U dobrom stanju Preveo Gligorije Ernjakovic Izdavac - BIGZ, Beograd Godina - 1973. Broširani povez, format 20 cm, 62 str. Imanuel Kant (22. 4. 1724. – 12. 2. 1804.) nemački filozof koji se smatra poslednjim velikim misliocem razdoblja Prosvjetiteljstva. Poznat je po filozofskoj doktrini koja se naziva transcendentalni idealizam. Poznat je i po svojim delima na polju etike, i po tome što je formulisao kategorički imperativ.On je imao veliki uticaj na romantičke i idealističke filozofe devetnaestog veka, i njegov rad je bio polazna tačka za Hegela. Zajedno sa Hegelom, Fihteom i Šelingom pripadao je klasičnom nemačkom idealizmu ili u njegovom ličnom slučaju transcendentalnom idealizmu. Kantova filozofija se može podeliti u dva perioda: „do kritički period“ i „kritički period“. U do-kritičkom periodu Kant se bavi materijalističkim tumačenjem sveta. Svoju teoriju o nastanku kosmosa izneo je u delu Opšta istorija prirode i teorija neba (Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755). U ovom delu on je predvideo postojanje planete Uran, koja će 1881. godine biti i otkrivena. U kritičkom periodu on daje kritiku predhodne filozofije (filozofije svojih predhodnika) i potpuno prelazi na idealizam. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela: Kritiku čistog uma, Kritiku praktičnog uma i Kritiku moći suđenja. x2

Ukrasna tacna sa motivom Crkve Sv.Ripsime.Prečnik 29cm.Materijal mi nije poznat pa sam napisao da je gvožđe jer je neki metal u pitanju.Takođe mi nije poznata ni starost predmeta. Motiv na tacni je Crkva Sv.Ripsime. Crkva sv. Ripsime Svetska baština - UNESCO Jermenija Crkva svete Ripsime (armenski: Սուրբ Հռիփսիմէի եկեղեցի) - jedna je od najstarijih do danas sačuvanih crkava u Jermeniji, poznata po istančanoj jermenskoj arhitekturi iz klasičnog razdoblja, a koja je uticala na druge jermenske crkve. Jedna od najstarijih spomenika jermenske duhovne i arhitekturne baštine iz tog vremena. Nalazi se u samostanu Ečmijadzinu u gradu Vagaršapatu, a dovršena je 618. godine. Crkva, zajedno s nekoliko obližnjih lokaliteta (Katedrala i crkve Ečmijadzina i arheološki lokalitet Zvartnoc), zaštićena je kao UNESCO-v lokalitet Svetske baštine. Posvećena je svetoj Ripsimi (Hripsimi). Crkva je izgrađena po tetrakonhnom planu i doživjela je nekoliko nadogradnji tokom vekova. Tremovi na zapadnom i južnom ulazu srušeni su, a prozori apside su zazidani. Godine 1790. sagrađen je zvonik. U unutrašnjosti najviše zanimanja pobuđuje oltarna pala sagrađena 1741. godine, koja prikazuje visok stepen jermenske nauke u 18.veku. Kompozicija ukrasa, sačinjena od grana i različitih plodova, aranžirana oko grčkog krsta, vrlo je originalna. U njoj se nalaze grobovi dva jermenska Katolikosa iz 18. veka - Asdvadzadura i Garabeda II.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Martin Buber (hebr. מרטין בובר; Beč, 8. februar 1878 — Jerusalim, 13. jun 1965) je bio jevrejski religiozni filozof i teolog.[1][2][3] Rođen je u Beču gde je doktorirao 1900. godine, i odigrao značajnu ulogu u Cionističkom pokretu kome se pridružio 1898. godine. Posvetio se izučavanju religije. U kasidizmu je video način aktivnog misticizma i posvećivanja u svakodnevnom životu. Bio je urednik periodičnog jevrejskog časopisa za nemačko govorno područje. Godine 1923. postao je profesor na Univerzitetu u Frankfurtu gde je predavao jevrejsku teologiju i etiku. Dolaskom Hitlera na vlast odlazi u Jerusalim gde nastavlja profesorski rad. Njegovi najznačajniji radovi su: Die Legende des Baalschem (1908); Vom Geist des Judentums (1916); Die Schrift (1925); Konigtum Gottes (1932). Najveći uticaj ostavilo je njegovo kratko delo “Ich und Du”, i to ne samo na široku čitalačku publiku, već i na nemačke protestantske teologe i novije engleske mislioce. Deset puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, a sedam puta za Nobelovu nagradu za mir.[4] Biografija Martin (hebrejsko ime: מָרְדֳּכַי, Mordechai) Buber je rođen u Beču u pravoslavnoj jevrejskoj porodici. Buber je bio direktni potomak rabina iz 16. veka Mejra Kacenelenbogena, poznatog kao Maharam (מהר`ם), hebrejski akronim za „Naš učitelj, rabin, rabin Mejr“, iz Padove. Karl Marks je još jedan značajan rođak.[5] Posle razvoda roditelja kada je imao tri godine, odgajao ga je deda u Lavovu.[5] Njegov deda, Solomon Buber, bio je proučavalac midraša i rabinske književnosti. Kod kuće je Buber govorio jidiš i nemački jezik. Godine 1892, Buber se vratio u očevu kuću u Lembergu, današnjem Lavovu, u Ukrajini. Uprkos Buberovoj navodnoj povezanosti sa Davidovom lozom kao potomkom Kacenelenbogena, lična religiozna kriza ga je navela da raskine sa jevrejskim verskim običajima. Počeo je da čita Imanuela Kanta, Sorena Kjerkegora i Fridriha Ničea.[6] Poslednja dva su ga posebno inspirisala da nastavi studije filozofije. Godine 1896, Buber odlazi na studije u Beč (filozofija, istorija umetnosti, germanistika, filologija). Godine 1898, pridružio se cionističkom pokretu, učestvujući na kongresima i organizacionom radu. Godine 1899, dok je studirao u Cirihu, Buber je upoznao svoju buduću suprugu Paulu Vinkler, „briljantnu katoličku spisateljicu iz bavarske seljačke porodice“[7] koja je 1901. napustila katoličku crkvu i 1907. prešla u judaizam.[8] Buber je u početku podržavao i slavio Veliki rat kao „svetsku istorijsku misiju“ Nemačke zajedno sa jevrejskim intelektualcima da civilizuju Bliski istok..[9] Neki istraživači veruju da je, dok je bio u Beču tokom i posle Prvog svetskog rata, bio pod uticajem spisa Jakoba L. Morena, posebno upotrebe termina „susret“.[10][11] Buber je bio vegetarijanac.[12] Glavne teme Buberov evokativan, ponekad poetski stil pisanja obeležio je glavne teme u njegovom delu: prepričavanje hasidskih i kineskih priča, biblijski komentari i metafizički dijalog. Kulturni cionista, Buber je bio aktivan u jevrejskim i obrazovnim zajednicama Nemačke i Izraela.[13] Takođe je bio uporni pristalica dvonacionalnog rešenja u Palestini, a nakon uspostavljanja jevrejske države Izrael, regionalne federacije Izraela i arapskih država. Njegov uticaj se proteže širom humanističkih nauka, posebno u oblastima socijalne psihologije, socijalne filozofije i religioznog egzistencijalizma.[14] Buberov stav prema cionizmu bio je vezan za njegovu želju da promoviše viziju „hebrejskog humanizma“.[15] Prema Lorensu J. Silberštajnu, terminologija „hebrejskog humanizma“ je skovana da „razlikuje [Buberov] oblik nacionalizma od onog zvaničnog cionističkog pokreta“ i da ukaže na to kako je „izraelski problem bio samo poseban oblik univerzalnog ljudskog problema. Prema tome, zadatak Izraela kao posebne nacije bio je neumitno povezan sa zadatkom čovečanstva uopšte“.[16] Cionistički pogledi Pristupajući cionizmu sa svoje lične tačke gledišta, Buber se nije složio sa Teodorom Herclom o političkom i kulturnom pravcu cionizma. Hercl nije zamišljao cionizam kao pokret sa verskim ciljevima. Nasuprot tome, Buber je verovao da je potencijal cionizma za društveno i duhovno bogaćenje. Na primer, Buber je tvrdio da će nakon formiranja izraelske države biti potrebne reforme judaizma: „Potreban nam je neko ko bi učinio za judaizam ono što je papa Jovan XXIII učinio za katoličku crkvu“.[17] Hercl i Buber bi nastavili, uz međusobno poštovanje i neslaganje, da rade na svojim ciljevima do kraja života. Godine 1902. Buber je postao urednik nedeljnika Die Welt, centralnog organa cionističkog pokreta. Međutim, godinu dana kasnije uključio se u jevrejski hasidski pokret. Buber se divio kako su hasidske zajednice aktuelizovale svoju religiju u svakodnevnom životu i kulturi. Za razliku od užurbanih cionističkih organizacija, koje su uvek razmišljale o političkim problemima, hasidimi su bili fokusirani na vrednosti za koje se Buber dugo zalagao da ih cionizam usvoji. Godine 1904. povukao se iz većeg dela svog cionističkog organizacionog rada i posvetio se proučavanju i pisanju. Te godine je objavio svoju tezu Beiträge zur Geschichte des Individuationsproblems o Jakobu Bemeu i Nikolasu Kuzanu.[18] Početkom 1920-ih, Martin Buber je počeo da se zalaže za dvonacionalnu jevrejsko-arapsku državu, navodeći da jevrejski narod treba da proglasi „svoju želju da živi u miru i bratstvu sa arapskim narodom, i da razvije zajedničku domovinu u republiku u kojoj oba naroda imaće mogućnost slobodnog razvoja“.[19] Buber je odbacio ideju cionizma kao samo još jednog nacionalnog pokreta, i umesto toga je želeo da vidi stvaranje društva za uzor; društva koje, kako je rekao, neće biti okarakterisano jevrejskom dominacijom nad Arapima. Bilo je neophodno da cionistički pokret postigne konsenzus sa Arapima čak i po cenu da Jevreji ostanu manjina u zemlji. Godine 1925. učestvovao je u stvaranju organizacije Brit Šalom (Zavet mira), koja se zalagala za stvaranje dvonacionalne države, i do kraja života se nadao i verovao da će Jevreji i Arapi jednog dana živeti u mir u zajedničkom narodu. Godine 1942, saosnivao je stranku Ihud, koja se zalagala za binacionalistički program. Ipak, bio je povezan višedecenijskim prijateljstvom sa cionistima i filozofima kao što su Hajm Vajcman, Maks Brod, Hugo Bergman i Feliks Veltš, koji su mu bili bliski prijatelji od njegovog evropskog perioda u Pragu, Berlinu i Beču do Jerusalima 1940-ih do 1960-ih. Nakon uspostavljanja Izraela 1948. godine, Buber se zalagao za učešće Izraela u federaciji „bliskoistočnih“ država šire od Palestine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ciljevi jednog istraživanja ne moraju uvek da se poklope i sa rezultatima do kojih istraživač dođe. Istraživanje, iz tog razloga, liči na putovanje koje nikada nije toliko poznato, da ne bi moglo da iznenadi, a može da bude, ponekad, tako neočekivano, pa da u njemu istraživači-putnici zalutaju. Na samom početku pokušaćemo, u osnovnim crtama da ukažemo na glavni cilj našeg istraživanja i da odredimo predmet kojim se ono bavi. Osnovni cilj, u ovom istraživanju, se sastoji u pokušaju da se utvrdi tendencija razvoja sociološkopravne misli, na području nekadašnje i današnje Rusije. Prije svega, u periodu Oktobarske revolucije do kraja osme decenije ovog vijeka. Namjera nam je da ukažemo na uzroke takvog toka, i da pokažemo njegove glavne etape. Imanuel Kant (22.4. 1724. - 12.2. 1804.) nemački je filozof koji se smatra poslednjim velikim misliocem razdoblja Prosvjetiteljstva. Poznat je po filozofskoj doktrini koja se naziva transcendentalni idealizam. Poznat je i po svojim djelima na polju etike, i po tome što je formulisao kategorički imperativ. On je imao veliki uticaj na romantičke i idealističke filozofe devetnaestog veka, i njegov rad je bio polazna tačka za Hegela. Zajedno sa Hegelom, Fitheom i Šelingom pripadao je klasičnom nemačkom idealizmu ili u njegovom ličnom slučaju transcendentalnom idealizmu. Kantova filozofija se može podeliti u dva perioda: `dokritički period` i `kritički period`. U dokritičkom periodu Kant se bavi materijalističkim tumačenjem svijeta. Svoju teoriju o nastanku kosmosa izneo je u delu `Opšta istorija prirode i teorija neba` (Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755). U ovom delu on je predvideo postojanje planete Uran, koja će 1881. godine biti i otkrivena. U kritičkom periodu on daje kritiku prethodne filozofije (filozofije svojih prethodnika) i potpuno prelazi na idealizam. U ovom periodu je napisao svoja najveća djela: Kritika čistog uma, Kritika praktičnog uma i Kritika moći suđenja.

