Knjiga je kao nova. Od Gaba do Marija - Ana Galjego Kujnas Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2016 Broj strana: 311 Format: 21 cm Povez: Broširani Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”.

Kao novo. Bez posvete. Na suprotnim polovima: dobitnici i gubitnici u istoriji ljudskog razvoja - Alister M. Tejlor Godina izdanja: 2019 Broj strana: 119 Knjiga Na suprotnim polovima prati evoluciju čovečanstva počev od kamenog doba do kraja 20. veka, posmatranu iz vizure susretanja i sukobljavanja razvijenog Severa i nerazvijenog Juga planete. Ta dva pola čovečanstva postala su uzajamno ranjiva: pre industrijske revolucije Sever je bio siromašniji nego teritorije koje je eksploatisao, a danas Sever čini jednu četvrtinu populacije planete Zemlje a troši preko tri četvrtine planetarnih resursa.Sadržaj knjige je opor i katkad je neprijatan, ali njena poruka je da ne treba gubiti nadu: Jug i Sever – zajedno – mogu početi da oblijuju svet jednakih svet koji može biti ekološki i društveno održiv.Kao što u predgovoru kaže R. Radovanović: „Nesumljivo, u vremenu afirmacije individualizma (da ne kažemo sebičnosti), u vremenu u kome, što reče Gordon Geko u filmu Vol strit – pohlepa predstavlja vrlinu, u vreme sve primetnijeg odsustva solidarnosti, i kada većina živi od danas do sutra, ovaj entuzijastički pokušaj autora koji su skrenuli pažnju na najveću (sic!) krizu kojom se čovečanstvo suočava – zaslužuje svaku pohvalu.“

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Švarcmaleri austrijske pozornice - Izdavač: Futura publikacije Godina izdanja: 2015 Broj strana: 339 Format: 20 cm Povez: Broširani Antologija Švarcmaleri austrijske pozornice okupila je četiri drame četiri različita autora: Elijasa Kanetija, Jure Sojfera, Tomasa Bernharda i Vernera Švaba. Iako je njima obuhvaćen jedan dugačak vremenski period dvadesetog veka, bezmalo 60 godina, od 1933. kada je Elijas Kaneti napisao “Svadbu” do 1991, kad je objavljena drama “Zatiranje naroda” Vernera Švaba, postoji povezna nit koja opravdava svrstavanje ovih drama zajedno. Tačka njihovog susreta je upravo taj mračni inventar sadašnjosti i ne manje mračan pogled u budućnost (ako ga uopšte ima) koji je samim naslovom „Švarcmaleri” okarakterisan i omeđan. Moglo bi se reći da je ovaj izbor na neki način ilustruje tradiciju koju V.G. Zebald opisuje kao najdublju osobenost Austrije i njene kulture: “da je samokritičnost učinila svojim osnovnim principom”. Prve dve drame, Kanetijeva i Sojferova napisane su uoči događanja koja su napravila mračni hijatus, još uvek racionalno neobjašnjivu i emotivno nesavladivu cezuru u istoriji 20. veka, dok druge dve, Berhardova i Švabova, napisane daleko nakon II svetskog rata beznadno dijagnostikuju gotovo nepromenjeni socijalni i politički ambijent. Nastanak Kanetijeve i Sojferove drame pripada periodu procvata „jevrejske” austrijske kulture između dva svetska rata, čije obrise nagoveštavaju rečenice na početku ovog teksta. Iako obojica na pozicijama društvene kritike, oni su ipak različito društveno stratifikovani, Kaneti unutar intelektualnog i književnog establišmenta a Sojfer, na njegovoj krajnjoj levici, u potkulturi bečkih kafana, doslovno u njihovim podrumima gde raste i neguje se jedan novi žanr – žanr bečkog političkog kabarea.

O knjizi: Dobitnik Nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel

O knjizi: Dobitnik Nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Traganje - Nikos Temelis Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2007 Broj strana: 274 Format: 20 cm Povez: Broširani Jedna priča u šest pričanja Šest lica pričaju isti broj priča, pletući na ovaj način životnu avanturu glavnog junaka, kao i svoje odnose s njim. Odnose vlasti i pritiska, ali i odnose prijateljstva, ljubavi i stvaralaštva. U jednom svetu koji nestaje i u drugom svetu koji se rađa, na kraju prošlog veka i s početka dvadesetog, neki od njih tragaju za novim odgovorima, sukobljavaju se u pogledu ideja, sanjaju lične i zajedničke snove. Likovi koji nasleđuju istoriju svojih predaka, i odlučuju se da zapišu svoju, zacrtavaju sami svoje puteve, veruju u prave vrednosti, stvaraju i sposobni su da crpe snagu čak i kad im ništa ne ide od ruke. Životni stavovi i strasti, saznanje i poluznanje, ponekad ih vode napred, a ponekad su izvor njihovih muka. Neki poimaju svet bez granica dok drugi, u svom mikrosvetu znaju da odžive, zbratimljeni i u slozi zajedno s pripadnicima drugih vera i nacija, svoju bajku. Nikos Temelis je autor pet knjiga. Roman Traganje, prvi put objavljen 1998. godine, do sada je doživeo preko osamdeset izdanja. Sledeći Temelisov roman Preobražaj (2000), imao je sedamdeset izdanja, Odblesak (2003) je objavljen u četrdeset i šest izdanja, a knjiga Za naše druženje (2005) u trideset i četiri izdanja. Dva života u jednom, poslednja knjiga koju je Nikos Temelis napisao objavljena je 2007. godine. Nikos Temelis je rođen 1947. godine u Atini. Studirao je pravo u Grčkoj i Nemačkoj. Traganje je njegovo prvo iskoračenje izvan polja njegovog naučnog zanimanja. Do sada je objavio romane: Traganje 1998. (81 izdanje), Preobražaj 2000. (68 izdanja), Odblesak 2003. (46 izdanja), Za naše druženje 2005. (34 izdanja), Dva života u jednom 2007.

Opis Od dobitnika nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel Format: 13x20 cm Broj strana: 760 Pismo: Latinica Povez: Mek

Odlično stanje 1983 - 1984 370+366, format 24cm Engleska književnost je pojam kojim su obuhvaćena sva književna dela nastala na engleskom jeziku na Britanskim ostrvima, uključujuči i Irsku, od 7. veka do savremenog doba. Književnost nastala na engleskom jeziku izvan Britanskih ostrva se zasebno proučavaju u sklopu američke, australijske, kanadske i novozelandske književnosti.[1] Engleski jezik se razvio tokom perioda od više od 1400 godina.[2] Najranije forme engleskog, set anglofrizijskih dijalekata doneli su u Veliku Britaniju anglosaksonski naseljenici u petom veku, a nazivaju se staroengleski. Srednjeengleski je nastao tokom jedanaestog veka Normanskim osvajanjem Engleske.[3] Rani moderni engleski je nastao u kasnom 15. veku sa uvođenjem štamparske mašine u London i Biblijom kralja Džejmsa kao i velikom promenom samoglasnika.[4] Kroz uticaj Britanskog carstva, engleski jezik se raširio širom sveta počevši od 17. veka. Садржај Istorija Уреди Staroengleska književnost (do 1066) Уреди Prva strana epske pesme Beovulf Staroengleska književnost, ili anglosaksonska književnost, obuhvata sačuvanu književnost napisanu na staroengleskom u Anglosaksonskoj Engleskoj, u periodu nakon naseljavanja Saksonaca i drugih germanskih plemena u Engleskoj (Juti i Angli) c. 450, nakon povlačenja Rimljana, i „okončava se ubrzo nakon Normanskog osvajanja” 1066. godine.[5] Ti radovi obuhvataju žanrove kao što je epska poezija, hagiografija, sermoni, prevodi Biblije, pravni radovi, hronike i zagonetke.[6] Sve zajedno sačuvano je oko 400 rukopisa iz tog perioda.[6] Iz najstarijeg doba anglosaske književnosti potiču narativna pesma „Vidsit” o legendarnim plemenima, dvorovima i kraljevstvima, elegijske pesme „Lutalac” (The Wanderer) i „Pomorac” (The Seafarer) o udaljenosti od doma, samoći i pogibiji na moru i druge. Epska pesma Beovulf je najstariji i najveći spomenik čitavog germanskog pesništva,[7] i najstariji junački ep nastao u zapadnoj Evropi nakon razdoblja klasične antike. Ima više od 3000 stihova. Autor je nepoznat. Nastao je verojatno oko 8. veka, a sačuvan u rukopisu iz 10. veka. Beovulf je nećak kralja Higelaca, junak iz plemena Gaeta s područja današnje južne Švedske. Dolazi u pomoć danskom kralju Hrotgaru čije kraljevstvo i podanike napada čudovište Grendel, a zatim i Grendelova majka. Beovulf ih oboje pobeđuje. Vraća se kući i postaje kraljem. Nakon duge srećne vladavine zmaj napada i njegovu zemlju te mu se Beovulf suprotstavlja s grupom mladih ratnika. U borbi gine, iako uspeva da nadvlada zmaja.[8] Ova su dela nastala na bitno drugačijoj verziji engleskoga od današnje pa su kao književno štivo dostupna uglavnom užem krugu stručnjaka koji ih proučava.[7] Dolaskom hršćanstva u poeziju na engleskom tlu ulaze biblijski motivi i legende („Egzod”, „Judit”, „San o krstu”, „Krst”). Javlja se nova škola koju predvode pesnici Kadmon i Sinevulf.[7] Kralj Alfred Veliki (kraj 9. veka) udara temelje engleskoj prozi svojom redakcijom „Anglosaske hronike”. S latinskog je preveo i dela Orozija („Istorija protiv pagana”), Boetija („O utehi filozofije”) i Bede („Crkvena istorija naroda Angla”`). Njegovi nastavljači u 11. veku su Alfrik i Vulfstan.[7] Među rukopisima iz staroengleskog (anglosaskog) razdoblja su propovedke i priče o životima svetaca, prevodi Biblije i crkvenih spisa, anglosaske hronike i istorijsko-narativni spisi, zakoni, oporuke i drugi pravni dokumenti, zapisi iz područja gramatike, medicine i geografije, te poezija. Srednjoenglesko razdoblje (1066–1485) Уреди Nakon bitke kod Hastingsa (1066) Normani osvajaju Englesku s juga. Donose francuski jezik i kulturu. Počinje široki proces stapanja Normana i Anglosasa u budući engleski narod.[9] U iduća dva veka dva se jezika teže usuglasiti i integrisati. Javlja se dvojezičnost i različiti procesi konsolidacije. Na francuskom se u Engleskoj piše i čita od 12. do kasnog 14. veka, a istovremeno od 1204. normanski osvajači usvajaju engleski identitet i jezik. U engleski ulazi sve više francuskih reči. Takav se engleski profilira kao jezik na kojem se izdaju knjige i na kojem čitaju tadašnji učeni krugovi čitatelja. London se uspostavlja kao glavni grad. U formiranju londonskog dijalekta jači su uticaji sa severa (iz univerzitetskih gradova Oksforda i Kembridža, te s područja Midlandsa) nego s juga. Ranija dela su pobožnog tipa: „Ormulum”, „Handlyng Synne”, „Pravila za isposnice”.[10] Velški crkvenjak Džefri od Monmuta piše fiktivnu „Istoriju kraljeva Britanije” na latinskom jeziku (verovatno oko 1136). U njoj zaokružuje keltske legende o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola, temu koja je stalno prisutna u engleskoj književnosti. Te legende dalje obrađuju normanski pisac Vejko na francuskom jeziku („Geste des Bretons”), a na engleskome Lejamon, koji u epu „Brut” osim o Arturu peva i o drevnim britanskim kraljevima Cimbelinu i Liru, čiji lik će kasnije preuzeti Šekspir za svoju poznatu tragediju Kralj Lir. S pojavom Lejamona početkom 13. veka u engleskoj književnosti se postupno učvršćuje i koncept autora. „Brut” je prvi nacionalni spev na engleskom jeziku. Lejamon je preuzeo temu od Vejda i građu iz drugih izvora, te sastavio ep o postanku Britanije kroz dva veka između odlaska Rimljana i pojave prvih britanskih kultura.[11] U 13. veku nastaju prva crkvena prikazanja, ali i svetovna lirika („Pesma kukavice” i „Sova i slavuj”), satire, moralne propovedke i humoristične anegdote. Francuski uticaji očituju se kroz ulazak ljubavnih tema u književnost, što naročito potiče iz provansalske tradicije trubadura koji su pevali o udvaranju nedostižnoj, idealizovanoj dami. Počinju se slaviti „ženske” vrline strpljenja, čekanja, lepote i vernosti (što potiče od antičkog mitskog lika Penelope). Velik uticaj u formiranju kanona i načina obrade ljubavne tematike i žene je izvršio francuski „Le Roman de la Rose”. Autori srednjoengleskog razdoblja nisu nužno uvek pisali na engleskom. Francuski i latinski jezik i dalje su prisutni kao jezici na kojima se piše, i to francuski posebno na dvoru, a latinski u crkvenim redovima. Jači zamah u književnosti događa se više od sto godina nakon nastanka Lajamonovog Bruta. Sredinom 14. veka se javljaju prvi engleski autori u modernom smislu. Vilijam Langland (oko 1330–1400) u spevu „Pirs Orač” (Piers Plowman) ujedinjuje engleske tradicije s francuskim uticajima. U spevu prikazuje pokvarenost crkvenih i dvorskih krugova, i patnju siromaha. Iz ovog razdoblja potiče i jedna od najboljih obrada legendi o kralju Arturu, spev „Gavejn i zeleni vitez” (Sir Gawain and the Green Knight, oko 1370) anonimnog autora kojem se pripisuje i autorstvo lirske alegorije „Biserka” (Pearl). Ta su dela još uvek pisana u aliteracijskom stihu. Prvi koji se dosledno služi rimom umesto aliteracije je Džon Gover (oko 1330–1408). Svoje najpoznatije delo „Ispovest zaljubljenog” (Confessio Amantis), opsežnu zbirku priča u osmercima, je napisao na engleskom, a ostala dela na latinskom i francuskom.[11] Prvi pravi pesnik i jedan od najvećih u engleskoj književnosti je Džefri Čoser (oko 1342–1400). Pisao je gotovo isključivo na engleskom. Rođen je u imućnoj građanskoj porodici. Nije bio profesionalni književnik – taj se koncept pojavljuje na engleskom tlu nekoliko vekova kasnije. Radio je u javnoj službi (na dvoru) i poslom boravio u Kentu, Francuskoj, i dvaput u Italiji, gde se upoznao s delom Dantea, Petrarke i Bokača.[11] Prevodeći s francuskog, u englesko pesništvo unosi francusku metriku. Od Italijana, prvenstveno Bokača, preuzima jedanaesterac. Njegov spev „Troilo i Kresida”, pisan po uzoru na Bokačov „Filostrato”, je prvi i znameniti engleski roman u stihovima.[7] Glavno Čoserovo delo su Kenterberijske priče (The Canterbury Tales), zbirka novela u stihovima. Verojatno ju je počeo pisati oko 1387. Radnja je smeštena na londonsko područje Čoserovog doba.[11] Trinaestoro ljudi hodočasti iz Sautvarka u Kenterberiju te svako od njih u odlasku i povratku pripoveda po dve priče. Do kraja života Čoser je napisao manje od četvrtine planiranih priča u kojima je majstorski prikazao niz tema i motiva iz svih slojeva ondašnjeg društva. U 15. veku književnost u Engleskoj opada, ali se u Škotskoj pod uticajem Čosera javlja niz snažnih, originalnih pesnika (V. Danbar, škotski kralj Džejms I, R. Henrison i Gavin Daglas). U Engleskoj, oko 1470. godine Tomas Malori u prozi prepričava francuske i engleske legende o kralju Arturu. U to doba nastaje i većina narodnih balada.[7] Renesansa (1500–1660) Уреди Period renesanse je obeležen otkićem novih kontinenata, velikim interesom za proučavanje antičkih klasika, i rađanjem nove nauke. Nakon što je Vilijam Kekston uveo štamparsku presu u Englesku 1476. godine, kolokvijalna književnost je cvetala.[12] Reformacija je inspirisala produkciju narodne liturgije što je dovelo do objavljivanja Knjige uobičajenih molitvi (1549), sa trajnim uticajem na književni jezik. Engleska renesansa je bila kulturni i umetnički pokret u Engleskoj od kasnog 15. do 17. veka. Ona je povezana s paneuropskim renesansom za koju se obično smatra da jze započela u Italiji u kasnom 14. veku. Poput većeg dela severne Evrope, u Engleskoj se malo toga događalo do jednog veka kasnije. Renesansni stil i ideje su veoma sporim tempom penetrirale Englesku, i elizabetansko doba iz druge polovine 16. veka se obično smatra najvišim stupnjem engleske renesanse.[13] Italijanski uticaj se isto takom može naći u poeziji Tomasa Vajata (1503–1542), jednog od najranijih engleskih renesansnih pesnika. On je odgovoran za mnoge izume u engleskoj poeziji, i zajedno sa Henrijem Hauardom (1516/1517–1547) uveo je sonet iz Italije u Englesku u ranom 16. veku.[14][15][16] Šekspir de kvinsi dzejms dzojs carls dikens romanticari engleski pisci istorija engleske knjizevnosti uliks roman toka svesti ivo vidan

