Odlično stanje 1983 - 1984 370+366, format 24cm Engleska književnost je pojam kojim su obuhvaćena sva književna dela nastala na engleskom jeziku na Britanskim ostrvima, uključujuči i Irsku, od 7. veka do savremenog doba. Književnost nastala na engleskom jeziku izvan Britanskih ostrva se zasebno proučavaju u sklopu američke, australijske, kanadske i novozelandske književnosti.[1] Engleski jezik se razvio tokom perioda od više od 1400 godina.[2] Najranije forme engleskog, set anglofrizijskih dijalekata doneli su u Veliku Britaniju anglosaksonski naseljenici u petom veku, a nazivaju se staroengleski. Srednjeengleski je nastao tokom jedanaestog veka Normanskim osvajanjem Engleske.[3] Rani moderni engleski je nastao u kasnom 15. veku sa uvođenjem štamparske mašine u London i Biblijom kralja Džejmsa kao i velikom promenom samoglasnika.[4] Kroz uticaj Britanskog carstva, engleski jezik se raširio širom sveta počevši od 17. veka. Садржај Istorija Уреди Staroengleska književnost (do 1066) Уреди Prva strana epske pesme Beovulf Staroengleska književnost, ili anglosaksonska književnost, obuhvata sačuvanu književnost napisanu na staroengleskom u Anglosaksonskoj Engleskoj, u periodu nakon naseljavanja Saksonaca i drugih germanskih plemena u Engleskoj (Juti i Angli) c. 450, nakon povlačenja Rimljana, i „okončava se ubrzo nakon Normanskog osvajanja” 1066. godine.[5] Ti radovi obuhvataju žanrove kao što je epska poezija, hagiografija, sermoni, prevodi Biblije, pravni radovi, hronike i zagonetke.[6] Sve zajedno sačuvano je oko 400 rukopisa iz tog perioda.[6] Iz najstarijeg doba anglosaske književnosti potiču narativna pesma „Vidsit” o legendarnim plemenima, dvorovima i kraljevstvima, elegijske pesme „Lutalac” (The Wanderer) i „Pomorac” (The Seafarer) o udaljenosti od doma, samoći i pogibiji na moru i druge. Epska pesma Beovulf je najstariji i najveći spomenik čitavog germanskog pesništva,[7] i najstariji junački ep nastao u zapadnoj Evropi nakon razdoblja klasične antike. Ima više od 3000 stihova. Autor je nepoznat. Nastao je verojatno oko 8. veka, a sačuvan u rukopisu iz 10. veka. Beovulf je nećak kralja Higelaca, junak iz plemena Gaeta s područja današnje južne Švedske. Dolazi u pomoć danskom kralju Hrotgaru čije kraljevstvo i podanike napada čudovište Grendel, a zatim i Grendelova majka. Beovulf ih oboje pobeđuje. Vraća se kući i postaje kraljem. Nakon duge srećne vladavine zmaj napada i njegovu zemlju te mu se Beovulf suprotstavlja s grupom mladih ratnika. U borbi gine, iako uspeva da nadvlada zmaja.[8] Ova su dela nastala na bitno drugačijoj verziji engleskoga od današnje pa su kao književno štivo dostupna uglavnom užem krugu stručnjaka koji ih proučava.[7] Dolaskom hršćanstva u poeziju na engleskom tlu ulaze biblijski motivi i legende („Egzod”, „Judit”, „San o krstu”, „Krst”). Javlja se nova škola koju predvode pesnici Kadmon i Sinevulf.[7] Kralj Alfred Veliki (kraj 9. veka) udara temelje engleskoj prozi svojom redakcijom „Anglosaske hronike”. S latinskog je preveo i dela Orozija („Istorija protiv pagana”), Boetija („O utehi filozofije”) i Bede („Crkvena istorija naroda Angla”`). Njegovi nastavljači u 11. veku su Alfrik i Vulfstan.[7] Među rukopisima iz staroengleskog (anglosaskog) razdoblja su propovedke i priče o životima svetaca, prevodi Biblije i crkvenih spisa, anglosaske hronike i istorijsko-narativni spisi, zakoni, oporuke i drugi pravni dokumenti, zapisi iz područja gramatike, medicine i geografije, te poezija. Srednjoenglesko razdoblje (1066–1485) Уреди Nakon bitke kod Hastingsa (1066) Normani osvajaju Englesku s juga. Donose francuski jezik i kulturu. Počinje široki proces stapanja Normana i Anglosasa u budući engleski narod.[9] U iduća dva veka dva se jezika teže usuglasiti i integrisati. Javlja se dvojezičnost i različiti procesi konsolidacije. Na francuskom se u Engleskoj piše i čita od 12. do kasnog 14. veka, a istovremeno od 1204. normanski osvajači usvajaju engleski identitet i jezik. U engleski ulazi sve više francuskih reči. Takav se engleski profilira kao jezik na kojem se izdaju knjige i na kojem čitaju tadašnji učeni krugovi čitatelja. London se uspostavlja kao glavni grad. U formiranju londonskog dijalekta jači su uticaji sa severa (iz univerzitetskih gradova Oksforda i Kembridža, te s područja Midlandsa) nego s juga. Ranija dela su pobožnog tipa: „Ormulum”, „Handlyng Synne”, „Pravila za isposnice”.[10] Velški crkvenjak Džefri od Monmuta piše fiktivnu „Istoriju kraljeva Britanije” na latinskom jeziku (verovatno oko 1136). U njoj zaokružuje keltske legende o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola, temu koja je stalno prisutna u engleskoj književnosti. Te legende dalje obrađuju normanski pisac Vejko na francuskom jeziku („Geste des Bretons”), a na engleskome Lejamon, koji u epu „Brut” osim o Arturu peva i o drevnim britanskim kraljevima Cimbelinu i Liru, čiji lik će kasnije preuzeti Šekspir za svoju poznatu tragediju Kralj Lir. S pojavom Lejamona početkom 13. veka u engleskoj književnosti se postupno učvršćuje i koncept autora. „Brut” je prvi nacionalni spev na engleskom jeziku. Lejamon je preuzeo temu od Vejda i građu iz drugih izvora, te sastavio ep o postanku Britanije kroz dva veka između odlaska Rimljana i pojave prvih britanskih kultura.[11] U 13. veku nastaju prva crkvena prikazanja, ali i svetovna lirika („Pesma kukavice” i „Sova i slavuj”), satire, moralne propovedke i humoristične anegdote. Francuski uticaji očituju se kroz ulazak ljubavnih tema u književnost, što naročito potiče iz provansalske tradicije trubadura koji su pevali o udvaranju nedostižnoj, idealizovanoj dami. Počinju se slaviti „ženske” vrline strpljenja, čekanja, lepote i vernosti (što potiče od antičkog mitskog lika Penelope). Velik uticaj u formiranju kanona i načina obrade ljubavne tematike i žene je izvršio francuski „Le Roman de la Rose”. Autori srednjoengleskog razdoblja nisu nužno uvek pisali na engleskom. Francuski i latinski jezik i dalje su prisutni kao jezici na kojima se piše, i to francuski posebno na dvoru, a latinski u crkvenim redovima. Jači zamah u književnosti događa se više od sto godina nakon nastanka Lajamonovog Bruta. Sredinom 14. veka se javljaju prvi engleski autori u modernom smislu. Vilijam Langland (oko 1330–1400) u spevu „Pirs Orač” (Piers Plowman) ujedinjuje engleske tradicije s francuskim uticajima. U spevu prikazuje pokvarenost crkvenih i dvorskih krugova, i patnju siromaha. Iz ovog razdoblja potiče i jedna od najboljih obrada legendi o kralju Arturu, spev „Gavejn i zeleni vitez” (Sir Gawain and the Green Knight, oko 1370) anonimnog autora kojem se pripisuje i autorstvo lirske alegorije „Biserka” (Pearl). Ta su dela još uvek pisana u aliteracijskom stihu. Prvi koji se dosledno služi rimom umesto aliteracije je Džon Gover (oko 1330–1408). Svoje najpoznatije delo „Ispovest zaljubljenog” (Confessio Amantis), opsežnu zbirku priča u osmercima, je napisao na engleskom, a ostala dela na latinskom i francuskom.[11] Prvi pravi pesnik i jedan od najvećih u engleskoj književnosti je Džefri Čoser (oko 1342–1400). Pisao je gotovo isključivo na engleskom. Rođen je u imućnoj građanskoj porodici. Nije bio profesionalni književnik – taj se koncept pojavljuje na engleskom tlu nekoliko vekova kasnije. Radio je u javnoj službi (na dvoru) i poslom boravio u Kentu, Francuskoj, i dvaput u Italiji, gde se upoznao s delom Dantea, Petrarke i Bokača.[11] Prevodeći s francuskog, u englesko pesništvo unosi francusku metriku. Od Italijana, prvenstveno Bokača, preuzima jedanaesterac. Njegov spev „Troilo i Kresida”, pisan po uzoru na Bokačov „Filostrato”, je prvi i znameniti engleski roman u stihovima.[7] Glavno Čoserovo delo su Kenterberijske priče (The Canterbury Tales), zbirka novela u stihovima. Verojatno ju je počeo pisati oko 1387. Radnja je smeštena na londonsko područje Čoserovog doba.[11] Trinaestoro ljudi hodočasti iz Sautvarka u Kenterberiju te svako od njih u odlasku i povratku pripoveda po dve priče. Do kraja života Čoser je napisao manje od četvrtine planiranih priča u kojima je majstorski prikazao niz tema i motiva iz svih slojeva ondašnjeg društva. U 15. veku književnost u Engleskoj opada, ali se u Škotskoj pod uticajem Čosera javlja niz snažnih, originalnih pesnika (V. Danbar, škotski kralj Džejms I, R. Henrison i Gavin Daglas). U Engleskoj, oko 1470. godine Tomas Malori u prozi prepričava francuske i engleske legende o kralju Arturu. U to doba nastaje i većina narodnih balada.[7] Renesansa (1500–1660) Уреди Period renesanse je obeležen otkićem novih kontinenata, velikim interesom za proučavanje antičkih klasika, i rađanjem nove nauke. Nakon što je Vilijam Kekston uveo štamparsku presu u Englesku 1476. godine, kolokvijalna književnost je cvetala.[12] Reformacija je inspirisala produkciju narodne liturgije što je dovelo do objavljivanja Knjige uobičajenih molitvi (1549), sa trajnim uticajem na književni jezik. Engleska renesansa je bila kulturni i umetnički pokret u Engleskoj od kasnog 15. do 17. veka. Ona je povezana s paneuropskim renesansom za koju se obično smatra da jze započela u Italiji u kasnom 14. veku. Poput većeg dela severne Evrope, u Engleskoj se malo toga događalo do jednog veka kasnije. Renesansni stil i ideje su veoma sporim tempom penetrirale Englesku, i elizabetansko doba iz druge polovine 16. veka se obično smatra najvišim stupnjem engleske renesanse.[13] Italijanski uticaj se isto takom može naći u poeziji Tomasa Vajata (1503–1542), jednog od najranijih engleskih renesansnih pesnika. On je odgovoran za mnoge izume u engleskoj poeziji, i zajedno sa Henrijem Hauardom (1516/1517–1547) uveo je sonet iz Italije u Englesku u ranom 16. veku.[14][15][16] Šekspir de kvinsi dzejms dzojs carls dikens romanticari engleski pisci istorija engleske knjizevnosti uliks roman toka svesti ivo vidan

Odlično stanje Miodrag Sibinović ORIGINAL I PREVOD / Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Original i prevod - Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Miodrag Sibinović Izdavač: Privredna štampa, Beograd 1979; Detaljnije: tvrd povez, strana 192, 20cm Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 — 26. jul 2020[1]) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja.[2] Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu.[3] Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Projekti[uredi | uredi izvor] Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost — Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi HH veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama HH veka (1995) i Jesenjin na kraju HH veka (1997). Dostignuća[uredi | uredi izvor] Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju — dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine HIH veka i o ruskoj poeziji sredine HIH veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku — u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj.[4] Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije.[5] Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži.. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine HH veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“.[6] Nagrade[uredi | uredi izvor] Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012.) i Slavističkog društva Srbije (2017.). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige[uredi | uredi izvor] Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda[uredi | uredi izvor] Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Raіdeіa“, Beograd, 1999.. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/„Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. H–HHI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Raіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću[uredi | uredi izvor] U književnom časopisu `Istok` br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću[7]: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V.N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)...

