zločine koje stvara zvanična Crkva. Za Voltera, progres društva i civilizacije nije moguć bez tolerancije. Njegov veliki protivnik je bilo hrišćanstvo i Rimokatolička crkva. Protivnici su ga optuživali za podrivanje prestiža crkve, a time i monarhije, što vodi opštoj degradaciji morala. Volter je bio svestran i plodan pisac, koji je proizveo radove u skoro svakoj literarnoj formi, uključujući drame, poeme, novele, eseje, i istorijske i naučne radove. On je napisao više od 20.000 pisama i veliki broj knjiga i pamfleta.[2] On je bio otvoren zagovornik građanskih sloboda, uprkos rizika da se time stavljao pod udar strogih zakona o cenzuri tog vremena. Kao satirični polemičar, on je u svojim radovima često kritikovao netoleranciju, verske dogme i francuske institucije svog vremena. Fransoa Mari Arue je najmlađe i jedino preživelo od petoro dece Fransoa Aruea, pisara i blagajnika, i Marije Margarite Omar, poreklom iz plemićke porodice iz provincije Poatu.[3] Neke spekulacije okružuju Volterov datum rođenja, zato što je on tvrdio da je rođen 20. februara 1694. kao nelegalni sin plemića, Geren de Rošbrun ili Rokbrun.[4] Njegova dva starija brata — Armand-Fransoa i Robert — umrli su u ranom detinjstvu, i njegov preživeli brat Armand i sestra Margarita-Katrin su bili devet odnosno sedam godina stariji. [5] U porodici je imao nadimak „Zozo”. Volter je kršten 22. novembra 1694, u prisustvu Fransoa de Šatonefa i Marije Domard, supruge rođaka njegove majke, kao kumovima.[6] Kao mladić, pohađao je jezuitsku gimnaziju (1704–1711), gde je učio latinski, teologiju, i retoriku;[7] kasnije u životu je savladao italijanski, španski i engleski.[8] Počeo da studira pravo, koje je kasnije napustio. Do vremena kad je napustio školu, Volter je odlučio da želi da postane pisac, protiv želja svog oca, koji je želeo da on postane advokat.[9] Volter je pretvarajući se da radi u Parizu kao pomoćnik notara, provodio najveći deo svog vremena pišući poeziju. Kada je njegov otac saznao, on je poslao Voltera da studira pravo, ovog puta u Kanu u Normandiji. Međutim, mladić je nastavio da piše, stvarajući eseje i istorijske studije. Volterova duhovitost ga je učinila popularnim među nekim od aristokratskih porodica s kojima je družio. Godine 1713, njegov otac mu je našao sekretarski posao kod novog francuskog ambasadora u Holandiji, markiza Šatonefa, brata Volterovog kuma.[10] U Hagu, Volter se zaljubio u Katrin Olimp Dunoje (poznatu kao Pimpet), koja je bila francuski protestantski izbeglica.[10] Njihovu aferu, koja je smatrana skandaloznom, otkrio je Šatonef, te je Volter morao da se vrati za Francusku do kraja godine.[11] Volter je robijao u Bastilji od 16. maja 1717. do 15. aprila 1718. u ćeliji bez prozor.[12] Najveći deo Volterovog ranog života ze vezan za Pariz. Od rane mladosti, Volter je imao problema sa vlastima zbog kritikovanja vlade. Rezultat toga je da je dva puta bio osuđivan na zatvorske kazne i da je jednom bio u privremenom egzilu u Engleskoj. Jedan satirični stih, u kojem je Volter optužio reganta Filipa Orleanskog za incest sa svojom ćerkom, rezultirao je jedanaestomesečnim zatvaranjem u tamnici Bastilja.[13] Tu je napisao tragediju „Edip“, čije ga je prvo izvođenje proslavilo.[14] U periodu 1717—1726. u Parizu doživljava velike književne uspehe. Tim kričarskim i finansijskim uspesima uspostavio je svoju reputaciju.[15] Regant i kralj Džordž I dodelili su Volteru medalje kao znak njihove zahvalnosti.[16] Zbog intriga je proteran iz Francuske 1726, pa odlazi u Englesku gde provodi tri godine. Tu je proučavao političke i prirodne nauke, filozofiju i književnost. Zbog izdavanja svojih „Filozofskih pisama“ ponovo je proteran 1734, i sklanja se u Lorenu kod Markize de Šatele sa kojom je živeo 15 godina. Njih dvoje su sakupili ogromnu biblioteku i zajednički izvodili naučne eksperimente inspirisane radovima Isaka Njutna. Godine 1751. odlazi kod kralja Fridriha II u Potsdam, ali su se njihovi odnosi zaoštrili, tako da se 1753. naselio u Švajcarskoj. Sa preko 70 godina, u izbeglištvu daleko od Pariza, u dvorcu Fernej, pisao je članke u kojima se sam borio protiv religijske netolerancije. Stvorio je ogromnu reputaciju među prosvećenim elitame Evrope. Kada se vratio u Pariz 1778. narod ga je pozdravljao ovacijama: „Ovo je Don Kihot nesrećnih!“. Volter nije, za razliku od većine svojih savremenika, pristalica republike. On smatra da će se ideje prosvetiteljstva ostvariti nastojanjima prosvećenog dela vladajućih elita. Njegov ideal je umerena i liberalna monarhija.[17][18] Često je boravio na dvorovima vladara. Voleo je luksuz, bankete i zadovoljstva učene konverzacije, koju je, uz teatar, smatrao vrhunskim dostignućem društvenog života. Materijalno bogatstvo je za njega bila garancija slobode i nezavisnosti pisca. Kao vešt manipulator sa novcem i prijatelj uticajnih finansijera, uspeo je da sakupi bogatstvo od čije rente je živeo. Bio je hronično lošeg zdravlja, verovatno na psihosomatskoj osnovi, ali je zadržao energiju i svežinu duha sve do svoje smrti u 84. godini. Volter je, zajedno sa svojim suparnikom Žan Žakom Rusoom, smatran pretečom Francuske revolucije. Francuska republika ga i danas smatra oličenjem ideala laičke države. Adaptacija imena Volter Autor je adaptirao ime Volter 1718, nakon njegovog zatvaranja u Bastilji. Poreklo tog imena nije potpuno jasno. Pseudonim Volter, Fransoa Mari je stvorio 1718. anagramiranjem svog imena: Arue, Mlađi - AROUET L(e) J(eune), latinski AROVETLI.[19] Prema porodičnoj tradiciji među potomcima njegove sestre, on je bio poznat kao le petit volontaire („determinisani mališan”) kao dete, i on je uskrsnuo varijantu tog imena u svom odraslom životu.[20] Ovo ime isto tako preokreće slogove reči Airvault, rodnog grada njegove porodice u regionu Puatu.[21] Ričard Holms[22] podržava anagramatičku derivaciju imena, ali dodaje da bi pisac poput Voltera isto tako nameravao da ono saopštava konotacije brzine i smelosti. One dolaze iz asocijacija sa rečima kao što su voltige (akrobatika na trapezu ili konju), volte-face (okretanje radi suočavanja sa neprijateljom), i volatile (originalno, bilo koje krilato stvorenje). „Arue” nije bilo plemenito ime podobno njegovom rastućem ugledu, posebno imajući u vidu da se to ime rimuje sa à rouer („biti pretučen”) i roué („razvratan”). U pismu Žan-Batist Rusou u martu 1719, Volter na kraju piše da ako Ruso želi da mu napiše odgovor, on bi trebalo da adresira pismo na gospodina de Voltera. Objašnjenje je dato u postskriptumu: „J`ai été si malheureux sous le nom d`Arouet que j`en ai pris un autre surtout pour n`être plus confondu avec le poète Roi”, (Bio sam tako nezadovoljan imenom Arue, tako da sam uzeo drugo, prvenstveno da ne bih više bio zamenjivan za pesnika Rua.)[23] To se verovatno odnosi na Adene le Rua (franc. Adenes le Roi), jer je dvoglas oi u to vreme bio izgovaran poput modernog ouai, tako da postoji jasna sličnost sa Arouet, i to je moglo biti deo njegovog razloga. Poznato je da je Volter isto tako koristio bar 178 različitih književničkih pseudonima tokom svog života.[24] La Anrijada i Marijamna Volterov sledeći pozorišni komad, Artémire, sa radnjom smeštenom u antičkoj Makedoniji, otvoren je 15. februara 1720. To je bio neuspeh i samo su fragmenti teksta preživeli.[25] On se umesto toga okrenuo radu na epičkoj poemi o Anriju IV od Francuske koju je započeo početkom 1717.[26] Njegov zahtev za licencu za objavljivanje je odbijen, te se u avgustu 1722 Volter uputio na sever u potrazi za izdavačem izvan Francuske. Na putovanju ga je pratila njegova ljubavnica, Mari-Margarita de Rupelmond, koja je bila mlada udovica.[27] U Briselu se Volter sastajao sa Rusoom nekoliko dana, pre nego što je sa svojom ljubavnicom nastavio put na sever. Izdavač je na kraju obezbeđen u Hagu.[28] U Holandiji, Volter bio je pogođen i impresioniran otvarenošću i tolerancijom holandskog društva.[29] Po svom povratku u Francusku, on je obezbedio još jednog izdavača u Ruanu, koji se složio da objavi La Henriade u tajnosti.[30] Nakon što se Volter oporavio od jednomesečne infekcije boginjama u novembru 1723, prve kopije su prokrijumčarene u Pariz i distribuirane.[31] Dok je poema odmah bila uspešna, Volterov je novi pozorišni komad Mariamne doživeo neuspeh kad je prvi put predstava otvorena u martu 1724.[32] U znatnoj meri prerađena, predstava je ponovo otvorena u Comédie-Française u aprilu 1725, i ovog puta je imala mnogo bolji prijem.[32] Ona je bila među zabavnim aktivnostima pruženim u okviru venčanja Luja XV i Marije Lešćinske u septembru 1725.[32] Velika Britanija Početkom 1726, mladi francuski plemić, Ševalije de Rohan-Šabot, narugivao se Volteru zbog njegove promene imena, te mu je Volter odbrusio da će njegovo ime biti počastvovano, dok će Rohan obeščastiti svoje.[33] Razbesneli, de Rohan je organizovao da nekoliko nasilnika pretuku Voltera nekoliko dana kasnije.[34] Tražeći nadoknadu, obeštećenje ili osvetu, Volter je izazvao de Rohana na duel, ali je aristokratska familija de Rohan izdejstvovala da Volter bude uhapšen i zatvoren u Bastilju 17. aprila 1726, bez suđenja ili mogućnosti da odbrani sebe.[35][36] Strahujući od neograničene zatvorske kazne, Volter je predložio je da bude prognan u Englesku kao alternativna kazna, što su francuske vlasti prihvatile.[37] Dana 2. maja, on je pod pratnjom odveden iz Bastilje do Kalea, gde se ukrcao na brod za Britaniju.[38] Elémens de la philosophie de Neuton, 1738 U Engleskoj, Volter je živeo uglavnom u Vandsvortu. Jedan od njegovih poznanika je tamo bio Everard Fokener.[39] Od decembra 1727 do juna 1728 on je stanovao u Mejden Lejnu, Kovent Garden, lokaciji koja je sada obeležena plaketom, da bi bio blizo svog britanskog izdavača.[40] Volter je cirkulisao kroz englesko visoko društvo, sastajući se sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom, Džonatanom Sviftom, damom Mari Vortli Montagju, Sarom, vojvodkinjom od Marlbora, i mnogim drugim članovima plemstva i kraljevske porodice.[41] Volterov egzil u Velikoj Britaniji je u velikoj meri uticao na njegova razmišljanja. On je bio intrigiran britanskom ustavnom monarhijom, koja je bila u kontrastu sa francuskim apsolutizmom, kao i velikom podrškom za slobodu govora i religije u toj zemlji.[42] Na njega su uticali pisci tog doba, a razvio je i interest za ranu englesku literaturu, posebno radove Šekspira, koji je još uvek bio relativno nepoznat u kontinentalnoj Evropi.[43] Uprkos isticanju njegovih odstupanja od neoklasičnih standarda, Volter je video Šekspira kao primer koji bi francuski pisci mogli da emuliraju, pošto je francuskoj drami, uprkos toga što je bila u većoj meri polirana, nedostajala akcija na sceni. Kasnije, međutim, kad je Šekspirov uticaj počeo da raste u Francuskoj, Volter je pokušao da uspostavi suprotan primer putem svojih vlastitih drama, ocrnjujući ono što je on smatrao šekspirovskim varvarizmom. Moguće je da je Volter bio prisutan na sahrani Isaka Njutna,[44] i upoznao Njutnovu nećaku, Katrin Barton.[40] Godine 1727, on je objavio dva eseja na englekom, Upon the Civil Wars of France, Extracted from Curious Manuscripts („Nakon građanskih ratova u Francuskoj, izvučeno iz zanimljivih rukopisa”), i Upon Epic Poetry of the European Nations, from Homer Down to Milton („O epskoj poeziji evropskih zemalja, od Homera do Miltona”).[40] Nakon dve i po godine u egzilu, Volter se vratio u Francusku, i nakon što je nekoliko meseci živeo u Djepu, vlasti su mu dozvolile da se vrati u Pariz.[45] Na jednoj večeri, francuski matematičar Šarl Mari de la Kondamin je predložio kupovinu lutrije koju je organizovala francuska vlada radi isplate dugova, i Volter se pridružio konzorcijumu, zarađujući oko milion livra.[46] On je pametno uložio novac i na osnovu toga uspeo da ubedi revizorsko veće da je bio dobrog ponašanja i da je sposoban da preuzme kontrolu nad kapitalnim nasleđem od svog oca kojim je do tada upravljao poverilački fond. Nakon toga je bio nesporno bogat.[47][48] Dalji uspesi su sledili, 1732. godine, sa njegovim dramskim komadom Zair, koji je kad je objavljen 1733. godine nosio posvetu Fokeneru koji je hvalio englesku slobodu i trgovinu.[49] U to vreme objavio je svoja gledišta o britanskim stavovima prema vladi, literaturi, religiji i nauci u kolekciji eseja u obliku pisama pod naslovom Pisma vezana za englesku naciju (London, 1733).[50] Godine 1734, ona su objavljena u Francuskoj kao Lettres philosophiques u Ruanu.[51][note 1] Zato što je izdavač objavio knjigu bez odobrenja kraljevskog cenzora i pošto je Volter smatrao britansku ustavnu monarhiju naprednijom i da su u njoj ljudskih prava više poštovana (posebno u pogledu religijske tolerancije) nego u Francuskoj, francusko izdanje Pisama uzrokovalo je ogromni skandal; knjiga je bila javno spaljivana i zabranjena, a Volter je bio prisiljen da ponovo napusti Pariz. Književna dela Od Volterovog literarnog dela danas su posebno značajna filozofska dela u prozi - priče i romani. Od njih su najpoznatiji roman „Kandid“ (Candide), „Filozofska pisma“ (Lettres philosophiques), „Filozofski rečnik“ (Dictionnaire philosophique) i njegovih 40.000 pisama, od kojih su 15.000 organizovana u 13 tomova „Plejada“ (la Pléiade). Njegova pozorišna dela je za Volterovog života videlo oko 2 miliona ljudi.[52] Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika XVIII veka. Ovaj deo njegovog stvaralaštva je danas zanemaren. Malo je književnika koji su francuski jezik koristili tako dobro kao Volter; njegove rečenice su kratke i jednostavne, elegantne i uvek precizne. Volterov smeo osećaj za ironiju je legendaran....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno. Sve ostalo uredno! Pomračenje razloga je knjiga Maksa Horkheimera iz 1947. U kojoj autor govori o tome kako su nacisti uspeli da projektuju svoj dnevni red kao `razuman`, ali takođe identifikuje pragmatizam Johna Deveia kao problematičnog, zbog njegovog naglasak na instrumentalnoj dimenziji rezonovanja.... Maks Horkhajmer (nem. Max Horkheimer; Štutgart, 14. februar 1895 — Nirnberg, 7. jul 1973) je bio nemački filozof i sociolog jevrejskog porekla, jedan od utemeljivača kritičke teorije društva i direktor čuvenog Frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja. Njegovi najznačajniji radovi uključuju Pomračenje uma (engl. ”Eclipse of Reason”) (1947), „Između filozofije i socijalne nauke“ (engl. “Between Philosophy and Social Science”) (1930 – 1938) i zajedno sa Teodorom Adornom, napisao je naširoko poznatu knjigu Dijalektika prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment). Kroz Frankfurtski Institut je uticao na ostvarenje velikog broja drugih značajnih radova. Detinjstvo Maks Horkhajmer je rođen 14. februara 1895. godine u Štutgartu tadašnjeg Nemačkog carstva kao jedini sin Morica i Babete Horkhajmer. Horkhajmer potiče iz konzervativne, bogate i pravoslavne jevrejske porodice. Njegov otac je bio uspešni vlasnik nekoliko fabrika tekstila u jednom predgrađu Štutgarta, gde je Maks rođen.[2] Moric je očekivao da će njegov sin poći njegovim stopama i nastaviti porodični posao. Horkhajmer je 1911. godine sa 16. godina završio preparatornu školu, da bi radio u očevoj fabrici.[3] 1916. godine biva regrutovan u Prvi svetski rat time završavajući svoju proizvođačku karijeru i prekidajući svoju šansu da nastavi porodični posao.[4] Obrazovanje U proleće 1919. godine, kako nije prošao test fizičke spremnosti za vojsku[5], Horkhajmer upisuje Minhenski Univerzitet. Ubrzo potom, Horkhajmer se preselio u Frankfurt na Majni, gde je studirao filozofiju i psihologiju u klasi Hansa Kornelijusa.[6] Tamo je upoznao, nekoliko godina mlađeg, Teodora Adorna sa kojim će ostvariti dugovečno prijateljstvo i saradnički odnos. Posle bezuspešnog pokušaja da napiše disertaciju na temu geštalt psihologije, Horkhajmer, uz pomoć Kornelijusa, uspešno je završio svoj doktorat sa 78-stranica dugačkom disertacijom na temu Antinomija teolološke procene (nem. Zur Antinomie der teleologischen Urteilskraft).[7] 1925. godine Horkhajmer je habilitirao sa disertacijom nazvanom Kantova kritika procene kao veza između praktične i teorijske filozofije. U Frankfurtu je, takođe, upoznao Fridriha Poloka koji je postao njegov kolega sa Instituta za socijalna istraživanja. Naredne godine, Maks je postavljen na mesto direktora ovog Instituta. Ubrzo nakon toga, 1926. godine, Horkhajmer je oženio Rosu Rikher. Institut za socijalna istraživanja 1926. godine Horkhajmer je bio „neplaćeni predavač u Frankfurtu.“ Ubrzo nakon toga, 1930. godine, unapređen je na mesto profesora filozofije na Frankfurtskom Univerzitetu. Tokom iste godine, kada je mesto direktora Instituta za socijalna istraživanja ostalo upražnjeno, zbog odlaska Karla Gunberga, Horkhajmer je bio izabran od strane bogatog poslodavca koji je doprineo da Horkhajmer popuni to mesto. Instutut je imao svoje početke u Marksističkoj grupi studenata koja je osnovana od strane Feliksa Vejla, bivšeg studenta političkih nauka u Frankfurtu koji je iskoristio svoje nasledstvo kao način da isfinansira svoje levičarske ciljeve. Polok i Horkhajmer su bili partneri sa Vejlom u prvobitnom radu Instituta. Horkhajmer je radio na tome da pretvori Institut u potpuno akademsko preduzeće.[8] Kao direktor, promenio je Frankfurt iz pravoslavne Marksističke škole u jeretičku školu za kritička socijalna istraživanja. Naredne godine na čelu sa Horkhajmerom, Institut je počeo da izdaje Časopis za socijalna istraživanja (nem. Zeitschrift für Sozialforschung).[9] Horkhajmer je pametno preuredio Institut tako što je predstavio program zajedničkog istraživanja koji je predviđen za specifične socijalne grupe (preciznije radničku klasu) koja bi naglasila problem odnosa između istorije i misli. Institut se usmeravao na spajanje gledišta Marksa i Frojda. Frankfurtska škola je pokušala da učini to sistematskim spajanjem različitih stukturnih koncepata istorijskog materijalizma i psihoanalize. Tokom 1930. godine, između vremena kada je Horkhajmer proglašen za profesora socijalne filozofije i vremena kada je proglašen za direktora Instituta, nemački nacisti su postali druga najveća politička partija u Rajhstagu (nem. Reichstag). U vrhuncu nasilja koje je okruživalo rast nacističke partije, Horkhajmer i njegovi saradnici su počeli da se pripremaju za mogućnost iseljavanja Instituta iz Nemačke. Horkhajmerova habilitacija (engl. venia legendi) je opozvana od strane nove nacističke vlade zbog svoje marksističke prirode koja je predstavljala Institutove ideje kao i zbog svoje istaknute jevrejske asocijacije. Kada je Hitler 1933. godine postavljen za Kancelara, Institut je bio primoran da zatvori svoju lokaciju u Nemačkoj. Horkhajmer prvo je emigrirao u Ženevu, u Švajcarskoj, pa onda sledeće godine u Njujork, gde se Horkhajmer sastao sa predsednikom Kolumbijskog Univerziteta da bi razmotrili premeštanje Instituta. Na Horkhajmerovo iznenađenje, predsednik se složio da otvore Institut u azilu i, takođe, je ponudio zgradu za Institut.[10] U julu 1934. godine, Horkhajmer je prihvatio ponudu Kolumbije da premesti Institut u jednu od njihovih zgrada. 1940. godine Horkhajmer je dobio Američko državljanstvo i preselio se u Los Anđeles, Kaliforniju, gde mu je njegova saradnja sa Adornom donela prinos Dijalektika prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment). Narednih godina, Horkhajmer nije skoro ništa objavljivao, ali je nastavio da uređuje Studije filozofije i socijalne nauke (engl. Studies in Philosophy and Social Science) kao nastavak Časopisa za socijalna istraživanja. 1949. godine se vratio u Frankfurt gde se Institut za socijalna istraživanja 1950. godine ponovo otvorio. Između 1951. i 1953. godine Horkhajmer je bio rektor Frankfurtskog Univerziteta. 1953. godine Horkhajmer je odstupio s mesta direktora Instituta i preuzeo manju ulogu na Institutu, dok je Adorno postao direktor. Horkhajmer i Adorno se smatraju osnivačima Instituta. Kasnije godine Horkhajmer je nastavio da predaje na Univerzitetu sve do sredine `60-ih godine tj. do svoje penzije. 1953. godine, Horkhajmer je nagrađen Getovom ukrasnom pločom grada Frankfurta i kasnije je nazvan počasnim građaninom Frankfurta. U Ameriku se vratio 1954. i 1959. godine da predaje kao čest posećujući profesor na Čikaškom Univerzitetu. Ostavština Ostao je važna ličnost sve do svoje smrti u Nirnbergu 1973. godine. Maks Horkhajmer je uz pomoć Teodora Adorna, Herberta Markuza, Valtera Bendžamina, Lava Loventala, Ota Kirčhajmera, Fridriha Poloka i Numana razvio „Kritičku teoriju“ (engl. “Critical theory”). Prema rečima Larija Reja „Kritička teorija“ je „postala jedna od najuticajnijih socijalnih teorija `20. veka.[11] Filozofska misao Maksa Horkhajmera Horkhajmerova dela su obeležena brigom da se pokaže odnos između afekta (posebno patnje) i kocepata (shvaćenih kao izraz borbe razuma). U ovome, on kritički odgovara na ono što je on shvatio za oba kao jednostrani neo-Kantizam (sa naglasom na koncepte) i filozofija života (lat. Lebensphilosophie) (sa naglasom na izražavanje i otkriće sveta). Važno je naglasiti da je Horkhajmer sarađivao sa Herbertom Markuzom, Erikom Fromom, Teodorom Adornom i Valterom Bendžaminom. Kritička teorija Kroz kritičku teoriju, Horkhajmer je „pokušao da oživi socijalni, radikalni i kulturalni kriticizam“ i diskutovao je autoritet, militarnost, ekonomsku krizu, ekološku krizu kao i siromaštvo masovne kulture. Horkhajmer je pomogao da se formira Kritička teorija kroz mešavinu radikalnog i konzervativnog objektiva koji potiče od radikalnog Marksizma i koji se završava u „pesimističnom jevrejskom transcendentalizmu“. Horkhajmer je razvio svoju kritičku teoriju tako što je gledao na svoje bogatstvo kroz razliku u položaju između buržuja i siromašnih. Ova kritička teorija je prihvatila buduće mogućnosti društva i bila je preokupirana silama koje su naterale društvo da se okrene racionalnim shvatanjima koje su omogućile iskren, slobodan i pravedan život. Bio je siguran u svoju potrebu da „preispita celu materijalnu i spiritualnu kulturu čovečanstva“ da bi mogao da promeni ceo društveni sistem. Horkhajmer je nastojao da omogući radničkoj klasi da povrate svoj položaj da bi mogli da se odupru fašističkom mamcu. Horkhajmer naglašava da „racionalno organizovano društvo koje samo reguliše svoje postojanje“ je bilo potrebno zajedno sa društvom koje je moglo samo da „zadovolji zajedničke potrebe“. Da bi se zadovoljile ove potrebe, bilo je potrebno da se učestvuje u društvenim uslovima u kojima su ljudi živeli i u kojima su se njihova shvatanja i dejstva formirale. Ovo je zahtevalo potpuno poznavanje istorije i znanja. Kroz ovo, kritička teorija je razvila „kritiku buržujskog društva kroz koju je `kritika ideologije` pokušala da odredi položaj `utopijskog sadržaja` dominantnog sistema misli. Iznad svega, kritička teorija nastoji da razvije kritičku perspektivu u diskusiji svih socijalnih praksi.[12] Dela Pomračenje uma Horkhajmerova knjiga, Pomračenje uma (engl. Dialectic of Enlightenment), objavljena 1947. godine, usredsređuje se na koncept razuma kroz istoriju zapadnjačke filozofije, koja jedino može biti sprovedena u okruženju slobodnog, kritičkom mišljenja zajedno sa povezujućim pozitivizmom i instrumentalnim razumom kroz rast fašizma. On ovde objašnjava razliku između objektivnog, subjektivnog i instrumentalnog razuma, i navodi da smo prešli sa od objektivnog na subjektivni i sa subjektivnog na instrumentalni razum (s tim da su subjektivni i instrumentalni razum usko povezani). Objektivni razum se suočava sa univerzalnim istinama koje određuju da li je dejstvo tačno ili pogrešno. To je konkretan koncept i sila u svetu koja zahteva specifične oblike ponašanja. Moć objektivnog razuma je da se više fokusira na svršetke nego na sredstva koja su tome doprinela. Subjektivan razum je sažetak koncepta razuma i prvenstveno se fokusira na sredstva. Specifično, razumna priroda cilja radnje je nebitna – svršeci služe jedino cilju teme (generalno gledano samo-napredak ili očuvanje). Da bi bio „razuman“ u ovom kontekstu znači biti predodređen za posebnu svrhu, da bi bio „dobar za nešto drugo“. Ovaj aspekt razuma je univerzalno prilagodljiv i lako snabdeva ideologiju. U instrumentalnom umu, jedini kriterijum razuma je njegova operacionalna vrednost svrhe i, sa ovim, ideja istine postaje zavisna na sam subjektivni prioritet (otuda odnos sa subjektivnim umom). Zato što subjektivni/instrumentalni um vlada, ideali zajednice, npr. demokratski ideali, postaju zavisni od „interesa“ ljudi umesto da budu zavisni na objektivnim istinama. U svojim delima, Horkhajmer navodi, „Društvena moć je danas više nego ikada posredovana vlašću nad stvarima. Što je više intenzivna briga pojedinaca za vlašću nad stvarima, sve više će stvari vladati nad njim, sve više će imati nedostatak iskrene pojedinačne odlike, i sve više će njegov mozak biti transformisan u automatizaciju formalnog uma“. Uprkos tome, Horkhajmer priznaje da objektivni um potiče od Razuma (grč. `Logos`). On zaključuje „ako prosvetljenjem i intelektualnim napretkom mislimo da oslobodimo čoveka od sujevernih verovanja u zle sile, u demone i vile, u slepu sudbinu – ukratko, emancipacija straha – onda opozivanje onoga što se trenutno naziva razum je najveća usluga koju možemo učiniti“.[13] 1941. godine, Horkhajmer objavljuje kako su nacisti uspeli da učine svoju agendu „razumnom“, ali je takođe objavio upozorenje mogućnosti da se slična pojava desi opet. Horkhajmer je verovao da su bolesti modernog društva izazvane nerazumevanjem razuma: ako ljudi budu koristili pravi razum da kritikuju svoja društva, biće u stanju da reše potencijalne probleme. Između filozofije i socijalne nauke „Između filozofije i socijalne nauke“ (engl. “Between Philosophy and Social Science”) se pojavila između 1930. i 1938. godine, tokom vremena kada se Frankfurtska škola preselila iz Frankfurta u Ženevu i iz Ženeve na Kolumbijski Univerzitet. Eseji napisani u ovom delu predstavljali su Horkhajmerove pokušaje da „odvoji pojedinca od masovne kulture, onda funkcija filozofije kao komodifikacije svega“.[14] Horkhajmer je posebno bio unosan za pojedince. U jednom svom delu, on navodi, „Kada pričamo o pojedincu kao istorijskom entitetu, ne mislimo nimalo na odnos svemira i vremena niti na osećaj postojanja kao posebnog člana ljudske rase, već mislimo na njegovu svesnost svoje individualnosti kao svesnog ljudskog bića koji prepoznaje svoj identitet.“.[15] Horkhajmer je jako verovao u individualce koji spoznaju sebe i svoj razum kao ljudska bića. Ovo je veoma važno za Horkhajmera zbog radnika, on je veoma svestan mogućnosti da pojedinac izgubi svoj identitet u stvarima, što doprinosi gubitku samopouzdanja koje pojedinac misli da ima.[16] „Sadašnja situacija socijalne filozofije i zadaci Instituta za socijalna istraživanja“ (engl. The Present Situation of Social Philosophy and the Tasks for an Institute of Social Research”) nije upotrebljena za ovaj tiraž, ali je upotrebljena kao kandidovajući govor Horkhajmera kada se kandidovao za direktora Frankfurtske škole. U ovom govoru on poredi ekonomske grupe sa svakodnevnim borbama i izazovima života. Horkhajmer često poredi ljudsku borbu i ovaj primer u svojim govorima zato što je to bila tema koja mu je veoma poznata. „Egoizam i sloboda kretanja“ (engl. „Egoism and Freedom Movements”) i „Počeci buržujske istorije filozofije“ (engl. “Beginnings of the Bourgeois Philosophy of History”) su najduži eseji. Prvi predstavlja evoluciju Makijavelija, Hobsa i Vika; drugi predstavlja diskusiju buržujske kontrole. U „Počeci buržujske istorije filozofije“ Horkhajmer objašnjava „ono što je naučio od buržujskog rasta moći i ono što je mislio o buržujima, vredno je znati i očuvati“. Ovaj tiraž takođe gleda na pojedinca kao na „nevoljni centar u filozofiji“. Horkhajmer naglašava da „ne postoji svevremena formula koja definiše odnose između pojedinaca, društva i prirode“. Da bi razumeo probleme pojedinaca, Horkhajmer obuhvata dva primera studija o pojedincima: jedna na temu Montagnija i jednu na osnovu sebe. Dijalektika prosvetiteljstva Maks Horkhajmer i Teodor Adorno su zajedno napisali i objavili Dijalektiku prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment), koja je prvi put objavljena 1944. godine. Inspiraciju za ovo delo su pronašli u tome kada su Horkhajmer i Adorno morali da napuste Nemačku zbog Hitlera i da odu u Njujork, u Ameriku. Otišli su u Ameriku i „poprimili su popularnu kulturu“; misleći da je to forma totalitarizma.[17] Uprkos tome, glavna tema ovog dela je da posluži širokoj narodnoj masi kao „samouništenje prosvetiteljstva“. Ovo delo kritikuje popularnu kulturu kao „produkt kulturne istorije čiji je cilj da priglupi mase sa neprestanim naširoko proizvedenim kopijama iste stvari“ (Lembert). S tim rečeno, Horkhajmer i Adorno su imali nekoliko nesuglasica; od kojih je jedna vezana da naširoko proizvedene stvari se samo smenjuju s vremena na vreme. Horkhajmer i Adorno navode da su ovi proizvodi jako standardizovani kako bi omogućili potrošačima da razumeju i da procene ove proizvode sa veoma malo zapažanja. Oni naglašavaju da je to, „rezultat stalne reprodukcije iste stvari“ (Adorno i Horkhajmer, 1993. godine [1944. godina]). Međutim, oni takođe objašnjavaju kako je pseudo-individualnost podstaknuta među ovim proizvodima kako bi se potrošači vraćali da kupe više. Oni raspravljaju da su male razlike u proizvodima prihvatljive u istom okruženju.[18] Slični obrasci koji su pronađeni u sadržaju popularne kulture (filmovi, popularne pesme i radio) imaju istu glavnu poruku; „sve je to povezano sa „potrebom za poslušnošću masa u društvenoj hijerarhiji naprednih kapitalističkih društava“. Ovi proizvodi privlače mase i podstiču povinovanje potrošača.[19] Zauzvrat, kapitalizam ostaje na vlasti dok kupci nastavljaju da koriste istu industriju. Ovo je opasno zato što potrošači veruju da su rastuće moći tehnologije oslobađajuće. Da bi podržali svoju tvrdnju, Horkhajmer i Adorno, „predlažu protivotrov: da ne mislimo samo o odnosima između stvari, već da odmah delujemo na to mišljenje, samo-odlikujući.“ Drugim rečima, tehnologiji fali samoodraz. Uprkos tome, Horkhajmer i Adorno su verovali da je umetnost izuzetak zato što je to „otvoreno-zatvoren sistem sa neustaljenim pravilima“; stoga, ono ne može biti objekat industrije.[20] Kritike Peri Anderson gleda na Horkhajmerove pokušaje da učini Institut skroz akademskim kao na „simtomatski više univerzalni proces, zatim pojava `zapadnjačkog Marksizma` deli pokret radničke klase i njome dominiraju akademski filozofi, kao i `proizvod poraza`“ povodom izolacije od ruske revolucije. Rolf Vigerhaus, autor Frankfurtske škole (engl. The Frankfurt School) tvrdi da Horkhajmeru nedostaje odvažna teoretska konstrukcija proizvedena kao one Marksove i Lukasove, kao i to da je njegova glavna tvrdnja da oni koji žive u bedi imaju pravo na materijalni egoizam. U knjizi, „Socijalna teorija“ (engl. “Social Theory”) Aleks Kalinikos tvrdi da Dijalektika prosvetiteljstva ne nudi sistematski izveštaj racionalnog pojma već maksimalno izjašnjava beskompromisni objektivni razum. Čarls Lemert raspravlja u svojoj knjizi Socijalna teorija (engl. Social Theory) da u pisanju Dijalektike prosvetiteljstva, Horkhajmeru i Adornu nedostaje dovoljne saosećajnosti za kulturalne neprilike prosečne radničke osobe, da je nepravedno kritikovati ukuse običnih ljudi, kao i da popularna kultura ne podupire društveno povinovanje niti da stabilizuje kapitalizam toliko puno koliko to misli Frankfurtska škola.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Maks Horkhajmer (nem. Max Horkheimer; Štutgart, 14. februar 1895 — Nirnberg, 7. jul 1973) je bio nemački filozof i sociolog jevrejskog porekla, jedan od utemeljivača kritičke teorije društva i direktor čuvenog Frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja. Njegovi najznačajniji radovi uključuju Pomračenje uma (engl. ”Eclipse of Reason”) (1947), „Između filozofije i socijalne nauke“ (engl. “Between Philosophy and Social Science”) (1930 – 1938) i zajedno sa Teodorom Adornom, napisao je naširoko poznatu knjigu Dijalektika prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment). Kroz Frankfurtski Institut je uticao na ostvarenje velikog broja drugih značajnih radova. Detinjstvo Maks Horkhajmer je rođen 14. februara 1895. godine u Štutgartu tadašnjeg Nemačkog carstva kao jedini sin Morica i Babete Horkhajmer. Horkhajmer potiče iz konzervativne, bogate i pravoslavne jevrejske porodice. Njegov otac je bio uspešni vlasnik nekoliko fabrika tekstila u jednom predgrađu Štutgarta, gde je Maks rođen.[2] Moric je očekivao da će njegov sin poći njegovim stopama i nastaviti porodični posao. Horkhajmer je 1911. godine sa 16. godina završio preparatornu školu, da bi radio u očevoj fabrici.[3] 1916. godine biva regrutovan u Prvi svetski rat time završavajući svoju proizvođačku karijeru i prekidajući svoju šansu da nastavi porodični posao.[4] Obrazovanje U proleće 1919. godine, kako nije prošao test fizičke spremnosti za vojsku[5], Horkhajmer upisuje Minhenski Univerzitet. Ubrzo potom, Horkhajmer se preselio u Frankfurt na Majni, gde je studirao filozofiju i psihologiju u klasi Hansa Kornelijusa.[6] Tamo je upoznao, nekoliko godina mlađeg, Teodora Adorna sa kojim će ostvariti dugovečno prijateljstvo i saradnički odnos. Posle bezuspešnog pokušaja da napiše disertaciju na temu geštalt psihologije, Horkhajmer, uz pomoć Kornelijusa, uspešno je završio svoj doktorat sa 78-stranica dugačkom disertacijom na temu Antinomija teolološke procene (nem. Zur Antinomie der teleologischen Urteilskraft).[7] 1925. godine Horkhajmer je habilitirao sa disertacijom nazvanom Kantova kritika procene kao veza između praktične i teorijske filozofije. U Frankfurtu je, takođe, upoznao Fridriha Poloka koji je postao njegov kolega sa Instituta za socijalna istraživanja. Naredne godine, Maks je postavljen na mesto direktora ovog Instituta. Ubrzo nakon toga, 1926. godine, Horkhajmer je oženio Rosu Rikher. Institut za socijalna istraživanja 1926. godine Horkhajmer je bio „neplaćeni predavač u Frankfurtu.“ Ubrzo nakon toga, 1930. godine, unapređen je na mesto profesora filozofije na Frankfurtskom Univerzitetu. Tokom iste godine, kada je mesto direktora Instituta za socijalna istraživanja ostalo upražnjeno, zbog odlaska Karla Gunberga, Horkhajmer je bio izabran od strane bogatog poslodavca koji je doprineo da Horkhajmer popuni to mesto. Instutut je imao svoje početke u Marksističkoj grupi studenata koja je osnovana od strane Feliksa Vejla, bivšeg studenta političkih nauka u Frankfurtu koji je iskoristio svoje nasledstvo kao način da isfinansira svoje levičarske ciljeve. Polok i Horkhajmer su bili partneri sa Vejlom u prvobitnom radu Instituta. Horkhajmer je radio na tome da pretvori Institut u potpuno akademsko preduzeće.[8] Kao direktor, promenio je Frankfurt iz pravoslavne Marksističke škole u jeretičku školu za kritička socijalna istraživanja. Naredne godine na čelu sa Horkhajmerom, Institut je počeo da izdaje Časopis za socijalna istraživanja (nem. Zeitschrift für Sozialforschung).[9] Horkhajmer je pametno preuredio Institut tako što je predstavio program zajedničkog istraživanja koji je predviđen za specifične socijalne grupe (preciznije radničku klasu) koja bi naglasila problem odnosa između istorije i misli. Institut se usmeravao na spajanje gledišta Marksa i Frojda. Frankfurtska škola je pokušala da učini to sistematskim spajanjem različitih stukturnih koncepata istorijskog materijalizma i psihoanalize. Tokom 1930. godine, između vremena kada je Horkhajmer proglašen za profesora socijalne filozofije i vremena kada je proglašen za direktora Instituta, nemački nacisti su postali druga najveća politička partija u Rajhstagu (nem. Reichstag). U vrhuncu nasilja koje je okruživalo rast nacističke partije, Horkhajmer i njegovi saradnici su počeli da se pripremaju za mogućnost iseljavanja Instituta iz Nemačke. Horkhajmerova habilitacija (engl. venia legendi) je opozvana od strane nove nacističke vlade zbog svoje marksističke prirode koja je predstavljala Institutove ideje kao i zbog svoje istaknute jevrejske asocijacije. Kada je Hitler 1933. godine postavljen za Kancelara, Institut je bio primoran da zatvori svoju lokaciju u Nemačkoj. Horkhajmer prvo je emigrirao u Ženevu, u Švajcarskoj, pa onda sledeće godine u Njujork, gde se Horkhajmer sastao sa predsednikom Kolumbijskog Univerziteta da bi razmotrili premeštanje Instituta. Na Horkhajmerovo iznenađenje, predsednik se složio da otvore Institut u azilu i, takođe, je ponudio zgradu za Institut.[10] U julu 1934. godine, Horkhajmer je prihvatio ponudu Kolumbije da premesti Institut u jednu od njihovih zgrada. 1940. godine Horkhajmer je dobio Američko državljanstvo i preselio se u Los Anđeles, Kaliforniju, gde mu je njegova saradnja sa Adornom donela prinos Dijalektika prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment). Narednih godina, Horkhajmer nije skoro ništa objavljivao, ali je nastavio da uređuje Studije filozofije i socijalne nauke (engl. Studies in Philosophy and Social Science) kao nastavak Časopisa za socijalna istraživanja. 1949. godine se vratio u Frankfurt gde se Institut za socijalna istraživanja 1950. godine ponovo otvorio. Između 1951. i 1953. godine Horkhajmer je bio rektor Frankfurtskog Univerziteta. 1953. godine Horkhajmer je odstupio s mesta direktora Instituta i preuzeo manju ulogu na Institutu, dok je Adorno postao direktor. Horkhajmer i Adorno se smatraju osnivačima Instituta. Kasnije godine Horkhajmer je nastavio da predaje na Univerzitetu sve do sredine `60-ih godine tj. do svoje penzije. 1953. godine, Horkhajmer je nagrađen Getovom ukrasnom pločom grada Frankfurta i kasnije je nazvan počasnim građaninom Frankfurta. U Ameriku se vratio 1954. i 1959. godine da predaje kao čest posećujući profesor na Čikaškom Univerzitetu. Ostavština Ostao je važna ličnost sve do svoje smrti u Nirnbergu 1973. godine. Maks Horkhajmer je uz pomoć Teodora Adorna, Herberta Markuza, Valtera Bendžamina, Lava Loventala, Ota Kirčhajmera, Fridriha Poloka i Numana razvio „Kritičku teoriju“ (engl. “Critical theory”). Prema rečima Larija Reja „Kritička teorija“ je „postala jedna od najuticajnijih socijalnih teorija `20. veka.[11] Filozofska misao Maksa Horkhajmera Horkhajmerova dela su obeležena brigom da se pokaže odnos između afekta (posebno patnje) i kocepata (shvaćenih kao izraz borbe razuma). U ovome, on kritički odgovara na ono što je on shvatio za oba kao jednostrani neo-Kantizam (sa naglasom na koncepte) i filozofija života (lat. Lebensphilosophie) (sa naglasom na izražavanje i otkriće sveta). Važno je naglasiti da je Horkhajmer sarađivao sa Herbertom Markuzom, Erikom Fromom, Teodorom Adornom i Valterom Bendžaminom. Kritička teorija Kroz kritičku teoriju, Horkhajmer je „pokušao da oživi socijalni, radikalni i kulturalni kriticizam“ i diskutovao je autoritet, militarnost, ekonomsku krizu, ekološku krizu kao i siromaštvo masovne kulture. Horkhajmer je pomogao da se formira Kritička teorija kroz mešavinu radikalnog i konzervativnog objektiva koji potiče od radikalnog Marksizma i koji se završava u „pesimističnom jevrejskom transcendentalizmu“. Horkhajmer je razvio svoju kritičku teoriju tako što je gledao na svoje bogatstvo kroz razliku u položaju između buržuja i siromašnih. Ova kritička teorija je prihvatila buduće mogućnosti društva i bila je preokupirana silama koje su naterale društvo da se okrene racionalnim shvatanjima koje su omogućile iskren, slobodan i pravedan život. Bio je siguran u svoju potrebu da „preispita celu materijalnu i spiritualnu kulturu čovečanstva“ da bi mogao da promeni ceo društveni sistem. Horkhajmer je nastojao da omogući radničkoj klasi da povrate svoj položaj da bi mogli da se odupru fašističkom mamcu. Horkhajmer naglašava da „racionalno organizovano društvo koje samo reguliše svoje postojanje“ je bilo potrebno zajedno sa društvom koje je moglo samo da „zadovolji zajedničke potrebe“. Da bi se zadovoljile ove potrebe, bilo je potrebno da se učestvuje u društvenim uslovima u kojima su ljudi živeli i u kojima su se njihova shvatanja i dejstva formirale. Ovo je zahtevalo potpuno poznavanje istorije i znanja. Kroz ovo, kritička teorija je razvila „kritiku buržujskog društva kroz koju je `kritika ideologije` pokušala da odredi položaj `utopijskog sadržaja` dominantnog sistema misli. Iznad svega, kritička teorija nastoji da razvije kritičku perspektivu u diskusiji svih socijalnih praksi.[12] Dela Pomračenje uma Horkhajmerova knjiga, Pomračenje uma (engl. Dialectic of Enlightenment), objavljena 1947. godine, usredsređuje se na koncept razuma kroz istoriju zapadnjačke filozofije, koja jedino može biti sprovedena u okruženju slobodnog, kritičkom mišljenja zajedno sa povezujućim pozitivizmom i instrumentalnim razumom kroz rast fašizma. On ovde objašnjava razliku između objektivnog, subjektivnog i instrumentalnog razuma, i navodi da smo prešli sa od objektivnog na subjektivni i sa subjektivnog na instrumentalni razum (s tim da su subjektivni i instrumentalni razum usko povezani). Objektivni razum se suočava sa univerzalnim istinama koje određuju da li je dejstvo tačno ili pogrešno. To je konkretan koncept i sila u svetu koja zahteva specifične oblike ponašanja. Moć objektivnog razuma je da se više fokusira na svršetke nego na sredstva koja su tome doprinela. Subjektivan razum je sažetak koncepta razuma i prvenstveno se fokusira na sredstva. Specifično, razumna priroda cilja radnje je nebitna – svršeci služe jedino cilju teme (generalno gledano samo-napredak ili očuvanje). Da bi bio „razuman“ u ovom kontekstu znači biti predodređen za posebnu svrhu, da bi bio „dobar za nešto drugo“. Ovaj aspekt razuma je univerzalno prilagodljiv i lako snabdeva ideologiju. U instrumentalnom umu, jedini kriterijum razuma je njegova operacionalna vrednost svrhe i, sa ovim, ideja istine postaje zavisna na sam subjektivni prioritet (otuda odnos sa subjektivnim umom). Zato što subjektivni/instrumentalni um vlada, ideali zajednice, npr. demokratski ideali, postaju zavisni od „interesa“ ljudi umesto da budu zavisni na objektivnim istinama. U svojim delima, Horkhajmer navodi, „Društvena moć je danas više nego ikada posredovana vlašću nad stvarima. Što je više intenzivna briga pojedinaca za vlašću nad stvarima, sve više će stvari vladati nad njim, sve više će imati nedostatak iskrene pojedinačne odlike, i sve više će njegov mozak biti transformisan u automatizaciju formalnog uma“. Uprkos tome, Horkhajmer priznaje da objektivni um potiče od Razuma (grč. `Logos`). On zaključuje „ako prosvetljenjem i intelektualnim napretkom mislimo da oslobodimo čoveka od sujevernih verovanja u zle sile, u demone i vile, u slepu sudbinu – ukratko, emancipacija straha – onda opozivanje onoga što se trenutno naziva razum je najveća usluga koju možemo učiniti“.