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Nedovršena igra - Kit Devlin Izdavač: Centar za promociju nauke Godina izdanja: 2017 Broj strana: 166 Format: 23 cm Povez: Broširani Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“.Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića)

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Sledeći put – vatra - Džejms Boldvin Izdavač: Darma books Godina izdanja: 2019 Broj strana: 58 Format: 21 cm Povez: Broširani Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije. Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji. Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka. * Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, kurve i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Nečovek - Osamu Dazai Izdavač: Tanesi Godina izdanja: 2021 Broj strana: 157 Format: 20 cm Povez: Broširani Remek-delo jednog od najvećih japanskih pisaca XX veka i dan-danas je među pet najčitanijih japanskih romana svih vremena. Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Kora bambusa - Osamu Dazai Izdavač: Tanesi Godina izdanja: 2022 Broj strana: 187 Format: 20 cm Povez: Broširani Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Mateja Matić Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Knjiga je kao nova. Pijanista - Alesandro Bariko Izdavač: Paideia Godina izdanja: 2022 Broj strana: 90 Format: 21 cm Povez: Broširani U očima ljudi se vidi ono što će videti, a ne ono što su videli. Tako je govorio: ono što će videti. T.D. Lemon Novečento, magični pijanista koji je nekoliko dana nakon rođenja donešen na brod Virdžinija i nikada se sa njega nije iskrcao. Plovio je od Evrope do Amerike i natrag ko zna koliko puta svirajući na svom klaviru neponovljivu muziku. „On možda nikada nije video svet. Ali već dvadeset sedam godina taj svet je prolazio kroz ovaj brod: i on ga je, već dvadeset sedam godina, na tom brodu, uhodio. I krao mu dušu“ – kaže Bariko opisujući svog jedinstvenog junaka. Njegova muzika bila je most između dva kopna, spajala je prostranstva mora i iskustva života putnika i pijaniste u mikro svetovima neponovljivo odsviranih akorda.Došao je sa novim vekom i putovao kroz prostor i vreme ne palubi broda koji je bio njegov život. Kada je prestala era parobroda i velikih putovanja rešio je da nestane u moru sa svim onim što je imalo prefiks „veliko“ i uzvišenošću svoje muzike i neponovljivošči svoje sudbine. Alesandro Bariko (Alessandro Baricco, 1958) nesporno je jedan od najoriginalnijih italijanskih pisaca. Pored proze koja je prevedena na više svetskih jezika on piše i filmske scenarije, eseje i kritike, režira i glumi u filmovima. Diplomirao je na konzervatorijumu na odseku za klavir. Njegova prva knjiga Zamkovi gneva donosi mu evropska priznanja a Svila – svetsku slavu, kao i romani i Pijanista i City. Napisao je jedanaest romana, tri knjige eseja i nekoliko scenarija za pozorište. Njegovi novinski članci objavljeni su pod nazivom Barnum, Barnum 2 i Next. Poigravanje žanrovima i stilom, originalni iskaz koji se menja u svakoj knjizi čine Barika jednim od najautentičnijih glasova svetske književnosti. On stalno istražuje i često njegovi junaci vlastitom sudbinom i književnom egzistencijom oblikuju poetiku i stilsku formu romana, on im stvara dovoljno prostora i imaginacije da se razviju u jedinstvenim proznim formama. Zato je svaki njegov roman originalno putovanje na koje pisac kreće zajedno sa svojim čitaocem.

Knjiga je kao nova. Svetski poredak : politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta : ogled (meki povez) - Dragan R. Simić Izdavač: Clio Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Format: 22 cm Povez: Broširani Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

O knjizi Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: „Jesi li srećna, Ema?“ Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu.

O knjizi Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: „Jesi li srećna, Ema?“ Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu.

Odlično stanje Miodrag Sibinović ORIGINAL I PREVOD / Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Original i prevod - Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Miodrag Sibinović Izdavač: Privredna štampa, Beograd 1979; Detaljnije: tvrd povez, strana 192, 20cm Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 — 26. jul 2020[1]) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja.[2] Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu.[3] Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Projekti[uredi | uredi izvor] Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost — Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi HH veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama HH veka (1995) i Jesenjin na kraju HH veka (1997). Dostignuća[uredi | uredi izvor] Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju — dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine HIH veka i o ruskoj poeziji sredine HIH veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku — u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj.[4] Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije.[5] Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži.. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine HH veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“.[6] Nagrade[uredi | uredi izvor] Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012.) i Slavističkog društva Srbije (2017.). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige[uredi | uredi izvor] Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda[uredi | uredi izvor] Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Raіdeіa“, Beograd, 1999.. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/„Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. H–HHI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Raіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću[uredi | uredi izvor] U književnom časopisu `Istok` br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću[7]: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V.N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Napisan 1955. godine od strane tadašnjeg mlađeg senatora iz države Masačusets, Profili hrabrosti Džona F. Kenedija služe kao informativni poziv svakom Amerikancu. U ovoj knjizi Kenedi je odabrao osmoricu svojih istorijskih kolega za profilisanje zbog njihovih dela zapanjujućeg integriteta suočenih sa ogromnom opozicijom. Ovi heroji, koji dolaze iz različitih trenutaka u istoriji naše nacije, uključuju Džona Kvinsija Adamsa, Danijela Vebstera, Tomasa Harta Bentona i Roberta A. Tafta. Sada, pola veka kasnije, knjiga ostaje dirljivo, snažno i relevantno svedočanstvo o nesalomivom nacionalnom duhu i besprimerno slavljenje te najplemenitije ljudske vrline. Odjekuje bezvremenskim poukama o najdražim vrlinama i snažan je podsetnik na snagu ljudskog duha. Profili u hrabrosti su kako Robert Kenedi kaže u predgovoru: „ne samo priče o prošlosti, već knjiga nade i poverenja za budućnost. Šta će se desiti sa zemljom, sa svetom, zavisi od toga šta radimo sa onim što su nam drugi ostavili“. Zajedno sa starinskim fotografijama i opsežnom biografijom autora, ova knjiga sadrži Kenedijevu prepisku o projektu pisanja, savremene kritike, pismo Ernesta Hemingveja i dva uzbudljiva govora dobitnika nagrade Profil in Courage. Uvod ćerka Džona F. Kenedija Kerolajn Kenedi, proslednik brata Džona F. Kenedija Roberta F. Kenedija. Džon Ficdžerald „Džek“ Kenedi (engl. John Fitzgerald `Jack` Kennedy; Bruklajn, 29. maj 1917 — Dalas, 22. novembar 1963) je bio 35. predsednik Sjedinjenih Američkih Država od 1961. do 1963. godine kao član Demokratske stranke. Kenedi je bio najmlađi predsednik i prvi rimokatolik na tom mestu.[1][2] Atentat na njega, 22. novembra 1963. godine se često smatra ključnim momentom američke istorije 1960-ih. Zvanična verzija je da ga je ubio bivši marinac Li Harvi Osvald u Dalasu, prilikom zvanične političke posete Teksasu, mada postoje sumnje da se radi o zaveri.[3] Detinjstvo i mladost Džon Ficdžerald Kenedi rođen je u Bils ulici 83 u Bruklajnu, država Masačusets 29. maja 1917. u tri sata ujutru. Bio je drugi sin Džozefa P. Kenedija i Rouz Ficdžerald. Kenedi je živeo u Bruklinu deset godina i pohađao školu Edvard Devotion, Nobl i Grinaut, nižu školu i školu Dekster, do 4. razreda. Godine 1927. porodica se preselila Aveniju Nezavisnosti broj 5040 u Ravendalu u Bronksu, država Njujork, a dve godine kasnije preselili su se u ulicu Ponfild broj 234. (Bronkvil, Njujork), gde je Kenedi bio član Izviđača Trupa 2 (on je bio prvi izviđač koji je postao predsednik). Kenedi je provodio leta sa svojom porodicom u njihovoj kući u Hijanisportu u Masačusetsu. Božić i Uskrs provodio je sa porodicom u njihovoj zimskoj kući u Palm Biču na Floridi. Od 3. do 7. razreda išao je u školu Rivendejl Kančri, privatnu školu za dečake. U 8. razredu u septembru 1930. trinaestogodišnji Kenedi prešao je u školu Kenterberi u Nju Milfoldu. Krajem aprila 1931. imao je zapaljenje creva, posle čega se ispisao iz Kenterberija i oporavio kod kuće.[4] Od septembra 1931. godine, Kenedi je pohađao od 8. do 12. razreda The Choate School u Valingfortu. Njegov stariji brat Džou Mlađi je pohađao ovu školu već dve godine i bio je fudbalska zvezda i vodeći učenik u školi. Džon je prvu godinu proveo u senci svog brata, buntovno se ponašao i time privukao pažnju određenih ljudi sa istim interesovanjima. Njihov najpoznatiji nestašluk bio je da su petardama razneli toalet dasku. Na narednom okupljanju, strogi direktor škole, mahao je toalet daskom i govorio o izvesnim „facama“ koji će „biti bačeni u more“. Prkosni Džek Kenedi je u inat svom bratu osnovao grupu koju je nazvao The Muckers Club, групу је осим њега чини његов пријатељ и цимер Кирк Лемојн „Лем“ Бајлингс. Док је био у школи, Кенеди је имао здравствене проблеме, што је кулминирало 1934. када је хитно хоспитализован у болници Јејл - у Њу Хејвен. У јуну 1934, дијагностикован му је да болује од колитиса. Кенеди је дипломирао у јуну 1935. За школски годишњак, чији је био бизнис менаџер, Кенеди је изабран гласовима за најуспешнијег студента.[5] Септембра 1935. први пут је отпутовао у иностранство, са родитељима и сестром Кетлин у Лондон, са намером да студира у Лондонској школи економије као и његов старији брат Џо. Постоји неизвесност о томе шта је радио на ЛСЕ пре повратка у Америку када је у октобру 1935. касно уписао и провео шест недеља на Универзитету Принстон. Потом је био у болници два месеца на посматрањима због могућности обољевања од леукемије. Опорављао се у Кенедијевој викендици на Палм бичу, где је провео пролеће 1936. радећи на ранчу за узгој стоке од око 40.000 хектара (160 km²) недалеко од Бенсона (Аризона).