UTZSCHNEIDER & CIE. Sarreguemines - Dve šoljice(1860-1922) Dimenzije: Visina: 4 cm Širina: 11,5 cm Prečnik dna: 4 cm Prečnik otvora: 9,5 cm Ukupna težina: 190 g Jedna šoljica ima naprslinu na dnu, druga na boku - vidljivo je na kolaž slici. Žig na dnu: Grb Lorene ispod krune. Fabrika “Utzschneider & Cie.” koristila je ovaj žig od oko 1860. do 1922. godine. Fabrika “Utzschneider & Cie.”, u francuskom gradu Sarreguemines (Sargemin), u regionu Lorene, proizvodi porcelan i keramiku od oko 1775. U toku dva veka, mali porodični posao, započet tokom Revolucije, prošao je dug put. Paul Utzschneider (Pol Ucšnajder) i Paul de Geiger (Pol de Žežer), pravi umetnici svog posla, doveli su mali grad Sarreguemines u sam vrh evropske industrije posuđa. Prvu fabriku otvorio je 1790. godine Nicolas-Henri Jacobi (Nikola-Anri Žakobi) zajedno sa dva partnera. Neprijateljski stav lokalnog stanovništva, teško dobavljanje sirovine, oštra konkurencija engleskih i francuskih fabrika i nemiri zbog revolucije učinili su da Jacobi odustane od posla. 1800. godine fabriku je preuzeo Paul Utzschneider, poreklom iz Bavarske, i posao je uskoro krenuo nabolje. Napoleon I postao je jedan od glavnih klijenata, i fabrika je isporučivala keramičke pločice kojima su dekorisani zidovi Pariskog metroa. Istovremeno, Utzschneider je uveo nove postupke dekoracije, i ekspanzija je bila takva da je morao da otvara nove radionice. 1836. godine Utschneider je upravljanje fabrikom prepustio svom zetu, Alexandre-u de Geiger-u (Aleksandr de Žežer), koji je nastavio da ga uspešno vodi. 1838. godine Alexandre de Geiger se pridružio koncernu “Villeroy & Boch”, što se pokazalo dobrim potezom, i posao se dalje uvećavao. 1871. godine, zbog nemačke aneksije pokrajine Mozel, Alexandre de Geiger napustio je Sarreguemines i preselio se u Pariz, a upravljanje fabrikom preuzeo je njegov sin Paul de Geiger (Pol de Žežer). Izgrađene su dve nove fabrike, u Digoinu (Digon) i Vitry-le-François (Vitri-le-Fransoa). Pol de Geiger je umro 1913. godine a upravljanje kompanijom preuzela je porodica Cazal (Kazal). Tokom Drugog svetskog rata fabrika je bila rekvirirana od 1942. do 1945. godine i za to vreme njome je nastavio da upravlja koncern “Villeroy & Boch”. 1978. godine fabriku je kupila grupa Lunéville-Badonviller-Saint-Clément (Ludenvil-Badonvile-San-Klemon) porodice Fenal, što se pokazalo presudnim za istoriju fajansa u Sarregueminesu. Fabrika u Vitry-le-François nastavila je da proizvodi sanitarnu keramiku, fabrika u Digoinu ugostiteljsku keramiku a fabrika u Lunévile-Saint-Clémentu umetničke i dekorativne figure. 2002. godine 26 zaposlenih i menadžera postali su akcionari fabrike. Oni su preuzeli upravljanje fabrikom i pokušali da održe proizvodnju, ali je sud 9. januara 2007. godine naložio likvidaciju. Za manje od mesec dana, sve aktivnosti u fabrici su prestale. (114/47-34/107-kp/1139)

SARREGUIMENES, France - Fajans tanjir `Roseline` Ručno oslikano. Dimenzije Prečnik: 24 cm Visina: 2,5 cm Težina: 570 g Žig na dnu: SARREGUEMINES (iznad grba Lorene sa krunom) SARREGUEMINES ET DIGOIN (oko grba) France (ispod grba) ROSELINE (u pravougaoniku) garanti inaltérable (garantovano trajne boje) Paint a là main (ručno oslikano, na slikarskoj paleti s kistovima) Fabrika “Utzschneider & Cie.” koristila je ovaj žig od 1919. godine. Predmeti `Roseline` obično se datiraju u period oko 1960. godine. Fabrika “Utzschneider & Cie.”, u francuskom gradu Sarreguemines (Sargemin), u regionu Lorene, proizvodi porcelan i keramiku od oko 1775. U toku dva veka, mali porodični posao, započet tokom Revolucije, prošao je dug put. Paul Utzschneider (Pol Ucšnajder) i Paul de Geiger (Pol de Žežer), pravi umetnici svog posla, doveli su mali grad Sarreguemines u sam vrh evropske industrije posuđa. Prvu fabriku otvorio je 1790. godine Nicolas-Henri Jacobi (Nikola-Anri Žakobi) zajedno sa dva partnera. Neprijateljski stav lokalnog stanovništva, teško dobavljanje sirovine, oštra konkurencija engleskih i francuskih fabrika i nemiri zbog revolucije učinili su da Jacobi odustane od posla. 1800. godine fabriku je preuzeo Paul Utzschneider, poreklom iz Bavarske, i posao je uskoro krenuo nabolje. Napoleon I postao je jedan od glavnih klijenata, i fabrika je isporučivala keramičke pločice kojima su dekorisani zidovi Pariskog metroa. Istovremeno, Utzschneider je uveo nove postupke dekoracije, i ekspanzija je bila takva da je morao da otvara nove radionice. 1836. godine Utschneider je upravljanje fabrikom prepustio svom zetu, Alexandre-u de Geiger-u (Aleksandr de Žežer), koji je nastavio da ga uspešno vodi. 1838. godine Alexandre de Geiger se pridružio koncernu “Villeroy & Boch”, što se pokazalo dobrim potezom, i posao se dalje uvećavao. 1871. godine, zbog nemačke aneksije pokrajine Mozel, Alexandre de Geiger napustio je Sarreguemines i preselio se u Pariz, a upravljanje fabrikom preuzeo je njegov sin Paul de Geiger (Pol de Žežer). Izgrađene su dve nove fabrike, u Digoinu (Digon) i Vitry-le-François (Vitri-le-Fransoa). Pol de Geiger je umro 1913. godine a upravljanje kompanijom preuzela je porodica Cazal (Kazal). Tokom Drugog svetskog rata fabrika je bila rekvirirana od 1942. do 1945. godine i za to vreme njome je nastavio da upravlja koncern “Villeroy & Boch”. 1978. godine fabriku je kupila grupa Lunéville-Badonviller-Saint-Clément (Ludenvil-Badonvile-San-Klemon) porodice Fenal, što se pokazalo presudnim za istoriju fajansa u Sarregueminesu. Fabrika u Vitry-le-François nastavila je da proizvodi sanitarnu keramiku, fabrika u Digoinu ugostiteljsku keramiku a fabrika u Lunévile-Saint-Clémentu umetničke i dekorativne figure. 2002. godine 26 zaposlenih i menadžera postali su akcionari fabrike. Oni su preuzeli upravljanje fabrikom i pokušali da održe proizvodnju, ali je sud 9. januara 2007. godine naložio likvidaciju. Za manje od mesec dana, sve aktivnosti u fabrici su prestale. Prodaje se bez držača za tanjir. (121/8-44/144-kp/1352)

E. GEORGES, Nevers France - Velika bombonjera od fajansa Dimenzije Dužina: 24,5 cm Širina: 14,5 cm Visina: 8,5 cm Težina: 1240 g Žig na dnu: E. Georges (iznad dva povezana zelena čvora) „Faïencerie Georges“ koristila je žig od 1928. godine. ZELENI ČVOR od 1861. godine označava posuđe od fajansa koje je proizvedeno u francuskom gradu Nevers (Nver). Znak je izmislio Henri Signoret (Anri Sinjore), vlasnik fabrike fajansa „Bout du monde” („Kraj sveta“), jedne od najstarijih u Neversu, osnovane još 1648. godine. Njegov prijatelj M. Regnaudin (M. Redinjan) video je u svesci Signoretovog mladog sina crtež lovorovih i hrastovih grana povezanih zelenim čvorom. Prepoznao je u tome igru reči: francuski izraz za zeleni čvor (Nœud vert) izgovara se isto kao naziv grada Nevers. Predložio je Signoretu da ga koristi kao žig na svojim proizvodima, dodajući samo svoje inicijale “HS”. Antoine Montagnon (Antoan Montanjon), koji je 1877. godine kupio fabriku od Signoreta, nastavio je da koristi isti znak. Stvorena 1885. godine od strane bivših radnika fabrike „Montagnon” koji su otpušteni nakon jednog štrajka, fabrika „Trousseau & Cie” počela je od 1888. godine da koristi isti znak. A. Montagnon, smatrajući sebe jedinim vlasnikom znaka, tužio je konkurenta, ali je sud 1891. godine doneo odluku da je znak u javnom vlasništvu. Razočaran odlukom suda, Monagnon je odustao od njegove upotrebe, ali se na nagovor sina Gabriela predomislio, tako što je dodao svoje puno ime napisano vertikalno preko zelenog čvora. Znak je tada usvojen kao potpis većine fabrika fajansa u Neversu, a još uvek ga koriste i jedine dve preostale fabrike u tom gradu: „Georges“ i „Clair Bernard“. U gradu NEVERS (Nver), u središnjoj Francuskoj, na obali reke Loare, već je postojala duga tradicija proizvodnje neglaziranog keramičkog posuđa kada je Louis Gonzague (Luj Gonzaga), poreklom iz Italije, preko braka sa Henriettom de Clèves (Anriet d’Klev) 1565. godine postao vojvoda od Nevera. Vojvoda je 1588. godine doveo iskusnog keramičara Augustina Conradea (Ogustan Konrad) i njegovu braću Baptistea (Baptist) i Dominiquea (Dominik), iz mesta Albissola (Albisola) u provinciji Đenova, i na raspolaganje im stavio čitav dvorac Marais (Mare) u mestu Gimouille (Žimoje). Njihova uspeh i reputacija uskoro su postali toliki da se Nevers u 17. veku nametnuo kao francuska prestonica proizvodnje posuđa od fajansa. Mesto je bilo povoljno za proizvodnju keramike, sirovine: glina, laporac i pesak nalazili su se u okolini, okolne šume su obezbeđivale drvo za peći a reka Loara i kanal Briare (Brijar) omogućavali su transport i distribuciju proizvoda. Porodica Conrade udružila se sa lokalnim zanatlijama i uskoro je otvoreno nekoliko fabrika fajansa. 1603. godine porodica je dobila monopol na proizvodnju fajansa. Na svom vrhuncu, sredinom XVIII veka, u Neversu je postojalo 12 fabrika koje su zapošljavale više od 500 radnika. U XIX veku proizvodnja u Neversu doživela je značajan pad, pošto je počeo uvoz lakšeg i jeftinijeg keramičkog posuđa iz Engleske, a u Francuskoj je počela proizvodnja porcelana, posebno u Sèvresu (Sevr) i Limogesu (Limoges), koji je konkurisao proizvodnji fajansa. Fabrike u Neversu su se jedna za drugom zatvarale, tako da je 1881. godine ostala samo jedna. Proizvodnja fajansa oživela je kada je krajem XIX veka Antoine Montagnon (Antoan Montanjon) otkupio jedinu preostalu fabriku. Obnovio je proizvodnju i uskoro su počele da se otvaraju nove fabrike u Neversu. Početkom 21 veka postojalo je šest fabrika fajansa, ali do 2017. godine preostalo su još samo dve. Fabriku u francuskom gradu Nevers (Nver), vekovnom centru proizvodnje fajansa, osnovala su braća Marest 1898. godine. 1908. godine preuzeo ju je Félicien Cottard (Felisjan Kotar), koji je uveo dva zelena čvora kao zaštitni znak. U fabrici je zanat izučio i ÉMILE GEORGES (Emil Žorž), odličan radnik koji je prošao kroz sve aspekte proizvodnje fajansa. 1926. godine otkupio je fabriku od svog gazde, i sledećih 20 godina upravljao proizvodnjom zajedno sa suprugom Marguerite (Margerit). Posle njegove smrti, Marguerite, uz pomoć sina Andréa (Andre) nastavila je sa tradicionalnom proizvodnjom. Kada se Marguerite povukla iz posla, fabrikom su nastavljali da upravljaju André i njegova žena Mireille (Mirej) sledećih 40 godina.1991. godine upravu su preuzeli Jean-Pierre (Žan-Pjer) i Catherine Georges (Katrin Žorž), nastavljajući tradicionalan način proizvodnje i vraćajuću u proizvodnju izuzetne stare kalupe, ali i razvijajući nove kombinacije boja. Od 2010. godine fabrikom upravljaju Carole Georges (Karol Žorž) i Jean-François Dumont (Žan-Fransoa Dimon), četvrta generacija iste porodice. „Faïencerie Georges“ proizvodi i danas, predmete od kojih je svaki unikatan, načinjen tradicionalnim ručnim alatima i ručno oslikan. (122/21-45/150-kp/1420)

WALLENDORF - Zlatom ručno oslikan dezertni tanjir Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 2 cm Težina: 250 g Nekoliko tragova pribora na dnu. Žig na dnu: (Slovo) W (za Wallendorf, ispod krune) 1764 (godina u kojoj je J. W. Hamann dobio dozvolu za proizvodnju porcelana) Goldrelief (Zlatni reljef) Handgemalt (Ručno oslikano) Fabrika „V.E.B. Schaubach Kunst Lichte-Wallendorf“ koristila je žig od 1963. godine. 1761. godine Johann Wolfgang Hamann (Volfgang Haman) iz grada Katzhütte (Kachite) podneo je zahtev za dobijanje dozvole za proizvodnju porcelana u kneževini Schwarzburg-Rudolstadt (Švarcburg-Rudloštat), ali samo tri dana ranije ekskluzivna koncesija data je Heinrichu Macheleidu (Hajnrih Mahelajd), tako da je Hamannov zahtev odbijen. On, međutim, nije želeo da odustane i nastavio je da eksperimentiše sa različitim smešama, a godinu dana kasnije bio je u stanju da proizvede porcelan u svojoj kući. Hamann se vratio svojim planovima da otvori fabriku, zajedno sa sinom Ferdinand Friedrich Hamannom (Ferdinand Fridrih Haman), a pridružili su im se i dva rođaka: Johann Gottfried Greiner (Johan Gotfrid Grajner) i Johann Gotthelf Greiner (Johan Gothelf Grajner). Posle izvesnog traganja kupili su plemićki dvorac Hohenthal (Hoental) i okolne šume, u blizini malog sela Wallendorf (Valendorf), sa svega 500 stanovnika od kojih je većina bila nezaposlena. Ideja se očigledno dopala lokalnom knezu i 30. marta 1764. Franz Josias od Sachsen-Coburga (Franc Josias od Sahsen-Koburga) lično je potpisao dozvolu. Johann Wolfgang Hamann povukao se iz posla 1776. godine i jedini vlasnik je ostao njegov sin. Do tada, fabrika je koristila lokalni materijal, ali je porcelan bi suviše taman. Do 1870. godine prešlo se na kaolin koji je pronađen u području Boemije, od kojeg je dobijen snežno-beli porcelan izuzetne čvrstoće. Ferdinand Friedrich Hamann umro je 1786. godine i posao je nastavila njegova udovica Anna Margaretha Hamann (Ana Margareta Haman), koja je najviše doprinela uvođnju u proizvodnju porcelanskih figura. Vodila je kompaniju do 1811. godine, kada se penzionisala, a zamenio ju je sin Ferdinand Friedrich Hamann `der Jüngere` (F.F.Hamann „mlađi“). Do 1833. godine kompanije bila u rukama porodice Hamann. Posle toga, turbulentne istorijske promene dovele su i do česte promene vlasnika. Među njihovim imenima su i neka poznata u istoriji proizvodnje porcelana: Hutschenreuther, Kampfe, Sonntag, Heubach, Fraureuth, Schaubach. Fabrika je nekoliko puta prekidala rad, kao i u vreme I i II Svetskog rata, ali je proizvodnja uvek bila obnavljana. Tokom 1953. godine fabrika je nacionalizovana i preimenovana u „VEB Schaubach Kunst Lichte-Wallendorf“. Posle ujedinjenja Nemačke fabrika je reprivatizovana i kratko vreme je pripadala kompaniji za trgovinu nekretninama „Herbert Hillebrand Baubetreuungs- und Grundbesitz K.G.“ koja je bankrotirala 1994. godine. Fabrika se borila za opstanak sledećih nekoliko godina, ali se pokazalo da to neće uspeti sama i 2005. godine preuzela ju je „Gilitzer Porzellan-Manufaktur G.m.b.H.“, ali je i ona 2008. godine morala da objavi stečaj. Imovina je preneta na novosnovanu kompaniju, ali su direktor i menadžeri dospeli pod policijsku istragu zbog sumnjivog poslovanja. Sudski procesi se još vode, a sudbina fabrike i dalje je neizvesna. Kroz istoriju dugu oko dva i po veka, kvalitet Wallendorf porcelana uspeo je da ostane nepromenjen. Tehnologija mešanja sirovina i pečenje predmeta su se vremenom promenili, međutim detaljan sastav sirovine, koju se izumeo Hamman, preživeo je vekove, kao tajna dostupna jedino uskom krugu ljudi u samoj fabrici. Tipična ručna obrada, upravljanje kvalitetom od strane stručnjaka i način oslikavanja učinili su porcelan iz Wallendorfa svetski poznatim. (123/19-46/151-kp/1439)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Temelji bogočovečje duhovnosti 185str.,meki povez,20cm, Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 — Klamar, 24. mart 1948)[1][2] bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački. Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine. Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti. Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski , načelnik ČEKA-e. Proterivanje iz Rusije Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske. Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa. Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza. Filozofija U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva. U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha. Stvaralaštvo Duhovna kriza intiligencije (1910) Filosofija slobode (1911) Aleksej Stepanovič Homjakov (1912) Duša Rusije (1915) Smisao stvaralaštva (1916) Nacionalizam i imperijalizam (1917) Nacionalizam i mesijanizam (1917) Kriza iskustva (1918) Sudbina Rusije (1918) Mirosozercanije Dostojevskog (1923) Smisao istorije (1923) Novo srednjovekovlje (1924) Konstantin Leontijev (1926) Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928) O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928) Marksizam i religija (1929) O samoubistvu (1931) Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931) Hrišćanstvo i klasna borba (1931) O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931) Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933) Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934) Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934) Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937) Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938) O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939) Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946) Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947) Samospoznaja (1949) Carstvo duha i carstvo ćesara (1949) Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952) Izvor i smisao ruskog komunizma (1955) Istina i otkrovenje (1996) Filosofija nejednakosti Jakob Beme Nova religijska svest i društvena stvarnost Duh i sloboda Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji

FRIEDRICH KAESTNER - Šest dezertnih tanjira (1900-1920) Dimenzije Prečnik: 18 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1420 g Sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu tanjira mestimično je izbledela, kao i dezen pri rubu. Na poleđini dva tanjira tamna mrlja, nepoznatog porekla - vidljivo je na posebnoj slici Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „Oberhohndorf bei Zwickau“, Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau.) Fabrika „Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „Florentin Kaestner“, uključen je u lokalnu rudarsku uniju „Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „Model A“, i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner` je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. Prodaju se bez držača za tanjire. (109/42-28/92-kp/888) /2/

FRIEDRICH KAESTNER - Veoma velika supijera (1900-1920) Dimenzije: Visina (sa poklopcem): 32 cm Visina (bez poklopca): 18,5 cm Dužina : 33 cm Širina: 25 cm Prečnik dna: 15 cm Prečnik otvora: 20 cm Zapremina: 3,5 l Težina: 3,1 kg Zlatna boja na rubu skoro sasvim je izbledela, na drškama manje. Dva oštećenja na rubu otvora, koja su popravljena - na posebnoj slici označeno je strelicama. Dno nije sasvim ravno - posuda se malo klati na ravnoj površini. Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „Oberhohndorf bei Zwickau“, Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau.) Fabrika „Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „Florentin Kaestner“, uključen je u lokalnu rudarsku uniju „Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „Model A“, i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner` je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. (109/38-28/pol-kp/885)

VILLEROY & BOCH - Ukrasni tanjir `Bataille de Ligny` Korišćen je kao zidni tanjir, ide zajedno sa kukicom za kačenje koja se lepi na poleđinu tanjira - vidljiva je na jednoj slici. Dimenzije Prečnik: 21 cm Visina: 1,5 cm Težina: 340 g Natpis ispod slike: BATAILLE DE LIGNY (Bitka kod Linjija) 16 Juin 1815 Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) METTLACHER KUPFERSTICH * UNTERGLASURDEKOR * SEIT 1809 * MADE IN GERMANY (kružno oko svega) Žig se ne može tačno datirati. Svakako druga polovina XX veka. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). Prodaje se bez držača za tanjir. (121/19-45/147-kp/1362)

Veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata.... Autor - osoba Berdяev, Nikolaй Aleksandrovič, 1874-1948 = Berdjaev, Nikolaj Aleksandrovič, 1874-1948 Naslov Samospoznaja : pokušaj autobiografije / Nikolaj Berđajev ; [preveo Milan Čolić ; predgovor Nikola Milošević] Jedinstveni naslov Samopoznanie. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1987 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 380 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Čolić, Milan, 1934-2016 = Čolić, Milan, 1934-2016 Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Zbirka ǂBiblioteka ǂAnthropos ; 17 Napomene Prevod dela: Samopoznanie Istoriozofija i psihologija u delu Nikolaja Berđajeva: str. 7-47 Beleška o autoru na unutr. str. kor. lista. SADRŽAJ Predgovor I Izvori i poreklo. Ja i svet. Prvi pokretači. Aristokratska sredina II Usamljenost. Žal. Sloboda. Pobunjeništvo. Sažaljenje. Sumnje i borbe duha. Razmišljanja o erosu III Prvo obraćenje. Traženje smisla života IV Svet filosofske spoznaje.Filosofski izvori V Okretanje prema revoluciji i socijalizmu. Marksizam i idealizam VI Ruska kulturna renesansa početka XX stoleća. Susreti sa ljudima VII Zaokret ka hrišćanstvu. Religijska drama. Duhovni susreti VIII Svet stvaralaštva. Smisao stvaralaštva i preživljavanje stvaralačke ekstaze IX Ruska revolucija i komunistički svet X Godine progonstva. XI Moja konačna filosofija. Ispovedanje vere. Svet eshatologije. Vreme i večnost XII O samospoznaji i njenim granicama. Zaključak o samome sebi XIII Teške godine Dodatak koji obuhvata period 1940–46 g. Dodatak napisan 1947. godine Nikolaj Aleksandrovič Berđajev[a] (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 – Klamar, 24. mart 1948) bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma. Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački. Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine. Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti. Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski, načelnik ČEKA-e. Proterivanje iz Rusije Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske. Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa. Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza. Filozofija U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva. U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha. Dela Duhovna kriza inteligencije (1910) Filosofija slobode (1911) Aleksej Stepanovič Homjakov (1912) Duša Rusije (1915) Smisao stvaralaštva (1916) Nacionalizam i imperijalizam (1917) Nacionalizam i mesijanizam (1917) Kriza iskustva (1918) Sudbina Rusije (1918) Mirosozercanije Dostojevskog (1923) Smisao istorije (1923) Novo srednjovekovlje (1924) Konstantin Leontijev (1926) Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928) O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928) Marksizam i religija (1929) O samoubistvu (1931) Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931) Hrišćanstvo i klasna borba (1931) O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931) Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933) Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934) Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934) Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937) Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938) O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939) Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946) Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947) Samospoznaja (1949) Carstvo duha i carstvo ćesara (1949) Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952) Izvor i smisao ruskog komunizma (1955) Istina i otkrovenje (1996) Filosofija nejednakosti Jakob Beme Nova religijska svest i društvena stvarnost Duh i sloboda Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji MG73

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na fotografiji se vidi da ima na dve stranice malo hem olovke, ima povucenih recenica obicnom grafitnom olovkom, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Nikolaj Berđajev – O čovekovom ropstvu i slobodi SADRŽAJ UMESTO PREDGOVORA Ο protivrečnostima u mom mišljenju I 1. Ličnost 2. Gospodar, rob i slobodan čovek II 1. Biće i sloboda. Čovekovo robovanje biću 2. Bog i sloboda. Čovekovo robovanje Bogu 3. Priroda i sloboda. Kosmička sablazan i čovekovo robovanje prirodi 4. Društvo i sloboda. Socijalna sablazan i čovekovo robovanje društvu 5. Civilizacija i sloboda. Čovekovo robovanje civilizaciji i sablazan kulturnih vrednosti 6. Čovekovo robovanje samom sebi i sablazan individualizma III 1.a) Sablazan carstva. Dvostruki lik države b) Sablazan rata i čovekovo robovanjve ratu s) Sablazan nacionalizma i čovekovo robovanje nacionalizmu. Narod i nacija d) Sablazan aristokratizma i čovekovo robovanje aristokratizmu Dvostruki lik aristokratizma e) Sablazan buržoaznosti. Robovanje vlasništvu i novcu 2. a) Sablazan revolucije i čovekovo robovanje revoluciji. Dvostruki lik revolucije b) Sablazan kolektivizma i čovekovo robovanje kolektivizmu. Sablazan utopije. Dvostruki lik socijalizma 3. a) Sablazan erotskog i čovekovo robovanje erotskom. Polnost, ličnost i sloboda b) Sablazan estetskog i čovekovo robovanje estetskom. Lepota, umetnost i priroda IV 1. Duhovno oslobođenje čoveka. Pobeda nad strahom i smrću 2. Sablazan istorije i čovekovo robovanje istoriji. Dvostruko shvatanje svršetka istorije. Aktivno-stvaralački eshatologizam Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 — Klamar, 24. mart 1948)[1][2] bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački. Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine. Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti. Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski , načelnik ČEKA-e. Proterivanje iz Rusije Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske. Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa. Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza. Filozofija U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva. U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha. Stvaralaštvo Duhovna kriza intiligencije (1910) Filosofija slobode (1911) Aleksej Stepanovič Homjakov (1912) Duša Rusije (1915) Smisao stvaralaštva (1916) Nacionalizam i imperijalizam (1917) Nacionalizam i mesijanizam (1917) Kriza iskustva (1918) Sudbina Rusije (1918) Mirosozercanije Dostojevskog (1923) Smisao istorije (1923) Novo srednjovekovlje (1924) Konstantin Leontijev (1926) Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928) O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928) Marksizam i religija (1929) O samoubistvu (1931) Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931) Hrišćanstvo i klasna borba (1931) O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931) Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933) Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934) Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934) Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937) Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938) O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939) Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946) Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947) Samospoznaja (1949) Carstvo duha i carstvo ćesara (1949) Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952) Izvor i smisao ruskog komunizma (1955) Istina i otkrovenje (1996) Filosofija nejednakosti Jakob Beme Nova religijska svest i društvena stvarnost Duh i sloboda Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 50 tak stranica podvuceno hem. olovkom, sve ostalo uredno! SADRŽAJ: JA I SVET OBJEKATA Ogled o filosofiji usamljenosti i zajednice MEDITACIJA I Tragedija filosofa i zadaci filosofije Filosofija između religije i nauke. Borba filosofije i religije. Filosofija i društvo Lična i bezlična, subjektivna i objektivna filosofija. Antropologizam u filosofiji. Filosofija i život MEDITACIJA II Subjekt i objektivacija Subjekt saznanja i čovek Egzistencijalni subjekt i objektivacija. Saznanje i biće. Razotkrivanje egzistencije u subjektu. Objektivacija i problem iracionalnog Saznanje i sloboda. Aktivnost misli i stvaralački karakter saznanja. Aktivno i pasivno saznanje. Teorijsko i praktično saznanje Stupnjevi zajedništvau saznanju. Gašenje postvarenog, objektivnog sveta i razotkrivanje tajne egzistencije MEDITACIJA III Ja, usamljenost i društvo Ja i usamljenost. Usamljenost i socijalnost “Ja “, “ti “, “mi ” i “ono “. “Ja ” i objekt. Komunikacija između “ja “ Usamljenost i saznanje. Transcendiranje. Saznanje kao zajednica. Usamljendst i polnost. Usamljenost i religija MEDITACIJA IV Bolest vremena. Promena i večnost Paradoks vremena. Njegov dvostruki smisao. Prošlost nije postojala. Preobražaj vremena. Vreme i briga. Vreme i stvaralaštvo Vreme i saznanje. Sećanje. Vreme, dinamika i promena. Ubrzanje vremena i tehnika Vreme i sudbina. Vreme, sloboda i determinizam. Vreme i kraj. Vreme i beskonačnost MEDITACIJA V Ličnost, društvo i zajednica Ja i ličnost. Individua i ličnost. Ličnost i stvar. Ličnost i objekt Ličnost i opšte. Ličnost i rod. Lično i nadlično. Monizam i pluralizam. Jedinstveno i mnoštveno Ličnost i društvo. Ličnost i masa. Ličnost i socijalni aristokratizam. Socijalni personalizam. Ličnost i zajedništvo. Komunikacija i zajedništvo. Ličnost i promena. Ličnost i ljubav. Ličnost i smrt. Stari i novi čovek. Zaključak DUH I REALNOST Osnovi bogočovečanske duhovnosti Glava I REALNOST DUHA. DUH I BIĆE Glava II OBELEŽJA DUHA Glava III OBJEKTIVACIJA DUHA. SIMBOLIZACIJA I REALIZACIJA GlavaIV SMISAO ASKEZE Glava V ZLO I PATNjA KAO PROBLEMI DUHA Glava VI MISTIKA. NjENE PROTIVUREČNOSTI I DOSTIGNUĆA Glava VII NOVA DUHOVNOST. REALIZACIJA DUHA BIBLIOGRAFIJA Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 — Klamar, 24. mart 1948)[1][2] bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački. Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine. Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti. Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski , načelnik ČEKA-e. Proterivanje iz Rusije Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske. Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa. Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza. Filozofija U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva. U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha. Stvaralaštvo Duhovna kriza intiligencije (1910) Filosofija slobode (1911) Aleksej Stepanovič Homjakov (1912) Duša Rusije (1915) Smisao stvaralaštva (1916) Nacionalizam i imperijalizam (1917) Nacionalizam i mesijanizam (1917) Kriza iskustva (1918) Sudbina Rusije (1918) Mirosozercanije Dostojevskog (1923) Smisao istorije (1923) Novo srednjovekovlje (1924) Konstantin Leontijev (1926) Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928) O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928) Marksizam i religija (1929) O samoubistvu (1931) Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931) Hrišćanstvo i klasna borba (1931) O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931) Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933) Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934) Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934) Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937) Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938) O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939) Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946) Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947) Samospoznaja (1949) Carstvo duha i carstvo ćesara (1949) Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952) Izvor i smisao ruskog komunizma (1955) Istina i otkrovenje (1996) Filosofija nejednakosti Jakob Beme Nova religijska svest i društvena stvarnost Duh i sloboda Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji

PS3 Assassin's Creed 3 ProizvoÄ‘ač: Ubisoft Datum izlaska: 01.01.2000. Novo poglavlje Assassin's Creed sage nas vodi u period američke revolucije i postavlja u ulogu Konora, Desmondovog pretka. Akcija se ovoga puta seli u divljnu američkih šuma gde će biti potrebno svladati i tehnike preživljanja u surovim uslovima. Svet možda jeste postao surovije mesto za Assassine, ali i oni su! Treći deo donosi dosta toga novog i osvežavajućeg, pogotovo na polju gejmplej unapreÄ‘enja, kao i neke zaista fantasične momente koji će obradovati sve veterane, ali i privući one koji se do sada nisu oprobali u ovoj igri. Ipak, ne može se baš reći da predstavlja revolucionarni pomak u odnosu na ranije delove, kao što su se možda neki nadali, pa tako osim novog endžina i okruženja ( Amerika, 18. vek ) ne postoji ništa istinski novo. Pre bismo rekli da su postojeći elementi unapreÄ‘eni i optimizovani. Predivan pogled sa vrha jedne od mnogobrojnih graÄ‘evina koji oduzima dah predstavlja na neki način zaštitni znak franšize, ujedno reprezentujući sve ono što Assassin’s Creed čini posebnim. Jedinstvena istorijski potkrepljena priča, ogromna posvećenost detaljima, fascinanta arhitektura zajedno sa mnogim drugim elementima koji su obeležili konkretne istorijske periode, fantastična upotreba graÄ‘evina i „vertikalne“ ose u kontekstu gejmpleja – sve su to momenti koji čine da igranje postane nešto više od pukog kontrolisanja virtuelnog junaka, a Assassin’s Creed 3 definitivno nastavlja u istom smeru. Glavni protagonista, pod imenom Dezmond Majls, član je tima savremenih - takoreći „dobrih“ plaćenika, koji se bore da zaustave ekstremističku grupu Templara, u javnosti poznatih kao Abstergo korporacija, i njihovu vekovnu težnju za konačnim uspostavljanjem svetske dominacije. Igra počinje tako što se Dezmond priprema za još jedan skok u „Animus“, specijalnu napravu koja mu omogućava da upliva u sećanja svojih genetskih predaka kako bi iznova doživeo njihova iskustva i uspeo da sazna odreÄ‘ene informacije od značaja iz prošlosti. Prvi kvest ga vodi na teritoriju nekadašnje Nove Engleske, sveže kolonizovanog Bostona, godina je 1770. i vreme je zahuktavanja velikog rata, a Dezmond će uskočiti u čizme izvesnog „Ratohnhake:ton-a“ koji će odigrati važnu ulogu u iniciranju američke Revolucije. Momak sa komplikovanim imenom je zapravo rezultat mešovitog braka, od oca britanca i majke mohikanke, koji se na neki način nalazi u rascepu izmeÄ‘u interesa dva naroda, starosedeoca i kolonista. On je plaćeni ubica koji voli i ne stidi se svog porekla, veruje u osnovno ljudsko pravo da ljudi budu slobodni i da razmišljaju i donose odluke na osnovu sopstvenih nahoÄ‘enja. Veliki deo igre se vrti oko ovog zanimljivog i pomalo kontradiktornog junaka, koji je poznat još i pod imenom Konor. MeÄ‘utim on neće biti jedini alter ego igrača. Konorov životni put je isprepleten nekim ključnim momentima američkog rata za nezavisnost kao što su „Battle of Bunker Hill“ tj. bitka kod ÄŒarlstauna i Bostonska čajanka, gde se najvećim delom igre borio na strani Patriota. Assassin’s Creed igre su vrlo dobro poznate po velikoj posvećenosti istorijskim detaljima, te ni ovaj nastavak nije izuzetak, pa ćete tako tokom igre virtuelno obići izuzetno realistično rekreirane gradove Boston i Njujork ali i pojedine enterijere kao što je fantastično detaljno odraÄ‘ena “Begar’s” opera. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:SAD

PS3 Assassin's Creed 3 ProizvoÄ‘ač: Ubisoft Datum izlaska: 01.01.2000. Novo poglavlje Assassin's Creed sage nas vodi u period američke revolucije i postavlja u ulogu Konora, Desmondovog pretka. Akcija se ovoga puta seli u divljnu američkih šuma gde će biti potrebno svladati i tehnike preživljanja u surovim uslovima. Svet možda jeste postao surovije mesto za Assassine, ali i oni su! Treći deo donosi dosta toga novog i osvežavajućeg, pogotovo na polju gejmplej unapreÄ‘enja, kao i neke zaista fantasične momente koji će obradovati sve veterane, ali i privući one koji se do sada nisu oprobali u ovoj igri. Ipak, ne može se baš reći da predstavlja revolucionarni pomak u odnosu na ranije delove, kao što su se možda neki nadali, pa tako osim novog endžina i okruženja ( Amerika, 18. vek ) ne postoji ništa istinski novo. Pre bismo rekli da su postojeći elementi unapreÄ‘eni i optimizovani. Predivan pogled sa vrha jedne od mnogobrojnih graÄ‘evina koji oduzima dah predstavlja na neki način zaštitni znak franšize, ujedno reprezentujući sve ono što Assassin’s Creed čini posebnim. Jedinstvena istorijski potkrepljena priča, ogromna posvećenost detaljima, fascinanta arhitektura zajedno sa mnogim drugim elementima koji su obeležili konkretne istorijske periode, fantastična upotreba graÄ‘evina i „vertikalne“ ose u kontekstu gejmpleja – sve su to momenti koji čine da igranje postane nešto više od pukog kontrolisanja virtuelnog junaka, a Assassin’s Creed 3 definitivno nastavlja u istom smeru. Glavni protagonista, pod imenom Dezmond Majls, član je tima savremenih - takoreći „dobrih“ plaćenika, koji se bore da zaustave ekstremističku grupu Templara, u javnosti poznatih kao Abstergo korporacija, i njihovu vekovnu težnju za konačnim uspostavljanjem svetske dominacije. Igra počinje tako što se Dezmond priprema za još jedan skok u „Animus“, specijalnu napravu koja mu omogućava da upliva u sećanja svojih genetskih predaka kako bi iznova doživeo njihova iskustva i uspeo da sazna odreÄ‘ene informacije od značaja iz prošlosti. Prvi kvest ga vodi na teritoriju nekadašnje Nove Engleske, sveže kolonizovanog Bostona, godina je 1770. i vreme je zahuktavanja velikog rata, a Dezmond će uskočiti u čizme izvesnog „Ratohnhake:ton-a“ koji će odigrati važnu ulogu u iniciranju američke Revolucije. Momak sa komplikovanim imenom je zapravo rezultat mešovitog braka, od oca britanca i majke mohikanke, koji se na neki način nalazi u rascepu izmeÄ‘u interesa dva naroda, starosedeoca i kolonista. On je plaćeni ubica koji voli i ne stidi se svog porekla, veruje u osnovno ljudsko pravo da ljudi budu slobodni i da razmišljaju i donose odluke na osnovu sopstvenih nahoÄ‘enja. Veliki deo igre se vrti oko ovog zanimljivog i pomalo kontradiktornog junaka, koji je poznat još i pod imenom Konor. MeÄ‘utim on neće biti jedini alter ego igrača. Konorov životni put je isprepleten nekim ključnim momentima američkog rata za nezavisnost kao što su „Battle of Bunker Hill“ tj. bitka kod ÄŒarlstauna i Bostonska čajanka, gde se najvećim delom igre borio na strani Patriota. Assassin’s Creed igre su vrlo dobro poznate po velikoj posvećenosti istorijskim detaljima, te ni ovaj nastavak nije izuzetak, pa ćete tako tokom igre virtuelno obići izuzetno realistično rekreirane gradove Boston i Njujork ali i pojedine enterijere kao što je fantastično detaljno odraÄ‘ena “Begar’s” opera. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:SAD