[13] 1941. godine, Horkhajmer objavljuje kako su nacisti uspeli da učine svoju agendu „razumnom“, ali je takođe objavio upozorenje mogućnosti da se slična pojava desi opet. Horkhajmer je verovao da su bolesti modernog društva izazvane nerazumevanjem razuma: ako ljudi budu koristili pravi razum da kritikuju svoja društva, biće u stanju da reše potencijalne probleme. Između filozofije i socijalne nauke „Između filozofije i socijalne nauke“ (engl. “Between Philosophy and Social Science”) se pojavila između 1930. i 1938. godine, tokom vremena kada se Frankfurtska škola preselila iz Frankfurta u Ženevu i iz Ženeve na Kolumbijski Univerzitet. Eseji napisani u ovom delu predstavljali su Horkhajmerove pokušaje da „odvoji pojedinca od masovne kulture, onda funkcija filozofije kao komodifikacije svega“.[14] Horkhajmer je posebno bio unosan za pojedince. U jednom svom delu, on navodi, „Kada pričamo o pojedincu kao istorijskom entitetu, ne mislimo nimalo na odnos svemira i vremena niti na osećaj postojanja kao posebnog člana ljudske rase, već mislimo na njegovu svesnost svoje individualnosti kao svesnog ljudskog bića koji prepoznaje svoj identitet.“.[15] Horkhajmer je jako verovao u individualce koji spoznaju sebe i svoj razum kao ljudska bića. Ovo je veoma važno za Horkhajmera zbog radnika, on je veoma svestan mogućnosti da pojedinac izgubi svoj identitet u stvarima, što doprinosi gubitku samopouzdanja koje pojedinac misli da ima.[16] „Sadašnja situacija socijalne filozofije i zadaci Instituta za socijalna istraživanja“ (engl. The Present Situation of Social Philosophy and the Tasks for an Institute of Social Research”) nije upotrebljena za ovaj tiraž, ali je upotrebljena kao kandidovajući govor Horkhajmera kada se kandidovao za direktora Frankfurtske škole. U ovom govoru on poredi ekonomske grupe sa svakodnevnim borbama i izazovima života. Horkhajmer često poredi ljudsku borbu i ovaj primer u svojim govorima zato što je to bila tema koja mu je veoma poznata. „Egoizam i sloboda kretanja“ (engl. „Egoism and Freedom Movements”) i „Počeci buržujske istorije filozofije“ (engl. “Beginnings of the Bourgeois Philosophy of History”) su najduži eseji. Prvi predstavlja evoluciju Makijavelija, Hobsa i Vika; drugi predstavlja diskusiju buržujske kontrole. U „Počeci buržujske istorije filozofije“ Horkhajmer objašnjava „ono što je naučio od buržujskog rasta moći i ono što je mislio o buržujima, vredno je znati i očuvati“. Ovaj tiraž takođe gleda na pojedinca kao na „nevoljni centar u filozofiji“. Horkhajmer naglašava da „ne postoji svevremena formula koja definiše odnose između pojedinaca, društva i prirode“. Da bi razumeo probleme pojedinaca, Horkhajmer obuhvata dva primera studija o pojedincima: jedna na temu Montagnija i jednu na osnovu sebe. Dijalektika prosvetiteljstva Maks Horkhajmer i Teodor Adorno su zajedno napisali i objavili Dijalektiku prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment), koja je prvi put objavljena 1944. godine. Inspiraciju za ovo delo su pronašli u tome kada su Horkhajmer i Adorno morali da napuste Nemačku zbog Hitlera i da odu u Njujork, u Ameriku. Otišli su u Ameriku i „poprimili su popularnu kulturu“; misleći da je to forma totalitarizma.[17] Uprkos tome, glavna tema ovog dela je da posluži širokoj narodnoj masi kao „samouništenje prosvetiteljstva“. Ovo delo kritikuje popularnu kulturu kao „produkt kulturne istorije čiji je cilj da priglupi mase sa neprestanim naširoko proizvedenim kopijama iste stvari“ (Lembert). S tim rečeno, Horkhajmer i Adorno su imali nekoliko nesuglasica; od kojih je jedna vezana da naširoko proizvedene stvari se samo smenjuju s vremena na vreme. Horkhajmer i Adorno navode da su ovi proizvodi jako standardizovani kako bi omogućili potrošačima da razumeju i da procene ove proizvode sa veoma malo zapažanja. Oni naglašavaju da je to, „rezultat stalne reprodukcije iste stvari“ (Adorno i Horkhajmer, 1993. godine [1944. godina]). Međutim, oni takođe objašnjavaju kako je pseudo-individualnost podstaknuta među ovim proizvodima kako bi se potrošači vraćali da kupe više. Oni raspravljaju da su male razlike u proizvodima prihvatljive u istom okruženju.[18] Slični obrasci koji su pronađeni u sadržaju popularne kulture (filmovi, popularne pesme i radio) imaju istu glavnu poruku; „sve je to povezano sa „potrebom za poslušnošću masa u društvenoj hijerarhiji naprednih kapitalističkih društava“. Ovi proizvodi privlače mase i podstiču povinovanje potrošača.[19] Zauzvrat, kapitalizam ostaje na vlasti dok kupci nastavljaju da koriste istu industriju. Ovo je opasno zato što potrošači veruju da su rastuće moći tehnologije oslobađajuće. Da bi podržali svoju tvrdnju, Horkhajmer i Adorno, „predlažu protivotrov: da ne mislimo samo o odnosima između stvari, već da odmah delujemo na to mišljenje, samo-odlikujući.“ Drugim rečima, tehnologiji fali samoodraz. Uprkos tome, Horkhajmer i Adorno su verovali da je umetnost izuzetak zato što je to „otvoreno-zatvoren sistem sa neustaljenim pravilima“; stoga, ono ne može biti objekat industrije.[20] Kritike Peri Anderson gleda na Horkhajmerove pokušaje da učini Institut skroz akademskim kao na „simtomatski više univerzalni proces, zatim pojava `zapadnjačkog Marksizma` deli pokret radničke klase i njome dominiraju akademski filozofi, kao i `proizvod poraza`“ povodom izolacije od ruske revolucije. Rolf Vigerhaus, autor Frankfurtske škole (engl. The Frankfurt School) tvrdi da Horkhajmeru nedostaje odvažna teoretska konstrukcija proizvedena kao one Marksove i Lukasove, kao i to da je njegova glavna tvrdnja da oni koji žive u bedi imaju pravo na materijalni egoizam. U knjizi, „Socijalna teorija“ (engl. “Social Theory”) Aleks Kalinikos tvrdi da Dijalektika prosvetiteljstva ne nudi sistematski izveštaj racionalnog pojma već maksimalno izjašnjava beskompromisni objektivni razum. Čarls Lemert raspravlja u svojoj knjizi Socijalna teorija (engl. Social Theory) da u pisanju Dijalektike prosvetiteljstva, Horkhajmeru i Adornu nedostaje dovoljne saosećajnosti za kulturalne neprilike prosečne radničke osobe, da je nepravedno kritikovati ukuse običnih ljudi, kao i da popularna kultura ne podupire društveno povinovanje niti da stabilizuje kapitalizam toliko puno koliko to misli Frankfurtska škola.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pomracenje uma - Max Horkheimer.Izdavac Veselin Maslesa-Sarajevo,1989 godine.Tvrd povez,215 str. Pomračenje razloga je knjiga Maksa Horkheimera iz 1947. U kojoj autor govori o tome kako su nacisti uspeli da projektuju svoj dnevni red kao `razuman`, [1] [2] ali takođe identifikuje pragmatizam Johna Deveia kao problematičnog, zbog njegovog naglasak na instrumentalnoj dimenziji rezonovanja.... Maks Horkhajmer (nem. Max Horkheimer; Štutgart, 14. februar 1895 — Nirnberg, 7. jul 1973) je bio nemački filozof i sociolog jevrejskog porekla, jedan od utemeljivača kritičke teorije društva i direktor čuvenog Frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja. Njegovi najznačajniji radovi uključuju Pomračenje uma (engl. ”Eclipse of Reason”) (1947), „Između filozofije i socijalne nauke“ (engl. “Between Philosophy and Social Science”) (1930 – 1938) i zajedno sa Teodorom Adornom, napisao je naširoko poznatu knjigu Dijalektika prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment). Kroz Frankfurtski Institut je uticao na ostvarenje velikog broja drugih značajnih radova. Detinjstvo Maks Horkhajmer je rođen 14. februara 1895. godine u Štutgartu tadašnjeg Nemačkog carstva kao jedini sin Morica i Babete Horkhajmer. Horkhajmer potiče iz konzervativne, bogate i pravoslavne jevrejske porodice. Njegov otac je bio uspešni vlasnik nekoliko fabrika tekstila u jednom predgrađu Štutgarta, gde je Maks rođen.[2] Moric je očekivao da će njegov sin poći njegovim stopama i nastaviti porodični posao. Horkhajmer je 1911. godine sa 16. godina završio preparatornu školu, da bi radio u očevoj fabrici.[3] 1916. godine biva regrutovan u Prvi svetski rat time završavajući svoju proizvođačku karijeru i prekidajući svoju šansu da nastavi porodični posao.[4] Obrazovanje U proleće 1919. godine, kako nije prošao test fizičke spremnosti za vojsku[5], Horkhajmer upisuje Minhenski Univerzitet. Ubrzo potom, Horkhajmer se preselio u Frankfurt na Majni, gde je studirao filozofiju i psihologiju u klasi Hansa Kornelijusa.[6] Tamo je upoznao, nekoliko godina mlađeg, Teodora Adorna sa kojim će ostvariti dugovečno prijateljstvo i saradnički odnos. Posle bezuspešnog pokušaja da napiše disertaciju na temu geštalt psihologije, Horkhajmer, uz pomoć Kornelijusa, uspešno je završio svoj doktorat sa 78-stranica dugačkom disertacijom na temu Antinomija teolološke procene (nem. Zur Antinomie der teleologischen Urteilskraft).[7] 1925. godine Horkhajmer je habilitirao sa disertacijom nazvanom Kantova kritika procene kao veza između praktične i teorijske filozofije. U Frankfurtu je, takođe, upoznao Fridriha Poloka koji je postao njegov kolega sa Instituta za socijalna istraživanja. Naredne godine, Maks je postavljen na mesto direktora ovog Instituta. Ubrzo nakon toga, 1926. godine, Horkhajmer je oženio Rosu Rikher. Institut za socijalna istraživanja 1926. godine Horkhajmer je bio „neplaćeni predavač u Frankfurtu.“ Ubrzo nakon toga, 1930. godine, unapređen je na mesto profesora filozofije na Frankfurtskom Univerzitetu. Tokom iste godine, kada je mesto direktora Instituta za socijalna istraživanja ostalo upražnjeno, zbog odlaska Karla Gunberga, Horkhajmer je bio izabran od strane bogatog poslodavca koji je doprineo da Horkhajmer popuni to mesto. Instutut je imao svoje početke u Marksističkoj grupi studenata koja je osnovana od strane Feliksa Vejla, bivšeg studenta političkih nauka u Frankfurtu koji je iskoristio svoje nasledstvo kao način da isfinansira svoje levičarske ciljeve. Polok i Horkhajmer su bili partneri sa Vejlom u prvobitnom radu Instituta. Horkhajmer je radio na tome da pretvori Institut u potpuno akademsko preduzeće.[8] Kao direktor, promenio je Frankfurt iz pravoslavne Marksističke škole u jeretičku školu za kritička socijalna istraživanja. Naredne godine na čelu sa Horkhajmerom, Institut je počeo da izdaje Časopis za socijalna istraživanja (nem. Zeitschrift für Sozialforschung).[9] Horkhajmer je pametno preuredio Institut tako što je predstavio program zajedničkog istraživanja koji je predviđen za specifične socijalne grupe (preciznije radničku klasu) koja bi naglasila problem odnosa između istorije i misli. Institut se usmeravao na spajanje gledišta Marksa i Frojda. Frankfurtska škola je pokušala da učini to sistematskim spajanjem različitih stukturnih koncepata istorijskog materijalizma i psihoanalize. Tokom 1930. godine, između vremena kada je Horkhajmer proglašen za profesora socijalne filozofije i vremena kada je proglašen za direktora Instituta, nemački nacisti su postali druga najveća politička partija u Rajhstagu (nem. Reichstag). U vrhuncu nasilja koje je okruživalo rast nacističke partije, Horkhajmer i njegovi saradnici su počeli da se pripremaju za mogućnost iseljavanja Instituta iz Nemačke. Horkhajmerova habilitacija (engl. venia legendi) je opozvana od strane nove nacističke vlade zbog svoje marksističke prirode koja je predstavljala Institutove ideje kao i zbog svoje istaknute jevrejske asocijacije. Kada je Hitler 1933. godine postavljen za Kancelara, Institut je bio primoran da zatvori svoju lokaciju u Nemačkoj. Horkhajmer prvo je emigrirao u Ženevu, u Švajcarskoj, pa onda sledeće godine u Njujork, gde se Horkhajmer sastao sa predsednikom Kolumbijskog Univerziteta da bi razmotrili premeštanje Instituta. Na Horkhajmerovo iznenađenje, predsednik se složio da otvore Institut u azilu i, takođe, je ponudio zgradu za Institut.[10] U julu 1934. godine, Horkhajmer je prihvatio ponudu Kolumbije da premesti Institut u jednu od njihovih zgrada. 1940. godine Horkhajmer je dobio Američko državljanstvo i preselio se u Los Anđeles, Kaliforniju, gde mu je njegova saradnja sa Adornom donela prinos Dijalektika prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment). Narednih godina, Horkhajmer nije skoro ništa objavljivao, ali je nastavio da uređuje Studije filozofije i socijalne nauke (engl. Studies in Philosophy and Social Science) kao nastavak Časopisa za socijalna istraživanja. 1949. godine se vratio u Frankfurt gde se Institut za socijalna istraživanja 1950. godine ponovo otvorio. Između 1951. i 1953. godine Horkhajmer je bio rektor Frankfurtskog Univerziteta. 1953. godine Horkhajmer je odstupio s mesta direktora Instituta i preuzeo manju ulogu na Institutu, dok je Adorno postao direktor. Horkhajmer i Adorno se smatraju osnivačima Instituta. Kasnije godine Horkhajmer je nastavio da predaje na Univerzitetu sve do sredine `60-ih godine tj. do svoje penzije. 1953. godine, Horkhajmer je nagrađen Getovom ukrasnom pločom grada Frankfurta i kasnije je nazvan počasnim građaninom Frankfurta. U Ameriku se vratio 1954. i 1959. godine da predaje kao čest posećujući profesor na Čikaškom Univerzitetu. Ostavština Ostao je važna ličnost sve do svoje smrti u Nirnbergu 1973. godine. Maks Horkhajmer je uz pomoć Teodora Adorna, Herberta Markuza, Valtera Bendžamina, Lava Loventala, Ota Kirčhajmera, Fridriha Poloka i Numana razvio „Kritičku teoriju“ (engl. “Critical theory”). Prema rečima Larija Reja „Kritička teorija“ je „postala jedna od najuticajnijih socijalnih teorija `20. veka.[11] Filozofska misao Maksa Horkhajmera Horkhajmerova dela su obeležena brigom da se pokaže odnos između afekta (posebno patnje) i kocepata (shvaćenih kao izraz borbe razuma). U ovome, on kritički odgovara na ono što je on shvatio za oba kao jednostrani neo-Kantizam (sa naglasom na koncepte) i filozofija života (lat. Lebensphilosophie) (sa naglasom na izražavanje i otkriće sveta). Važno je naglasiti da je Horkhajmer sarađivao sa Herbertom Markuzom, Erikom Fromom, Teodorom Adornom i Valterom Bendžaminom. Kritička teorija Kroz kritičku teoriju, Horkhajmer je „pokušao da oživi socijalni, radikalni i kulturalni kriticizam“ i diskutovao je autoritet, militarnost, ekonomsku krizu, ekološku krizu kao i siromaštvo masovne kulture. Horkhajmer je pomogao da se formira Kritička teorija kroz mešavinu radikalnog i konzervativnog objektiva koji potiče od radikalnog Marksizma i koji se završava u „pesimističnom jevrejskom transcendentalizmu“. Horkhajmer je razvio svoju kritičku teoriju tako što je gledao na svoje bogatstvo kroz razliku u položaju između buržuja i siromašnih. Ova kritička teorija je prihvatila buduće mogućnosti društva i bila je preokupirana silama koje su naterale društvo da se okrene racionalnim shvatanjima koje su omogućile iskren, slobodan i pravedan život. Bio je siguran u svoju potrebu da „preispita celu materijalnu i spiritualnu kulturu čovečanstva“ da bi mogao da promeni ceo društveni sistem. Horkhajmer je nastojao da omogući radničkoj klasi da povrate svoj položaj da bi mogli da se odupru fašističkom mamcu. Horkhajmer naglašava da „racionalno organizovano društvo koje samo reguliše svoje postojanje“ je bilo potrebno zajedno sa društvom koje je moglo samo da „zadovolji zajedničke potrebe“. Da bi se zadovoljile ove potrebe, bilo je potrebno da se učestvuje u društvenim uslovima u kojima su ljudi živeli i u kojima su se njihova shvatanja i dejstva formirale. Ovo je zahtevalo potpuno poznavanje istorije i znanja. Kroz ovo, kritička teorija je razvila „kritiku buržujskog društva kroz koju je `kritika ideologije` pokušala da odredi položaj `utopijskog sadržaja` dominantnog sistema misli. Iznad svega, kritička teorija nastoji da razvije kritičku perspektivu u diskusiji svih socijalnih praksi.[12] Dela Pomračenje uma Horkhajmerova knjiga, Pomračenje uma (engl. Dialectic of Enlightenment), objavljena 1947. godine, usredsređuje se na koncept razuma kroz istoriju zapadnjačke filozofije, koja jedino može biti sprovedena u okruženju slobodnog, kritičkom mišljenja zajedno sa povezujućim pozitivizmom i instrumentalnim razumom kroz rast fašizma. On ovde objašnjava razliku između objektivnog, subjektivnog i instrumentalnog razuma, i navodi da smo prešli sa od objektivnog na subjektivni i sa subjektivnog na instrumentalni razum (s tim da su subjektivni i instrumentalni razum usko povezani). Objektivni razum se suočava sa univerzalnim istinama koje određuju da li je dejstvo tačno ili pogrešno. To je konkretan koncept i sila u svetu koja zahteva specifične oblike ponašanja. Moć objektivnog razuma je da se više fokusira na svršetke nego na sredstva koja su tome doprinela. Subjektivan razum je sažetak koncepta razuma i prvenstveno se fokusira na sredstva. Specifično, razumna priroda cilja radnje je nebitna – svršeci služe jedino cilju teme (generalno gledano samo-napredak ili očuvanje). Da bi bio „razuman“ u ovom kontekstu znači biti predodređen za posebnu svrhu, da bi bio „dobar za nešto drugo“. Ovaj aspekt razuma je univerzalno prilagodljiv i lako snabdeva ideologiju. U instrumentalnom umu, jedini kriterijum razuma je njegova operacionalna vrednost svrhe i, sa ovim, ideja istine postaje zavisna na sam subjektivni prioritet (otuda odnos sa subjektivnim umom). Zato što subjektivni/instrumentalni um vlada, ideali zajednice, npr. demokratski ideali, postaju zavisni od „interesa“ ljudi umesto da budu zavisni na objektivnim istinama. U svojim delima, Horkhajmer navodi, „Društvena moć je danas više nego ikada posredovana vlašću nad stvarima. Što je više intenzivna briga pojedinaca za vlašću nad stvarima, sve više će stvari vladati nad njim, sve više će imati nedostatak iskrene pojedinačne odlike, i sve više će njegov mozak biti transformisan u automatizaciju formalnog uma“. Uprkos tome, Horkhajmer priznaje da objektivni um potiče od Razuma (grč. `Logos`). On zaključuje „ako prosvetljenjem i intelektualnim napretkom mislimo da oslobodimo čoveka od sujevernih verovanja u zle sile, u demone i vile, u slepu sudbinu – ukratko, emancipacija straha – onda opozivanje onoga što se trenutno naziva razum je najveća usluga koju možemo učiniti“.[13] 1941. godine, Horkhajmer objavljuje kako su nacisti uspeli da učine svoju agendu „razumnom“, ali je takođe objavio upozorenje mogućnosti da se slična pojava desi opet. Horkhajmer je verovao da su bolesti modernog društva izazvane nerazumevanjem razuma: ako ljudi budu koristili pravi razum da kritikuju svoja društva, biće u stanju da reše potencijalne probleme. Između filozofije i socijalne nauke „Između filozofije i socijalne nauke“ (engl. “Between Philosophy and Social Science”) se pojavila između 1930. i 1938. godine, tokom vremena kada se Frankfurtska škola preselila iz Frankfurta u Ženevu i iz Ženeve na Kolumbijski Univerzitet. Eseji napisani u ovom delu predstavljali su Horkhajmerove pokušaje da „odvoji pojedinca od masovne kulture, onda funkcija filozofije kao komodifikacije svega“.[14] Horkhajmer je posebno bio unosan za pojedince. U jednom svom delu, on navodi, „Kada pričamo o pojedincu kao istorijskom entitetu, ne mislimo nimalo na odnos svemira i vremena niti na osećaj postojanja kao posebnog člana ljudske rase, već mislimo na njegovu svesnost svoje individualnosti kao svesnog ljudskog bića koji prepoznaje svoj identitet.“.[15] Horkhajmer je jako verovao u individualce koji spoznaju sebe i svoj razum kao ljudska bića. Ovo je veoma važno za Horkhajmera zbog radnika, on je veoma svestan mogućnosti da pojedinac izgubi svoj identitet u stvarima, što doprinosi gubitku samopouzdanja koje pojedinac misli da ima.[16] „Sadašnja situacija socijalne filozofije i zadaci Instituta za socijalna istraživanja“ (engl. The Present Situation of Social Philosophy and the Tasks for an Institute of Social Research”) nije upotrebljena za ovaj tiraž, ali je upotrebljena kao kandidovajući govor Horkhajmera kada se kandidovao za direktora Frankfurtske škole. U ovom govoru on poredi ekonomske grupe sa svakodnevnim borbama i izazovima života. Horkhajmer često poredi ljudsku borbu i ovaj primer u svojim govorima zato što je to bila tema koja mu je veoma poznata. „Egoizam i sloboda kretanja“ (engl. „Egoism and Freedom Movements”) i „Počeci buržujske istorije filozofije“ (engl. “Beginnings of the Bourgeois Philosophy of History”) su najduži eseji. Prvi predstavlja evoluciju Makijavelija, Hobsa i Vika; drugi predstavlja diskusiju buržujske kontrole. U „Počeci buržujske istorije filozofije“ Horkhajmer objašnjava „ono što je naučio od buržujskog rasta moći i ono što je mislio o buržujima, vredno je znati i očuvati“. Ovaj tiraž takođe gleda na pojedinca kao na „nevoljni centar u filozofiji“. Horkhajmer naglašava da „ne postoji svevremena formula koja definiše odnose između pojedinaca, društva i prirode“. Da bi razumeo probleme pojedinaca, Horkhajmer obuhvata dva primera studija o pojedincima: jedna na temu Montagnija i jednu na osnovu sebe. Dijalektika prosvetiteljstva Maks Horkhajmer i Teodor Adorno su zajedno napisali i objavili Dijalektiku prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment), koja je prvi put objavljena 1944. godine. Inspiraciju za ovo delo su pronašli u tome kada su Horkhajmer i Adorno morali da napuste Nemačku zbog Hitlera i da odu u Njujork, u Ameriku. Otišli su u Ameriku i „poprimili su popularnu kulturu“; misleći da je to forma totalitarizma.[17] Uprkos tome, glavna tema ovog dela je da posluži širokoj narodnoj masi kao „samouništenje prosvetiteljstva“. Ovo delo kritikuje popularnu kulturu kao „produkt kulturne istorije čiji je cilj da priglupi mase sa neprestanim naširoko proizvedenim kopijama iste stvari“ (Lembert). S tim rečeno, Horkhajmer i Adorno su imali nekoliko nesuglasica; od kojih je jedna vezana da naširoko proizvedene stvari se samo smenjuju s vremena na vreme. Horkhajmer i Adorno navode da su ovi proizvodi jako standardizovani kako bi omogućili potrošačima da razumeju i da procene ove proizvode sa veoma malo zapažanja. Oni naglašavaju da je to, „rezultat stalne reprodukcije iste stvari“ (Adorno i Horkhajmer, 1993. godine [1944. godina]). Međutim, oni takođe objašnjavaju kako je pseudo-individualnost podstaknuta među ovim proizvodima kako bi se potrošači vraćali da kupe više. Oni raspravljaju da su male razlike u proizvodima prihvatljive u istom okruženju.[18] Slični obrasci koji su pronađeni u sadržaju popularne kulture (filmovi, popularne pesme i radio) imaju istu glavnu poruku; „sve je to povezano sa „potrebom za poslušnošću masa u društvenoj hijerarhiji naprednih kapitalističkih društava“. Ovi proizvodi privlače mase i podstiču povinovanje potrošača.[19] Zauzvrat, kapitalizam ostaje na vlasti dok kupci nastavljaju da koriste istu industriju. Ovo je opasno zato što potrošači veruju da su rastuće moći tehnologije oslobađajuće. Da bi podržali svoju tvrdnju, Horkhajmer i Adorno, „predlažu protivotrov: da ne mislimo samo o odnosima između stvari, već da odmah delujemo na to mišljenje, samo-odlikujući.“ Drugim rečima, tehnologiji fali samoodraz. Uprkos tome, Horkhajmer i Adorno su verovali da je umetnost izuzetak zato što je to „otvoreno-zatvoren sistem sa neustaljenim pravilima“; stoga, ono ne može biti objekat industrije.[20] Kritike Peri Anderson gleda na Horkhajmerove pokušaje da učini Institut skroz akademskim kao na „simtomatski više univerzalni proces, zatim pojava `zapadnjačkog Marksizma` deli pokret radničke klase i njome dominiraju akademski filozofi, kao i `proizvod poraza`“ povodom izolacije od ruske revolucije. Rolf Vigerhaus, autor Frankfurtske škole (engl. The Frankfurt School) tvrdi da Horkhajmeru nedostaje odvažna teoretska konstrukcija proizvedena kao one Marksove i Lukasove, kao i to da je njegova glavna tvrdnja da oni koji žive u bedi imaju pravo na materijalni egoizam. U knjizi, „Socijalna teorija“ (engl. “Social Theory”) Aleks Kalinikos tvrdi da Dijalektika prosvetiteljstva ne nudi sistematski izveštaj racionalnog pojma već maksimalno izjašnjava beskompromisni objektivni razum. Čarls Lemert raspravlja u svojoj knjizi Socijalna teorija (engl. Social Theory) da u pisanju Dijalektike prosvetiteljstva, Horkhajmeru i Adornu nedostaje dovoljne saosećajnosti za kulturalne neprilike prosečne radničke osobe, da je nepravedno kritikovati ukuse običnih ljudi, kao i da popularna kultura ne podupire društveno povinovanje niti da stabilizuje kapitalizam toliko puno koliko to misli Frankfurtska škola.

Lepo očuvano 1955 srpsko izdanje Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je starogrčki filozof i besednik. Platon je bio Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih Platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za politički život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demoralisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija[uredi | uredi izvor] Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća).[1] Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti oko 407. godine pre nove ere upoznao Sokrata i postao je njegov učenik.[2] Prema njegovim rečima, prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Posle Sokratove smrti, Platon je pobegao u Megaru, a posle toga putovao je i u Egipat. U Atinu se vratio 395. godine pre nove ere.[2] Sa njegovim učenicima kupio je jedan vrt u Atini i tu je osnovao školu 387. godine pre nove ere koju je nazvao Akademija.[3] Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akademiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče ispričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Rad[uredi | uredi izvor] `Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. `Sokrat` igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja tzv. Sokratovski problem. Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam[uredi | uredi izvor] Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. [4] U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i perceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminiscencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država[uredi | uredi izvor] „ On je prvi, a možda i poslednji, smatrao da državom ne treba da upravljaju najbogatiji, najčastoljubiviji ili najlukaviji, već najmudriji.­ ” — Šeli [Shelley] Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže:[5] Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju[uredi | uredi izvor] Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova djela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za Platonove dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinom ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi[uredi | uredi izvor] Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogrešaka poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik[uredi | uredi izvor] Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, posebno u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja[uredi | uredi izvor] Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon utvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnenja i područje znanja. Najniži stadijum saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stadijum saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stadijum saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stadijum znanja je umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja su pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? Kritika[uredi | uredi izvor] Aristotel u Metafizici (A 987b 1–10; M 1087b 30–32) tvrdi da je Platon `odvajao` ideje, što Sokrat nije činio. U svojoj kritici teorije ideja Aristotel tvrdi da, prema platonovcima, ideje postoje odvojeno od čulnih stvari. Ali kako nešto, zbog čega neka stvar jeste ono što jeste, može postojati odvojeno od te stvari koju bi svojim prisustvom trebalo da čini? U Timaju Platon jasno kaže da bog ili `demijurg` stvara čulni svet po uzoru na ideje. To bi značilo da ideje ne samo da postoje odvojeno od čulnih stvari, koje su modelovane prema njima, nego da istovremeno postoje odvojeno i od boga, koji ih uzima za svoj uzor. Na taj način, kažu kritičari, Platon: podvostručava stvarni svet, uvodi mnoštvo bivstvujućih suština bez ikakve čvrste metafizičke osnove, jer su one nezavisne čak i od demijurga, ne uspeva da definiše odnos između ideja i čulnih stvari, osim preko metafora kao što su `podražavanje` (μίμησις) ili `učestvovanje` (μέθεξις), ne uspeva da objasni međusobni odnos ideja, na primer vrste prema rodu, pa tako ne pronalazi ni neko stvarno načelo jedinstva u mnoštvu ideja. Većina prigovora na teoriju ideja potiče, ovako precizno formulisana, od Aristotela, ali mnoge od njih predvideo je još sam Platon: on je sam, na primer, jasno uviđao neophodnost načela jedinstva u mnoštvu ideja, i sam je pokušao taj problem da reši. Danas se, između ostaloga, smatra da Platon nikada u stvari nije hteo da kaže – premda on, prisiljen da govori jezikom ljudi, koristi prostornu terminologiju – da ideje postoje odvojeno u smislu prostorne odvojenosti, niti da one uopšte postoje na nekom mestu. Izraz odvojeno od u kontekstu nepromenljivih bivstvujućih suština može jedino značiti to da ideje poseduju realnost nezavisnu od čulnih stvari. Dalje, u tom kontekstu transcendentnost ideja može značiti samo to da one ne nastaju i ne propadaju zajedno s čulnim stvarima koje u njima učestvuju, a ne to da ideje borave u nekoj vlastitoj nebeskoj sferi. Najzad, ideja je nešto što je po svojoj biti duhovno, umno, a tome naprosto ne pripadaju kategorije vremenske i prostorne razdvojenosti. U vezi s preegzistencijom duše u svetu ideja, treba voditi računa o tome da se Platon ponekad služio mitom kako bi pružio objašnjenje, verovatno ne očekujući da ono bude uzeto s istom ozbiljnošću s kojom se uzimaju njegovi više `naučni` argumenti. Pa čak ako bi duša i postojala u nekom stanju preegzistencije i opažala ideje, to ne znači nužno, osim metaforički, da se ideje nalaze na bilo kojem mestu. Pored toga, ima razloga da se pretpostavi kako `demijurg` iz Timaja predstavlja samo jednu hipotezu i da Platonov `teizam` ne treba prenaglašavati. Prema tome, Platonova `odvojenost` (χωρισμός) ideja podrazumeva neku njihovu stvarnost iznad subjektivne stvarnosti apstraktnog pojma, neku stvarnost po sebi, a ne prostornu odvojenost. Termin i pojam εἶδος uvodi Platon prvobitno kao ontološko utemeljenje etike i estetike, sasvim na tragu Sokratovih etičkih istraživanja. To je u početku pojam bremenit etičkim i estetskim konotacijama i ima status vrednosnog τέλος-a: on je Dobro i Lepo u Jednom. Tako, bez ikakvih problema možemo pretpostaviti ideju sličnosti, jednog, mnoštva, pravednog, lepog, dobrog. Ali jedno ontološko načelo mora se nužno univerzalno primeniti, i tu Platon uviđa određene poteškoće, o kojima raspravlja u Parmenidu, premda bez definitivnog zaključka. Kada se termin `ideja` eksplicitno proširi, postavlja se, naime, pitanje treba li pretpostaviti i takve ideje kao što su ideja `čoveka`, `konja`, `vatre`, `vode` i slično. Platon kaže da je u tim slučajevima često i sam u nedoumici treba li dopustiti takve ideje. S druge strane, eksplicitno odbacuje postojanje takvih ideja kao što su ideje kose, prljavštine, prašine i drugih sličnih. Priznaje da je ponekad `zbunjen svim ovim i da tada počinje da misli kako nema ničega bez neke ideje`, ali čim dođe do tog stanovišta, on brzo `beži od njega`, uplašen da će `možda, upavši u neku bezdan brbljarija, sasvim propasti`. Dobro i Jedno[uredi | uredi izvor] Problem jedinstva u mnoštvu ideja Platon je nastojao rešiti uvođenjem ideje Dobra, Dobra po sebi, odnosno `vrhovnog Dobra`, koje zauzima posebno mesto u Državi. Tu se Dobro poredi sa Suncem, koje obasjava sve čineći sve predmete vidljivim za sve i stoga je na neki način izvor njihove vrednosti i lepote. Dobro daje bivstvovanje (το εἶναι) predmetima saznanja, dakle idejama, i stoga je sveobuhvatno i ujedinjujuće načelo koje nadmašuje čak i bivstvo (bitak, οὐσία) po dostojanstvu i po moći (Rep. 509b 6–10). Dobro čini da sve stvari u kojima se ono nalazi budu spoznati, ali iz njega proizlazi i samo njihovo bivstvo. Dobro je, dakle, za Platona jedno ontološko načelo, načelo bivstvovanja, stvarno po sebi i postojeće za sebe. Aristotel u Metafizici jasno kaže da Platon smatra kako su ideje uzroci štastva svih drugih stvari, a Jedno je uzrok štastva ideja. Prema tome, može se zaključiti to da su za Platona Dobro, Jedno i Lepota (iz Gozbe) identični, te da inteligibilan svet ideja svoje bivstvovanje na neki način duguje Jednom. Jedno je krajnje načelo i izvor ideja. Jedno je takođe u određenom smislu i izvor (mada ne stvoritelj u vremenu) i božanskog uma (Demijurga), koji kod Platona verovatno predstavlja simbol delovanja uma u kosmosu, odnosno `verovatno objašnjenje` (κατὰ λόγον τὸν εἰκότα) kosmosa. Dijalektika[uredi | uredi izvor] Pristup Jednom je dijalektički i postiže se `intelektom` (λόγος, Rep. 542a 5 ― b2). Kao metoda pobijanja ili dokazivanja dijalektika je bila poznata i pre Platona (na primer, kod pobijanja kretanja kod elejaca), ali je Platon prvi koji je tu reč upotrebio. Dijalektika se kod Platona prvobitno pojavljuje kao pomoćno sredstvo za uzdizanje duše na putu saznanja, od najnižeg stepena opažanja čulnih predmeta, preko razumskog shvatanja matematičkih i naučnih pojmova, sve do umne spoznaje najvišeg, odnosno ideja i vrhovnog Dobrog, iz koga sve ideje proizlaze, čime se svaka individualna duša uzdiže do `učestvovanja` u onome što je večno. Takvo utemeljenje dijalektike u dobroj se meri oslanja na sokratovske razgovore i njegovu metodologiju `ironije` i `mejeutike`. U Gozbi se daje drugačiji opis dijalektike kao spoznajne metode ka vrhovnoj Lepoti (koja je, dakle, identična sa vrhovnim Dobrom iz Države). Ta je metoda blisko povezana sa ljubavlju, jer se ona određuje kao žudnja za lepotom i rađanje u lepoti. Prvi stepen je stoga žudnja za lepim telom i u toj vezi jednoga sa drugim rađaju se u duši lepe misli. Drugi stepen je povezivanje svih lepih tela u jednu telesnu lepotu uopšte, koja je u stanju da se rađa u samoj duši, na primer u vidu umetničkih dela. Treći stepen jeste lepota duše, u kojoj se stvaraju snažna prijateljstva. Četvrti stepen je otkrivanje lepih dela u poslovima i običajima duša, a duša – žudeći za takvim lepim delima – rađa ih i sama. Peti stepen je lepota u naukama, u kojoj duša u sebi rađa saznanje i razumevanje svih prethodnih stupnjeva. Šesti i najviši stepen određuje se kao ljubav prema mudrosti, dakle kao φιλοσοφία, u kojoj duša stiče uvid u vrhovno lepo i dobro, u Lepotu i Dobro po sebi. U drugim dijalozima (Sofist, Državnik, Parmenid) prikazao je Platon dijalektiku i s njene logičko-tehničke strane kao umeće dolaženja do pojmovnog saznanja. Strukturu takve dijalektike čine dva osnovna elementa: hipoteza (ὑπόθεσις, polazni pojam, odnosno reč ili izraz kojim se polazni pojam imenuje) i dijareza (διαίρεσις, razlaganje ili deoba). Polazni pojam razlaganjem se podvodi pod širi rod ili vrstu, koja se zatim deli na svoje sastavne delove, odnosno podvrste. Naravno, ovakva logička deoba (za koju je Platon verovao da odražava stupnjeve stvarnog bivstvovanja) ne može ići u beskonačnost (ad infinitum): u jednom trenutku stiže se do ideje (podvrste) koja ne dopušta dalju deobu i ispod koje se nalaze samo konkretne, pojedinačne stvari. Te nedeljive podvrste su najniže vrste ili nedeljive vrste (ἄτομα εἴδη ili infimae species). Ovakvom deobom odnosno razlaganjem ideja sve do čulno opažajnih predmeta pribavlja se povezujuća spona između nevidljivih (τὰ ἀόρατα) i vidljivih (τὰ ὁρατά) stvari. Kako se iznad svih ideja nalazi vrhovno Dobro, to je Platon smatrao da je ovim rešio i problem odnosa između Jednog (= Dobrog) i čulno opažajnog sveta koji nas okružuje. Platonova psihologija[uredi | uredi izvor] Platonova psihologija (koju, naravno, treba shvatiti kao učenje o duši) ne predstavlja sistematski razrađenu i dosledno izvedenu celinu iz koje bi bile povučene sve nužne implikacije. Dodatnu teškoću predstavlja činjenica da je ovo svoje učenje Platon velikim delom izložio kroz `mitove` (uglavnom u Fedonu, Državi i Fedru). Premda se nikako ne može reći da je Platon te mitove smatrao pukim fantazmima, ne može se sa sigurnošću utvrditi ni to koliko ih doslovno treba uzeti niti s kolikim stepenom ozbiljnosti. Čini se sigurnim ustvrditi da je Platon bio nepokolebljiv spiritualist: duša se jasno razlikuje od tela kao čovekov najdragoceniji posed. Dalje, iz ontološkog dualizma (tj. `podele` na čulni svet i carstvo ideja) dosledno sledi psihološki dualizam: duša se određuje kao `kretanje koje samo sebe može pokrenuti` (τὴν δυναμήνην αὑτὴν κινεῖν κίνησιν) ili kao `izvor kretanja`, pa je stoga iznad tela i upravlja njime. Ustanovljujući psihološki dualizam, međutim, Platon nije nastojao (ili nije uspeo) da objasni ono najvažnije: međusobnu interakciju duše i tela. U Državi i Timaju nalazimo učenje o trodelnosti duše, koje je prihvaćeno od pitagorejaca. Prema tom učenju, dušu čine sledeća tri dela (μέρος = deo, shvaćen dakako kao načelo, funkcija ili oblik, a ne kao fizički ili materijalni kvalitet): umni deo (τὸ λογιστικόν), srčani ili voljni deo (τὸ θυμοειδές) i požudni ili nagonski deo (τὸ ἐπιθυμητικόν). Umni deo razlikuje čoveka od životinje: to je najviše formalno načelo duše, besmrtno i srodno božanskom. Dva druga `dela` duše su podložna propadanju, a od njih je plemenitiji voljni deo, i on bi trebalo da bude prirodni saveznik uma, mada se sreće i kod životinja. Umni deo duše smešta se u glavu, voljni u grudi, a nagonski ispod pojasa. Voljni deo duše smešten je u prsa u skladu s drevnom tradicijom koja ide još od Homera, ali ne može se utvrditi da li je Platon ta lociranja delova duše shvatao doslovno. Platon na jednom mestu tvrdi da je duša besmrtna, a na drugom (u Timaju) da je besmrtan samo umni deo duše. Po ovom drugom shvatanju, međutim, proizlazilo bi da su voljni i nagonski delovi duše na neki način odvojivi od razumnog dela i podložni propadanju. O ovim protivrečnostima (u smislu istinskog Platonovog stanovišta) danas se ne može doneti definitivan sud, upravo zato što je njegova psihologija ostala nedorečena i nezaokružena. To se u stvari može reći za celo Platonovo učenje o besmrtnosti duše, koje nije dosledno izvedeno. Treba, ipak, imati na umu da je Platonov glavni interes bio etički: on naglašava da je umni deo duše onaj koji treba da upravlja celinom i da u njoj deluje kao vozar. Naime, u Fedru se duša poredi sa zapregom: umni deo duše je vozar, a voljni i nagonski deo su dva konja, od kojih je onaj voljni dobar, a drugi je rđav, pa ga vozar često mora umirivati i usmeravati bičem. Dakle, cela Platonova psihologija nastala je na osnovu iskustvene činjenice da u čoveku istovremeno deluju sukobljeni porivi. Platon izlaže šest argumenata u nastojanju da dokaže besmrtnost duše: Iz suprotnog se rađa suprotno: iz zaspalog nastaje budno, iz budnog nastaje zaspalo. Kako su i život i smrt suprotnosti, te kako iz života nastaje smrt, to nužno sledi da i iz smrti nastaje život. Upoređujući jedan predmet s drugim ljudi donose sud da je jedan, na primer, lepši od drugog, drugim rečima oni iskazuju znanje o apsolutnim merilima ili normama. Kako te apsolutne norme ne postoje u čulnom svetu, to sledi zaključak da ih je ljudska duša morala opaziti u nekom stanju preegzistencije. Pošto se duša može približiti nevidljivim, nenastalim, nepropadljivim i nepromenljivim idejama, jasno je da je ona sličnija idejama nego čulnim stvarima, da je bliža onom božanskom nego onom smrtnom. Ako prihvatimo da postoje ideje, onda je jasno da prisustvo jedne ideje isključuje prisustvo njoj suprotne ideje. Ako vatra učestvuje u ideji toplote, ona ne može učestvovati u ideji hladnoće. Pošto je duša ono što jeste zato što ima udela u ideji života, iz toga sledi da ona ne može učestvovati u ideji `smrti`. Jedna stvar ne može propasti zbog spoljašnjeg uticaja, nego samo zbog nekog zla koje se nalazi u njoj samoj. Ako duša ne propada zbog svojih vlastitih unutrašnjih kvarenja, kakvi su `nepravednost, neumerenost, kukavičluk ili neznanje` – a znamo da zao čovek može živeti i duže od dobrog – nju ne mogu uništiti ni bilo kakvi spoljašnji faktori. Duša je `kretanje koje samo sebe može pokrenuti`, odnosno `izvor kretanja`, a kao početak kretanja ona ne može biti `nastala`, a nešto što je nestvoreno ne može ni propasti. Svim ovim argumentima mogu se izneti brojni prigovori, i svi se oni mogu relativno lako oboriti. Nije, najzad, sigurno koliko je jak bio stepen Platonovog ubeđenja u besmrtnost duše i u tvrdnju da će njen budući život biti u skladu s vladanjem duše `na ovom svetu`. Platon jeste došao do zanimljivih i pronicljivih psiholoških zapažanja, ali njegov je interes bio prvenstveno etički po svom karakteru. Etika[uredi | uredi izvor] Platonova je etika usmerena na postizanje najvišeg dobra, pa se može smatrati eudajmonističkom. To najviše dobro znači razvitak čoveka kao umnog i moralnog bića. Dobro se sastoji u ispravnoj srazmeri zadovoljstva i mudrosti. Naime, čovek nije `čisti um`: život lišen zadovoljstva ne bi mogao da bude jedino dobro čoveka, ma kako da um predstavlja najvišu ljudsku funkciju. Isto tako, dobro nije ni ljudski život sastavljen samo od čulnih zadovoljstava, u kome nikakvu ulogu nemaju ni um, ni pamćenje, ni saznanje, ni istinito shvatanje. Prema tome, dobar je onaj život u kojem su pomešane aktivnosti uma sa nekim zadovoljstvima, pod uslovom da su ona neškodljiva i da se uživaju umereno. Prema Platonu, dobar život pre svega podrazumeva poznavanje istinite vrste, bezvremenskih i nepromenljivih stvari, dakle ideja. Ali ne bi mogao preživeti onaj čovek koji je upoznat samo sa geometrijskim figurama i večnim idejama: on mora imati znanje i o čulno opažajnim predmetima koji nas okružuju u svakodnevnom životu. Međutim, za dobar život od ključnog je značaja da čovek bude svestan toga da se tu radi samo o `drugostepenom` znanju, da naime jasno razlikuje opažajni svet od carstva večnih ideja. Materijalnom svetu se, dakle, ne okreću leđa, ali čovek mora znati da je taj svet samo kopija carstva večnih ideja, koje se jedino može istinski spoznati u smislu νόησις. Mešavina zadovoljstva i mudrosti, koja čini dobar život, zavisi od prave mere ili srazmere. Kako