Knjiga snova Vilijam S.Barouz Kalahari books, B e o g r a d, 1998g Latinica Mekan povez 165 stranica veoma dobro očuvano »Gradac« o Barouzu: Totalni otpadnik Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Novi broj časopisa `Gradac` posvećen je upravo fenomenu Barouz Otpadnik, autsajder, vuk samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka i zamislio, a kamoli dotakao. `Ja ratujem sam`, rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti. Image Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija. Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo je među polusvetom, narkomanima i kriminalcima. `Privilegovan` kao belac u južnjačkoj porodici, značajan deo života dobrovoljno je proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski istok, severna Afrika). Rođen kao muškarac – čitavog života bio je neskriveni homoseksualac. Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...). Opsednut potpunom slobodom – dobar deo života proveo je kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti. Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama. Deklarisani `ženomrzac` – koji je nehotice ubio svoju ženu, što ga je pogodilo i obeležilo za ceo život. `Bitnik` – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko. Povučenjak i autsajder koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona XX veka... Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Pružio je možda i najoštriju, najpotpuniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim, oličenjima skoro patološke potrebe za potpunom kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u `alternativnim` ideologijama (istočni, ruski blok sredinom XX veka) i među moćnicima južnoameričkih banana država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u `ideologijama`, jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da je reč o plemenu usred džungle, malenoj državici ili supersili, ista je: potpuna kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od onih na vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne `ili-ili` dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (ja/ne-ja, muško-žensko, razumsko-instinktivno...). Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da `virus reči` izoluje i neutrališe metodama kao što su `kat-ap` (engl. cut-up)` i `presavijanje` (engl. fold-in). Vremenom je ipak spoznao ograničenje i paradoks situacije da govoreći iz pozicije jezika pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi stvaranja vratio se `pričanju priče`, razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova). Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu. Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji `Erotikon`, iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prvobitni prevod morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje. Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna, romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari boox, Beograd, 1998). Ovaj temat časopisa `Gradac` stoga za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue, kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika, Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, `politički nekorektnih` stavova u vezi sa seksualnošću i odnosima polova, jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sam predstavi – bez cenzure. O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac Dž. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) i istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u XXI veku. Barouzov dugogodišnji partner i izvršilac književne zaostavštine Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca: `Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam S. Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu, čije ime je znao, da ga vodi na njegovom putu ka ‘jedinom cilju vrednom da mu se teži’: besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju.` Dejan Ognjanović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! GRADAC: Časopis za književnost, umetnost i kulturu broj 92–93–94 Januar – Juni 1990. Tema broja: Ernst Jinger Povez: Meki Broj stranica: 228 Ovaj trobroj je priredio Frano Cetinić SADRŽAJ: Branko Kukić – Ernst Jinger – ratnik i anarh Frano Cetinić Ernst Jinger – život, dela Žan Luj Fonsin – Razgovor sa Ernstom Jingerom Žilijen Ervije – Razgovor sa Ernstom Jingerom Frederik de Tovarnicki – Planetarni Radnik (Razgovor sa Ernstom Jingerom) Andrea Miler – To su individualizacije (Intervju za „Cajt`) Ernst Jinger: ratnik duha (Intervju za „Figaro literer`) Ernst Jinger – Tehnika kao mobilizacija sveta kroz lik Radnika Ernst Jinger – Gozba Ernst Jinger – Boravak u Dalmaciji Ernst Jinger – Kavkaski zapisi Ernst Jinger – Gordijev čvor Žilijen Grak – Uzorno delo našeg vremena Žilijen Ervije – Predgovor francuskom prevodu „Radnika“ Frederik de Tovarnicki – Povodom „Mermernih litica` Vintila Horia – Ernst Jinger ili sučeljavanje Julijus Evola – Istok i Zapad: Gordijev čvor Gi Dipre – Jinger, naš otac Marsel Šnajder – Jinger, vreme i smrt Banin – Jinger i bol Ernst Jinger (nem. Ernst Jünger; Hajdelberg, 29. mart 1895 – Ridlingen, 17. februar 1998) bio je nemački književnik, filozof i vojno lice. Smatra se jednom od kontroverznijih figura evropske misli 20. veka i jednim od važnijih ideologa političke desnice. Rođen je u dobrostojećoj građanskoj porodici. Sa osamnaest godina postao je vojni dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, gde se istakao hrabrošću i postao najmlađi dobitnik Ordena za zasluge, najvišeg nemačkog vojnog odlikovanja. Nakon rata stekao je slavu memoarima Čelična oluja (1920), kratkim romanom Oluja (1923) i esejima Rat kao unutrašnje iskustvo (1922), Čestar 125, (1924) i Vatra i krv (1925). U njima je rat i ratno iskustvo uzdigao u mitske dimenzije, istaknuvši da se sve životne suprotnosti, uključujući i one između kulture i varvarstva, prevazilaze u krvavoj i vatrenoj inicijaciji u ratnim rovovima. Iako je u njegovim spisima prisutan uticaj različitih ideologija, Jinger se na političkoj shemi određuje kao konzervativni nacionalista. Njegovo političko delovanje je povezivano sa pokretom Konzervativna revolucija, zajedno sa filozofskim delanjem Martina Hajdegera, Karla Šmita, Osvalda Špenglera i mnogih drugih. Sa druge strane, njegova ideologija se često opisivala kao direktna spona i najava fašističke ideologije Nemačke. Sam Jinger nije gajio simpatije prema Hitleru i nacizmu i više puta je od nje pravio otklon, smatrajući nacističke rasne teorije i eugeniku vulgarnim i provincijskim načinom razmišljanja. Ipak, Hitler je prema njemu gajio duboko poštovanje, i odbacio je Gebelsov predlog za njegovo hapšenje, nakon izlaska knjige Na mermernim liticama, u kojoj su mnogi videli negativnu kritiku samog firera i njegove ideologije. Uprkos snažnim kritikama sa kojima se suočio u svom stodvogodišnjem životu, pogotovo onih od intelektualaca leve političke orijentacije, Jinger, po sopstvenom priznanju, nikada nije zažalio ni zbog čega što je napisao. Njegovo književno stvaralaštvo je raznovrsno. Pisao je romane, eseje, memoare i pripovetke. Stvaralaštvo mu je obojeno avangardnim nihilizmom, nacionalističkom mitologijom i ekspresionističkim izražajnim sredstvima. Takođe je primetan u pojednim delima uticaj nadrealizma i magijskog realizma. Vremenom je razvio hladni i precizni stil, ili, kako ga je sam Jinger nazivao, stil izbrušene tame. Težnja ka stilskoj perfekciji vidi se i u činjenici da je svoje memoare iz Prvog svetskog rata Čelična oluja, prepravljao, u periodu od prvog izdanja 1920. do konačnog izdanja u Sabranim delima 1952, ukupno 8 puta. Detinjstvo Ernst Jinger je rođen 29. marta 1895. u Hajdelbergu, kao najstarije dete hemijskog inženjera Ernesta Georga Jingera (1868–1943) i Karoline Lampl (1873–1950). Njegov otac je stekao bogatstvo na rudnicima kalijuma. Bio je veoma blizak sa dve godine mlađim bratom Fridrihom Georgom (1898–1977), koji će postati značajni nemački pesnik. Školovao se u Hanoveru i Braunšvajgu od 1901. do 1907, a zatim u Vunstorfu od 1907. do 1912. Sklon sanjarenju, nikada nije zablistao sa ocenama. Tokom školovanja razvio je strast prema avanturističkim romanima i entomologiji. Zajedno sa bratom Fridrihom Georgom priključio se omladinskom pokretu Vandervogel 1911. U novembru iste godine objavljene su njegove prve pesme. U ovom periodu živeo je kao mladi pesnik boem. Dok je bio učenik gimnazije u Hamelnu, osamnaestogodišnji Jingler je novembra 1913. pobegao u Alžir, ne bi li se priključio Legiji stranaca. Njegova romantična vizija Afrike i Legije, izgrađena na osnovu avanturističkih romana, uskoro je bila urušena pod udarom stvarnosti, kada se suočio sa grubošću vojnika, izbegavši za dlaku grupno silovanje. Šest nedelja kasnije nemačko ministarstvo spoljnih poslova je na nagovor Jingerovog oca urgiralo da se osamnaestogodišnji mladić oslobodi službe.[2] Nakon otpuštanja iz Legije, Jinger je poslat u školu u Hanoveru, gde je jedno vreme sedeo u klupi sa budućim komunističkim liderom Vernerom Šolemom. Prvi svetski rat Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac. Devetnaestogodišnji mladić je bez vojne pripreme poslat u rovove na zapadni front. Pokazao se kao vešt, hrabar i inteligentan vojnik te je 1915. unapređen u poručnika. Postao je poznat po pokazanom spokojstvu, čak i pred neprijateljskom vatrom. U ratu je video neku vrstu spiritualnosti. Tokom četiri godine rata ranjen je ukupno 14 puta.[4] U periodima prekida vatre, vodio je dnevnik, koji će postati osnova za njegove memoare. Takođe je dosta čitao. O tome je napisao: ...u ratovima se mnogo čita ili u svakom slučaju postoji mogućnost za to za one koji prednost daju knjigama ispred kartanja i beskrajnih razgovora. Spektakularni deo rata, koji igra glavnu ulogu u izveštajima, veoma je mali u poređenju sa njegovim sivim spletovima, dosadom i iščekivanjem. Mesecima se nestrpljivo čekaju stvari koje bi trebalo da dođu – u skloništu, u bunkeru, na odmorištu ili rezervnom položaju, u stanovima, na telefonu. Za lektiru je pogodno ako ste stariji vodnik ili kapetan, u svakom slučaju onaj koji daje stražu. Na zapadnom zidu morao sam po pola noći da ostanem pod oružjem, a da ne dođe nijedan izveštaj. Imao sam ipak dobro društvo: celokupnog Tolstoja.[5] Pored Tolstoja čitao je Ničea, Šopenhauera, Ariosta, Kubina, Mopasana kao i entomološke dnevnike. Tokom 1917, dok je bio u rovovima i na patroli, skupljao je insekte. 149 vrsta tvrdokrilaca, koje je ulovio u periodu između 2. januara i 27. jula 1917, opisao je i datirao pod nazivom Fauna coleopterologica douchyensis (Fauna tvrdokrilaca u regiji Duši le Men). Tokom Prolećne ofanzive bio je deo elitnih trupa iznenađenja, koje su testirale novu strategiju. Za vreme jednog od brzih napada Jinger je zadobio metak u grlo, i samim čudom preživeo. Za svoje vojne zasluge odlikovan je mnogobrojnim ordenjem, dobivši i Orden za zasluge, najviše prusko odlikovanje koje se dodeljivalo do kraja Prvog svetskog rata. Ovaj orden, koji je poznat i po neformalnim nazivom Plavi Maks, tokom rata je dodeljen 700 puta, ali je mahom dodeljivan vojnim licima sa najvišim činovima. Jinger je bio jedan od jedanaestorice sa nižim vojnim činom kojem je dodeljena ova čast. Ujedno je bio i njen najmlađi dobitnik. Međuratne godine Nakon Prvog svetskog rata nastavio je da služi kao poručnik u armiji Vajmarske repblike, dok nije demobilisan 1923. Studirao je zoologiju, botaniku i filozofiju. Slavu je stekao 1920, kada je svoja ratna iskustva pretočio u memoare pod naslovom Čelična oluja (In Stahlgewittern) 1920. U njima je predstavio rat kao mistično iskustvo koje razotkriva prirodu postojanja. Oženio se 1925. Gretom fon Jajnen (1906–60). Imali su dva sina, Ernsta mlađeg (1926–44) i Aleksandra (1934–93). Jinger je objavljivao članke u nekoliko desničarskih časopisa, a njegova politička stanovišta između dva rata su opisivana kao radikalni nacionalizam. Bio je kritičan prema demokratiji kao političkom modelu, izjavivši: Mrzim demokratiju poput kuge.[8] U tekstu Nacionalizam i jevrejsko pitanje (Über Nationalismus und Judenfrage 1930) predlagao je asimilaciju Jevreja sa nemačkim narodom ili njihovu emigraciju u Palestinu. Sadržaj ovog eseja spada u Jingerove najkontroverznije tekstove, zbog kojeg je nakon Holokausta više puta optužen za antisemitizam, posebno zbog toga što je Nemački narod nazvao čistom vodom a Jevreje crnim uljem. U Jingerovu odbranu se isticalo da taj tekst nije objavljen u nekom fašističkom časopisu, već u Južnonemačkom mesečniku (Süddeutsche Monatshefte), u broju koji je bio posvećen jevrejskom pitanju i u kome su tekstove objavili i mnogi jevrejski autori, i čiji je tadašnji urednik, Paul Nikolaus Kosman, takođe bio Jevrejin.[9] Posle rata Jinger je ovaj esej nazivao grehom iz mladosti, ističući da ga je napisao pre nego što je genocid nad Jevrejima započet.[10] Objavio je knjigu Radnik (Der Arbeiter) 1932. U eseju „O bolu“, napisanom i objavljenom 1934, odbacio je liberalne vrednosti slobode, sigurnosti, lakoće i komfora, i za meru čoveka uzeo njegovu sposobnost da izdrži bol i podnese žrtvu. U ovo vreme skovao je aforizam: Ono što me ne ubije ojača me, a ono što me ubije to me učini još jačim. Treći rajh Pošto je bio poznati ratni heroj i ugledni nacionalistički kritičar Vajmarske republike, Hitlerova Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija je u njemu videla svog prirodnog saveznika. Međutim, Jinger je više puta odbio da postane član nacističke partije. Kada se preselio za Berlin 1927, odbio je ponudu da bude njihov poslanik u Rajshadu. U otvorenom pismu iz 1930. javno je osudio Hitlerovo gušenje Seljačkog pokreta (Landvolkbewegung). U nacističkom časopisu Felkišer beobahter (Völkischer Beobachter), za koji je u prethodnim godinama napisao dva teksta, izašao je članak 22. oktobra 1932, u kome su ga napali zbog odbijanja politike Krvi i tla, nazivajući ga inteligentom i liberalom. Jinger im je odgovorio zabranom štampanja njegovih tekstova. Sledeće godine ponovo je odbio da bude njihov poslanik. Iste godine odbio je članstvo u Nemačkoj akademiji književnosti. Takođe je odbio da govori na Gebelsovom radiju. Bio je jedan od nekolicine nacionalističkih autora čije se ime nikada nije pojavilo ni na jednom pisanom proglasu podrške Hitleru. Zajedno sa bratom Fridrihom Georgom napustio je Traditionsverein der 73er, organizaciju hanoverskih, vojnih veterana iz Prvog svetskog rata, kada su iz nje isključeni jevrejski članovi. Napustivši Berlin 1933. njegovu kuću je pretražio Gestapo. Kratki roman Na mermernim liticama (Auf den Marmorklippen) izašao je 1939. Mnogi čitaoci su knjigu interpretirali kao kritiku nacizma i karikaturu nemačkih vođa. Gebels ju je zabranio 1941, predloživši Hitleru da Jingera zatvore u koncentracioni kamp, ali je Hitler to odbio. Kada je izbio Drugi svetski rat, mobilisan je, dobivši čin vojnog kapetana. Nije učestvovao u borbi, već je preuzeo rukovođenje administrativnih poslova u okupiranom Parizu. Takođe je bio zadužen za sprovođenje smrtne kazne nad nemačkim vojnim dezerterima. U Parizu se družio sa umetnicima poput Pabla Pikasa i Žana Koktoa. Prve ratne godine opisao je u dnevniku „Bašte i ulice“ (Gärten und Straßen) 1942. Takođe je u francuskoj prestonici bio deo krugova visokih oficira koji su planirali zbacivanje Hitlera sa vlasti. U ovoj organizaciji je učestvovao sa oboda, tako da posle Julske zavere, to jest neuspešnog atentata na nacističkog vođu, Jinger nije streljan, jer nacističke vlasti nisu mogle da dokažu njegovu umešanost. Ipak zbog dovoljnih sumnji udaljen je iz nemačke vojske. Njegov stariji sin, Ernst mlađi, koji je bio vojni kadet, uhapšen je zbog navodnih subverzivnih razgovara i iskazanih sumnji u nemačku pobedu. Na intervenciju njegovog oca pušten je na slobodu, ali je 29. novembra iste godine upucan na bojnom polju. Jinger je čitavog života opravdano sumnjao da su ga ubili sami nacisti po naredbi viših vlasti. Nakon Drugog svetskog rata Pošto je odbio da učestvuje u procesima denacifikacije nakon Drugog svetskog rata, njegove knjige bile su zabranjene četiri godine u Nemačkoj pod britanskom okupacijom. Njegovo delo Mir (Der Friede), napisano 1943, a objavljeno 1947, označilo je kraj njegovog političkog angažmana. Nastavio je da živi povučeno u izolaciji, redovno objavljujući knjige. Zapadnonemački izdavač Klet objavio je Jingerova sabrana dela u deset tomova 1965. Druga edicija sabranih dela, ovog puta u 18 tomova, objavljena je u periodu od 1978 do 1983. Na ovaj način postao je, pored Getea, Klopštoka i Vilanda, četvrti nemački književnik koji je za života doživeo dva izdanja sabranih dela. Njegovi dnevnici pisani od 1939. do 1949, objavljeni su 1948. pod nazivom Refleksije (Strahlungen). Roman Staklene pčele (Gläserne Bienen) izlazi 1957. U pitanju je jedno od pionirskih dela magičnog realizma, u kojem se predstavlja budućnost gde automatske mašine prete ljudskoj individualnosti. Tokom pedesetih i šezdesetih putovao je po svetu. Njegova prva žena, Greta, umrla je 1960. Nakon dve godine samačkog života oženio se Lizeloteom Lorer. Tokom života eksperimentisao je sa različitim drogama i psihoaktivnim supstancama. U mladosti sa eterom, kokainom i hašišom a u starosti sa meskalinom, halucogenim pečurkama i LSD-ijem. Ova iskustva je opisao u knjizi „Droga i opijenost: približavanja“ (Annäherungen - Drogen und Rausch). LSD je probao nekoliko puta družeći se sa Albertom Hofmanom, naučnikom koji je otkrio njegove psihoaktivne supstance. Jedna od važnijih zasluga Jingerove kasnije književne karijere je njegova koncepcija metaistorijske figure Anarha, idealne figure suverenog pojedinca, začeta u romanu Eumeswil (1977). Jinger anarha opisuje rečima: Suštinska razlika je u tome što je odmetnika odbacilo društvo, dok je anarh taj koji odbacuje društvo. To su dva različita pristupa pred opasnostima sveta. Anarh nikada ne gubi iz vida svoju omiljenu temu: slobodu. U odnosu na vlast, anarhist je njen smrtni neprijatelj. Anarh joj ne priznaje legitimitet. On ne teži da je osvoji. Anarh može biti bilo ko. Dok sam sedeo u svojoj kancelariji u Mažestiku 1941. godine, držao sam se, što sam više mogao, po strani od svakog političkog problema. Anarh je u neku ruku suveren, ali i kameleon. On je kralj šahovske partije, u igri čija svrha nije u tome da evoluira, već da postoji. Anarh se oslanja na svoj sopstveni život. Jinger se priključio nemačkom kancelaru Helmutu Kolu i francuskom predsedniku Fransoi Miteranu 1984. u zajedničkom obeležavanju godišnjice bitke za Verden, gde je ideologiju rata u Nemačkoj pre i posle Prvog svetskog rata nazvao kobnom greškom. Njegov mlađi sin Aleksandar, fizičar, izvršio je samoubistvo 1993. Jingerov stoti rođendan proslavljen je 29. marta 1995. sa velikom pažnjom javnosti. Godinu dana pred smrt prešao je u rimokatoličanstvo, primivši pričest. Umro je 17. februara u Ridlingenu u 102. godini života.