GEORGIJE FLOROVSKI ruski intelektualac i pravoslavni bogoslov Istina, Beograd/ Šibenik, 2013. 503 strana. Očuvana. У библиотеци „Савремено богословље“ издавачке куће „Истина“ Далматинске епархије и по благослову њеног епархијског архијереја г. Фотија, изашло је ово, можемо рећи, капитално дело о Георгију Флоровском. Са енглеског су књигу превеле Наташа Б. Колунџић и сестринство манастира Тројеручице – Шибеник, на чијем изванредном преводу и овом приликом благодаримо. Поред предговора уредника Ендрју Блејна из Финске, књига садржи опсежан животопис овог православног философа, историчара и богослова, и при том је обрађен његов животни пут у Русији (1983 – 1920), Европи (1920 – 1948) и Америци (1948 – 1979), док су у додатку донети радови Марка Рифа („Искушења и расцепи: Георгије Флровски као руски историчар“) и Џорџа Х. Вилијамса („Неопатристичка синтеза Феорфија Флоровског“). Библиографија радова овог незаобилазног руског интелектуалца донета је на страницама 447 – 501, фототипски пренето из оригиналног издања и отуда не садржи све библиографске јединице објављених радова, посебно не на српском језику. Рецимо, нема назнаке да је његову студију „Очев дом“ још пре Другог светског рата превео о. Јустин Поповић, а посебно што је у последње време овај теолог много превођен и објављиван у часописима, па је присутан и у интернету. Нема назнака да је Путеве руског богословља својевремено превео Еп. Данило (Крстић), а Источне оце IV века превео је Дејан Ј. Лучић у редакцији превода Епископа будимског Данила (1997. г., објављено у Паризу 1931.г.), као ни да је протојереј Миливој Р. Мијатов превео Источне оце од V до VIII века (1998.г., објављено на руском1933.г.) или Александар Ђаковац - Богословске студије (2013. г.). Ту се налазе и преводи дела Хришћанство и култура (превео Дејан Аничић 1995.г.), Критика недостатка занимања за догмате међу руским православним верницима (превод Ивице Чаировића). Преведено је и дело Екуменски дијалог: теологија и историја (2015.г.), Теологија и историја: Црква и царство (2016.г.). Не можемо навести све чланке који су до сада објављени на нашем језику. Писац ових редова је превео једну свеску из комплетних дела Георгија Фловровског објављених у издању познате издавачке куће Nordland Publishing Companу у САД (дело ће објавити Православни богословски факултет св. Василија Острошког у Фочи). Дело пред нама није класична биографија у којој се излажу подаци из живота писца уз навођење његових кључних дела, одн. није то библиографија. У књизи има много навода из самих дела, па се може стећи добар увид у ширину ауторових интересовања на разним богословским пољима, првенствено из руског богословља, па и оног које се односи на савремена међухришћанска, одн. екуменска питања. Имамо на уму и чињеницу да је овај руски философ – богослов држао кључно предавање на оснивачкој скупштини Светског савета Цркава у Амстердаму 1948.г. Није без разлога епископ будимски Данило (Крстић) назвао свог ментора на докторским студијама на Харварду „васељенским протојерејем“. Као професор Богословске академије Светог Владимира у Њујорку Флоровски је учествовао у раду многих екуменских скупова, на којима је држао предавања или жустро учествовао у дискусијама сведочећи православно учење. Читалац се може дивити вредноћи овог богослова и верности црквеном, светоотачком предању. Флоровски је једноставно отшкринуо вратнице у дубинске ризнице православног светоотачког богословља пред протестантским светом који је био скоро занемарио ову заједничку платформу са које се може кретати у неговању хришћанског јединства. Постављање Георгија Флоровског за професора на Харварду 1956.г. (где је само годину дана раније био постављен угледни немачки теолог Паул Тилих, којег сам слушао на својим последипломским студијама на Институту за више богословске студије у Босеу код Женеве!), добрим делом је допринело јачању програма ове високе богословске школе усмереног према православном богословљу. Овде је отац Георгије делао као професор историје Источне Цркве, док је раније предавао на Кембричком универзитету или још раније на Академији Светог Сергија у Паризу. У Харварду је овај врли црквени посленик предавао и литургику, хришћанску духовност и патристику. Можемо претпостављати колику је ерудицију овај Рус пројављивао пред својим слушаоцима! На једном примеру показаћемо шта значи учешће у међухришћанским, одн. екуменским скуповима на примеру о. Георгија. На заседању Централног одбора Светског савета цркава у Сент Ендрјусу 1960. г., захваљујући залагањима овог православниг богослова, прихваћено је да Основица коју треба да прихвате и потпишу нове цркве чланице ССЦ буде проширен с два додатка: „према Светом Писму“ и уз навођење Лица Свете Тројице поименично, а не само: „који верују у Свету Тројицу“. Овиме је наглашен, с једне стране, ауторитет Библије за све хришћане, а другом одредбом, тројичном формулом: „једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа, истакнут је христолошки фокус Основице , па тако она и дан-данас гласи: „Светски савет Цркава је заједница Цркава које, према Светом Писму, исповедају Господа Исуса Христа као Бога и Спаситељам, па стога настоји да заједнички испуни свеопшти позив на славу једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа“. Наредне године, на заседању Треће скупштине у Њу Делхију, кад је Руска Православна црква постала чланица овог међуцрквеног тела, заједно са другим источноевропским помесним Црквама (Српска Црква се учланила као последња, тек 1966.г.), око 90% делегата је гласало за нову формулацију, што је било довољно за њено усвајање (стр. 177). О. Георгије је на ранијем заседању Централног одбора дефинисао и бранио изјаву: „Светски савет Цркава није и никада не сме бити Суперцрква“, он нема сопствену еклисиологију и његов циљ је да „Цркве ступе у живи однос“. И ово редефинисарање улоге ССЦ прихваћено је такође у Њу Делхију. На другом скупу, Комисије за веру и црквено устројство, захваљујући богословском заузимању и угледу Флоровског, у завршеном документу је стајало: „Савет није Црква, нити тежи да то буде“, већ се „нуди као слуга Црквама и као слуга Цркве“ (стр. 180). Док ово бележимо, морамо се запитати да ли су и наши богослови, учесници међухришћанских богословских скупова схватали да морају сведочити своју веру пред инославнима и да треба да отварају ризнице истинског богословља? Или је њихово учешће било свођено на пуко присуствовање у смислу да је то „нешто протестантско“, па се не треба ни мешати у дискусије. О. Флоровски није тако мислио, па се може назвати православним мисионаром – богословом у инославном богословском свету. Флоровски је писао сажето. Једном је отворено говорио о својој ерудицији: „ Путеви су могли имати шеснаест томова да није било мог сажетог стила“. У области библиографије огромно знање и памћење били су општепознати и од велике помоћи, што могу посведочити многи билиотекари, научници и студенти. „Могао вам је навести дела за која нико није знао ни да постоје“ (стр. 269). „Једнако задивљујући аспект ума оца Георгија Флоровског била је његова способност за анализу и синтезу. Умом је проницао у унутрашњу структуру и срж ствари и, након што би је изнашао, разумео би је и дао облик њеном сушштинском значају“ (стр. 270). Цитира се доскорашњи архиепископ кентерберијски Роуен Вилијамс, иначе добар познавалац руског богословља, који је за Флоровског рекао да „он није ходајући уџбеник, већ оригинални и радикални ум“. Џорџ Х. Вилијамс обрађује тему неопатристичке синтезе Георгија Флоровског на стр. 373 – 443. Занимљиво је приметити и то да аутор овог стручног рада напомиње да му је при изради ове јединице, иначе темељне теме руског богослова, а и његов је израз, терминус техникус, неопатристичке синтезе, помогао и наш теолог – др Данило Крстић, који је зацело изванредно познавао учење свога професора. Препоручујемо да се ова студија добро проучи, Неопатристичка синтеза је значила преобликовање учења Отаца од четвртог до краја осмог века. Зато за Флоровског „потпуни библијски или хришћански јелинизам представља период завршене патристичке синтезе“ (стр. 379). Џ. Вилијамс излаже увиде Флоровског на ову тему у подељцима: 1) Твар и тварност: „Аскетски подвиг“, 2) Христологија и иконографија, 3) Искупљење и спасење: обожење, 4) Есхатологија, 5) Црква, 6) Свето Писмо, Предање и историја, 7) Црква и свет. Књигу о Флоровском могу читати и богословски неупућена лица, и уверени смо да ће многима од њих помоћи да почну читати и саме радове овог истакнутог руског интелектуалца који је пронео бакљу православног богословља у западни свет као нико пре њега. протођакон Радомир Ракић

Lepo očuvano Delo, 1988, DEKADENCIJA DELO, mart-april 1988, broj 3-4. 360 strana. PAUL BOURGET Teorija dekadencije 2 FRIEDRICH NIETZSCHE Slučaj Wagner (odlomak) HORST BAIER Društvo — duga senka mrtvog boga Friedrich Nietzsche i nastajanje sociologije iz duha 11 decadence VLADIMIR JANKELEVIČ Dekadencija KOENRAAD W. SWART Fin de siecle MICHEL DECAUDIN Definisati dekadenciju JEAN-FRANCOIS LYOTARD Povećati dekadenciju istinitog MILORAD BELANČIĆ Poreklo dekadencije PIERRE-ANDRE TAGUIEFF Beleške o povratku dekadencije. Post-modernistički individualizam kao dekor GUY SCARPETTA Kraj epoha avangardi i dekadencija GIANNI VATTIMO Smrt ili sumrak umetnosti SLOBODAN BLAGOJEVIĆ Konzervatizam ALAIN FLINKIELKRAUT Sharespeare vredi koliko i par čizama DRAŽEN KATUNARIĆ Kuća dekadencije ANONIM (OKO 1988) U ime kraja veka HAMDIJA DEMIROVIĆ Rječnik dekadencije JACQUES PLOWERT Mali glosar JEAN-MICHEL PALMIER Ekspresionizam, degenerisana umetnost Organicizam, ideologije, dekadencija VLADIMIR VOJNOVIČ Moskva 2042 MARIJA JANJION Krstaški pohod nevinih Dekadencija (fran. dékadence, opadanje) općenito: izrođavanje, postepeno nestajanje energije, stvaralačke moči, simptom propadanja, iscrpljenja ili rasula, nazadovanje. Dekadencija je pojam kojim se opisuje postepeno propadanje ili slabljenje nekog pojedinca, organizacije, kulture, društva ili civilizacije izazvano pretjeranom uživanju u luksuzu, te zajedno sa njim vezanom gubitku nekadašnjih moralnih i drugih temeljnih načela. Koncept je popularnost stekao u evropskoj historiografiji 18. vijeka kada se upravo kroz taj proces nastojala objasniti propast Rimskog Carstva, a potom i nestanak drugih nekoć moćnih država i civilizacija. Za razliku od tog uprošćenog tumačenja iluministi prosvjetiteljstvo) smatraju, poput Ch. Montesquieua da su bitni uzroci dekadencije defekne poliičke institucije koje dovode do propasti postojećih dobrih običaja i vrlina, a Rousseau je interpretira kao popratnu pojavu civilizacije koja je prirodnog čovjeka riješila njegove dobrote. Kasnije su taj termin preuzeli i ostali filozofi i sociolozi kako bi tumačili određene kulturne, društvene i druge procese u suvremenim zapadnim društvima. Različite socijalno-političke teorije smatraju dekadenciju određenih društvenih i ekonomskih formacija rezultatom nemoći vladajuće klase da u postojećim konzervativnim oblicima privrede organizira i razvija daljnji porast proizvodnje. Pojam dekadencije se krajem XIX. vijeka u Evropi počeo koristiti za književna i umjetnička djela postromantičarskog razdoblja, karakterizirane teorijom l`art pour l`arta (larpurlartizam Th. Gautiera) i subjektivnom pobunom pjesnika (Ch. Baudelaire, A. Rimbaud, P. Verlaine), ne kao odraz dekadencije društva već protiv vulgarnog utilitarizma i proračunatosti dehumaniziranog fin de sieclea Za tu vrstu umjetničke dekadencije karakteristična je deviza Th. Gautiera: `Istinski je lijepo samo ono što ne može služiti ničemu ... sve što je korisno ružno je.