Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Časovnik ili sat je instrument za merenje vremena.[3] (Obično, za merenje vremena u intervalima manjim od dana – u suprotnom kalendar.) Satovi koji se koriste u tehničke svrhe, ili sa izuzetno velikom preciznošću se ponekad nazivaju hronometri. Sat u svojoj najčešćoj modernoj formi (u upotrebi od 14. veka) pokazuje sate (časove), minute, a ponekad i sekunde u periodu od 12 ili 24 sata. Časovnik je jedan od najstarijih ljudskih izuma, koji zadovoljava potrebu merenja intervala vremena kraćih od prirodnih jedinica: dana, lunarnog meseca, i godine. Uređaji koji rade na bazi više fizičkih procesa se već milenijumima koriste. Sunčani časovnik pokazuje vreme putem prikazivanja pozicije senke na ravnoj površini. Postoji čitav niz vremenskih merila, dobro poznati primer je peščani časovnik. Vodeni časovnici, zajedno sa sunčanim časovnicima su verovatno najstariji instrumenti za merenje vremena. Do znatnog napretka je došlo sa izumom otpuštanja krunskog točka, čime je omogućen nastanak prvih mehaničkih časovnika oko 1300. godine u Evropi, koji su merili vreme pomoću oscilujućih merača vremena kao što su balansni točkovi.[4][5][6][7] Opružni satovi su se pojavili tokom 15 veka. Tokom 15. i 16. veka, zanat pravljenja satova je cvetao. Do sledećeg napredka u tačnosti je došlo nakon 1656. godine sa izumom sata sa klatnom. Glavni podsticaj poboljšanju tačnosti i pouzdanosti satova bio je značaj preciznog vođenja vremena pri navigaciji. Električni sat je bio patentiran 1840. godine. Razvoj elektronike u 20. veku doveo je do časovnika bez mehaničkih delova. Elemenat za merenje vremena u svakom savremenom satu je harmonijski oscilator, fizički objekat (rezonator) koji vibrira ili osciluje na datoj frekvenciji.[5] Taj objekat može da bude klatno, zvučna viljuška, kvarcni kristal, ili vibracije elektrona u atomima pri njihovom emitovanju mikrotalasa. Analogni satovi obično pokazuju vreme koristeći uglove. Digitalni časovnici prikazuju numeričku reprezentaciju vremena. Obično se koriste dva digitalna formata prikaza kod digitalnih satova: 24-časovna notacija i 12-časovna notacija. Većina digitalnih časovnika koristi elektronske mehanizme i LCD, LED, ili VFD displejeve. Zbog praktičnosti, daljinski, telefonski, ili satovi za slepe, su slušni satovi koji prikazuju vreme kao zvukove. Isto tako postoje časovnici za slepe koji imaju displej koji se može pročitati koristeći osećaj dodira. Neki od njih su slični normalnim analognim displejevima, ali su konstruisani tako da se kazaljke mogu osetiti bez uzrokovanja oštećenja. Evolucija tehnologije satova se nastavlja i danas. Studija merenja vremena je poznata kao horologija....

SARREGUIMENES, France - Fajans tanjir `Roseline` Ručno oslikano. Dimenzije Prečnik: 24 cm Visina: 2,5 cm Težina: 570 g Žig na dnu: SARREGUEMINES (iznad grba Lorene sa krunom) SARREGUEMINES ET DIGOIN (oko grba) France (ispod grba) ROSELINE (u pravougaoniku) garanti inaltérable (garantovano trajne boje) Paint a là main (ručno oslikano, na slikarskoj paleti s kistovima) Fabrika “Utzschneider & Cie.” koristila je ovaj žig od 1919. godine. Predmeti `Roseline` obično se datiraju u period oko 1960. godine. Fabrika “Utzschneider & Cie.”, u francuskom gradu Sarreguemines (Sargemin), u regionu Lorene, proizvodi porcelan i keramiku od oko 1775. U toku dva veka, mali porodični posao, započet tokom Revolucije, prošao je dug put. Paul Utzschneider (Pol Ucšnajder) i Paul de Geiger (Pol de Žežer), pravi umetnici svog posla, doveli su mali grad Sarreguemines u sam vrh evropske industrije posuđa. Prvu fabriku otvorio je 1790. godine Nicolas-Henri Jacobi (Nikola-Anri Žakobi) zajedno sa dva partnera. Neprijateljski stav lokalnog stanovništva, teško dobavljanje sirovine, oštra konkurencija engleskih i francuskih fabrika i nemiri zbog revolucije učinili su da Jacobi odustane od posla. 1800. godine fabriku je preuzeo Paul Utzschneider, poreklom iz Bavarske, i posao je uskoro krenuo nabolje. Napoleon I postao je jedan od glavnih klijenata, i fabrika je isporučivala keramičke pločice kojima su dekorisani zidovi Pariskog metroa. Istovremeno, Utzschneider je uveo nove postupke dekoracije, i ekspanzija je bila takva da je morao da otvara nove radionice. 1836. godine Utschneider je upravljanje fabrikom prepustio svom zetu, Alexandre-u de Geiger-u (Aleksandr de Žežer), koji je nastavio da ga uspešno vodi. 1838. godine Alexandre de Geiger se pridružio koncernu “Villeroy & Boch”, što se pokazalo dobrim potezom, i posao se dalje uvećavao. 1871. godine, zbog nemačke aneksije pokrajine Mozel, Alexandre de Geiger napustio je Sarreguemines i preselio se u Pariz, a upravljanje fabrikom preuzeo je njegov sin Paul de Geiger (Pol de Žežer). Izgrađene su dve nove fabrike, u Digoinu (Digon) i Vitry-le-François (Vitri-le-Fransoa). Pol de Geiger je umro 1913. godine a upravljanje kompanijom preuzela je porodica Cazal (Kazal). Tokom Drugog svetskog rata fabrika je bila rekvirirana od 1942. do 1945. godine i za to vreme njome je nastavio da upravlja koncern “Villeroy & Boch”. 1978. godine fabriku je kupila grupa Lunéville-Badonviller-Saint-Clément (Ludenvil-Badonvile-San-Klemon) porodice Fenal, što se pokazalo presudnim za istoriju fajansa u Sarregueminesu. Fabrika u Vitry-le-François nastavila je da proizvodi sanitarnu keramiku, fabrika u Digoinu ugostiteljsku keramiku a fabrika u Lunévile-Saint-Clémentu umetničke i dekorativne figure. 2002. godine 26 zaposlenih i menadžera postali su akcionari fabrike. Oni su preuzeli upravljanje fabrikom i pokušali da održe proizvodnju, ali je sud 9. januara 2007. godine naložio likvidaciju. Za manje od mesec dana, sve aktivnosti u fabrici su prestale. Prodaje se bez držača za tanjir. (121/8-44/144-kp/1352)