Lepo očuvano Delo, 1988, DEKADENCIJA DELO, mart-april 1988, broj 3-4. 360 strana. PAUL BOURGET Teorija dekadencije 2 FRIEDRICH NIETZSCHE Slučaj Wagner (odlomak) HORST BAIER Društvo — duga senka mrtvog boga Friedrich Nietzsche i nastajanje sociologije iz duha 11 decadence VLADIMIR JANKELEVIČ Dekadencija KOENRAAD W. SWART Fin de siecle MICHEL DECAUDIN Definisati dekadenciju JEAN-FRANCOIS LYOTARD Povećati dekadenciju istinitog MILORAD BELANČIĆ Poreklo dekadencije PIERRE-ANDRE TAGUIEFF Beleške o povratku dekadencije. Post-modernistički individualizam kao dekor GUY SCARPETTA Kraj epoha avangardi i dekadencija GIANNI VATTIMO Smrt ili sumrak umetnosti SLOBODAN BLAGOJEVIĆ Konzervatizam ALAIN FLINKIELKRAUT Sharespeare vredi koliko i par čizama DRAŽEN KATUNARIĆ Kuća dekadencije ANONIM (OKO 1988) U ime kraja veka HAMDIJA DEMIROVIĆ Rječnik dekadencije JACQUES PLOWERT Mali glosar JEAN-MICHEL PALMIER Ekspresionizam, degenerisana umetnost Organicizam, ideologije, dekadencija VLADIMIR VOJNOVIČ Moskva 2042 MARIJA JANJION Krstaški pohod nevinih Dekadencija (fran. dékadence, opadanje) općenito: izrođavanje, postepeno nestajanje energije, stvaralačke moči, simptom propadanja, iscrpljenja ili rasula, nazadovanje. Dekadencija je pojam kojim se opisuje postepeno propadanje ili slabljenje nekog pojedinca, organizacije, kulture, društva ili civilizacije izazvano pretjeranom uživanju u luksuzu, te zajedno sa njim vezanom gubitku nekadašnjih moralnih i drugih temeljnih načela. Koncept je popularnost stekao u evropskoj historiografiji 18. vijeka kada se upravo kroz taj proces nastojala objasniti propast Rimskog Carstva, a potom i nestanak drugih nekoć moćnih država i civilizacija. Za razliku od tog uprošćenog tumačenja iluministi prosvjetiteljstvo) smatraju, poput Ch. Montesquieua da su bitni uzroci dekadencije defekne poliičke institucije koje dovode do propasti postojećih dobrih običaja i vrlina, a Rousseau je interpretira kao popratnu pojavu civilizacije koja je prirodnog čovjeka riješila njegove dobrote. Kasnije su taj termin preuzeli i ostali filozofi i sociolozi kako bi tumačili određene kulturne, društvene i druge procese u suvremenim zapadnim društvima. Različite socijalno-političke teorije smatraju dekadenciju određenih društvenih i ekonomskih formacija rezultatom nemoći vladajuće klase da u postojećim konzervativnim oblicima privrede organizira i razvija daljnji porast proizvodnje. Pojam dekadencije se krajem XIX. vijeka u Evropi počeo koristiti za književna i umjetnička djela postromantičarskog razdoblja, karakterizirane teorijom l`art pour l`arta (larpurlartizam Th. Gautiera) i subjektivnom pobunom pjesnika (Ch. Baudelaire, A. Rimbaud, P. Verlaine), ne kao odraz dekadencije društva već protiv vulgarnog utilitarizma i proračunatosti dehumaniziranog fin de sieclea Za tu vrstu umjetničke dekadencije karakteristična je deviza Th. Gautiera: `Istinski je lijepo samo ono što ne može služiti ničemu ... sve što je korisno ružno je.` Lomeći se često u protestu prema apsurdu konkretne životne egzistencije, ta se dekadencija gubi najčešće u egzotici, misticizmu, neuravnoteženosti,i boemstvu razočaranih `poetes maudits` što u svojim lucidnim bljeskovima nagovješćuju proročki simptomatično rasulo vrednota samozadovoljnog građanstva. U staroj grčkoj filozofiji Pironov skepticizam, u novijoj filozofiji Šopenhauerov pesimizam, a u novije doba pojedine teze egzistencijalima, predstavljaju filozofiju dekadencije. Niče je smatrao da je dekadencija uvijek rezultat opadanja u čovjeku ili nekom vremenu `volje za moć`, odnosno životnog elana uopće, a posljedica toga je nemoć stvaralasšva. Delo je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnih časopisa. Izlazio je jednom mesečno, od 1955.[1] do 1992. godine. Prvi urednik bio je Antonije Isaković, a kasnije su se smenjivali neki od najpoznatijih srpskih književnika tog vremena: Oskar Davičo, Muharem Pervić, Milosav Buca Mirković, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Bio je to avangardni časopis i u vreme socijalističkog režima u SFRJ često cenzurisan.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Časopis Delo počeo je da izlazi 1955. godine, u atmosferi znatno liberalnijeg duha nego što bi se to moglo očekivati u tadašnjem socijalističkom režimu. Dah promena okrenut zapadu strujao je celom beogradskom umetničkom scenom, pa taj avangardni trend prati i Delo. Već prvi broj, koji otvara Vasko Popa ciklusom „Igre”, predstavlja sliku njegove buduće programske koncepcije okrenute mlađim autorima, sklonijim modernijem duhu.[2] Uredništvo i saradnici[uredi | uredi izvor] Prvi je na mestu glavnog urednika Dela bio Antonije Isaković[1], a kasnije su se na mestu urednika smenjivali neki od najvećih srpskih pisaca tog vremena: od br. 1 (1961) Oskar Davičo, od br. 11 (1961) Muharem Pervić, od br. 5/6 (1980) Jovica Aćin i od br. 1 (1980) Slobodan Blagojević[3] Delo je imalo i impozantnu listu saradnika, a provokativnost je bila osnovna odlika svih njegovih urednika.[2] Antonije Isaković Antonije Isaković Oskar Davičo Oskar Davičo Muharem Pervić Muharem Pervić Jovica Aćin Jovica Aćin Sadržaj časopisa[uredi | uredi izvor] U Delu se, pre svega, negovala beletristika. U vreme Antonija Isakovića, kao odgovornog urednika, primetan je primat proze, romana i pripovetke nad poezijom, dok je kasnije slučaj bio obrnut. Žanr koji je ovaj časopis posebno negovao je esej, a književna kritika bila je zastupljena u obliku tekuće i retrospektivne. Delo nije zanemarivalo ni ostale vidove stvaralaštva. U njemu se pisalo o pozorištu, filmu i likovnoj umetnosti, a dozirana pažnja posvećivana je i takozvanoj društvenoj sferi, često u polemičnom tonu. Poseban pečat Delu dala su njegova dva poslednja urednika, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Univerzalne, a opet skrajnute teme, koje pokreću njih dvojica kod prvog su više težile erotskom, alternativnom i mističkom, dok su kod drugog sagledane kroz filozofski aspekt i naglašavanje marginalizovanih pojava, poput homoseksualnosti i ženskog pitanja.[2] Cenzura[uredi | uredi izvor] Časopis Delo često je bio na meti cenzora. Brojne sudske i personalne zabrane nisu bile slučajne. Najveća cenzura sprovedena nad ovim časopisom vezana je za 1968. godinu, u vreme kada je urednik bio Muharem Pervić. Veliki broj naručenih tekstova u vezi sa aktuelnim društvenim zbivanjima tada su potpisali autori poput Ljubomira Tadića, Simona Simonovića, Nikole Miloševića i drugih. Drugi slučaj zabrane odnosi se na „Leto moskovsko”, Mihajla Mihajlova, koji je zbog toga bio policijski isleđivan i na kraju zatvoren, dok je treći primer posebno zanimljiv, jer cenzuru broja izaziva kritički tekst na temu ondašnjeg društva, a napisao ga je Milorad Vučelić.[2] avangarda