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lenjin, o materijalizmu i dijalektici Prevodilac,Zvonko Tkalec Izdavač: Kultura, Beograd 1956; Mala filozofska biblioteka mek povez, strana 72, 20cm Vladimir Iljič Uljanov Lenjin (rus. Влади́мир Ильи́ч Улья́нов Ле́нин, O ovoj zvučnoj datoteci poslušaj (pomoć·info); Simbirsk, 22. april 1870 — Boljši Gorki, Suhanovska volost, Podolski okrug, Moskovska gubernija, RSFSR, SSSR. 21. januar 1924) bio je ruski revolucionar, državnik, filozof i publicista; predvodnik Oktobarske revolucije 1917. u Rusiji; osnivač prve Komunističke partije i Kominterne; utemeljivač Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike i Sovjetskog Saveza.[1] Za vreme njegove vlasti Ruska Imperija je raspuštena i zamenjena Sovjetskim Savezom, jednopartijskom socijalističkom državom; industrija i druge privredne grane su nacionalizovane i uvedene su široke društvene reforme. Njegovi teorijski doprinosi marksističkoj misli su poznate kao lenjinizam, koji zajedno sa marksističkom ekonomskom teorijom se zajedno naziva marksizam-lenjinizam. Lenjinova filozofija, demagogija i državnički sistem će imati veliki uticaj na dvadeseti vek čime se on sam može nazvati jednom od istaknutih političkih figura koje su obeležile tu epohu, svojim revolucionarnim, političkim i filozofskim radom je ostavio dubok značaj za potonje državnike koji će gajiti posthumno njegov kult ličnosti, u nekim sredinama čak i fanatično. Vladimir Lenjin je jedna od najbitnijih ličnosti celokupne ruske istorije, kao i jako bitna i kontroverzna figura moderne svetske istorije. Kao prvi sledbenik Marksizma u državnim krugovima i velikim krugovima samoga društva, postao je začetnik manifesta ideologije komunizma, koja će imati ogroman uticaj na dvadeseti vek i politička previranja u njemu. Vladimir Lenjin je rođen u bogatoj porodici srednje klase u Simbirsku. Lenjin se zainteresovao za revolucionarne levičarske politike nakon pogubljenja brata Aleksandra 1887. Bio je izbačen sa državnog kazanjskog univerziteta zbog učestvovanja u anticarističkim protestima. Posvetio se sledećim godina pravu i radikalnoj politici i postao je marksista. Preselio se u Sankt Peterburg 1893. i postao je visoka figura u Ruskoj socijaldemokratskoj partiji. Uhapšen je za podsticanje pobune i proteran u Sibir na tri godine. Oženio se Nadeždom Krupskajom i pobegao je u zapadnu Evropu. Živeo je u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj i Švajcarskoj i postao je poznat kao istaknuti partijski teoretičar. U 1903. imao je ključnu ulogu u podeli Ruske socijaldemokratske partije, predvodeći boljševičku frakciju protiv menjševika Julijusa Martova. Na kratko se vratio u Rusiju tokom revolucije 1905. Podsticao je nasilnu pobunu i kasnije je vodio kampanju da se Prvi svetski rat preobrazi u evropsku proletersku revoluciju. Nakon što je Februarskom revolucijom zbačen car Nikolaj II, Lenjin se vratio u Rusiju.[2] Lenjin je igrao važnu ulogu u vođenju Oktobarskoj revoluciji 1917, koja je vodila do zbacivanja Privremene vlade i osnivanja Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike, prve socijalističke države na svetu. Odmah nakon toga, nova vlada pod Lenjinovim vođstvom je krenula da uvodi socijalističke reforme, među kojima je prenos plemićkih i krunskih zemalja na radničke sovjete. Podržavao je svetsku revoluciju i trenutni mir sa Centralnim silama, pristavši na teški Brest-litovski mir kojim je predao Nemačkoj značajne delove bivše Ruske Imperije. Mir je poništen nakon što su Saveznici pobedili u ratu. Lenjin je 1921. predložio Novu ekonomsku politiku, kojim je započeta industrijalizacija i obnova nakon građanskog rata. RSFSR je 1922. ujedinila sa bivšim teritorijama Ruske Imperije u Sovjetski Savez, a Lenjin je izabran za njegovog vođu. Njegovo porodično prezime je Uljanov, a publicistički i revolucionarni pseudonim mu je Lenjin (u početku Volgin, Nikolaj Lenjin, kasnije V. I. Lenjin) po sibirskoj reci Leni. Lenjin potiče iz ugledne porodice — otac Ilja Nikolajevič je bio upravnik školskog odbora u Simbirsku, nosilac Reda Stanislava prve klase i plemić (sa dobijenim pravom nasleđa) četvrtog od četrnaest redova ruskog plemstva. Majka Marija Aleksandrovna Blank je bila obrazovana žena, kći lekara. Njen otac je bio jevrejskog porekla, ali se preobratio u hrišćanstvo. Lenjin je imao je dva brata i tri sestre, i svi su, osim jedne sestre, postali profesionalni revolucionari. Lenjinov otac je umro 1886. godine, a stariji brat Aleksandar, kome je dečji san bio da postane komunistički vođa, je obešen 1887. zbog učestvovanja u neuspešnom pokušaju atentata na cara Aleksandra III. Porodica Uljanov je napustila mesto prebivališta i preselila se u Kazanj, gde je Lenjin iste godine upisao studije prava na Kazanjskom univerzitetu. Nakon učestvovanja u studentskim demonstracijama (premda je istraga pokazala da su njegova uloga i značaj u organizaciji i toku demonstracija nepostojeći), izbačen je sa univerziteta (što su vlasti eksplicitno obrazložile činjenicom da se radi o bratu pogubljenog Uljanova) i proteran u selo Kokuškino, gde je proveo oko godinu dana. Školovanje revolucionara Lenjin u decembru 1895. godine Godine 1889, porodica Uljanov se preselila u Samaru, gde je Vladimir proveo oko četiri godine. U proleće 1890. dobio je dozvolu za privatno polaganje prava na Sanktpeterburškom univerzitetu, a već u jesen 1891. diplomirao je kao najbolji student. U jesen 1893. nastanio se u Sankt Peterburgu, gde je 1895. učestvovao u ujedinjavanju sanktpeterburških marksista u jedinstvenu organizaciju — Savez borbe za oslobađanje radničke klase. Organizacija je bila razbijena krajem 1895. godine, a uhapšeni Lenjin je proveo godinu dana u zatvoru, a potom je osuđen na trogodišnje progonstvo u sibirsko selo Šušenskoje u Minusinskom okrugu. Tada je napisao poznatu studiju Razvoj kapitalizma u Rusiji, u kojoj je pokušao da dokaže da kapitalizam ubrzano uništava seosku opštinu i stvara seoski proletarijat, koji može postati saveznik malobrojnog industrijskog radništva u Rusiji. Emigracija i ruski radnički pokret Iz zatvora je pušten januara 1900. godine, nakon čega je ubrzo emigrirao u Švajcarsku. Tamo je, zajedno sa Georgijem Plehanovom i Julijem Martovom, izdavao nedeljnik Iskra. Osnivače ruske socijaldemokratije, marksističke ortodokse Georgija Plehanova i Pavela Akselroda, Lenjin je sreo još 1895. u Ženevi. U to vreme je bila aktuelna borba s revizionizmom Eduarda Bernštajna, nemačkog socijaldemokrate i izvršioca Engelsove poruke, koji je savetovao socijalistima orijentaciju na sindikalnu borbu i poboljšanje opštih životnih uslova radničke klase kroz postepene društvene reforme i stvaranje širokog saveza radničke klase s građanskom liberalnom demokratijom. Svi vodeći predstavnici tadašnje socijaldemokratije, koja je Marksovu kritiku političke ekonomije, kao i opštu društveno-istorijsku filozofiju, smatrala teorijskim temeljem svog delovanja (Roza Luksemburg, Georgij Plehanov, Antonio Labriola, Avgust Bebel, Klara Cetkin...) okomili su se na Bernštajnovu revizionističku tezu koja je postala izvor buduće umerene zapadnoevropske socijaldemokratije koja se odmakla od Marksove teorije. Prema dostupnim podacima, iako se Lenjin slagao s njima u glavnim teorijskim i strateškim pitanjima, preko volje je prihvatio zacrtanu strategiju saradnje sa liberalnim strankama. Iskru je uređivao zajedno sa veteranima ruskog socijaldemokratskog pokreta (Georgij Plehanov, Pavel Akselrod, Vera Zasulič) i mlađim kolegama, od kojih je najznačajniji bio Julij Martov, budući vođa menjševika i, po mišljenju mnogih, jedini prijatelj koga je Lenjin ikada imao. Novine su krijumčarene u zemlju, ali njihov uticaj nije bio veliki. Oblikovanje Lenjinovih teorija Među marksistima su dugo trajali sporovi o prirodi lenjinizma. Prema sovjetskoj službenoj doktrini, to je bio marksizam par excellence. Lenjinovi protivnici su, pak, naglašavali rusku tradiciju — prema tim stavovima je Lenjin u ruhu marksizma oživeo rusku voluntarističko-terorističku tradiciju epitomiziranu u Petru Tkačevu. Uzmu li se Marksovi tekstovi, dela najistaknutijih marksističkih ortodoksa iz doba Druge Internacionale i sporovi između Lenjina i ideoloških protivnika, vidno je sledeće: Lenjinova verzija marksizma dobrim je delom utemeljena u Marksovoj misli i (ako ne u celosti, sasvim sigurno u delovima) čini jednu od legitimnih varijanti marksizma. Ona nije jedina ni jedino nužna. „Kreativna“ je u velikoj meri, i to ponajviše u tačkama u kojima se revolucionarni aktivista Lenjinovog kova nije mogao zadovoljiti opštom i u detaljima nedovoljno preciziranom obradom praktičnih pitanja u delu osnivača. Budući da Marksovi tekstovi ne daju odgovore na mnoga konkretna pitanja revolucionarne borbe, Lenjin je inovirao doktrinu uzimajući elemente iz ruske predmarksističke revolucionarne tradicije. Međutim, nije time prihvatio nijednu glavnu ideju Herzena, Černjiševskog, Nječajeva, Mihajlovskog ili Bakunjina: domorodna ruska buntovnička tradicija upregnuta je u marksizam u kojem nije bilo idealizacije seljaštva, želje da se sačuva patrijarhalna seoska opština, izvedu društvene promene preko akata individualnog terora ili „preskoči“ kapitalizam (za koji je sam Lenjin ionako tvrdio da je već uvukao Rusku Imperiju u svoj društveno-ekonomski sistem). Većina istoričara marksizma (Leszek Kolakovski, Džon Plamenac, Robert Taker) se slaže u tvrdnji da je Lenjin u razdoblju od 1901. do 1903. oblikovao sopstvenu verziju marksizma, koja se u trima tačkama razlikuje od glavne teorijske struje u doba Druge internacionale i koja se pokazala izuzetno uspešnom u borbi za vlast. Prvi značajniji otklon od standardne marksističke teorije onoga doba je Lenjinova teorija partije. U knjizi Šta da se radi? (rus. Что делат, 1902) Lenjin je napao doktrinu „ekonomizma“ — rusku varijantu britanskog sindikalizma koja je radnički pokret poistovetila sa pokretom radnika. Takva formulacija nije ostavljala prostora za avangardnu ulogu partije (komunističke — tada se još zvala socijaldemokratska), niti za svesno preoblikovanje društva prema revolucionarnom obrascu Marksove i Engelsove teorije. Lenjin je dobro uočio da radnička klasa ne haje za grandiozne ideje socijalističkih vizionara, nego je orijentisana pre svega na poboljšanje životnih uslova. Ili, po frazeologiji onoga vremena: „radnička klasa može proizvoditi samo buržoasku svest“. Sam je Lenjin u više navrata tako ustrojenu avangardu partijskih aktivista uporedio sa isusovcima („Mi smo mladoturci komunističke revolucije s nečim jezuitskim u sebi...“), najagilnijim redom katoličkog prozelitizma. Istorijske okolnosti koje su dovele do tih formulacija su: na 2. kongresu Partije 1903. došlo je do raskola na radikalnu levicu ili boljševike, i na demokratskiji orijentisanu srednju struju ili menjševike. Glavna tačka spora je bila upravo uloga Partije i njen uticaj. Dok su menjševici željeli masovniju, demokratsku, ideološki heterogeniju i šire zasnovanu socijaldemokratsku stranku, nalik već postojećima u zapadnoj Evropi — Lenjin je zamislio socijalističku partiju kao organizaciju profesionalnih revolucionara: ideološki monolitnog posednika „ispravne“ doktrine i teorijske svesti. Po njemu, budući da je vlasnik i nosilac autentične proleterske svesti, partija je faktički nezavisna u raspoloženju i idejnim previranjima u stvarnom proletarijatu. Tako zasnovana partija je, po Lenjinovom mišljenju, najbolji i adekvatni tumač autentičnih interesa proletarijata — šta god empirijski proletarijat o tome mislio. Štaviše: lenjinistička partija ne samo da „ispravno“ tumači prave interese proletarijata, nego ih, takoreći, stvara i implantira u konfliktnu društvenu stvarnost. Lenjin kao filozof Među duhovnim strujanjima na prelazu iz 19. u 20. vek, a koja su izazvala odjek u ruskoj — najviše boljševičkoj — sredini, važan je bio empriokriticizam austrijskih filozofa i fizičara Riharda Avenariusa i, u nešto modifikovanom obliku, Ernesta Maha. Dok je ovaj drugi važniji u istoriji nauke kao teorijski uticaj na Alberta Ajnštajna i neke druge fizičare, Avenarius je snažnije (i kratkotrajnije) obeležio rusku duhovnu kulturu na početku 20. veka. Osnovni pogled na svet obojice filozofa bio je scijentizam, radikalni antimetafizički stav i odbojnost prema tada snažnom neokantizmu koji se koncentrisao oko analize međuigre odnosa pojmova ljudskog iskustva kao skupa psihičkih sadržaja i „stvarnog“ supstrata empirijske stvarnosti. Empiriokriticizam je odbacivao taj polaritet kao pseudoproblem. Međutim, zbog više činilaca, među kojima su nezanemarljivi bili protivrečnosti i dvosmislenosti u formulacijama osnivača empiriokriticizma, u ruskoj verziji empiriokriticizam je poprimio neobične oblike. Njegovi glavni protagonisti su bili Aleksandar Bogdanov i Anatolij Lunačarski, obojica istaknuti boljševički funkcioneri. Bogdanov (koji je bio jedan od nekolicine najvažnijih boljševika) je između 1904. i 1906. objavio veoma opsežnu knjigu Empiriomonizam, dok je Lunačarski 1908. učestvovao u projektu „bogograditeljstva“ — esencijalno radikalno humanističkog pokreta s primesama ničeanstva. U ruskoj emigraciji, osuđenoj na političku paralizu posle poraza revolucije 1905, došlo je do raznih eklektičkih ideoloških strujanja i bujanja spisateljske delatnosti koja je nameravala da upotpuni filozofsku stranu marksizma — zapravo, poznate tekstove Fridriha Engelsa — tada popularnim i trendovskim misaonim pokretima i idejama. Lenjin je žestoko reagovao na takve pokušaje, a rezultat je bila njegova knjiga Materijalizam i empiriokriticizam 1909. godine. On, koji nije imao pravih interesa ni vremena za filozofska pitanja, prihvatio se čitanja stručne literature i pisanja polemičke knjige uglavnom iz dva razloga: glavni trend boljševičke ideologije je bila rastuća idejna uniformnost koja nije dopuštala nikakvo koketiranje s religijom niti provokativnim, potencijalno skliskim spekulacijama; međutim, još je važnije bilo poimanje marksizma kao sveobuhvatnog i samodovoljnog pogleda na svet, kome na društvenim, filozofskim, ekonomskim i političkim poljima nisu potrebne nikakve dopune ni „usavršavanja“. Lenjin je napao ruske empiriokritičare i njihove nemačko-austrijske prethodnike kao protagoniste opskurantizma i ideološke kolaboracioniste s buržoazijom; postavio je princip „partijnosti u filozofiji“ (tj., tražio je monolitnost u pogledu na svet i tvrdio da su filozofska propitivanja znak idejno-političke nepouzdanosti i kompromiserstva); podelio je celu zapadnu filozofiju na materijalizam i idealizam — materijaliste je proglasio društveno naprednima, a idealiste nazadnima. Uz to je išlo mnoštvo drugih pojednostavljenja, pokazatelja piščeve nezainteresiranosti za filozofsku problematiku kao takvu. Materijalizam i empiriokriticizam je, sudeći po eminentno stručnim kriterijumima, bezvredno amatersko delo.[traži se izvor] Međutim, ono je u istoriji ne samo filozofije, nego duhovne kulture uopšte, veoma važan tekst. U sovjetskoj državi je ta knjiga imala kanonski status konačnog filozofskoga izraza u istoriji, s daleko zlokobnijim naslednikom u legendarnom Kratkom kursu SKP-B (kolektivnom delu nastalom pod Staljinovim nadzorom). Sam Lenjin nije mario za sudbinu svog filozofskog obračuna: budući da je empiriokriticizam nestao još pre početka Prvog svetskoga rata, Bogdanov napustio politiku, a Lunačarski se vratio u okrilje ortodoksije — za Lenjina je cela zavrzlama, čim više nije imala političke reperkusije, prestala da bude interesantna. Doduše, tokom 1914—1915, u razdoblju smanjenog političkog manevarskog prostora, Lenjin se prihvatio čitanja Hegela i zapisivao marginalije uz njegovu Logiku. Te zabeleške su kasnije objavljene pod naslovom Filozofske sveske. U Sveskama se ne radi o razrađenoj filozofskoj doktrini, već je u nizu intrigantnih aforističkih zapažanja i komentara Lenjin revidirao veliki deo svojih grubih i pojednostavljenih stavova iz prethodnog razdoblja; to delimično svedoči i o svojevrsnoj fascinaciji hegelovskom dijalektikom. Međutim, iako je u Sovjetskom Savezu ta knjiga imala izvesnu ulogu u razdoblju posle Lenjinove smrti, nije mogla da poništi razorni uticaj Materijalizma i empiriokriticizma koji je dobio status sume filozofije.