` Lomeći se često u protestu prema apsurdu konkretne životne egzistencije, ta se dekadencija gubi najčešće u egzotici, misticizmu, neuravnoteženosti,i boemstvu razočaranih `poetes maudits` što u svojim lucidnim bljeskovima nagovješćuju proročki simptomatično rasulo vrednota samozadovoljnog građanstva. U staroj grčkoj filozofiji Pironov skepticizam, u novijoj filozofiji Šopenhauerov pesimizam, a u novije doba pojedine teze egzistencijalima, predstavljaju filozofiju dekadencije. Niče je smatrao da je dekadencija uvijek rezultat opadanja u čovjeku ili nekom vremenu `volje za moć`, odnosno životnog elana uopće, a posljedica toga je nemoć stvaralasšva. Delo je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnih časopisa. Izlazio je jednom mesečno, od 1955.[1] do 1992. godine. Prvi urednik bio je Antonije Isaković, a kasnije su se smenjivali neki od najpoznatijih srpskih književnika tog vremena: Oskar Davičo, Muharem Pervić, Milosav Buca Mirković, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Bio je to avangardni časopis i u vreme socijalističkog režima u SFRJ često cenzurisan.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Časopis Delo počeo je da izlazi 1955. godine, u atmosferi znatno liberalnijeg duha nego što bi se to moglo očekivati u tadašnjem socijalističkom režimu. Dah promena okrenut zapadu strujao je celom beogradskom umetničkom scenom, pa taj avangardni trend prati i Delo. Već prvi broj, koji otvara Vasko Popa ciklusom „Igre”, predstavlja sliku njegove buduće programske koncepcije okrenute mlađim autorima, sklonijim modernijem duhu.[2] Uredništvo i saradnici[uredi | uredi izvor] Prvi je na mestu glavnog urednika Dela bio Antonije Isaković[1], a kasnije su se na mestu urednika smenjivali neki od najvećih srpskih pisaca tog vremena: od br. 1 (1961) Oskar Davičo, od br. 11 (1961) Muharem Pervić, od br. 5/6 (1980) Jovica Aćin i od br. 1 (1980) Slobodan Blagojević[3] Delo je imalo i impozantnu listu saradnika, a provokativnost je bila osnovna odlika svih njegovih urednika.[2] Antonije Isaković Antonije Isaković Oskar Davičo Oskar Davičo Muharem Pervić Muharem Pervić Jovica Aćin Jovica Aćin Sadržaj časopisa[uredi | uredi izvor] U Delu se, pre svega, negovala beletristika. U vreme Antonija Isakovića, kao odgovornog urednika, primetan je primat proze, romana i pripovetke nad poezijom, dok je kasnije slučaj bio obrnut. Žanr koji je ovaj časopis posebno negovao je esej, a književna kritika bila je zastupljena u obliku tekuće i retrospektivne. Delo nije zanemarivalo ni ostale vidove stvaralaštva. U njemu se pisalo o pozorištu, filmu i likovnoj umetnosti, a dozirana pažnja posvećivana je i takozvanoj društvenoj sferi, često u polemičnom tonu. Poseban pečat Delu dala su njegova dva poslednja urednika, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Univerzalne, a opet skrajnute teme, koje pokreću njih dvojica kod prvog su više težile erotskom, alternativnom i mističkom, dok su kod drugog sagledane kroz filozofski aspekt i naglašavanje marginalizovanih pojava, poput homoseksualnosti i ženskog pitanja.[2] Cenzura[uredi | uredi izvor] Časopis Delo često je bio na meti cenzora. Brojne sudske i personalne zabrane nisu bile slučajne. Najveća cenzura sprovedena nad ovim časopisom vezana je za 1968. godinu, u vreme kada je urednik bio Muharem Pervić. Veliki broj naručenih tekstova u vezi sa aktuelnim društvenim zbivanjima tada su potpisali autori poput Ljubomira Tadića, Simona Simonovića, Nikole Miloševića i drugih. Drugi slučaj zabrane odnosi se na „Leto moskovsko”, Mihajla Mihajlova, koji je zbog toga bio policijski isleđivan i na kraju zatvoren, dok je treći primer posebno zanimljiv, jer cenzuru broja izaziva kritički tekst na temu ondašnjeg društva, a napisao ga je Milorad Vučelić.[2] avangarda

Rad, 1995. Prva knjiga Mila Lompara. Nagrada Stanislav Vinaver Odlično očuvana Studija O završetku romana u svakom svom poglavlju donosi književnoistorijska i interpretativna otkrića: bilo da naglašava neke neuočene veze između Crnjanskovih tekstova ili da naglašava veze tih tekstova sa tekstovima drugih pisaca srpske književnosti, ova studija govori o nečemu što nije bilo predmet dosadašnjih studija o ovom romanu i o ovom piscu. Ona nije samo potpuno originalan rad u oblasti svog predmeta, već i redak način da se istražuje određeno književno delo. Jovan Deretić, 1995. Teorijsko razmatranje problema kraja pripovedanja i završetka teksta pripovedne tvorevine, sa izvedenim interpretacijama pojedinih vidova Druge knjige Seoba kao pozadinom, postaje posebno zanimljivo i podsticajno. Dragan Stojanović, 1995. Baveći se prevashodno naratološkim problemom, uvažavajući uslovnu semantičku autonomiju teksta, promišljeno koristeći postulate ovovekovnih književnoistorijskih škola i usmerenja, ne zaboravljajući, pri tom, književnoistorijski kontekst, Lompar ispisuje rad koji odlikuje preciznost filologa i doslednost logičara. Brana Miladinov, 1995. Milo Lompar pripada onim retkim tumačima čiji interpretetativni uvidi trajno pomeraju horizont recepcije najboljeg romana Miloša Crnjanskog. Bojana Stojadinović-Pantović, 1996. Milo Lompar (Beograd, 19. april 1962) srpski je istoričar književnosti, esejista i univerzitetski profesor. Lompar je redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, nekadašnji generalni direktor Politike i predsednik Srpske književne zadruge. Lomparova studija Duh samoporicanja postala je jedna od najčitanijih knjiga na srpskom jeziku.[1] Biografija Obrazovanje i akademska karijera Završio je Jedanaestu beogradsku gimnaziju 1980. godine, već tada je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za maturski rad iz oblasti humanističkih nauka. U septembru 1981. godine nakon odsluženog vojnog roka, upisao je studije jugoslovenskih i opšte književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Dobio je 1984. godine nagradu Stražilovo Zadužbine Miloša Crnjanskog za studentske radove. Diplomirao je u januaru 1987. godine (Grupa za jugoslovenske književnosti i Opštu književnost), bio je na osnovu studentskih ocena i rezultata – između 1987. i 1989. godine stipendista Republičke fondacije za naučni podmladak. U februaru 1989. godine izabran je na osnovu visoke prosečne ocene, između 14 kandidata, za asistenta-pripravnika za predmet Srpska književnost XVIII i XIX veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Godine 1993. je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu odbranio magistarski rad posvećen delu Lažni car Šćepan Mali Petra II Petrovića Njegoša. Izabran je u zvanje asistenta 1994. godine. U 1998. godini je ponovo izabran za asistenta na Filološkom fakultetu u Beogradu. Doktorirao je na istom fakultetu 2000. godine tezom Istorijsko, književno i poetičko nasleđe XVIII i XIX veka u poznim delima Miloša Crnjanskog, pred komisijom koju su činili akademik Nikola Milošević, prof. dr. Jovan Deretić i prof. dr. Novica Petković. U 2000. godini je izabran za docenta za predmet Srpska književnost XVIII i XIX veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kao docent, počeo je 2001. godine da predaje Kulturnu istoriju Srba na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, da bi nekoliko godina kasnije počeo predavati isti predmet i na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Godine 2002. postao je predsednik Naučnog odbora Njegoševe zadužbine, da bi u 2004. godini postao član Uređivačkog odbora kritičkog izdanja sabranih dela Petara II Petrovića Njegoša u izdanju Crnogorske akademije nauka i umjetnosti. U 2005. godini je izabran za vanrednog profesora Srpske književnosti XVIII i XIX veka na Filološkom fakultetu u Beogradu. Krajem 2010. godine izabran je za redovnog profesora Srpske književnosti XVIII i XIX veka na istom fakultetu. Druge aktivnosti U periodu od 1. septembra 2005. godine do 31. marta 2006. godine bio je, kao nestranačka ličnost, generalni direktor Politike a. d, na predlog vlade Vojislava Koštunice. Posle smrti smrti Nikole Miloševića 2007. godine, izabran je za predsednika Zadužbine Miloša Crnjanskog. U 2008. godini postavljen je za glavnog urednika kritičkog izdanja dela Miloša Crnjanskog u izdanju Zadužbine. Lompar je učestvovao u radu brojnih žirija: Nagrade Đorđe Jovanović, NIN-ove nagrade, Nagrade Jelena Balšić, Nagrade Bora Stanković, Nagrade Miloša Crnjanskog, Nagrade Nikola Milošević. Bio je sekretar, potpredsednik a potom i predsednik Srpske književne zadruge. Politička delatnost Nikada nije bio član Saveza komunista Jugoslavije. Prema nekim izvorima, Lompar je bio član Srpske liberalne stranke, čiji je lider bio dr Nikola Milošević.[2][3]Potom je bio blizak Demokratskoj stranci Srbije i Vojislavu Koštunici. Za nestranačkog člana Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri, izabran je 2015. godine, zajedno sa prof. dr Kostom Čavoškim, prof. dr Aleksandrom Lipkovskim, dr Vladimirom Dimitrijevićem, prof. dr Zoranom Čvorovićem i drugim nacionalno orijentisanim intelektualcima. Pomogao je da koalicija Patriotski blok dobije svoje poslanike na izborima 2016. godine. Politički savet Dveri napustio je u januaru 2018. godine, zbog neslaganja sa odlukom da ta stranka učestvuje na lokalnim izborima u Beogradu u koaliciji sa pokretom Dosta je bilo Saše Radulovića.[4] Učestvovao je u dve emisije sa predsednikom Narodne stranke Vukom Jeremićem,[5] nekadašnjim ministrom spoljnih poslova, za koga je izjavio da je jedan od trojice političara (uz Vojislava Koštunicu i Boška Obradovića) prema kojima ima poštovanje.[6] Lompar je odbio da govori na svečanoj akademiji povodom 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, koja je održana 8. oktobra 2019. godine u Centru Sava u Beogradu, jer se protivio odluci Svetog arhijerejskog sinoda i patrijarha Irineja da predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću bude dodeljen Orden Svetog Save prvog reda, najviše priznanje Srpske pravoslavne crkve.[7] Delo Milo Lompar je objavio veliki broj monografija, studija, eseja i knjiga od kojih je većina imala više izdanja. Monografije Monografiju O završetku romana (Smisao završetka u romanu „Druga knjiga Seoba“ Miloša Crnjanskog), objavio je Rad, Beograd, 1995. U toj je knjizi (drugo, izmenjeno izdanje: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2008) po prvi put kod nas osvetljen je teorijski problem završetka pripovedanja i u diskusiji sa relevantnom teorijskom literaturom dato je originalno shvatanje završetka pripovedanja kao rezultante odnosa između tri tipa završetka: logičkog, vremenskog i pripovedačkog. Teorijski zaključci su postavljeni u unutrašnju vezu sa inovativnom interpretacijom Druge knjige Seoba Miloša Crnjanskog. Monografiju Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, objavio je Filip Višnjić, Beograd, 1996. Bila je to prva knjiga o Dragiši Vasiću, koji je zbog pripadništva Ravnogorskom pokretu bio decenijama isključen iz svakog književnog i kulturnog konteksta. U njoj je dato tumačenje Vasićevog romana Crvene magle i njegovih pripovedaka, kao i široka komparativna analiza njegovih intertekstualnih korespondencija sa svetskom književnošću: Tolstojem, Dostojevskim, Arcibaševom, Fransom, Strindbergom. Monografiju Njegoš i moderna, objavio je Filip Višnjić, Beograd, 1998. To je prvo celovito tumačenje Njegoševog dela Lažni car Šćepan Mali u nas. Knjiga je doživela i drugo izdanje: Nolit, Beograd, 2008. U njoj je Njegoševo delo postavljeno u horizont modernog iskustva, sa prikazom naglašenih veza sa oblicima nihilizma i metafizike, kao i različitim modusima političke, istorijske i drame apsurda. Monografiju Crnjanski i Mefistofel (O skrivenoj figuri „Romana o Londonu“), objavio je Filip Višnjić, Beograd, 2000. godine, (doživela je i drugo, prošireno izdanje: Nolit, Beograd, 2007). U njoj je uspostavljena originalna teza da veliki roman Crnjanskog predstavlja postmoderni oblik parabole o đavolu. Pripovedanje u Romanu o Londonu analizira se u komparativnom pripovednom i misaonom doticaju sa najvažnijim delima moderne dijaboličke tradicije kao što su Geteov Faust, Braća Karamazovi Dostojevskog, Doktor Faustus Tomasa Mana i Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova. Monografiju Apolonovi putokazi (Eseji o Crnjanskom) objavio je u izdanju Službenog lista SCG iz Beograda 