je `srazmera` pre svega odlika nečeg lepog, to se dobro pojavljuje u stvari kao oblik lepog, a srazmera (συμμετρία), lepo (καλόν) i istina (ἀλήθεια) biće tri odlike onoga što je dobro. Prvo se mesto daje `pravovremenosti` (τὸ καιρόν), drugo srazmeri, lepoti ili potpunosti, treće umu u razboritosti, četvrto naukama, veštinama i ispravnim mnenjima, peto zadovoljstvima koja u sebi ne sadrže bol, a šesto umerenom zadovoljavanju požude koja je neškodljiva. Naravno, najviše dobro (summum bonum) podrazumeva spoznavanje boga, odnosno čovekovo nastojanje da postane sličan bogu, onoliko koliko je to čoveku uopšte moguće. Sličnost bogu tu znači postati pravedan uz pomoć razboritosti. Platon je zastupao Sokratovo shvatanje da su vrlina i znanje izjednačeni. Mudro je težiti onome što je dobro i korisno, a nerazborito je ići za onim što je štetno. Postoje različite vrline, prema predmetu i prema tome iz kojeg dela duše izviru, ali sve te različite vrline tvore jedinstvo jer predstavljaju izraze jednog istog znanja o dobru i zlu. Razne vrline su, dakle, sjedinjene u razboritosti, odnosno u poznavanju onoga što je istinski dobro za čoveka. Ako je to tako, ako je razboritost ili znanje isto što i vrlina, onda se vrlina može istinski spoznati, tj. naučiti. Naime, Platon je smatrao da čulni svet nije istinski predmet naše spoznaje: istinski se može spoznati samo bezvremenski, nenastali i nepropadljivi svet ideja. Prema tome, učenje da vrlina jeste znanje predstavlja izraz činjenice da dobro nije samo relativan pojam, nego da se tiče nečega po sebi što se ne menja. Inače dobro ne bi moglo biti predmet znanja. Platon je smatrao da niko ne čini zlo namerno, odnosno da niko ne čini zlo a da pritom zna da to što čini jeste zlo. Kada neko bira ono što de facto jeste zlo, on to bira zato što to nešto zamišlja kao dobro, on uprkos svom znanju bira nešto se pojavljuje kao neposredno dobro ili kao neka kratkoročna korist, kao nešto što on smatra da je u nekom pogledu dobro. Dakle, čak i u tom slučaju prisutan je aspekt `dobrote` (tj. korisnosti ili poželjnosti). Međutim, Platon za takvog čoveka uspostavlja princip moralne odgovornosti: čovek koji, uprkos svom znanju, bira nešto što je po sebi zlo, odgovoran je zato što je dopustio strastima da mu pomute razum i zamrače njegovo vlastito znanje. Prema Platonu (4. knjiga Države) postoje četiri temeljne vrline: mudrost (σοφία), odvažnost ili hrabrost (ἀνδρεία), umerenost (σωφροσύνη) i pravednost (δικαιοσύνη). Mudrost je vrlina umnog dela duše, hrabrost srčanog ili voljnog dela, dok se umerenost sastoji u jedinstvu voljnog i nagonskog dela. Pravednost se pojavljuje kao opšta vrlina, koja nastoji da svaki deo duše obavlja svoj `zadatak` u opštem skladu. Zadovoljstvo je, dakle, podređeno dobru, a um se pojavljuje kao sudija zadovoljstvima tako da dopušta samo ona koja su neškodljiva i koja su saglasna sa skladom i ustrojstvom duše i tela. Politička filozofija[uredi | uredi izvor] Na temelju svojih epistemoloških načela (istinski se može spoznati samo ono što jeste), ontoloških (ono što jeste su večne ideje, čije je krajnje načelo Jedno ili Dobro), psiholoških (umni deo duše treba da upravlja ostalim delovima) i etičkih (dobro ili vrlina je znanje koje se može naučiti), izvodi Platon svoju političku filozofiju. Naravno, Platona ne interesuje nijedna postojeća država, na primer spartanska, atinska ili persijska: u njegovoj teoriji države ispituje se u stvari kakva bi trebalo da bude država, ispituje se država po sebi, takva država da u njoj `imaju udela` (μέθεξις) one ideje koje se imenuju kao `pravedno po sebi`, `dobro po sebi` i `lepo po sebi`. Premda u Zakonima Platon donekle čini ustupke mogućnostima praktične realizacije, njega osnovna orijentacija ostaje i u tom delu koje je napisao u pozno doba svoga života: treba pronaći idealnu državu, kao uzor prema kojem svaka konkretna država treba da bude modelovana, a ako postojeće države ne odgovaraju idealu, tim gore po te države. Političkoj filozofiji posvećena su tri dijaloga: Država, Državnik i Zakoni. Država[uredi | uredi izvor] U Državi započinje rasprava o tome šta je pravednost: svi govore o tome da treba živeti i postupati pravedno, ali zna li neko šta je u stvari pravednost? Sokrat, koji vodi dijalog u ovom spisu, preporučuje da se prvo ispita šta je pravednost onako kako ona postoji u državi, jer će tako ona ista slova pravde videti `ispisana krupnije i na većoj tabli`, pa će se onda lakše preći na utvrđivanje pravde i kod pojedinca, `tragajući za sličnošću većeg u obliku manjeg` (Rep. 368e 2–369b 4). Iz ovoga se jasno vidi da je Platon smatrao kako i za pojedinca i za državu važi jedan isti apsolutni moralni zakon: on nije smatrao da je država neki organizam koji treba da se razvija bez poštovanja moralnog zakona, kao arbitar u pitanjima ispravnog i pogrešnog, nego da ona u svemu mora biti ustrojena u skladu s opštim moralnim načelom. Država postoji da bi služila potrebama ljudi. Ljudi se moraju oslanjati na pomoć i saradnju drugih ljudi u proizvodnji životnih potrepština. Zato se ljudi okupljeni na jednom mestu kao saradnici `i to zajedničko stanište mi nazivamo državom` (Rep. 369c 1–4). Tako Platon smatra da država nastaje iz ekonomskih potreba ljudi. Međutim, neće svi ljudi raditi sve poslove, nego će svako obavljati ono za šta je sposoban: tako nastaju različita zanimanja, jer svako treba da doprinosi zajednici na različite načine. Ali porastom stanovništva postojeće područje postaće nedovoljno, i zato će mu se morati pripojiti malo teritorije od suseda. Tako poreklo rata nalazi Platon u demografsko-ekonomskim uzrocima. Savršena država mora biti pravedna. Za razliku od sofista, koji smatraju da je svaka `pravda` samo izraz onoga ko je trenutno na vlasti (monarha, tiranina, oligarha, demosa), pa da je prema tome svaki zakon istovremeno i pravedan i nepravedan, Platon ustvrđuje – dosledno se pridržavajući svoje teorije ideja kao bivstvujućih opštosti – da pravednost po sebi mora postojati. Država koja sadrži u sebi takvu pravednost mora, prvo, biti takva da zadovoljava interese svih, a ne samo jednog dela društva i, drugo, ne može se zasnivati na odlukama većine, nego onih koji poseduju istinsko umno znanje (νόησις). Platonova etika je socijalna, tj. ne radi se o sreći pojedinca, nego o sreći čoveka po sebi, odnosno o sreći svih ljudi. Ta se pak sreća može postići samo u idealnoj – savršenoj državi, kakvu nam opisuje Platon u svojoj Državi. Zbog toga je njegova etika usko povezana s politikom. Životne prilike u idealnoj državi moraju biti uređene po načelu moralne određenosti pojedinca. Zato prema tri dela duše moraju biti u državi tri staleža: 1) vladari ili upravljači (umni deo duše), koji određuju zakone i načela uprave; 2) vojnici ili čuvari države (voljni deo duše), koji paze na sprovođenje zakona i štite državu od neprijatelja; 3) zanatlije – zemljoradnici i zanatlije (nagonski deo duše), koji stvaraju materijalna dobra. Država postaje savršena pravednošću, a ona se sastoji u tome da svaki od tri staleža vrši savesno svoju dužnost i to odvojeno od druga dva staleža. Raspored ljudi među tri staleža nije zasnovan na poreklu ili ma kakvoj njihovoj spoljašnjoj odlici, već isključivo na njihovoj sposobnosti saznanja, odnosno na njihovom talentu. Vladari (upravljači) države biraju se već u najranijoj mladosti među decom iz staleža čuvara. Oni će biti školovani ne samo u oblasti muzike i gimnastike (kao i ostala dva staleža), nego i u matematici i astronomiji. Njima matematika nije potrebna da bi se osposobili za izvođenje proračuna (kao trgovci), nego za shvatanje umnih stvari, da bi mogli da se okrenu od `nastajanja ka istini i bitku` (Rep. 525b 11–c 6). To je sve uvod u dijalektiku, u kojoj se kandidat počinje obučavati oko tridesete godine života, i kojom čovek započinje otkrivanje čistog bitka, čisto umnim saznanjem, bez ikakve pomoći čula, sve dok se ne dođe do dobra po sebi. Tako se budući vladar uspinje preko svih lestvica `linije spoznaje`. Nakon pet godina izučavanja dijalektike, kandidat se vraća među čuvare države, da bi stekao neophodno životno iskustvo i da bi se dokazao suočen sa različitim iskušenjima. Nakon petnaest godina, kada napuni pedeset godina života, on postaje upravljač države, i to ne zato što bi to hteo, nego po nuždi, te uređuje državu i njom upravlja koristeći kao uzor samo dobro po sebi, istovremeno vaspitavajući nove naraštaje budućih vladara. U Sedmom pismu (Ep. 325d 6–326b 4) Platon kaže (a to je njegova čuvena teza o filozofima-vladarima): `Ljudski rod se neće rešiti nesreća sve dok rod onih koji se ispravno i istinski bave filozofijom ne dođe na vlast ili dok oni koji imaju vlast ne počnu da se istinski bave filozofijom`. Ustav Platonove države je aristokratski i u mnogim aspektima, svakako s današnjeg stanovišta, totalitaran: vlast pripada najboljima, umnim ljudima koji poseduju vrlinu – filozofima. Prva dva staleža stvaraju porodicu čuvara. Pojedinac se u takvoj državi sasvim gubi. Država upravlja čitavim životom građana, ukida se privatno vlasništvo, rađanjem i vaspitavanjem dece upravlja takođe država. Prema načelima eugenike, brak građana biće pod nadzorom države, posebno među dva viša staleža. Brak služi tome da se dobije najbolje moguće potomstvo, koje će odgajati država. Porodice nema, već postoji zajednica žena i dece. To načelo sprovedeno je samo za prva dva staleža. Treći pak stalež prepušten je sam sebi. On je izvršio svoju dužnost ako je stvorio materijalnu podlogu i ako sluša čuvare, ali ne učestvuje u državnoj upravi. Istovremeno, međutim, u idealnoj državi oba pola su ravnopravna: Platon priznaje da su žene fizički slabije od muškaraca, ali zato tvrdi da su po umnim sposobnostima sasvim jednake s njima. Stoga su i ženama dostupna sva zanimanja, čak i rat, a dobro osposobljene žene biće uključene u službene dužnosti čuvara države. Pošto je u idealnoj državi celokupno obrazovanje zasnovano na načelima istine i dobra, u njoj ne može biti mesta za epske pesnike i dramatičare. Platon naravno nije slep za lepote Homerovih epova i Sofoklovih tragedija: upravo zato što se pesnici služe lepim jezikom i slikovitim predstavama, oni i jesu tako opasni. A opasni su s etičkog stanovišta, zbog načina na koji govore o bogovima, zbog načina na koji slikaju svoje raspojasane likove i slično. Platon dopušta da bi u državu možda trebalo pustiti neke pesnike, ali samo one koji stvaraju primere dobrih moralnih likova. Državnik[uredi | uredi izvor] U Državniku se tvrdi da je najbolji oblik vladavine onaj u kome vladar (ili vladari) donosi zakone za svaki pojedinačni slučaj. Međutim, to bi od vladara zahtevalo više božansko nego ljudsko znanje, pa se prelazi na razmatranje konkretnih oblika vladavine koji su realno postojeći. Od uređenih i dobrih vladavina najbolja je, prema Platonu, monarhija, tj. vladavina jednog, druga najbolja je oligarhija, tj. vladavina nekolicine, a najgora je demokratija, tj. vladavina mnoštva. Obratno, ako se pogledaju loše vladavine, onda je najgora vladavina jednog, tj. tiranija (jer ona može prouzrokovati najviše štete), druga najgora vladavina je vladavina nekolicine, a najmanje loša je vladavina mnoštva. Dakle, demokratija je, prema Platonu, `od svih zakonitih vladavina najgora, a najbolja od svih protivzakonitih` (Pol. 303a 2–8), i to zato što je ona u svemu slaba i nemoćna, pa nije sposobna ni za neko veliko dobro ni za neko veliko zlo. Zakoni[uredi | uredi izvor] U Zakonima Platon čini ustupke realnosti, odnosno mogućnostima praktične realizacije svoje idealne države. On, dakle, opisuje kako bi trebalo da izgleda jedno praktičnije, drugo najbolje državno uređenje. Platon je tu svakako pod uticajem svojih ličnih iskustava, kako vlastitih političkih nastojanja u Sirakuzi, tako i političko-ekonomskog razvitka atinskoga polisa od zemljoradničke zajednice do trgovačko-pomorske velesile helenskoga sveta. Pre svega – kaže Platon – idealni polis trebalo bi da bude udaljen od mora najmanje osamdeset stadijuma, kako bi se osiguralo da on bude zemljoradnička a ne trgovačka zajednica, tj. da bude zajednica koja proizvodi, a ne ona koja uvozi. Blizina mora, naime, prouzrokuje želju za sticanjem novca, što pak u ljudskoj duši rađa nečasne i nepostojane navike. Iz istog razloga država treba da ima novac koji će važiti samo za njene građane, a ne i van njihove zajednice. Dalje, u idealnoj državi nema mesta ni tiraniji, ni oligarhiji, ni demokratiji: svi ovi oblici vladavine podjednako su loši, jer im zajedničko to što donose zakone samo za dobrobit svog staleža, a ne cele države. Vladavinu ne treba poveriti nekome zbog njegovog porekla ili imovinskog stanja, nego isključivo zbog njegovog ličnog karaktera i dokazane sposobnosti upravljanja. Država postoji zato da bi ljudima osigurala vođenje ispravnog života, a za takav život najveći značaj ima negovanje duše. Broj građana u idealnom polisu ograničava Platon na 5.040, premda dalje kaže da u gradu treba da postoji 5.040 kuća, što bi značilo da se radi o broju porodica, a ne građana. Platon naširoko govori o postavljanju i dužnostima raznih državnih službenika. Tu je 37 čuvara zakona (νομοφύλακες) koji moraju imati između 50 i 70 godina života; veće od 360 članova; određeni broj poverenika koji će voditi brigu o muzici i gimnastici, ali od kojih je najvažniji poverenik zadužen za obrazovanje, koji će se brinuti o muškoj i ženskoj omladini; veće nadzornika (εὔθυνοι) koje će pregledati poslove činovnika po isteku njihove službe; noćno veće koje će se sastajati rano izjutra pre početka dnevnih poslova i koje će nadgledati ustav. Postojaće i odbor žena koji će nadgledati bračne parove u periodu od deset godina nakon sklapanja braka. Muškarci će u brak stupati u dobi između 30. i 35. godine života, a žene između 16. i 20. godine. S obzirom da je funkcija braka to da `državi podare što lepše i bolje potomstvo` (Nom. 783d 8–e 1), supružnici treba da se rastave ukoliko nakon deset godina nakon sklapanja braka ne dobiju decu. Vaspitanju dece posvećuje se velika pažnja. Od treće do šeste godine dečaci i devojčice igraće se zajedno, a zatim će dalje obrazovanje nastaviti odvojeno, premda Platon i dalje ne odustaje od stava da devojčice treba da imaju manje-više isto obrazovanje kao dečaci. Obrazovanje će se sastojati u poučavanju gimnastike, muzike (postojaće državna antologija stihova), aritmetike, astronomije itd. Dalje Platon izlaže različite zakone o religiji, zemljoradnji, krivičnom pravu. U vezi s ovim poslednjim, on kaže da prilikom kažnjavanja prekršilaca zakona treba voditi računa i o psihološkom stanju počinioca, te da li je delo počinjeno `ozbiljno ili u detinjoj lakomislenosti`. Njegovo razlikovanje između štete (βλάβη) i nepravde (ἀδικία) kao da anticipira kasnije pravno razlikovanje između građanskog i krivičnog prava. Građani Platonove države neće smeti da putuju u inostranstvo bez odobrenja države, a i tada samo ako su napunili četrdeset godina života. A oni koji odu u inostranstvo po povratku će `učiti mlađe kako ustanove drugih država zaostaju za njihovima` (Nom. 951 a 2–4). Istovremeno, država će u druge države slati `posmatrače` ne bi li tamo videli nešto korisno što se može usvojiti i kod kuće. Ti će posmatrači imati između 50 i 60 godina života i po povratku u domovinu podneće izveštaj `noćnom veću`. Država će, naravno, nadgledati i strance koji dolaze iz tuđine. Ropstvo[uredi | uredi izvor] U svojim gledištima prema instituciji ropstva Platon uglavnom zaostaje čak i u odnosu na savremenu atinsku praksu. Pre svega, on u potpunosti prihvata ustanovu ropstva: rob je gospodareva svojina koja se može otuđiti (Nom. 776b 5–c 3). Međutim, dok je atinski zakon dete rođeno u vezi između slobodnog čoveka i robinje smatrao slobodnim građaninom, Platon određuje da takva deca uvek treba da pripadnu gospodaru robinje. Nadalje, on čak ne pruža robovima ni onu zaštitu koju im je dodeljivao atinski zakon i koji je predviđao da

Neotpakovane u originalnoj zaštitnoj kutiji! Biblioteka LOGOS 1–7 (treće kolo, knjige XIV–XX) Povez: tvrdi Izdavač: Veselin Masleša, Sarajevo 1. Arnold Gehlen – ČOVJEK 2. Čedomil Veljačić – PJESME PROSJAKA I PROSJAKINJA 3. Teodor Adorno – TRI STUDIJE O HEGELU 4. Aleksandar Kožev – KAKO ČITATI HEGELA 5. Đerđ Lukač – TEORIJA ROMANA 6. Moris Merlo Ponti – FENOMENOLOGIJA PERCEPCIJE 7. Seren Kjerkegor – ILI-ILI Seren Kjerkegor (5. maj 1813 – 11. novembar 1855), bio je danski filozof, teolog i pjesnik. Njegova filozofija se smatra prvim oblikom egzistencijalističke filozofije. Kjerkegor je žestoko kritikovao hegelijanizam svoga vremena i ono što je on smatrao formalnostima hrišćanske crkve. Najveći deo njegovog dela, bavi se religijskim problemima kao što su priroda vere, problemima hrišćanske Crkve kao institucije, hrišćanskom etikom i uopšte teologijom, ali i emocijama i osećanjima ličnosti koja se afirmiše kroz različite odluke u životu. Svoje rano delo je pisao pod različitim pseudonimima kroz osobene poglede i kompleksnu dispoziciju dijaloga. Biografija Seren Obi Kjerkegor rodio se 5. maja 1813. godine u Kopenhagenu. Njegov lični život obeležili su događaji koje je dansko društvo smatralo skandaloznima, a tu spadaju: porodična mitologija, raskid veridbe s Reginom Olsen, napad satiričnog lista, , Gusar“ na Serena i istupi filozofa protiv Crkve. Serenov otac, Mikal, poticao je iz siromašne porodice. U mladosti je u neobično teškim uslovima čuvao ovce, i tako je prokleo Boga zbog svoga teškog života. To je osnov prvog porodičnog mita. Tumačeći svoj greh po Starom zavetu, otac je smatrao da će Bog zbog njegova prestupa kažnjavati celu porodicu, te je decu vaspitao u duhu verskog fanatizma. Poslat u Kopenhagen kada mu je bilo 12 godina otac budućeg filozofa se brzo osamostalio i obogatio. Mladi Seren je, međutim, gotovo celokupnu imovinu koju je nasledio od oca utrošio na štampanje knjiga, a poslednju paru namenio je za štampanje anticrkvenih letaka, koji su izlazili pod zajedničkim nazivom „Trenutak“. Osnov drugog porodičnog mita je to što je Serenova majka bila druga žena njegovog oca. Venčali su se godinu dana posle smrti njegove prve žene, a četiri meseca kasnije se rodilo njihovo prvo dete. Po religijskom moralu - zgrešili su. U drugom braku otac je imao sedmoro dece, od kojih je Seren bio najmlađi. Majka i petoro dece, od koji četvoro nisu čak ni dočekali 33 godine - Hristov vek, umrli su, iz čega je Kjerkegorov otac zaključio da je to božja kazna zbog počinjenog greha. Sumorna atmosfera u kući uzrok je što Seren nije u roku završio teološke studije, koje je započeo 1830. godine. Kao dvadesettrogodišnjak seli se iz kuće i vodi raspusan život, iako je otac više puta pokušavao da ga vrati sa grešnog puta. Iznenadna očeva smrt 1838. godine navela ga je da završi prekinute studije. Završne ispite polaže 1840. godine, a već sledeće godine završava disertaciju pod naslovom „O pojmu ironije“. Završetak njegovih studija se vremenski poklapa sa „Regininim slučajem“. Septembra 1840. godine Seren se verio s Reginom Olsen, a posle nepunih godinu dana raskida veridbu. Pojedinostima i uzrocima raskida posvetio je celo poglavlje knjige „Stadijumi na životnom putu“, pod naslovom „Kriv? Nekriv? Istorija patnje. Psihološki eksperiment“. Posle boravka u Berlinu, gde je slušao predavanja Šelinga, koja su ga brzo razočarala, počinje razdoblje stvaralačke euforije, koje traje od 1843. do 1846, odnosno do godine u kojoj je Kjerkegor očekivao svoju smrt. Najpre je objavio knjigu pod antihegelovskim naslovom „Ili-ili“, koja se pojavila pod pseudonimom Viktor Eremit. Knjiga prikazuje dva tipa života: estetski, slobodan od odgovornosti, i etički, u kome se čovek podređuje zahtevima društvenog života. Završni deo knjige sadrži i propoziciju religijskog tipa života. Između tih tipova života nema kompromisa. Postoji alternativa: ili, ili. Ubrzo potom pojavila se knjiga „Ponavljanje“, izdata pod pseudonimom Konstantin Konstantinus. Istovremeno pojavila se knjiga „Strah i drhtanje“, koju je objavio pod pseudonimom Johanes de Silencio. Obe knjige se dopunjavaju predstavljajući događaj u literaturi i filozofiji, a kroz obe knjige se takođe provlači i problem Regine i oca. Potom Kjerkegor piše „Filozofske mrvice“ i „Završni nenaučni postskriptum uz filozofske mrvice“. U filozofskom pogledu to su njegove najvažnije knjige. „Pojam strepnje“, naredna knjiga, sadrži psihološku interpretaciju bespredmetne strepnje, kao i njenu konfrontaciju sa dogmom prvog greha. Tokom devet godina koje su usledile posle datuma očekivane smrti napisao je jedva tri knjige. Na samrtnoj postelji je završio pisanje „Dnevnika“, koji je imao čak 2845 strana. Ovaj najveći danski filozof poslednje dane proveo je u bolnici u kojoj je umro 11. novembra 1855. godine. Na nadgrobnom spomeniku uklesan je, u skladu sa filozofovom željom, stih iz Brorsonove crkvene pesme: „-{Det er en liden tid, saa har jeg vunden...}-“ Kjerkegorov značaj za razvitak evropske filozofije uopšte postao je vidljiv tek početkom prošlog veka, a najveći je uticaj imao na razvitak egzistencijalističke misli dvadesetih i tridesetih godina, koji se održao sve do naših dana. Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 — Vjež, 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih njemačkih intelektulaca u posljeratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947., Filozofija nove muzike 1949., Minima moralija 1951., Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956., Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963., Negativna dijalektika 1966., Žargon autentičnosti 1964., Estetička teorija 1970.,i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji), . Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930-ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura. filozofija nove muzike frankfurtska skola tomas man doktor faustus esej o eseju... Moris Merlo-Ponti (franc. Maurice Merleau-Ponty; 14. mart 1908. – 3. maj 1961) bio je francuski fenomenološki filozof, pod snažnim uticajem Edmunda Huserla i Martina Hajdegera. Najviše ga je zanimala proizvodnja značenja u ljudskom iskustvu i pisao je mnogo o percepciji, umetnosti i politici. Bio je u uredničkom odboru levičarskog magazina Les Temps Modernes, koji je 1945. osnovao Žan-Pol Sartr. U srcu Merlo-Pontijeve filozofije je argument o fundamentalnoj ulozi koju percepcija ima u razumevanju sveta, kao i u odnošenju prema svetu. Kao i drugi fenomenolozi, Merlo-Ponti je izrazio svoja filozofska stanovišta pišući o umetnosti, literaturi, lingvistici i politici. Bio je jedini značajni fenomenolog prve polovine dvadesetog veka koji se u velikoj meri bavio i naukama, posebno deskriptivnom psihologijom. Kroz ovaj angažman je njegovo pisanje postalo uticajno i značajno za skorašnji projekat naturalizacije fenomenologije, u kom fenomenolozi koriste rezultate iz psihologije i kognitivnih nauka. Merlo-Ponti je naglasio značaj tela kao primarnog mesta saznanja sveta, što je predstavljalo korektiv dugoj filozofskoj tradiciji označavanja svesti kao izvora znanja. Takođe je značajan i njegov uvid da telo i opažaji ne mogu biti zasebno posmatrani. Artikulacija primarnosti telesnosti odvela ga je od fenomenologije ka onome što je nazvao „indirektnom ontologijom“ ili ontologijom „mesa sveta“ (la chair du monde), koju pominje u svom poslednjem nezavršenom delu Vidljivo i nevidljivo, i u svom poslednjem objavljenom eseju „Oko i um“. Merlo-Ponti je rođen 1908. u Rošfor-sir-Meru, u Primorskom Šarantu, u Francuskoj. Njegov otac je umro 1913. godine, kad je Merlo-Ponti imao pet godina. Nakon gimnazije „Luj Veliki“ u Parizu, Moris Merlo-Ponti je upisao prestižni Ekol Normal Superior, gde je studirao zajedno sa Sartrom, Simon de Bovoar i Simon Vej. Diplomirao je filozofiju 1930. godine. Merlo-Ponti je najpre predavao u Šartru, pa je postao tutor u Ekol Normal Superior, gde je odbranio doktorat zasnovan na dve značajne knjige: Struktura ponašanja (1942) i Fenomenologija percepcije (1945). Nakon profesure na Univerzitetu u Lionu između 1945. i 1948, Merlo-Ponti je predavao dečiju psihologiju i obrazovanje na Sorboni od 1949. do 1952. godine. Bio je dekan na Filozofskom fakultetu na Kolež de Fransu od 1952. do svoje smrti 1961, i bio je najmlađa osoba koja je izabrana za dekana. Pored predavanja, Merlo-Ponti je takođe bio politički urednik u časopisu Les Temps modernes od njegovog osnivanja u oktobru 1945. do decembra 1952. godine. U mladosti je čitao Marksa, a Sartr je čak tvrdio da ga je Merlo-Ponti preobratio u marksizam. Njihovo prijateljstvo se završilo nakon sporenja, jer je Merlo-Ponti izgubio iluzije o komunizmu, dok je Sartr nastavio da ih podržava. Merlo-Ponti je iznenada umro od šloga 1961, sa 53 godine, navodno dok je pripremao predavanje o Dekartu. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu. Svest U svojoj Fenomenologiji percepcije (prvo objavljenoj na francuskom 1945), Merlo-Ponti je razvio koncept tela-subjekta kao alternativu kartezijanskom „kogitu“. Ova distinkcija je posebno značajna jer Merlo-Ponti shvata suštinu sveta egzistencijalno. Svest, svet i ljudsko telo kao spoznajna stvar su zamršeno povezane i međusobno „angažovane“. Fenomenalna stvar nije nepromenjivi objekat prirodnih nauka, već je u uzajamnoj vezi sa našim telom i njegovim senzorno-motornim funkcijama. Zauzimanje i „bivanje-sa“ (communing with, Merlo-Pontijeva fraza) senzibilnim kvalitetima na koje nailazi, telo kao ovaploćena subjektivnost intencionalno elaborira stvari u okviru uvek prisutnog okvira sveta, koristeći svoje unapred svesno, prepredikativno razumevanje sastava sveta. Elaboracija je „neiscrpna“ (žig svake percepcije prema Merlo-Pontiju). Stvari su ono što telo može da obuzme, dok je to obuzimanje po sebi funkcija naše konaturalnosti sa stvarima sveta. Svet i osećaj sopstva su pojavni fenomeni u nezavršenom procesu „postajanja“. Esencijalna parcijalnost našeg viđenja stvari, njihova datost samo u određenoj perspektivi i u određenom momentu u vremenu ne sputava njihovu realnost, već ih upravo suprotno uspostavlja, jer ne postoji drugi način da stvari zajedno budu prisutne sa nama i sa drugim stvarima do „Abschattungen“ (skice, blede konture). Stvar nadmašuje naše viđenje, ali se manifestuje tačno kroz prezentovanje sebe nizu mogućih viđenja. Objekat percepcije je imanentno vezan za svoju pozadinu sponom smislenih odnosa među objektima u svetu. Zbog toga što je objekat neodvojivo u svetu smislenih odnosa, svaki objekat reflektuje drugi (u stilu Lajbnicovih monada). Kroz učešće u svetu - bivanje-u-svetu - onaj koji spoznaje prećutno doživljava sve perspektive tog objekta koje dolaze iz stvari koje ga okružuju u nekoj sredini, kao i potencijalne perspektive koje taj objekat ima na bića oko njega. Svaki objekat je „ogledalo svih stvari“. Naša percepcija objekta kroz sve perspektive nije propozicionalna, ili jasno razgraničena percepcija. To je pre dvosmislena percepcija zasnovana na telesnom primordijalnom učešću i razumevanju sveta i značenja koja konstituišu perceptualnu celinu. Tek nakon što smo integrisani u okruženje kako bismo mogli da spoznamo objekte po sebi, možemo da usmerimo pažnju ka pojedinačnom objektu u tom pejzažu kako bismo ga definisali jasnije. (Ova pažnja, međutim, ne operiše tako što razjašnjava ono što je već viđeno, već kroz konstruisanje novih celina (geštalt) orijentisanih prema pojedinačnom objektu). Zbog toga što je naša telesna povezanost sa stvarima uvek privremena i neodređena, nailazimo na smislene stvari u jedinstvenoj misli o večno otvorenom svetu. Primarnost percepcije Od vremena pisanja Strukture ponašanja i Fenomenologije percepcije, Merlo-Ponti je želeo da pokaže da nasuprot ideji koja je vodila tradiciju počevši sa Džonom Lokom, da percepcija nije uzročni proizvod atomskih senzacija. Atomističko-uzročna koncepcija je ovekovečena u određenim psihološkim strujama tog vremena, posebno u bihejviorizmu. Prema Merlo-Pontiju, percepcija ima aktivnu dimenziju, tako što je ona primordijalna otvorenost ka svetu (ka „Lebenswelt-u“). Ova primordijalna otvorenost je u srcu njegove teze o primarnosti percepcije. Slogan fenomenologije Ednunda Huserla je „sva svest je svest o nečemu“, što implicira razliku između „činova misli“ (noesis) i „intencionalnih objekata misli“ (noema). Tako odnos između noesisa i noeme postaje prvi korak u konstituciji analize svesti. Međutim, studirajući Huserlove neobjavljene rukopise, Merlo-Ponti je primetio da Huserlov rad kroz njegovu evoluciju osvetljava fenomene koji nisu u skladu sa noesis-noema odnosom. Ovo je posebno slučaj sa fenomenima telesnosti (istovremeno telo-subjekt i telo-objekt), subjektivnim vremenom (svest o vremenu nije ni svestan čin, ni objekat misli) i drugim (prvo razmatranje drugosti je kod Huserla vodilo do solipsizma). Razlika između noesisa i noema dakle ne deluje kao da konstituiše nesvodiv teren. Radije se ispostavlja kao viši nivo analize. Tako Merlo-Ponti ne postulira da je „sva svest svest o nečemu“, koja pretpostavlja noetičko-moematički teren. Umesto toga, on razvija tezu prema kojoj je „sva svest perceptualna svest“. Pri tome, on ostvaruje značajan preokret u razvoju fenomenologije, ukazujući na to da konceptualizacija treba da se bude ponovo ispitana u svetlu primarnosti percepcije, imajući na umu filozofske posledice ove teze. Korporealnost Polazeći od studije o percepciji, Merlo-Ponti zaključuje da sopstveno telo (le corps propre) nije samo stvar, mogući objekat proučavanja nauke, već i trajno stanje iskustva, sastavni deo perceptualne otvorenosti svetu. On naglašava činjenicu da postoji pripadanje svesti i tela koje analiza percepcije treba da uzme u obzir. Primarnost percepcije označava primarnost iskustva, tako što percepcija postaje aktivna i konstitutivna dimenzija. Merlo-Ponti objašnjava korporealnost svesti kao intencionalnost tela, i tako stoji u kontrastu sa dualističkom ontologijom uma i tela Renea Dekarta, filozofa kom se Merlo-Ponti stalno vraćao, uprkos značajnim razlikama koje su ih delile. U Fenomenologiji percepcije Merlo-Ponti je napisao: „Dok god imam šake, stopala, telo, održavam oko sebe namere koje nisu zavisne od mojih odluka i koje utiču na moje okruženje na način na koji ja ne biram“ (1962. pp. 440). Pitanje koje se tiče korporealnosti povezuje takođe Merlo-Pontijeve refleksije o prostoru (l“espace) i primarnost dimenzije dubine (la profondeur) što je implicirano u pojmu bivanja u svetu (être au monde, odjek Hajdegerovog In-der-Welt-sein) i u sopstvenom telu (le corps propre). Jezik Naglašavanje činjenice da korporealnost intrinistički ima dimenziju ekspresivnosti koja se ispostavlja kao fundamentalna za konstituciju ega je jedan od zaključaka „Strukture ponašanja“ koji se konstantno provlači kroz Merlo-Pontijeva kasnija dela. Prateći temu ekspresivnosti, on istražuje kako je ovaploćeni subjekt u poziciji da preduzima akcije koje prevazilaze organski nivo tela, kao što su intelektualne operacije i proizvodi nečijeg kulturnog života. Pažljivo razmatra jezik kao srž kulture, istražujući veze između razvoja misli i smisla - obogaćujući svoju perspektivu ne samo analizom sticanja jezika i ekspresivnosti tela, već uzimajući u obzir patologije jezika, slikanja, kinematografije, literature, poezije i pesme. Ovaj rad se najviše bavi jezikom, počevši sa refleksijama o umetničkoj ekspresiji u Strukturi ponašanja, koja sadrži pasus o El Greku koji sadrži opaske koje je razvio u „Sezanovoj Sumnji“ (1945) i praćen je diskusijom u Fenomenologiji percepcije. Rad koji je počeo dok je bio dekan departmana za dečiju psihologiju i pedagogiju na Univerzitetu u Sorboni, ne predstavlja napuštanje njegovog filozofskog i fenomenološkog rada, već značajan nastavak u razvoju njegove misli. Kao što objašnjenja kursa njegovih predavanja na Sorboni objašnjavaju, za vreme ovog perioda on nastavlja dijalog između fenomenologije i raznovrsnog rada u okviru psihologije, sve kako bi se vratio studiji sticanja jezika kod dece, kao i uticaja koji je Ferdinand de Sosir imao na lingvistiku, i kako bi radio na pojmu strukture kroz diskusije u radu u psihologiji, lingvistici i socijalnoj antropologiji. Umetnost Važno je pojasniti i naglasiti da se pažnja koju Merlo-Ponti obraća na različite oblike umetnosti (vizuelne, plastične, literaturne, poetske, i sl.) ne treba pripisati razmišljanju o lepoti po sebi. Takođe njegov rad nije pokušaj da se elaboriraju normativni kriterijumi za „umetnost“. Njegov rad ne predstavlja teorijski pokušaj da se razlikuje ono što konstituiše značajan rad ili umetničko delo, ili čak rukotvorinu. Korisno je spomenuti da, dok ne postavlja nikakve normativne kriterijume za umetnost kao takvu, u njegovom radu je prevalentna razlika između primarnih i sekundarnih načina izražavanja. Ova razlika se pojavljuje u Fenomenologiji percepcije, i ponavlja se ponekad u terminima izgovorenog jezika i govornog jezika (le langage parle i le langage parlant) („Proza sveta“). Izgovoreni jezik (le langage parle) ili sekundarna ekspresija se vraća na naš lingvistički teret, na kulturno nasledstvo koje smo stekli, kao i na odnos između znakova i označavanja. Govorni jezik, ili primarna ekspresija, je jezik u proizvođenju smisla, jezik pojave misli, u momentu kad postaje pojava smisla. Govorni jezik i primarna ekspresija interesuju Merlo-Pontija i drže njegovu pažnju kroz njegovo tretiranje prirode produkcije i recepcije ekspresije, teme koja takođe prožima analizu akcije, intencionalnost, percepciju kao i vezu između slobode i spoljašnjih uslova. Pojam stila okupira važno mesto u „Indirektnom jeziku i glasovima tišine“. Uprkos određenim sličnostima sa Andreom Malroom, Merlo-Ponti razlikuje sebe od Malroa u odnosu na tri koncepcije stila, od kojih je poslednja prisutna u Malroovim „Glasovima tišine“. Merlo-Ponti primećuje da u svom radu Malro ponekad koristi „stil“ u visoko subjektivnom smislu, kao projekciju umetnikove individualnosti. Ponekad se koristi suprotno, u vrlo metafizičkom smislu (prema Merlo-Pontijevom mišljenju, u mističnom smislu), u kom je stil povezan sa koncepcijom „über-umetnika“ izražavajući „Duh slike“. Konačno, ponekad je redukovano da jednostavno označi kategorizaciju umetničke škole ili pokreta. Za Merlo-Pontija, ova korišćenja pojma stila vode Malroa da postulira rascep između objektivnosti italijanskog renesansnog slikarstva i subjektivnosti slikarstva njegovog vremena, što je zaključak koji Merlo-Ponti osporava. Prema Merlo-Pontiju, važno je uzeti u obzir srž ove problematike kroz prepoznavanje da je stil pre svega zahtev primarnosti percepcije, što takođe uzima u obzir dimenziju istoričnosti i intersubjektivnosti. (Međutim, Merlo-Pontijevo čitanje Malroa je dovedeno u pitanje u skorašnjoj velikoj studiji Malroove teorije umetnosti koja pretpostavlja da je Merlo-Ponti ozbiljno pogrešno razumeo Malroa). Nauka U svom eseju „Sezanova sumnja“, u kom identifikuje Sezanovu impresionističku teoriju slikarstva kao analognu sa njegovim konceptom radikalne refleksije, pokušajem povratka i refleksije na, prereflektivne svesnosti, Merlo-Ponti identifikuje nauku kao suprotnost umetnosti. Prema njegovom mišljenju, dok je umetnost pokušaj da se uhvati individualna percepcija, nauka je anti-individualistička. U predgovoru „Fenomenologije percepcije“, Merlo-Ponti predstavlja fenomenološki prigovor pozitivizmu: da nam on ne govori ništa o ljudskoj subjektivnosti. Sve što naučni tekstovi mogu da objasne je pojedinačno individualno iskustvo tog naučnika, koje se ne može prevazići. Za Merlo-Pontija, nauka zapostavlja dubinu fenomena koji pokušava da objasni. Merlo-Ponti razume nauku kao ex post facto apstrakciju. Uzročni i fiziološki aspekti percepcije, na primer, objašnjavaju percepciju u terminima do kojih se stiže tek nakon apstrakcije iz samog fenomena. Merlo-Ponti je kritikovao nauku zato što se smatra poljem u kom se kompletan račun prirode može dati. Subjektivna dubina fenomena ne može se objasniti naukom ovakva kakva je. To karakteriše Merlo-Pontijev pokušaj da zasnuje nauku na fenomenološkoj objektivnosti i, u suštini, da zasnuje „povratak fenomenima“. MG (Ć)

Dante Aligijeri (ital. Dante Alighieri; Firenca, maj/jun 1265 — Ravena, 14. septembar 1321) bio je najveći italijanski pesnik kasnog srednjeg veka. NJegovo najveće delo, Božanstvena komedija, prvenstveno objavljena pod nazivom Komedija, a kasnije je Bokačo dodao epitet „božanstvena“, predstavlja kulminaciju srednjovekovnog pogleda na svet i osnovu modernog italijanskog jezika. Takođe, smatra se jednim od najvećih remek dela svetske literature. U kasnom srednjem veku, velika većina poezije je bila na latinskom jeziku, i samim tim dostupna samo bogatim i obrazovanim građanima. Dante se zalagao za pisanje na narodnom jeziku, te je svoje radove Novi život (1295) i Božanstvenu komediju napisao i objavio na njegovom maternjem toskanskom dijalektu. To je za ono vreme bilo jako neuobičajeno, ali su pojedini pesnici, poput Petrarke i Bokača, nastavili da prate. Kao rezultat toga, Dante je odigrao ključnu ulogu u formiranju modernog italijanskog jezika. Kao uzor, Dante je poslužio mnogima, između ostalog DŽefriju Čoseru, DŽonu Miltonu, Alfredu Tenisonu i mnogim drugima. Takođe, Dante se smatra osnivačem strofa od tri stiha, tzv. tercina. Dante se često naziva „ocem italijanskog jezika“ i jednim od najvećih pesnika svetske literature. U Italiji, za njega se vezuje oslovljavanje sa il Sommo Poeta (vrhovni pesnik), a zajedno sa Petrarkom i Bokačem čini „tri krune italijanske poezije“. Kada je Danteu bilo 12 godina (1277) veren je Đemom Donati. Ugovorena venčanja u ranim godinama, u to doba su bila uobičajena. U osamnaestoj godini Dante je sreo Gvida Kavalkantija, Lapo Đianija, Ćina da Pistoja i nešto kasnije Bruneta Latinija. Oni su zajedno postali vođe literarnog pokreta „Slatki novi stil“ (Dolce Stil Nuovo). Bruneto je kasnije dobio poseban pomen u Božanstvenoj komediji zbog onoga čemu je naučio Dantea. U tom periodu je sreo i Beatriče Portinari, kćerku Folka Portinaria. Teško je odgonetnuti od čega se sastojala ova ljubav, ali se dogodilo nešto veoma bitno za italijansku kulturu. U znak ove ljubavi Dante je ostavio svoj trag pomogavši pesnicima i piscima da otkriju temu ljubavi koja nikada do tada nije bila toliko naglašena. LJubav prema Beatriče je očigledno postala razlog za poeziju i život. Kada je 1290. Beatriče umrla, Dante je pokušao da nađe spas u latinskoj literaturi. Poznato je da je u to doba čitao Botetiusova filozofska dela i Ciceronovu De amicitia. NJegova strast za filozofijom je kasnije bila kritikovana u „Čistilištu“ kroz lik Beatriče. Dante je takođe u jednom periodu bio vojnik i 1289. godine učestvovao u bici kod Kampaldina (11. juna), sa fiorentinskim vitezovima protiv Areca. Takođe je postao i lekar i farmaceut. On nije želio da se bavi tim profesijama, ali je zakon donesen 1295. godine zahtijevao da plemići koji žele da rade u javnoj službi moraju biti članovi nekog esnafa, tako da je Dante pristupio apotekarskom esnafu da bi se mogao baviti politikom. Izabrao je apotekarski esnaf jer su se u to doba knjige prodavale u apotekama. Baviti se politikom nije bilo lako kada je papa Bonifacije VIII planirao da vojno osvoji Firencu. 