PS3 Call Of Duty - Black Ops 3 Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 06.11.2015. High-tech bojištima 2065 godine dominiraju kibernetski implanti, ali tvoje najjače oružje je i dalje vojnik pored tebe. CoD BO3 je explozivan shooter koji savšeno čuva split-second, hair-trigger pucnjavu svojih predhodnika. Novina ovog nastavka je da je svaki aspekat igre - od tehno kampanje do Zombie moda podešen upravo za co-op igru. Lepo je imati fensi nišan ili dodatak na pušci, ali na kraju krajeva, tvoj saborac je taj koji će te izvući iz vatre. Timski Black Ops 3 je jedna od najzanimljivijih i najboljih pucačina. Postaraj se da ti neko uvek čuva ledja! Activision je uspostavio odličnu dinamiku za razvoj Call of Duty igara, naslova iz njihove udarne franšize. Tri tima se smenjuju svake godine sa svojim CoD naslovom, pa je tako sada došao red na Treyarch, koji je na novom naslovu iz Black Ops franšize koja je njima pripala, vredno radio poslednje tri godine. I dok su prethodna dva CoD-a, Ghosts i Advanced Warfare, bila na papiru pokušaj inovacija a u praksi dva prilično standardna godišnja CoD-a (uz izuzetak kampanje iz Advanced Warfare) Black Ops III se drži proverene formule. Treyarch je odradio upravo ono što se od njih i očekivalo, a to je ovoga puta čini nam se i bila dobra odluka. Black Ops III se prema očekivanjima može posmatrati kao tri zasebne celine – single player kampanja (koja ovoga puta i ne mora biti baš skroz single), zombie mod i naravno multiplayer. Svaki od njih, iako suštinski sličan prethodnicima, ima ponešto novo vredno pažnje. Pa krenimo redom. Sinleplayer kampanja Call of Duty igrama nikada nije bila najjači adut. Međutim svedoci smo da Activision i CoD developeri očigledno sve više i više pažnje posvećuju ovom aspektu, sa rezultatima koji vrlo variraju. Ovoga puta je pred nama kampanja sačinjena od 11 misija. Po prvi put za CoD serijal na početku ste u prilici da birate muškog ili ženskog lika koga ćete voditi u kampanji. Ono što je još veća novina – kampanju ovoga puta možete igrati zajedno sa još 3 igrača. Prilično dobar dodatak, bez obzira na to što prisustvo dodatnih igrača koje kontrolišu ljudi u kampanji, neke njene delove učine značajno lakšim nego kada igrate solo. Vaši saborci su inače jednostavno pridodati gameplay sekcijama i neće imati nikakav uticaj na priču, što iako smo već puno puta videli u drugim igrama, i dalje nam je u pojedinim momentima vrlo smešno. Kada je u pitanju sama priča, igra je smeštena 40 godina nakon dešavanja iz Black Ops II, u 2065-u. Zemlja je u budućnosti, po Black Ops predviđanjima, prilično problematično mesto, pa očekujte standardno klišeiziranu priču prepunu teških odluka koje super vojnici donese u trenutku, robota, zlih AI-a, ljudske rase pred velikim odlukama i sličnim stvarima. Priča definitivno nije nešto što ćete upamtiti, ali verujemo da to niste ni očekivali. Sa druge strane, pošto je igra smeštena u budućnost, sada su tu i za video igre već standardne gameplay mogućnosti koje vam daju priliku da trčite po zidovima, koristite jetpack, omogućuju supermoći koje vam pruža telo koje je polu mašina i slično. Ovi moderni elementi su lepo osvežili gameplay, pa je prolaz kroz kampanju sada znatno prijatnije iskustvo, iako se osnovna struktura i dalje može definisati i kao – ti si ovde na tački A, idi do tačke B, usput eliminiši sve što puca na tebe. Vremenom sekcije kampanje počinju i previše da liče jedne na drugu, a varijetet neprijatelja definitivno nije nešto čime igra može da se pohvali (naročito iritantno deluju generički roboti koje dok pogađate, imate osećaj kao da samo pucate u blago pokretne hitbox-ove koji vam ne daju nikakav feedback). Zombie co-op mod se ovoga puta odvija u 40-im godinama prošlog veka. Tu su četiri prilično raznovrsan lika kojima glasove pozajmljuju poznati glumci (Jeff Goldblum, Heather Graham, Neal McDonough i Ron Perlman). Postavka je standardna, na vama je da se odbranite od talasa zombie neprijatelja a sam mod ume da bude i prilično težak u zavisnosti kako sarađujete kao tim. Kao svojevrsni cross između zombie moda i kampanje bi istakli i Nightmare mode koji se otvara kada jednom pređete kampanju i u okviru koga su zombiji ubačeni na lokalitete iz standardne kampanje. Bilo kako bilo, u svakom slučaju vam neće ponestati na koga da pucate u novom CoD-u, a kampanja i Zombie mod iako vremenom postanu repetativni, mogu da budu zabava za par gameplay sesija od po par sati. Multiplayer je uvek suštinski element jedne Call of Duty igre. Tako je i ovoga puta, a Treyarch je dovoljno začinio poznatu formulu da ona ovoga puta deluje svežije nego proteklih par godina. Najznačajnija promena koju ćete odmah primetiti je to da sada na raspolaganju imate 9 specijalnih klasa vojnika od kojih svaki nosi svoje unikatne mogućnosti. Ono što vam svaki od njih omogućuje je da pored standardnog izbora oružja, izaberete i posebnu mogućnost koju nosi ta klasa ili posebno oružje. Morate izabrati jedno od ova dva, a čitav sistem u multiplayer donosi potpuno novu dinamiku, pa nikada nećete biti sto posto sigurni šta možete očekivati od vaših protivnika. Velika agilnost pri kretanju je takođe vrlo značajan dodatak koji u mnogome menja način na koji se odigravaju multiplayer partije. Boost koji možete koristiti pri skakanju ili mogućnost trčanja po zidovima, iako ne predstavljaju ništa što već nismo videli u drugim shooterima, sada i u CoD donose potpuno novi nivo taktiziranja i veštine. Igrači koji u CoD multiplayeru godišnje provedu po stotinu i više sati će čini nam se u Black Ops III imati više materijala nego ikada da se iznova i iznova vraćaju online napucavanju. Sama činjenica da ovoga puta na raspolaganju imate devet unikatnih klasa, svaka sa svojim prednostima i manama i mogućnošću levelovanja, dovoljna je da prilično dugo drži pažnju onima koji od igre hoće da izvuku što više sati gameplaya. Call of Duty Black Ops III je upravo ono što bi i očekivali od nove CoD igre. Glavni noviteti bi mogli da se pripišu gameplay mogućnostima koje sa sobom nosi setting igre u budućnosti. Međutim ono što je jako važno je to da iako ne previše (zapravo ni malo) inovativna, igra u okviru onoga što nudi daje vrlo ispeglano CoD iskustvo koje je ovaj serijal i učinilo najvećim u industriji zabave sve ukupno. Verujemo da je ovo i bio cilj developerima, ne izmišljati toplu vodu, već ono što je proslavilo serijal, odraditi na što bolji način. Rekli bismo da su ove godine u tome i uspeli. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PC Call Of Duty - Black Ops 3 Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 06.11.2015. High-tech bojištima 2065 godine dominiraju kibernetski implanti, ali tvoje najjače oružje je i dalje vojnik pored tebe. CoD BO3 je explozivan shooter koji savšeno čuva split-second, hair-trigger pucnjavu svojih predhodnika. Novina ovog nastavka je da je svaki aspekat igre - od tehno kampanje do Zombie moda podešen upravo za co-op igru. Lepo je imati fensi nišan ili dodatak na pušci, ali na kraju krajeva, tvoj saborac je taj koji će te izvući iz vatre. Timski Black Ops 3 je jedna od najzanimljivijih i najboljih pucačina. Postaraj se da ti neko uvek čuva ledja! Activision je uspostavio odličnu dinamiku za razvoj Call of Duty igara, naslova iz njihove udarne franšize. Tri tima se smenjuju svake godine sa svojim CoD naslovom, pa je tako sada došao red na Treyarch, koji je na novom naslovu iz Black Ops franšize koja je njima pripala, vredno radio poslednje tri godine. I dok su prethodna dva CoD-a, Ghosts i Advanced Warfare, bila na papiru pokušaj inovacija a u praksi dva prilično standardna godišnja CoD-a (uz izuzetak kampanje iz Advanced Warfare) Black Ops III se drži proverene formule. Treyarch je odradio upravo ono što se od njih i očekivalo, a to je ovoga puta čini nam se i bila dobra odluka. Black Ops III se prema očekivanjima može posmatrati kao tri zasebne celine – single player kampanja (koja ovoga puta i ne mora biti baš skroz single), zombie mod i naravno multiplayer. Svaki od njih, iako suštinski sličan prethodnicima, ima ponešto novo vredno pažnje. Pa krenimo redom. Sinleplayer kampanja Call of Duty igrama nikada nije bila najjači adut. Međutim svedoci smo da Activision i CoD developeri očigledno sve više i više pažnje posvećuju ovom aspektu, sa rezultatima koji vrlo variraju. Ovoga puta je pred nama kampanja sačinjena od 11 misija. Po prvi put za CoD serijal na početku ste u prilici da birate muškog ili ženskog lika koga ćete voditi u kampanji. Ono što je još veća novina – kampanju ovoga puta možete igrati zajedno sa još 3 igrača. Prilično dobar dodatak, bez obzira na to što prisustvo dodatnih igrača koje kontrolišu ljudi u kampanji, neke njene delove učine značajno lakšim nego kada igrate solo. Vaši saborci su inače jednostavno pridodati gameplay sekcijama i neće imati nikakav uticaj na priču, što iako smo već puno puta videli u drugim igrama, i dalje nam je u pojedinim momentima vrlo smešno. Kada je u pitanju sama priča, igra je smeštena 40 godina nakon dešavanja iz Black Ops II, u 2065-u. Zemlja je u budućnosti, po Black Ops predviđanjima, prilično problematično mesto, pa očekujte standardno klišeiziranu priču prepunu teških odluka koje super vojnici donese u trenutku, robota, zlih AI-a, ljudske rase pred velikim odlukama i sličnim stvarima. Priča definitivno nije nešto što ćete upamtiti, ali verujemo da to niste ni očekivali. Sa druge strane, pošto je igra smeštena u budućnost, sada su tu i za video igre već standardne gameplay mogućnosti koje vam daju priliku da trčite po zidovima, koristite jetpack, omogućuju supermoći koje vam pruža telo koje je polu mašina i slično. Ovi moderni elementi su lepo osvežili gameplay, pa je prolaz kroz kampanju sada znatno prijatnije iskustvo, iako se osnovna struktura i dalje može definisati i kao – ti si ovde na tački A, idi do tačke B, usput eliminiši sve što puca na tebe. Vremenom sekcije kampanje počinju i previše da liče jedne na drugu, a varijetet neprijatelja definitivno nije nešto čime igra može da se pohvali (naročito iritantno deluju generički roboti koje dok pogađate, imate osećaj kao da samo pucate u blago pokretne hitbox-ove koji vam ne daju nikakav feedback). Zombie co-op mod se ovoga puta odvija u 40-im godinama prošlog veka. Tu su četiri prilično raznovrsan lika kojima glasove pozajmljuju poznati glumci (Jeff Goldblum, Heather Graham, Neal McDonough i Ron Perlman). Postavka je standardna, na vama je da se odbranite od talasa zombie neprijatelja a sam mod ume da bude i prilično težak u zavisnosti kako sarađujete kao tim. Kao svojevrsni cross između zombie moda i kampanje bi istakli i Nightmare mode koji se otvara kada jednom pređete kampanju i u okviru koga su zombiji ubačeni na lokalitete iz standardne kampanje. Bilo kako bilo, u svakom slučaju vam neće ponestati na koga da pucate u novom CoD-u, a kampanja i Zombie mod iako vremenom postanu repetativni, mogu da budu zabava za par gameplay sesija od po par sati. Multiplayer je uvek suštinski element jedne Call of Duty igre. Tako je i ovoga puta, a Treyarch je dovoljno začinio poznatu formulu da ona ovoga puta deluje svežije nego proteklih par godina. Najznačajnija promena koju ćete odmah primetiti je to da sada na raspolaganju imate 9 specijalnih klasa vojnika od kojih svaki nosi svoje unikatne mogućnosti. Ono što vam svaki od njih omogućuje je da pored standardnog izbora oružja, izaberete i posebnu mogućnost koju nosi ta klasa ili posebno oružje. Morate izabrati jedno od ova dva, a čitav sistem u multiplayer donosi potpuno novu dinamiku, pa nikada nećete biti sto posto sigurni šta možete očekivati od vaših protivnika. Velika agilnost pri kretanju je takođe vrlo značajan dodatak koji u mnogome menja način na koji se odigravaju multiplayer partije. Boost koji možete koristiti pri skakanju ili mogućnost trčanja po zidovima, iako ne predstavljaju ništa što već nismo videli u drugim shooterima, sada i u CoD donose potpuno novi nivo taktiziranja i veštine. Igrači koji u CoD multiplayeru godišnje provedu po stotinu i više sati će čini nam se u Black Ops III imati više materijala nego ikada da se iznova i iznova vraćaju online napucavanju. Sama činjenica da ovoga puta na raspolaganju imate devet unikatnih klasa, svaka sa svojim prednostima i manama i mogućnošću levelovanja, dovoljna je da prilično dugo drži pažnju onima koji od igre hoće da izvuku što više sati gameplaya. Call of Duty Black Ops III je upravo ono što bi i očekivali od nove CoD igre. Glavni noviteti bi mogli da se pripišu gameplay mogućnostima koje sa sobom nosi setting igre u budućnosti. Međutim ono što je jako važno je to da iako ne previše (zapravo ni malo) inovativna, igra u okviru onoga što nudi daje vrlo ispeglano CoD iskustvo koje je ovaj serijal i učinilo najvećim u industriji zabave sve ukupno. Verujemo da je ovo i bio cilj developerima, ne izmišljati toplu vodu, već ono što je proslavilo serijal, odraditi na što bolji način. Rekli bismo da su ove godine u tome i uspeli. Hardverska zahtevnost: - OS: Windows 7 64-Bit / Windows 8 64-Bit / Windows 8.1 64-Bit - Processor: Intel® Core™ i3-530 @ 2.93 GHz / AMD Phenom™ II X4 810 @ 2.60 GHz - Memory: 6 GB RAM - Graphics: NVIDIA® GeForce® GTX 470 @ 1GB / ATI® Radeon™ HD 6970 @ 1GB - DirectX: Version 11 - Mreža: Broadband Internet connection - Zvučna karta: DirectX kompatibilna Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PS3 Tom Clancy's - Hawx ProizvoÄ‘ač: Ubi Soft Datum izlaska: 01.01.2000. Tom Klensi je Danijela Stil za muškarce i sa tom činjenicom mora se pomiriti svaki tehno triler fan, oprostivši sebi infantilnu fascinaciju delima čija se umetnička forma ne razlikuje mnogo od ljubavnih vikend romana. Advanced pulp štivo, tačnije njegovi elementi pogodni za interaktivnu obradu odavno su prerasli romanesknu kategoriju, uzrastajući u formu kojoj je konkurencija daleko slabija od one u književnosti. Igre sa potpisom Toma Klensija, zapravo trast fonda koji rentira ime i prezime pisca izdavačima/developerima od kojih očekuje izvestan nivo virtuelne translacije duha Klensijevih dela u igračku formu (tj. Ubisoftu), u najvećem broju slučajeva zauzimaju „počasnije” mesto u odnosu na Klensijeve romane u poreÄ‘enju sa konkurencijom. Simply put, gotovo svaki TK igrački naslov se u zamišljenoj krivoj univerzalne vrednosti kotira bolje od pozicije TK romana u poreÄ‘enju sa delima, recimo, ser Artura Konana Dojla. High Altitude Warfare eXperimental (HAWX), hiperbudžetna avio-pucačina sa mikroskopskim elementima simulacije se tako u očima svakog amaterskog arbiter elegantoruma kotira bolje od naslova nalik Ace Combatu i sličnim pewpew avio-šuterima. Prva decenija XXI veka, zlohudnog doba koje je donelo kliničku smrt pravih hard-core borbenih letačkih simulatora, predstavlja sezonu uvenuća i za njenu akcionu siročad, tako da HAWX treba shvatiti kao retku biljčicu, dete sa specijalnim potrebama koje zahteva specijalan tretman i koga ne treba suviše kuditi i oštro mu suditi. Iako je forma igre znatno drugačija od spec-ops fazona koji je trejdmark Tom Clancy’s igara, zaplet baziran na globalnoj pretnji svetskom miru i sigurnosti tipično je Klensijevski. Smešten u vremenski okvir nakon dešavanja obraÄ‘enih u Ghost Recon: Advanced Warfighteru a pre Poslednjeg rata, HAWX je topganolika priča o Dejvidu Krenšou, USAF pilotu, koji je zajedno za ostatkom svoje rasformirane eskadrile prihvatio ponudu kompanije Artemis Global Security, nadnacionalnog sigurnosnog kontraktora i privatne vojne sile, koju rentiraju države sa problemom agresivnih komšija. Pola decenije vrednog plaćeničkog rada pada u vodu kada Dejvid i ekipa budu suočeni sa dilemom: ostati na strani Artemisa ili pružiti pomoć US mornarici napadnutoj od strane snaga sopstvenog poslodavca? Mladi američki sokolovi biraju, naravno, ispravnu opciju, postajući tako ključan faktor u odbrani američke teritorije od invazionih snaga agresivne megakompanije. Ok, kakvo je to mumlanje u publici? Da, 2020. godine SAD sigurno neće oslabiti toliko da pola teritorije osvoji naoružano preduzeće, ali šta smo malopre rekli o specijalnom detetu i blagom kriterijumu? Na sreću, samoj igri, njenim audio-vizuelnim elementima, brzini akcije i hipereksplozivnosti sadržaja ne treba nikakva kritička antiflame poštapalica. Prvi elemenat fascinacije, što možete zaključiti iz priloženih slika, svakako leži u fantastičnoj grafici modelovanoj uz pomoć satelitskih snimaka visoke rezolucije. Iako na malim visinama ne deluju impresivno kao sa visine od 10.000 stopa, tereni igre su svakako nešto najbolje što smo ikada videli u igri koja uključuje i avione i naoružanje. Sami modeli vaših vazduhoplova, efekti upotrebe oružja i eksplozija takoÄ‘e nisu za bacanje, a to verovatno važi i za protivnika, koga ćete u toku igre uglavnom sretati u formi nišanskih markera na HUD-u i tačkica na radaru. Elemente realne avionike i verodostojne efekte naoružanja ne vredi, naravno, tražiti u igri ovog tipa: HAWX je naslov u kom ćete tokom prosečne misije uništiti više borbene tehnike nego što je ima u arsenalima mnogih modernih država, ispalivši stotine samonavoÄ‘enih raketa u suludom mayhemu koji donosi više žrtava od najljuće pucačine u prvom licu. Začudo, sami modeli aviona, kojih ima nekoliko tuceta, potpuno su realni (njihove letne performanse naravno nisu). Aktuelni modeli modernih lovaca i lovaca bombardera, koji uključuju legende nalik na Mig-21, Mig-29, Su-27, F-14, F-15, F-16 i Mirage 2000 predstavljaju ergelu čije bogatstvo grla i pasmine nije uporedivo ni sa jednom avio-igrom, bilo da se radi o simulaciji ili o arkadi. Dva nestandardna hardverska elementa, veoma poželjna za puni doživljaj igre, jesu džojstik (ne gamepad) i mikrofon, uz čiju pomoć možete izdavati verbalne komande wingmanu, menjati mod radara, birati oružje, ispaljivati mamce i raditi sve ono što bi vas inače teralo da skidate ruke s pilotske palice. Sa generalne hardverske strane, igra uopšte nije toliko zahtevna koliko dobro izgleda: mašine koje se danas prodaju za cca 300 evra pružaju sasvim dovoljno konjske snage za teranje HAWX-a u visokoj rezoluciji i sa respektabilnim nivoom detalja.