2004. godine. U ovoj monografiji su analizirani i tumačeni drama Konak, romani Druga knjiga Seoba, Kod Hiperborejaca i Roman o Londonu iz perspektive komparativnih i intertekstualnih veza sa Joneskom, Tolstojem, Faulzom, Stendalom, Geteom i Džojsom. Monografiju Negde na granici filozofije i literature (O književnoj hermeneutici Nikole Miloševića) objavio je u izdanju Službenog glasnika iz Beograda 2009. godine. U njoj su osvetljeni različiti tematski sklopovi koji obeležavaju osnovnu duhovnu poziciju Nikole Miloševića. Tu su analizirane studije i knjige u kojima je Nikola Milošević analizirao odnose modernog i srpskog romana, položaj drame i poezije u hermeneutičkom horizontu, kritiku totalitarizma u poređenju sa Hanom Arent, naznake hermeneutičke biografije u poređenju sa Ridigerom Zafranskim, i uopšte odnos književnosti i filozofije. Monografiju O tragičkom pesniku (Njegoševe pesme), objavio je u izdanju Albatros plusa, Beograd, koja je bila prva celovita studija o Njegoševim lirskim pesmama, da bi zajedno sa studijama posvećenim pesnikovim velikim delima (Luča mikrokozma, Gorski vijenac, Lažni car Šćepan Mali) postala deo monografije Njegoševo pesništvo u kolu SKZ-a 2010. godine. U njoj je detaljno obrazložena teza o lirskoj refleksiji kao ključnoj dimenziji pesnikovog talenta, o epskoj kulturi kao osnovnoj tradiciji sa kojom dolazi u doticaj individualni talenat i o dramskom intenzitetu kao osnovnom sadržaju pesničkog doživljaja. Dubok i dalekosežan doticaj helenske i hrišćanske tradicije, kao osnova evropske civilizacije, učinio je Njegoševo delo vrhunskim umetničkim dometom a samog Njegoša klasičnim pesnikom srpske kulture: poput Dantea kod Italijana, Šekspira kod Engleza, Getea kod Nemaca, Puškina kod Rusa. Knjiga se u dopunjenom vidu pojavila i u trećem izdanju: Njegoš – biografija njegovog pesništva, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2020. Moralistički fragmenti U 2007. godini Lompar je objavio knjigu Moralistički fragmenti (Narodna knjiga, Beograd), čije se drugo, prošireno izdanje pojavilo (Nolit, Beograd) 2009. godine. Pored usvajanja posebno shvaćene pozicije savremenog moraliste, kao i osvetljavanja različitih antropoloških, psiholoških i kulturnoistorijskih sadržaja, u ovoj knjizi se nalaze i polemički i politički uvidi koji obeležavaju intelektualni angažman. Knjiga se u promenjenom obliku pojavila u trećem izdanju: Moralistički fragmenti, Catena mundi, Beograd, 2020. Knjiga Moralistički fragmenti sastoji se iz tri dela. Prvi deo počinje pitanjem: Čemu moralisti u modernom vremenu? Laž radi ostvarenja sopstvenih interesa postala je svakodnevna stvar a glavni strah sa kojim se suočava čovek modernog vremena je strah od poraza. Bolest, smrt, ljubavna praznina, siromaštvo, samoća imaju manju razornu snagu na svest od poraza. Korisni idioti su naročito korisni jer veruju u to što im se govori. Prvi deo se završava fragmentom Levičari sa desnice gde Lompar oštro kritikuje Boru Ćosića i Radomira Konstantinovića. Drugi deo sadrži šesnaest fragmenata, o samoponiženju, izdaji i sadrži fragment koji nosi naziv Srpska krivica. Srpska krivica je plod iskonstruisane interpretativne strategije prema kojoj treba srpsku kulturu svesti u državno-pravni položaj Srbije, po mogućnosti od Beograda do Vranja. Strategija je da se srpsko pretvori u srbijansko, da se ponište svi tragovi srpske kulturne prošlosti u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u Makedoniji, u Bosni i Hercegovini, dok na kraju Gračanica ne bi postala deo kosovske kulture. Savremenim piscima je postalo važnije egzistencijalno ja umesto pripovedačkog ja i oni i ne primećuju da su se upleli poput muve u kulturnu paukovu mrežu. Beč je grad velikih i značajnih dostignuća srpske kulturne istorije ali ujedno i grad snažnog antisrpskog propagandnog i simboličkog dejstva. U fragmentu Post mortem dovodi ljudski moral u pitanje jer posle činjenice nečije smrti menja se i mišljenje o toj ličnosti i tek onda su ljudi skloni da odaju priznanje. Titoizam je glavni i odgovorni krivac zašto na našim prostorima nije došlo do nacionalnog pomirenja, ovu teoriju Lompar detaljnije obrazlaže u delu koji nosi naziv Titoizam i sekularno sveštenstvo. Poslednji deo sadrži šesnaest fragmenata u kojima se govori da živimo u vremenu specijalističkog obilja, vremenu strahovito razvijenih znanja, koja dosežu do najsitnijih pojedinosti i čovek je opterećen tim da on sam ne mora sve znati ili će propasti, tako da ljudi često biraju diletantizam. Današnje vreme je i vreme beskrajnog ponavljanja i umnogostručavanja ljudskih reči i veoma je teško odlučiti da li je nešto istina ili laž. Ukoliko moral bude zaboravljen prestaće doba morala. Koliko dobro danas razumemo temu morala uopšte i koliko je to tema razmišljanja u svakodnevnom životu, da li je nastupilo doba nemorala i čemu moral u savremenom vremenu teme su kojima se bave ovi Moralistički fragmenti. Duh samoporicanja U 2011. godini Lompar objavljuje knjigu Duh samoporicanja (prilog kritici srpske kulturne politike) u izdanju Orpheus-a iz Novog Sada. Ta knjiga je obrazložila dijagnozu (bilans komunističke vladavine i prelazak titoističkog načina mišljenja u sadržaje nevladine inteligencije) srpske kulturne situacije i predložila terapiju (povratak srpskom stanovištu kao istorijsku i političku reaktuelizaciju naše prekomunističke tradicije). Sa odlučujućim naglaskom je pledirala na višesmerne oblike srpske kulturne politike. Ona je ostavljala van sumnje demokratski poredak, podelu vlasti, postojanje drugih i drukčijih političkih i kulturnih orijentacija. Okolnost da je bila dugo i istrajno napadana, da je služila kao opravdanje za razvijenu političku i intelektualnu diskriminaciju Lompara kao pisca, je proisticala iz dve činjenice: stvari koje je ova knjiga vraćala u javni prostor bile su decenijski tabu i – vođena analizom naših okolnosti – anticipirala je evropski povratak nacionalnom stanovištu. Mnogo toga što se pojavilo u Evropi i Americi u vremenu posle pojavljivanja Duha samoporicanja 2011. godine – od intelektualnih činova, poput pariske izjave evropskih intelektualaca iz 2017. godine, do političkih pokreta poslednjih godina – bilo je u većoj ili manjoj vezi sa osnovnom dimenzijom ove Lomparove knjige. To je bilo prirodno, jer je ona vezana za shvatanja nacionalnih liberala u evropskoj i srpskoj (Svetozar Miletić, Jovan Ristić) tradiciji. Knjiga se u završnom obliku, sa opširnim i podrobnim odgovorima na kritike, pojavila u šestom izdanju: Catena mundi, Beograd, 2015. Do sada je imala deset izdanja u kratkom roku: poslednje 2020. godine (Catena mundi, Beograd). Studija Duh samoporicanja postala je jedna od najčitanijih knjiga na srpskom jeziku. Lompar se u ovoj studiji bavi pitanjem srpskog kulturnog identiteta i njegovom razgradnjom kroz paukovu mrežu ideologije jugoslovenstva i titoističkog komunizma. Sadašnji naraštaj intelektualne elite, odnegovan u titoizmu, jedan je od, po svojim rezultatima, najštetnijih u istoriji srpske kulture. Brojna su svedočanstva o njegovoj temeljnoj ljudskoj i intelektualnoj neodgovornosti u vremenu činjenica o kontinuiranoj krađi srpskog jezika, književnosti i gramatike. Ipak i pored toga, iz nekih iracionalnih razloga intelektualci o tome ćute. Srpski narod ako želi da opstane u svetskom zverinjaku, nema pravo ni na pesimizam ni na ćutanje. Bez duhovne samosvesti i nacionalne kulturne politike, ostaće ne narod već stanovništvo bez identiteta, zaključuje profesor Lompar. Lomparov istoriosofski učitelj je Miloš Crnjanski. On je uzorni lik nacionalno odgovornog intelektualca. Povratak srpskom stanovištu? U 2013. godini je objavio knjigu intervjua Povratak srpskom stanovištu? (Catena mundi, Beograd), koja je doživela drugo izdanje 2014. godine. Polihistorska istraživanja U 2016. godini objavio je knjigu naučnih studija Polihistorska istraživanja, u kojoj je analizirao savremene studije književnosti u svetlosti dominacije kulturološke paradigme, koju ocenjuje kao nadahnutu ideološkim predumišljajem i kao postmoderni vid polihistorstva. Umesto nje, pledira za polihistorsku orijentaciju u sadržajima modernosti, koju nastoji da pokaže kroz podrobne i afirmativne analize dela Slobodana Jovanovića, Jovana Deretića, Dragiše Živkovića, Alojza Šmausa, Nebojše Vasovića, Anice Savić Rebac, Nikole Miloševića, Dragana Stojanovića, kao i kroz detaljnu kritičku analizu intelektualnih dometa i političkog ponašanja Latinke Perović. Knjiga je doživela drugo izdanje 2017. godine. Pohvala nesavremenosti U 2016. godini Lompar je objavio policentrični esej Pohvala nesavremenosti (Laguna, Beograd) u kojem se osvetljavaju metafizički i etički aspekti nesavremenosti u Ničeovom smislu. Napisana na način književnog eseja, knjiga baca duhovno svetlo na Magritova i Karavađova platna, Orvelovo pripovedanje, egzistencijalnu dramu šahovske situacije Borisa Spaskog, simbolički smisao terezinske ćelije Gavrila Principa, a tu su i životni isečci sa ulica i trgova Londona, Toronta, Berlina, Pariza, Libeka. Drugo izdanje: 2018. U 2018. godini objavio je knjigu kulturnopolitičke esejistike Sloboda i istina: beleške o promeni svesti (Catena mundi, Beograd). Ova knjiga je doživela drugo izdanje 2020. godine, kao luksuzna monografija Crnjanski – biografija jednog osećanja (Pravoslavna reč, Novi Sad), u kojoj je ukrštanjem različitih tematskih i izražajnih registara nastojao da osvetli kulturnu situaciju i egzistencijalnu dramatiku sudbine Miloša Crnjanskog. Knjiga je imala još dva izdanja: 2018, 2019. Milo Lompar je priredio izabrana dela Nikole Miloševića (I‒V, Službeni list SCG, Beograd, 2004) i u srpsku kulturu uveo delo Ridigera Zafranskog Zlo ili drama slobode, 2005, (preveo Saša Radojčić, pogovor Milo Lompar). Nagrade Nagrada „Stanislav Vinaver”, za knjigu Smisao završetka u romanu, 1996. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Crnjanski i Mefistofel, 2000. Nagrada „Laza Kostić”, za knjigu Apolonovi putokazi, 2005. Nagrada „Nikola Milošević”, za knjigu Negde na granici filozofije i literature, 2010.[8] Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Duh samoporicanja, 2013. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu Crnjanski: biografija jednog osećanja, 2019. Nagrada „Borisav Stanković”, povelja za životno delo, 2019. Dela Istorijsko, poetičko i književno nasleđe XVIII i XIX veka u poznim delima Miloša Crnjanskog, doktorska disertacija, 1993. O završetku romana (Smisao završetka romana Druga knjiga Seoba Miloša Crnjanskog, Rad, Beograd, 1995. Drugo, izmenjeno izdanje: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2008. Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Njegoš i moderna, Filip Višnjić, Beograd, 1998. Drugo, popravljeno izdanje, Nolit, Beograd, 2008. Crnjanski i Mefistofel (O skrivenoj figuri Romana o Londonu), Filip Višnjić, Beograd, 2000. Drugo, izmenjeno izdanje, Nolit, Beograd, 2007. Apolonovi putokazi (Eseji o Crnjanskom), Službeni list SCG, Beograd, 2004. Knjiga o Crnjanskom, Srpska književna zadruga, Beograd, 2005. Srpska književnost XVIII i XIX veka, Narodna knjiga, Beograd, 2006 - Sa koautorom Zoricom Nestorović Moralistički fragmenti, Narodna knjiga, Beograd, 2007. Drugo, prošireno izdanje, Nolit, Beograd, 2009. Negde na granici filozofije i literature (O književnoj hermeneutici Nikole Miloševića), Službeni glasnik, Beograd, 2009. O tragičkom pesniku (Njegoševe pesme), Albatros plus, Beograd, 2010. Njegoševo pesništvo, Srpska književna zadruga, Beograd, 2010. Duh samoporicanja, prilog kritici srpske kulture, Orfeus, Novi Sad, 2011. Povratak srpskom stanovištu, Catena Mundi, Beograd, 2013. Polihistorska istraživanja, Catena Mundi, Beograd, 2016. Pohvala nesavremenosti, Laguna, Beograd, 2016. Sloboda i istina, Catena Mundi, Beograd, 2018. Crnjanski: Biografija jednog osećanja, Pravoslavna reč NS, Beograd, 2018.[9] Knjiga o Lubardi, priređivač, Srpska književna zadruga, 2018.[10] Poluintelektualac i nacionalna politika, 2021.[11] Crnjanski i svetska književnost, Pravoslavna reč NS, 2021.[12] Nervozni čas pripovesti, 2022.[13] Oproštaj sa intelektualcem, Srpska književna zadrua, 2022.[14] Uspon kolonijalne svesti: lažna istoriografija Latinke Perović, Catena Mundi, Beograd, 2022.[15]