1301. godine Šarl de Valoa, brat Filipa IV kralja Francuske, je posjetio Firencu jer ga je papa imenovao mirotvorcem za Toskanu. Ali gradske vlasti su odranije papine ambasadore loše tretirale, tražeći nezavisnost od papinog uticaja. Takođe moglo se očekivati da će Šarl de Valoa dobiti i druga, nezvanična naređenja. Gradski savjet je poslao delegaciju u Rim, sa namjerom da doznaju papine namjere. Dante je bio vođa ove delegacije. Božanstvena komedija pisana je početkom 14. veka, od 1308, pa sve do Danteove smrti 1321. godine kao autorova etička i religiozna poruka čovečanstvu za koje je verovao da je ogrezlo u greh. Božanstvena komedija je zato jedno vertikalno stremljenje, poziv na kontemplaciju – osnova Danteovog sveta je u moralnoj ideji, kaže De Sanktis – ta ideja je svojstvena drugom svetu – ona je njegova definicija. Rajem upravlja takva filozofija kakvu je Dante želeo da uspostavi na zemlji, a do njenog spoznanja se dolazi preko zaborava tela, vođstvom razuma, ljubavi i milosti božije. Sama koncepcija Komedije nastaje u skladu sa Commedia del anima – Ona prati standardnu putanju duše kroz tri carstva – LJudskost, Očišćenje i Peporod. Standardnoj alegoriji o uspenju duše Dante je udahnuo život novim načinom alegorije, čineći da likovi koje sreće na svom putovanju uz nužnu tipiziranost poseduju individualnost- Dante piše u Convitu da doslovan smisao mora biti nezavistan od alegorijskog, da bi bio shvatljiv sam po sebi. Upravo to čini u svom najvećem delu. Sa likovima Komedije nalazimo se u međuprostoru zato što je individualno postalo opšte i opšte individualno, i postojanje stanovnika drugom sveta je sasvim specifično. Ono varira u zavisnosti količine božanske milosti kojoj su izloženi. Put Božanstvene Komedije polazi od tela, materijalne patnje, da bi završio sa blaženstvom bestelesnog postojanja koje se smrtnicima pojavjuje kao svetlost. Dante nikada ne zaboravlja svoj zadatak, a to je, da izloži moralni poredak, oceni svačije mesto u večnosti, a to se jedino može apsolutnim eklekticizmom – paganska filozofija, rimski pesnici, narodna verovanja, i običaji, biblija i metafizički epovi Alana – sav kulturan opus srednjeg veka Dante ugrađuje u svoja tri sveta i izlaže njegovim strogim pravilima nauke – filozofije i teologije, bojeći celu stvar ličnim afinitetima. Tako, na prvoj lestvici i raja i pakla zatičemo jednu istu sortu – indiferentne, razlika je i vrsti indiferencije jer oni rajski su bili sprečeni da deluju protiv nasilnika, i tako su svrstani jer nisu učinili čudo. Iako njihova kazna nije strašna kao Ruđijerijeva, Pjera De la Vinje ili Odiseja, u samom govoru pesnika oseća se prezir – posve drukčije nego u Limbu, vergilijevom Elisiju, gde uvaženi čamuju jer su rođeni p. n. e.. Pakao je levak u kome se zamračuju duhovi, dok se ne uguše u apsolutnoj materiji i ledu. Demoni koji se u njemu nalaze, prikupljeni iz predanja i mitologije, okončali su svoje delovanje i predstavljaju simbol i sliku greha koji muči čoveka. Tamo gde je, kao u Paklu, poredak pervertiran, Dante pristupa aristotelovskoj klasifikaciji grehova ukrštenoj sa egzemplarnom figurom poroka. Novost je simboličko atraktivan broj grešnika. Iako je njih koliko ptica u jatu, on iz jata izdvaja npr. samo 7. Ako u tom pevanju npr saberemo Paola i Frančesku dobijamo broj 9. Prema Danteu oni dobijaju svoj puni smisao tek kada su dovedeni u vezu sa prethodnih 7 egzemlarnih figura kojima se kao savremeni likovi suprotstavljaju. Kurcijus ovo naziva eksplozivnim prodorom doživljene istorije. Epski mitološki filozofski, retorički obeležen obrazovni svet srednjeg veka. Kasnije imamo i deset nasilnika protiv bližnjeg, sedam sodomita... Koncept raspodele zasniva se na Aristotelovoj Etici. U početku pakla, čovek je samo lišen razuma, jednostavno je prepušten vlastitim silama svoje duše. To je začetak životinje. Osnovna crta za razdvajanje zločinaca je namera, i ona Pakao razdvaja na tri dela. Oni koji su grešili bez razuma i volje, Oni koji su grešili protiv drugog i sebe, i na kraju, oni koji su imali zao cilj i hladno ga razradili. Tako u drugom krugu, su raspusnici – kod kojih je strast pobedila razum i oni su joj se predali bez namere. Frančeska i Paolo – LJubavnici koje je strast savladala i životu, i sada su neodvojivi u paklenom vihoru, koji nosi i Tristrana sa Izoldom. U Frančeskinoj ispovesti, jednostavno i sa merom, oživljen je prizor nežnog ali i strastvenog očitovanja ljubavi, što turobni mrak pakla načas osvetljuje ljudskom toplinom i neizrecivom lepotom. To je umetničko središte i najbolji deo V pevanja koje je nadahnulo mnogobrojne umetnike. Zajedničko čitanje viteškog romana, uzajamni pogledi zbog njegovog sadržaja, bledilo zbog žudnje i zbog strepnje da ne odaju sakrivenu želju, provala neizdržive strasti u poljupcu, neraskidiva spona s Paolom u ljubavi, smrti i kazni; ćutnja i suze Paola koje prate pripovedanje lepe, ženstvene i plemenite Frančeske, gubljenje svesti i (još jedan) fizički pad Dantea – ceo taj ljubavni roman sažet je u poznatoj epizodi. Dramatičnost se nalazi u susretu duše koju je pobedio greh i duše koja teži savladati uslove koji na greh navode. Kazna za Paola i Frančesku je Vihor koji ih nosi kao golubove. Veliko saosećanje stvara tu sliku. Tako Dante čini stvarnošću ono što piše – Svoje sažaljenje suprotstavlja usudu. Oni su još uvek bića – u Paklu osećaju i plaču. Čako, proždrljivac trećeg kruga, šiban je jakom kišom. On proriče Danteu politički rasplet u Firenci: jedna partija će da pobedi drugu i uz tu će da stane papa. Upućuje ga da će u daljem Paklu sresti i Farinatu i Rustikučija. Ovi gešnici još uvek zadržavaju ljudska osećanja i lik. Početak jaruga je Grad Dis. Tu su jeretici, a kažnjeni su jer nisu verovali u besmrtnost duše. Zato leže u grobovima, kao mrtvaci, i ljudskost u njima se gubi. Ostaju samo prirodni nagoni kojima ne vlada razum i tako, Farinata, uspravljen u grobu, kao da prkosi paklu. Oslobodilac Firence, uzvišen za Dantea. Progoni koje je vršio bili su njegova politička veština, i proriče Danteu da će i njega prognati. Onda hoće da se opere – Kako to da je on gori od ovih drugih koji će proterati Dantea? Farinata je već u toj uzvišenosti okamenjen. Šta da kažemo o Pjeru De la Vinji među samoubicama koji je pretvoren u Drvo i žuri da opravda istu nepravdu zbog koje se ubio udarajući glavom o zid. Samoubica je pesnik sicilijanske škole koga Dante nalazi među samoubicama, pretvorenog u drvo. Utamničen i oslepljen u očekivanju nasilne smrti sam sebi je presudio razbivši glavu o zid. U nostalgiji s kojom se seća srećnog razdoblja kad je bio mio vladaru, u osudi dvorske zavisti, u uverenosti u svoju nevinost, Dante implicitno projektuje i vlastiti udes nepravedno osuđenog prognanika koji je i sam upoznao spletke. Pravi pakao nastaje u zlim jarugama, i tu prvi put vidimo na delu ovaj etički princip. Ono što je bila nekontrolisana strast ovde postaje porok (strast koja se ponavlja). Pošto ti ljudi za života nisu imali kontrolu nad svojim ljudskim strastima, u paklu njihovo ljudsko lice nestaje. LJudi se fizički uvrću i gube strukturu. Još je odblesak telesnog u Kapaneju – on leži, pun prezrenja u vreloj buri. Kakav je bio živ takav je i mrtav. Stanje smrti ga po njegovom mišljenju nije promenilo, te Jupiter nije pobedio.. Među nasilnicima sodomitima u sedmom krugu, nailazi i na Bruneta Latinija. Ovaj mu proriče da će posići sjajna dela, ali da će ga zbog toga mrzeti. On je prvi astrolog u Paklu. Zle Jaruge – Deset jama za Varalice koje se nalaze u osmom krugu pakla. Tu sreće Papu Nikolu trećeg koji misli da je Dante tu da vidi njegov papski plašt - U 3. jarugu Dante smešta simonijance, tj, trgovce crkvenim dobrima i, umesto da epski izvesti o novoj fazi putovanja, svečanim i gnevnim tonom direktno optužuje one za koje je smatrao najvećim krivcima zla u društvu svog doba – one koji su podmićivanjem i međusobnim svađama radi crkvenih časti bili krivi za anarhiju u svetu. Prema Danteu, pravda i red su mogli nastati da je vlast pripala caru, a da su se crkvom bavili nepodmitljivi. Pošto su na Zemlji voleli zlato iz zemlje, tako u paklu korumpirani crkvenjaci leže naopako zabijeni u šupljine kamena, izvan im vire noge do lista, a tabani im gore na površini kao zapaljeni masni predmeti, pa od bola prevrću nogama. Dante koji je u svojoj invektivi sledio zdravo rasuđivanje, sretan je što je Vergilije, simbol razuma, sa zadovoljstvom slušao njegove reči. U sedmoj zlorupi dolazi do metamorfoze Vani F-učija u zmiju. Nagoni i nesvesno postali su prejaki. Fučija ujeda zmija za vrat, i brže nego što se napiše slovo on se pretvara u pepeo pa se ponovo stvara. Proriče mu da će stranka Crnih doći iz Pistoje u Firencu, i da će se biti bitka na Pičenskom polju. Kaže da mu to priča da bi mu zadao naglu bol. Priča se nastavlja u novoj pesmi, gde se na fučija lepe zmije.. U devetoj zlorupi osmog kruga je rasporen Muhamed gde mu vise creva. Đavo ih šiba do žida, pa se vraćaju na novo rasporavanje kad im rane zarastu. Tu senalazi i Bertran de born sa glavom pod miškom poput svetiljke. Razdvajao je druge, a sad je sam razdvojen. Ono što je najgore mučenje za stanovnike zlih jaruga je što oni imaju životinjske prohteve i nagone, ali imaju ljudsku savest. Ka dnu jaruga ta savest slabi, kao što se smrdljiva voda zamrzava. U Kocitu, antenori, nalazimo Ugolina koji priča ispovest kako mu je umiralo jedno po jedno dete u kuli gladi. Od životinje čovek postaje okamenjeno biće. U tri pojasa – Kain, Antenora i Judeka duše su uronjene u led, glupa materija bez duha. Tragičnost pakla je u večnom, čistom karakteru duša koji uprkos Bogu zadržavaju večnu pozu svoje strasti – Kao Frančeska, Farinata i Kapanej. Iz te tragike, ulazi se u svet satirično komičnog u kome su i Vani Fuči, i Odisej, i kao vrhunac Lucifer. Čistilište je mesto na kome se strasti i čula smiruju i zato na njgovim vratima stoji Katon. Etički princip ovde je nalik onom kojem su težili antički mudraci. U Predčistilištu dva anđela teraju zmijskog demona i poslednji put se javlja telo. Ovde je Pakao uspomena, a Raj želja. Duše sude svojim greškama i raduju se svojim vrlinama. U čistilištu preovladava paralelizam egzemplarnih figura i tu se percepcija pretvara u simboličku viziju. Stvarnost postaje očigledan znak nečeg drugog. Kao i duhovi, stvarnost se izdiže i traži slobodu. Duše su gledaoci a ne akteri. Uspinjući se oni posmatraju simbolične slike dobra i zla, sve dok je ne spoznaju svojom vrlinom. Tada simbolička vizija postaje ekstatička. Osnovno osećanje u čistilištu je seta. Kao ona koju pokazuju Bonkonte i Pija de Tolomeji. Nastavljajući put, pesnici sreću Sordela, trubadura koji je pevao na italijanskom jeziku. Pošto se (kao Mantovac) zagrlio sa zemljakom Vergilijem, on im pokazuje dolinu vladara, gde su duše “nemarnih u obavljanju dužnosti” koji su se takođe zakasnili sa obraćanjem Bogu. Zatim Dante čuje još jedno proroštvo o svom progonstvu, pa ga, usnulog, Lucija (simbol milosti koja prosvetljuje) prenosi do vrata čistilišta. Još jedan Vergilijev učenik, Stacije koji se pridružuje pesnicima na putu u 6. krug gde su proždrljivci kažnjeni glađu i žeđu dok oko njih sve teče i zri. Gvido Gviničeli – pesnik koga sreću u 7. krugu gde su seni razbludnih. Dante ovom pesniku izražava oduševljenje i naziva ga ocem svojih drugova u dolce stil nuovo. Arno Danijel – Sreće ga na istom mestu i ovaj mu govori provansalskim stihovima. Zemaljski raj – poslednja stanica u Čistilištu gde će se Dante sresti sa Beatriče i Anđelima, i nakon dužeg korenja morati da odgovara na pitanja u vezi svojee grešnosti. U idiličnom krajoliku zemaljskog raja, polaganim korakom pesnik dolazi do reke Lete, a s druge strane mu se obraća prelepa Matelda. Zatim mu se u velikom sjaju ukazuje mistična ophodnja u kojoj vidi 7 upaljenih svećnjaka, 24 starca okrunjena ljiljanima i 4 životinje što okružuju kola koja vuče grif, a sledi ih 7 staraca okrunjenih crvenim cvećem: to je alegorijska procesija koja simbolizuje stari i novi zavet, Crkvu, Hrista, razne kreposti i vrline. Na kraju procesije, u oblaku cveća koje bacaju anđeli, 3 puta pozvana, na trijumfalnim se kolima pojavljuje Beatriče, i tu počinje centralni prizor poslednjeg dela Čistilišta. Lirski tonovi najavljuju poeziju jednog od dominantnih motiva speva u kojem je sva pažnja usredsređena na Beatričin lik. Ona se pojavljuje u punoći svoje ljudske prirode, lepote i etičke uzornosti, bacajući puniju svetlost na Danteovu ljudsku i moralnu dramu. Posle njene pojave, Dante s bolom zapaža da je nestao voljeni učitelj koji ga je dotle mudro i očinski vodio, a sad se morao vratiti u Limb. Beatriče Dantea dočekuje strogim rečima prekora koje ciljaju na njegovu privrženost zemaljskim dobrima zbog kojih je zaboravio pravu sreću do koje je sada, u zemaljskom raju, dospeo. U njenim rečima sintetizovana je drama Danteovog života između težnji k dobru i greha, ljubavi i stranputice… Posle njih, pesnik, pokajnički skrušen, ispoveda uzrok svojih zabluda. Pozvan da pogleda Beatriče, u unutrašnjem konfliktu kajanja i mržnje prema učinjenim gresima, gubi svest u koju ga vraća Matelda zagnjurivši ga u Letinu vodu zaborava što briše svako sećanje na greh. Tek tada, doveden do Beatriče, može izdržati pogled blistavih očiju. Zatim vidi velelepnu alegorijsku predstavu u kojoj se simbolično predočava put čovečanstva i korumpiranost crkve. Beatriče prorokuje dolazak božanskog glasnika koji će obnoviti svet – a to je poziv Danteu da zalutalom čovečanstvu pokaže put ka spasu. Posle toga, Matelda odvodi Dantea i Stacija do Evnoje, reke sećanja na učinjena dobra i tako pesnik postaje čist i dostojan da se uzdigne prema krugovima neba. Bilo je to 30. marta (ili 13. aprila) oko podneva. Precizan opis fizičkih patnji koje je podneo od ruke plaćenih ubica, Đakopo je dao smireno i s distancom, jer je emotivno daleko od tih događaja (za razliku od sena u paklu), kao i druge sene čistilišta kojima je uglavnom ovladala žudnja za rajem, bitna osećajna sastavnica junaka druge kantike. Iako sene čistilišta nemaju onako plastičan pesnički lik kao stanovnici pakla, ipak se i one međusobno razlikuju, pa su i u ovoj epizodi junaci pođednako setni zbog patničkog svršetka na Zemlji, sadašnjeg stanja, usamljenosti i nebrige srodnika koji se za njih ne mole… Sedam pečata koje je dobio na čelu, Dante svakim krugom briše, i na kraju se kupa u vodama Lete i Evnoje. Uspenje prate himne i psalmi povorki koje se spasavaju, da bi na vrhu bio spektakl – Sedam svećnjaka na čelu povorke, za njima puk obučen u belo koji peva, pa zatim crkva kao kočija između četiri životinje jevanđelja, praćeni svetim Lukom i Pavlam, četiri pisca poslanica i na kraju Sv Jovanom Bogoslovom. Procesija se prekida gromom, dolazi Madona, i Vergilije napušta Dantea, koji mora da odgovara Beatriči o svojoj grešnosti. Posle prizora na Adamovom drvetu, nastaje Raj. Raj je kraljevstvo kakvo je Dante želeo da ustanovi na zemlji. U njemu caruje filozofija. Put rajem predstavlje penjanja od zvezde do zvezde do Empirejskog neba u kome je izvor sve milosti, Bog. Svetlost na tom putu polako zasenjuje sve forme. U sedam rajskih nebesa spadaju junaci aktivnog života: zakonodavci, čovekoljupci, crkveni oci, mučenici i pravedinci, dok je Saturnovo nebo rezervisano za kontemplativne duše. Skupine likova objedinjuju ista osećanja i oni ih izražavaju formirajući figure svetlosti. I Raju ponovo vlada korporativni princip, povezan sa kompozicijom brojeva. Sunčano nebo obuhvata dve grupe od po 12 predstavnika mudrosti. Jedni zajedničko nosiocima imena mudrih je to što su oni predstavnici artes, istorije i pravnih nauka. Deset filozofa i mislilaca predstavljaju sapientia – mudrost, dok sedam naučnika predstavljaju scientia – nauku. I treću grupu blaženih čini 9 ljudi a vodi je Kačagvida. Kompoziciju raja ne čine samo brojevi već i svetlosne figure – nakon koncntričnih krugova dolazi krst, pa zatim orao šestorice pravednih vladara na Jupiterovom nebu.. Mesečevo nebo – rajski lenjivci – oni koji zbog tuđeg nasilja nisu ispunili zavet čistote Među dušama u mesecu, jedinima u raju koji još imaju obris ljudskih likova, vidi Pikardu Donati, koja diskretnim aluzijama, bez gorčine, evocira dramu svog života – kad ju je brat izvadio iz samostana i prislio da se uda. Justinijan – Obitava na Merkurovom nebu i Danteu veliča istoriju Rimskog carstva od Eneje do Karla Velikog. Tu su blaženi koji su bili delatni u životu zbog zemaljske slave a ne zbog ljubavi prema Bogu. Venerino nebo – Mesto gde obitava Karlo Martel, čijim je srcem zavladala ljubav, ali je on brže bolje usmerio ka Bogu. Toma Akvinski – Dante ga sreće u Sferi Sunca, među svetiljkama vencakoji peva i pleše. Toma hvali Franju Asiškog – a obojica kore svoje izrode od sledbenika. Kaćagvida – Među dušama koje su umrle boreći se za veru. Ovde se otvara epizoda značajna za shvatanje političke i idejne motivisanosti speva i u njemu ostvarene Danteove misije. Nasuprot “novim ljudima” koji su Firenci doneli gramziv duh, politički razdor, raskoš i pokvarenost – Kaćagvida sa tugom govori o treznom i skromnom gradu starih orodica i o njihovom poštenom i mirnom životu – suprotnosti savremene Firence. Nakon toliko nepotpunih aluzija koje je dobio tokom putovanja, Dante od svog čukundede dobija svečano proroštvo o svom progonu, ali i o slavi koja će mu se u dalekom potomstvu proneti zahvaljujući uzvišenoj obnoviteljskoj misiji. Zato ga on podstiče da istinu o svemu što je video objavi čovečanstvu i da mu neustrašivo razotkrije uzroke pokvarenosti i zla, kako bi mu pokazao put ka spasenju. Rifej - nebeski orao - U šestom, Jupiterovom nebu, duše pravednika lete oblikujući slova, među kojima se slovo M (kojim počinje reč ‘monarhija’) preobražava u sliku orla (simbol pravde i Carstva). Sveti Petar i Benedikt – nalaze se među kontemplativnim dušama u sedmom nebu i kritikuju pohlepu crkvenih dostojanstvenika i moralno opadanje redovnika. Zvezdano nebo – veliki test - Sv. Petar ispituje ga o veri, Sv. Jakov o nadi, Sv. Jovan o ljubavi, dok mu Adam tumači pojam istočnoga greha. U susretu sa utemeljiteljem rimske Crkve Dante preko njega izriče žestoku, u spevu najoštriju, osudu protiv pokvarenosti papa. Sledeći Beatričine oči, Dante se uzdiže u deveto, kristalno nebo, gde se kao neizmerno sjajna tačka ukazuje Bog oko kojeg kruže anđeoski zborovi u obliku 9 ognjenih krugova, a Beatriče mu tumači njihovu narav i zadatak. Obuhvaćen svetlošću kao munjom, napokon pređe u Empirej i vidi svetlosnu reku rascvetalih obala i prebelu ružu blaženih, a bezbrojni anđeli neprestano lete prema Bogu i vraćaju se u golemi cvet prenoseći mir i žar ljubavi blaženima. Stigavši već na kraj putovanja, Dante iz središta te ruže u neiskazivoj sreći posmatra radosne likove blaženika koji kruže u moru svetlosti. Beatriče se vraća na svoje mesto u Empireju, a umesto nje Dantea vodi sv. Bernard koji ga poziva da gleda Mariju, a ona će mu svojim zagovorom omogućiti da vidi Boga (otići će do boss-a i apelovati na njega da primi Dantea na kratko iako nema zakazano). Celi raj moli za pesnika i najzad mu je dopušteno da neposrednim gledanjem prodre u najviše tajne svemira, sv. Trojstva i Utelovljenja, da dosegne stanje blaženika neizrecivo rečima. Pored svetlosti javljaju se pevanje i intelektalna vizija. Pevanje blaženih su glasovi a ne reči. Takav, Raj je najspiritualnije predstava Boga – neposredna pojava duha, samo svetlo bez sadržaja. Svi stanovnici Raja žive jedno u drugom, a zajedno u Bogu. Majstorstvo Dantovog dela je u blistavim ljudskim terminima koje je upotrebio da bi opisao rajski svet, zemaljskom koprenom poezije iz koje se stvara uzvišeno. De Sanktis kaže da je Dante time za oslikavanje rajske apstrakcije najlepše reči svog jezika U Raju Komedija dobija svoje posvećenje od svetog Petra, a Dante postaje njen jedini prorok i apostol. Simbolika brojeva Dante je, zahvaljujući tradiciji i vrsti svog obrazovanja bio opsednut kompozicijom brojeva. NJegova tri carstva stala su u tri poeme, od koje se svaka sastoji od 33 pevanja. Svako pevanje se sastoji od određenog broja tercina povezanih principom ulančavanja. U svakoj šestoj pesmi sve tri poeme govori se o politici. Brojeve Dante upotrebljava na više nivoa – pri čemu kroz poeziju propliće numerološke i astrološke odrednice i motive. Sadržajem dela dominira red, karakterističan za Dantea; ono ima čvrstu idejnu i konceptualnu strukturu. Poema se sastoji od 14,233 stiha u jedanaestercu, lančano povezanim rimovanim tercinama (aba bcb). Alegorijski simbolizam brojeva, utkan već u Novi život, u Komediji postaje načelo pesničke kompozicije. U skladu sa Danteovim shvatanjima, Komedija je izgrađena u trojnoj arhitekturi koja simbolizuje sveto Trojstvo - spev je podeljen na 3 dela. Svaka kantika sastoji se od 33 pesme, s tim što Pakao ima i uvodnu pesmu, što čini ukupno 100 pesama (što je savršeni broj u mističkom tumačenju brojeva). Unutrašnja podela je takođe simetrična: Pakao ima 9 krugova i predvorje, što čini deset; Čistilište ima zemaljski raj i devet delova (plaža, pretčistilište i 7 pojaseva); Raj ima 9 neba i Empirej. Svaki od tri dela poeme završava se rečju zvezde. Svaka šesta pesma govori o politici: Firence, Italije, Carstva. Duše grešnika, duše pokajnika i duše blaženih razvrstane su u tri grupe. Pesnika na početku ometaju tri zveri. Ima tri vodiča: Vergilije – razum, Beatriče – božanska milost i ljubav, sveti Bernard. Jedno od takvih proročanstava mu i u Raju daje Kačagvida, i u njegovom razgovoru sa Danteom dolazi do poređenja sadašnje i nekadašnje Firence. Istupajući kao predskazalac budućih događaja, Dante sebe diže na pijedestal apostola Komedije i proroka. Jezik Komedije ima za osnovu toskanski, odnosno firentinski dijalekat. U upotrebi su i svakodnevne reči, narodni izrazi, žargoni. Uključuje galicizme i neologizme, oko petsto latinizama. Dante pokazuje veliki talenat u nijansiranju značenja. Stilski je vrlo različit – od tragičnog do komičnog, od poniznog do svečanog, od grotesknog do narodnog. Dante je zaslužan za ime treće poetske škole trinaestog veka dolce stil nuovo. To pominje u Čistilištu Bonađunte iz Luke. To je slavljenje ljubavi prema plemenitoj ženi koja može da pruži blaženstvo muškarcu. Oplođivanje romanskih jezika latinskom duhovnom i kniževnom tradicijom je ono što je u Italiji, koja je još uvek gajila jezičke sličnosti sa latinskim svetom, dalo Danteu krila. Opsednutost latinskim obrazovanjem i sklonost ka tehničkim eksperimentima u Danteu je stvorila jezičku napetost – jezik volgare merio je prema latinskom. Preuzimanje teškog stila trobar clus od Arnoa Danijela učinilo je Dantea tehničarom i artistom govora. Dante poznavje četiri značenja – doslovno i alegorijsko, moralnu pouku, i anagogijsko. Anagogijsko značenje je značenje naviše – opisanim stvarima označavamo pojave večite slave – kao kada se kaže da je Judeja odlaskom naroda Izrailja iz Egipta postala slobodna i sveta. – Duša, izašavši iz greha postaje svetom i slobodnom. Srednjovekovna simbolizacija sveta zapravo je alegorizacija koja ima za cilj sinhronizaciju svih pojava shodno hrišćanskoj paradigmi o mogućnoj koincidenciji božanske večnosti i ljudskog trenutka. Po Danteu, alegorijski prenos je pesničko oplođavanje jezika unutašnjim značenjem, istinitijem nego stvarnost spoljašnjih znakova kojim su dati. Orfej je globalna alegorija za odnos jezika i uma (Pesmom pomerati kamenje). Alegorija se dalje deli na moralno i anagogijsko – pouka alegorije može biti u socijalnom ili svetovnom polju života, ili u nadžnačenju koje je vezano za semantičke projekcije koje dopiru u sferu transcedentalnog i večnog. Moralno značenje povezuje znake i pojedinačno, dok anagogijsko povezuje znake i večnost. Danteova Alegorija je imala neke uslove koje je određivala tradicija. Postići fiktivan glas, koji ne zvuči kao beleženje stvarnih događaja bilo je sredstvo tehnike. Alegorija se koristila i u vidu produžene metafore. Sa ova dva zahteva alegorija kojoj su pesnici težili se predstavlja unutrašnjom, kao da se dešava u duši pojedinačnog čoveka, tanscendirajući Evrimena. Ponekad, likovi srednjovekovnih alegorija bili su personifikacije egzemlarnih likova – Filozofija, Vera... i standardnih poroka. Umesto da usvoji alegoriju pesnika, za koju se moralio tvrditi da joj doslovan smisao netačan, Dante upotrebljava alegoriju teologa, pa zato sve u poemi tretiramo kao istorijski događaj. Slažući se sa Borhesovim shvatanjem Danteovog načina, Čarls Singlton kaže da u Komediji vlada iluzija da ono što se dešava nije iluzija, kao u snu. Paralelizam biblijskih i antičkih egzemplarnih figura bio je deo srednjovekovne tradicije, što je moralo biti poznato Danteu jer ih je upravo ugradio u svoj Purgatorio kao noseću konstrukciju... Tu je, kaže Kurcijus sa velikom preciznošću oblikovana jedna stilistička shema srednjovekovne latinske tradicije – herojski kanon hrišćanskog sveta. U određenom smislu, kako to kaže Kurcijus, sa progonstvom Danteov svet se iščašio iz zglobova, i veliki pesnik je dobio priliku da ga uzglobi. Metod koji će to činiti smatra se njegovim najvećim uspehom – uvođenjem velikog broja ličnosti iz savremenosti. Pred sudom komedije niko nije preveliki ni premali. Komediju uokviruju dve elite – Lepa škola limba u Paklu, i osam starozavetnih i sedam novozavetnih svetaca, koji je zaključuju. Kanonom starozavetnih likova začudo preovladavaju žene, a proroci su izbegnuti. Jedine žene u hrišćanskoj eliti su Lucija i Beatriče, dok je od evanđelista zastupljen samo Jovan, a od apostola Petar. Od crkvenih otaca, Avgustin mora da deli stih sa Franjom i Benediktom. Božanstvena komedija opisuje Danteov put kroz Pakao (Danteovo delo) (Inferno), Čistilište (Danteovo delo) (Purgatorio), i Raj (Danteovo delo) (Paradiso), vođen prvo rimskim epskim pesnikom Vergilijem a kasnije svojom voljenom Beatriče. Dok je vizija pakla, Inferno, živahna za moderne čitaoce, teološke sitničavosti u drugim knjigama zahtevaju veliku pažnju i obrazovanje da bi bile shvaćene. Čistilište je najliričnija i najhumanija od ovih knjiga, dok je Raj najmirnija i najkontemplativnija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Postoje različiti načini na koje posmatramo ostvareno delo istaknutih pojedinaca. Svako od njih se može proučavati u svetlu vlastitog individualnog razvoja, istorijskih uticaja kojima je bio izložen, ili neopipljivijih kolektivnih uticaja izraženih rečju Zeitgeist. Jungova pažnja je usmerena uglavnom na velike kulturne pokrete — naročito na alhemiju — koji su kompenzirali Zeitgeist ili su ponikli u njemu i na stvaralački duh koji je uveo pionirska tumačenja u raznolike oblasti kao što su medicina, psihoanaliza, orijentalne studije, likovna umetnost i književnost. Eseji o Paracelzusu, Frojdu, sinologu Rihardu Vilhelmu, Pikasu i Džojsovom Uliksu se pojavljuju zajedno u ilustraciji ove centralne teme; preostala dva razmatraju književne proizvode nezavisno od strukture ličnosti i psihologije individualnog umetnika. Izvor naučne i umetničke kreativnosti u arhetipskim strukturama, a naročito u dinamici „arhetipa duha”, formiraju suštinski kontrapunkt temi koju predstavlja ova zbirka ogleda. Jung je veliki, ne zato što je lucidan, genijalan, što mu ne promiče dozlaboga ništa značajno, nego možda najviše zato što je anticipirao ovo naše duhovno stanje danas, mnoga naša duhovna interesovanja danas — a ovo važi i za budućnost. Tu onda, na primer, zanimljivo sledeće: ako je srednjovekovni fantasta, lekar i alhemičar Paracelzus najavio hemiju kao nauku i psihosomatske osnove mnogih bolesti, da li je u pravu i u vezi sa vlastitim fantastičnim teorijama, recimo, onom o astralnom poreklu, karakteru, suštini naših bića, pa prema tome i bolesti? Frojda Jung stavlja na skener: šta je u Frojdovom delu veliko, i gde su ograničenja i slabosti. A Pikaso? Ako svaki umetnik zaranja u kolektivno nesvesno — onda je Pikasov arlekin junak Hada, Nekija, onda je plavo kod Pikasa Tuat-plavo egipatskih grobnica i mastaba... Karl Gustav Jung (nem. Carl Gustav Jung; Kesvil, 26. jul 1875 — Kiznaht, 6. jun 1961), švajcarski psihijatar, osnivač analitičke ili kompleksne psihologije u kojoj se razlikuju lično i kolektivno nesvesno. Karl Gustav Jung je rođen 1875. godine u Kesvilu, u Švajcarskoj, kao sin protestantskog sveštenika. U toku gimnazijskog školovanja prvo je želeo da studira arheologiju, a zatim filologiju, da bi se na kraju opredelio za medicinu. Nakon završenih studija medicine u Bazelu, opredelio se za specijalizaciju psihijatrije. Već u 25. godini je postao asistent svetski poznatog psihijatra Eugena Blojlera, na njegovoj klinici za mentalne bolesti Burghelcli u Cirihu. U 27. godini je doktorirao, a u 30. je postao docent na Ciriškom univerzitetu. Godine 1903. oženio se Emom Raušenbah sa kojom je imao petoro dece i koja mu je bila saradnica do kraja života. Godina 1906. predstavlja prekretnicu u Jungovom životu. Te godine je upoznao Sigmunda Frojda u Beču. Tom prilikom su razgovarali punih 13 sati. Divljenje je bilo obostrano. Jung je govorio da je Frojd prvi značajan čovek kojeg je sreo. Međutim, 1913. dolazi do razilaženja usled sukoba na teorijskom i ličnom planu. Nakon toga Jung osniva sopstvenu, analitičku ili kompleksnu psihologiju, kako bi ukazao na razliku u odnosu na psihoanalizu. Na teorijskom planu, Jung je kritikovao Frojdovo prenaglašavanje seksualnosti u životu čoveka. Karl Gustav Jung, jedan od najoriginalnijih mislilaca 20. veka, umro je 1961. godine u švajcarskom mestu Kisnahtu. Jung je razvio pojam kolektivno nesvesno, kao jedan od uticaja na nastanak i razvoj ličnosti. Pod tim je podrazumevao opšte predispozicije koje su karakteristične za sve ljude ili određene grupe ljudi. U početku je smatrao da je kolektivno nesvesno karakteristično za svaki narod, ali je u svojim kasnijim radovima odbacio to nacionalno tumačenje kolektivno nesvesnog. Tokom svojih istraživanja i putovanja širom sveta, Jung je utvrdio postojanje određenih simbola u svim kulturama i oni po njemu predstavljaju kolektivno nesvesno celokupnog čovečanstva. Kao što sva ljudska bića imaju dve ruke sa pet prstiju u fizičkom smislu, tako sva ljudska bića imaju neku zajedničku težnju i u duševnom smislu, odnosno kolektivno nesvesno koje sačinjava više arhetipova. Kompleks moći Jung ovim izrazom označava sveukupnost „onih predstava i težnji koje imaju tendenciju da Ja stave iznad drugih uticaja i da ove podrede Ja“. Ovi uticaji mogu biti spoljašnji (različite situacije i individue), ali i unutrašnji (vlastiti nagoni, subjektivne predstave, misli i osećanja). Kompleks moći, bez obzira ο kojim uticajima je reč, stvara u osobi utisak da je Ja-kompleks njima nadmoćan gospodar. Kompleksna psihologija To je psihološki pravac koji je Karl Gustav Jung zasnovao 1914. godine, kada se odvojio od Sigmund Frojda i psihoanalize. Prema Jungu, čovek je kompleksno biće: seksualno i religijsko, nagonsko i duhovno, nesvesno i svesno, iracionalno i racionalno. Ličnost je određena prošlim zbivanjima, kao i planiranjem budućnosti. Nesvesno, za Junga, nije samo deponija rđavih nagona, nego je i izvor mudrosti. Pored ličnog nesvesnog, u čiji sastav ulaze mnogi kompleksi, u duševnom životu posebno važnu ulogu ima nasleđeno i nadlično, kolektivno nesvesno. Njegovi elementi su arhetipovi (npr. rođenja, Boga, Velike majke itd.), koji su nevidljivi koreni našeg celokupnog iskustva i ponašanja. Libido nije samo seksualna, već je celokupna psihička, pa i životna energija. Ako je libido usmeren na spoljašnju stvarnost, to je stav ekstraverzije, a ako je okrenut na unutrašnju, onda je to introverzija (ovo je teorijska osnova Jungove tipologije ličnosti, vidi dole). Ličnost se, po Jungu, razvija tokom celog života, ali je on posebnu pažnju posvetio procesu duhovnog razvoja u drugoj polovini života, kada se težište ličnosti pomera sa Ja na Sopstvo. Ovaj put spontanog samorazvoja i samoupotpunjavanja, na kojem se ličnost susreće sa svojom Personom, Senkom, Animom/Animusom i Mana—ličnošću, Jung je nazvao individualizacijom. Ličnost je samoregulativni sistem koji se razvija pomoću mehanizma kompenzacije, kojim neprestano stremi sve potpunijoj ravnoteži. Za potpuno objašnjenje zagonetnog ponašanja ljudi neophodni su ne samo kauzalno i teleološko objašnjenje, već i akauzalni princip sinhronije. Jungova tipologija ličnosti Veoma je značajno učenje Junga ο tipovima ličnosti i njegova klasifikacija ljudi: prema dominantom stavu ili orijentaciji libida na ekstravertni i introvertni tip, kao i prema dominantnoj psihičkoj funkciji na intuitivni, misaoni, osećajni i senzitivni (perceptivni) tip. Kada se uzme psihička funkcija kao kriterijum podele, ljudi se mogu podeliti na racionalni i iracionalni tip. Najzad, kada se ukrste ova dva kriterijuma podele (prema funkciji i prema tipu orijentacije), dobija se tipologija koja ima osam tipova (npr. ekstravertni misaoni, introvertni misaoni, ekstravertni intuitivni, introvertni intuitivni, ekstravertni osećajni itd.). Dinamika ličnosti Životna energija nastaje iz metaboličkih procesa u organizmu. Postoji fizička i duševna energija (libido), a njihov odnos je recipročan. Energija ne može da nestane, jer ona stalno kruži između sistema unutar ličnosti, menja oblik, povećava ili smanjuje; ne može se izmeriti ni definisati jer jer je ona hipotetički konstrukt. Raspodela životne energije se odvija po zakonima termodinamike. Po prvom zakonu, zakonu ekvivalentnosti, duševna energija u jednom sistemu opada, dok u nekom drugom sistmu raste. Na primer, ako se iz nekog razloga energija povuče iz Ja sistema, pojaviće se u nekom kompleksu što će jačati njegovo delovanje nad celim sistemom. Prema drugom zakonu termodinamike, entropija, subsitema teži da ujednači nivo energije. Entropija je osnovni način da energija teče,jer je tok usmeren od sistema koji ima visoku energiju ka sistemu kome energija fali. Energija unutar ličnosti se razmenjuje tako što se: Osujećuje ili suprostavlja: osnova dinamike ličnosti jer podstiče neravnotežu. Ujednačuje (transcedentalnost): teži da se uravnoteži, da bude jednak u svim subsistemima;postiže se jastvo. Ličnost je poluotvoren sistem, i zato postoji razmena energije sa spoljnom sredinom. Iz nje se uzima hrana što je osnov metaboličkih procesa. Duševna energija koja se dobija ulaze u neki spoljni objekt. Što je neki objekt ili cilj značajniji uložiće se veća količina duševne energije, i to se naziva duševnom vrednošću.[1] Mehanizmi odbrane U Jugovoj teoriji, mehanizmi odbrane se predstavljaju kroz dinamički proces simbolizacije, odnosno napredovanje i nazadovanje energije. U procesu napredovalja energije iѕ arhitipova ide u lično nesvesno i puni njegove sadržaje, zatim ih šalje u Ja, odnosno u svesni deo ličnosti, a u zavisnosti dominantnosti funkcija i stavova Ja raspolaže tom energijom, ulaze u spoljne objekte i kreće se napred. U koliko na tom putu dođe do neke prepreke,Ja ne može racionalno da se izbori sa datom situacijom i radi odbrane vraća energiju unazad, i ovaj proces se naziva nazadovanje. Pomoću nazadovanja sadržaji se potiskuju u lično nesvesno, a energija se zadržava u nekom subsistemu, što može da dovede do narušavanja ravnoteže i adaptibilnost. Ako se energija predugo zadrži u nekom subsistemu, nesvesnideo ličnosti preuzima prevlast nad Ja, i takva osoba se ponaša inadaptibilno. Jung takođe smatra da nije svako nazadovanje negativno. U nesvesnom delu se nalaze lična i arhetipska iskustva, pa može da se desi da čovek iz teške situacije izađe bogatiji za još jedan uspešan način prevazilaženja krize. Pomeranje energije unapred znači i pomeranje energije sa nižih i primitivnijih sadržaja, na više i bolje deferencirane, i ovaj proces se naziva sublimacija.[1] Knjige Neke od knjiga koje je napisao Karl Gustav Jung: Sećanja, snovi, razmišljanja Simboli preobražaja Arhetipovi i razvoj ličnosti Civilizacija na prelasku O razvoju ličnosti Lavirint u čoveku Alhemijske studije Aion Psihologija i alhemija Čovek i njegovi simboli Sedam propovedi mrtvima Psihološki tipovi Analitička psihologija Arhetipovi i kolektivno nesvesno Leteći tanjiri Prepiska između Frojda i Junga Knjige o Jungu i njegovom radu: Mari Stajn, Jungova mapa duše Ajra Progof, Jung, sinhronicitet i ljudska sudbina Džejms Hol, Tumačenje snova po Jungu Megi Hajd i Majkl Makginis, Jung za početnike Jolanda Jakobi, Psihologija Karla Gustava Junga Majkl Palmer, Frojd i Jung o religiji Seli Nikols, Jung i tarot Volodimir Valter Odajnik, Jung i politika Endru Semjuels, Jung i njegovi sledbenici Robert Smit, Ranjeni Jung Radmila Moačanin, Jungova psihologija i tibetanski budizam Aniela Jafe, Iz života i dela K. G. Junga Megi Hajd, Jung i astrologija Zanimljivosti Jungu se često pripisuje izreka: „Prizvan ili ne prizvan, Bog je uvek tu.” lat. Vocatus atque non vocatus, Deus aderit. Ova rečenica je bila ispisana nad ulazom u Jungovu kuću i kasnije uklesana na njegovom grobu, ali je u pitanju latinski prevod spartanske izreke koju je on pronašao u spisima Erazma Roterdamskog. Zanimljivo je i to da je Jung dao psihološko objašnjenje fenomena „letećih tanjira“, koje ovu pojavu vezuje za stanja ljudske duše, isključujući mogućnost posete vanzemaljaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Phædo ili Phaedo (/ˈfiːdoʊ/; grčki: Phaidōn, Phaidon [pʰaidɔːn]), takođe poznat antičkim čitaocima kao O duši, je jedan od najpoznatijih dijaloga Platonovog srednjeg perioda, zajedno sa Republikom i Simpozijum. Filozofski predmet dijaloga je besmrtnost duše. Radnja je smeštena u poslednje sate pre Sokratove smrti, i predstavlja Platonov četvrti i poslednji dijalog koji detaljno opisuje poslednje dane filozofa, posle Eutifrona, Apologije i Kritona. Jedna od glavnih tema u Fedonu je ideja da je duša besmrtna. U dijalogu, Sokrat govori o prirodi zagrobnog života svog poslednjeg dana pre nego što je pogubljen pijući kukutu. Sokrata je atinska porota zatvorila i osudila na smrt zato što nije verovao u bogove države (mada neki naučnici misle da je to više bilo zbog njegove podrške „kraljevima filozofima“ a ne demokratiji) i zbog kvarenja omladine grada. Upuštajući se u dijalektiku sa grupom Sokratovih prijatelja, uključujući dvojicu Tebanaca, Kebeja i Simiju, Sokrat istražuje različite argumente za besmrtnost duše kako bi pokazao da postoji zagrobni život u kojem će duša boraviti nakon smrti, a za parove i dobri ljudi, budite više jedno sa „svim ljubavlju“ i budite moćniji od grčkih bogova. Fedon priča priču da su nakon diskusije on i ostali bili tamo da prisustvuju Sokratovoj smrti. Fedon je prvi preveo na latinski sa grčkog Apuleja, ali nijedan primerak nije sačuvan, pa je Henri Aristip napravio novi prevod 1160. Platon (grč. Πλάτων, 427. pne. - 347. pne.) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma. Životopis Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere. Platon je rodom bio Atinjanin, po ocu Aristonu vodio je poreklo od Kodra, mitskoga atinskog kralja, a po majci Periktioni od Solona, znamenitoga atinskog zakonodavca. Po svome socijalnom poreklu pripadao je, dakle, atinskoj aristokratiji. Pravo Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od učitelja gimnastike zbog širokih pleća (πλατύς = širok). Kao sin ugledne aristokratske porodice dobio je svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407. st. e.), kome je ostao veran učenik do njegove smrti 399. godine st. e. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao. Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim radom pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu. Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vežbalištu (γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (Ἀκάδημος). Tako se Platonova škola prozvala Akademija (Ἀκαδήμεια), i tako su reči `Akademija` i `gimnazija` dobile značenje koje imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio sahranjen u Akademiji. Platon Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (tzv. corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54. n. e.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Bizantinca iz 3. veka st. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Protiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Za današnjeg citaoca Platonova pisma znacajna su dopuna onome što znamo o Platonovoj politickoj teoriji iz nekih njegovih dijaloga. Obicno se uzima, na osnovu toga, da je Platon jedino propagator totalitarnog, strogo kontrolisanog konzervativnog režima, staroegipatskog ili spartanskog tipa. Pisma ga, medutim, pokazuju u povoljnijem svetlu, kao strasnog opštehelenskog rodoljuba, ponosnog na svoju Atinu, i pored svih njenih aktualnih grešaka, i svesnog neposredne opasnosti od barbara koja je oslabljenim grckim polisima pretila sa svih strana. Zato, po iskrenoj brizi i licnom zalaganju koje se ispoljava kroz njih, ova Pisma postaju neka vrsta Platonovog politickog bukvara, iz koga se još dugo posle njega moglo uciti o potrebi da se osionost i samovolja obuzdaju zakonima i pravicnošcu. Bukvar iz koga se i ucilo: jer, zajedno sa Takitovim Analima i Demostenovim govorima, Platonova Pisma su bila štivo koje se intenzivno prevodilo, štampalo i citalo u svakoj težoj evropskoj situaciji, i pored otvorenog protivljenja careva, diktatora i tirana. Platon (grč. Πλάτων, 427. pne. - 347. pne.) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma. Životopis Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere. Platon je rodom bio Atinjanin, po ocu Aristonu vodio je poreklo od Kodra, mitskoga atinskog kralja, a po majci Periktioni od Solona, znamenitoga atinskog zakonodavca. Po svome socijalnom poreklu pripadao je, dakle, atinskoj aristokratiji. Pravo Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od učitelja gimnastike zbog širokih pleća (πλατύς = širok). Kao sin ugledne aristokratske porodice dobio je svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407. st. e.), kome je ostao veran učenik do njegove smrti 399. godine st. e. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao. Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim radom pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu. Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vežbalištu (γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (Ἀκάδημος). Tako se Platonova škola prozvala Akademija (Ἀκαδήμεια), i tako su reči `Akademija` i `gimnazija` dobile značenje koje imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio sahranjen u Akademiji. Platon Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (tzv. corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54. n. e.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Bizantinca iz 3. veka st. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Protiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Phædo ili Phaedo (/ˈfiːdoʊ/; grčki: Phaidōn, Phaidon [pʰaidɔːn]), takođe poznat antičkim čitaocima kao O duši, je jedan od najpoznatijih dijaloga Platonovog srednjeg perioda, zajedno sa Republikom i Simpozijum. Filozofski predmet dijaloga je besmrtnost duše. Radnja je smeštena u poslednje sate pre Sokratove smrti, i predstavlja Platonov četvrti i poslednji dijalog koji detaljno opisuje poslednje dane filozofa, posle Eutifrona, Apologije i Kritona. Jedna od glavnih tema u Fedonu je ideja da je duša besmrtna. U dijalogu, Sokrat govori o prirodi zagrobnog života svog poslednjeg dana pre nego što je pogubljen pijući kukutu. Sokrata je atinska porota zatvorila i osudila na smrt zato što nije verovao u bogove države (mada neki naučnici misle da je to više bilo zbog njegove podrške „kraljevima filozofima“ a ne demokratiji) i zbog kvarenja omladine grada. Upuštajući se u dijalektiku sa grupom Sokratovih prijatelja, uključujući dvojicu Tebanaca, Kebeja i Simiju, Sokrat istražuje različite argumente za besmrtnost duše kako bi pokazao da postoji zagrobni život u kojem će duša boraviti nakon smrti, a za parove i dobri ljudi, budite više jedno sa „svim ljubavlju“ i budite moćniji od grčkih bogova. Fedon priča priču da su nakon diskusije on i ostali bili tamo da prisustvuju Sokratovoj smrti. Fedon je prvi preveo na latinski sa grčkog Apuleja, ali nijedan primerak nije sačuvan, pa je Henri Aristip napravio novi prevod 1160. Platon (grč. Πλάτων, 427. pne. - 347. pne.) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma. Životopis Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere. Platon je rodom bio Atinjanin, po ocu Aristonu vodio je poreklo od Kodra, mitskoga atinskog kralja, a po majci Periktioni od Solona, znamenitoga atinskog zakonodavca. Po svome socijalnom poreklu pripadao je, dakle, atinskoj aristokratiji. Pravo Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od učitelja gimnastike zbog širokih pleća (πλατύς = širok). Kao sin ugledne aristokratske porodice dobio je svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407. st. e.), kome je ostao veran učenik do njegove smrti 399. godine st. e. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao. Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim radom pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu. Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vežbalištu (γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (Ἀκάδημος). Tako se Platonova škola prozvala Akademija (Ἀκαδήμεια), i tako su reči `Akademija` i `gimnazija` dobile značenje koje imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio sahranjen u Akademiji. Platon Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (tzv. corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54. n. e.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Bizantinca iz 3. veka st. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Protiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje....