Nova, nekorišćena Roman Jakobson, K. Pomorska - RAZGOVORI Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 1998. god. Broširan povez, 19,5 cm. 228 str. Roman Osipovič Jakobson Roman Osipovič Jakobson (rus. Roman Osipovič Яkobson; Moskva, 23. oktobar 1896 — Boston, 18. jul 1982) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Život i rad Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doselјenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije. Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlјu i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijatelјuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavlјanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispolјava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Nјujorku, gde takođe nastavlјa druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Nјegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošilјalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavlјena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uklјučena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Nјegove zasluge u lingvistici su postojale i na polјu morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu. Bibliografija R. Jakobson “Remarques sur l`evolution phonologique du russe compare a celle des autres langues slaves”. Prague, 1929 R. Jakobson “ Child Language, Aphasia and Phonological Universals, 1941 R. Jakobson “Style in Language, ed. Thomas Sebeok, 1960 R. Jakobson “Selected Writings, ed. Stephen Rudy, The Hague, Paris, Mouton in 6 volumes: 1.Phonological Studies, 1971 2. Word and Language, 1971 3. The Poetry of Grammar and the Grammar of Poetry, 1980 4. Slavic Epic Studies, 1966 5. On Verse, Its Masters and Explores, 1978 6. Early Slavic Paths and Crossroads, 1985 R. Jakobson “Questions de poetiqe, 1973 R. Jakobson “Verbal Art, Verbal Sign, Verbal Time (ed. Krystyna Pomorska and Stephen Rudy), 1985 R. Jakobson “Six Lectures of Sound and Meaning, 1978 R. Jakobson “The Framework of Language, 1980 R. Jakobson “Halle M., Fundamentals of Language, 1956 R. Jakobson “Waugh L., The Sound Shape of Language, 1979 R. Jakobson “Pomorska K., Dialogues, 1983 x2

August Cesarec, 1990. Prevod Vjeran Zuppa Odlično očuvano. Redak majstor mišljenja! Plamen voštanice je poslednje delo Gastona Bašelara objavljeno za njegovog života, 1961. godine. Ovo delo proučava „obnavljanje sanjarenja sanjara u kontemplaciji usamljenog plamena“. Ali to je i esej o snazi imaginacije pred stvarima, o buđenju uma u ​​sanjarenju, sa citatima iz Strindberga, Trakla i Novalisa, i konačno o snazi misli i njegovih lutanja. Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“. – Sreten Marić Gaston Bašlar: Trenutak poetski, trenutak metafizički U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Poezija je trenutna metafizika. U kratkoj pesmi ona mora dati viziju svemira i tajnu duše, biće i predmet — istovremeno. Ako ona jednostavno ide za vremenom života, manje je od života; ona ne može biti više od života, sem ako život ne čini nepokretnim, sem ako dijalektiku radosti i muka ne živi na licu mesta. Ona je tada princip suštinske istovremenosti u kojoj i najraspršenije i najrazjedinjenije biće zadobija svoje jedinstvo. Dok su sva druga metafizička iskustva pripravljana u beskrajnim predgovorima, poezija odbija obrazloženje i načela, metode i dokaze. Ona odbacuje sumnju. Najviše, ona ima potrebu za preludijumom tišine. Najpre, udarajući po praznim rečima, ona ućutkuje prozu ili trilere koji bi u čitaočevoj duši ostavili kontinuitet ili žamor. Potom, posle praznih zvučnosti, ona stvara svoj trenutak. Pesnik razara jednostavni kontinuitet povezanog vremena, da bi izgradio složeni trenutak, da bi u tom trenutku svezao čvor brojnih istovremenosti. U svakoj pravoj pesmi mogu se tada naći elementi zaustavljenog vremena, vremena koje ne sledi meru, vremena koje ćemo zvati vertikalnim, da bismo ga razlikovali od vremena uopšte, koje protiče horizontalno, s vodom reke, s vetrom što huji. Otuda jedan paradoks koji valja iskazati jasno: dok je vreme prozodije horizontalno, vreme poezije je vertikalno. Prozodija organizuje samo uzastopne zvučnosti; ona uređuje kadence, upravlja zanosom i uzbuđenjima, često, nažalost, u nevreme. Prihvatajući posledice poetskog trenutka, prozodija omogućava da se ponovo spojimo s prozom, s razjašnjenom mišlju, doživljenim ljubavima, socijalnim životom, tekućim životom, linearnim, neprekidnim životom koji klizi. Ali, sva prozodijska pravila su samo sredstva, stara sredstva. Cilj je vertikalnost, dubina i visina; stabilizovani trenutak u kome istovremenosti, stupajuci u red, dokazuju da poetski trenutak ima metafizičku perspektivu. Poetski trenutak je, dakle, nužno kompleksan: on uzbuđuje, dokazuje — poziva i teši — on je začuđujući i blizak. Suštinski, pesnički trenutak je skladni odnos dveju suprotnosti. U strašnom času pesnika, ima uvek nešto razuma; u promišljenom odbijanju ostaje uvek malo strasti. Poređane antiteze se već dopadaju pesniku. Ali za oduševljenje, za ekstazu je potrebno da se antiteze sažimaju u dvosmislenosti. Tada izbija poetski trenutak. U najmanju ruku, poetski trenutak je svest o dvosmislenosti. Ali, on je i više, jer to je razdragana, aktivna, dinamička dvosmislenost. Poetski trenutak primorava biće da vrednuje ili obezvređuje. U poetskom trenutku biće se penje ili spušta, ne prihvatajući vreme sveta, koje bi dvosmislenost svelo na antitezu, istovremenost na uzasitopnost. Odnos antiteze i dvosmislenosti će se lako proveriti, ako se hoće dobro pristati uz pesnika koji, na svaki način, živi u istom trenutku oba člana svojih antiteza. Od tada će se lako naći pravi poetski trenuci jedne pesme u svim tačkama gde ljudsko srce može da preokrene antiteze. Govoreći više intuitivno, dobro spletena dvosmislenost pokazuje se svojim temporalnim karakterom: umesto muškog i srčanog vremena koje uzleće i lomi, umesto blagog i krotkog vremena koje žali i plače, evo jednog androginog trenutka. Pesnička tajna je androginija. II Ali, da li je to još uvek vremenski pluralizam protivrečnih događaja zatvorenih u jedan jedini trenutak? Da li je vremenska sva ta vertikalna perspektiva koja se nadnosi nad poetski trenutak? Da, jer nagomilane istovremenosti jesu uređene istovremenosti. One trenutku daju jednu dimenziju pošto mu daju unutarnji red. Elem, vreme je poredak i nije ništa drugo. I svaki poredak je vreme. I to je ono vertikalno vreme koje pesnik otkriva kada odbaci horizontalno vreme, to jest postojanje drugih, postojanje života, postojanje sveta. Evo onda tri reda uzastopnih iskustava koja moraju osloboditi biće okovano u horizonitalnom vremenu: navići se da se svoje vlastito vreme ne povezuje s vremenom drugih — razbiti društvene okvire trajanja, 2. navići se na nepovezivanje vlastitog vremena s vremenom stvari — razbite fenomenalne okvire trajanja, 3. navići se — teško navikavanje — da se ne povezuje sopstveno vreme s vremenom života — ne znati više da li srce bije, da li radost raste — razbiti životne okvire trajanja Samo onda se dostiže autosinhrona veza, u središtu samoga sebe, bez perifernog života. Odjednom se svaka plitka horizontalnost briše. Vreme više ne teče. Ono šiklja. III Da bi se zadržao ili, tačnije, ponovo našao taj stabilizovani poetski trenutak, ima pesnika koji, poput Malarmea, brutalizuju neposredno horizontalno vreme, koji remete red sintakse, zaustavljaju ili naslućuju posledice poetskog trenutka. Zamršene prozodije bacaju kamenčiće u potok da se talasi rasprskavaju u prazne slike, da bi vrtlog razbio odbleske. Čitajuci Malarmea, često se ima utisak povratnog vremena koje dolazi da okonča minule trenutke. Tada se sa zakašnjenjem žive trenuci koje bismo morali proživeti: osećaj utoliko čudniji što ne učestvuje ni u kakvom žaljenju, kajanju, ili nostalgiji. On je stvoren jednostavno od obradenog vremena koje ume, ponekad, da pošalje odjek pre glasa i odbijanja u priznanje. Drugi pesnici, srećniji, hvataju prirodno stabilizovan trenutak. Bodler vidi, kao Kinezi, čas u oku mačke, neosetljivu uru kad je strast tako potpuna da joj nije stalo do ispunjenja: »U dnu tih divnih očiju ja uvek vidim razgovetno čas, vazda isti, široki, svečani čas, veliki kao prostor, nepodeljen ni na minute ni na sekunde, nepokretan čas nije obeležen na satovima…« Za pesnike koji tako s lakoćom ostvaruju trenutak, pesma se ne odvija, ona se svezuje, tka od čvora do čvora. Njena drama se ne ostvaruje. Njeno zlo je mirni cvet. U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Podiže se vertikalno vreme. Ponekad, ono se i smračuje. Ponoć, za onog koji ume da čita Gavrana, ne otkucava više nikad horizontalmo. Ona otkucava bez duše, silazeći, silazeći… Retke su noći u kojima imam hrabrost da idem do dna, do dvanaestog otkucaja, do dvaneste rane, do dvanaeste uspomene…Tada se vraćam prostom vremenu; okivam, ponovo sebe okivam, vraćam se živima, u život. Da bi se živelo, uvek treba izdati priviđenje… Na tom vertikalnom vremenu — silazeći — ređaju se najgore muke, muke bez vremenske uzročnosti, izoštrene muke što paraju srce ni zbog čega, a da nikada ne malaksaju. Na vertikalnom vremenu — penjući se — krepi se uteha bez nade, ta čudna samohrana uteha bez zaštitnika. Ukratko, sve ono što nas otkida od uzroka i od nagrade, sve ono što poriče intimnu istoriju i samu želju, sve ono što, istovremeno, obezvređuje prošlost i budućnost, nalazi se u poetskom trenutku. Želi li se studija malog parčeta vertikalnog poetskog vremena? Neka se uzme poetski trenutak nasmešenog žala, u samom času kad noć tone u san i učvršćuje tmine, kad časovi jedva izdišu, kad je samoća već i samo sebi kajanje! Dvosmisleni polovi nasmešenog žala skoro se dodiruju. Najmanje njihanje ih zamenjuje međusobno. Nasmešeni žal je, dakle, jedna od najosetnijih dvosmislenosti osetljivog srca. On se, tako, svakako razvija u vertikalnom vremenu, pošto nijedan od dva momenta — ni smešak ni žal — nije prethodan. Ovde je osećanje povratno ili, bolje rečeno, reverzibilnost bića je sentimentalizirana: osmeh žali i žal se smeši, žal teši. Nijedno od vremena izraženih u nizu nije uzrok drugoga, što je dokaz da su loše izraženi u uzastopnom vremenu, u horizontalnom vremenu. Ali, ima, ipak, od jednog do drugog neko postojanje, postojanje koje se može osetiti samo vertikalno, s utiskom da žal jenjava, da se duša uzdiže, utvara oprašta. Tada stvarno nesreća cveta. Osetijivi metafizičar naći će tada u nasmešenom žalu formalnu lepotu nesreće. U funkciji formalne uzročnosti on će razumeti dematerijalizaciju u kojoj se prepoznaje poetski trenutak. Novi dokaz da se formalna uzročnost odvija umutar trenutka, u smeru vertikalnog vremena, dok se oficijentna uzročnost odvija u životu i stvarima, horizontalno, okupljajući trenutke različitih intenziteta. Prirodno, u perspektivi trenutka mogu se osetiti dvosmislenosti većeg dometa: »Još kao dete, osetio sam u srcu dva protivrečna osećanja: strah od života i ekstazu života« Trenuci u kojima se ta dva osećanja osećaju zajedno — zaustavljaju vreme, jer oni se osećaju zajedno povezani začaravajućim interesom za život. Ona podižu biće izvan opšteg trajanja. Takva dvosmislenost ne može se opisati u uzastopnim vremenima kao prosto svođenje računa prolaznih radosti i muka. Toliko žive i tako temeljne suprotnosti govore o neposrednoj metafizici. Od nje se živi oscilacija u samo jednom času, zanosima i padovima koji mogu biti čak i suprotnosti događajima: gađenje pred životom dolazi u nesreći. Ciklični temperameniti koji po uobičajenom trajanju, idući za mesecom, odmotavaju protivrečna stanja, predstavlaju samo parodije i osnovne dvosmislenosti. Samo produbljena psihologija trenutka moći će da nam da sheme potrebne za shvatanje suštinske pesničke drame. IV Uostalom, upadljivo je da je jedan od pesnika — koji je najsnažnije zahvatio presudne trenutke bića — pesnik korespodencija. Bodlerova Saglasnost nije, kao što se to često izlaže, prosta transpozicija koja bi dala jedan kod čulnih analogija. Ona je zbir osetljivog bića u jednom jedinom trenutku. Ali osetilne istovremenosti koje sjedinjuju mirise, boje i zvuke, samo začinju dalje i dublje istovremenosti. U ta dva jedinstva tame i svetlosti nalazi se dvojaka večnost dobra i zla. Ono što je »široko« u tami i u svetlosti, ne sme, uostalom, da nas navede na prostornu viziju. Tama i svetlost se ne pominju zbog njihove prostornosti, zbog beskonatniosti, već usled njihovog jedinstva. Tama nije prostor. Ona je pretnja večnosti. Tama i svetlost su nepomični trenuci, crni i svetli časovi, trenutak nije bio potpuniji nego u onom stihu gde se mogu spojiti istovremeno neizmernost dana i noći. Nikada se nije tako fizički dočarala dvosmislenost osećanja, maniheizam načela. Razmišljajući na taj način, dolazi se odjednom do ovog zaključka: svaka moralnost je trenutna. Kategorički imperativ moralnosti treba samo da potraje. On ne zadržava nikakav vidljivi uzrok, on ne očekuje nikakvu posledicu. Ide sasvim pravo, vertikalno, u vremenu formi i ličnosti. Pesnik je tada prirodni vodič metafizičara, koji hoće da razume sve sile trenutnih veza, zanos žrtve, ne dopuštajući da ga podeli grubi filosofski dualizam subjekta i objekta, ne dajući da ga zaustavi dualizam egoizma i dužnosti. Pesnik nadahnjuje jednu suptilniju dijalektiku. On otkriva u isti mah, u istom trenutku, uzajamnost forme i ličnosti. On dokazuje da je forma ličnost i da je ličnost forma. Poezija postaje tako trenutak formalnog uzroka, trenutak lične snage. Ona gubi onda interes za ono što razbija i rastvara, za trajanje koje rasipa odjeke. Ona traži trenutak. Ima potrebu samo za trenutkom. Ona stvara trenutak. Van trenutka postoje samo proza i šansona. U vertikalnom vremenu nepomičnog trenutka poezija nalazi svoj specifičan dinamizam. Postoji čisti dinamizam čiste poezije. To je onaj koji se razvija vertikalno u vremenu formi i ličnosti. S francuskog preveo Miodrag Radović Izvornik: Gaston Bachelard, Le droit de réver, Paris, Presses Universitaires de France, 1970, str. 224—232. Štampano u: Polja br. 297/298. godina XXIX. novembar-decembar 1983.