jeromonah Sava Janjic - Ekumenizam i vreme apostasije Eparhija raskoprizrenska, Prizren, 1995. Mek povez, 108 strana. RETKO! S A D R Ž A J EKUMENIZAM U VREME APOSTASIJE JERES NAD JERESIMA POČECI EKUMENIZMA CARIGRADSKA ENCIKLIKA IZ 1920. GODINE SERGIJANIZAM U RUSKOJ CRKVI SVETSKI SAVEZ CRKAVA EKUMENIZAM PATRIJARHA ATINAGORE — „VREME DOGMATA JE PROŠLO“ PATRIJARH DIMITRIJE – NA STRANPUTICI SVOGA PRETHODNIKA APOSTOLI EKUMENIZMA SPEKTAKLI SVETSKOG SAVEZA CRKAVA KOKETIRANJE SA ISLAMOM I DRUGIM RELIGIJAMA PARLAMENT SVETSKIH RELIGIJA SINKRETISTIČKA PAPAZJANIJA – KANBERA 1991. GLASOVI SAVESTI I OBRAČUNI SA NJIMA NASTAVAK APOSTASIJE NOVI VASELJENSKI PATRIJARH VARTOLOMEJ EKUMENISTIČKA (TRAGI)KOMEDIJA NA UPSALI UNIJA SA MONOFIZITIMA PATRIJARH DIODOR NA BRANIKU PRAVOSLAVNA SABOR U CARIGRADU – 1993. G. PAPISTIČKA EKLISIOLOGIJA CARIGRADA TEŽNJE ZA REORGANIZACIJOM DIJASPORE UNIJA U BALAMANDU – POBEDA VATIKANSKE DIPLOMATIJE PAPIZAM KAO „SESTRINSKA CRKVA“ OBRAČUN SA SVETOGORSKIM ZILOTIMA A ŠTA KAŽU KANONI SVETIH SABORA? CILJEVI EKUMENIZMA ŠTA ČINITI? Sava (svetovno Dragutin Janjić; Dubrovnik, 6. decembar 1965) pravoslavni je arhimandrit i iguman Manastira Visoki Dečani. Rođen je 1965. godine u Dubrovniku. Rođen je u porodici oca Srbina i majke Hrvatice. Još kao dete sa porodicom se preselio u Trebinje, gde je proveo period školovanja i mladosti, završio osnovnu i srednju školu. Studirao je engleski jezik na Beogradskom Univerzitetu. U manastir Crna Reka došao je 1989. godine. Tu je proveo nekoliko godina. Zajedno sa ostalim bratstvom prešao je u manastir Dečane, sa željom da povrate duhovni ugled ove zadužbine kralja Stefana Dečanskog. Rukopoložen je u čin jerođakona 4. juna 1992. godine, a 8. januara 1993. u čin jeromonaha. Po manastirskom poslušanju, počev od 1994. godine bavi se informacionim tehnologijama. Uspeo je da Crkvu približi novoj tehnici. Zahvaljujući njemu tokom čitave NATO agresije i kosovske krize svet je imao informacije koje se nisu mogle naći na drugom mestu. Nakon toga bio je sekretar vladike raško-prizrenskog Artemija. Zajedno s njim i Momčilom Trajkovićem putovao je tokom 1998. i 1999. godine svetom pokušavajući svetskim državnicima da objasni istinu o stanju na Kosovu i Metohiji. Bio je član SNV Kosova i Metohije. Godine 2011. je na predlog episkopa raško-prizrenskog Teodosija izabran za igumana manastira Visoki Dečani. Ekumenizam ili vaseljenizam (grč. οικουμενισμός – „ekumenizam, vaseljenizam, ekumenstvo, vaseljenstvo“) je eklisiološki pojam kojim se označavaju težnje, nastojanja i pokreti usmereni ka zbližavanju, saradnji, pomirenju i jedinstvu hrišćanskih crkava. Pojam je proistekao iz prvobitnog koncepta o hrišćanskoj ekumeni, odnosno hrišćanskoj vaseljeni, kao opštoj zajednici svih hrišćana. Dok se međureligijski dijalog odnosi na sve religije, ekumenizam je dijaloški napor unutar hrišćanskih crkava. Za razliku od unijaćenja (na primer, odvajanje od Pravoslavne crkve radi uključivanja u Katoličku crkvu), u ekumenizmu se naglašava ravnopravan dijalog među hrišćanskim konfesijama, ono što je pojedinim crkvama zajedničko i ide se za potvrdom duhovnoga i moralnog poslanja Hristove Crkve. Ekumenizam je nastao u 19. veku unutar protestantskih crkava (ekumenski pokret). Unutar Katoličke crkve zagovornici ekumenizma u 19. veku su bili: J. H. Njuman, D. Mercier, J. J. Štrosmajer, a u 20. veku benediktinci iz Čevetohena u Belgiji, dominikanski centar Istina u Parizu, a svojim ekleziološkim radovima dominikanac Kongar. Nakon Drugog vatikanskog koncila (1962–1965) Katolička crkva je prihvatila osnovna načela ekumenizma i načelno je odustala od daljeg unijaćenja. (Dekret 2. Vat. Sabora: Unitatis redintegratio 1964) Razvoj ekumenskog pokreta Počeci Počeci ekumenskog pokreta stavljaju se u 1805. godinu, kada se protestantski, baptistički misionar Viljem Keri (engl. William Carey) založio za osnivanje „opšteg udruženja“ svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom njegovih misionarskih aktivnosti u Africi, kada je na delu uvideo slabost hrišćanstva usled njegovih unutrašnjih podela. Crkve koje su delovale misionarski, počele su sa osnivanjem različitih društava, sve u cilju usklađivanja njihovog misionarskog delovanja. U to vreme osnovana su u Londonu udruženja „YMCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade muškarce“). „YMCA“ je 1894. imalo oko deset hiljada odeljenja po celom svetu, sa četiri miliona članova. Uskoro su osnovana i ženska udruženja. Ema Roberts je tako osnovala kružok za molitveno ujedinjenje, a gospođa Kinerd je u Londonu organizovala dobrotvorno društvo za pomoć mladim ženama. Ta dva društva su se ujedinila 1897. i dobila naziv „YWCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade žene“). Ove organizacije su delovale na principima humanističkih doktrina. Krajem 19. veka osnovana je i „Svetska studentska hrišćanska federacija“ (engl. World Sudent Christian Federation). Valja pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje „Jevanđelska alijansa“, a 1914. je osnovana „Svetska alijansa za unapređenje internacionalnog prijateljstva preko Crkava“. Može se smatrati da su ovakva udruženja predstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine 1854. osnovan je ekumenski savet. Tokom vremena, rad ovog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u Edinburgu (engl. Edinburgh) u Škotskoj, što predstavlja zvanični početak ekumenskog pokreta. Ovde je i pojam ekumenizma po prvi put upotrebljen u njegovom sadašnjem značenju. Želja je bila da se izbegne pojam „internacionalni“ koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam „ekumenski“ (prema istočnom izgovoru grčkog „ikumenski“) ukazuje na sveukupnost bez podela. Konferencija u Edinburgu bila je naslovljena „Međunarodna misionarska konferencija“ (engl. International Missionary Conference). Na ovoj konferenciji je ustanovljeno stalno povereništvo koje je trebalo da usklađuje ekumenske aktivnosti u skladu sa predlozima i idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je naziv „Život i rad“ (engl. Life and Work). Za njega se posebno zalagao luteranski episkop iz Upsale Natan Zoderblom (engl. Nathan Soderblom) (1866–1931). Ovo povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa crkava prema društvu. Godine 1925. u Stokholmu je održana konferencija ove organizacije pod nazivom „Opšta hrišćanska konferencija Života i rada“ (engl. Universal Christian Conference of Life and Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta „Život i rad“ (engl. Life and Work) dao je luteranski arhiepiskop Sederblum (engl. Soderblom), kasniji dobitnik Nobelove nagrade za mir. Donosimo odlomak iz Zvaničnog izveštaja sa ove konferencije u kome se apeluje na poslušnost Bogu koji želi jedinstvo hrišćana: „Ako pravednost vaša ne bude veća od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u carstvo Božje. Crkva veoma mnogo sluša čoveka a veoma malo Boga... Da bismo čuli glas Božji neophodno je da se molimo.“ Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za povereništvo Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega onim koje su predstavljale uzrok podela među hrišćanima. U Lozani je 1927. održana konferencija Vere i Poretka (Faith and Order), koja je predstavljala početak redovnih sastanaka na kojima su se razmatrala dogmatska pitanja uz učešće različitih hrišćanskih crkava. U Edinburgu je 1937. održana još jedna konferencija na kojoj je prisustvovalo pet nezvaničnih posmatrača Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu: „doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje“. Ova dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo „Život i Rad“ bilo inspirisano liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel, i bavilo pre svega društvenim i haritativnim problemima, povereništvo „Vera i Poredak“ se bavilo prevashodno teološkim pitanjima, i svoju inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za postizanje napretka na doktrinarnom planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta saglasnost da i jedan i drugi metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu postizanja jedinstva među hrišćanima. Godine 1912. stvoren je i treći ekumenski pokret koji je nosi naziv „Internacionalni savet misija“. On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih društava. Svetski savet crkava Tako su se ove dve organizacije spojile i – 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski savet crkava (World Council of Churces – WCC). Pored toga, organizacija Vera i Poredak je nastavila da postoji i kako posebno telo. Nakon konferencije koja je održana u mestu Santijago Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala Lumpuru u Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije organizacije Vera i Poredak do danas. Danas ogrankom Vera i Poredak upravlja komisija od 120 članova. Predstavnici Pravoslavne crkve u današnjem sastavu su Arhiepiskop Albanski Anastasios, profesor Jovan Krisavgis iz Grčke pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz Ruske pravoslavne crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana Ibrahim iz Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz Rumunske PC, dr Roman Juriga iz Pravoslavne crkve Češke i Slovačke, o. Jan Kulazuk iz Poljske, Makarije Arhiepiskop Kenije i Irinupolisa, o. Mihail Naim iz Antiohijske Patrijaršije, sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske pravoslavne crkve, Vladimir Šmali iz RPC, Konstac Tarasar iz Pravoslavne crkve Amerike, Nakon osnivanja SSC je trebalo da održi prvu opštu skupštinu 1941. godine. Međutim, pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948. „Vera i Poredak“ i Život i Delovanje“ ušle su u SSC. U SSC je oformljen centralni odbor koji svakih šest do sedam godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje volja članica da nastave svoje delovanje u SSC a određuju se i smernice za budući rad. 1952. godine carigradski patrijarh Atinagora izdao je encikliku u kojoj poziva sve poglavare pomesnih pravoslavnih crkava da se pridruže Svetskom savezu crkava. Već od 1952. pojedine pravoslavne crkve počele su da se uključuju u SSC, a 1955. g. Vaseljenska patrijaršija šalje svoje stalne predstavnike u centralu SSC, u Ženevi. Godine 1959. centralni komitet SSC se sastaje na Rodosu sa predstavnicima svih pravoslavnih crkava. 1964. godine patrijarh Atinagora se susreo rimskim papom u Jerusalimu. Susret pape Pavla VI i patrijarha Atinagore u Jerusalimu bio je prvi susret poglavara Rima i Carigrada u poslednjih 526 godina, tačnije od susreta u Ferari između patrijarha Josifa II i pape Evgenija IV. Pošto su zajednički pročitali molitvu Oče naš, izmenili celiv mira i zajednički blagoslovili narod, na kraju je patrijarh darivao papu arhijerejskom panagijom, sa predstavom Gospoda kao učitelja, simbolom episkopske časti pravoslavnih jerarha. 7. 12. 