Novo! Autor - osoba Tokarczuk, Olga, 1962- = Tokarčuk, Olga, 1962- Naslov Beguni / Olga Tokarčuk ; prevela s poljskog Milica Markić Jedinstveni naslov Bieguni. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Paideia, 2010 (Valjevo : Topalović) Fizički opis 258 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Markić, Milica, 1966- = Markić, Milica, 1966- Zbirka ǂBiblioteka ǂMaštarije / [Paideia] (karton) Napomene Prevod dela: Bieguni / Olga Tokarczuk Tiraž 1.000 Na koricama autorova slika i beleška o njemu. Roman „Beguni“ predstavlja književnu monografiju pojave dinamičnosti, pokreta, putničkog nemira. Svet savremenih Beguna svet je permanentnih putnika koji imaju svoje proizvode, putničku kozmetiku, sopstveni jezik: prost, funkcionalizovani engleski, pa i svoju, putničku psihologiju. Isprekidan i ustreptali savremeni svet reanimirao je u čoveku atavistički, nomadski poriv koji se utažuje u putovanjima – kretanje, premeštanje, otkrivanje novih prostora omogućavaju svojevrsno zavirivanje pod postavu sveta, odškrinuti rub zastora nepoznatog i neizrecivog. Beguni su bili ruska pravoslavna sekta iz osamnaestog veka, sastavljena od nomada i anarhista, oformljena sa ciljem da se kroz bezdomnost i putovanja ostavi sav posed i krene u pokret. „Protiv svega što ima čvrsto mesto na ovom svetu, svake države, svake crkve i svake vlade, svega što u ovom paklu svoju formu ima; sve je to podređeno antihristu.“ Beguni su i naslov romana poljske autorke Olge Tokarčuk, dobitnice Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu. Originalno objavljeno, delo iz 2007, polako, ali sigurno, krčilo je svoj put do međunarodne publike, da bi 2018. osvojilo i prestižni Man Booker za engleski prevod. Forma romana je fluidna, kratke crtice, pričice i priče u nastavcima, smenjuju se i isprepleću, tako da je vrlo moguće da nećete baš sve moći da pratite s istom pažnjom i istim intenzitetom. Smenjuju se glavni likovi i kontinenti, sve je, kao i kod prastarih Beguna, u pokretu. Samo, ovo su neki novi Beguni, junaci koji često nisu svesni svojih uloga i radnje u koju su uvučeni. Savremeni Beguni u begu od materijalne stvarnosti, geografski menjaju svoje odredište, ali uvek su tu, blizu čitalaca. Autorka povremeno opisuje svoj spisateljski postupak, upućuje se na internet i Vikipediju i jasno je da duboko povezana događanja mogu da se prate iz više subjektivnih prizmi i perspektiva. Te veze, nekad očigledne, kao recimo u delu koji se bavi turistom koji je izgubio svoju suprugu i dete na letovanju na ostrvu Vis, pa posle nekoliko dana, bez ikakvog objašnjenja pronašao svoju porodicu, podseća na rane misteriozne filmske radove režisera Pitera Vira. Nekad, jedina veze koju možemo da pretpostavimo je sama Olga i neki delovi, verovatno preuzeti iz lične biografije Svet u tvojoj glavi. Jedno od najvažnijih putovanja dešava se na mikroplanu – anatomija, put u središte čoveka. Pored priče o preparatoru ljudskih leševa, nailazimo na raznim mestima i na razne detalje o ljudskom telu, njegovom tkivu; tu je i epizoda o prenošenju srca Frederika Šopena u rodnu Poljsku. A iz podatka da je najjači ljudski mišić jezik, izrasta čitav jedan krak romana. A krakova koji čine organizam ove knjige zaista je mnogo. Iz intervjua, poznato je da Olgi nisu poznata dela Deleza i drugih postmodernista, tako da je njena razgranata poetika zaista posebna i originalna. Verovatno da deo inspiracije crpi i iz svoje profesije psihologa. Zanima je pre svega čovek i njegova sudbina koja neretko prevazilazi sve što je izmišljeno i zapisano. Na pitanje zašto je naišla na pozitivan odjek i kod kritike i kod publike, verovatno može da se odgovori jednostavno: nije dosadna, piše o temama koje su zanimljive, često nedostupan teren čini pristupačnim. Ovaj literarni „zabavnik“ pruža jedinstveno zadovoljstvo i biće još godinama predmet diskusija kako u stručnim tako i u privatnim krugovima. Svedočanstvo dokle i koliko daleko, jedna slovenska duša u svom punom kapacitetu i svoj metafizici može da dopre. Olga Navoja Tokarčuk (polj. Olga Nawoja Tokarczuk, 29. januar 1962. Sulehov, Poljska) je poljska književnica i psiholog. Dobitnica brojnih književnih priznanja i nagrada. Njene knjige su prevedene na trideset i sedam svetskih jezika. Na srpskom jezičkom području, (uključujući i ijekavizovanu verziju knjige „Beguni” objavljenu u Bosni i Hercegovini) sve njene knjige prevela je Milica Markić. Dobila je Nobelovu nagradu za književnost zvanično za 2018. godinu, iako su je dobitnicom proglasili 2019. godine. Olga Tokarčuk je rođena 21. januara 1962. godine u Sulehovu, gradu u kom je provela najranije detinjstvo. Zajedno sa svojom porodicom preselila se u Kjetš, gde je pohađala školu. Diplomirala je psihologiju na Univerzitetu u Varšavi. Još za vreme studija je volontirala vodeći brigu o psihički bolesnim ljudima. Po diplomiranju, radila je kao psihoterapeut u klinici za mentalno zdravlje u Valbžihu. Sebe smatra učenicom Karla Junga, i njegova psihologija se oseća kroz njeno književno stvaralaštvo. Od 1989. godine se potpuno posvetila književnom radu, napustila je rad u klinici i preselila se u Krajanov, selo kod Nove Rude. Književnu karijeru je počela 1979. godine objavljujući svoje priče u omladinskom časopisu Na przełaj, pod pseudonimom Nataša Borodin (Natasza Borodin). Nastavila je da objavljuje priče i pesme po raznim književnim časopisima. Prvi roman U potrazi za knjigom objavila je 1993. godine. Kritičari su ga odlično prihvatili, kao i roman E. E. objavljen dve godine kasnije. Treći roman Pamtivek i druga doba je njen najveći uspeh do tad. Knjiga je osvojila veliki broj nagrada, i uvrštena je u srednjoškolsku lektiru. Posle ovog romana kratki oblici očigledno postaju njen omiljeni žanr, jer objavljuje nekoliko zbirki kratkih priča, kao i esej o romanu Lutka Boleslava Prusa. Sledeći roman Dnevna kuća, noćna kuća objavila je 1998. godine. To je netipičan roman, prepun esejskih zapažanja, očigledno inspirisanim mestom u kome živi. Ana In silazi u Donji svet, roman iz 2006. godine, reinterpretacija je mita o sumerskoj boginji Inani. Sledi roman Beguni, roman o fenomenu putovanja u XXI veku, i sa njim brojne nagrade, od kojih najznačajnija Međunarodna Man Buker nagrada. Naredni roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih objavljen je 2009. godine. U romanu se bavi pitanjem prava životinja. Knjige Jakovljeve iz 2014. je istorijski roman o Poljskoj 18. veku. Olga Tokarčuk je jedan od organizatora Međunarodnog festivala pripovetke u Vroclavu. Od 2008. godine predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Opolu, i Jagjelonjskom univerzitetu u Krakovu. Vodi izdavačku kuću Ruta. Po mnogim njenim knjigama rađene su pozorišne predstave i filmovi. Film Trofejna divljač (`Pokot`) po romanu Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, u režiji Agnješke Holand osvojio je nagradu Srebrni medved Alfred Bauer na Berlinskom filmskom festivalu 2017. godine. Na osnovu pripovetke Generalna proba, iz zbirke priča „Svirka na mnogo bubnjeva”, u prevodu Milice Markić, u Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić” kreirana je predstava Akvarijum u dramatizaciji i režiji Olge Savić. Nagrade Dobitnica je brojnih književnih nagrada, kako u Poljskoj tako i u Evropi. Poljsku nagradu Politikin pasoš dobila je 1996. godine, a 1997. nagradu Košćelski Fondacije za roman Pamtivek i druga doba. Za književnu nagradu Nike, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima, nominovana je šest puta, a osvojila ju je dva puta: za romani Beguni 2008. godine i 2015. godine za roman Knjige Jakovljeve. Istu nagradu po izboru čitalaca dobila je pet puta. Nominovana je, takođe za Beguni, i za književnu nagradu centralne Evrope „Angelus”. Godine 2013. nagrađena je nagradom Vilenica, koju dodeljuje Slovenačko književno društvo. Međunarodnu nagradu Bridž (Brückepreis), koju dodeljuju gradovi blizanci Zgoželec u Poljskoj i Gerlic u Nemačkoj za kulturni doprinos, dobila je 2015. godine. Za romani Beguni 2018. godine je dobila i Međunarodnu Buker nagradu. Za istu nagradu je nominovana i 2019. godine, sada za roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih. Dobila je Nobelovu nagradu za književnost 2018. ali je za dobitnicu proglašena 2019. godine. Dela MJK32706 Olga Tokarczuk (Pokot, Berlinale 2017).jpg Gradovi u ogledalima (Miasta w lustrach, 1989) – poezija; U potrazi za knjigom (Podróż ludzi księgi, 1993) – roman; Erna Elcner (E. E., 1995) – roman; Pamtivek i druga doba (Prawiek i inne czasy, 1996) – roman; Ormar (Szafa, 1997) – pripovetke; Dnevna kuća, noćna kuća (Dom dzienny, dom nocny, 1998) – roman; Božićne priče (Opowieści wigilijne, 2000) – priče, zajedno sa Ježijem Pilhom i Anžejem Stasjukom Lutka i biser (Lalka i perła, 2000) – eseji; Svirka na mnogo bubnjeva (Gra na wielu bębenkach, 2001) – pripovetke; Poslednje povesti (Ostatnie historie, 2004) – pripovetke Ana In silazi u Donji svet (Anna In w grobowcach świata , 2006) – roman; Beguni (Bieguni, 2007) – roman; Vuci svoje ralo po kostima mrtvih (Prowadź swój pług przez kości umarłych, 2009) – roman; Medvedovih pet minuta (Moment niedźwiedzia, 2012) – eseji; Knjige Jakovljeve (Księgi Jakubowe, 2014) – roman; Bizarne priče (Opowiadania Bizarne, 2018) – pripovetke. MG60