August Cesarec, 1990. 164 str Odlično očuvano (potpis) Redak majstor mišljenja! Plamen voštanice je poslednje delo Gastona Bašelara objavljeno za njegovog života, 1961. godine. Ovo delo proučava „obnavljanje sanjarenja sanjara u kontemplaciji usamljenog plamena“. Ali to je i esej o snazi imaginacije pred stvarima, o buđenju uma u ​​sanjarenju, sa citatima iz Strindberga, Trakla i Novalisa, i konačno o snazi misli i njegovih lutanja. Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“. – Sreten Marić Gaston Bašlar: Trenutak poetski, trenutak metafizički U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Poezija je trenutna metafizika. U kratkoj pesmi ona mora dati viziju svemira i tajnu duše, biće i predmet — istovremeno. Ako ona jednostavno ide za vremenom života, manje je od života; ona ne može biti više od života, sem ako život ne čini nepokretnim, sem ako dijalektiku radosti i muka ne živi na licu mesta. Ona je tada princip suštinske istovremenosti u kojoj i najraspršenije i najrazjedinjenije biće zadobija svoje jedinstvo. Dok su sva druga metafizička iskustva pripravljana u beskrajnim predgovorima, poezija odbija obrazloženje i načela, metode i dokaze. Ona odbacuje sumnju. Najviše, ona ima potrebu za preludijumom tišine. Najpre, udarajući po praznim rečima, ona ućutkuje prozu ili trilere koji bi u čitaočevoj duši ostavili kontinuitet ili žamor. Potom, posle praznih zvučnosti, ona stvara svoj trenutak. Pesnik razara jednostavni kontinuitet povezanog vremena, da bi izgradio složeni trenutak, da bi u tom trenutku svezao čvor brojnih istovremenosti. U svakoj pravoj pesmi mogu se tada naći elementi zaustavljenog vremena, vremena koje ne sledi meru, vremena koje ćemo zvati vertikalnim, da bismo ga razlikovali od vremena uopšte, koje protiče horizontalno, s vodom reke, s vetrom što huji. Otuda jedan paradoks koji valja iskazati jasno: dok je vreme prozodije horizontalno, vreme poezije je vertikalno. Prozodija organizuje samo uzastopne zvučnosti; ona uređuje kadence, upravlja zanosom i uzbuđenjima, često, nažalost, u nevreme. Prihvatajući posledice poetskog trenutka, prozodija omogućava da se ponovo spojimo s prozom, s razjašnjenom mišlju, doživljenim ljubavima, socijalnim životom, tekućim životom, linearnim, neprekidnim životom koji klizi. Ali, sva prozodijska pravila su samo sredstva, stara sredstva. Cilj je vertikalnost, dubina i visina; stabilizovani trenutak u kome istovremenosti, stupajuci u red, dokazuju da poetski trenutak ima metafizičku perspektivu. Poetski trenutak je, dakle, nužno kompleksan: on uzbuđuje, dokazuje — poziva i teši — on je začuđujući i blizak. Suštinski, pesnički trenutak je skladni odnos dveju suprotnosti. U strašnom času pesnika, ima uvek nešto razuma; u promišljenom odbijanju ostaje uvek malo strasti. Poređane antiteze se već dopadaju pesniku. Ali za oduševljenje, za ekstazu je potrebno da se antiteze sažimaju u dvosmislenosti. Tada izbija poetski trenutak. U najmanju ruku, poetski trenutak je svest o dvosmislenosti. Ali, on je i više, jer to je razdragana, aktivna, dinamička dvosmislenost. Poetski trenutak primorava biće da vrednuje ili obezvređuje. U poetskom trenutku biće se penje ili spušta, ne prihvatajući vreme sveta, koje bi dvosmislenost svelo na antitezu, istovremenost na uzasitopnost. Odnos antiteze i dvosmislenosti će se lako proveriti, ako se hoće dobro pristati uz pesnika koji, na svaki način, živi u istom trenutku oba člana svojih antiteza. Od tada će se lako naći pravi poetski trenuci jedne pesme u svim tačkama gde ljudsko srce može da preokrene antiteze. Govoreći više intuitivno, dobro spletena dvosmislenost pokazuje se svojim temporalnim karakterom: umesto muškog i srčanog vremena koje uzleće i lomi, umesto blagog i krotkog vremena koje žali i plače, evo jednog androginog trenutka. Pesnička tajna je androginija. II Ali, da li je to još uvek vremenski pluralizam protivrečnih događaja zatvorenih u jedan jedini trenutak? Da li je vremenska sva ta vertikalna perspektiva koja se nadnosi nad poetski trenutak? Da, jer nagomilane istovremenosti jesu uređene istovremenosti. One trenutku daju jednu dimenziju pošto mu daju unutarnji red. Elem, vreme je poredak i nije ništa drugo. I svaki poredak je vreme. I to je ono vertikalno vreme koje pesnik otkriva kada odbaci horizontalno vreme, to jest postojanje drugih, postojanje života, postojanje sveta. Evo onda tri reda uzastopnih iskustava koja moraju osloboditi biće okovano u horizonitalnom vremenu: navići se da se svoje vlastito vreme ne povezuje s vremenom drugih — razbiti društvene okvire trajanja, 2. navići se na nepovezivanje vlastitog vremena s vremenom stvari — razbite fenomenalne okvire trajanja, 3. navići se — teško navikavanje — da se ne povezuje sopstveno vreme s vremenom života — ne znati više da li srce bije, da li radost raste — razbiti životne okvire trajanja Samo onda se dostiže autosinhrona veza, u središtu samoga sebe, bez perifernog života. Odjednom se svaka plitka horizontalnost briše. Vreme više ne teče. Ono šiklja. III Da bi se zadržao ili, tačnije, ponovo našao taj stabilizovani poetski trenutak, ima pesnika koji, poput Malarmea, brutalizuju neposredno horizontalno vreme, koji remete red sintakse, zaustavljaju ili naslućuju posledice poetskog trenutka. Zamršene prozodije bacaju kamenčiće u potok da se talasi rasprskavaju u prazne slike, da bi vrtlog razbio odbleske. Čitajuci Malarmea, često se ima utisak povratnog vremena koje dolazi da okonča minule trenutke. Tada se sa zakašnjenjem žive trenuci koje bismo morali proživeti: osećaj utoliko čudniji što ne učestvuje ni u kakvom žaljenju, kajanju, ili nostalgiji. On je stvoren jednostavno od obradenog vremena koje ume, ponekad, da pošalje odjek pre glasa i odbijanja u priznanje. Drugi pesnici, srećniji, hvataju prirodno stabilizovan trenutak. Bodler vidi, kao Kinezi, čas u oku mačke, neosetljivu uru kad je strast tako potpuna da joj nije stalo do ispunjenja: »U dnu tih divnih očiju ja uvek vidim razgovetno čas, vazda isti, široki, svečani čas, veliki kao prostor, nepodeljen ni na minute ni na sekunde, nepokretan čas nije obeležen na satovima…« Za pesnike koji tako s lakoćom ostvaruju trenutak, pesma se ne odvija, ona se svezuje, tka od čvora do čvora. Njena drama se ne ostvaruje. Njeno zlo je mirni cvet. U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Podiže se vertikalno vreme. Ponekad, ono se i smračuje. Ponoć, za onog koji ume da čita Gavrana, ne otkucava više nikad horizontalmo. Ona otkucava bez duše, silazeći, silazeći… Retke su noći u kojima imam hrabrost da idem do dna, do dvanaestog otkucaja, do dvaneste rane, do dvanaeste uspomene…Tada se vraćam prostom vremenu; okivam, ponovo sebe okivam, vraćam se živima, u život. Da bi se živelo, uvek treba izdati priviđenje… Na tom vertikalnom vremenu — silazeći — ređaju se najgore muke, muke bez vremenske uzročnosti, izoštrene muke što paraju srce ni zbog čega, a da nikada ne malaksaju. Na vertikalnom vremenu — penjući se — krepi se uteha bez nade, ta čudna samohrana uteha bez zaštitnika. Ukratko, sve ono što nas otkida od uzroka i od nagrade, sve ono što poriče intimnu istoriju i samu želju, sve ono što, istovremeno, obezvređuje prošlost i budućnost, nalazi se u poetskom trenutku. Želi li se studija malog parčeta vertikalnog poetskog vremena? Neka se uzme poetski trenutak nasmešenog žala, u samom času kad noć tone u san i učvršćuje tmine, kad časovi jedva izdišu, kad je samoća već i samo sebi kajanje! Dvosmisleni polovi nasmešenog žala skoro se dodiruju. Najmanje njihanje ih zamenjuje međusobno. Nasmešeni žal je, dakle, jedna od najosetnijih dvosmislenosti osetljivog srca. On se, tako, svakako razvija u vertikalnom vremenu, pošto nijedan od dva momenta — ni smešak ni žal — nije prethodan. Ovde je osećanje povratno ili, bolje rečeno, reverzibilnost bića je sentimentalizirana: osmeh žali i žal se smeši, žal teši. Nijedno od vremena izraženih u nizu nije uzrok drugoga, što je dokaz da su loše izraženi u uzastopnom vremenu, u horizontalnom vremenu. Ali, ima, ipak, od jednog do drugog neko postojanje, postojanje koje se može osetiti samo vertikalno, s utiskom da žal jenjava, da se duša uzdiže, utvara oprašta. Tada stvarno nesreća cveta. Osetijivi metafizičar naći će tada u nasmešenom žalu formalnu lepotu nesreće. U funkciji formalne uzročnosti on će razumeti dematerijalizaciju u kojoj se prepoznaje poetski trenutak. Novi dokaz da se formalna uzročnost odvija umutar trenutka, u smeru vertikalnog vremena, dok se oficijentna uzročnost odvija u životu i stvarima, horizontalno, okupljajući trenutke različitih intenziteta. Prirodno, u perspektivi trenutka mogu se osetiti dvosmislenosti većeg dometa: »Još kao dete, osetio sam u srcu dva protivrečna osećanja: strah od života i ekstazu života« Trenuci u kojima se ta dva osećanja osećaju zajedno — zaustavljaju vreme, jer oni se osećaju zajedno povezani začaravajućim interesom za život. Ona podižu biće izvan opšteg trajanja. Takva dvosmislenost ne može se opisati u uzastopnim vremenima kao prosto svođenje računa prolaznih radosti i muka. Toliko žive i tako temeljne suprotnosti govore o neposrednoj metafizici. Od nje se živi oscilacija u samo jednom času, zanosima i padovima koji mogu biti čak i suprotnosti događajima: gađenje pred životom dolazi u nesreći. Ciklični temperameniti koji po uobičajenom trajanju, idući za mesecom, odmotavaju protivrečna stanja, predstavlaju samo parodije i osnovne dvosmislenosti. Samo produbljena psihologija trenutka moći će da nam da sheme potrebne za shvatanje suštinske pesničke drame. IV Uostalom, upadljivo je da je jedan od pesnika — koji je najsnažnije zahvatio presudne trenutke bića — pesnik korespodencija. Bodlerova Saglasnost nije, kao što se to često izlaže, prosta transpozicija koja bi dala jedan kod čulnih analogija. Ona je zbir osetljivog bića u jednom jedinom trenutku. Ali osetilne istovremenosti koje sjedinjuju mirise, boje i zvuke, samo začinju dalje i dublje istovremenosti. U ta dva jedinstva tame i svetlosti nalazi se dvojaka večnost dobra i zla. Ono što je »široko« u tami i u svetlosti, ne sme, uostalom, da nas navede na prostornu viziju. Tama i svetlost se ne pominju zbog njihove prostornosti, zbog beskonatniosti, već usled njihovog jedinstva. Tama nije prostor. Ona je pretnja večnosti. Tama i svetlost su nepomični trenuci, crni i svetli časovi, trenutak nije bio potpuniji nego u onom stihu gde se mogu spojiti istovremeno neizmernost dana i noći. Nikada se nije tako fizički dočarala dvosmislenost osećanja, maniheizam načela. Razmišljajući na taj način, dolazi se odjednom do ovog zaključka: svaka moralnost je trenutna. Kategorički imperativ moralnosti treba samo da potraje. On ne zadržava nikakav vidljivi uzrok, on ne očekuje nikakvu posledicu. Ide sasvim pravo, vertikalno, u vremenu formi i ličnosti. Pesnik je tada prirodni vodič metafizičara, koji hoće da razume sve sile trenutnih veza, zanos žrtve, ne dopuštajući da ga podeli grubi filosofski dualizam subjekta i objekta, ne dajući da ga zaustavi dualizam egoizma i dužnosti. Pesnik nadahnjuje jednu suptilniju dijalektiku. On otkriva u isti mah, u istom trenutku, uzajamnost forme i ličnosti. On dokazuje da je forma ličnost i da je ličnost forma. Poezija postaje tako trenutak formalnog uzroka, trenutak lične snage. Ona gubi onda interes za ono što razbija i rastvara, za trajanje koje rasipa odjeke. Ona traži trenutak. Ima potrebu samo za trenutkom. Ona stvara trenutak. Van trenutka postoje samo proza i šansona. U vertikalnom vremenu nepomičnog trenutka poezija nalazi svoj specifičan dinamizam. Postoji čisti dinamizam čiste poezije. To je onaj koji se razvija vertikalno u vremenu formi i ličnosti.