1965. godine Carigrad i Rim ukidaju uzajamne anateme iz 1054. godine. „Imamo mnoge razlike, kažu. Koje? Filiokve? Pa, on postoji još od 7. veka, a Crkve se nisu razdvojile. Primat i nepogrešivost? Šta se to nas tiče! Neka svaka crkva drži svoje običaje. Ako to želi Katolička crkva neka to drži. Ali vas pitam, gde je ta nepogrešivost danas, kada papa ima stalni petnaestočlani savet koji odlučuje... Teološki dijalog neće doneti rezultate. Nismo spremni i trebaće nam vekovi. Samo je jedan dijalog moguć - dijalog ljubavi.” – Vaseljenski patrijarh Atinagora Od 1971. SSC ima tri ogranka koje međusobno usklađuje centralni odbor. Prvi ogranak nosi naziv „Vera i svedočanstvo“. U njenom okviru dela i organizacija „Vera i Poredak“ koja se bavi doktrinarnim pitanjima. Drugi ogranak se naziva „Pravednost i služenje“ i bavi se praktičnim problemima u odnosima crkava članica i prema svetu. Treći ogranak je „Odgoj i obnova“. On se bavi pitanjem obrazovanja. Od 24. jula do 10. avgusta 1983. u Vankuveru je održan veliki skup Svetskog saveza crkava. Služena je protestantska misa kojoj je prisustvovalo oko 3.500 hrišćana iz raznih krajeva sveta. Službu je služio arhiepiskop kenterberijski Robert Ransi sa dve sveštenice, dok su pravoslavni, rimokatolici i monofiziti učestvovali u proiznošenju jektenija. Od 7–20. februara 1991. godine u Kanberi, u Australiji, održan je 7. Generalna konferencija SSC. Na njoj su pored predstavnika brojnih protestantskih crkava, učestvovali i predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava (osim jerusalimske Patrijaršije koja je istupila iz SSC) kao i predstavnici Vatikana na čelu sa kardinalom Edvardom Kasidijem. Na ovom skupu je usvojen jedan veoma zanimljiv dokument pod imenom „Jedinstvo crkve kao opštenje: Dar i poziv“. SSC upućuje ovaj dokument kao apel svim crkvama kako bi prihvatile sedam osnovnih teza „u cilju punog vidljivog jedinstva“: međusobno priznanje krštenja prihvatanje Nikejsko-carigradskog Simvola vere kao zajedničkog izraza apostolske vere evharistijsko opštenje međusobno priznavanje sveštenstva zajedničko svedočenje evanđelja zajedničko delovanje u cilju očuvanja mira i poretka u svetu omogućavanje parohijama i zajednicama da izraze na odgovarajući način lokalni stepen postojećeg opštenja. Različiti pristupi hrišćanskom jedinstvu Pravoslavna crkva i ekumenizam Pravoslavna crkva je od samog početka uzela značajno učešće u radu ekumenskog pokreta. Jedan od najznačajnijih dokumenata je enciklika Carigradske patrijaršije iz 1920: U enciklici se, između ostalog, kaže: „Naša crkva smatra zbližavanje među crkvama i njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima postoje. Prema našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korisno na mnogo načina za stvarne interese svake pojedinačne crkve i čitavog hrišćanskog tela, a takođe i za pripremanje i napredovanje prema blagoslovenom jedinstvu koje će se ostvariti u budućnosti u skladu sa voljom Božjom.“ Valja pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom pokretu dao i German Tiatirski. Smatra se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920. Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog izlaganja sa konferencije u Lozani održane 1927: „Iako Pravoslavna crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom ponovnog uspostavljanja jedinstva crkva, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj jedna crkva, smatrajući sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa njom moraju ući u nju“. German dalje navodi Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli prvom: „U slučajevima kada se neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju neposlušnost bilo kom opštem ili katoličanskom (= sabornom) autoritetu, čovek sposoban da rasuđuje biće u pravu kada zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih ne prihvataju“. U nastavku German zaključuje da je slaganje potrebno samo u stvarima koje se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje, koje su to stvari, i predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je „to već određeno u starim simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora. Sledstveno, učenje drevne i nepodeljene Crkve prvih osam vekova, slobodno od svakog pitanja koje nema direktne veze onim u šta verujemo, mora i danas predstavljati osnovu ponovnog ujedinjenja Crkava.“ Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) je danas partner u teološkom i ekumenskom dijalogu svim verskim zajednicama sveta, posebno Katoličkoj Crkvi. Godine pristupanja pravoslavnih crkava: Carigradska patrijaršija – Carigrad, avgust 1947. Aleksandrijska patrijaršija – Egipat 1948. Antiohijska patrijaršija – Damask, decembar 1946. i 1952. Jerusalimska patrijaršija – decembar 1946, i 1961. Ruska patrijaršija – Nju Delhi, 1961. Srpska patrijaršija – Beograd 1965. Rumunska patrijaršija – Nju Delhi 1961. Kiparska crkva, Nikozija, novembar 1946. Grčka crkva – Atina 1947. Poljska pravoslavna crkva – Nju Delhi 1961. Gruzijska pravoslavna crkva – Pariz 1962. Čehoslovačka crkva – Ženeva 1966. Američka pravoslavna crkva – Evanston 1954. Japanska pravoslavna crkva – Ženeva 1973. Pravoslavna antiohijska arhiepiskopija u Americi – Evanston 1954. Rimokatolička crkva i ekumenizam Rimokatolička Crkva još uvek zvanično ne učestvuje u radu SSC, ali učestvuje u mnogim ekumenskim inicijativama na zbližavanju crkve. Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu nije bilo zamislivo. Papa Pije IX je u svojoj enciklici Syllabus of Errors (1864) osudio modernizam. Papa Pije XI je u encilkiki Mortalium Animos (1928) osudio duh ekumenizma koji je izrastao na protestantskim osnovama, i pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom Crkvom. Pre toga je, 1848. objavio encikliku „In suprema Petri Apostoli Sede“, u kojoj je pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na „povratak“ u Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao i njegov poziv „Arcano Divinae Provindentiae consilio“ od 1868. pisan u istom tonu. Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka vođeni su nezvanični razgovori između pojedinih Anglikanskih i Rimokatoličkih teologa u kojima su sa Anglikanske strane učestvovali laik Čarls L. Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa Katoličke kardinal Desir Jozef Marcir (Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti obnavljanja jedinstva među ovim Crkvama. Otac Pol Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary White) osnovali su Anglikanski red Franciskanskih monaha i sestara društva za jedinstvo (1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima. Oni su i u narednim godinama nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je prihvaćena „Oktava Molitve“ za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva. Papa Lav XIII je pokazao posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu. Tako se on u svojoj besedi o Sv. Kirilu i Metodiju, 1880. obratio Slovenima enciklikom „Grande munus christiani nominis propagandi“ naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao svoju žarku želju za postizanjem jedinstva sa Istočnim Crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u apostolskom pismu „Praeclara gratulationis“ ponudio Pravoslavnim Crkvama ujedinjenje sa Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku Crkvu. U tom smislu je čak naredio da se iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom „Pontifex maximus“, a na suprotnoj je stajao natpis „Da bude jedno stado i jedan pastir“. Početkom 20. veka na patrijarškom tronu u Konstantinopolju nalazio se patrijarh Jeremija III. On je 1920. objavio encikliku u kojoj je pozivao pravoslavne da ostanu verni svom predanju ali i da budu otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski patrijarh je 1920. u svojoj enciklici, nazvao hrišćane koji nisu Pravoslavni „rođacima“ koji su „deo doma Hristovog“. Papa Pije XI je pokazao veliko interesovanje za pravoslavlje. Od 1922. do 1939. on je objavio preko dvadeset dokumenata koji su se ticali pravoslavnih. Izvršio je i reorganizaciju Pontifikalnog Orijentalnog (Istočnog) Instituta, koji je bio osnovan 1917. godine. Između ostalih, osnovao je i rusku višu školu u Rimu. Od 1925. Benediktinsko udruženje je, molitvama i studijama, činilo značajne napore za prevazilaženjem podela među hrišćanima, naročito u odnosu prema Pravoslavnima. Od 1939. u Čevtognu je postojala kuća u kojoj su živele dve grupe monaha, Latina i Vizantijskog obreda koje su vršile bogosluženja jedna pored druge. Naročit doprinos Katoličkom prihvatanju ekumenskog pokreta dao je Iv Kongar (Yves Congar), koji je 1937. objavi knjigu „Podeljeno hrišćanstvo“. On je postavio temelje koji će svoje rezultate pokazati naročito na Drugom Vatikanskom Saboru. Kongar je u početku bio ućutkivan od strane Vatikana, da bi nakon ovog sabora, njegov stav preovladao. Godine 1932, Pjer Pol-Irinej Kuturijer (Pere Paul - Irenee Couturier) je sastavio koncept o trodnevnoj molitvi za jedinstvo hrišćana. Ova inicijativa se poklopila sa nedeljom molitve za hrišćansko jedinstvo (od 18. do 25. januara). On je inicirao i međukonfesionalni dijalog u manastiru Domb (Trappe des Dombes). Tu su se održavali redovni godišnji sastanci, a učesnici su postali poznati kao Dombska grupa. Oni su imali nezavisni status, ali su mnoge od njihovih ideja kasnije prihvaćene te su postale i zvanični dokumenti različitih. U svakom slučaju Rimokatolička crkva je bila prilično zatvorena prema ekumenskom pokretu, smatrajući ga protestantskim pokretom. Sebe je, pak, videla kao jedinu istinitu crkvu kojoj se ostali mogu samo priključiti i koja u suštini nema šta da promeni kod sebe ili prihvati od drugih. U tom smislu govori i enciklika Pija XI iz 1928. Mortalium animos koja osuđuje ondašnja ekumenska kretanja i nezvanične ali prilično duboke kontakte Katoličkih zvaničnika sa drugim hrišćanskim konfesijama. Ovaj stav je papa nešto ublažio dvadesetak godina kasnije. Godine 1949. objavljena je Instrukcija Sv. Oficija De motione oecumenica (Ekumesnki pokret), što je predstavljalo izvesno zvanično otvaranje. Sada je dopušten ravnopravan dijalog ovlašćenih sveštenih lica sa nekatolicima. Situacija se naročito promenila kada je za papu izabran Jovan XXIII. On je dugo godina službovao u Bugarskoj i Carigradu, gde je bio apostolski delegat. Službovanje među pravoslavnima je verovatno učinilo da on postane vatreni pobornik jedinstva hrišćana. Već nakon nekoliko meseci od početka svog pontifikata papa je 1959. najavio vaseljenski sabor. Sledeće godine je osnovao Sekretarijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva (Secretariatus ad unitatem christianorum promovendam). Ovaj sekretarijat je nakon dve godine (1960) proglašen za jednu od komisija za pripremu budućeg sabora, te je tako još više dobio na značaju. Drugi vatikanski sabor je doneo dosta promena. Rimokatolička Crkva se u priličnoj meri otvorila za dijalog sa nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim Crkvama. Dekretu o ekumenizmu Sabor se založio za istiniti dijalog jer bi „svako zataškavanje teškoća ili odstupanje od načela i verskih istina značilo ne dijaloški ekumenizam nego lažni irinizam, kompromis i neekumenizam“ (I, d). Ovom prilikom rimokatolička crkva je u više navrata definisala svoj stav prema nekatolicima. Kao ilustraciju navodimo deo sa samog početka trećeg poglavlja koji je naslovljen „Odnos između odeljene braće i Katoličke Crkve“. Tu se, između ostalog kaže da su tokom vekova nastajale razne nesuglasice te da su u raznim prilikama „znatne zajednice odvojene od punog zajedništva Katoličke crkve, i to katkad ne bez krivice ljudi sa obe strane. A oni koji se sada u takvim zajednicama rađaju i napajaju verom u Hrista ne mogu se optužiti za greh odeljenosti, pa ih Katolička Crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni naime koji u Hrista veruju i koji su valjano primili krštenje, tvore neko, iako ne savršeno, zajedništvo sa Katoličkom Crkvom“. Svakako, i u ovom dokument je Katolička Crkva zadržala stanovište po kome se „samo u Katoličkoj Crkvi Hristovoj, koja je opšte pomagalo spasenja, može dosegnuti sva punoća spasonosnih sredstava“ (isto, d). Kao moto svoga ekumenizma Katolička Crkva uzima izraz Sv. Avgustina In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas (U bitnom jedinstvo, u nebitnom sloboda u svemu ljubav). Nakon Drugog vatikanskog sabora, Rimokatolička crkva je umnogome promenila svoj dosta tvrdi stav prema nekatolicima. Pomenute odluke ovog sabora otvorile su vrata dijalogu. Svakako, i u pomenutim dokumentima i u pristupu Katoličke crkve dijalogu još se primećuje dosta jaka nota ekskluzivnosti, tako da nisu bez ikakve osnove optužbe čak i nekih katoličkih teologa da je takav ekumenizam u stvari pokušaj uvođenja drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku Crkvu, odnosno da je dotadašnji kruti stav samo zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička Crkva jedina Crkva Hristova. U svakom slučaju, Drugi Vatikanski Sabor je otvorio vrata dijaloga – „Zato, ove odvojene Crkve i zajednice kao takve, premda verujemo da pate od nedostataka, ni na koji način nisu lišene značaja i važnosti u tajni spasenja“ (Unitatis redintegratio, 3). Apostasija (grč. αποστασία) je termin u religiji koji označava otpadništvo od vere, a time i crkve, i predstavlja jedan od najtežih grehova u većini religija. Apostasija u pravoslavlju Apostasija u pravoslavlju predstavlja odbacivanje Gospoda Isusa Hrista (prestanak verovanja u Njega kao Sina Božjeg, Iskupitelja i Spasitelja), i prelazak u neku drugu religiju, rodnoverje-neopaganizam, satanizam ili gubitak religije - ateizam, agnosticizam ili antiteizam. To odvajanje (temelji se na slobodnoj volji) od jedinstva sa Hristom, znači isključenje iz Crkve Hristove vidljivim aktom Crkvene vlasti, a koliko je to težak greh, objašnjava nam Sveti Pavle: „Kad neko prestupi Mojsijev zakon bez milosti umire u prisustvu dva ili tri svedoka. Koliko goru kaznu mislite da će zaslužiti onaj koji pogazi Sina Božijega i krv saveza, kojom je osvećen smatra nečistom i ogreši se ο Duha blagodati.