Pohod na mjesec Branko Ćopić POSVETA AUTORA Lib6 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva.[2] Branko Ćopić Branko Ćopić Datum rođenja1. januar 1915.Mesto rođenjaHašani, Bosanska krajina AustrougarskaDatum smrti26. mart 1984. (69 god.)Mesto smrtiBeograd SFRJSuprugadr Bogdanka Ilić-ĆopićProfesijaknjiževnikUčešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borbaPotpisOdlikovanja U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. BiografijaUredi Branko Ćopić, bista u Herceg Novom Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opusUredi Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. DelaUredi Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedakaUrediPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[13]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977)

DVE KNJIGE PO CENI JEDNE, NE PROPUSTITE! `FRIDINE FIJESTE` FRIDA KAHLO autori Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer - NOVO i `DA VINČIJEVA KUHINJA` - autor Dejv Devit - NOVO OBE KNJIGE SE PRODAJU U KOMPLETU + POKLON DVD FRIDA `DA VINČIJEVA KUHINJA` može ići zasebno jer ih imam više komada. Ako želite samo ovu knjigu, ona se nalazi na posebnoj aukciji i sledećem linku https://www.kupindo.com/Biografija/60594841_-DA-VINCIJEVA-KUHINJA-DEJV-DEVIT-NOVO, pa možete pogledati slike i opis knjige. Žanrovi: Biografija / Hrana i piće / Kuvar Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 325 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 24 cm Godina izdanja: 2017. godine Autori: Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer LUKSUZNO Izdanje, BOGATO ILUSTROVANA - Divna sećanja na život Fride Kalo i Dijega Rivere u Plavoj kući. U knjizi se nalaze stare crno-bele porodične fotografije, više od 100 recepata za jela koja je Frida volela da priprema, ilustracije tih recepata, kao i fotografije mrtvih priroda koje su inspirisane Fridinim slikama, što sve zajedno čini ovu knjigu snažnom, uzbudljivom i inspirativnom, kakva je bila i Frida. Kako se meksička umetnica zaljubila u kuvanje FRIDA KALO U KUHINJI Većina ljudi dobro zna kako izgleda umetnost Fride Kalo, ali malo je poznato da je Frida bila strastvena kuvarica, koliko i slikarka. Piše: M. Krtinić U domaćim knjižarama nedavno se našla neobična knjiga “Fridine fijeste” Gvadalupe Rivera i Mari-Pjer Kole u prevodu Nikole Krznarića, koja baca posebno svetlo na ovaj segment Fridinog života. Ovo kolažno izdanje, koje je objavio Službeni glasnik, daje jedinstveni uvid u svet Fride Kalo, budući da je koautorka knjige ćerka Dijega Rivere iz njegovog prethodnog braka, odnosno neko ko je odrastao u Fridinom domu. Gvadalupe Rivera deli sa čitaocima svoja sećanja na život sa Fridom, ali i recepte koja je slavna umetnica spremala svojim gostima i svom mužu. Ovo izdanje sadrži više od sto recepata za tradicionalna meksička jela koja je Frida volela da priprema, kao i ilustracije tih jela. Tu su i dragocene porodične fotografije, kao i fotografije mrtve prirode inspirisane Fridinim slikama. “Stavila sam na hartiju neke od najznačajnijih i najuzbudljivijih trenutaka u životu Fride Kalo, one koji su ostavili neizbrisiv trag u mom sećanju. Takođe govorim i o Fridinom svakodnevnom životu, njenim navikama i njenoj ličnosti, i umetničkom talentu, koji je toliko vidljiv u delima koja je stvorila između 1940. i 1943. godine. Pišem o njenom oduševljenju hranom i o pripremanju jela, koja su Dijegu bila omiljena. Sve te događaje sam nazvala ‘Fridine fijeste’, iako moram priznati, da smo moj otac, svi koji smo poznavali Fridu i ja, učestvovali u proslavama zajedno s njom”, piše u knjizi Rivera. Iz ovog izdanja saznajemo da je Fridi bilo važno da zna dobro da kuva. To je bio deo njene meksičke tradicije koliko i njena odeća iz Oahake. Ali ljubav prema kuvanja nastala je i iz želje da zadovolji svog muža, koji je bez sumnje imao dobar apetit. “Od venčanja pa nadalje Frida je shvatila da će kuvarska veština biti važan deo njenog života. Loše raspoloženje majstora Rivere nestajalo je pred ukusnim jelima koja su se tradicionalno pripremala u meksičkim kućama, poput belog pirinča ili pirinča sa šafranom…”, piše u knjizi. Rivera naglašava da je Frida bila entuzijasta koja je iz svega izvlačila najviše što može. Tako je oko nje stalno bilo razloga za radovanje. Slavila je sve svece, rođendane, krštenja i većinu verskih i svetovnih praznika. Autorke su knjigu podelile u cikluse od 12 fijesti, nazvane po mesecima. Priča počinje sa avgustom, mesecom Fridinog i Dijegovog venčanja, da bi usledili i obeležavanje Posada (za Božić), Dana mrtvih, meksičkih nacionalnih praznika i gala proslave “Obrok na veznim stolnjacima”. Zanimljivo je posmatrati koliko njen stil kuvanja i zabavljanja gostiju podseća na njene slike prepune jakih boja. Frida je provodila sate u kupovini i spremanju hrane. Uživala je dok je pripremala dekoracije za trpezarijski sto, gde su jeli Dijego i ona i njihova proširena porodica. Riverina sećanja tiču se i odnosa Dijega i Fride. Njena majka bila je Lupe Marin, jedna od Dijegovih modela, sa kojom se slavni slikar oženio 1923. godine (Gvadalupe je rođena godinu dana kasnije). Iako je razvod nekoliko godina kasnije bio obostran, Lupe je ostala deo Dijegovog života. U početku je njen odnos sa Fridom bio haotičan, da bi vremenom ljubomora i zavist potpuno nestala između dve žene. Lupe je zapravo naučila Fridu kako da kuva za Dijega. Jedno vreme dva para su čak i živela zajedno, ali su se na kraju Frida i Dijego preselili u čuvenu Plavu kuću. Ovde je porodica ugostila mnoge zanimljive i poznate ljude, i tu je procvetao Fridin umetnički talenat, ali i njena ljubav prema kuvanju. Američko izdanje objavljeno je 2002. godine, a zanimljivo je da je tokom snimanja filma “Frida” sa Salmom Hajek u glavnoj ulozi hrana za glumce spremana upravo prema receptima iz “Fridinih fijesti”. Iz poznate Glasnikove `kuhinje`, ovog putа i doslovno iz kuhinje, stigla je uzbudljiva knjiga `Fridine fijeste`. To je intrigantna i raskošna knjiga o gastronomskom životu slavne slikarke Fride Kalo. Autori Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer priredili su bogato dokumentovanu prezentaciju kulinarskih navika velike Fride. U knjizi su na zanimljiv i originalan način ispričana sećanja Fridinih najbližih i izložene dragocene porodične fotografije. Knjiga sadrži više od 100 recepata za jela koja je Frida volela da priprema, kao i izuzetne ilustracije tih jela. Tu su i maestralne fotografije mrtve prirode, inspirisane Fridinim slikama. Fridino ime priziva tajanstvenost, čaroliju i Meksiko. Ova lepa knjiga baca novo svetlo na već poznatu legendu. Frida je bila veliki entuzijasta i svaka prilika je bila razlog za radovanje. Slavila je rođendane i praznike posvećene svecima, krštenja i sve nacionalne svetkovine. Tih dana Frida je volela da sprema tradicionalna meksička jela, omiljena njenom voljenom suprugu Dijegu Riveri. Ljubiteljima Fridinog dela ova knjiga biće dobrodošla i neprocenjiva u biblioteci, a onima koji ne poznaju njen život – biće odličan i zanimljiv uvod u upoznavanje. Bodljikave kruške u zelenom pipijan sosu, supa od škampa, piletina u marinadi, pa škampi u marinadi, ljuti voćni paprikaš, salate i sosovi u ogromnim činijama, avokado, pasulj, rotkvice... meksička hrana sva u slikama koje prosto mame iz knjige „Fridine fijeste, Recepti i sećanja na život sa Fridom Kalo“, autorki Gvadalupe Rivere i Mari-Pjer Kole. Ova jela Frida Kalo spremala je za svoj rođendan u julu, a priređivala je velike večernje zabave na koje je pozivala „pola Meksika“, marijače, žene u živopisnim nošnjama, ljude iz Pariza, Londona i Njujorka. U čuvenoj Plavoj kući, koju su Frida i Dijego uredili u vatrometu boja i ukrasili velikim slikarskim platnima, tada su se pili tekila, pivo u kriglama, svuda je bilo aranžirano voće uklopljeno sa crvenim mušemama i šarenim salvetama. Kao slikarska mrtva priroda. Posebnu pažnju Frida je poklanjala desertima, puslicama i nugat kockama i karamelama, zato što su je podsećali na detinjstvo. U pripremnim spiskovima gostiju i recepata, Fridi su pomagali porodica i prijatelji, pa i kćerke njenog muža Dijega Rivere iz braka sa književnicom Lupe Marin. Jedna od njih Gvadalupe Rivera napisala je ovu knjigu u saradnji sa novinarkom Mari-Pjer Kole, uz živopisne fotografije Ignasija Urkisa, a kod nas je ovo delo objavljeno u „Službenom glasniku“, u prevodu Nikole Z. Krznarića. Ovo je knjiga sećanja nekadašnje devojčice, koja je uz Fridu Kalo i oca Dijega Riveru formirala svoj ukus, stavove i buduće pozive, postajući profesorka prava, savezna poslanica u Kongresu, senatorka, ambasadorka Meksika u različitim međunarodnim organizacijama, dobitnica Nacionalne nagrade za ekonomiju i vodeća članica mnogih kulturnih organizacija. Napisala je nekoliko knjiga o životu svog oca, a ova posebno opisuje gozbe o nacionalnim i verskim praznicima. „Naučila sam da posmatram svet kroz način na koji su živeli Frida i Dijego“, piše Gvadalupe Rivera. Fridin kreativni pristup životu i umetnosti pripremanja jela opisan je u knjizi kroz dvanaest fijesta, karakterističnih za svaki mesec, među kojima su Posade za Božić, Dan mrtvih, meksički nacionalni praznici kada se Dijego družio sa bivšim revolucionarima i političarima, proslava „Obrok na vezenim stolnjacima“. Više od stotinu recepata tradicionalnih meksičkih jela iz bakinih beležnica, čak i od bivše Dijegove supruge Lupe, nalazi se u ovim sećanjima. Mnoštvo ljudi prelazi preko stranica knjige, ispunjavajući obede i proslave razgovorima o Frojdu, Lorki, komunizmu i melodijama meksičkih ljubavnih pesama: „Tebi dolazim da pevam najlepšu pesmu svoju...“, dok Frida ponosno korača u širokim suknjama, sa cvećem u kosi. Njen i Dijegov život, ispunjen radom, predavanjima, putovanjima i druženjem, obogaćen je vatrometom boja, plodovima prirode i duha. Za septembarski nacionalni praznik Frida je pored ostalog na spisak jela dodala paprike u sosu od oraha. O poreklu ovog jela Gvadalupe Rivera pripoveda da su žene Puebla, početkom 19. veka, prilikom posete jednog od prvih meksičkih predsednika, a neposredno posle zadobijanja nezavisnosti, želele da naprave nešto nesvakidašnje te su pripremile te paprike u sosu od oraha. To povrće punjeno je mlevenim mesom i umočeno u sos od sveže mlevenih oraha, pa garnirano semenkama nara. „U čast predsednika Meksika u jelu su bile zelene paprike, beli samleveni plod oraha i crvene semenke nara“, piše Gvadalupe. Za nacionalni praznik Frida je spremala pirinač u boji zastave, a sto je aranžirala tako što je pored cveća u raznobojne bodljikave kruške, nar i limete, pobola meksičke zastavice, stvarajući mrtvu prirodu kao sa slike. Devet dana pred Božić održavane su svečanosti Posade kada su lomljene pinjate, igračke od papira, keramike ili platna, napunjene igračkama i bombonama. Frida je volela ove Božićne svetkovine, kao i Bogojavljenje kada je kupovala Bogojavljenski kolač sa figurom deteta Hrista u unutrašnjosti. Plava kuća je sve do februara primala decu iz susedstva, porodicu i prijatelje. Može se reći da je čitav njen život bio svetkovina, uprkos bolesti i životnim udarcima. Pustolovina u zlu. Ukusna bodljikava kruška. KNJIGU ŠALJEM KAO PREPORUČENU TISKOVINU UZ PRETHODNU DOPLATU POŠTARINE

