PS3 Call Of Duty - Black Ops 3 Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 06.11.2015. High-tech bojištima 2065 godine dominiraju kibernetski implanti, ali tvoje najjače oružje je i dalje vojnik pored tebe. CoD BO3 je explozivan shooter koji savšeno čuva split-second, hair-trigger pucnjavu svojih predhodnika. Novina ovog nastavka je da je svaki aspekat igre - od tehno kampanje do Zombie moda podešen upravo za co-op igru. Lepo je imati fensi nišan ili dodatak na pušci, ali na kraju krajeva, tvoj saborac je taj koji će te izvući iz vatre. Timski Black Ops 3 je jedna od najzanimljivijih i najboljih pucačina. Postaraj se da ti neko uvek čuva ledja! Activision je uspostavio odličnu dinamiku za razvoj Call of Duty igara, naslova iz njihove udarne franšize. Tri tima se smenjuju svake godine sa svojim CoD naslovom, pa je tako sada došao red na Treyarch, koji je na novom naslovu iz Black Ops franšize koja je njima pripala, vredno radio poslednje tri godine. I dok su prethodna dva CoD-a, Ghosts i Advanced Warfare, bila na papiru pokušaj inovacija a u praksi dva prilično standardna godišnja CoD-a (uz izuzetak kampanje iz Advanced Warfare) Black Ops III se drži proverene formule. Treyarch je odradio upravo ono što se od njih i očekivalo, a to je ovoga puta čini nam se i bila dobra odluka. Black Ops III se prema očekivanjima može posmatrati kao tri zasebne celine – single player kampanja (koja ovoga puta i ne mora biti baš skroz single), zombie mod i naravno multiplayer. Svaki od njih, iako suštinski sličan prethodnicima, ima ponešto novo vredno pažnje. Pa krenimo redom. Sinleplayer kampanja Call of Duty igrama nikada nije bila najjači adut. Međutim svedoci smo da Activision i CoD developeri očigledno sve više i više pažnje posvećuju ovom aspektu, sa rezultatima koji vrlo variraju. Ovoga puta je pred nama kampanja sačinjena od 11 misija. Po prvi put za CoD serijal na početku ste u prilici da birate muškog ili ženskog lika koga ćete voditi u kampanji. Ono što je još veća novina – kampanju ovoga puta možete igrati zajedno sa još 3 igrača. Prilično dobar dodatak, bez obzira na to što prisustvo dodatnih igrača koje kontrolišu ljudi u kampanji, neke njene delove učine značajno lakšim nego kada igrate solo. Vaši saborci su inače jednostavno pridodati gameplay sekcijama i neće imati nikakav uticaj na priču, što iako smo već puno puta videli u drugim igrama, i dalje nam je u pojedinim momentima vrlo smešno. Kada je u pitanju sama priča, igra je smeštena 40 godina nakon dešavanja iz Black Ops II, u 2065-u. Zemlja je u budućnosti, po Black Ops predviđanjima, prilično problematično mesto, pa očekujte standardno klišeiziranu priču prepunu teških odluka koje super vojnici donese u trenutku, robota, zlih AI-a, ljudske rase pred velikim odlukama i sličnim stvarima. Priča definitivno nije nešto što ćete upamtiti, ali verujemo da to niste ni očekivali. Sa druge strane, pošto je igra smeštena u budućnost, sada su tu i za video igre već standardne gameplay mogućnosti koje vam daju priliku da trčite po zidovima, koristite jetpack, omogućuju supermoći koje vam pruža telo koje je polu mašina i slično. Ovi moderni elementi su lepo osvežili gameplay, pa je prolaz kroz kampanju sada znatno prijatnije iskustvo, iako se osnovna struktura i dalje može definisati i kao – ti si ovde na tački A, idi do tačke B, usput eliminiši sve što puca na tebe. Vremenom sekcije kampanje počinju i previše da liče jedne na drugu, a varijetet neprijatelja definitivno nije nešto čime igra može da se pohvali (naročito iritantno deluju generički roboti koje dok pogađate, imate osećaj kao da samo pucate u blago pokretne hitbox-ove koji vam ne daju