` (Jev 10, 28–29). U Crkvenom pravu, apostasija označava otpadništvo, odmetanje, odstupanje, odvajanje, od Pravoslavne Vere i Crkve. Najteži prestup protiv Vere jeste kada se jedno kršteno lice odmetne (odrekne) te Vere i pređe u neke druge religijske skupine, čiji sledbenici ne priznaju Isusa Hrista za Sina Božjeg i Iskupitelja od greha, smrti i đavola. Svako odricanje od Vere čini prestup koji se označava tehničkim terminom: apostasija. Lice koje se odreklo Vere zove se apostata. Pripadnik Pravoslavne Vere, koji se samovoljno odrekne Hrišćanstva, postaje za Crkvu i Hrista, tuđ odnosno stran. Iako je ovim prestupom sam sebe osudio pred Crkvom i time se odrekao svih prava u njoj, ipak je Crkva takve apostate osuđivala i izricala im najtežu kaznu - kaznu isključenja iz Crkve (ekskomunikacija). Primera otpadništva od Hrišćanstva najviše je bilo u vreme progona Crkve i Hrišćana od strane rimskih vladara prva tri veka, za vreme Nerona, Trajana, Marka Aurelija, Decija Trajana, a naročito za vreme Dioklecijana, njegovih suvladara i najbližih naslednika (284–312). U periodu od 313. do 323. gonjenje je bilo ređe. Iako su po vestima savremenika stotine hiljada hrišćana izginule kao žrtve ovog gonjenja, ipak hrišćanstvo nije oslabljeno, nego je samo sjajno manifestovalo svoju nepokolebljivu veru u Gospoda Hrista. Zbog velikih mučenja tokom ovih progona, mnogi mučenici nazvani su velikomučenicima. Međutim, bilo je i hrišćana koji su bili maloverni, te su se pod različitim pritiscima odricali svoje prave Vere, i prinoseći žrtve mnogobožačkim idolima, postajali su mnogobošci. U hrišćanskoj Crkveno-pravnoj literaturi, takvi „hrišćani“ nazivani su pali (grč. πάραπεπτωκότες) – 10. kanon Prvog vaseljenskog sabora. Pristup apostasiji u istoriji Apostasija je mogla biti svojevoljna, svesna, odn. namerna, kao kod poslednjeg rimskog mnogobožačkog cara Julijana (361–363); upravo zbog otpadništva od Hrišćanstva i nazvan je Apostat – Otpadnik (grč. Αποστάτης). Češći slučajevi apostasije bili su iz malodušnosti, odnosno straha. U početku gonjenja Hrišćanstva, mnogi hrišćani su se odricali Vere, i time sami sebe isključivali iz Crkve i gubili sva prava, a Crkvene vlasti su to, nažalost, samo morale konstatovati kao žalosnu činjenicu, odnosno kao veliki greh. Ali, apostata je i dalje živeo i to kasnije u hrišćanskoj državi, te je i u njoj takvoj gubio pojedina prava, jer je apostasija smatrana za javni prestup, i nije postojala zastarelost prestupa. U grčko-rimskoj carevini hrišćanska vera je postala u IV veku državnom verom, i od pripadanja toj veri zavisilo je za dotične uživanje odnosnih građanskih prava. Prelaz, otpadništvo iz iste vere u judejstvo ili mnogoboštvo, neznaboštvo podlegalo je kazni. U Teodosijevom Kodeksu (438) ceo sedmi naslov, titula XVI knjige govori isključivo ο apostasiji (De apostatis). Car Gracijan konstitucijom 381. godine lišava prava intestabiliteta (prava svedočenja pred sudom i pravljenja testamenta) svakog onog hrišćanina koji otpadne i pređe u neznaboštvo ili u judejstvo prema kaznama pri caru Konstanciju II. Pored intestabiliteta, apostate su potpadale i infamiji (gubitak građanskih prava ili gubitak pojedinih prava i povlastica u Crkvi), a u vreme cara Justinijana, polovinom 6. veka, takođe i izgonu iz države. Državni zakoni protiv apostata bili su na snazi za sve vreme dok je postojala Vizantijska carevina; isto kao što su slični zakoni važili za apostate uvek i u drugim hrišćanskim državama. Crkvene kazne za apostasiju određivale su se prema okolnostima pod kojima je ona učinjena, i prema tome da li je počinilac običan vernik, svetovnjak, laik ili je član crkvenog klira, tj. klirik. Prema svetim kanonima, Crkvene vlasti su apostate, koji su ostajali uporni u prestupu, kažnjavale i klirike i laike, isključenjem iz crkvene zajednice, tj. anatemom. Međutim, oni koji su otpadali od Vere bez prisile, tj. svojevoljno, pa su tražili oproštaj od Crkve, i da se ponovo vrate u krilo Crkvene zajednice, ako su bili svetovljaci, laici, odlučivani su od Svetog Pričešća za sav život, a ako su bili klirici, sveštenoslužitelji ili crkvenoslužitelji – isključivani su iz crkvene zajednice. Ako je prestup apostasije učinjen (a najčešće je tako bilo) iz straha, svetovnjak se kažnjavao na pokajanje i bez Svetog Pričešća za 12 godina, a svešteno lice, klirik, mogao je da zadrži čin i obeležja sveštenog lica ali bez prava na sveštenodejstvo (Apostolsko pravilo 62; 11. kanon Prvog vaseljenskog sabora; 1,2,3,4. kanon Ankirskog pomesnog sabora; i 73. pravilo Sv. Vasilija Velikog).

Stanje: odlično, bez ispisivanja i cepanja. Preveli s engleskog Slobodan Vlaisavljević i Goran Andrijašević ; sa sanskrtskim izvornikom uporedio, izradio konkordanciju s engleskim prevodom i kritičkim izdanjem sanskrtskog teksta po pevanjima, napisao napomenu i beleške Mislav Ježić ; pogovor Dušan Pajin] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 2005 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 562 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vlaisavljević, Slobodan Andrijašević, Goran Ježić, Mislav Pajin, Dušan Nikolić, Jovanka Gvozdenac, Nataša Zbirka Biblioteka AZ (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Str. 529-530: Napomena prevodioca / Slobodan Vlaisavljević Napomena: str. 531-533 Pogovor: str. 535-551 Beleške uz tekst Str. 553-560: Indeks imena / sačinili Jovanka Nikolić i Nataša Gvozdenac. Predmetne odrednice Mahabharata Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana. Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma. Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno. Vreme nastanka dela E. V. Hopkins, poznati autoritet iz oblasti indijske književnosti, smatra da se počeci staroindijskog epskog pesništva mogu smestiti između 700. i 1700 godina p. n. e., ali o tome ne postoje pouzdani dokazi, tako da se može smatrati da počeci predanja o Bharatama sežu do razdoblja vedskih obrednih dela brahmana, kako je to utvrdio Albreht Veber. Predanja o Bharatama i Kurnima sakupljenim u epu Mahabharata su vrovatno sakupljena pre 400. p. n. e.. Predanja o Pandavama i polubožanstvu Krišni mogla bi da potiču iz razdoblja od 400. do 200. p. n. e. Prerada sa Krišnom kao sveobuhvatnim božanstvom i mnoštvom poučne građe mogla je da usledi između 200. i 100. Pretpostavlja se da su poslednje knjige i početak prve bile dodate između 200. i 400. godine. U istom razdoblju 13. knjiga je mogla da se izdvoji iz 12. knjige i da se dopuni poučnom građom. Posle tog razdoblja ono što je dodavano mogli su da budu samo pojedinačni dodaci, isti oni koji su uklonjeni iz najnovijeg kritičkog izdanja. U 5. veku se, naime, na nekim natpisima već spominje Mahabharata kao delo od sto hiljada stihova, dakle u opsegu koji danas poznajemo, a kako se u epu spominju Javane, izvorno Jonci, s kojima su se Indijci prvi put došli u kontakt u doba Aleksandra Velikog, tekst kakav danas imamo ne može biti stariji od 4. veka p. n. e. U svojoj knjizi o Ramajani, Dž. L. Brokington izložio je sličan pregled razvoja drugog velikog staroindijskog epa, smestivši početak u 5. vek p. n. e. Ramajana je sigurno dovršena pre Mahabharate ali je verovatno mlađa u začecima. Stoga se čini bliskom istini sud J. A. B. Bujtenena da se začeci Mahabharate mogu najverovatnije smestiti negde u 8. ili 9. veku p. n. e. O vremenu nastanka predmeta Mahabharate svakako još treba dodati da su arheolozi poput B. B. Lala i drugih otkopali naselja koja su identifikovali kao Hastinapuru, staru prestonicu Kurua, Ahićatru i Kampilju, gradove Panćala, i druge poznate lokalitete iz velikog epa. Oni pokazuju kulturu ranog gvozdenog doba, odlikuju se posebnim sivim slikanim grnčarstvom, a ispitivanje starosti nalaza pomoću ugljenika C14 pokazuje da potiču otprilike iz razdoblja oko 1000. p. n. e. To je verovatno i razdoblje kada su počele da se pevaju pesme o vladarima Kurua i Panćala u neprekidnom kontinuitetu, jer bi svaki privremeni prekid u usmenom prenošenju pesama kroz dugo razdoblje njihovog stvaranja, sabiranja i razvoja velike pesme o boju Bharata iz njih nužno izazvao i značajni gubitak dela ili čitavog tog predanja pre trenutka zapisivanja. No ta su predanja na svoj način još i danas živa, kao što još i danas postoji grad Mathura i još uvek je središte živog Krišninog kulta, ili kao što ime Indraprastha i danas označava deo Delhija oko Stare tvrđave. Sadržaj dela Jezgro Mahabharate čini priča o sukobu oko nasledstva između dve grane plemena Kuru oko prestola Hastinapura. 1. knjiga: Knjiga o početku Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se – uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu. 2. knjiga: Knjiga o sabornici Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo. 3. knjiga: Knjiga o šumi Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira. 4. knjiga: Knjiga o Virati Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua. 5. knjiga: Knjiga o pripremama Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru. 6–13. knjiga Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni (8) i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova: Knjiga o noćnom prepadu (10). Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života. Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega. 14–20. knjiga Bitka Kurušetra 14. knjiga: Knjiga o konjskoj žrtvi: Judišthira se smiruje, posvećuju ga za kralja Hastinapure, a potom po Krišninom savetu prinosi veliku konjsku žrtvu koja kralja treba da očisti od greha i potvrdi njegovu neospornu vlast. knjiga: Knjiga o pustinjačkom stanu: Kralj Dhrtaraštra, kog su dotad Pandave petnaest godina pazili kao da im je otac jer je izgubio sve svoje sinove, odlučuje da napusti svetovni život i sa svojim najbližima odlazi kao pustinjak u šumu da se pripremi za smrt. knjiga: Knjiga o topuzima: Pandave saznaju da se Krišnino pleme zatrlo na nekoj pijanci u tuči topuzima i to usled Gandarine kletve, a braća Krišna i Balarama su se vratili na nebo. knjiga: Knjiga o velikom putu: I Pandave sa Draupadi napuštaju kraljevstvo ostavljajući Abimanjovog sina, a Arđuninog unuka Parikšita za naslednika. Kreću na veliko hodočašće na Himalaje na kom svi sem Judištire padaju od iznemoglosti, sve dok po njega kao poslednjeg, ne dođe sam Indra, kralj bogova, s Darmom, bogom pravde, da ga vodi na nebo. knjiga: Knjiga o usponu na nebo: Judišthira ne nalazi braću i ženu na nebu nego u paklu gde ispaštaju za svoje grehe i lukavstva u ratu, ali kada odlučuje da i on ostane tu uz njih jer ne želi da ide sam na nebo, dovršava se vreme ispaštanja i svi stižu na nebo i preobražavaju se u božanstva. Time se poslednja knjiga nadovezuje na početne priče u prvoj knjizi gde se i rođenje Pandava objašnjava božanskim poreklom Judištire od boga Darme, Bhime od boga vetra Vajna, Arđune od gromovnika Indre, a njegove braće Nakule i Sahadeve od bogova blizanaca Ašvina, dok Karna vuče poreklo od boga Sunca Surje, a u Bhišmi se otelovio bog neba Djaus. Razvoj Svakako je da sve priče Mahabharate ne potiču iz istog perioda, ali ovde radi sažetosti treba upozoriti makar samo na glavne smerove u kojima se ep u toku predaje širio. U junačku pesmu su se uklapale druge pesme iz repertoara pevača kao npr. verzija priče o Rami ili priča o kralju Nali, čije sudbine pričaju posetioci Pandavama za vreme dugog boravka u šumi jer podsećaju na sudbinu Pandava, ali su se završile srećno i time donose utehu. Kada su bramani preuzeli predaju epa u svoje ruke, proširili su ga mnogobrojnim bramanskim mitovima i legendama — poput priče o vernoj ženi Savitri, indijskoj Alkestidi, ili o tome kako su bogovi stvorili Smrt itd. U predaju su se očito uključili i isposnici i pustinjaci koji su u epu ostavili traga mnogobrojnim poučnim izrekama, parabolama, basnama ili poučnim pričama – poput priče o bramanu Dađaliju i sitnom trgovcu Tuladhari koji veliča nenasilje. Ta uklapanja i proširenja sadržaja posebno su izmenila ep kada su, polazeći od pitanja nasledstva, koje je jedno od vrlo značajnih pitanja obredno-pravne nauke darmašastre, razvila oko originalnih paradoksa (na kojima se gradi višeslojno ustrojstvo priče) čitave pravne rasprave koje su Mahabharatu iz implicitne pretvarale u eksplicitnu darmašastru. Bhišma je sin kuruskog kralja Šantanua. Da bi otac mogao da dobije lepu Satjavati za ženu, on se odriče nasledstva u korist dece buduće očeve žene. Poštovanje roditelja i predaka uslov je prava na nasledstvo. A Bhišma toliko poštuje oca da to pravo gubi. Uz to je i prvorođeni sin, a pravo na nasledstvo ipak stiču Satjavatini sinovi. Napokon se događa da oba njena sina umru mladi bez potomstva, a Bhišma ostaje u životu, a zavetom se odrekao kraljevstva, pa čak i porodičnog života. Zbog svog zaveta ne može pomoći ni dvema udovicama pokojnog polubrata Vićitravirje da, prema običaju levirata, pokojnom mužu rode naslednika. No sad se otkriva da je i Satjavati pre braka sa Šantanuom imala predbračnog sina Vjasu, ali on je strašni isposnik. I sada umesto velikog ratnika Bhišme pravo levirata ostvaruje isposnik Vjasa. Time Vićitravirja stiče dva zakonita sina koji su deca Vjasina. Međutim, Dhrtaraštra koji je stariji rodio se slep, pa nasledstvo opet preko reda pripada mlađem Panduu, a on zbog neke kletve ne sme prići vlastitim ženama Kunti i Madri. Stoga one moraju prizvati bogove da im pomognu da mu rode zakonitu decu, petoricu Pandava. Kada dečaci Kaurave i Pandave odrastu do nasledstva, neće biti sporno ko na njega ima pravo. Ipak, ep često naglašava da je od svih najstariji Judištira pa bi po tome pravo bilo njegovo. No kasnije se saznaje da je odbačeni predbračni Kuntin sin Karna, kog je odgajio kočijaš Adirata pa ga svi smatraju nižim po rodu, zapravo bio najstariji od braće, a ona su ga ubila u boju. I kada Pandave napuštaju kraljevstvo, nasledstvo ostaje na unuku najmlađeg Kuntinog sina Arđune jer su deca svih drugih izginula u ratu. Ravi Varma Spominjući te paradokse J. A. B. Bujtenen navodi da se „veličanstveni nacrt priče čini delom zamišljen kao genealoška zagonetka“. Stoga nije čudno da Kaurave i Pandave probaju više puta da podele kraljevstvo. Prvi put možda već kada šalju Pandave u zapaljeni dvor. Drugi put kada im dodeljuju Indraprasthu. Treći put kada raspodelu kraljevstva prepuštaju kocki. A četvrti put ratnoj sreći kao božjem sudu. Iz pitanja o zakonitom prestolonasledniku razvija se i niz drugih pravnih i drugih pitanja u samoj radnji epa koja neretko deluju kao primeri pravnih dilema. One, međutim, dobijaju snažan pesnički izraz i postaju slika ljudske sudbine u svetu. No kada se u 12. i 13. knjizi uvrste opsežne pravne rasprave i Bhišmine pouke Judištiri, one nemaju pesničkog izraza ni snage i tu veliki poučni tekstovi sasvim menjaju narav epa u eksplicitnu darmašastru. Isto vredi i za kosmološke, geografske i ostale rasprave koje su Mahabharatu pretvarale u enciklopediju. S druge strane stoji najslavniji poučni deo Mahabharate, Bhagavadgita, uvrštena u 6. knjigu epa (23–40) okrunjena otkrovenjem Krišne koji se prijatelju i velikom strelcu Arđuni pokazuje prvo kao veliki učitelj joge, a zatim i kao sveobuhvatno božanstvo koje stvara sva bića i ponovno ih guta kao plamen vremena, i kojem se naprosto treba sasvim predati sa poverenjem i učestvovati u njegovom biću (bhakti). Ta „Gospodnja pesma“ daje čitavom zbivanju u epu novi smisao. Sve u njemu dobija božanski smisao, priča postaje sveta, a ep dobija ulogu i ugled verske knjige ili objave. Nije Bhagavadgita jedini tekst koji daje epu karakteristike verske knjige, ali je najznačajniji, i ne stoji samo izdvojeno u njemu, nego je široko uticala na svoj kontekst i svojom perspektivom prožela brojne epizode i pojedinačne odlomke u čitavom epu. Ipak mnogi drugi delovi priče ostali su tako stilizovani kao da ta božanska perspektiva i ne postoji pa, na primer, prikazuju Krišnu kao običnog čoveka sa svim ljudskim slabostima. Stoga se može pretpostaviti da ep prvobitno nije imao takav verski sadržaj već da ga je dobio kada njegov junački sadržaj više nije imao pevače koji bi ga održavali, nego se druga vrsta pevača poslužila omiljenim epom da u njegovom okviru širi i svoje svetovne ili verske ideje. I sama Mahabharata čuva svesnu uspomenu na svoje širenje kao i stilizovani prikaz svog razvoja. Ona, naime, sama tvrdi da je delo mudraca i isposnika Vjase koji u epu više puta savetuje Judištiru i Pandave ili im pripoveda priče. Vjasa je naučio sina Šuku i nekoliko učenika svoju pesmu, a jedan od učenika, Vaišampajana, ju je ispričao zmijskoj žrtvi koju je prinosio. Vjasa tu možda u svom liku otelovljuje službu porodičnog genealoga i panegiričara ili redaktora književnog predanja. No Mahabharata je predstavljena kao nečije pevanje pesme o tome kako ju je Ugrušravas, sin Šute Lomaharsane, koji ju je čuo od Vaiš na Đaninoj žrtvi, kazivao bramanima i isposnicima okupljenim na dugom dvanaestogodišnjem žrtvenom okupljanju obrednika Šaunake u šumi Naimiša. Ugrušravas je još uvek sin Šute, dvorskog pevača koji je često bio kraljevski kočijaš i opevao podvige gospodara, ali njegova publika su bili bramani i isposnici, nosioci svetovnih i duhovnih znanja, obrednih i verskih predanja, kakvima se vremenom proširivao tekst velikog epa. U epu se spominju njegove različite verzije: Đaja „Pesma o pobedi“ koja je imala svega 8.800 stihova. U epu je stilizovano prikazan i način na koji se kazivao u usmenoj predaji. Prvo bi se iznela kratka okosnica priče. Potom, ako bi slušaoci zamolili pevača da im je detaljnije ispriča, pevač bi uključio u priču detalje. I tada bi slušaoci mogli da prekidaju dodatnim molbama da nešto određenije ili još detaljnije ispriča. Tako se ep pričao u razgovoru između pripovedača i slušalaca, a prenosio u oblik sažetaka ili tema i tehnike pevanja ili formula kojom se iz okosnice gradila priča kakva se dopadala slušaocima. Stoga je pesma lako poprimala različit opseg, a velike svečanosti i dugi obredi na kojima se iznosila mogli su da podstiču njeno širenje. Teorije i izdanja Proučavaoci Mahabharate posvećivali su posebnu pažnju traženju različitih sadržajnih slojeva – hvalospeva Kurua, hvalospeva Pandava – koji su se nataložili u Mahabharati u toku njenog razvoja ili u traženju jedinstvene niti i nacrta čitavog dela kako je do nas došlo u pouci i darmi, pravu, nastojali su da otkriju odnos mitskog obrasca prema istorijskoj podlozi u mitskoj priči, npr. u priči o braku crne Draupadi sa petoricom Pandava kao braku crne Zemlje sa pet godišnjih doba ili da dopru do slike istorije velikog epa[10] Dugo su naučnici morali da se služe izdanjima samo pojedinih recenzija Mahabharate, i to često nekritičkim. M. Vinternic je tražio da se napravi kritičko izdavanje Mahabharate još 1897. u Parizu na XI. međunarodnom kongresu orijentalista. Napokon se pokazalo da taj poduhvat mogu da izvedu jedino Indijci. I tako je Bandarkar institut u Pooni konačno pod vođstvom V. S. Suktankara, S. K. Belvalkara i P. L. Vaidve pripremio između 1933. i 1966. kritičko izdanje Mahabharate, tj. zajedničkog predloška severnih (šaradsko-kašmirske, bengalsko-maitilsko-nepalske i devanagarske) i južnih (grantsko-teluške i malajalske) verzija Mahabharate, ne upuštajući se u spekulacije o ranijim oblicima Đaje, Bharate ili sl. jer njihovu rekonstrukciju sama rukopisna predaja ne omogućuje. Kritičko izdanje je, dakle, zajednički naziv severne i južne recenzije, ali je aparat uz njega prava riznica svih rukopisno potvrđenih varijanata i čitanja epa. U toku tog izdavanja i posebno posle njega ponovo su oživeli svi oni pristupi istraživanju Mahabharate koji su se javili u razdoblju pre kritičkog izdanja i potom u nedostatku takvog pomagala privremeno zamrli. O postanku i razvoju Mahabharate pisali su sam priređivač kritičkog izdanja Suktankar i P. V. Vaidva. Suktankar je pritom, međutim, bio bliži unitarnom shvatanju Mahabharate kao kod Dalmana, barem u pogledu jedinstvenosti zamisli epa, nego analitičkom pristupu Holcmana. Smatrao je da Mahabharata ima značenje pesme o podvizima svojih junaka, ali i značenje pouke o darmi i svete istorije ili krišnističke objave, a videli smo da su upravo ta dva druga značenja izrasla na podlozi prvog u toku razvoja epa. To samo znači da ep ne samo da je u osnovi svoje junačke radnje imao jasnu koncepciju u dugu suta koji su ga stvarali, nego da se i u proširenim preradama u rukama bramana, isposnika takođe razvijao prema promišljenim koncepcijama smera i smisla u kojem su želeli da prerade i prošire ep. Stoga u osnovi nema ni onoliko protuvrečnosti između analitičkog i unitarnog pristupa epu koliko ga vidi Suktankar. Istorijska filološka kritika teksta ne mora da polazi od isključivog interesa za pra-Bharatu, nego može istraživati istoriju niza koncepcija sa kojim se ep u istoriji prerađivao. Prevodi Mahabharate na engleski jezik: K. M. Ganguli-P. C. Roy, Calcutta 1884–96. N. M. Dutt, Calcutta 1895–1905. na francuski jezik: H. Fauche, Paris 1863-70. (1-10. parvan) I oni koji su sledili: na engleski jezik: J. A. B. van Buitenen, Chicago-London, od 1973. (1–5. parvan) P. Lal, Calcutta, od 1967. na ruski jezik: V. I. Kaljanov, Moskva, od 1950, 1987. izašao je 3. parvan u prevodu J. V. Vasilkova i S. L. Neveleve. Verovatno su najpouzdaniji prevodi fan Bujtenena i Kaljanova. nikk2092

Naslov Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista / preveo Vuk Stef. Karadžić ; [priredili Vladimir Mošin, Dimitrije Bogdanović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1974 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 1202 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića, [24] str. s tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Mošin, Vladimir Alekseevič, 1894-1987 = Mošin, Vladimir Alekseevič, 1894-1987 Bogdanović, Dimitrije, 1930-1986 = Bogdanović, Dimitrije, 1930-1986 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića / [Prosveta, Beograd] ; ǂknj. ǂ10 (Pl.) Napomene Kor. stv. nasl.: Novi zavjet `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. 3 Str. 489-710: Vukov Novi zavjet / Vladimir Mošin Str. 713-1104: Napomene i objašnjenja / [Dimitrije Bogdanović] Str. 1107-1110: Beleška o ovom izdanju / D. B. Prema belešci na str. 1107, za osnovni tekst ovog kritičkog izd. uzeto je 1. bečko izd. iz 1847. Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 -- `Novi zavjet` Sveto pismo -- Novi zavet MG82 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG82 (L)