U dobrom stanju! Farudin Al-Din Attar/Govor ptica-preveo sa persijskog Ahmed Ananda 356str;18cm Autor : Farudin Al-din Atar Jedan od dragulja islamske duhovnosti, poznata priča inicijacije ispresecana drugim pričama i anegdotama. O autoru Attaru, persijskom pesniku i mističaru, veliki Rumi je govorio: `Bio je duša sufizma, ja samo sledim njegov trag.` Abu Hamid bin Abu Bakr Ibrahim (pers. ابو حامد بن ابوبکر ابراهیم; Nišapur, oko 1145 − Nišapur, oko 1221), poznatiji po svojm književnim pseudonimima Feridudin (pers.: فرید الدین) i Atar (pers.: عطار, attar znači apotekar) bio je persijski pesnik,[1][2][3] teoretičar sufizma i hagiograf. Ostvario je ogroman i trajan uticaj na persijsku poeziju i sufizam. nformacije o Atarovom životu su malobrojne i šture. Pominje se samo kod dva svoja savremenika, Avfija i Tusija. Ipak, izvori potvrđuju da je bio iz Nišapura, velikog grada srednjevekovnog Horasana (danas se nalazi na severoistoku Irana). Prema navodima švajcarskog orijentaliste Benedikta Reinara „čini se da on nije bio poznat pesnik za svog života, osim u sopstvenom gradu, a kao izvanredan mistik, pesnik i majstor naracije nije otkriven do petnaestog veka.“[2] Takođe, persijski mistički pesnik Ruminavodi: „Atar je bio duh, a Sanai njegove oči, a nakon toga, smo mi došli u njihovu družinu“. U drugoj pesmi on navodi „Atar je prevalio sedam gradova ljubavi, a mi smo tek na kraju jedne ulice“.[4] Atar je, verovatno, bio sin uspešnog hemičara i stekao je odlično obrazovanje iz raznih oblasti. Njegova dela nam govore malo o njegovom životu, ali nam svedoče da se bavio apotekarstvom i lično brinuo o veoma velikom broju mušterija. Ljudi kojima je pomagao u apoteci su mu poveravali svoje nedaće i to je Atara duboko pogađalo. Na kraju je napustio svoju apoteku i mnogo putovao – u Bagdad, Basru, Kufu, Meku, Medinu, Damask, Harazm, Turkestan i Indiju. Na svojim proputovanjima se upoznavao sa sufijskim šejhovima da bi po povratku u rodni grad promovisao ideje sufizma.[5] Postoji dosta spekulacija oko toga kako se Atar upoznao sa sufizmom. Od svih poznatih sufijskih šejhova, za koje se pretpostavlja da su bili njegovi učitelji, jedino postoji verovatnoća da je to bio Madždudin Bagdadi, učenik Nadžmudina Kubre. Sa sigurnošću se samo zna da su se, prema Atarovom ličnom svedočenju, jednom susreli.[6] Bilo kako bilo, može se sa sigurnošću tvrditi da je još od detinjstva, ohrabren od strane svog oca, Atar bio zainteresovan za sufizam, sufijske izreke i način života, kao i da je njihove svece smatrao svojim duhovnim vodičima.[7] Atar je ubijen kada mu je bilo 78 godina u masakru koji su Mongoli počinili u Nišapuru aprila 1221. godine. Danas se u Nišapuru nalazi njegov mauzolej koji je sagradio vladar, turkijskij pesnik i filosof Ali-Šir Navai u šesnaestom veku. Mauzolej je u potpunosti renoviran 1940. godine za vreme Reze Šaha Pahlavija. Ideje predstavljene u Atarovim delima odražavaju celokupnu evoluciju sufijskog pokreta. Polazna tačka je ideja da se očekivano odvajanje duše od tela i njeno vraćanje izvoru na onom svetu mogu iskusiti u ovom životu u mističkom jedinstvu koje se dostiže unutrašnjim pročišćenjem.[8] Objašnjavajući ove ideje, Atar koristi materijal ne samo izričito iz sufijskih izvora nego i iz starijeg asketskog nasleđa. Iako su većina njegovih junaka sufije i askete, on unosi i priče iz istorijskih hronika, zbirki anegdota i sve druge vrste visokocenjene književnosti. Njegov talenat za sagledavanje dubljih značenja, koja se kriju iza spoljašnjeg izgleda stvari, omogućava mu da detalje iz svakodnevnog života pretvori u ilustracije svojih misli. Idiosinkrazija Atarovih predstava obezvređuje njegova dela kao izvora za proučavanje istorijskih ličnosti koje on pominje. Ipak, njegova dela imaju veliku vrednost kao izvori za hagiografiju i fenomenologiju sufizma. Sudeći po Atarovim delima, on je pristupio aristotelovskom nasleđu sa skepticizmom i odbojnošću.[9][10] Zanimljivo je da on nije želo da otkrije tajne prirode. Ovo je naročito uočljivo u slučaju medicine koja se dobro uklapala u polje njegovih stručnih znanja kao apotekara. On očigledno nije imao motiva da govori o svom stručnom znanju, što je bilo uobičajno među dvorskim panegiričarima čiju vrstu poezije je on prezirao i nikada je nije pisao. Stručna znanja se pojavljuju u njegovim delima samo u kontekstu gde se tema priče dotiče prirodnih nauka. Poezija Prema istaknutom britanskom orijentalisti Edvardu G. Braunu, Atarova poezija, kao i Rumijeva i Sanaijeva, obiluje pohvalama na račun prve dvojice halifa, Abu Bekra i Omara ibn al-Hataba koji su omrženi u šiitskom misticizmu.[9][10] Kako smatra Anamari Šimel sa Univerziteta Harvard, tendencija da šiitski autori prisvajaju Rumija i Atara pojačala se nakon uvođenja dvanaestoimamskog šiizma kao državne religije u Safavidskom carstvu 1501. godine.[11] Scena iz „Govora ptica” na persijskoj minijaturi. Pupavac, na sredini desno, pojašnjava drugim pticama put sufija U uvodima Mohtar-name (pers.: مختارنامه) i Husrev-name (pers.: خسرونامه), Atar navodi naslove svojih drugih dela: Divan (pers.: دیوان) Asrar-name (Spis o tajni, pers.: اسرارنامه) Govor ptica (pers.: منطق الطیر) Mosibat-name (Spis o ožalošćenju, pers.: مصیبت‌نامه) Elahi-name (Spis o Božanskom, pers.: الهی‌نامه) Džavahir-name (Spis o draguljima, pers.: جواهرنامه) Šarh el-kalb (Stanja srca, pers.: شرح القلب)[12] On takođe u uvodu Mohtar-nama navodi da je sam uništio svoja dela Džavahir-name i Šarh al-kalb. Iako savremeni izvori potvrđuju samo Atarovo autorstvo Divana i Govora ptica, ne postoje osnove da se ospori autentičnost Mohtar-nama i Husrev-nama i njihovih predgovora. Jedno delo koje nedostaje na ovom spisku, Tazkirat al-avlija (Hagiologija), verovatno je izostavljeno jer je u pitanju prozno delo; pripisivanje ovog dela Ataru retko se dovodi u pitanje. U svom uvodu Atar pominje i tri svoja druga dela, uključujući jedno pod nazivom Šarh el-kalb za koje se pretpostavlja da je isto ono koje je uništio. Sudbina druga dva pomenuta dela, Kašf el-asrar (کشف الاسرار) i Marifat el-nafs (معرفت النفس) nije poznata.[13] Govor ptica Ptice sveta predvođene pupavcem počinju potragu za svojim kraljem Simurgom. Njihova potraga ih vodi kroz sedam dolina, a u prvoj od njih su suočene sa stotinu poteškoća. One bivaju stavljene pred mnoga iskušenja dok pokušavaju da se oslobode onoga što im je dragoceno i da promene svoje stanje. Kada su uspele u tome, zatražile su vino kako bi otupele efekte dogme, verovanja i neverovanja na njihove živote. U drugoj dolini, ptice su odustale od razloga za ljubav i žrtvovale hiljadu srca kako bi nastavile svoju potragu za otkrivanjem Simurga. Treća dolina zbunila je ptice, naročito kada su otkrile da su njihova ovozemaljska znanja postala potpuno beskorisna i da je njihovo razumevanje postalo ambivalentno: „Naši putevi se razlikuju; nijedna ptica ne zna tajne puteve kojim leti druga ptica. Naše razumijevanje dolazi kroz išarete (znakove); neki su mihrab pronašli, a neki idole.“ Četvrta dolina je dolina nevezanosti, tj. nevezanosti za želju da se poseduje i želju da se otkrije. Ptice su ovde počele da osećaju kako su postale deo univerzuma koji je nepovezan sa njihovom fizičkom stvarnošću. U njihovom novom svetu, planete su male kao čestice prašine, a slonovi se ne razlikuju od mrava. Tek kada uđu u petu dolinu one shvataju da su jedinstvo i raznolikost isto. Važnije od toga, shvatile su da je Bog iznad jedinstva, raznolikosti i večnosti. Kada su ušle u šestu dolinu ptice su ostale začuđene lepotom Voljenog. One osećaju puno tuge i utučenosti, osećaju kao da ne znaju ništa i ništa ne razumeju. Nisu svesne ni sebe samih. Samo je jedna trećina ptica stigla do Simurgovog prebivališta. Ali Simurga tu nije bilo ni na vidiku. Simurgov sluga ih je ostavio da čekaju Simurga dovoljno dugo da su ptice shvatile da su one same si-murg – si (pers.: سی, „trideset“) + murg (pers.: مرغ, „ptica“). Sedma dolina je dolina siromaštva, zaboravnosti, otupelosti, gluvoće i smrti. Sadašnji i budući životi trideset ptica koje su bile uspešne postali su senke koje juri nebesko Sunce. I one, izgubljene u moru Njegovog postojanja, jesu Simurg.[14] Sedam dolina Puta Atar je opisao sedam etapa duhovnog putovanja u Govoru ptica: Dolina traženja, u kojoj putnik počinje da odbacuje sve dogme, verovanja i zablude. Dolina ljubavi, gde se odbacuje razum zarad ljubavi. Dolina spoznaje, gde svetsko znanje postaje krajnje beskorisno. Dolina zadovoljstva, u kojoj se sve želje i privrženosti svetu odbacuju. Ovde ono što se pretpostavlja da je „stvarnost” nestaje. Dolina jedinstva, u kojoj putnik shvata da je sve povezano i da je „Voljeni” (Bog) iznad svega, uključujući harmoniju, mnoštvo i večnost. Dolina čuđenja, gde je, zahvaljujući lepoti „Voljenog”, putnik postao zbunjen i, obuzet strahopoštovanjem, shvata da on ili ona nikada nije ništa znao ili shvatio. Dolina siromaštva i uništenja, gde biće nestaje u svemiru i putnik postaje vanvremensko postojanje. Galerija Slika „Govor ptica“ Kolekcija u Muzeju umetnosti Metropolitan u Njujorku. Folio iz ilustrovanog rukopisa iz 1600. godihe. Slike su dela Habiballaha iz Save, u mastilu, neprozirnim akvarelom, zlatom i srebrom na papiru, dimenzije 25,4 x 11,4 cm [15] Tazkirat el-avlija (Hagiologija) Ovo je jedino Atarovo prozno delo. Na njemu je radio tokom velikog dela svog života i završio ga je pre smrti. U pitanju je biografija muslimanskih svetaca i mistika. Najupečatljivijim delom knjige se smatra onaj gde Atar govori o pogubljenju Mansura el-Haladža, mistika koji je u trenutku ekstaze izgovorio „Ja sam Istina“. Elahi-name (Spis o Božanskom) Elahi-name (Spis o Božanskom, pers.: الهی نامه‎‎) je još jedno poznato Atarovo poetsko delo koje sadrži 6500 stihova. Kada su u pitanju forma i sadržaj, postoje neke sličnosti sa Govorom ptica. Ova knjiga govori o kralju koji je suočen sa materijalističkim i ovozemaljskim zahtevima svojih šest sinova. Kralj pokušava da pokaže sinovima da su njihove želje efemerne i besmislene tako što im prepričava veliki broj duhovnih priča. Mohtar-name Mohtar-name (pers: مختار نامه‎‎), opširna zbirka katrena, njih 2088. U ovom delu je obrađena grupa koherentnih mističkih i religijskih tema (potraga za jedinstvom, osećaj jedinstvenosti, distanciranje od sveta, uništenje, zadivljenost, bol, svest o smrti, itd.) kao i podjednako velika grupa tema tipičnih za lirsku poeziju naizgled erotske inspiracije, koju je prihvatila mistička literatura (ljubavna patnja, nemogućnost da se bude zajedno, lepota voljene osobe, stereotipi o ljubavnoj priči kao o slabosti, plakanje, rastanak). Divan [[File:Bihhzad 004.jpg|thumb|262px|Minijatura koju je naslikao Bihzad a koja ilustruje sahranu starog Atara Nišapurija, pošto su ga zarobili i ubili mongolski osvajači.] Atarov Divan (pers.: دیوان عطار‎‎) se sastoji skoro u celosti od pesama ispevanih u formi gazela („lirskih“ pesama), dok je autor svoje rubaije (katrene) sakupio u pomenutom delu Mohtar-name. Divan takođe sadrži i neke kaside (ode), ali one čine manje od jedne sedmine ovog dela. Atarove kaside se bave mističkim i etičkim temama i moralnim poukama. Ponekad su sastavljene po uzoru na Sanaija. Što se gazela tiče, na prvi pogled se zbog vokabulara koji je korišćen čini da su u pitanju samo pesme o ljubavi i vinu, ali uopšteno u sebi sadrže duhovna iskustva i poznati simbolički jezik klasičnog islamskog sufizma. Atarova lirska poezija iznosi iste ideje sadržane i u njegovoj epici. Njegova lirska poezija se ne razlikuje značajno u odnosu na njegovu pripovedačku poeziju, a isto se može reći i za retoriku i motive koji se koriste. Nasleđe Uticaji na Rumija Atar je jedan od najpoznatijih mističkih pesnika Irana. Njegova dela bila su inspiracija Rumiju i mnogim drugim pesnicima. Atar i Sanai su dva autora koja su imala najveći uticaj na Rumija i njegova sufijska gledišta. Rumi sa najvećim poštovanjem pominje njih dvojicu nekoliko puta u svojoj poeziji i kaže: „Atar je prevalio devet gradova ljubavi, a mi smo tek na kraju jedne ulice“.[16] Kao apotekar Atar je bio pseudonim koji je ovaj pesnik uzeo zbog svoje profesije. Atar znači travar, apotekar, prodavac parfema ili alhemičar. U vreme kada je Atar živeo veliki deo medicine i lekova u Persiji je bio baziran na bilju. Dakle, može se reći da je njegova profesija bila slična savremenim lekarima ili farmaceutima. U popularnoj kulturi Nekoliko muzičara ima albume ili pesme nazvane isto kao i najpoznatije Atarovo delo, Govor ptica, a u sebi takođe sadrže i teme prosvetljenja. Treba pomenuti da je album džez basiste Dejva Holanda napisan kao metafotra njegovog sopstvenog prosvetljenja. Američki Hevi metal bend ima takođe album naslovljen Govor ptica i koji se bavi izuzetno ezoteričkim temama, često u metaforama letenja, unutrašnje vizije, uništenja sebe i jedinstva sa kosmosom. Argentinski pisac Horhe Luis Borhes pominje zaplet Govora ptica u jednoj svojoj priči nazvanoj Pristup el-Mutasimu, Atar na našim prostorima Korica izdanja knjige `Govora ptice` na srpskom jeziku, Kulturni centar Irana, Beograd, 2011. Rukopisi Atarovih dela koji su na naše prostore stigli posredstvom Osmanlija i danas se čuvaju u javnim i privatnim bibliotekama širom bivše Jugoslavije. Atarovo najpoznatije delo, Govor ptica, prevedeno je i na naš jezik i doživelo je nekoliko izdanja. U Srbiji je Kulturni centar I.R. Irana je 2011. godine objavio prepev ovog dela koji je na prevod Ahmeda Anande prepevao Slobodan Đurović.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Farudin Al-Din Attar/Govor ptica-preveo sa persijskog Ahmed Ananda 356. str Autor : Farudin Al-din Atar Jedan od dragulja islamske duhovnosti, poznata priča inicijacije ispresecana drugim pričama i anegdotama. O autoru Attaru, persijskom pesniku i mističaru, veliki Rumi je govorio: `Bio je duša sufizma, ja samo sledim njegov trag.` Abu Hamid bin Abu Bakr Ibrahim (pers. ابو حامد بن ابوبکر ابراهیم; Nišapur, oko 1145 − Nišapur, oko 1221), poznatiji po svojm književnim pseudonimima Feridudin (pers.: فرید الدین) i Atar (pers.: عطار, attar znači apotekar) bio je persijski pesnik,[1][2][3] teoretičar sufizma i hagiograf. Ostvario je ogroman i trajan uticaj na persijsku poeziju i sufizam. nformacije o Atarovom životu su malobrojne i šture. Pominje se samo kod dva svoja savremenika, Avfija i Tusija. Ipak, izvori potvrđuju da je bio iz Nišapura, velikog grada srednjevekovnog Horasana (danas se nalazi na severoistoku Irana). Prema navodima švajcarskog orijentaliste Benedikta Reinara „čini se da on nije bio poznat pesnik za svog života, osim u sopstvenom gradu, a kao izvanredan mistik, pesnik i majstor naracije nije otkriven do petnaestog veka.“[2] Takođe, persijski mistički pesnik Ruminavodi: „Atar je bio duh, a Sanai njegove oči, a nakon toga, smo mi došli u njihovu družinu“. U drugoj pesmi on navodi „Atar je prevalio sedam gradova ljubavi, a mi smo tek na kraju jedne ulice“.[4] Atar je, verovatno, bio sin uspešnog hemičara i stekao je odlično obrazovanje iz raznih oblasti. Njegova dela nam govore malo o njegovom životu, ali nam svedoče da se bavio apotekarstvom i lično brinuo o veoma velikom broju mušterija. Ljudi kojima je pomagao u apoteci su mu poveravali svoje nedaće i to je Atara duboko pogađalo. Na kraju je napustio svoju apoteku i mnogo putovao – u Bagdad, Basru, Kufu, Meku, Medinu, Damask, Harazm, Turkestan i Indiju. Na svojim proputovanjima se upoznavao sa sufijskim šejhovima da bi po povratku u rodni grad promovisao ideje sufizma.[5] Postoji dosta spekulacija oko toga kako se Atar upoznao sa sufizmom. Od svih poznatih sufijskih šejhova, za koje se pretpostavlja da su bili njegovi učitelji, jedino postoji verovatnoća da je to bio Madždudin Bagdadi, učenik Nadžmudina Kubre. Sa sigurnošću se samo zna da su se, prema Atarovom ličnom svedočenju, jednom susreli.[6] Bilo kako bilo, može se sa sigurnošću tvrditi da je još od detinjstva, ohrabren od strane svog oca, Atar bio zainteresovan za sufizam, sufijske izreke i način života, kao i da je njihove svece smatrao svojim duhovnim vodičima.[7] Atar je ubijen kada mu je bilo 78 godina u masakru koji su Mongoli počinili u Nišapuru aprila 1221. godine. Danas se u Nišapuru nalazi njegov mauzolej koji je sagradio vladar, turkijskij pesnik i filosof Ali-Šir Navai u šesnaestom veku. Mauzolej je u potpunosti renoviran 1940. godine za vreme Reze Šaha Pahlavija. Ideje predstavljene u Atarovim delima odražavaju celokupnu evoluciju sufijskog pokreta. Polazna tačka je ideja da se očekivano odvajanje duše od tela i njeno vraćanje izvoru na onom svetu mogu iskusiti u ovom životu u mističkom jedinstvu koje se dostiže unutrašnjim pročišćenjem.[8] Objašnjavajući ove ideje, Atar koristi materijal ne samo izričito iz sufijskih izvora nego i iz starijeg asketskog nasleđa. Iako su većina njegovih junaka sufije i askete, on unosi i priče iz istorijskih hronika, zbirki anegdota i sve druge vrste visokocenjene književnosti. Njegov talenat za sagledavanje dubljih značenja, koja se kriju iza spoljašnjeg izgleda stvari, omogućava mu da detalje iz svakodnevnog života pretvori u ilustracije svojih misli. Idiosinkrazija Atarovih predstava obezvređuje njegova dela kao izvora za proučavanje istorijskih ličnosti koje on pominje. Ipak, njegova dela imaju veliku vrednost kao izvori za hagiografiju i fenomenologiju sufizma. Sudeći po Atarovim delima, on je pristupio aristotelovskom nasleđu sa skepticizmom i odbojnošću.[9][10] Zanimljivo je da on nije želo da otkrije tajne prirode. Ovo je naročito uočljivo u slučaju medicine koja se dobro uklapala u polje njegovih stručnih znanja kao apotekara. On očigledno nije imao motiva da govori o svom stručnom znanju, što je bilo uobičajno među dvorskim panegiričarima čiju vrstu poezije je on prezirao i nikada je nije pisao. Stručna znanja se pojavljuju u njegovim delima samo u kontekstu gde se tema priče dotiče prirodnih nauka. Poezija Prema istaknutom britanskom orijentalisti Edvardu G. Braunu, Atarova poezija, kao i Rumijeva i Sanaijeva, obiluje pohvalama na račun prve dvojice halifa, Abu Bekra i Omara ibn al-Hataba koji su omrženi u šiitskom misticizmu.[9][10] Kako smatra Anamari Šimel sa Univerziteta Harvard, tendencija da šiitski autori prisvajaju Rumija i Atara pojačala se nakon uvođenja dvanaestoimamskog šiizma kao državne religije u Safavidskom carstvu 1501. godine.[11] Scena iz „Govora ptica” na persijskoj minijaturi. Pupavac, na sredini desno, pojašnjava drugim pticama put sufija U uvodima Mohtar-name (pers.: مختارنامه) i Husrev-name (pers.: خسرونامه), Atar navodi naslove svojih drugih dela: Divan (pers.: دیوان) Asrar-name (Spis o tajni, pers.: اسرارنامه) Govor ptica (pers.: منطق الطیر) Mosibat-name (Spis o ožalošćenju, pers.: مصیبت‌نامه) Elahi-name (Spis o Božanskom, pers.: الهی‌نامه) Džavahir-name (Spis o draguljima, pers.: جواهرنامه) Šarh el-kalb (Stanja srca, pers.: شرح القلب)[12] On takođe u uvodu Mohtar-nama navodi da je sam uništio svoja dela Džavahir-name i Šarh al-kalb. Iako savremeni izvori potvrđuju samo Atarovo autorstvo Divana i Govora ptica, ne postoje osnove da se ospori autentičnost Mohtar-nama i Husrev-nama i njihovih predgovora. Jedno delo koje nedostaje na ovom spisku, Tazkirat al-avlija (Hagiologija), verovatno je izostavljeno jer je u pitanju prozno delo; pripisivanje ovog dela Ataru retko se dovodi u pitanje. U svom uvodu Atar pominje i tri svoja druga dela, uključujući jedno pod nazivom Šarh el-kalb za koje se pretpostavlja da je isto ono koje je uništio. Sudbina druga dva pomenuta dela, Kašf el-asrar (کشف الاسرار) i Marifat el-nafs (معرفت النفس) nije poznata.[13] Govor ptica Ptice sveta predvođene pupavcem počinju potragu za svojim kraljem Simurgom. Njihova potraga ih vodi kroz sedam dolina, a u prvoj od njih su suočene sa stotinu poteškoća. One bivaju stavljene pred mnoga iskušenja dok pokušavaju da se oslobode onoga što im je dragoceno i da promene svoje stanje. Kada su uspele u tome, zatražile su vino kako bi otupele efekte dogme, verovanja i neverovanja na njihove živote. U drugoj dolini, ptice su odustale od razloga za ljubav i žrtvovale hiljadu srca kako bi nastavile svoju potragu za otkrivanjem Simurga. Treća dolina zbunila je ptice, naročito kada su otkrile da su njihova ovozemaljska znanja postala potpuno beskorisna i da je njihovo razumevanje postalo ambivalentno: „Naši putevi se razlikuju; nijedna ptica ne zna tajne puteve kojim leti druga ptica. Naše razumijevanje dolazi kroz išarete (znakove); neki su mihrab pronašli, a neki idole.“ Četvrta dolina je dolina nevezanosti, tj. nevezanosti za želju da se poseduje i želju da se otkrije. Ptice su ovde počele da osećaju kako su postale deo univerzuma koji je nepovezan sa njihovom fizičkom stvarnošću. U njihovom novom svetu, planete su male kao čestice prašine, a slonovi se ne razlikuju od mrava. Tek kada uđu u petu dolinu one shvataju da su jedinstvo i raznolikost isto. Važnije od toga, shvatile su da je Bog iznad jedinstva, raznolikosti i večnosti. Kada su ušle u šestu dolinu ptice su ostale začuđene lepotom Voljenog. One osećaju puno tuge i utučenosti, osećaju kao da ne znaju ništa i ništa ne razumeju. Nisu svesne ni sebe samih. Samo je jedna trećina ptica stigla do Simurgovog prebivališta. Ali Simurga tu nije bilo ni na vidiku. Simurgov sluga ih je ostavio da čekaju Simurga dovoljno dugo da su ptice shvatile da su one same si-murg – si (pers.: سی, „trideset“) + murg (pers.: مرغ, „ptica“). Sedma dolina je dolina siromaštva, zaboravnosti, otupelosti, gluvoće i smrti. Sadašnji i budući životi trideset ptica koje su bile uspešne postali su senke koje juri nebesko Sunce. I one, izgubljene u moru Njegovog postojanja, jesu Simurg.[14] Sedam dolina Puta Atar je opisao sedam etapa duhovnog putovanja u Govoru ptica: Dolina traženja, u kojoj putnik počinje da odbacuje sve dogme, verovanja i zablude. Dolina ljubavi, gde se odbacuje razum zarad ljubavi. Dolina spoznaje, gde svetsko znanje postaje krajnje beskorisno. Dolina zadovoljstva, u kojoj se sve želje i privrženosti svetu odbacuju. Ovde ono što se pretpostavlja da je „stvarnost” nestaje. Dolina jedinstva, u kojoj putnik shvata da je sve povezano i da je „Voljeni” (Bog) iznad svega, uključujući harmoniju, mnoštvo i večnost. Dolina čuđenja, gde je, zahvaljujući lepoti „Voljenog”, putnik postao zbunjen i, obuzet strahopoštovanjem, shvata da on ili ona nikada nije ništa znao ili shvatio. Dolina siromaštva i uništenja, gde biće nestaje u svemiru i putnik postaje vanvremensko postojanje. Galerija Slika „Govor ptica“ Kolekcija u Muzeju umetnosti Metropolitan u Njujorku. Folio iz ilustrovanog rukopisa iz 1600. godihe. Slike su dela Habiballaha iz Save, u mastilu, neprozirnim akvarelom, zlatom i srebrom na papiru, dimenzije 25,4 x 11,4 cm [15] Tazkirat el-avlija (Hagiologija) Ovo je jedino Atarovo prozno delo. Na njemu je radio tokom velikog dela svog života i završio ga je pre smrti. U pitanju je biografija muslimanskih svetaca i mistika. Najupečatljivijim delom knjige se smatra onaj gde Atar govori o pogubljenju Mansura el-Haladža, mistika koji je u trenutku ekstaze izgovorio „Ja sam Istina“. Elahi-name (Spis o Božanskom) Elahi-name (Spis o Božanskom, pers.: الهی نامه‎‎) je još jedno poznato Atarovo poetsko delo koje sadrži 6500 stihova. Kada su u pitanju forma i sadržaj, postoje neke sličnosti sa Govorom ptica. Ova knjiga govori o kralju koji je suočen sa materijalističkim i ovozemaljskim zahtevima svojih šest sinova. Kralj pokušava da pokaže sinovima da su njihove želje efemerne i besmislene tako što im prepričava veliki broj duhovnih priča. Mohtar-name Mohtar-name (pers: مختار نامه‎‎), opširna zbirka katrena, njih 2088. U ovom delu je obrađena grupa koherentnih mističkih i religijskih tema (potraga za jedinstvom, osećaj jedinstvenosti, distanciranje od sveta, uništenje, zadivljenost, bol, svest o smrti, itd.) kao i podjednako velika grupa tema tipičnih za lirsku poeziju naizgled erotske inspiracije, koju je prihvatila mistička literatura (ljubavna patnja, nemogućnost da se bude zajedno, lepota voljene osobe, stereotipi o ljubavnoj priči kao o slabosti, plakanje, rastanak). Divan [[File:Bihhzad 004.jpg|thumb|262px|Minijatura koju je naslikao Bihzad a koja ilustruje sahranu starog Atara Nišapurija, pošto su ga zarobili i ubili mongolski osvajači.] Atarov Divan (pers.: دیوان عطار‎‎) se sastoji skoro u celosti od pesama ispevanih u formi gazela („lirskih“ pesama), dok je autor svoje rubaije (katrene) sakupio u pomenutom delu Mohtar-name. Divan takođe sadrži i neke kaside (ode), ali one čine manje od jedne sedmine ovog dela. Atarove kaside se bave mističkim i etičkim temama i moralnim poukama. Ponekad su sastavljene po uzoru na Sanaija. Što se gazela tiče, na prvi pogled se zbog vokabulara koji je korišćen čini da su u pitanju samo pesme o ljubavi i vinu, ali uopšteno u sebi sadrže duhovna iskustva i poznati simbolički jezik klasičnog islamskog sufizma. Atarova lirska poezija iznosi iste ideje sadržane i u njegovoj epici. Njegova lirska poezija se ne razlikuje značajno u odnosu na njegovu pripovedačku poeziju, a isto se može reći i za retoriku i motive koji se koriste. Nasleđe Uticaji na Rumija Atar je jedan od najpoznatijih mističkih pesnika Irana. Njegova dela bila su inspiracija Rumiju i mnogim drugim pesnicima. Atar i Sanai su dva autora koja su imala najveći uticaj na Rumija i njegova sufijska gledišta. Rumi sa najvećim poštovanjem pominje njih dvojicu nekoliko puta u svojoj poeziji i kaže: „Atar je prevalio devet gradova ljubavi, a mi smo tek na kraju jedne ulice“.[16] Kao apotekar Atar je bio pseudonim koji je ovaj pesnik uzeo zbog svoje profesije. Atar znači travar, apotekar, prodavac parfema ili alhemičar. U vreme kada je Atar živeo veliki deo medicine i lekova u Persiji je bio baziran na bilju. Dakle, može se reći da je njegova profesija bila slična savremenim lekarima ili farmaceutima. U popularnoj kulturi Nekoliko muzičara ima albume ili pesme nazvane isto kao i najpoznatije Atarovo delo, Govor ptica, a u sebi takođe sadrže i teme prosvetljenja. Treba pomenuti da je album džez basiste Dejva Holanda napisan kao metafotra njegovog sopstvenog prosvetljenja. Američki Hevi metal bend ima takođe album naslovljen Govor ptica i koji se bavi izuzetno ezoteričkim temama, često u metaforama letenja, unutrašnje vizije, uništenja sebe i jedinstva sa kosmosom. Argentinski pisac Horhe Luis Borhes pominje zaplet Govora ptica u jednoj svojoj priči nazvanoj Pristup el-Mutasimu, Atar na našim prostorima Korica izdanja knjige `Govora ptice` na srpskom jeziku, Kulturni centar Irana, Beograd, 2011. Rukopisi Atarovih dela koji su na naše prostore stigli posredstvom Osmanlija i danas se čuvaju u javnim i privatnim bibliotekama širom bivše Jugoslavije. Atarovo najpoznatije delo, Govor ptica, prevedeno je i na naš jezik i doživelo je nekoliko izdanja. U Srbiji je Kulturni centar I.R. Irana je 2011. godine objavio prepev ovog dela koji je na prevod Ahmeda Anande prepevao Slobodan Đurović.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manhajmova knjiga `Ideologija i Utopija` (1929) bila je najšire raspravljana knjiga živog sociologa u Nemačkoj tokom Vajmarske republike. Engleska verzija `Ideologija i Utopija` (1936) je bila standard u američkom stilu međunarodne akademske sociologije, nošena interesom koji je izazvan u SAD.Manhajmovo sociološko teoretisanje bio je predmet brojnih studija dužinskih-knjiga, dokaz za internacionalni interes za njegove glavne teme. Manhajm nije bio autor nijednog dela koje je on smatrao završenom knjigom, već autor pedesetak glavnih eseja i pozorišnih dela, koja su, kasnije, većina njih izdata kao knjige. Karl Manhajm (27. mart 1893—9. januar 1947) ili Károly Manheim kako glasi njegovo originalno ime, bio je mađarski sociolog, uticajan u prvoj polovini 20. veka i jedan od osnivača klasične sociologije kao i osnivač sociologije znanja. Manhajm je oženio profesorku i psihologa `Juliska` Károlyné Julia Lang, poznatiju kao Julia Lang.[1] Život Rođen je u Budimpešti, kao jedino dete tekstilnog prozvođača,[1] studirao je tamo kao i u Berlinu, Parizu i Hajdelbergu. Na Univerzitetu u Budimpešti stekao je doktorat iz filozofije.[2] 1914. godine pohađao je predavanja Georga Zimela. Tokom kratkog perioda Mađarske sovjetske republike, predavao je u školi za obuku nastavnika zahvaljujući pokroviteljstvu njegovog prijatelja i mentora Đerđa Lukača,[3] čija je politička konverzija u komunizmu.[4] Posle zbacivanja Bela Kuna i uspona Hortija kao regenta Mađarske Manhajm je izabrao egzil u Nemačkoj. U Nemačkoj Manhajm se preselio iz Frajburga u Hajdelberg i 1921. godine oženio se Juliom Lang.[4] Posle neuspelog pokušaja da dobije filozofa kao sponzora u Hajdelbergu, on je 1924. godine počeo da radi kod nemačkog sociologa Alfreda Vebera, brata poznatog sociologa Maksa Vebera.[5] Manhajm je 1926. godine imao svoju habilitaciju koja je bila prihvaćena od strane fakulteta društvenih nauka i na taj način je ispunio uslove da drži časove sociologije u Hajdelbergu. 1930. godine postao je profesor sociologije i političke ekonomije na Johan Volfgang Gete Univerzitetu Frankfurta na Majni.[4] Norbert Elijas i Hans Gert bili su njegovi asistenti tokom ovog perioda(od proleća 1930. do proleća 1933) sa Elijasom kao starijim partnerom. Greta Kučkov koja je kasnije postala važna ličnost u DDR je bila njegov administrativni asistent u Frankfurtu, napustila ga je početkom 1933. da bi studirala na Londonskoj školi ekonomije i pripremala za Manhajmovu emigraciju tamo.[6] U 1933. , posle svrgnuća iz prosvete, pod uslovima anti-semitskog zakona da ukloni građansku službu, napustio je nacistički režim i nastanio se u Britaniji gde je postao lektor sociologije u Londonskoj školi ekonomije, pod programom da pomaže prognanim akademicima. 1941. godine, Sid Fred Klark, direktor Instituta za obrazovanje, Univerziteta u Londonu, pozvao ga je da predaje sociologiju sa skraćenim radnim vremenom u vezi sa njegovom opadajućom ulogom u Londonskoj školi ekonomije u ratnim uslovima. U januaru 1946. je imenovan za prvog profesora sociologije na Institutu za obrazovanje, a tu poziciju je zadržao sve do svoje smrti godinu dana kasnije u Londonu, u 53. godini. Tokom svog boravka u Engleskoj, Manhajm je igrao istaknutu ulogu u “Moot”, hrišćanskoj grupi za diskusiju čiji je član takođe bio Eliot, zabrinut za ulogu religije i kulture u društvu, koji je sazvao J.H. Oldham.[7] Stekao je poziciju uticaja preko svog uredništva obimne Routledge serije o društvenim naukama. Manhajmov život , jedan od intelektualnih i geografskih migracija , deli se na tri glavne faze : Mađarska (do 1919. godine), Nemačka (1919-1933), Britanska (1933-1947). Među njegovim cenjenim sagovornicima bili su Đerđ Lukač, Oskar Jasi, Georg Zimel, Martin Hajdeger, Edmund Huserl, Karl Marks, Alfred i Maks Veber, Maks Šeler i Vilhelm Diltaj. U svom radu, on je na različite načine pokušao da sintetizuje elemente izvedene iz Nemačkog istoricizma, marksizma, fenomenologije, sociologije, i anglo - američkog pragmatizma. Intelektualni rad Mađarska faza Manhajm je bio rani naučnik i cenjeni član dva uticajna intelektualna kruga u Budimpešti. U jesen 1915. godine bio je najmlađi od osnivača[8] na Sonntagskreis (Nedeljni krug) zajedno sa Belom Balaž, Lujem Filipom, and Đorđom Lukačem, gde se raspravlja o širokom spektru filozofskih i književnih tema.[9] Neke diskusije su fokusirane na entuzijazam nemačkih dijagnostičara kulturne krize, posebno na romane Fjodora Dostojevskog i dela nemačkih mistika. Udruženje “Društvene nauke”, sa druge strane je osnovao Oskar Jasi 1919. godine i pre svega interesovao se za nemačke i francuske sociološke tekstove. Manhajmovi mađarski spisi, posebno njegova doktorska disertacija “Strukturna analiza epistemogije”,[4] predvide njegovo doživotno istraživanje “sinteze”, izmedju ovih struja. Prema Longhurstu, Sonntagskreis je “odbacio bilo kakvo ‘pozitivističko’ ili ‘mehaničko’ razumevanje društva” i nije bio zadovoljan političkim aranžmanima u Mađarskoj. Put napred video se kroz duhovnu obnovu koju je zahtevala revolucija u kulturi.[4] Članovi grupe su bili nezadovoljni političkim i intelektualnim sastavom Mađarske, međutim , `oni su odbacili materijalističku marksističku kritiku ovog društva`. Mađarska se menjala duhovnom obnovom na čelu sa onima koji su dostigli značajan nivo kulturne svesti.[4] Ipak oni ne isključuju da su marksističke teme i Manhajmov rad pod uticajem Lukačovih marksističkih interesa, koje je pripisao Marksu kao preteči sociologije znanja.[2] Manhajmova sociologija znanja zasniva se na nekim od epistemoloških otkrića Imanuela Kanta i sociologija znanja je poznata kao deo veće oblasti poznatije kao sociologija kulture. Sociologija kulture se definiše kao veza između kulture i društva.[10] Sociologija kulture je imala 2 glavne grane: umerena grana, zastupana od strane Maksa Šelera, koji je verovao da socijalni uslovi ne utiču na sadržaj znanja, i radikalna grana, čiji su Manhajm i Maks Šeler bili članovi. Radikalna grana je isticala da je društvo određeno aspektima kulture. Kada je u pitanju sociologija znanja, Manhajm je verovao da je uspostavljena zavisnost od znanja o društvenoj stvarnosti.[10] Centralno pitanje Manhajmove sociologije znanja, koja je pokušala da razume vezu između društva i znanja, demonstriralo je svoje napore da reši problem “istorijske prirode i jedinstva uma i života”.[10] Manhajm je potvrdio sociologiju znanja kao “spoljašnju interpretaciju i odvaja od imanentnog tumačenja misli proizvoda.”[10] Imanentna interpretacija je zasnovana na nečijem razumevanju intelektualnog sadržaja, koja je ograničena na teoretski sadržaj znanja i spoljašnje tumačenje se zasniva na sposobnosti da razume manifestacije.[10] Znajući razliku između ove dve vrste tumačenja pomoglo je Manhajmu da napravi mesto za sociologiju znanja u naučnom sistemu, ostavljajući sociologiju znanja da stane suprotno od tradicionalnih humanističkih nauka i interpretira znanja kroz istraživanje društvene stvarnosti.[10] Manhajm tvrdi da sociologija znanja treba da se shvati kao vizionarski izraz `istorijskog iskustva koje ima društvenu stvarnost u njenom vitalnom centru.”[10] Nemačka faza To je bio Manhajmov najproduktivniji period. U prvom delu njegovog boravka u Nemačkoj, Manhajm je objavio svoju doktorsku disertaciju “Strukturna epistemologija znanja” koja razmatra njegovu teoriju o strukturi epistemologije, odnose izmedju “poznavaoca, na poznato i da se zna… za Manhajma zasnovano na psihologiji, logici i ontologiji.[4] ” Sociolog Brian Longhurst objašnjava, njegov rad na epistemologiji predstavlja visinu njegove rane “idealističke” faze i prelazak na hermeneutička “pitanja tumačenja u okviru kulture”. U ovom eseju, Manhajm uvodi “hermeneutički problem odnosa između celine i delova”. On je istakao razlike između umetnosti, prirodnih nauka, i filozofije “u vezi sa istinom potraživanja ” navodeći da nauka uvek pokušava da dokaže jednu teoriju, dok umetnost to ne radi u više od jednog pogleda na svet; filozofija pada izmedju dva eksrtrema. Manhajm postavlja ”strah od relativizma” u kome istorijski proces daje kulturni prozivod; ako se smatra da je u odnosu na istorijski period, može biti nedostupna za istorijski period.[4] U tom periodu se okrenuo od filozofije na sociologiju, istažujući korene kulture. Njegovi eseji o sociologiji znanja postali su klasici. U `Ideologiji i Utopiji` on tvrdi da se primena termina ideologije treba proširiti. On je pratio istoriju termina od onoga što je on nazvao `poseban` pogled. Ovaj pogled je video ideologiju kao da možda namerno skriva činjenicu. Ovaj pogled je put do `Total` začeća (pre svega kod Marksa), koji je tvrdio da misao socijalne grupe u celini je formirana po svom društvenom položaju (npr. verovanje proletarijata bilo je uslovljeno njihovim odnosom prema sredstvima za proizvodnju). Međutim, on se pozvao na drugi korak, koji je nazvao opšta totalna koncepcija ideologije, u kojoj je priznato da su svačija uverenja - uključujući sociologe - proizvod konteksta u kome su su stvorena. Manhajm ističe društvene klase, lokacije i stvaranje kao najveće determinante znanja.