nikakav feedback). Zombie co-op mod se ovoga puta odvija u 40-im godinama prošlog veka. Tu su četiri prilično raznovrsan lika kojima glasove pozajmljuju poznati glumci (Jeff Goldblum, Heather Graham, Neal McDonough i Ron Perlman). Postavka je standardna, na vama je da se odbranite od talasa zombie neprijatelja a sam mod ume da bude i prilično težak u zavisnosti kako sarađujete kao tim. Kao svojevrsni cross između zombie moda i kampanje bi istakli i Nightmare mode koji se otvara kada jednom pređete kampanju i u okviru koga su zombiji ubačeni na lokalitete iz standardne kampanje. Bilo kako bilo, u svakom slučaju vam neće ponestati na koga da pucate u novom CoD-u, a kampanja i Zombie mod iako vremenom postanu repetativni, mogu da budu zabava za par gameplay sesija od po par sati. Multiplayer je uvek suštinski element jedne Call of Duty igre. Tako je i ovoga puta, a Treyarch je dovoljno začinio poznatu formulu da ona ovoga puta deluje svežije nego proteklih par godina. Najznačajnija promena koju ćete odmah primetiti je to da sada na raspolaganju imate 9 specijalnih klasa vojnika od kojih svaki nosi svoje unikatne mogućnosti. Ono što vam svaki od njih omogućuje je da pored standardnog izbora oružja, izaberete i posebnu mogućnost koju nosi ta klasa ili posebno oružje. Morate izabrati jedno od ova dva, a čitav sistem u multiplayer donosi potpuno novu dinamiku, pa nikada nećete biti sto posto sigurni šta možete očekivati od vaših protivnika. Velika agilnost pri kretanju je takođe vrlo značajan dodatak koji u mnogome menja način na koji se odigravaju multiplayer partije. Boost koji možete koristiti pri skakanju ili mogućnost trčanja po zidovima, iako ne predstavljaju ništa što već nismo videli u drugim shooterima, sada i u CoD donose potpuno novi nivo taktiziranja i veštine. Igrači koji u CoD multiplayeru godišnje provedu po stotinu i više sati će čini nam se u Black Ops III imati više materijala nego ikada da se iznova i iznova vraćaju online napucavanju. Sama činjenica da ovoga puta na raspolaganju imate devet unikatnih klasa, svaka sa svojim prednostima i manama i mogućnošću levelovanja, dovoljna je da prilično dugo drži pažnju onima koji od igre hoće da izvuku što više sati gameplaya. Call of Duty Black Ops III je upravo ono što bi i očekivali od nove CoD igre. Glavni noviteti bi mogli da se pripišu gameplay mogućnostima koje sa sobom nosi setting igre u budućnosti. Međutim ono što je jako važno je to da iako ne previše (zapravo ni malo) inovativna, igra u okviru onoga što nudi daje vrlo ispeglano CoD iskustvo koje je ovaj serijal i učinilo najvećim u industriji zabave sve ukupno. Verujemo da je ovo i bio cilj developerima, ne izmišljati toplu vodu, već ono što je proslavilo serijal, odraditi na što bolji način. Rekli bismo da su ove godine u tome i uspeli. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

ISBN: 9788651509059 Broj strana: 278 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21×22 cm Godina izdanja: 2014 Izdavač: Prometej, Novi Sad Kada je krajem novembra 2013. godine u Pragu počela Konferencija Srba u Evropi, prvi put se posle dve i po decenije javno i stručno progovorilo o sudbini srpskog naroda na istočnim prostorima Starog kontinenta. Predstavnici srpskih zajednica iz gotovi svih evropskih država, a posebno sa prostora nekadašnje Istočne Evrope, stavljena iza zavese komunizma, govorili su u prestonici Češke o najmanje 200.000 Srba koji danas žive u Sloveniji, Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Letoniji, Litvaniji, Slovačkoj, Češkoj, Poljskoj, Gruziji, Azerbejdžanu, Estoniji, Belorusiji, Moldaviji, Ukrajini i Ruskoj Federaciji. Domaćin konferencije Udruženje