Rad, 1995. Prva knjiga Mila Lompara. Nagrada Stanislav Vinaver Odlično očuvana Studija O završetku romana u svakom svom poglavlju donosi književnoistorijska i interpretativna otkrića: bilo da naglašava neke neuočene veze između Crnjanskovih tekstova ili da naglašava veze tih tekstova sa tekstovima drugih pisaca srpske književnosti, ova studija govori o nečemu što nije bilo predmet dosadašnjih studija o ovom romanu i o ovom piscu. Ona nije samo potpuno originalan rad u oblasti svog predmeta, već i redak način da se istražuje određeno književno delo. Jovan Deretić, 1995. Teorijsko razmatranje problema kraja pripovedanja i završetka teksta pripovedne tvorevine, sa izvedenim interpretacijama pojedinih vidova Druge knjige Seoba kao pozadinom, postaje posebno zanimljivo i podsticajno. Dragan Stojanović, 1995. Baveći se prevashodno naratološkim problemom, uvažavajući uslovnu semantičku autonomiju teksta, promišljeno koristeći postulate ovovekovnih književnoistorijskih škola i usmerenja, ne zaboravljajući, pri tom, književnoistorijski kontekst, Lompar ispisuje rad koji odlikuje preciznost filologa i doslednost logičara. Brana Miladinov, 1995. Milo Lompar pripada onim retkim tumačima čiji interpretetativni uvidi trajno pomeraju horizont recepcije najboljeg romana Miloša Crnjanskog. Bojana Stojadinović-Pantović, 1996. Milo Lompar (Beograd, 19. april 1962) srpski je istoričar književnosti, esejista i univerzitetski profesor. Lompar je redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, nekadašnji generalni direktor Politike i predsednik Srpske književne zadruge. Lomparova studija Duh samoporicanja postala je jedna od najčitanijih knjiga na srpskom jeziku.[1] Biografija Obrazovanje i akademska karijera Završio je Jedanaestu beogradsku gimnaziju 1980. godine, već tada je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za maturski rad iz oblasti humanističkih nauka. U septembru 1981. godine nakon odsluženog vojnog roka, upisao je studije jugoslovenskih i opšte književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Dobio je 1984. godine nagradu Stražilovo Zadužbine Miloša Crnjanskog za studentske radove. Diplomirao je u januaru 1987. godine (Grupa za jugoslovenske književnosti i Opštu književnost), bio je na osnovu studentskih ocena i rezultata – između 1987. i 1989. godine stipendista Republičke fondacije za naučni podmladak. U februaru 1989. godine izabran je na osnovu visoke prosečne ocene, između 14 kandidata, za asistenta-pripravnika za predmet Srpska književnost XVIII i XIX veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Godine 1993. je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu odbranio magistarski rad posvećen delu Lažni car Šćepan Mali Petra II Petrovića Njegoša. Izabran je u zvanje asistenta 1994. godine. U 1998. godini je ponovo izabran za asistenta na Filološkom fakultetu u Beogradu. Doktorirao je na istom fakultetu 2000. godine tezom Istorijsko, književno i poetičko nasleđe XVIII i XIX veka u poznim delima Miloša Crnjanskog, pred komisijom koju su činili akademik Nikola Milošević, prof. dr. Jovan Deretić i prof. dr. Novica Petković. U 2000. godini je izabran za docenta za predmet Srpska književnost XVIII i XIX veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kao docent, počeo je 2001. godine da predaje Kulturnu istoriju Srba na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, da bi nekoliko godina kasnije počeo predavati isti predmet i na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Godine 2002. postao je predsednik Naučnog odbora Njegoševe zadužbine, da bi u 2004. godini postao član Uređivačkog odbora kritičkog izdanja sabranih dela Petara II Petrovića Njegoša u izdanju Crnogorske akademije nauka i umjetnosti. U 2005. godini je izabran za vanrednog profesora Srpske književnosti XVIII i XIX veka na Filološkom fakultetu u Beogradu. Krajem 2010. godine izabran je za redovnog profesora Srpske književnosti XVIII i XIX veka na istom fakultetu. Druge aktivnosti U periodu od 1. septembra 2005. godine do 31. marta 2006. godine bio je, kao nestranačka ličnost, generalni direktor Politike a. d, na predlog vlade Vojislava Koštunice. Posle smrti smrti Nikole Miloševića 2007. godine, izabran je za predsednika Zadužbine Miloša Crnjanskog. U 2008. godini postavljen je za glavnog urednika kritičkog izdanja dela Miloša Crnjanskog u izdanju Zadužbine. Lompar je učestvovao u radu brojnih žirija: Nagrade Đorđe Jovanović, NIN-ove nagrade, Nagrade Jelena Balšić, Nagrade Bora Stanković, Nagrade Miloša Crnjanskog, Nagrade Nikola Milošević. Bio je sekretar, potpredsednik a potom i predsednik Srpske književne zadruge. Politička delatnost Nikada nije bio član Saveza komunista Jugoslavije. Prema nekim izvorima, Lompar je bio član Srpske liberalne stranke, čiji je lider bio dr Nikola Milošević.[2][3]Potom je bio blizak Demokratskoj stranci Srbije i Vojislavu Koštunici. Za nestranačkog člana Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri, izabran je 2015. godine, zajedno sa prof. dr Kostom Čavoškim, prof. dr Aleksandrom Lipkovskim, dr Vladimirom Dimitrijevićem, prof. dr Zoranom Čvorovićem i drugim nacionalno orijentisanim intelektualcima. Pomogao je da koalicija Patriotski blok dobije svoje poslanike na izborima 2016. godine. Politički savet Dveri napustio je u januaru 2018. godine, zbog neslaganja sa odlukom da ta stranka učestvuje na lokalnim izborima u Beogradu u koaliciji sa pokretom Dosta je bilo Saše Radulovića.[4] Učestvovao je u dve emisije sa predsednikom Narodne stranke Vukom Jeremićem,[5] nekadašnjim ministrom spoljnih poslova, za koga je izjavio da je jedan od trojice političara (uz Vojislava Koštunicu i Boška Obradovića) prema kojima ima poštovanje.[6] Lompar je odbio da govori na svečanoj akademiji povodom 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, koja je održana 8. oktobra 2019. godine u Centru Sava u Beogradu, jer se protivio odluci Svetog arhijerejskog sinoda i patrijarha Irineja da predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću bude dodeljen Orden Svetog Save prvog reda, najviše priznanje Srpske pravoslavne crkve.[7] Delo Milo Lompar je objavio veliki broj monografija, studija, eseja i knjiga od kojih je većina imala više izdanja. Monografije Monografiju O završetku romana (Smisao završetka u romanu „Druga knjiga Seoba“ Miloša Crnjanskog), objavio je Rad, Beograd, 1995. U toj je knjizi (drugo, izmenjeno izdanje: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2008) po prvi put kod nas osvetljen je teorijski problem završetka pripovedanja i u diskusiji sa relevantnom teorijskom literaturom dato je originalno shvatanje završetka pripovedanja kao rezultante odnosa između tri tipa završetka: logičkog, vremenskog i pripovedačkog. Teorijski zaključci su postavljeni u unutrašnju vezu sa inovativnom interpretacijom Druge knjige Seoba Miloša Crnjanskog. Monografiju Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, objavio je Filip Višnjić, Beograd, 1996. Bila je to prva knjiga o Dragiši Vasiću, koji je zbog pripadništva Ravnogorskom pokretu bio decenijama isključen iz svakog književnog i kulturnog konteksta. U njoj je dato tumačenje Vasićevog romana Crvene magle i njegovih pripovedaka, kao i široka komparativna analiza njegovih intertekstualnih korespondencija sa svetskom književnošću: Tolstojem, Dostojevskim, Arcibaševom, Fransom, Strindbergom. Monografiju Njegoš i moderna, objavio je Filip Višnjić, Beograd, 1998. To je prvo celovito tumačenje Njegoševog dela Lažni car Šćepan Mali u nas. Knjiga je doživela i drugo izdanje: Nolit, Beograd, 2008. U njoj je Njegoševo delo postavljeno u horizont modernog iskustva, sa prikazom naglašenih veza sa oblicima nihilizma i metafizike, kao i različitim modusima političke, istorijske i drame apsurda. Monografiju Crnjanski i Mefistofel (O skrivenoj figuri „Romana o Londonu“), objavio je Filip Višnjić, Beograd, 2000. godine, (doživela je i drugo, prošireno izdanje: Nolit, Beograd, 2007). U njoj je uspostavljena originalna teza da veliki roman Crnjanskog predstavlja postmoderni oblik parabole o đavolu. Pripovedanje u Romanu o Londonu analizira se u komparativnom pripovednom i misaonom doticaju sa najvažnijim delima moderne dijaboličke tradicije kao što su Geteov Faust, Braća Karamazovi Dostojevskog, Doktor Faustus Tomasa Mana i Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova. Monografiju Apolonovi putokazi (Eseji o Crnjanskom) objavio je u izdanju Službenog lista SCG iz Beograda 2004. godine. U ovoj monografiji su analizirani i tumačeni drama Konak, romani Druga knjiga Seoba, Kod Hiperborejaca i Roman o Londonu iz perspektive komparativnih i intertekstualnih veza sa Joneskom, Tolstojem, Faulzom, Stendalom, Geteom i Džojsom. Monografiju Negde na granici filozofije i literature (O književnoj hermeneutici Nikole Miloševića) objavio je u izdanju Službenog glasnika iz Beograda 2009. godine. U njoj su osvetljeni različiti tematski sklopovi koji obeležavaju osnovnu duhovnu poziciju Nikole Miloševića. Tu su analizirane studije i knjige u kojima je Nikola Milošević analizirao odnose modernog i srpskog romana, položaj drame i poezije u hermeneutičkom horizontu, kritiku totalitarizma u poređenju sa Hanom Arent, naznake hermeneutičke biografije u poređenju sa Ridigerom Zafranskim, i uopšte odnos književnosti i filozofije. Monografiju O tragičkom pesniku (Njegoševe pesme), objavio je u izdanju Albatros plusa, Beograd, koja je bila prva celovita studija o Njegoševim lirskim pesmama, da bi zajedno sa studijama posvećenim pesnikovim velikim delima (Luča mikrokozma, Gorski vijenac, Lažni car Šćepan Mali) postala deo monografije Njegoševo pesništvo u kolu SKZ-a 2010. godine. U njoj je detaljno obrazložena teza o lirskoj refleksiji kao ključnoj dimenziji pesnikovog talenta, o epskoj kulturi kao osnovnoj tradiciji sa kojom dolazi u doticaj individualni talenat i o dramskom intenzitetu kao osnovnom sadržaju pesničkog doživljaja. Dubok i dalekosežan doticaj helenske i hrišćanske tradicije, kao osnova evropske civilizacije, učinio je Njegoševo delo vrhunskim umetničkim dometom a samog Njegoša klasičnim pesnikom srpske kulture: poput Dantea kod Italijana, Šekspira kod Engleza, Getea kod Nemaca, Puškina kod Rusa. Knjiga se u dopunjenom vidu pojavila i u trećem izdanju: Njegoš – biografija njegovog pesništva, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2020. Moralistički fragmenti U 2007. godini Lompar je objavio knjigu Moralistički fragmenti (Narodna knjiga, Beograd), čije se drugo, prošireno izdanje pojavilo (Nolit, Beograd) 2009. godine. Pored usvajanja posebno shvaćene pozicije savremenog moraliste, kao i osvetljavanja različitih antropoloških, psiholoških i kulturnoistorijskih sadržaja, u ovoj knjizi se nalaze i polemički i politički uvidi koji obeležavaju intelektualni angažman. Knjiga se u promenjenom obliku pojavila u trećem izdanju: Moralistički fragmenti, Catena mundi, Beograd, 2020. Knjiga Moralistički fragmenti sastoji se iz tri dela. Prvi deo počinje pitanjem: Čemu moralisti u modernom vremenu? Laž radi ostvarenja sopstvenih interesa postala je svakodnevna stvar a glavni strah sa kojim se suočava čovek modernog vremena je strah od poraza. Bolest, smrt, ljubavna praznina, siromaštvo, samoća imaju manju razornu snagu na svest od poraza. Korisni idioti su naročito korisni jer veruju u to što im se govori. Prvi deo se završava fragmentom Levičari sa desnice gde Lompar oštro kritikuje Boru Ćosića i Radomira Konstantinovića. Drugi deo sadrži šesnaest fragmenata, o samoponiženju, izdaji i sadrži fragment koji nosi naziv Srpska krivica. Srpska krivica je plod iskonstruisane interpretativne strategije prema kojoj treba srpsku kulturu svesti u državno-pravni položaj Srbije, po mogućnosti od Beograda do Vranja. Strategija je da se srpsko pretvori u srbijansko, da se ponište svi tragovi srpske kulturne prošlosti u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u Makedoniji, u Bosni i Hercegovini, dok na kraju Gračanica ne bi postala deo kosovske kulture. Savremenim piscima je postalo važnije egzistencijalno ja umesto pripovedačkog ja i oni i ne primećuju da su se upleli poput muve u kulturnu paukovu mrežu. Beč je grad velikih i značajnih dostignuća srpske kulturne istorije ali ujedno i grad snažnog antisrpskog propagandnog i simboličkog dejstva. U fragmentu Post mortem dovodi ljudski moral u pitanje jer posle činjenice nečije smrti menja se i mišljenje o toj ličnosti i tek onda su ljudi skloni da odaju priznanje. Titoizam je glavni i odgovorni krivac zašto na našim prostorima nije došlo do nacionalnog pomirenja, ovu teoriju Lompar detaljnije obrazlaže u delu koji nosi naziv Titoizam i sekularno sveštenstvo. Poslednji deo sadrži šesnaest fragmenata u kojima se govori da živimo u vremenu specijalističkog obilja, vremenu strahovito razvijenih znanja, koja dosežu do najsitnijih pojedinosti i čovek je opterećen tim da on sam ne mora sve znati ili će propasti, tako da ljudi često biraju diletantizam. Današnje vreme je i vreme beskrajnog ponavljanja i umnogostručavanja ljudskih reči i veoma je teško odlučiti da li je nešto istina ili laž. Ukoliko moral bude zaboravljen prestaće doba morala. Koliko dobro danas razumemo temu morala uopšte i koliko je to tema razmišljanja u svakodnevnom životu, da li je nastupilo doba nemorala i čemu moral u savremenom vremenu teme su kojima se bave ovi Moralistički fragmenti. Duh samoporicanja U 2011. godini Lompar objavljuje knjigu Duh samoporicanja (prilog kritici srpske kulturne politike) u izdanju Orpheus-a iz Novog Sada. Ta knjiga je obrazložila dijagnozu (bilans komunističke vladavine i prelazak titoističkog načina mišljenja u sadržaje nevladine inteligencije) srpske kulturne situacije i predložila terapiju (povratak srpskom stanovištu kao istorijsku i političku reaktuelizaciju naše prekomunističke tradicije). Sa odlučujućim naglaskom je pledirala na višesmerne oblike srpske kulturne politike. Ona je ostavljala van sumnje demokratski poredak, podelu vlasti, postojanje drugih i drukčijih političkih i kulturnih orijentacija. Okolnost da je bila dugo i istrajno napadana, da je služila kao opravdanje za razvijenu političku i intelektualnu diskriminaciju Lompara kao pisca, je proisticala iz dve činjenice: stvari koje je ova knjiga vraćala u javni prostor bile su decenijski tabu i – vođena analizom naših okolnosti – anticipirala je evropski povratak nacionalnom stanovištu. Mnogo toga što se pojavilo u Evropi i Americi u vremenu posle pojavljivanja Duha samoporicanja 2011. godine – od intelektualnih činova, poput pariske izjave evropskih intelektualaca iz 2017. godine, do političkih pokreta poslednjih godina – bilo je u većoj ili manjoj vezi sa osnovnom dimenzijom ove Lomparove knjige. To je bilo prirodno, jer je ona vezana za shvatanja nacionalnih liberala u evropskoj i srpskoj (Svetozar Miletić, Jovan Ristić) tradiciji. Knjiga se u završnom obliku, sa opširnim i podrobnim odgovorima na kritike, pojavila u šestom izdanju: Catena mundi, Beograd, 2015. Do sada je imala deset izdanja u kratkom roku: poslednje 2020. godine (Catena mundi, Beograd). Studija Duh samoporicanja postala je jedna od najčitanijih knjiga na srpskom jeziku. Lompar se u ovoj studiji bavi pitanjem srpskog kulturnog identiteta i njegovom razgradnjom kroz paukovu mrežu ideologije jugoslovenstva i titoističkog komunizma. Sadašnji naraštaj intelektualne elite, odnegovan u titoizmu, jedan je od, po svojim rezultatima, najštetnijih u istoriji srpske kulture. Brojna su svedočanstva o njegovoj temeljnoj ljudskoj i intelektualnoj neodgovornosti u vremenu činjenica o kontinuiranoj krađi srpskog jezika, književnosti i gramatike. Ipak i pored toga, iz nekih iracionalnih razloga intelektualci o tome ćute. Srpski narod ako želi da opstane u svetskom zverinjaku, nema pravo ni na pesimizam ni na ćutanje. Bez duhovne samosvesti i nacionalne kulturne politike, ostaće ne narod već stanovništvo bez identiteta, zaključuje profesor Lompar. Lomparov istoriosofski učitelj je Miloš Crnjanski. On je uzorni lik nacionalno odgovornog intelektualca. Povratak srpskom stanovištu? U 2013. godini je objavio knjigu intervjua Povratak srpskom stanovištu? (Catena mundi, Beograd), koja je doživela drugo izdanje 2014. godine. Polihistorska istraživanja U 2016. godini objavio je knjigu naučnih studija Polihistorska istraživanja, u kojoj je analizirao savremene studije književnosti u svetlosti dominacije kulturološke paradigme, koju ocenjuje kao nadahnutu ideološkim predumišljajem i kao postmoderni vid polihistorstva. Umesto nje, pledira za polihistorsku orijentaciju u sadržajima modernosti, koju nastoji da pokaže kroz podrobne i afirmativne analize dela Slobodana Jovanovića, Jovana Deretića, Dragiše Živkovića, Alojza Šmausa, Nebojše Vasovića, Anice Savić Rebac, Nikole Miloševića, Dragana Stojanovića, kao i kroz detaljnu kritičku analizu intelektualnih dometa i političkog ponašanja Latinke Perović. Knjiga je doživela drugo izdanje 2017. godine. Pohvala nesavremenosti U 2016. godini Lompar je objavio policentrični esej Pohvala nesavremenosti (Laguna, Beograd) u kojem se osvetljavaju metafizički i etički aspekti nesavremenosti u Ničeovom smislu. Napisana na način književnog eseja, knjiga baca duhovno svetlo na Magritova i Karavađova platna, Orvelovo pripovedanje, egzistencijalnu dramu šahovske situacije Borisa Spaskog, simbolički smisao terezinske ćelije Gavrila Principa, a tu su i životni isečci sa ulica i trgova Londona, Toronta, Berlina, Pariza, Libeka. Drugo izdanje: 2018. U 2018. godini objavio je knjigu kulturnopolitičke esejistike Sloboda i istina: beleške o promeni svesti (Catena mundi, Beograd). Ova knjiga je doživela drugo izdanje 2020. godine, kao luksuzna monografija Crnjanski – biografija jednog osećanja (Pravoslavna reč, Novi Sad), u kojoj je ukrštanjem različitih tematskih i izražajnih registara nastojao da osvetli kulturnu situaciju i egzistencijalnu dramatiku sudbine Miloša Crnjanskog. Knjiga je imala još dva izdanja: 2018, 2019. Milo Lompar je priredio izabrana dela Nikole Miloševića (I‒V, Službeni list SCG, Beograd, 2004) i u srpsku kulturu uveo delo Ridigera Zafranskog Zlo ili drama slobode, 2005, (preveo Saša Radojčić, pogovor Milo Lompar). Nagrade Nagrada „Stanislav Vinaver”, za knjigu Smisao završetka u romanu, 1996. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Crnjanski i Mefistofel, 2000. Nagrada „Laza Kostić”, za knjigu Apolonovi putokazi, 2005. Nagrada „Nikola Milošević”, za knjigu Negde na granici filozofije i literature, 2010.[8] Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Duh samoporicanja, 2013. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu Crnjanski: biografija jednog osećanja, 2019. Nagrada „Borisav Stanković”, povelja za životno delo, 2019. Dela Istorijsko, poetičko i književno nasleđe XVIII i XIX veka u poznim delima Miloša Crnjanskog, doktorska disertacija, 1993. O završetku romana (Smisao završetka romana Druga knjiga Seoba Miloša Crnjanskog, Rad, Beograd, 1995. Drugo, izmenjeno izdanje: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2008. Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Njegoš i moderna, Filip Višnjić, Beograd, 1998. Drugo, popravljeno izdanje, Nolit, Beograd, 2008. Crnjanski i Mefistofel (O skrivenoj figuri Romana o Londonu), Filip Višnjić, Beograd, 2000. Drugo, izmenjeno izdanje, Nolit, Beograd, 2007. Apolonovi putokazi (Eseji o Crnjanskom), Službeni list SCG, Beograd, 2004. Knjiga o Crnjanskom, Srpska književna zadruga, Beograd, 2005. Srpska književnost XVIII i XIX veka, Narodna knjiga, Beograd, 2006 - Sa koautorom Zoricom Nestorović Moralistički fragmenti, Narodna knjiga, Beograd, 2007. Drugo, prošireno izdanje, Nolit, Beograd, 2009. Negde na granici filozofije i literature (O književnoj hermeneutici Nikole Miloševića), Službeni glasnik, Beograd, 2009. O tragičkom pesniku (Njegoševe pesme), Albatros plus, Beograd, 2010. Njegoševo pesništvo, Srpska književna zadruga, Beograd, 2010. Duh samoporicanja, prilog kritici srpske kulture, Orfeus, Novi Sad, 2011. Povratak srpskom stanovištu, Catena Mundi, Beograd, 2013. Polihistorska istraživanja, Catena Mundi, Beograd, 2016. Pohvala nesavremenosti, Laguna, Beograd, 2016. Sloboda i istina, Catena Mundi, Beograd, 2018. Crnjanski: Biografija jednog osećanja, Pravoslavna reč NS, Beograd, 2018.[9] Knjiga o Lubardi, priređivač, Srpska književna zadruga, 2018.[10] Poluintelektualac i nacionalna politika, 2021.[11] Crnjanski i svetska književnost, Pravoslavna reč NS, 2021.[12] Nervozni čas pripovesti, 2022.[13] Oproštaj sa intelektualcem, Srpska književna zadrua, 2022.[14] Uspon kolonijalne svesti: lažna istoriografija Latinke Perović, Catena Mundi, Beograd, 2022.[15]