[4] On se plašio da to može dovesti do relativizma, ali je predložio ideju relationizma kao protivotrova. Da bi podržao razliku, on je tvrdio da je priznanje različitih perspektiva prema razlikama u vremenu i socijalnoj lokaciji izgleda proizvoljno samo za apstraktnu i bestelesnu teoriju znanja. Spisak recezenata nemacke `Ideologije i Utopije` uključuje izvanrednu prozivku pojedinaca koji su postali poznati u izgnanstvu, nakon uspona Hitlera: Hana Arent, Maks Horkhajmer, Herber Markuze, Paul Tillich, Hans Speier, Ginter Anders, Valdemar Gurian, Zigfrid Krakuer, Oto Nojrat, Karl Avgust Vitfogel, Bela Fogaraši i Leo Štraus. Ranih 70-ih godina, Erih From i Majkl Makobi će kasnije naučno ilustrovati efekte društvene klase i ekonomske strukture na ličnost u njihovom istraživanju društvenog karaktera u meksičkom selu. Manhajmov ambiciozni pokušaj da promoviše sveobuhvatnu sociološku analizu strukture znanja je tretiran sa sumnjom od strane marksista i neo-marksista o tome šta je grupacija koja je kasnije priznata kao preteča Frankfurtske škole. Oni su videli porast popularnosti sociologije znanja kao neutralizaciju i izdaju Marksističke inspiracije. Veze između Manhajma i Horkhajmera su ipak tačne, i nema dokaza da su studenti bili angažovani u njihovim raspravama, koje su odigravaju na fakultetksim forumima, kao što je Kant Gesellschaft i Paul Tillich-ova hrišćanska socijalistička diskusiona grupa. Horkhajmerov institut u to vreme je bio poznatiji po empirijskom radu koji je podstakao, i nekoliko Manhajmovih doktoranata koristilo je njegove resurse. Iako je ovo unutarškolsko takmičenje prisutno u retrospektivi, Manhajmovi najaktivniji savremeni takmičari bili su ustvari drugi akademski sociolozi, značajno obdaren proto-fašistički lajpciški profesor, Hans Frejer, i predlagač formalne sociologije i vodeća figura u profesiji, Leopold fon Vize. Britanska faza U britanskoj fazi Manhajm je pokušao sveobuhvatnu analizu strukture modernog društva putem demokratskog društvenog planiranja i obrazovanja. Manhajmov prvi veliki rad objavljen tokom ovog perioda je `Čovek i društvo u doba reknostrkucije` 1935. god., u kojem se on zalaže za pomeranje sa liberalnog poretka laissez-faire kapitalizma, “osnovanog na slobodnom trgovinskom ciklusu, planskoj demokratiji, slobodnoj konkurenciji i idejama konkurentskog individualizma”, na planiranu demokratiju.[4] U delu `Dijagnoza našeg vremena`, Manhajm proširuje ovaj argument i izražava zabrinutost zbog prelaska sa liberalnog poretka na planiranu demokratiju, saglasno Longhurstu, tvrdeći “rano planirano demokratsko društvo moze se razviti uz demokratske i diktatorske puteve kao sto je izraženo u totalitarnim društvima nacističke Nemačke i Sovjetskog saveza.”[4] Njegovom radu su se više divili vaspitači, socijalni radnici i verski mislioci od male zajednice britanskih sociologa. Njegove knjige o planiranju i pored toga su imale važnu ulogu u političkim debatama o neposrednim posleratnim godinama, kako u Sjedinjenim Američkim državama tako i u nekoliko evropskih zemalja. Smrt Manhajm je umro u Londonu i kremiran je Golder ‘s Green krematorijumu. Njegov pepeo stavljen je u kolumbarijumu u urni i kasnije pomešan sa pepelom njegove supruge Julie. U početku je bio postavljen preko puta Sigmunda Frojda zbog planiranog uparivanja, ali Frojd je kasnije premešten.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manhajm, pionir u oblasti SOCIOLOGIJE (740), ovde analizira ideologije koje se koriste za stabilizaciju društvenog poretka i snove želja koji se koriste kada se pokuša bilo kakva transformacija tog istog poretka. Karl Manhajm (27. mart 1893—9. januar 1947) ili Károly Manheim kako glasi njegovo originalno ime, bio je mađarski sociolog, uticajan u prvoj polovini 20. veka i jedan od osnivača klasične sociologije kao i osnivač sociologije znanja. Manhajm je oženio profesorku i psihologa `Juliska` Károlyné Julia Lang, poznatiju kao Julia Lang.[1] Život Rođen je u Budimpešti, kao jedino dete tekstilnog prozvođača,[1] studirao je tamo kao i u Berlinu, Parizu i Hajdelbergu. Na Univerzitetu u Budimpešti stekao je doktorat iz filozofije.[2] 1914. godine pohađao je predavanja Georga Zimela. Tokom kratkog perioda Mađarske sovjetske republike, predavao je u školi za obuku nastavnika zahvaljujući pokroviteljstvu njegovog prijatelja i mentora Đerđa Lukača,[3] čija je politička konverzija u komunizmu.[4] Posle zbacivanja Bela Kuna i uspona Hortija kao regenta Mađarske Manhajm je izabrao egzil u Nemačkoj. U Nemačkoj Manhajm se preselio iz Frajburga u Hajdelberg i 1921. godine oženio se Juliom Lang.[4] Posle neuspelog pokušaja da dobije filozofa kao sponzora u Hajdelbergu, on je 1924. godine počeo da radi kod nemačkog sociologa Alfreda Vebera, brata poznatog sociologa Maksa Vebera.[5] Manhajm je 1926. godine imao svoju habilitaciju koja je bila prihvaćena od strane fakulteta društvenih nauka i na taj način je ispunio uslove da drži časove sociologije u Hajdelbergu. 1930. godine postao je profesor sociologije i političke ekonomije na Johan Volfgang Gete Univerzitetu Frankfurta na Majni.[4] Norbert Elijas i Hans Gert bili su njegovi asistenti tokom ovog perioda(od proleća 1930. do proleća 1933) sa Elijasom kao starijim partnerom. Greta Kučkov koja je kasnije postala važna ličnost u DDR je bila njegov administrativni asistent u Frankfurtu, napustila ga je početkom 1933. da bi studirala na Londonskoj školi ekonomije i pripremala za Manhajmovu emigraciju tamo.[6] U 1933. , posle svrgnuća iz prosvete, pod uslovima anti-semitskog zakona da ukloni građansku službu, napustio je nacistički režim i nastanio se u Britaniji gde je postao lektor sociologije u Londonskoj školi ekonomije, pod programom da pomaže prognanim akademicima. 1941. godine, Sid Fred Klark, direktor Instituta za obrazovanje, Univerziteta u Londonu, pozvao ga je da predaje sociologiju sa skraćenim radnim vremenom u vezi sa njegovom opadajućom ulogom u Londonskoj školi ekonomije u ratnim uslovima. U januaru 1946. je imenovan za prvog profesora sociologije na Institutu za obrazovanje, a tu poziciju je zadržao sve do svoje smrti godinu dana kasnije u Londonu, u 53. godini. Tokom svog boravka u Engleskoj, Manhajm je igrao istaknutu ulogu u “Moot”, hrišćanskoj grupi za diskusiju čiji je član takođe bio Eliot, zabrinut za ulogu religije i kulture u društvu, koji je sazvao J.H. Oldham.[7] Stekao je poziciju uticaja preko svog uredništva obimne Routledge serije o društvenim naukama. Manhajmov život , jedan od intelektualnih i geografskih migracija , deli se na tri glavne faze : Mađarska (do 1919. godine), Nemačka (1919-1933), Britanska (1933-1947). Među njegovim cenjenim sagovornicima bili su Đerđ Lukač, Oskar Jasi, Georg Zimel, Martin Hajdeger, Edmund Huserl, Karl Marks, Alfred i Maks Veber, Maks Šeler i Vilhelm Diltaj. U svom radu, on je na različite načine pokušao da sintetizuje elemente izvedene iz Nemačkog istoricizma, marksizma, fenomenologije, sociologije, i anglo - američkog pragmatizma. Intelektualni rad Mađarska faza Manhajm je bio rani naučnik i cenjeni član dva uticajna intelektualna kruga u Budimpešti. U jesen 1915. godine bio je najmlađi od osnivača[8] na Sonntagskreis (Nedeljni krug) zajedno sa Belom Balaž, Lujem Filipom, and Đorđom Lukačem, gde se raspravlja o širokom spektru filozofskih i književnih tema.[9] Neke diskusije su fokusirane na entuzijazam nemačkih dijagnostičara kulturne krize, posebno na romane Fjodora Dostojevskog i dela nemačkih mistika. Udruženje “Društvene nauke”, sa druge strane je osnovao Oskar Jasi 1919. godine i pre svega interesovao se za nemačke i francuske sociološke tekstove. Manhajmovi mađarski spisi, posebno njegova doktorska disertacija “Strukturna analiza epistemogije”,[4] predvide njegovo doživotno istraživanje “sinteze”, izmedju ovih struja. Prema Longhurstu, Sonntagskreis je “odbacio bilo kakvo ‘pozitivističko’ ili ‘mehaničko’ razumevanje društva” i nije bio zadovoljan političkim aranžmanima u Mađarskoj. Put napred video se kroz duhovnu obnovu koju je zahtevala revolucija u kulturi.[4] Članovi grupe su bili nezadovoljni političkim i intelektualnim sastavom Mađarske, međutim , `oni su odbacili materijalističku marksističku kritiku ovog društva`. Mađarska se menjala duhovnom obnovom na čelu sa onima koji su dostigli značajan nivo kulturne svesti.[4] Ipak oni ne isključuju da su marksističke teme i Manhajmov rad pod uticajem Lukačovih marksističkih interesa, koje je pripisao Marksu kao preteči sociologije znanja.[2] Manhajmova sociologija znanja zasniva se na nekim od epistemoloških otkrića Imanuela Kanta i sociologija znanja je poznata kao deo veće oblasti poznatije kao sociologija kulture. Sociologija kulture se definiše kao veza između kulture i društva.[10] Sociologija kulture je imala 2 glavne grane: umerena grana, zastupana od strane Maksa Šelera, koji je verovao da socijalni uslovi ne utiču na sadržaj znanja, i radikalna grana, čiji su Manhajm i Maks Šeler bili članovi. Radikalna grana je isticala da je društvo određeno aspektima kulture. Kada je u pitanju sociologija znanja, Manhajm je verovao da je uspostavljena zavisnost od znanja o društvenoj stvarnosti.[10] Centralno pitanje Manhajmove sociologije znanja, koja je pokušala da razume vezu između društva i znanja, demonstriralo je svoje napore da reši problem “istorijske prirode i jedinstva uma i života”.[10] Manhajm je potvrdio sociologiju znanja kao “spoljašnju interpretaciju i odvaja od imanentnog tumačenja misli proizvoda.”[10] Imanentna interpretacija je zasnovana na nečijem razumevanju intelektualnog sadržaja, koja je ograničena na teoretski sadržaj znanja i spoljašnje tumačenje se zasniva na sposobnosti da razume manifestacije.[10] Znajući razliku između ove dve vrste tumačenja pomoglo je Manhajmu da napravi mesto za sociologiju znanja u naučnom sistemu, ostavljajući sociologiju znanja da stane suprotno od tradicionalnih humanističkih nauka i interpretira znanja kroz istraživanje društvene stvarnosti.[10] Manhajm tvrdi da sociologija znanja treba da se shvati kao vizionarski izraz `istorijskog iskustva koje ima društvenu stvarnost u njenom vitalnom centru.”[10] Nemačka faza To je bio Manhajmov najproduktivniji period. U prvom delu njegovog boravka u Nemačkoj, Manhajm je objavio svoju doktorsku disertaciju “Strukturna epistemologija znanja” koja razmatra njegovu teoriju o strukturi epistemologije, odnose izmedju “poznavaoca, na poznato i da se zna… za Manhajma zasnovano na psihologiji, logici i ontologiji.[4] ” Sociolog Brian Longhurst objašnjava, njegov rad na epistemologiji predstavlja visinu njegove rane “idealističke” faze i prelazak na hermeneutička “pitanja tumačenja u okviru kulture”. U ovom eseju, Manhajm uvodi “hermeneutički problem odnosa između celine i delova”. On je istakao razlike između umetnosti, prirodnih nauka, i filozofije “u vezi sa istinom potraživanja ” navodeći da nauka uvek pokušava da dokaže jednu teoriju, dok umetnost to ne radi u više od jednog pogleda na svet; filozofija pada izmedju dva eksrtrema. Manhajm postavlja ”strah od relativizma” u kome istorijski proces daje kulturni prozivod; ako se smatra da je u odnosu na istorijski period, može biti nedostupna za istorijski period.[4] U tom periodu se okrenuo od filozofije na sociologiju, istažujući korene kulture. Njegovi eseji o sociologiji znanja postali su klasici. U `Ideologiji i Utopiji` on tvrdi da se primena termina ideologije treba proširiti. On je pratio istoriju termina od onoga što je on nazvao `poseban` pogled. Ovaj pogled je video ideologiju kao da možda namerno skriva činjenicu. Ovaj pogled je put do `Total` začeća (pre svega kod Marksa), koji je tvrdio da misao socijalne grupe u celini je formirana po svom društvenom položaju (npr. verovanje proletarijata bilo je uslovljeno njihovim odnosom prema sredstvima za proizvodnju). Međutim, on se pozvao na drugi korak, koji je nazvao opšta totalna koncepcija ideologije, u kojoj je priznato da su svačija uverenja - uključujući sociologe - proizvod konteksta u kome su su stvorena. Manhajm ističe društvene klase, lokacije i stvaranje kao najveće determinante znanja.[4] On se plašio da to može dovesti do relativizma, ali je predložio ideju relationizma kao protivotrova. Da bi podržao razliku, on je tvrdio da je priznanje različitih perspektiva prema razlikama u vremenu i socijalnoj lokaciji izgleda proizvoljno samo za apstraktnu i bestelesnu teoriju znanja. Spisak recezenata nemacke `Ideologije i Utopije` uključuje izvanrednu prozivku pojedinaca koji su postali poznati u izgnanstvu, nakon uspona Hitlera: Hana Arent, Maks Horkhajmer, Herber Markuze, Paul Tillich, Hans Speier, Ginter Anders, Valdemar Gurian, Zigfrid Krakuer, Oto Nojrat, Karl Avgust Vitfogel, Bela Fogaraši i Leo Štraus. Ranih 70-ih godina, Erih From i Majkl Makobi će kasnije naučno ilustrovati efekte društvene klase i ekonomske strukture na ličnost u njihovom istraživanju društvenog karaktera u meksičkom selu. Manhajmov ambiciozni pokušaj da promoviše sveobuhvatnu sociološku analizu strukture znanja je tretiran sa sumnjom od strane marksista i neo-marksista o tome šta je grupacija koja je kasnije priznata kao preteča Frankfurtske škole. Oni su videli porast popularnosti sociologije znanja kao neutralizaciju i izdaju Marksističke inspiracije. Veze između Manhajma i Horkhajmera su ipak tačne, i nema dokaza da su studenti bili angažovani u njihovim raspravama, koje su odigravaju na fakultetksim forumima, kao što je Kant Gesellschaft i Paul Tillich-ova hrišćanska socijalistička diskusiona grupa. Horkhajmerov institut u to vreme je bio poznatiji po empirijskom radu koji je podstakao, i nekoliko Manhajmovih doktoranata koristilo je njegove resurse. Iako je ovo unutarškolsko takmičenje prisutno u retrospektivi, Manhajmovi najaktivniji savremeni takmičari bili su ustvari drugi akademski sociolozi, značajno obdaren proto-fašistički lajpciški profesor, Hans Frejer, i predlagač formalne sociologije i vodeća figura u profesiji, Leopold fon Vize. Britanska faza U britanskoj fazi Manhajm je pokušao sveobuhvatnu analizu strukture modernog društva putem demokratskog društvenog planiranja i obrazovanja. Manhajmov prvi veliki rad objavljen tokom ovog perioda je `Čovek i društvo u doba reknostrkucije` 1935. god., u kojem se on zalaže za pomeranje sa liberalnog poretka laissez-faire kapitalizma, “osnovanog na slobodnom trgovinskom ciklusu, planskoj demokratiji, slobodnoj konkurenciji i idejama konkurentskog individualizma”, na planiranu demokratiju.[4] U delu `Dijagnoza našeg vremena`, Manhajm proširuje ovaj argument i izražava zabrinutost zbog prelaska sa liberalnog poretka na planiranu demokratiju, saglasno Longhurstu, tvrdeći “rano planirano demokratsko društvo moze se razviti uz demokratske i diktatorske puteve kao sto je izraženo u totalitarnim društvima nacističke Nemačke i Sovjetskog saveza.”[4] Njegovom radu su se više divili vaspitači, socijalni radnici i verski mislioci od male zajednice britanskih sociologa. Njegove knjige o planiranju i pored toga su imale važnu ulogu u političkim debatama o neposrednim posleratnim godinama, kako u Sjedinjenim Američkim državama tako i u nekoliko evropskih zemalja. Smrt Manhajm je umro u Londonu i kremiran je Golder ‘s Green krematorijumu. Njegov pepeo stavljen je u kolumbarijumu u urni i kasnije pomešan sa pepelom njegove supruge Julie. U početku je bio postavljen preko puta Sigmunda Frojda zbog planiranog uparivanja, ali Frojd je kasnije premešten...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fransoa Mari Arue (franc. François Marie Arouet; Pariz, 21. novembar 1694 — Pariz, 30. maj 1778), poznat pod književnim pseudonimom Volter (franc. Voltaire),[1] bio je francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, čiji je bio najznačajniji predstavnik. Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Ove ideje je predstavio 1759. i pritom nabrojao zla i zločine koje stvara zvanična Crkva. Za Voltera, progres društva i civilizacije nije moguć bez tolerancije. Njegov veliki protivnik je bilo hrišćanstvo i Rimokatolička crkva. Protivnici su ga optuživali za podrivanje prestiža crkve, a time i monarhije, što vodi opštoj degradaciji morala. Volter je bio svestran i plodan pisac, koji je proizveo radove u skoro svakoj literarnoj formi, uključujući drame, poeme, novele, eseje, i istorijske i naučne radove. On je napisao više od 20.000 pisama i veliki broj knjiga i pamfleta.[2] On je bio otvoren zagovornik građanskih sloboda, uprkos rizika da se time stavljao pod udar strogih zakona o cenzuri tog vremena. Kao satirični polemičar, on je u svojim radovima često kritikovao netoleranciju, verske dogme i francuske institucije svog vremena. Fransoa Mari Arue je najmlađe i jedino preživelo od petoro dece Fransoa Aruea, pisara i blagajnika, i Marije Margarite Omar, poreklom iz plemićke porodice iz provincije Poatu.[3] Neke spekulacije okružuju Volterov datum rođenja, zato što je on tvrdio da je rođen 20. februara 1694. kao nelegalni sin plemića, Geren de Rošbrun ili Rokbrun.[4] Njegova dva starija brata — Armand-Fransoa i Robert — umrli su u ranom detinjstvu, i njegov preživeli brat Armand i sestra Margarita-Katrin su bili devet odnosno sedam godina stariji. [5] U porodici je imao nadimak „Zozo”. Volter je kršten 22. novembra 1694, u prisustvu Fransoa de Šatonefa i Marije Domard, supruge rođaka njegove majke, kao kumovima.[6] Kao mladić, pohađao je jezuitsku gimnaziju (1704–1711), gde je učio latinski, teologiju, i retoriku;[7] kasnije u životu je savladao italijanski, španski i engleski.[8] Počeo da studira pravo, koje je kasnije napustio. Do vremena kad je napustio školu, Volter je odlučio da želi da postane pisac, protiv želja svog oca, koji je želeo da on postane advokat.[9] Volter je pretvarajući se da radi u Parizu kao pomoćnik notara, provodio najveći deo svog vremena pišući poeziju. Kada je njegov otac saznao, on je poslao Voltera da studira pravo, ovog puta u Kanu u Normandiji. Međutim, mladić je nastavio da piše, stvarajući eseje i istorijske studije. Volterova duhovitost ga je učinila popularnim među nekim od aristokratskih porodica s kojima je družio. Godine 1713, njegov otac mu je našao sekretarski posao kod novog francuskog ambasadora u Holandiji, markiza Šatonefa, brata Volterovog kuma.[10] U Hagu, Volter se zaljubio u Katrin Olimp Dunoje (poznatu kao Pimpet), koja je bila francuski protestantski izbeglica.[10] Njihovu aferu, koja je smatrana skandaloznom, otkrio je Šatonef, te je Volter morao da se vrati za Francusku do kraja godine.[11] Volter je robijao u Bastilji od 16. maja 1717. do 15. aprila 1718. u ćeliji bez prozor.[12] Najveći deo Volterovog ranog života ze vezan za Pariz. Od rane mladosti, Volter je imao problema sa vlastima zbog kritikovanja vlade. Rezultat toga je da je dva puta bio osuđivan na zatvorske kazne i da je jednom bio u privremenom egzilu u Engleskoj. Jedan satirični stih, u kojem je Volter optužio reganta Filipa Orleanskog za incest sa svojom ćerkom, rezultirao je jedanaestomesečnim zatvaranjem u tamnici Bastilja.[13] Tu je napisao tragediju „Edip“, čije ga je prvo izvođenje proslavilo.[14] U periodu 1717—1726. u Parizu doživljava velike književne uspehe. Tim kričarskim i finansijskim uspesima uspostavio je svoju reputaciju.[15] Regant i kralj Džordž I dodelili su Volteru medalje kao znak njihove zahvalnosti.[16] Zbog intriga je proteran iz Francuske 1726, pa odlazi u Englesku gde provodi tri godine. Tu je proučavao političke i prirodne nauke, filozofiju i književnost. Zbog izdavanja svojih „Filozofskih pisama“ ponovo je proteran 1734, i sklanja se u Lorenu kod Markize de Šatele sa kojom je živeo 15 godina. Njih dvoje su sakupili ogromnu biblioteku i zajednički izvodili naučne eksperimente inspirisane radovima Isaka Njutna. Godine 1751. odlazi kod kralja Fridriha II u Potsdam, ali su se njihovi odnosi zaoštrili, tako da se 1753. naselio u Švajcarskoj. Sa preko 70 godina, u izbeglištvu daleko od Pariza, u dvorcu Fernej, pisao je članke u kojima se sam borio protiv religijske netolerancije. Stvorio je ogromnu reputaciju među prosvećenim elitame Evrope. Kada se vratio u Pariz 1778. narod ga je pozdravljao ovacijama: „Ovo je Don Kihot nesrećnih!“. Volter nije, za razliku od većine svojih savremenika, pristalica republike. On smatra da će se ideje prosvetiteljstva ostvariti nastojanjima prosvećenog dela vladajućih elita. Njegov ideal je umerena i liberalna monarhija.[17][18] Često je boravio na dvorovima vladara. Voleo je luksuz, bankete i zadovoljstva učene konverzacije, koju je, uz teatar, smatrao vrhunskim dostignućem društvenog života. Materijalno bogatstvo je za njega bila garancija slobode i nezavisnosti pisca. Kao vešt manipulator sa novcem i prijatelj uticajnih finansijera, uspeo je da sakupi bogatstvo od čije rente je živeo. Bio je hronično lošeg zdravlja, verovatno na psihosomatskoj osnovi, ali je zadržao energiju i svežinu duha sve do svoje smrti u 84. godini. Volter je, zajedno sa svojim suparnikom Žan Žakom Rusoom, smatran pretečom Francuske revolucije. Francuska republika ga i danas smatra oličenjem ideala laičke države. Adaptacija imena Volter Autor je adaptirao ime Volter 1718, nakon njegovog zatvaranja u Bastilji. Poreklo tog imena nije potpuno jasno. Pseudonim Volter, Fransoa Mari je stvorio 1718. anagramiranjem svog imena: Arue, Mlađi - AROUET L(e) J(eune), latinski AROVETLI.[19] Prema porodičnoj tradiciji među potomcima njegove sestre, on je bio poznat kao le petit volontaire („determinisani mališan”) kao dete, i on je uskrsnuo varijantu tog imena u svom odraslom životu.[20] Ovo ime isto tako preokreće slogove reči Airvault, rodnog grada njegove porodice u regionu Puatu.[21] Ričard Holms[22] podržava anagramatičku derivaciju imena, ali dodaje da bi pisac poput Voltera isto tako nameravao da ono saopštava konotacije brzine i smelosti. One dolaze iz asocijacija sa rečima kao što su voltige (akrobatika na trapezu ili konju), volte-face (okretanje radi suočavanja sa neprijateljom), i volatile (originalno, bilo koje krilato stvorenje). „Arue” nije bilo plemenito ime podobno njegovom rastućem ugledu, posebno imajući u vidu da se to ime rimuje sa à rouer („biti pretučen”) i roué („razvratan”). U pismu Žan-Batist Rusou u martu 1719, Volter na kraju piše da ako Ruso želi da mu napiše odgovor, on bi trebalo da adresira pismo na gospodina de Voltera. Objašnjenje je dato u postskriptumu: „J`ai été si malheureux sous le nom d`Arouet que j`en ai pris un autre surtout pour n`être plus confondu avec le poète Roi”, (Bio sam tako nezadovoljan imenom Arue, tako da sam uzeo drugo, prvenstveno da ne bih više bio zamenjivan za pesnika Rua.)[23] To se verovatno odnosi na Adene le Rua (franc. Adenes le Roi), jer je dvoglas oi u to vreme bio izgovaran poput modernog ouai, tako da postoji jasna sličnost sa Arouet, i to je moglo biti deo njegovog razloga. Poznato je da je Volter isto tako koristio bar 178 različitih književničkih pseudonima tokom svog života.[24] La Anrijada i Marijamna Volterov sledeći pozorišni komad, Artémire, sa radnjom smeštenom u antičkoj Makedoniji, otvoren je 15. februara 1720. To je bio neuspeh i samo su fragmenti teksta preživeli.[25] On se umesto toga okrenuo radu na epičkoj poemi o Anriju IV od Francuske koju je započeo početkom 1717.[26] Njegov zahtev za licencu za objavljivanje je odbijen, te se u avgustu 1722 Volter uputio na sever u potrazi za izdavačem izvan Francuske. Na putovanju ga je pratila njegova ljubavnica, Mari-Margarita de Rupelmond, koja je bila mlada udovica.[27] U Briselu se Volter sastajao sa Rusoom nekoliko dana, pre nego što je sa svojom ljubavnicom nastavio put na sever. Izdavač je na kraju obezbeđen u Hagu.[28] U Holandiji, Volter bio je pogođen i impresioniran otvarenošću i tolerancijom holandskog društva.[29] Po svom povratku u Francusku, on je obezbedio još jednog izdavača u Ruanu, koji se složio da objavi La Henriade u tajnosti.[30] Nakon što se Volter oporavio od jednomesečne infekcije boginjama u novembru 1723, prve kopije su prokrijumčarene u Pariz i distribuirane.[31] Dok je poema odmah bila uspešna, Volterov je novi pozorišni komad Mariamne doživeo neuspeh kad je prvi put predstava otvorena u martu 1724.[32] U znatnoj meri prerađena, predstava je ponovo otvorena u Comédie-Française u aprilu 1725, i ovog puta je imala mnogo bolji prijem.[32] Ona je bila među zabavnim aktivnostima pruženim u okviru venčanja Luja XV i Marije Lešćinske u septembru 1725.[32] Velika Britanija Početkom 1726, mladi francuski plemić, Ševalije de Rohan-Šabot, narugivao se Volteru zbog njegove promene imena, te mu je Volter odbrusio da će njegovo ime biti počastvovano, dok će Rohan obeščastiti svoje.[33] Razbesneli, de Rohan je organizovao da nekoliko nasilnika pretuku Voltera nekoliko dana kasnije.[34] Tražeći nadoknadu, obeštećenje ili osvetu, Volter je izazvao de Rohana na duel, ali je aristokratska familija de Rohan izdejstvovala da Volter bude uhapšen i zatvoren u Bastilju 17. aprila 1726, bez suđenja ili mogućnosti da odbrani sebe.[35][36] Strahujući od neograničene zatvorske kazne, Volter je predložio je da bude prognan u Englesku kao alternativna kazna, što su francuske vlasti prihvatile.[37] Dana 2. maja, on je pod pratnjom odveden iz Bastilje do Kalea, gde se ukrcao na brod za Britaniju.[38] Elémens de la philosophie de Neuton, 1738 U Engleskoj, Volter je živeo uglavnom u Vandsvortu. Jedan od njegovih poznanika je tamo bio Everard Fokener.[39] Od decembra 1727 do juna 1728 on je stanovao u Mejden Lejnu, Kovent Garden, lokaciji koja je sada obeležena plaketom, da bi bio blizo svog britanskog izdavača.[40] Volter je cirkulisao kroz englesko visoko društvo, sastajući se sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom, Džonatanom Sviftom, damom Mari Vortli Montagju, Sarom, vojvodkinjom od Marlbora, i mnogim drugim članovima plemstva i kraljevske porodice.[41] Volterov egzil u Velikoj Britaniji je u velikoj meri uticao na njegova razmišljanja. On je bio intrigiran britanskom ustavnom monarhijom, koja je bila u kontrastu sa francuskim apsolutizmom, kao i velikom podrškom za slobodu govora i religije u toj zemlji.[42] Na njega su uticali pisci tog doba, a razvio je i interest za ranu englesku literaturu, posebno radove Šekspira, koji je još uvek bio relativno nepoznat u kontinentalnoj Evropi.[43] Uprkos isticanju njegovih odstupanja od neoklasičnih standarda, Volter je video Šekspira kao primer koji bi francuski pisci mogli da emuliraju, pošto je francuskoj drami, uprkos toga što je bila u većoj meri polirana, nedostajala akcija na sceni. Kasnije, međutim, kad je Šekspirov uticaj počeo da raste u Francuskoj, Volter je pokušao da uspostavi suprotan primer putem svojih vlastitih drama, ocrnjujući ono što je on smatrao šekspirovskim varvarizmom. Moguće je da je Volter bio prisutan na sahrani Isaka Njutna,[44] i upoznao Njutnovu nećaku, Katrin Barton.[40] Godine 1727, on je objavio dva eseja na englekom, Upon the Civil Wars of France, Extracted from Curious Manuscripts („Nakon građanskih ratova u Francuskoj, izvučeno iz zanimljivih rukopisa”), i Upon Epic Poetry of the European Nations, from Homer Down to Milton („O epskoj poeziji evropskih zemalja, od Homera do Miltona”).[40] Nakon dve i po godine u egzilu, Volter se vratio u Francusku, i nakon što je nekoliko meseci živeo u Djepu, vlasti su mu dozvolile da se vrati u Pariz.[45] Na jednoj večeri, francuski matematičar Šarl Mari de la Kondamin je predložio kupovinu lutrije koju je organizovala francuska vlada radi isplate dugova, i Volter se pridružio konzorcijumu, zarađujući oko milion livra.[46] On je pametno uložio novac i na osnovu toga uspeo da ubedi revizorsko veće da je bio dobrog ponašanja i da je sposoban da preuzme kontrolu nad kapitalnim nasleđem od svog oca kojim je do tada upravljao poverilački fond. Nakon toga je bio nesporno bogat.[47][48] Dalji uspesi su sledili, 1732. godine, sa njegovim dramskim komadom Zair, koji je kad je objavljen 1733. godine nosio posvetu Fokeneru koji je hvalio englesku slobodu i trgovinu.[49] U to vreme objavio je svoja gledišta o britanskim stavovima prema vladi, literaturi, religiji i nauci u kolekciji eseja u obliku pisama pod naslovom Pisma vezana za englesku naciju (London, 1733).[50] Godine 1734, ona su objavljena u Francuskoj kao Lettres philosophiques u Ruanu.[51][note 1] Zato što je izdavač objavio knjigu bez odobrenja kraljevskog cenzora i pošto je Volter smatrao britansku ustavnu monarhiju naprednijom i da su u njoj ljudskih prava više poštovana (posebno u pogledu religijske tolerancije) nego u Francuskoj, francusko izdanje Pisama uzrokovalo je ogromni skandal; knjiga je bila javno spaljivana i zabranjena, a Volter je bio prisiljen da ponovo napusti Pariz. Književna dela Od Volterovog literarnog dela danas su posebno značajna filozofska dela u prozi - priče i romani. Od njih su najpoznatiji roman „Kandid“ (Candide), „Filozofska pisma“ (Lettres philosophiques), „Filozofski rečnik“ (Dictionnaire philosophique) i njegovih 40.000 pisama, od kojih su 15.000 organizovana u 13 tomova „Plejada“ (la Pléiade). Njegova pozorišna dela je za Volterovog života videlo oko 2 miliona ljudi.[52] Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika XVIII veka. Ovaj deo njegovog stvaralaštva je danas zanemaren. Malo je književnika koji su francuski jezik koristili tako dobro kao Volter; njegove rečenice su kratke i jednostavne, elegantne i uvek precizne. Volterov smeo osećaj za ironiju je legendaran....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima skromno, uredno i blago podvucenih recenica obicnom olovkom, nista strasno, sve ostalo uredno! Pisma o dobrom i lepom Lihačov je napisao 1985, kratko pre nego što je navršio 80 godina. U njima veliki naučnik sabira svoje dugo životno iskustvo i u obliku pisama upućenim prijateljima, u svojevrsnom srdačnom dijalogu sa zamišljenim čitaocem, govori na jednostavan način o krupnim filozofskim, moralnim i estetičkim pitanjima svoga i svakog vremena. Ali tu su i nenametljivi saveti i sugestije o „običnim“ svakodnevnim pitanjima, reklo bi se svima poznatim, koji su upućeni pre svega mladim čitaocima. Međutim, i čitalac bilo kog uzrasta u njima će pronaći mnogo toga što će ga podsetiti, opomenuti, nad čim će se još jednom zamisliti. Dmitrij Sergejevič Lihačov (ruski: Dmítrij Sergéevič Lihačëv, također Dmitri Likhachev ili Likhachyov; 28. studenog [O.S. 15. studenog] 1906. - 30. rujna 1999.) bio je ruski medievist, lingvist i bivši zatvorenik Gulaga. Tijekom svog života, Likhachov se smatrao najvećim svjetskim proučavateljem staroruskog jezika i njegove književnosti. Bio je cijenjen kao `posljednji od starih Petrogradaca` i kao `čuvar nacionalne kulture`. Zbog njegovog visokog profila kao sovjetskog pisca disidenta, društvenog kritičara i aktivista tijekom njegova kasnijeg života, Likhachova su često nazivali `ruskom savješću`. Dmitrij Lihačov rođen je u Sankt Peterburgu. Od ranog djetinjstva gajio je strast prema književnosti, iako njegovi roditelji nisu odobravali to zanimanje. U intervjuu s Davidom Remnickom iz 1987., Likhachov se prisjetio kako je `sa svog prozora gledao Veljačku i Listopadsku revoluciju.` [1] Godine 1923., sa samo 16 godina, Likhachov je upisao Odsjek za lingvistiku i književnost Lenjingradskog državnog sveučilišta. Usporedo je pohađao rimsko-germanski i slavensko-ruski odsjek, položivši dvije diplome. Na sveučilištu je mladi Likhachov upoznao mnoge izvanredne znanstvenike i razvio vlastiti način razmišljanja. Likhachov je diplomirao 1928. na Lenjingradskom sveučilištu. Godine 1928., na kraju studija, Likhachov je uhićen i optužen da je bio član, kako je Remnick nazvao, `studentske književne skupine pod nazivom Kozmička akademija znanosti`, koja je `predstavljala jednako veliku prijetnju Kremlju kao i Harvard Lampoon radi Bijeloj kući.` [1] Za svoj izbor u `Kozmičku akademiju`, Likhachov je predstavio kratko izvješće, u kojem se rugao novim pravopisnim pravilima iz 1918. i pozvao da se ona `reformiraju` vraćanjem zabranjenog slova `Yat`. Nakon uhićenja, Likhachova je suočio s papirom istražitelj sovjetske tajne policije, koji je vrištao: `Što mislite pod jezičnom reformom? Možda u socijalizmu uopće nećemo imati jezik!`[1] Nakon devet mjeseci zatvora, mladi je znanstvenik nezakonito protjeran bez suđenja i proveo je pet godina u prvom koncentracijskom logoru u SSSR-u, smještenom na Soloveckim otocima u Bijelom moru. Deportiran u logor za posebne namjene Solovki, proveo je 5 godina proučavajući `zločinački folklor` (kako je to sam nazvao). Dmitrij Lihačov je u logoru napisao svoj prvi znanstveni članak `Kartaške igre kriminalaca`. Sam nije kartao, ali je bio oštroumni promatrač. Prikupio je i mnogo materijala o lopovskom jeziku te je kasnije objavio članke i knjigu o lopovskom žargonu i običajima. U logoru su naporan rad, loši životni uvjeti i bolest dramatično narušili Lihačovljevo zdravlje, ali je preživio. Na Soloveckim otocima susreo je i prognane ruske intelektualce i prave kriminalce, koji su mu slučajno spasili život. Kao što je mnogo godina kasnije rekao Dmitrij Lihačov: `Na Solovkima sam shvatio da je svaka osoba osoba.` Dok je bio na otocima, neko je vrijeme Dmitry Likhachov radio kao član Kriminološkog kabineta, organizirajući radnu koloniju za tinejdžere i spašavajući ih od smrti izazvane glađu, drogom i hladnoćom. U noći 28. listopada 1929. pozvan je iz posjeta roditeljima i naređeno mu je da se pridruži skupini od 300 zatvorenika koji su bili određeni za pogubljenje. Želeći roditelje poštedjeti traume, Lihačov im je rekao da je dobio poziv za noćni rad i da ga ne čekaju. Zatim se sakrio iza hrpe drva i slušao kako je tri stotine zarobljenika strijeljano i bačeno u masovnu grobnicu. Sljedećeg jutra Likhachov se vratio iz svog skrovišta kao potpuno drugi čovjek. U intervjuu s Davidom Remnickom iz 1987. Likhachov se prisjetio događaja te noći i zaključio: `Krvnik je stariji od mene, a još je živ.` [2] Od 1931. godine Lihačov je bio radnik na izgradnji Staljinovog Bijelomorsko-Baltičkog kanala sve do puštanja na slobodu. Lihačov se vratio u Lenjingrad i započeo svoju znanstvenu karijeru u Puškinovom domu (kako je poznat Ruski književni institut), koja je trajala više od 60 godina i doživjela objavljivanje više od 500 znanstvenih radova. Likhachov nije prestao s radom ni tijekom opsade Lenjingrada. Vjerovao je da je Rusija sastavni i nedjeljivi dio europske civilizacije, suprotno `euroazijskim` pogledima na Rusiju popularnim kod Lava Gumileva, Borisa Ribakova i mnogih drugih suvremenika. Likhachov je pet godina radio kao lektor u izdavačkoj kući Akademije znanosti SSSR-a. Godine 1936., zahvaljujući peticiji predsjednika Akademije znanosti, Aleksandra Karpinskog, Dmitrij Lihačov je očišćen od kaznenog dosjea. Godine 1938. talentiranog znanstvenika primijetio je [tko?] i pozvao ga u Odjel za starorusku književnost Instituta za rusku književnost (poznatog kao Puškinov dom). Dmitrij Lihačov je ovdje radio do kraja života. Staroruska književnost, kojoj se u to vrijeme nije posvećivala velika akademska pozornost, postala je glavnim znanstvenim interesom Dmitrija Lihačova, koji je početkom 1940-ih bio jedan od najistaknutijih stručnjaka u ovom području. Godine 1941. Likhachov je predstavio svoju tezu `Novgorodski analistički korpus 12. stoljeća`. Drugi svjetski rat donio je nova iskušenja. Lihačov je zajedno sa suprugom i kćerima blizankama preživio strahote opsade Lenjingrada (1941.-1944.). Svoje iskustvo opisao je u priči punoj surovih detalja, razotkrivajući različite tipove ljudi i njihovo herojsko ili užasno ponašanje suočeno s glađu i smrću. 1942. potpuno iscrpljen od h Ljut i hladan, Dmitrij Lihačov počeo je prikupljati materijale o srednjovjekovnoj poeziji i ubrzo objavio knjigu Obrana staroruskih gradova. Godine 1943. Likhachov i njegova cijela obitelj protjerani su u Kazanj, navodno zbog `povezanosti s logorom Solovecki`. Ali do kraja rata vratili su se u Lenjingrad. Godine 1947. Dmitrij Lihačov doktorirao je filologiju, predstavivši svoju tezu `Ogledi o povijesti analističkih književnih oblika 11.–16. stoljeća`. Tri godine kasnije postao je profesor na Lenjingradskom državnom sveučilištu. Od 1953. bio je dopisni član - a od 1970. član Akademije znanosti SSSR-a. 1950. obilježilo je objavljivanje Likhachovljevog dvotomnog izdanja koje sadrži jedinstvena, važna književna djela prevedena na suvremeni ruski jezik: Primarnu kroniku, povijest Kijevske Rusije od 9. do 12. stoljeća, i Slov o vojsci Igorevoj, prikaz temeljen na neuspjelom pohodu kneza Igora Svjatoslaviča od Novgorod-Severska protiv Kumana 1185. Dmitrij Lihačov nije bio znanstvenik odvojen od svakodnevnog života. Od 1950-ih započeo je kampanju za spas drvenih hramova ruskog sjevera i očuvanje povijesnog izgleda ruskih gradova. Pomogao je u osnivanju muzeja Dostojevskog, Puškina i Pasternaka. Godine 1953. Likhachov je primljen u Sovjetsku akademiju znanosti kao dopisni član. Branio je Andreja Saharova, Aleksandra Solženjicina i druge disidente tijekom njihova progona od strane sovjetskih vlasti. U 1960-ima Likhachov je bio jedan od pokretača pokreta za zaštitu povijesnih spomenika, knjižnica i arhiva. Zahvaljujući Lihačovu spašeni su mnogi spomenici, uključujući stan Marine Cvetajeve u Moskvi, Nevski prospekt u Lenjingradu (koji je trebao biti pretvoren u trgovačku ulicu) i Aleksandrov vrt. U 1980-ima je bio na čelu Sovjetskog (kasnije preimenovanog u Ruski) Kulturnog fonda, podupirući proces povrata pravoslavne crkve nad njezinim hramovima, koje je prethodno prisvojila sovjetska vlada. Znanstvenik je također sudjelovao u očuvanju nacionalnih manjina u opasnosti od izumiranja, a pomagao je povratak u Rusiju emigrantskih javnih i kulturnih djelatnika. Godine 1980. Likhachov je bio jedan od članova Akademije znanosti koji je odbio potpisati pismo kojim se traži izbacivanje poznatog znanstvenika Andreja Saharova iz Akademije zbog Saharovljevog javnog neodobravanja slanja sovjetskih trupa u Afganistan 1979. godine. Unatoč užurbanom društvenom životu, Likhachov je i dalje puno vremena provodio na znanstvenom radu. Usredotočujući se na starorusku književnost, razvio je koncept umjetničkog vremena i prostora. Godine 1969. istraživač je nagrađen Državnom nagradom SSSR-a za svoj rad `Poetika staroruske književnosti`. [potreban citat] Dmitrij Lihačov stekao je svjetsku afirmaciju kao teoretičar kulture i kao publicist. U 1980-ima razvio je koncept koji je razmatrao probleme humanizacije i preorijentacije obrazovnih ciljeva i ideja. Znanstvenik je kulturu promatrao kao povijesno sjećanje i kao proces akumulacije, a ne samo uzastopne promjene. Ovo je stajalište također bilo teorijska osnova za Likhachovljevu pozornost prema antičkim spomenicima, osobito u arhitekturi. Inspiriran djelima Vladimira Vernadskog, Dmitrij Lihačov predložio je ideju `homosfere` - ljudske sfere Zemlje. Njegov izvorni doprinos općoj znanosti bio je i razvoj nove discipline nazvane ekologija kulture, koja je definirana kao bitna sfera ljudskog života. Jedna od ideja Lihačovljevog koncepta bila je korelacija kulture i prirode. U njegovoj knjizi Poetika vrtova (1982.) perivojna i perivojna umjetnost prvi je put razmatrana kao semiotički odraz velikih kulturnih i umjetničkih stilova i njima pripadajućih ideologija. U Moskvi i St. Petersburgu 1986. godine stvorio je Međunarodnu udrugu intelektualaca i kreativaca `Myr Culture`, s piscem Nicolajem Sanvelianom, talijanskim ekonomistom i piscem Giancarlom Pallavicinijem i drugim vodećim piscima, umjetnicima i znanstvenicima, bio je inspirativan i predsjednik dugi niz godina.[3] Godine 1986. izabran je za prvog predsjednika Ruskog kulturnog fonda. U svojim 1980-ima i 1990-ima postao je više javna osoba, služeći kao neformalni savjetnik gradonačelnika Sankt Peterburga Anatolija Sobčaka i ruskog predsjednika Borisa Jeljcina. U listopadu 1993. potpisao je Pismo od četrdeset i dva.[4] Iste godine postao je prva osoba koja je proglašena počasnim građaninom Sankt Peterburga. Također je predsjedao komisijom osnovanom za pripremu dvjestote obljetnice Aleksandra Puškina. Lihačov je svoj životni put doživljavao kao vertikalno kretanje, prema nebeskom domu. Refleksije njegova iskustva kao osobe zapisane su u knjizi “Reminiscencije” (1995.). Tijekom prvog posjeta Rimu Gorbačov, Myr Culture je službeno predao, u ime intelektualno-kreative in the world, kulturni program, nazvan `Manifest troje` od strane potpisnika osnivača udruge, ruski glasnogovornik Zagladin predstavio je svjetski tisak na Foro Italico, 1998., kao primjer kulturne slobode za Rusiju i za svijeta, potpisali Dmitry Likhachov, Nicolaj Sanvelian i Giancarlo Pallavicini.[5] Posljednja djela Dmitrija Lihačova sakupila su njegove opće ideje o rodnoj zemlji. Knjiga Misli o Rusiji, dovršena 1999. godine, nekoliko dana prije autorove smrti, posvećena je mjestu Rusije u svjetskoj povijesti, njezinim mitovima i najkarakterističnijim crtama. Edicija Ruska kultura objavljena je posthumno 2000. godine. Kao veliki znanstvenik Lihačov je bio inozemni član akademija znanosti Bugarske, Mađarske i Srbije te dopisni član austrijske, američke, britanske, talijanske i göttingenske akademije. Godine 1984. mali planet 2877 nazvan je po Likhachovu. Godinu dana prije smrti, Likhachov je postao prvi dobitnik vraćenog Ordena svetog Andrije. Dmitrij Lihačov preminuo je 30. rujna 1999. Godine 2001. Likhachovljeva kći i George Soros osnovali su Likhachovljev filantropski fond