Srba u Češkoj na ovaj način je uspelo ne samo da održi Dane srpske kulture u Pragu već i da otvori priču o istoriji doseljavanja i opastanka srpskog naroda u državama koje su sve do početka devedesetih pripadale sovjetskom bloku i Jugoslaviji. U vreme komunizma zbog hladnog rata se malo znalo o Srbima u SSSR-u, ČSSSR-u, Poljskoj, Bugarskoj, Ukrajini, koja tada nije postojala kao država, a i u samoj Rumuniji. Rušenjem Berlinskog zida i otvaranjem sveta iz čelične zavese, pokrenut je novi točak istorije, iza kog su se otkrili i tragovi srpskog naroda u zemljama Istočne Evrope. Paradoks ovog istorijskog procesa bivstvovanja Srba na istoku Evrope je u tome što je ovaj narod bio zaboravljen u kolevci i zavičaju iz kog je potekao i krenuo u svet. Taj prostor iza Karpata, koji je pripadao ruskom carstvu i komunističkoj imperiji, gde su Srbi nastali i živeli u praistoriji nazivan je Veliko srpsko otočestvo. Taj naziv mu zbog doseljavanja, odnosno povratka Srba u taj zavičaj i danas priliči. Ljudi imaju običaj da kažu kako se točak istorije okreće. Ta mudrost se verovatno delom odnosi i na istorijske tokove i kretanja srpskog naroda, koji je sa severa Starog kontinenta sišao na jug, a potom se polako vraćao iza Karpata u parotadžbinu Starih Slovena. U petom i šestom veku Stari Sloveni su potisnuti od istočnih osvajača, prvo naselili područje između Odre i Labe, zatim Češku, Moravsku, veliki deo današnje Austrije, Panoniju i Balkansko poluostrvo. Srbi su kao pleme slovenskog naroda živeli severoistočno iza Karpata, na izvorima i gornjem toku reka: Visle i Odre, Dnjestra i Buga, i u zapadnom delu dnjeparskog kraja. Kako tvrdi kijevski istoričar E. V. Šiškin, pravi preci Srba su živeli na ukrajinskoj zemlji u ranom srednjem veku, i to u Bojkiji, koja se nalazi na zapadu Ukrajine. Bojkija se prostire na razvođu reka crnomorskog i baltičkog sliva. Na severu zahvata gornji tok Sana, pritoke Visle, na jugoistoku porečje Dnjestra, do ušća Lomnice, na jugu do Teresve, pritoke Tise. Na zapadu se prostire do reke Už. Skoro u celini, Bojkija se danas nalazi u Ukrajini, a sasvim mali deo je na tromeđi sa Slovačkom i Poljskom. Srbi u Zahumlju su znali da govore da je „njihov knez od Visle“. Ukrajinski istoričari V. M. Meljnik i E. V. Šiškin, u radu „Najranija etnička istorija Južnih Slovena“, na osnovu podataka koje daje Konstantin Porfirogenit, zaključuju „da se iz postojbine nije iselila sva masa srpskog stanovništva, već je na Karpatima ostao veliki broj Srba, odnosno Bojki. Preostali u karpatskim gorama, Beli Srbi i Bojki su ušli kao etnička komponenta u početku u rusinski, a zatim u ukrajinski elemenat istočnog slovenstva“. – Da se Bojkija u ranom srednjem veku zvala i Bela Srbija, odnosno Srbija – piše Ljubivoje Cerović – svedoči i naziv njenog zapadnog dela, prema Tisi, koji se vekovima nazivao Srpska zemlja, a sada Sribna, odnosno Srebrna zemlja. O bliskosti stanovnika Bojkije u Ukrajini sa Srbima na Balkanskom poluostrvu govori u svojim antropološkim radovima ukrajinski naučnik V. B. Bunak.. Već jedanaest vekova Srbi se sele širom planete od matice do tuđine i natrag. Tako prepoznajemo četiri grupe Srba, koji su živeli na prosotrima Starog kontinenta i vremenom se delili, ali nisu gubili svoj nacionalni identitet. Istoričari prepoznaju Srbe Bojki, Kavkaske Srbe, Lužičke Srbe i Srbe na Balkanskom poluostrvu. Seobe su bile i ostale neraskidivi deo istorije srpskog naroda, jer su Srbi u staro doba bili nomadi, čergari i hajduci. Narod stalno u pokretu za boljim uslovima života i opstanka. Najveće migracije Srbi su imali na prostorima Balkana i jugoistočne Evrope, na kojima je proces formiranja država bio neprestano