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! G.V. Lajbnicova monadologija, jedno od najvažnijih dela Lajbnicovog korpusa, istovremeno je jedan od velikih klasika moderne filozofije i jedna od njenih najzagonetnijih produkcija. Pošto je esej napisan na tako kompaktno sažet način, skoro tri veka zbunjuje i vara one koji ga prvi put čitaju. Monadologija (francuski: La Monadologie, 1714) je jedno od najpoznatijih dela Gotfrida Lajbnica u njegovoj kasnijoj filozofiji. To je kratak tekst koji u oko 90 pasusa predstavlja metafiziku jednostavnih supstanci, ili monada. Tokom svog poslednjeg boravka u Beču od 1712. do septembra 1714. Lajbnic je napisao dva kratka teksta na francuskom jeziku koji su bili zamišljeni kao sažeta izlaganja njegove filozofije. Nakon njegove smrti, Principes de la nature et de la grace fondes en raison, koji je bio namenjen princu Eugenu Savojskom, pojavio se na francuskom jeziku u Holandiji. Kristijan Volf i saradnici objavili su prevode na nemački i latinski drugog teksta koji je postao poznat kao Monadologija. Bez da su videli holandsku publikaciju Principesa, pretpostavili su da je to francuski original Monadologije, koji je u stvari ostao neobjavljen do 1840. Nemački prevod se pojavio 1720. kao Lehrsatze uber die Monadologie, a sledeće godine Acta Eruditorum je štampala latinsku verziju kao Principia philosophiae.[1] Postoje tri originalna rukopisa teksta: prvi koji je napisao Lajbnic i glosiran ispravkama i dve dalje dopunjene kopije sa nekim ispravkama koje se pojavljuju u jednom, ali ne i u drugom.[2] Sam Lajbnic je ubacio reference na odlomke svoje Theodicee („Teodiceje“, tj. Božije opravdanje), šaljući zainteresovanog čitaoca tamo za više detalja. Gottfried Wilhelm Freiherr (baron) von Leibniz; Lajpcig, 1. jul 1646 — Hanover, 14. novembar 1716), bio je nemački filozof, matematičar, pronalazač, pravnik, istoričar, diplomata i politički savetnik. Dao je značajan doprinos u optici i mehanici. Smatra se poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja zapadne civilizacije. Stekao je obrazovanje iz prava i filozofije, radio je kao sekretar u dvema najpoznatijim plemićkim porodicama u Nemačkoj (od kojih je jedna tokom njegovog službovanja postala engleska kraljevska porodica). Zauzima podjednako značajno mesto kako u istoriji filozofije tako i u istoriji matematike. Ustanovio je infinitezimalni račun (kalkulus, matematička analiza) nezavisno od Njutna, kao i binarni sistem koji predstavlja osnovu moderne računarske tehnologije. U filozofiji ostaće najpoznatiji po optimizmu, npr. njegov zaključak da je Bog stvorio najbolji svet od svih mogućih svetova. Lajbnic je dao veliki doprinos u fizici (optici i mehanici) i tehnologiji, kao i, što će se kasnije utvrditi, biologiji, medicini, geologiji, teoriji verovatnoće, psihologiji, informatici. Pisao je na latinskom, francuskom i nemačkom i to o politici, pravu, etici, teologiji, istoriji i filologiji. Iako je mnogo pisao, malo toga je objavljeno. Sin luteranskog profesora moralne filozofije Fridriha, Lajbnic ja preko biblioteke svoga oca razvio interesovanje za širok krug predmeta. Sa 12 godina je naučio latinski bez ičije pomoći. Sa samo 14 godina je upisao univerzitet u Lajpcigu, a potom je učio u Jeni i Altdorfu, gde je 1666. godine stekao doktorat iz prava sa samo dvadeset godina. Lajbnicov talenat će se višestruko ispoljiti kako u pravu, religiji, diplomatiji, filozofiji, tako i u matematici. Rad Karijeru je započeo kao advokat i diplomata, u početku radeći za izbornog kneza od Majnca godine 1667. i na tom poslu je izvršio kodifikaciju zakonskih propisa grada. Radio je i za vojvode Braunšvajg – Lineburg kao bibliotekar i savetnik (1676 – 1716.). Godine 1700. pomogao je pri osnivanju Berlinske akademije nauka i postao njen prvi predsednik. Tokom putovanja u Pariz 1673. i 1676. godine, Kristijan Hajgens ga je zainteresovao za tekući rad u matematici i Lajbnic se bavio ovim radom u svojim slobodnim trenucima, da bi ostvario sjajna otkrića kako u infinitezimalnom računu (nezavisno od Njutna), tako i u kombinatoričkoj analizi, diferencijalnom i integralnom računu. U isto to vreme Lajbnic je bio veoma zauzet uspostavljanjem zakonskih prava legitimnih i mnogih nelegitimnih članova domaćinstva tri izborna kneza kojima je redom služio. Često u pokretu i pomno beležeći svoje misli o mnogim stvarima, on se istovremeno bavio diplomatijom i pravljenjem planova za francusku invaziju na Egipat. Takođe, angažovao se u neuspešnom pokušaju da ujedini katoličku i protestantsku crkvu 1683. Kada je njegov prvi poslodavac, izborni knez oa Hanovera, bio na putu da postane Džordž I od Engleske, Lajbnic je otpušten i ostavljen da piše istoriju porodice Brunsvik. Tokom svog boravka u Parizu značajno je proširio znanja iz matematike i fizike, susreo se sa vodećim francuskim filozofima toga vremena i proučavao je dela Dekarta i Paskala. 1674. godine je počeo da radi na infinitezimalnom računu, a najraniji podaci o upotrebi ovog računa nalaze se u njegovim beleškama iz 1675. Do 1677. je razradio koherentan sistem infinitezimalnog računa, ali ga nije objavio sve do 1684. godine. Lajbnicova najznačajnija matematička otkrića su objavljena između 1682. i 1692, uglavnom u časopisu Acta Eruditorum, koji su on i Oto Menke osnovali 1682. godine. Ovaj časopis je imao značajnu ulogu u unapređenju Lajbnicove reputacije matematičara i naučnika, što je doprinelo da bude cenjen i u diplomatiji, istoriji, teologiji i filozofiji. Godine 1711. Džon Kil je pišući za časopis Kraljevskog društva i uz Njutnovu podršku optužio Lajbnica za plagiranje Njutnovog infinitezimalnog računa, što je dovelo do javne rasprave o tome ko je prvi otkrio infinitezimalni račun. Tek su istoričari matematike od 1900. godine pa nadalje istakli značajne razlike između Lajbnicove i Njutnove verzije infinitezimalnog računa i time dokazali da Lajbnic nije plagirao Njutna. Filozofija Lajbnic je nastojao da izmiri materijalizam i spiritualizam, ali je ostao spiritualist. Razumu je pridavao odlučnu prednost u odnosu na čula. Najpoznatije mu je učenje o monadama. Lajbnic daje uvid „da jedna supstanca uopšte ne može na prirodan način biti nedelatna“. Po njemu je neko saznanje ili tamno ili jasno, a jasno, opet, ili adekvatno ili neadekvatno, simboličko ili intuitivno; savršeno saznanje je istovremeno adekvatno i intuitivno. Lajbnic je kategorije omeđio na šest: supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, akcija i pasija (trpljenje). Monade Prostorno – vremenski svet materijalnih stvari i bića sastoji se iz monada, od kojih ne postoje dve apsolutno iste, ni dva ista trenutka u životu jedne monade (princip identiteta nerazlučivog). Monade su duhovne suštine, a izvor im je u Bogu kao najvišoj monadi. Bog je udesio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih (učenje o prestabiliranoj harmoniji), pa je svet savrešeno jedinstven iako ga čine individualne supstancije. Između monada ne postoje uzročno – posledični odnosi, iako je svako stanje monade uzrok njenom sledećem stanju, a istovremeno posledica prethodnog. Lajbnic naziva ljudsku dušu duhovnim automatom, jer ona sva svoja stanja razvija iz same sebe. On je pojam duše izrazio s idealističkog stanovišta, a njemu su se pridružili svi drugi noviji idealisti. Prema Lajbnicu se stvarnost sastoji iz jednog beskonačnog broja bestelesnih prostih pojedinačnih supstancija, čija je unutarnja suština snaga predstavljanja. Ali takve suštine su duše, a Lajbnic ih otuda naziva ames ili, na osnovu njihove jedinstvenosti, monade. Otuda kod Lajbnica samo duše čine stvarnost: sve monade je putem temeljnih razlika snage predstavljanja i manjeg i većeg savršenstva koje počiva na njoj tvorac doveo u jednom zauvek uspostavljenu harmoniju (prestabilizovana harmonija); svaka je stvorena s obzirom na drugu. Ako je u jednoj monadi toliko savršenstva koliko u drugima nesavršenosti, onda one sveukupno obrazuju agregat monada, od kojih prva funkcioniše kao centralna monada. Čulna predstava takvog agregata monada shvata takav agregat kao telo. Ljudska duša je posebno jedna takva centralna monada koja putem razmene svojih predstava stoji takođe u uzajamnim odnosima prema svom telu i u sebi uključuje razvoj putem oticanja i priticanja delova. Lajbnicu se priključuje Kristijan Vulf za koga je duša prosta supstanija sa snagom da sebi predstavlja svet (vis repraesentativa universi). Lajbnic naglašava da dve stvari nikada nisu potpuno jednake i da uvek postoje nesvesna čulna opažanja (percepcije) koja određuju delovanje. Njegov princip identiteta nerazlučivog tvrdi da su ličnost X i ličnost Y identične ako i samo ako dele ista suštinska nerelacijska svojstva. Njegova „Teodiceja“ (1710.) pokušava da pomiri dobrotu o Bogu sa postojanjem zla u svetu, pretpostavljajući da je samo Bog savršen i da je ovaj svet „najbolji od svih mogućih svetova“. Ovaj stav ismejan je u komičnom Volterovom romanu Kandid. Logika Lajbnic je izmislio univerzalni jezik za logiku i kao mladić počeo da proučava simboličku logiku. Od njega potiču prvi pokušaji da se logika formuliše kao aksiomatski sistem. Takođe je preduzeo prve pokušaje da logiku obrađuje u okviru formalnih računa. Izraz koji je Lajbnic koristio za simboličku logiku koju je razvio je characteristica universlis, „opšta odlika ili veština označavanja“. Lajbnic je verovao da se ljudsko razmišljanje, rezonovanje može svesti na račun vrsta, klasa i da takav račun može da razreši mnoga neslaganja, razlike u mišljenjima: „Jedini način da ispravimo naše mišljenje je da ga učinimo opipljivim, stvarnim poput matematičara, tako da kad otkrijemo našu grešku, i kada postoje sporovi, neslaganja među ljudima možemo prosto reći: Hajde da izračunamo (calculemus) bez dalje prepirke i da vidimo ko je u pravu“. Formalna logika Lajbnic je najvažniji logičar od vremena Aristotela pa do 1847. godine, kada su Džordž Bul i Augustus De Morgan izdali knjige koje ujedno predstavljaju početak moderne formalne logike. Lajbnic je izneo glavne karakteristike onoga što nazivamo konjunkcija, disjunkcija, negacija, identitet, podskupovi i prazni skupovi. Osnovni principi Lajbnicove logike, i opravdano cele njegove filozofije mogu se svesti na dva osnovna principa: sve naše ideje su sastavljene od vrlo malog broja prostih ideja koje čine alfabet ljudske misli (ljudskog razmišljanja), kompleksne (složene) ideje nastaju iz ovih prostih ideja jednoobraznom i simetričnom kombinacijom, analogno aritmetičkom množenju. Lajbnic nije objavio ništa o formalnoj logici za života; većina onoga što je napisano na tu temu postoji u obliku radnih beleški. Matematika Iako se matematičko shvatanje funkcije implicitno koristilo u trigonometriji i logaritamskim tablicama, koje su postojale u to vreme, Lajbnic ih je prvi 1692. i 1694. godine primenio eksplicitno kako bi označio neki od više geometrijskih koncepata koji potiču od krive, kao što su apscisa, ordinata, tangenta, tetiva i vertikala. U XVIII veku „funkcija“ je izgubila ovakve geometrijske asocijacije. Lajbnic je prvi uvideo da se koeficijenti sistema linearne jednakosti mogu predstaviti kao niz, poznatiji kao matrica, koji se može iskoristiti da bi se pronašlo rešenje sistema. Ovaj metod je kasnije nazvan Gausova eliminacija. Nakon što je postavio svoju konstrukciju infinitezimalnog računa počela je njegova žestoka diskusija s Njutnom o pravu prvenstva. Lajbnic je svoj rad objavio posle Njutna, nakon 1665. godine, ali nezavisno od njega. Notaciju koju danas koristimo u infinitezimalnom računu dugujemo Lajbnicu. Manji deo njegovog rada bio je o beskonačnim nizovima, gde je 1674. godine otkrio relaciju između π i svih drugih nepernih brojeva: π / 4 = 1 – 1/3 + 1/5 – 1/7 + 1/9... koju je ranije pronašao Gregori. U matematici Lajbnic je istraživao ideju o univerzalnom matematičko – logičkom jeziku zasnovanom na binarnom sistemu. Suprotno od Lajbnicove ideje, sve mašine za računanje koje su kasnije konstruisane koristile su dekadni sistem za računanje. 1672. godine Lajbnic je izumeo mašinu za računanje koja je bila daleko bolja od Paskalove koja je mogla samo da sabira i oduzima; Lajbnicova je mogla još i da množi, deli i računa kvadratni koren. Lajbnic je 1697. godine prvi predstavio binarni sistem, onosno brojevni sistem u kojem se uz pomoć samo dve cifre 0 i 1 može prikazati svaki broj (dok se u običnom dekadnom sistemu koristi deset cifara 0 ..... 9). Dekadno 1 se pri tom u binarnom sistemu pojavljuje kao 1 (1x2°), 2 kao 10 (1x2¹ + 0x2°), 3 kao 11 (1x2¹ + + 1x2°), 4 kao 100 (1h2² + 0x2¹ + 0x2°) itd. U modernoj obradi podataka sprovodi se binarni sistem, stoga što se njegove cifre 0 i 1 lako pridružuju električnim stanjima UKLjUČENO i ISKLjUČENO, a time se svaki broj može predstaviti nekim nizom takvih stanja. Pojam diferencijal uveo je Lajbnic za označavanje lokalne (tačkaste) linearne aproksimacije: pri obrazovanju diferencijalnog količnika dy:dx = f(x); izrazi dy i dx označavaju se kao diferencijali. Infinitezimalni račun Lajbnic je zaslužan, zajedno sa Isakom Njutnom, za otkriće infinitezimalnog računa. Prema Lajbnicovim beleškama do presudnog otkrića došlo je 11. novembra 1675. godine kada je po prvi put primenio integralni račun kako bi pronašao domen funkcije y = x. Lajbnic je uveo neke notacije koje su se zadržale do danas, kao što su recimo znak ∫ (koji potiče od latinske reči summa) i d koje označava diferencijale (od latinske reči differentia). Lajbnic o svom infinitezimalnom računu nije objavio ništa sve do 1684. godine. Slobodno se koristio matematičkim entitetima nazivajući ih infinitezimalima, sugerišući da oni imaju paradoksalne osobine (kvalitete). Fizika Lajbnic je izumeo (stvorio) novu teoriju kretanja (dinamike) zasnovanu na kinetičkoj energiji i potencijalnoj energiji, a koja se zalaže za to da je prostor relativan, dok Njutn smatra da je prostor apsolutan. Lajbnicova „vis viva“ („živa sila“) jeste nepromenljiva matematička osobina određenog mehaničkog sistema. Ona se može posmatrati kao poseban slučaj odražavanja energije. Filologija Lajbnic je bio zavidan student jezika, posebno zainteresovan za vokabular i gramatiku. Poricao je široko rasprostranjeno verovanje u hrišćanskom obrazovanju njegovog vremena, da je hebrejski prvobitni jezik ljudske rase. Bavio se poreklom slovenskih jezika, bio je svestan postojanja sanskrita kao i njegovog značaja, i fascinirao ga je klasičan kineski jezik. Priroda Prirodnonaučni pojam kontinuiteta prvi je odredio Aristotel. Do obuhvatnijeg značenja on dolazi kod Lajbnica u ubeđenju da priroda ne čini skokove (natura non facit saltus), da se sve upliće u celinu. Ovoj predstavi je dao izraz u takozvanom zakonu kontinuiteta (lex continui), pri čemu je primenom ovog zakona pobijao fiziku Dekarta i Malbranša. „Ništa se ne događa u jednom udaru, a jedno je od mojih najvažnijih načela da priroda nikad ne čini skokove. Ovaj sam stav nazvao zakonom kontinuiteta“, kaže Lajbnic. Moderna teorijska fizika od razvoja kvantne teorije i njenog uobličenja (kvantna mehanika), naprotiv, radije pak pretpostavlja diskontinualne, u smislu ovog navoda „skokovite“ prelaze od jednog u neko drugo stanje. Lajbnic je uveo pojam aktuelno beskonačnog koji je prihvatio i Imanuel Kant. Prvi je uveo pojam involucije (involution), što je po njemu razvoj prema smrti, nasuprot evoluciji, razvoj prema životu. Pravo Prema Lajbnicu celokupno pravo služi zajedničkom dobru, koje je on gledao kao održavanje i napredovanje univerzuma. U prvom redu samog božanskog svetskog poretka, u drugom redu ljudskog roda i u trećem redu države. Na kraju životnog puta Umro je zaboravljen, u Hanoveru 14. novembra 1716., savladan bolešću i usred spora oko svog pronalaska infinitezimalnog računa. Njegov grob obeležen je tek posle 50 godina, odnosno 1766....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! G.V. Lajbnicova monadologija, jedno od najvažnijih dela Lajbnicovog korpusa, istovremeno je jedan od velikih klasika moderne filozofije i jedna od njenih najzagonetnijih produkcija. Pošto je esej napisan na tako kompaktno sažet način, skoro tri veka zbunjuje i vara one koji ga prvi put čitaju. Monadologija (francuski: La Monadologie, 1714) je jedno od najpoznatijih dela Gotfrida Lajbnica u njegovoj kasnijoj filozofiji. To je kratak tekst koji u oko 90 pasusa predstavlja metafiziku jednostavnih supstanci, ili monada. Tokom svog poslednjeg boravka u Beču od 1712. do septembra 1714. Lajbnic je napisao dva kratka teksta na francuskom jeziku koji su bili zamišljeni kao sažeta izlaganja njegove filozofije. Nakon njegove smrti, Principes de la nature et de la grace fondes en raison, koji je bio namenjen princu Eugenu Savojskom, pojavio se na francuskom jeziku u Holandiji. Kristijan Volf i saradnici objavili su prevode na nemački i latinski drugog teksta koji je postao poznat kao Monadologija. Bez da su videli holandsku publikaciju Principesa, pretpostavili su da je to francuski original Monadologije, koji je u stvari ostao neobjavljen do 1840. Nemački prevod se pojavio 1720. kao Lehrsatze uber die Monadologie, a sledeće godine Acta Eruditorum je štampala latinsku verziju kao Principia philosophiae.[1] Postoje tri originalna rukopisa teksta: prvi koji je napisao Lajbnic i glosiran ispravkama i dve dalje dopunjene kopije sa nekim ispravkama koje se pojavljuju u jednom, ali ne i u drugom.[2] Sam Lajbnic je ubacio reference na odlomke svoje Theodicee („Teodiceje“, tj. Božije opravdanje), šaljući zainteresovanog čitaoca tamo za više detalja. Gottfried Wilhelm Freiherr (baron) von Leibniz; Lajpcig, 1. jul 1646 — Hanover, 14. novembar 1716), bio je nemački filozof, matematičar, pronalazač, pravnik, istoričar, diplomata i politički savetnik. Dao je značajan doprinos u optici i mehanici. Smatra se poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja zapadne civilizacije. Stekao je obrazovanje iz prava i filozofije, radio je kao sekretar u dvema najpoznatijim plemićkim porodicama u Nemačkoj (od kojih je jedna tokom njegovog službovanja postala engleska kraljevska porodica). Zauzima podjednako značajno mesto kako u istoriji filozofije tako i u istoriji matematike. Ustanovio je infinitezimalni račun (kalkulus, matematička analiza) nezavisno od Njutna, kao i binarni sistem koji predstavlja osnovu moderne računarske tehnologije. U filozofiji ostaće najpoznatiji po optimizmu, npr. njegov zaključak da je Bog stvorio najbolji svet od svih mogućih svetova. Lajbnic je dao veliki doprinos u fizici (optici i mehanici) i tehnologiji, kao i, što će se kasnije utvrditi, biologiji, medicini, geologiji, teoriji verovatnoće, psihologiji, informatici. Pisao je na latinskom, francuskom i nemačkom i to o politici, pravu, etici, teologiji, istoriji i filologiji. Iako je mnogo pisao, malo toga je objavljeno. Sin luteranskog profesora moralne filozofije Fridriha, Lajbnic ja preko biblioteke svoga oca razvio interesovanje za širok krug predmeta. Sa 12 godina je naučio latinski bez ičije pomoći. Sa samo 14 godina je upisao univerzitet u Lajpcigu, a potom je učio u Jeni i Altdorfu, gde je 1666. godine stekao doktorat iz prava sa samo dvadeset godina. Lajbnicov talenat će se višestruko ispoljiti kako u pravu, religiji, diplomatiji, filozofiji, tako i u matematici. Rad Karijeru je započeo kao advokat i diplomata, u početku radeći za izbornog kneza od Majnca godine 1667. i na tom poslu je izvršio kodifikaciju zakonskih propisa grada. Radio je i za vojvode Braunšvajg – Lineburg kao bibliotekar i savetnik (1676 – 1716.). Godine 1700. pomogao je pri osnivanju Berlinske akademije nauka i postao njen prvi predsednik. Tokom putovanja u Pariz 1673. i 1676. godine, Kristijan Hajgens ga je zainteresovao za tekući rad u matematici i Lajbnic se bavio ovim radom u svojim slobodnim trenucima, da bi ostvario sjajna otkrića kako u infinitezimalnom računu (nezavisno od Njutna), tako i u kombinatoričkoj analizi, diferencijalnom i integralnom računu. U isto to vreme Lajbnic je bio veoma zauzet uspostavljanjem zakonskih prava legitimnih i mnogih nelegitimnih članova domaćinstva tri izborna kneza kojima je redom služio. Često u pokretu i pomno beležeći svoje misli o mnogim stvarima, on se istovremeno bavio diplomatijom i pravljenjem planova za francusku invaziju na Egipat. Takođe, angažovao se u neuspešnom pokušaju da ujedini katoličku i protestantsku crkvu 1683. Kada je njegov prvi poslodavac, izborni knez oa Hanovera, bio na putu da postane Džordž I od Engleske, Lajbnic je otpušten i ostavljen da piše istoriju porodice Brunsvik. Tokom svog boravka u Parizu značajno je proširio znanja iz matematike i fizike, susreo se sa vodećim francuskim filozofima toga vremena i proučavao je dela Dekarta i Paskala. 1674. godine je počeo da radi na infinitezimalnom računu, a najraniji podaci o upotrebi ovog računa nalaze se u njegovim beleškama iz 1675. Do 1677. je razradio koherentan sistem infinitezimalnog računa, ali ga nije objavio sve do 1684. godine. Lajbnicova najznačajnija matematička otkrića su objavljena između 1682. i 1692, uglavnom u časopisu Acta Eruditorum, koji su on i Oto Menke osnovali 1682. godine. Ovaj časopis je imao značajnu ulogu u unapređenju Lajbnicove reputacije matematičara i naučnika, što je doprinelo da bude cenjen i u diplomatiji, istoriji, teologiji i filozofiji. Godine 1711. Džon Kil je pišući za časopis Kraljevskog društva i uz Njutnovu podršku optužio Lajbnica za plagiranje Njutnovog infinitezimalnog računa, što je dovelo do javne rasprave o tome ko je prvi otkrio infinitezimalni račun. Tek su istoričari matematike od 1900. godine pa nadalje istakli značajne razlike između Lajbnicove i Njutnove verzije infinitezimalnog računa i time dokazali da Lajbnic nije plagirao Njutna. Filozofija Lajbnic je nastojao da izmiri materijalizam i spiritualizam, ali je ostao spiritualist. Razumu je pridavao odlučnu prednost u odnosu na čula. Najpoznatije mu je učenje o monadama. Lajbnic daje uvid „da jedna supstanca uopšte ne može na prirodan način biti nedelatna“. Po njemu je neko saznanje ili tamno ili jasno, a jasno, opet, ili adekvatno ili neadekvatno, simboličko ili intuitivno; savršeno saznanje je istovremeno adekvatno i intuitivno. Lajbnic je kategorije omeđio na šest: supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, akcija i pasija (trpljenje). Monade Prostorno – vremenski svet materijalnih stvari i bića sastoji se iz monada, od kojih ne postoje dve apsolutno iste, ni dva ista trenutka u životu jedne monade (princip identiteta nerazlučivog). Monade su duhovne suštine, a izvor im je u Bogu kao najvišoj monadi. Bog je udesio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih (učenje o prestabiliranoj harmoniji), pa je svet savrešeno jedinstven iako ga čine individualne supstancije. Između monada ne postoje uzročno – posledični odnosi, iako je svako stanje monade uzrok njenom sledećem stanju, a istovremeno posledica prethodnog. Lajbnic naziva ljudsku dušu duhovnim automatom, jer ona sva svoja stanja razvija iz same sebe. On je pojam duše izrazio s idealističkog stanovišta, a njemu su se pridružili svi drugi noviji idealisti. Prema Lajbnicu se stvarnost sastoji iz jednog beskonačnog broja bestelesnih prostih pojedinačnih supstancija, čija je unutarnja suština snaga predstavljanja. Ali takve suštine su duše, a Lajbnic ih otuda naziva ames ili, na osnovu njihove jedinstvenosti, monade. Otuda kod Lajbnica samo duše čine stvarnost: sve monade je putem temeljnih razlika snage predstavljanja i manjeg i većeg savršenstva koje počiva na njoj tvorac doveo u jednom zauvek uspostavljenu harmoniju (prestabilizovana harmonija); svaka je stvorena s obzirom na drugu. Ako je u jednoj monadi toliko savršenstva koliko u drugima nesavršenosti, onda one sveukupno obrazuju agregat monada, od kojih prva funkcioniše kao centralna monada. Čulna predstava takvog agregata monada shvata takav agregat kao telo. Ljudska duša je posebno jedna takva centralna monada koja putem razmene svojih predstava stoji takođe u uzajamnim odnosima prema svom telu i u sebi uključuje razvoj putem oticanja i priticanja delova. Lajbnicu se priključuje Kristijan Vulf za koga je duša prosta supstanija sa snagom da sebi predstavlja svet (vis repraesentativa universi). Lajbnic naglašava da dve stvari nikada nisu potpuno jednake i da uvek postoje nesvesna čulna opažanja (percepcije) koja određuju delovanje. Njegov princip identiteta nerazlučivog tvrdi da su ličnost X i ličnost Y identične ako i samo ako dele ista suštinska nerelacijska svojstva. Njegova „Teodiceja“ (1710.) pokušava da pomiri dobrotu o Bogu sa postojanjem zla u svetu, pretpostavljajući da je samo Bog savršen i da je ovaj svet „najbolji od svih mogućih svetova“. Ovaj stav ismejan je u komičnom Volterovom romanu Kandid. Logika Lajbnic je izmislio univerzalni jezik za logiku i kao mladić počeo da proučava simboličku logiku. Od njega potiču prvi pokušaji da se logika formuliše kao aksiomatski sistem. Takođe je preduzeo prve pokušaje da logiku obrađuje u okviru formalnih računa. Izraz koji je Lajbnic koristio za simboličku logiku koju je razvio je characteristica universlis, „opšta odlika ili veština označavanja“. Lajbnic je verovao da se ljudsko razmišljanje, rezonovanje može svesti na račun vrsta, klasa i da takav račun može da razreši mnoga neslaganja, razlike u mišljenjima: „Jedini način da ispravimo naše mišljenje je da ga učinimo opipljivim, stvarnim poput matematičara, tako da kad otkrijemo našu grešku, i kada postoje sporovi, neslaganja među ljudima možemo prosto reći: Hajde da izračunamo (calculemus) bez dalje prepirke i da vidimo ko je u pravu“. Formalna logika Lajbnic je najvažniji logičar od vremena Aristotela pa do 1847. godine, kada su Džordž Bul i Augustus De Morgan izdali knjige koje ujedno predstavljaju početak moderne formalne logike. Lajbnic je izneo glavne karakteristike onoga što nazivamo konjunkcija, disjunkcija, negacija, identitet, podskupovi i prazni skupovi. Osnovni principi Lajbnicove logike, i opravdano cele njegove filozofije mogu se svesti na dva osnovna principa: sve naše ideje su sastavljene od vrlo malog broja prostih ideja koje čine alfabet ljudske misli (ljudskog razmišljanja), kompleksne (složene) ideje nastaju iz ovih prostih ideja jednoobraznom i simetričnom kombinacijom, analogno aritmetičkom množenju. Lajbnic nije objavio ništa o formalnoj logici za života; većina onoga što je napisano na tu temu postoji u obliku radnih beleški. Matematika Iako se matematičko shvatanje funkcije implicitno koristilo u trigonometriji i logaritamskim tablicama, koje su postojale u to vreme, Lajbnic ih je prvi 1692. i 1694. godine primenio eksplicitno kako bi označio neki od više geometrijskih koncepata koji potiču od krive, kao što su apscisa, ordinata, tangenta, tetiva i vertikala. U XVIII veku „funkcija“ je izgubila ovakve geometrijske asocijacije. Lajbnic je prvi uvideo da se koeficijenti sistema linearne jednakosti mogu predstaviti kao niz, poznatiji kao matrica, koji se može iskoristiti da bi se pronašlo rešenje sistema. Ovaj metod je kasnije nazvan Gausova eliminacija. Nakon što je postavio svoju konstrukciju infinitezimalnog računa počela je njegova žestoka diskusija s Njutnom o pravu prvenstva. Lajbnic je svoj rad objavio posle Njutna, nakon 1665. godine, ali nezavisno od njega. Notaciju koju danas koristimo u infinitezimalnom računu dugujemo Lajbnicu. Manji deo njegovog rada bio je o beskonačnim nizovima, gde je 1674. godine otkrio relaciju između π i svih drugih nepernih brojeva: π / 4 = 1 – 1/3 + 1/5 – 1/7 + 1/9... koju je ranije pronašao Gregori. U matematici Lajbnic je istraživao ideju o univerzalnom matematičko – logičkom jeziku zasnovanom na binarnom sistemu. Suprotno od Lajbnicove ideje, sve mašine za računanje koje su kasnije konstruisane koristile su dekadni sistem za računanje. 1672. godine Lajbnic je izumeo mašinu za računanje koja je bila daleko bolja od Paskalove koja je mogla samo da sabira i oduzima; Lajbnicova je mogla još i da množi, deli i računa kvadratni koren. Lajbnic je 1697. godine prvi predstavio binarni sistem, onosno brojevni sistem u kojem se uz pomoć samo dve cifre 0 i 1 može prikazati svaki broj (dok se u običnom dekadnom sistemu koristi deset cifara 0 ..... 9). Dekadno 1 se pri tom u binarnom sistemu pojavljuje kao 1 (1x2°), 2 kao 10 (1x2¹ + 0x2°), 3 kao 11 (1x2¹ + + 1x2°), 4 kao 100 (1h2² + 0x2¹ + 0x2°) itd. U modernoj obradi podataka sprovodi se binarni sistem, stoga što se njegove cifre 0 i 1 lako pridružuju električnim stanjima UKLjUČENO i ISKLjUČENO, a time se svaki broj može predstaviti nekim nizom takvih stanja. Pojam diferencijal uveo je Lajbnic za označavanje lokalne (tačkaste) linearne aproksimacije: pri obrazovanju diferencijalnog količnika dy:dx = f(x); izrazi dy i dx označavaju se kao diferencijali. Infinitezimalni račun Lajbnic je zaslužan, zajedno sa Isakom Njutnom, za otkriće infinitezimalnog računa. Prema Lajbnicovim beleškama do presudnog otkrića došlo je 11. novembra 1675. godine kada je po prvi put primenio integralni račun kako bi pronašao domen funkcije y = x. Lajbnic je uveo neke notacije koje su se zadržale do danas, kao što su recimo znak ∫ (koji potiče od latinske reči summa) i d koje označava diferencijale (od latinske reči differentia). Lajbnic o svom infinitezimalnom računu nije objavio ništa sve do 1684. godine. Slobodno se koristio matematičkim entitetima nazivajući ih infinitezimalima, sugerišući da oni imaju paradoksalne osobine (kvalitete). Fizika Lajbnic je izumeo (stvorio) novu teoriju kretanja (dinamike) zasnovanu na kinetičkoj energiji i potencijalnoj energiji, a koja se zalaže za to da je prostor relativan, dok Njutn smatra da je prostor apsolutan. Lajbnicova „vis viva“ („živa sila“) jeste nepromenljiva matematička osobina određenog mehaničkog sistema. Ona se može posmatrati kao poseban slučaj odražavanja energije. Filologija Lajbnic je bio zavidan student jezika, posebno zainteresovan za vokabular i gramatiku. Poricao je široko rasprostranjeno verovanje u hrišćanskom obrazovanju njegovog vremena, da je hebrejski prvobitni jezik ljudske rase. Bavio se poreklom slovenskih jezika, bio je svestan postojanja sanskrita kao i njegovog značaja, i fascinirao ga je klasičan kineski jezik. Priroda Prirodnonaučni pojam kontinuiteta prvi je odredio Aristotel. Do obuhvatnijeg značenja on dolazi kod Lajbnica u ubeđenju da priroda ne čini skokove (natura non facit saltus), da se sve upliće u celinu. Ovoj predstavi je dao izraz u takozvanom zakonu kontinuiteta (lex continui), pri čemu je primenom ovog zakona pobijao fiziku Dekarta i Malbranša. „Ništa se ne događa u jednom udaru, a jedno je od mojih najvažnijih načela da priroda nikad ne čini skokove. Ovaj sam stav nazvao zakonom kontinuiteta“, kaže Lajbnic. Moderna teorijska fizika od razvoja kvantne teorije i njenog uobličenja (kvantna mehanika), naprotiv, radije pak pretpostavlja diskontinualne, u smislu ovog navoda „skokovite“ prelaze od jednog u neko drugo stanje. Lajbnic je uveo pojam aktuelno beskonačnog koji je prihvatio i Imanuel Kant. Prvi je uveo pojam involucije (involution), što je po njemu razvoj prema smrti, nasuprot evoluciji, razvoj prema životu. Pravo Prema Lajbnicu celokupno pravo služi zajedničkom dobru, koje je on gledao kao održavanje i napredovanje univerzuma. U prvom redu samog božanskog svetskog poretka, u drugom redu ljudskog roda i u trećem redu države. Na kraju životnog puta Umro je zaboravljen, u Hanoveru 14. novembra 1716., savladan bolešću i usred spora oko svog pronalaska infinitezimalnog računa. Njegov grob obeležen je tek posle 50 godina, odnosno 1766....