praćen ratovima i pokretanjem naroda. Čitav vek i po je protekao u tim seobama Starih Slovena ka jugu Evrope. Na današnjoj teritoriji Srbije, pre dolaska Slovena, živeli su Iliri i Tračani. Sloveni su se na jugu Starog kontinenta pojavili zajedno sa Avarima, u najezdi plemena koja je nastala posle pada i podele Rimskog carstva. Srpski narod, čije se ime prvi put na tlu današnje Grčke pominje još 610. godine, doselio se na Balkan sa Starim Slovenima. Kretali su se iz severnih stepa iz Karpata na topli jug Evrope i probili se sve do granica Azije. I danas u judejskoj pustinji postoji manastir Svetog Save, koji svedoči o prisutnosti srpskog bića i duše. Srbi su zaustavljeni ispred Carigrada 626. godine, kada im je vizantijski car Iraklije dozvolio da se nasele oko Soluna. Kako je zabeležio car Konstantin Porfirogenit, po jednom narodu, verovatno najvećem i najjačem, iz tog slovenskog bratstva, Srbima, oblast oko Soluna je tada i dobila ime Servija. Na prostoru današnje Srbije ovaj narod se pominje 822. godine. Čitav taj proces bio je, može se danas reći, prvi veliki talas seobe Srba sa severa Evrope na jug. Vladarski sin knez Dervan koji je doveo Srbe na prostor između Dunava i planine Balkan, zapisano je u istoriji, umro je pre 680. godine. Tom rodu pripadali su i arhonti, prvi srpski knezovi Višeslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir, koji su se pokoravali carevima Vizantije. Srbi su u devetom veku primili hrišćanstvo, a kada je knez Vlastimir porazio bugarskog kana Presija, oglasio je ujedinjenje srpskih plemena, stvaranje srpske vojske i države na teritoriji Raške. Sledećih deset era srpski narod je proživeo na Balkanu stvarajući svoje države i novu otadžbinu. Kada se točak istorije okrenuo, Srbi su počeli da se vraćaju u prastari zavičaj, na sever Evrope. U istoriji je ostala najviše upamćena seoba 60.000 Srba u Ugarsku, koju je vodio patrijarh Arsenije Treći Čarnojević u leto 1690. godine. Ova četvrta seoba je trajala četrdesetak dana, a Srbi su naselili Mađarsku, Austriju, Hrvatsku, Rumuniju, Sloveniju i došli do Češke. Srbi koji su u ovom talasu preplavili Evropu udarili su temelje srpske zajednice, koja je u narednom periodu neprestano rasla, a mnogo ređe i opadala. Četiri decenije kasnije, Srbi su se opet, peti put, pomerili prema istoku; ovog puta u Rusiju, Ukrajinu, Slovačku, Belorusiju, Moldaviju. Računa se da je tada unutar bečkog carstva pokrenuto 100.000 Srba prema istoku, od čega je oko 10.000 Srba otišlo u Rusiju i Ukrajinu. Oni su formirali dva naselja: Novu Serbiju i Slavjano-Serbiju. Među ovim Srbima bilo je pripadnika našeg naroda iz Bosne, Dalmacije i Crne Gore. Tako je carska Rusija opet postala veliko srpsko otečestvo. Srbi su potom imali devet velikih seoba. A današnja deseta seoba, nazvana migracija raseljenih i izbeglih sa fakultetskim diplomama, traje i danas. Nažalost, i kao oslobodioce, ali i kao osvajače, iseljene Srbe su vekovima u susednim državama monarhisti, fašisti i komunisti tretirali kao neprijatelje i zato su bili žrtve njihove politike. To je bio razlog što su u kasnijim decenijama Srbi nestajali s tih prostora, bilo da su asimilovani ili potpuno uništeni kao narod. Novi milenijum, označen u bivšim istočnim prosovjetskim zemljama tranzicijom i demokratizacijom otvorio je pitanje nacionalnih manjina, a time i Srba. Pokazalo se da to nekadašnje veliko srpsko otečestvo zahvata prostor od Jadranskog mora preko Balkanskog poluostrva i centralne Evrope do Crnog mora i Vladivostoka. Zato i vredi pokušati da se opišu kratke istoriju života Srba nekad i sad severno od Balkana, gde je naš narod našao svoje novo utočište. Autor, Na Aranđelovdan 2013.