Dobro očuvano! Autor - osoba Pico della Mirandola, Giovanni, 1463-1494 = Piko dela Mirandola, Đovani, 1463-1494 Naslov Govor o dostojanstvu čovekovu / Đovani Piko dela Mirandola ; sa latinskog preveo, latinski izvornik priredio, uvod i beleške napisao Sinan Gudžević ; predgovor napisao Ljubomir Tadić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Filip Višnjić“, 1994 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis 123 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Gudžević, Sinan Tadić, Ljubomir Zbirka Libertas Napomene Prevod dela: Oratio de hominis dignitate / Giovanni Pico della Mirandola Tiraž 2.000 Đovani Piko dela Mirandola i italijanski humanizam: str. 5-16 Uvod: str. 17-23 Objašnjenja i beleške: str. 107-118 Bibliografija: str. 119-123. Predmetne odrednice Piko dela Mirandola, Đovani, 1463-1494 Humanizam Đovani Piko dela Mirandola (lat. Johannes Picus de Mirandula; 24. februar 1463 – 17. novembar 1494.) bio je italijanski renesansni plemić i filozof. Poznat je po događajima iz 1486. godine, kada je u dobi od 23 godine predložio da odbrani 900 teza o religiji, filozofiji, prirodnoj filozofiji i magiji protiv svih onih koji žele da napišu Oraciju o dostojanstvu čoveka, koja je je nazvana „Manifestom renesanse“, i ključnim tekstom renesansnog humanizma i onoga što se naziva „Hermetička reformacija“. Bio je osnivač tradicije hrišćanske Kabale, ključnog načela rane moderne zapadne ezoterike. 900 Teza bila je prva štampana knjiga koju je crkva zabranila. Biografija Porodica Đovani je rođen u Mirandoli, blizu Modene, kao najmlađi sin Đanfrančeska I Pikoa, lorda Mirandole i grofa Konkordije i Giulije, kćerke Feltrina Bojarda, grofa Skandijana. Porodica je dugo živela u dvorcu Mirandola (vojvodstvo Modena), koji je postao nezavisan u četrnaestom veku i koji je 1414. godine dobio od svetog rimskog cara Sigismunda. Mirandola je bila mala autonomna županija (kasnije vojvodstvo) u Emiliji, blizu Ferare . Piko dela Mirandola bila je usko povezana sa dinastijama Sforca, Gonzaga i Este, a Đovanijeva braća i sestre venčali su se potomcima naslednih vladara Korzike, Ferare, Bolonje i Forlije. Rođen nakon dvadeset tri godine braka svojih roditelja, Đovani je imao dva mnogo starija brata, a obojica su ga nadživela: Grof Galeoto I nastavio je dinastiju, dok je Antonio postao general u carskoj vojsci. Porodica Piko vladala bi kao vojvodstvo kao saveznik Luja 14. u Francuskoj sve dok Mirandolu, 1708. godine ne osvoji njegov rival, Jozef I., sveti rimski car, a pripojio ga je Modeni vojvoda Rinaldo d`Este, a prognani muški rod je izumro u 1747. Đovanijeva porodica po majci posebno se odlikovala u umetnosti i poznavanju italijanske renesanse . Njegov rođak i savremenik bio je pesnik Mateo Maria Bojardo, koji je odrastao pod uticajem svog ujaka, firentinskog pokrovitelja umetnosti i učenjaka-pesnika Tita Vespazijana Strocija. Đovani je imao paradoksalnu vezu sa svojim nećakom Đanfreskom Piko dela Mirandolom, koji je bio veliki poštovalac njegovog ujaka, a ipak je objavio Examen vanitatis doctrinae gentium (1520) u suprotnosti sa „drevnom pripovešću o mudrosti“ koju prenosi Đovani, a koju je opisao istoričar Čarls B. Šmit kao pokušaj „da uništi ono što mu je stric gradio“. Obrazovanje Kao dete sa izuzetnim pamćenjem, Đovanni je u vrlo ranom uzrastu učio latinski, a možda i grčki jezik. Okrenut ka crkvi pod uticajem svoje majke, imenovan je za papskog protonotara (verovatno počasnog) na deset godina, a 1477. otišao je u Bolonju da studira kanonska prava. Naglom smrću majke tri godine kasnije, Piko se odrekao kanonskog prava i počeo da studira filozofiju na Univerzitetu u Ferari. Tokom kratkog putovanja u Firenci, sastao se sa Angelom Polizianom, dvorskog pesnika Đirolamom Benivienijem, a verovatno i s mladim Dominikanskim fratrom Girolamom Savonarolom. Celog života ostao je vrlo blizak prijatelj sa sva tri. Takođe je mogao biti i ljubavnik Poliziana. Od 1480. do 1482. nastavio je studije na Univerzitetu u Padovi, glavnom centru aristotelijanizma u Italiji. Već znajući latinski i grčki jezik, studirao je hebrejski i arapski jezik u Padovi kod Elia del Medigoa, jevrejskog averoista, i čitao je i aramejske rukopise. Del Medigo je takođe za Pika preveo judaisitčke rukopise sa hebrejskog na latinski jezik, kao što bi to činio duži niz godina. Piko je takođe napisao sonete na latinskom i italijanskom jeziku koji je zbog uticaja Savonarole uništio na kraju svog života. Sledeće četiri godine proveo je kod kuće, ili u poseti humanističkim centrima bilo gde u Italiji. Godine 1485. otputovao je na Univerzitet u Parizu, najvažniji centar u Evropi za skolastičku filozofiju i teologiju, i središte sekularnog averoizma. Verovatno je u Parizu Đovani započeo svojih 900 teza i zamislio da ih brani u javnoj raspravi. 900 teza Zaključci neće biti sporni nakon Bogojavljenja. U međuvremenu će biti objavljeni na svim italijanskim univerzitetima. A ako bilo koji filozof ili teolog, čak i iz italijanskih krajeva, želi da dođe u Rim radi rasprave, njegov gospodar mora da obeća da će mu platiti putne troškove iz sopstvenih sredstava. — Objava na kraju 900 Teza Za to vreme dogodila su se dva događaja koji su mu promenili život. Prvi je bio kada se vratio da se neko vreme nastani u Firenci u novembru 1484. i upoznao Lorenca de Medičija i Marsilija Fičina. Bio je to astrološki povoljan dan kada je Fičino izabrao da objavi svoje prevode dela Platona sa grčkog na latinski, pod Lorencovim entuzijastičnim pokroviteljstvom. Čini se da je Piko očarao oba muškarca, i uprkos Fičinovim filozofskim razlikama, bio je uveren u njihov Saturnov afinitet i božansku providnost njegovog dolaska. Lorenco je podržavao i štitio Đovanija do svoje smrti 1492. godine. Ubrzo nakon ovog boravka u Firenci, Piko je otputovao na put u Rim, gde je nameravao da objavi svojih 900 teza i pripremi se za kongres učenih ljudi iz cele Evrope kako bi raspravljao sa njima. Zaustavivši se u Areceu, upetljao se u ljubavnu vezu sa suprugom jednog od rođaka Lorenca de Medičija, što ga je zamalo koštalo života. Đovani je pokušao pobeći sa ženom, ali suprug ga je uhvatio, ranio i bacio u zatvor. Pušten je tek nakon intervencije samog Medičija. Ovaj incident je pokazatelj Đovanijevog često smelog temperamenta. Pico je proveo nekoliko meseci u Peruđi i obližnjoj Frati, oporavljajući se od povreda. Tamo je, kako je napisao Fičinu, „božansko proviđenje ... dovelo je do toga da su neke knjige pale u moje ruke. To su kaldejske knjige ... Esdrasa, Zoroastera i Melčiora, orlaci mudraca, koji sadrže kratko i suvo tumačenje kaldejske filozofije, ali punu misterije. „I u Peruđi je Pico bio upoznat sa mističnom hebrejskom kabalom koja ga je očarala, kao i pokojni klasični hermejski pisci, poput Hermesa Trismegistusa. Smatralo se da su Kabala i Hermetika u Pikovo vreme bile drevne koliko i Stari zavet. Najoriginalnija od njegovih 900 teza odnosila se na Kabalu . Kao rezultat toga, postao je osnivač tradicije poznate pod nazivom Kristijana Kabala, koja je postala centralni deo ranog modernog zapadnog ezoterizma. Pikoov pristup različitim filozofijama bio je ekstremni sinkretizam, postavljajući ih paralelno, tvrdi se, umesto da pokušava da opiše istoriju razvoja. Piko je svoje ideje uglavnom bazirao na Platonu, kao i njegov učitelj Marsilio Fičino, ali zadržao je duboko poštovanje prema Aristotelu. Iako je bio produkt studia humanitatis, Piko je bio ustavno eklektičan i u nekim je aspektima predstavljao reakciju protiv preuveličavanja čistog humanizma, braneći ono što je smatrano najboljim od srednjovekovnih i islamskih pripovedača, kao što su Ibn Rušd i Ibn Sina, a o Aristotelu u čuvenom dugom pismu Ermolau Barbarou 1485. godine. Piko je uvek bio cilj da pomiri škole Platona i Aristotela, jer je verovao da koriste različite reči da bi iskazali iste koncepte. Možda su ga iz tog razloga prijatelji zvali „Princeps Konkordije“ ili „Princ Harmonije“. Slično tome, Piko je verovao da i obrazovana osoba treba da proučava hebrejske i talmudske izvore i hermetike, jer je mislio da oni predstavljaju isti koncept Boga koji se vidi u Starom zavetu, ali različitim rečima. Završio je svoju „Oraciju o dostojanstvu čoveka“ tako da bude nastavak 900 teza i otputovao je u Rim kako bi nastavio svoj plan odbrane. Objavio ih je zajedno u decembru 1486. kao „Conclusiones philosophicae, cabalasticae et theologicae“, i ponudio je da plati troškove svim učiteljima koji su došli u Rim da bi javno raspravljali o njima. Želeo je da debata počne 6. januara, što je, kako je primetio istoričar Stiven Farmer, praznik Bogojavljenja i „simboličan datum predaje poganskih roda Hristu u licima Vašim“. Nakon što je na vrhuncu rasprave izašao pobedonosno, Piko je planirao ne samo simbolično pristajanje paganskih mudraca, već i obraćenje Jevreja kad su shvatili da je Isus istinska tajna njihovih tradicija. Prema Farmeru, Piko je možda bukvalno očekivao da će se „njegova Vatikanska rasprava završiti tako što se četvorica konjanika apokalipse probijaju kroz rimsko nebo“. U februaru 1487. papa Inoćentije VIII zaustavio je predloženu raspravu i osnovao komisiju za preispitivanje pravičnosti 900 teza . Iako je Piko odgovorio na ove optužbe, osuđeno je trinaest teza. Piko je pismeno pristao da ih povuče, ali nije se predomislio u njihovoj valjanosti. Na kraju je svih 900 teza osuđeno. Nastavio je da piše apologiju braneći ih, a Apologia J. Pici Mirandolani, Concordiae comitis, objavljenu 1489. godine, posvetio je svome zaštitniku Lorencu . Kada se papa upoznao sa širenjem ovog rukopisa, osnovao je inkvizacijski sud, prisiljavajući Pika da se odrekne Apologije, pored svojih osuđenih teza, koje je pristao da učini. Papa je osudio 900 teza kao: „U delu o jereticima, deo o cvatu jeresi; nekoliko navođenja je uvredljivo i skandalozno za pobožne uši; veći deo napisanog nema nikakvu vrednost, već samo ponavlja greške paganskih filozofa... ostatak raspaljuje drskost Jevreja; nekoliko delova, na kraju, pod izgovorom `prirodne filozofije`, favorizuje umetnost [tj., magija] koja je neprijatelj katoličke vere i ljudske rase.“ Ovo je prvi put da je štampana knjiga zabranjena od strane crkve, a skoro svi primerci su spaljeni. Piko je pobegao u Francusku 1488. godine, gde ga je na zahtev papinskih nuncija, uhapsio Filip II, vojvoda od Savoja, i zatvorio u Vensen . Zagovorom nekoliko italijanskih knezova - podsticajem Lorenca de Medičija - kralj Karlo VIII ga je pustio na slobodu, a papa je nagovoren da dozvoli Piku da se preseli u Firencu i da živi pod Lorencovom zaštitom. Ali on nije bio očišćen od papinskih cenzusa i ograničenja sve do 1493. godine, nakon pristupanja Aleksandra VI (Rodriga Borgia) papskom prestolu. Ovakvo iskustvo je duboko uzdrmalo Đovanija Pika dela Mirandolu. Pomirio se sa Savonarolom, koji mu je ostao vrlo blizak prijatelj. Upravo na Đovanijev nagovor, Lorenco je pozvao Savonarola u Firencu. Ali Đovani se nikada nije odrekao svojih sinocističkih uverenja. Naselio se u vili u blizini Fjezola što mu je omogućio Lorenco, gde je napisao i objavio Heptaplus id est de Dei creatoris opere (1489) i Jedan od bića (1491). Ovde je napisao i svoje drugo najslavnije delo, „Disputationes adversus astrologiam divinicatrium“ ( Traktat protiv prediktivne astrologije ), koje je objavljeno tek nakon njegove smrti. U njemu je Đovani kiselo osudio determinističke prakse astrologa svog vremena. Nakon smrti Lorenca de Medičija, 1492. godine, Đovani se preselio u Feraru, iako je nastavio da posećuje Firencu. U Firenci je politička nestabilnost dovela do sve većeg uticaja Savonarole, čija je reakcionarna opozicija renesansnoj ekspanziji i stilu već dovela do sukoba sa porodicom Mediči (oni su na kraju bili proterani iz Firence) i dovešće do veleprodajnog uništavanja knjiga i slika. Ipak, Piko je postao sledbenik Savonarola. Odlučan da postane monah, odbacio je svoje nekadašnje zanimanje za egipatske i kaldejske tekstove, uništio sopstvenu poeziju i poklonio bogatstvo. Smrt Godine 1494, u 31. godini, Piko umire pod misterioznim okolnostima zajedno sa svojim prijateljem Anđelom Ambroginijem. Proširile su se glasine da ga je otrovao njegov lični sekretar jer je Piko postao vrlo blizak sa Savonarolom. Sahranjen je zajedno sa Đirolamom Benivinijem u San Marku a posmrtnu svečanost priredio je Savonarola. Fičino je zapisao: „Naš dragi Piko napustio nas je istog dana kada je Karlo VIII ušao u Firencu a suze pisama nadoknadile su radost ljudi. Bez svetla koje je doneo kralj Francuske, Firenca verovatno nije videla mračniji dan od onog kad se ugasilo svetlo Mirandole. Tela Ambroginija i Pika ekshumirana su 2007. godine iz crkve San Marka u Firenci kako bi se utvrdili uzroci njihove smrti. Forenzički testovi pokazali su da su i Ambrogini i Piko verovatno umrli od trovanja arsenom, verovatno po nalogu Lorencovog naslednika, Pjera de Medičija. Pisanje U Besedi o dostojanstvu čoveka (1486), Piko je opravdao važnost ljudske potrage za znanjem u neoplatonskom okviru. Beseda je takođe služila kao uvod u Pikovih 900 teza za koje je verovao da pružaju potpunu i dovoljnu osnovu za otkrivanje svih saznanja, pa samim tim i model za uspon čovečanstva u lancu bivanja. 900 teza su dobar primer humanističkog sinkretizma, jer je Piko kombinovao platonizam, neoplatonizam, aristotelizam, hermetizam i kabalu. Uključene su i 72 teze koje su opisivale ono što je Piko smatrao kompletnim sistemom fizike. Pikovo delo O besmrtnosti (Pariz, 1541) i druga dela razvili su doktrinu da se čovekovo vlasništvo besmrtne duše oslobodilo od hijerarhijske staze. Piko je verovao u univerzalno pomirenje, jer je jedna od njegovih 900 teza bila „Smrtni greh konačnog trajanja nije zaslužan za večnu već samo vremensku kaznu.“ bila je među tezama koje je papa Inoćentije VIII izrekao heretično u svom iskazu od 4. avgusta 1487. U O besmrtnosti on piše da je „ljudsko zvanje mistično zvanje koje se mora realizovati na način koji ima tri faze, a koji podrazumeva nužno moralnu transformaciju, intelektualno istraživanje i konačno savršenstvo u identitetu s apsolutnom stvarnošću. Ova paradigma je univerzalna, jer se može uvući u svaku tradiciju.“ Deo njegovog Disputationes adversus astrologiam divinatricem objavljen je u Bolonji, nakon njegove smrti. U ovoj knjizi Piko iznosi argumente protiv prakse astrologije koja je vekovima imala ogroman odjek, sve do našeg vremena. Na Disputationes adversus astrologiam divinatricem utiču argumenti protiv astrologije koju je zagovarao jedan od njegovih intelektualnih junaka, Augustin Hipo, a takođe i srednjovekovna filozofska priča od Ibn Tufejla, koja je promovisala autodidaktizam kao filozofski program. Pikov antagonizam prema astrologiji izgleda uglavnom proizilazi iz sukoba astrologije sa hrišćanskim predodžbama o slobodnoj volji. Ali Pikovi argumenti nadmašili su Fičinove prigovore, koji je i sam bio astrolog. Rukopis je nakon Pikove smrti uredio da objavi njegov nećak Đovani Frančesko Piko dela Mirandola, strastveni sledbenik Savonarole, i možda je izmenjen da bi bio snažnije kritikovan. Ovo bi možda moglo objasniti činjenicu da je Fičino podržao rukopis i sa oduševljenjem ga odobrio pre njegovog objavljivanja. Na početku svoje karijere, Piko je napisao Commento sopra una canzone d`amore di Girolamo Benivieni, u kojoj je objavio da ima plan da napiše knjigu pod nazivom Poetica Theologia: Mišljenje je starih teologa da se božanski subjekti i misterije ne mogu brzo otkriti... Egipćani su u svojim hramovima gradili sfinge, ni zbog čega drugog nego da bi ukazali na božanske stvari, a čak i kad se te stvari provlače kroz pisanje, moraju biti prekrivene zagonetnošću... Kako je to urađeno od strane latinskih i grčkih pesnika biće objašnjeno u knjizi Poetica Theologia. –  Commento, Libro Terzo, opis 11, Stanza Nona Pikov Heptaplus, mistično-alegorijsko izlaganje o stvaranju prema sedmom Biblijskom smislu, razrađuje ideju da različite religije i tradicije opisuju istog Boga. Knjiga je napisana u njegovom karakterističnom apologetika i polemičnom stilu: Ako se slažu s nama u bilo čemu, trebalo bi da naložimo Jevrejima da ostanu uz antičku tradiciju svojih očeva; ako se negde ne slažu s nama, tada kao katoličke legije treba da izvršimo napad na njih. Ukratko, šta god da otkriju suprotno istini Jevanđelja, moramo im se suprotstaviti koliko god je to u našoj moći, a dok god pronalazimo istinu moramo je skinuti sa tereta sinagoge, kao pogrešnog nosioca, nas, legitimnih Izraelaca. –  Heptaplus, proglas 3. ekspoziciji U delu De ente et uno ima objašnjenja nekoliko odlomaka Mojsija, Platona i Aristotela. To je pokušaj pomirenja između platonskih i aristotelovskih spisa o relativnim mestima bića i „onoga „i odbacivanje oprečnih argumenata. Na italijanskom jeziku napisao je imitaciju Platonovog simpozijuma. Njegova pisma (Aureae ad familiares epistolae, Pariz, 1499) važna su za istoriju savremene misli. Mnogo izdanja njegovih celih dela u šesnaestom veku u dovoljnoj meri dokazuju njegov uticaj. Drugi zloglasni tekst Đovanija Piko dela Mirandole je De omnibus rebus et de quibusdam aliis, „Od svih stvari koje postoje i malo više“, koji se spominje u nekim zapisima o utopiji Tomasa Mora i izruguje se naslovu Lukrecijeve „De_rerum_natura“ Đovani Piko dela Mirandola – Govor o dostojanstvu čovekovom Italijanski filozof i pesnik, Đovani Piko dela Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola), raspravu „Govor o dostojanstvu čovekovom“ napisao je 1486. godine, u dvadeset četvrtoj godini života. U ovom, za mnoge jednom od najboljih dela renesansne filozofije, Piko dela Miradola raspravlja o čovekovom oduhovljenju, jedinom i pravom dostojanstvu ljudskog bića. Taj put on započinje etikom, koja obuzdava strasti i niske nagone, a iza nje smešta dijalektiku, koja oslobađa um od mraka svake vrste. Združene, etika i dijalektika čiste dušu i čine je prijemčivom za metafiziku, a ona čoveku omogućava stupanje na poslednju stepenicu: spoznaju Boga i kosmosa. Jakob Burkhart u svojoj poznatoj knjizi Kultura renesanse u Italiji piše da je ovo jedno od najplemenitijih dela koje baštinimo iz renesanse, a Eugenio Garin u ovom spisu vidi vrhunac duhovnog oblikovanja mladog filozofa. Odlomci iz dela Kako propovedaju svete misterije, Serafimi, Heruvimi i Prestoli zauzimaju uzvišena mesta. Ognjem ljubavi gori Serafim. Sjajem uma blista Heruvim. Na valjanost suđenja sve polaže Prestol. Ako mi, dakle, posvetivši se delatnom životu, primimo na sebe brigu o svetovnim poslovima pravedno ih ispitujući, onda ćemo se, kao i Prestoli, dokazati u nepokolebljivoj postojanosti. A činimo li, pak, tako da dokoni od delovanja posmatramo u stvaranju Stvoritelja, u Stvoritelju stvaranje, pa je motrenje sva naša delatnost, onda smo sa svih strana obasjani svetlošću heruvimskom. Ako li, ipak, gorimo ljubavlju prema Stvoritelju samome, tada ćemo se od njegova ognja zapaliti iznenadno kao prilika serafimska. *** Nečistome je greh dotaknuti čisto, kako to stoji u misterijama. A šta su ovde „noge“, šta su ovde „ruke“? Svakako je „noga“ duše onaj njen najprezreniji deo kojim se ona o materiju opire kao o tlo, sposobnost, da kažem, njena da neguje i hrani i potpaljuje čulnost i da bude učiteljica raspusnog bluda. A „rukama“ duše zašto da ne zovemo njenu srditost koja, jer je robinja pohlepe – za nju se i bori, pa pljačkašica, po prašini i po vrućini otima plen kojim se duša leškareći u hladu časti. Te „ruke“, te „noge“, to je sav taj čulni deo, u kome se nalaze mamci telesni što obavijaju dušu, a koji je, kako se kaže, za grlo stežu, e njih ćemo oprati filozofijom morala, tom živom vodom, da od merdevina onih ne bismo bili odgurnuti kao neposvećeni i neočišćeni. *** Uistinu je, poštovani Oci, mnogostruk taj razdor u nama. Unutrašnjih teškoća imamo u kući svojoj i to težih nego što su građanski ratovi. Ako, ipak, ne bismo hteli da to i dalje tako bude, nego bismo se predali težnjama za takvim mirom koji nas blaženo uzvisuje dotle da nas među izabranike Gospodove uvršćuje, onda će zauzdanje i umirenje u nama pre svega i svakako postići filozofija morala. Ona će, zatraži li naš čovek tek primirje od neprijatelja svojih, ukrotiti divlje nasrtaje mnogoćudne životinje i lavovsku spremnost na boj, bes i obest. A ukoliko budemo, pažljivije za sebe brinući, poželeli blagodat trajnog mira, ona će nam u pomoć priskočiti i naše težnje izdašno ispuniti. *** Dijalektika će pomiriti čete našeg zdravog razuma kad, zavedene lažima silogizama, uznemireno stanu da srljaju po bojnom polju radi svađa i krivih govora. *** Filozofija prirode će smiriti svađe i neslaganja mišljenja koja nam uznemirenu dušu, otud i odovud zlostavljaju, rastržu i razdiru. MG124 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Glavno i jedino sačuvano Kvintilijanovo djelo Obrazovanje govornika bez sumnje je jedan od najznačajnijih književnih produkata svoga doba, kako zbog svojih realističkih i zdravih pedagoških i didaktičkih pogleda, tako i zbog praktične svrhe kojoj je bilo namijenjeno. U prvom planu ono je trebalo da posluži kao pomoćno sredstvo, odnosno kao udžbenik za izučavanje generacijama rimskih omladinaca u toku njihova spremanja za govorničko zvanje. Međutim, već u prvim poglavljima prve knjige čitaocu je jasno da je navedeni razlog za pisanje djela od sporedne važnosti, a da se iza ovoga kriju mnogo dublji uzroci koji su pisca naveli na pisanje ovoga djela. U ranije napisanom djelu O uzrocima propadanja govorništva on je raspravljao o negativmm crtama u nastavi retorike i na njih svraćao pažnju svojih savremenika. U ovoj svojoj većoj raspravi, kako je dobro primijetio V. H. Atkins, pisac je htio dopuniti svoje ranije djelo daljnjim nastojanjima konstruktivne prirode da bi svojim savremenicima dao o tome jasne poglede. Jedno je nedvojbeno, a to izbija gotovo iz svakog Kvintilijanovog retka, da on ima u prvom redu na umu savremeni književni jezik i književne prilike uopće. Sadržaj: PREDGOVOR: Marko F. Kvintilijan pozdravlja svoga Trifona KNJIGA I. Predgovor I. Osnovna nastava II. Poredenje preimućstava javne i privatne nastave III. Upoznavanje i postupak sa dječijim prirodnim sklonostima IV. Gramatika V. Odlike i pogreške stila VI. Govorna pravila VII. Ortografija VIII. O pjesničkoj lektiri IX. Dalja priprema za govorničko zvanje X. Koji su predmeti potrebni za obrazovanje govornika XI. Pozornica i palestra predspreme govornika XII. Da li je moguća višepredmetna nastava u dječačkom dobu KNJIGA II. I. Kada učenik treba da pređe u školu retora II. Moralni lik učitelja i njegove dužnosti III. Da li su u početnoj nastavi potrebni najbolji i najspremniji učitelji IV. Prve vježbe u školi retorike V. O čitanju govornika i istoričara u retorskoj školi VI. O načinu davanja zadataka VII. O učenju napamet VIII. Da li treba svakog pojedinca poučavati prema njegovim prirodnim sklonostima IX. Dužnosti učenika X. Teme govornih vježbi XI. Potreba teoretske nastave XII. Snaga govora bez teoretskog obrazovanja XIII. U kojoj se mjeri treba pridržavati umjetničkih pravila XIV. Naziv i podjela retorike XV. Definicija retorike XVI. Koristi retorike XVII. Da li je retorika umjetnost XVIII. Kojoj vrsti umjetnosti pripada retorika XIX. Prirodni talenat i teorijska nastava XX. Da li je retorika vrlina XXI. Predmet retorike KNJIGA VI. Predgovor I. Obraćanje emocijama II. O smijehu KNJIGA VIII. Predgovor I. Duh latinskog jezika II. Jasnoća stila III. Stilski ukrasi IV. Uveličavanje i umanjivanje V. Sentencije i njihov značaj u govorništvu VI. Tropi KNJIGA IX. I. Razlika između tropa i figura II. Figure misli III. Govorne figure IV. Kompozicija, ritam, metričke stope i njihova upotreba KNJIGA X. I. O zalihi riječi II. Podražavanje III. Vrste i metodi pismenih vježbi IV. Kako treba vršiti ispravke V. O čemu treba u prvom redu pisati VI. Mentalna priprema VII. Improvizacija KNJIGA XI. I. Prikladnost govora II. Pamćenje III. Izlaganje (održavanje) govora KNJIGA XII. Predgovor I. Samo čestit i valjan čovjek može biti govor- II. Metodi izgrađivanja govornikova karaktera III. Govorniku je potrebno poznavanje građanskog prava IV. Govornik treba da zna istoriju V. Govornikovo oruđe VI. Kada treba da se prvi put pojavi govornik pred sudom VII. Kakve parnice treba govornik da preduzima VIII. Govornik mora proučavati svaku parnicu IX. Na šta govornik mora paziti prilikom izlaganja X. Govorni stilovi XI. Kraj Literatura Uvod U I veku n. e. tj. u drugoj polovini klasičnog perioda rimske književnosti počinju da se ističu i pisci rimskih provincija. Najbrže i najsnažnije su se osetili rezultati romanizacije na zapadu Imperije, u tadašnjoj rimskoj provinciji Hispaniji, današnjoj Španiji. Širenje romanizacije na Pirinejskom poluostrvu započeli su Kvint Sertorije, jedan od ranijih rimskih namesnika, i njegovi naslednici, tako da su već u Avgustovo doba postojale razne škole širom poluostrva. Osnovne škole su bile izgrađene čak i u malim rudarskim centrima južne Lusitanije, a u svakom malo značajnijem gradu mogli su se videti grčki i latinski gramatičari i retori. Iz tog vremena su potekli čuveni španski književnici: Seneka Retor, Seneka Filozof, Lukan, Marcijal, Kolumela i Marko Fabije Kvintilijan.[1] Curriculum vitae Marko Fabije Kvintilijan (lat. Marcus Fabius Quintilianus) rođen oko 35. g. n. e. u Kaligurisu, gradiću na reci Ebru u Hispaniji, proveo je veći deo života u Rimu, gde se i školovao i gde mu je otac, izgleda, imao retorsku školu. Učitelji su mu bili čuveni rimski filolog Remije Palemon, pisac prve značajnije rimske gramatike i retor Domicije Afer, koji su bili verni tradiciji književnosti Avgustovog doba, što je i uslovilo njegov klasicistički ciceronijanizam. Kao advokat, sa nepunih trideset godina, vratio se u rodni grad u nameri da otvori školu retorike i tamo upoznao prokonzula Servija Sulpicija Galbu, koga je senat kasnije proglasio za cara. 68. g. n. e. Kvintilijan se zajedno sa Galbom vraća u Rim i Vespazijan ga kao proslavljenog advokata i učitelja retorike postavlja za prvog od države plaćenog profesora retorike sa godišnjom platom od sto hiljada sestercija. Nastavničkim radom se bavio sve vreme za vladavine Tita i Domicijana. Posle dvadesetogodišnjeg uspešnog rada u školi, oko 90. g. n. e, kao veoma cenjen i poštovan pedagog, hvaljen sa svih strana za stečene zasluge u vaspitanju i obrazovanju omladine, napušta profesorski posao i konačno se posvećuje pisanju obimnog retorskog priručnika- Obrazovanju govornika (Institutio oratoria), svog poslednjeg, glavnog i jedinog sačuvanog dela. U to vreme mu je Domicijan poverio odgoj svoje dvojice nećaka, budućih pretendenata na carski presto i odlikovao ga konzulskom čašću. Tada se otprilike i oženio mladom devojkom, koja mu rađa dva sina i umire u devetnaestoj godini života. Ubrzo posle toga mu umiru i sinovi- stariji u petoj, a mlađi u desetoj godini života. Ali on i pored sve svoje tragedije ostaje trezven, pošten i savestan i nalazi spas u radu. Tada sastavlja svoja glavna dela o uzrocima propadanja besedništva i o vaspitanju besednika. Umro je između 95. i 100. g. n. e. Izgubljena dela Tokom svoje duge besedničke karijere i dugogodišnjeg nastavničkog rada pisao je mnoge besede i teorijske spise, možda samo u praktične školske svrhe, jer je malo objavljivao. Sam priznaje da je objavio samo sudski govor Za Nevija Palemena Arpinija (Pro Naevio Palemeno Arpiniano), dok su dva druga sudska govora objavljena bez njegovog odobrenja, kao i dva spisa njegovih predavanja iz oblasti retorike u obliku studentskih beleški, izgleda, pod naslovom Priručnik za besednike (Ars rhetorica). Sam Kvintilijan pominje te spise koje nije autorizovao kao artes rhetoricae (Inst. I, 7). Pod Kvintilijanovim imenom sačuvane su i dve zbirke retorskih vežbi tzv. Declamationes Maiores i Declamationes Minores, koje su mu se počele pripisivati tek od IV v. n. e, ali su to u stvari falsifikati, što se vidi po sadržaju i stilu. D. Maiores predstavljaju potpuno razrađene retorske vežbe sa fiktivnim temama, a D. Minores samo skice takvih deklamacija. Sam Kvintilijan nije imao dobro mišljenje o toj vrsti deklamacija i njihovoj vrednosti za retorsko obrazovanje. Izgleda da je od svih Kvintilijanovih izgubljenih dela najznačajniji bio retorski spis O uzrocima propadanja besedništva (De causis coruptae eloquentiae). Taj spis je Kvintilijan sastavio nekoliko godina pre nego što je započeo sa pisanjem svog glavnog dela O obrazovanju govornika, koje nam i pruža podatke o sadržini te rasprave, u kome Kvintilijan kaže da je tu raspravu pisao posle smrti svog petogodišnjeg sina da bi u radu našao utehu. U ovoj raspravi je davao odgovor na pitanje koje je uznemiravalo mnoge grčke i rimske pisce u I veku nove ere, između ostalih, anonimnog pisca dela O uzvišenome i istoričara Tacita, koji mu je posvetio Dijalog o besednicima, za koga su neki stariji naučnici neosnovano smatrali da je to delo u stvari ova Kvintilijanova izgubljena rasprava. U njoj je Kvintilijan, zadržavajući se na tehničkim i stilskim problemima, napao savremenu praksu retorskih škola u kojima su održavane deklamacije sa fiktivnim temama, koje su se potpuno udaljavale od životne stvarnosti. Najviše je raspravljao o prirodi stilskih mana koje nastaju gomilanjem efekata i kritikovao je Senekin „novi stil“ (antitetični, poentiran, iseckan i pun sentenci, nastao kao varijanta azijanizma grčkih retora prenetog u Rim i predstavlja suštu suprotnost Ciceronovom aticističkom stilu). Dakle, glavna tema ovog dela bile su, negativne stilske i jezičke pojave u nastavi retorskih škola i u savremenom govorništvu. Međutim, mnogo su potpunije i tačnije od Kvintilijana, dvorskog čoveka- državnog profesora retorike i vaspitača carevih nećaka- objasnili uzroke propadanja besedništva pisac dela O uzvišenome i Tacit, koji je za vreme Domicijanove despotske vladavine ćutao, a potom sastavio istoriju punu strašnih slika carske samovolje. Oni su smatrali da je besedništvo počelo da opada posle pada Republike carskim apsolutizmom i ograničavanjem slobode govora. Antički izvori hvale Kvintilijanov karakter, a na osnovu njegovog sačuvanog dela, vidi se da je bio odmeren, osetljiv i pažljiv čovek, rođeni pedagog i psiholog koji sa nežnošću, ali i po određenim principima vaspitava i edukuje svoje učenike. Obrazovanje besednika Institutio oratoria, glavno i jedino sačuvano Kvintilijanovo delo, napisano je posle autorovog dugog opiranja i zahvaljujući upornim molbama njegovog prijatelja Trifona, jednog od najpoznatijih izdavača iz tog vremena. Delo je posvećeno Kvintilijanovom iskrenom i odanom prijatelju Marcelu Viktoriju, ljubitelju nauke. Kako sam kaže, sastavljao ga je nešto više od dve godine. Delo sadrži dvanaest knjiga, a pronađeno je u Švajcarskoj u manastiru Sent Galen 1416. godine. Obrazovanje besednika je najvažniji i ujedno najobimniji dokument o antičkoj nastavi retorike. Predstavlja kritički prikaz celokupnog dotadašnjeg retoričkog iskustva. Izvori kojima se Kvintilijan služio, da bi stvorio sliku antičke retorske teorije nisu nam dovoljno poznati i uglavnom nisu ni sačuvani. Takođe se ne može sa sigurnošću utvrditi gde je svoje prethodnike koristio neposredno, a gde posredno. On pominje latinski prevod jednog retorskog priručnika koga je sastavio Gorgija iz Atine, učitelj Ciceronovog sina Marka. A taj prevod je sastavio nepoznati Publije Rutilije Lupus, od koga su nam sačuvane samo dve knjige o figurama reči, dok su ostale dve o figurama misli izgubljene. Pri sastavljanju ovog dela pridržavao se ustaljenog rasporeda dužnosti retora (officia oratoris): iznalaženje teme i ubedljivih argumenata (inventio), njihovo raspoređivanje u besedi (dispositio), izraz (elocutio), pamćenje (memoria) i način kazivanja (pronuntiatio). Koncepcija Kvintilijanovog dela odstupa od suvoparnog tehničkog izlaganja uobičajenog za većinu antičkih priručnika. On čitaoca vodi kroz stupnjeve vaspitanja retora do sagledavanja lika idealnog besednika, dok većina autora poznatih antičkih retorskih priručnika, pa i novovekovnih, kao npr. J. Sterija Popović, na početku daju definiciju retorike i sliku idealnog govornika, pa tek onda donose teorijska uputstva za postizanje najvišeg cilja retorike. A što se tiče samog izlaganja govorničke veštine, tu Kvintilijan sledi tradiciju ostalih antičkih priručnika i daje sistematski prikaz retorike od III do XI knjige. Kvintilijanov priručnik predstavlja i najvažniji dokument o neprekidnom prisustvu antičkog školskog predanja u oblasti retorike. I knjiga govori o elementarnom retorskom obrazovanju iz gramatike, muzike i geometrije; II o prvim govorničkim vežbama i o osnovama i granicama retorske teorije; III donosi uvid u celokupni sistem retorike; IV, V i VI bave se raspravama o delovima govora uključujući podatke o patosu, etosu i dosetkama; VI govori o osmišljavanju i redosledu izlaganja materije; VIII, IX, X i XI predstavljaju ozbiljnu studiju o stilu, pamćenju i izlaganju, pri čemu se u desetoj knjizi daje pregled istorije antičke književnosti tj. grčkih i rimskih književnika do piščevog vremena; XII je posvećena idealu savršenog govornika, njegovom karakteru i opštem znanju. U prvim knjigama se nalazi najpotpunija pedagoška rasprava iz grčko-rimske starine, u kojoj se ogleda Kvintilijanova svestranost. Obrazovanje besednika obuhvata sve ono što se odnosi na živu reč: gramatiku sa fonetikom, ortografiju, ortoepiju, stilistiku, istoriju jezika, aloglotiju, psihologiju vica i smešnog, retorsku tehniku, istoriju retorskih škola i, kao što je već rečeno, u desetoj knjizi istoriju antičke- grčke i rimske- književnosti. Kvintilijan sam kaže da se njegovo delo razlikuje od svih prethodnih retorskih priručnika, čiji su pisci polazili od pretpostavke da njihovi čitaoci poseduju znanje o svim drugim obrazovnim predmetima i da je njihov jedini zadatak da daju poslednje poteze govorničkom obrazovanju. Kvintilijan smatra da govornik treba da se izgrađuje već od detinjstva i zato je njegov cilj da odgoji idealnog govornika, a prvi bitan uslov za to je da on bude pošten i čestiti čovek. Kvintilijan je kao osnovu uzeo Katonovu definiciju besednika kao moralno dobrog čoveka vičnog govorenju: vir bonus dicendi peritus. Dakle, njegov govornik mora biti mudar čovek, neporočnog karaktera, koji treba da ovlada govorničkom veštinom i zato ga je potrebno uzeti pod svoje okrilje već od kolevke (ab incunabulis), od samih početaka govora i provesti ga kroz sve obrazovne stepene koji na bilo koji način mogu doprineti formiranju govora, kako bi što bolje izgradio njegov moralni lik i doveo do savršenstva njegove govorničke sposobnosti. Kvintilijanov vaspitni sistem i njegovi pedagoški principi Kvintilijan zahteva od svojih vaspitanika najširu kulturu smatrajući da nema nijedne naučne grane iz koje se ne može izvući nešto korisno. On je svestan da nastava treba da se odvija postupno i primenjujući određene metode i zato ismeva savremenu praksu brzog prelaženja nastavnog programa u osnovnoj školi, dok školama višeg stepena zamera što zadržavaju učenike da osede učeći i praktikujući deklamacije. On uporno insistira, kako od roditelja, tako i od učitelja, da detetu pruže dobar primer. Zahteva stroge moralne i intelektualne kvalifikacije dojkinja, pedagoga i drugih lica koja dolaze u dodir sa detetom. Telesne kazne osuđuje i smatra neefikasnim i ponižavajućim vaspitnim sredstvom. Traži da se vaspitanikova ličnost poštuje, a za stimulisanje učenikove aktivnosti uvodi takmičenje, pohvalu i druga humanija sredstva od telesne kazne. Uočava da u nastavi i vaspitanju važnu ulogu imaju igra i odmor. Nastava treba da bude prilagođena mentalnom uzrastu i sposobnostima učenika, a učitelj mora da uvidi individualne karakteristike temperamenta i intelektualnih sposobnosti svakog pojedinog učenika. Za početnu nastavu treba odabati najboljeg učitelja, a to znači da on mora da bude strogo moralan čovek i da poseduje najviše stručne kvalifikacije. Što se tiče same nastave, Kvintilijan pretpostavlja kolektivnu razrednu nastavu privatnom kućnom vaspitanju sa jednim učiteljem. Njegov vaspitni sistem bio je zamišljen kao lek protiv postojećeg stanja stvari u rimskom školskom sistemu u kojem su govorništvo i druge naučne discipline izgubile staru slavu i u kome su đaci bili nezainteresovani, roditelji nemarni, a učitelji nestručni i nisu marili za stare običaje. Kvintilijan je mislio da će bar donekle povratiti staru čestitost na kojoj se zasnivala snaga rimskog republikanskog društva. Njegovi pedagoški principi, iako su bili namenjeni omladini Rimske Imperije, imaju trajnu vrednost i mogu se primeniti u svakom dobu i u svakoj zemlji, tako da su mnoge od njih postale zajednička baština čovečanstva....

izdate povodom izlozbe u muzeju primenje umetnosti. bgd, 2003 Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe