Paideia 2003, tvrd povez, odlično stanje osim nekoliko presavijenih ćoškova listova, 435 strana, težina oko 570 gr

Dva veka zajedno Aleksandar Solženjicin jevreji i rusi za vreme sovjetskog perioda Oblast: Svetska istorija Izdavač: Paideia Beograd 2003, tvrdi povez, stanje vrlo dobro ima malo podvlacenja latinica

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima - Leon Bogdanov Izdavač: Književna radionica Rašić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 404 Format: 21 cm Povez: Broširani Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima Leona Bogdanova u okviru specijalnog projekta „Iskustvo drugačijeg mišljenja: ruski non-fikšn XX veka” književne nagrade „Nova književnost” 2012. godine uvršteni su među četrdeset ključnih dela ruske nefikcijske književnosti XX veka, zajedno s delima Aleksandra Solženjicina, Nadežde Mandeljštam, Vladimira Nabokova i Nine Berberove. Kultno delo lenjingradske nezvanične književnosti, ovenčano nagradom „Andrej Beli” za prozu 1985. godine, zauzima potpuno posebno mesto u ruskoj književnosti. S jedne strane, krajnje je originalno i radikalno, a, s druge, nastavlja tradiciju i bavi se svakodnevicom i najobičnijim stvarima. Ukrštanje najrazličitijih postupaka i uticaja i neobična biografija i životna pozicija autora doveli su do nastanka jednog od najboljih obrazaca ruske proze druge polovine dvadesetog veka. Leon Bogdanov (1942–1987) bio je lenjingradski slikar i pisac, pripadnik nezvanične kulture. Za života objavljivao je samo u samizdatu. Umro je od infarkta u četrdeset petoj godini.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Bluz dva prijatelja : u 54 tjedna - Miodrag Raičević Izdavač: Karioke Godina izdanja: 2022 Broj strana: 183 Format: 24 cm Povez: Tvrdi “Moj prijatelj Mijo je pre godinu dana imao nezgodu sa kičmom i sad sedi, ne može da se kreće. Uobrazio sam da ću da mu pomognem ovim zajedničkim rukopisom, da ga uspravim na stopala. Ja pričam svoju priču i pokušao sam ukomponojem njegove pesme po mom izboru. Ima u knjizi svega, i surovosti, i muzike i pozorišta, igre, fudbala, džeza… Neke od tih priča su se već pojavljivale u knjigama, ali sad imaju drugu boju kad idu zajedno sa pesmama. Apsolutno može da se posmatra kao nova priča.” “Rodio sam se u gradu N. Baš na polovini 20. veka. U zabavištu sam bio jedan dan. Lopte sam igrao u zoru, u podne, u ponoć. Na ulici, na trgu, na travi, na dlanu, po suncu, po kiši, po tuberkulozi, po snegu. Među dečacima niko, na ovoj kugli, nije tako dobro igrao lopte. Osnovnu školu i gimnaziju Stojan Cerović završio sam u rodnom gradu. Ne znam kako. Diplomirao sam na Svetskoj književnosti kod profesora Vojislava Đurića. Takovska ulica u Beogradu. Napisao sam knjige Volej i sluh; Kiš, Borhes, Maradona; Dribling 1001 i noć; Samo bogovi mogu obećati ( i u Zagrebu i u Beogradu); Derbi, moj derbi; Luđak je vječno dijete; San ulice; I dečak može obećati; Vježbanka Danilo Kiš.” Božo Koprivica

Novo, nečitano, nema posvete. Freemasonry in Southeast Europe from the 19th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Godina izdanja: 2020 Broj strana: 315 Povez: Tvrd Zbornik Freemasonry in Southeast Europe from the 19th to the 21st Centuries (Slobodno zidarstvo u jugoistočnoj Evropi od 19. do 21. veka) proizašao je iz međunarodne naučne konferencije koju je organizovao Institut za evropske studije u saradnji sa RVLS, u Beogradu oktobra 2019, a povodom stogodišnjice Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca „Jugoslavija“. Ideja je bila da se okupe istaknuti stručnjaci koji će imati priliku da detaljno i kritički razgovaraju o dostignućima i neuspesima jugoslovenske masonerije, da analiziraju njen uticaj i doprinos razvoju društava jugoistočne Evrope kroz različita slobodnozidarska pregnuća u prethodna dva veka, ali i da se povede diskusija o širim pitanjima masonerije i njenog odnosa s civilnim društvom. Zbornik je napravljen s ciljem da ojača naučni pristup ovoj temi nasuprot različitim masonološkim, publicističkim i senzacionalističkim pristupima koji su pomutili uvid u ovu temu.Zbornik sadrži četiri dela. U prvom delu su predstavljena dva rada o međuratnim evropskim masonerijama (francuskoj i mađarskoj). Drugi deo govori o uticaju italijanske i ugarske masonerije na jugoistočnu Evropu. Treći deo bavi se srpskom i međuratnom jugoslovenskom masonerijom, a četvrti se bavi odnosom masonerije i društva. Zbornik je uredio prof. S. G. Marković, a u njemu su učestvovali: prof. Volfgang Šmale, dr Erik Beket Viver, prof. Fulvio Konti, prof. Atila Pok, dr Ljubinka Toševa Karpovič, prof. Slobodan G. Marković, prof. Mihailo Milinković, prof. Nemanja Radulović, dr Stanislav Sretenović, dr Matevž Košir i dr Miša Đurković. Zbornik su zajedno objavili Institut za evropske studije i Zepter Book World.

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Autor: Stanislav Michal Naslov: Satovi Od gnomona do atomskog sata Izdavač: Znanje, Zagreb Godina: 1990. Stranica: 295 Stanje: Izvrsno Uvez: Tvrdi Bogato ilustrirano Prevoditelj je ovo hrvatsko izdanje dopunio potpoglavljima o razvoju urarstva u Jugoslaviji i popisom značajnih urara, svjetskih i naših, koji su do tada u literaturi evidentirani. Časovnik ili sat je instrument za merenje vremena.[3] (Obično, za merenje vremena u intervalima manjim od dana – u suprotnom kalendar.) Satovi koji se koriste u tehničke svrhe, ili sa izuzetno velikom preciznošću se ponekad nazivaju hronometri. Sat u svojoj najčešćoj modernoj formi (u upotrebi od 14. veka) pokazuje sate (časove), minute, a ponekad i sekunde u periodu od 12 ili 24 sata. Časovnik je jedan od najstarijih ljudskih izuma, koji zadovoljava potrebu merenja intervala vremena kraćih od prirodnih jedinica: dana, lunarnog meseca, i godine. Uređaji koji rade na bazi više fizičkih procesa se već milenijumima koriste. Sunčani časovnik pokazuje vreme putem prikazivanja pozicije senke na ravnoj površini. Postoji čitav niz vremenskih merila, dobro poznati primer je peščani časovnik. Vodeni časovnici, zajedno sa sunčanim časovnicima su verovatno najstariji instrumenti za merenje vremena. Do znatnog napretka je došlo sa izumom otpuštanja krunskog točka, čime je omogućen nastanak prvih mehaničkih časovnika oko 1300. godine u Evropi, koji su merili vreme pomoću oscilujućih merača vremena kao što su balansni točkovi.[4][5][6][7] Opružni satovi su se pojavili tokom 15 veka. Tokom 15. i 16. veka, zanat pravljenja satova je cvetao. Do sledećeg napredka u tačnosti je došlo nakon 1656. godine sa izumom sata sa klatnom. Glavni podsticaj poboljšanju tačnosti i pouzdanosti satova bio je značaj preciznog vođenja vremena pri navigaciji. Električni sat je bio patentiran 1840. godine. Razvoj elektronike u 20. veku doveo je do časovnika bez mehaničkih delova. Elemenat za merenje vremena u svakom savremenom satu je harmonijski oscilator, fizički objekat (rezonator) koji vibrira ili osciluje na datoj frekvenciji.[5] Taj objekat može da bude klatno, zvučna viljuška, kvarcni kristal, ili vibracije elektrona u atomima pri njihovom emitovanju mikrotalasa. Analogni satovi obično pokazuju vreme koristeći uglove. Digitalni časovnici prikazuju numeričku reprezentaciju vremena. Obično se koriste dva digitalna formata prikaza kod digitalnih satova: 24-časovna notacija i 12-časovna notacija. Većina digitalnih časovnika koristi elektronske mehanizme i LCD, LED, ili VFD displejeve. Zbog praktičnosti, daljinski, telefonski, ili satovi za slepe, su slušni satovi koji prikazuju vreme kao zvukove. Isto tako postoje časovnici za slepe koji imaju displej koji se može pročitati koristeći osećaj dodira. Neki od njih su slični normalnim analognim displejevima, ali su konstruisani tako da se kazaljke mogu osetiti bez uzrokovanja oštećenja. Evolucija tehnologije satova se nastavlja i danas. Studija merenja vremena je poznata kao horologija

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Svetski poredak : politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta : ogled (tvrdi povez) - Dragan R. Simić Izdavač: Clio Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Format: 22 cm Povez: Tvrdi Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

36836) ČOVEK BEZ SVOJSTAVA 1 i 2 , Robert Muzil , Ethos i Beoknjiga Beograd 2007 , Ovaj roman kao i druga dela Roberta Muzila (1880-1942), odlikuje jezička virtuoznost i misaona strukturalnost, koja ovog pisca svrstava u sam vrh evropske književnosti, i koja, možda više nego ikad ranije, imaju veoma izražen uticaj na tokove svetske književnosti. Premda još nije dovoljno istraženo, književno delo ovog vrhunski i svestrano obrazovanog pisca uzdiže ga u sam vrh najelitnijih pisaca XX veka. Skeptični kao i Muzilov junak, sami i bez smisla, pitamo se postoji li uopšte država čije godišnjice slavimo. Pošto je kušao sa svakog drveta saznanja, od onog davnog biblijskog, do poslednjeg, nihilističkog, koje pupi u drugoj polovini devetnaestog veka, zlokobno se rascvetava i obeležava ceo dvadeseti vek i ulazi u dvadeset prvi, moglo bi se reći da je današnji čovek u sličnoj situaciji u kojoj se nalazio Ulrih, glavni junak romana Roberta Muzila (1880–1942) „Čovek bez svojstava”. Skalu užasa i velikih vrednosti koje je prošao za dva ili više milenijuma, koju neki doživljavaju kao čovekov stalni napredak u visine, a drugi kao permanentni pad i još veći pad u svetski kal, učinili su od najinteligentnije vrste na zemlji biće koje je sve manje zainteresovano za svet oko sebe, biće koje se ne opredeljuje (jer su se svi izbori pokazali kao promašeni), koje zaviruje u svoju nutrinu, pokušavajući na nađe kakav-takav izlaz. Tako smo, a da možda toga nismo ni svesni, postali sabraća Muzilovog junaka – postali smo ljudi bez svojstava, bez smisla za stvarnost u koju smo, sartrovski rečeno, bačeni bez svoje želje i bez svoje želje učestvujemo u nekim događajima koji nas se i ne tiču, simuliramo živa bića, a zapravo smo samo jedan Bodrijarov simulakrum. U tome se sastoji naš nazovinapredak – sami i bez smisla za život zavaravamo se pred konačnom istinom tako što, kao i Ulrih, pripremamo proslavu neke godišnjice, sumnjičavi i skeptični kao i Muzilov junak, pitajući se postoji li uopšte država čiju godišnjicu slavimo. U „Čoveku bez svojstava” ta nazovidržava jeste „Kakanija” (to jest k. u. k. monarhija, što će reći carska Austro-Ugarska u poslednjoj godini pred početak Prvog svetskog rata). I, dok ceo svet zna da se „Kakanija” (kakvog li nenadmašnog Muzilovog cinizma!) raspada, Ulrihu nepoznata država, iako u njoj živi, paradira i priprema se za prvu veliku svetsku klanicu. U toj „sablasno-nestvarnoj” atmosferi, Ulrih, kao sekretar odbora za proslavu jednog važnog jubileja kakanijske monarhije, biva uvučen u društvo ljudi kojima ne pripada, koje ne razume i, povrh svega, nema nikakve sličnosti s njima, ni ideološke ni intelektualne. Nesvesni raspada koji se, zapravo, već događa, iako rat još nije ni počeo, okupljeno društvo beskrajno i jalovo razmatra program velike proslave, ne shvatajući da im stvarnost već kuca u glavu. Iako ga je Muzil nazvao „čovekom bez svojstava”, Ulrih je zapravo jedini koji vidi tu užasnu jalovost koja najavljuje raspad dojučerašnje moćne države po svim šavovima; iako sumnja u „stvarnost zbilje”, on je jedini koji tu zbilju oseća, pa makar to bilo samo snatrenje nekog smislenijeg života, i na kraju (kakvog li obrta?), on, „čovek bez svojstava”, jedini je ljudsko biće koje sve to vidi i oseća. Muzil se dugo pripremao za pisanje svog glavnog nedovršenog dela. Prva sveska romana objavljena je 1930. godine, druga tri godine kasnije, a treća (nedovršena) posle njegove smrti, 1943. godine. Prva sveska ovog obimnog romana obuhvata građu cele prve knjige, podeljena u dva dela koja je pisac nazvao: „Kao neki uvod” i „Uvek jedno te isto”. Velika svetska ekonomska kriza tridesetih godina nije omela Muzila da za tri godine štampa drugu svesku. Da bi obezbedio sredstva za život on, inženjer mašinstva i doktor filozofije (doktorirao na Ernstu Mahu), dakle čovek različitih i izuzetnih sposobnosti, počinje da se bavi i nekim „sitnijim” stvarima – piše eseje za novine i odlazi u Berlin da bi radio kao pozorišni kritičar. Baš kad su nacisti došli na vlast, Muzil zbog svoje savesti napušta Nemačku i ponovo se vraća u Beč, gde mu 1933. godine izlazi druga sveska „Čoveka bez svojstava”. Ubrzo, pošto je nacističko ludilo doživelo neviđene razmere, a njegova jalova „Kakanija” postala deo Trećeg rajha, Muzil kao i većina bečkih intelektualaca dobrovoljno ili prinudno odlazi u izgnanstvo. Muzil to čini dobrovoljno, uostalom kao i mnogi nemački pisci (Tomas Man, Herman Hese), nastavljajući da stvara u neutralnoj Švajcarskoj i, naravno, da zajedno leče svoju savest zbog moralnih grozota koje je jedan austrijski, dakle kakanijski, kaplar sprovodio nad narodom koji je iznedrio Kanta, Hegela, Getea, Šilera, Baha... Na svoju sreću, ili možda nesreću, Muzil nije doživeo kraj rata, niti objavljivanje treće sveske svog „Čoveka bez svojstava”. Nezavršen, pojavio se 1943. u Švajcarskoj, godinu dana posle njegove prerane smrti, verovatno i kao posledica bede i zaborava u kojima je živeo. Tek su njegova literarna sabraća, pre svih Tomas Man, posle rata obnovili sećanje na njega, podsetivši one stare, zaboravne i jalove kakanijske, kao i nove generacije da je Muzilov roman jedan od najvećih romana dvadesetog veka. Ironija i nenadmašna psihologija, protkana čitavim esejističko-filozofskim pasažima, protkana Muzilovim samosvojnim jezičkim obrtima, dugo su za savremenike bile nerazumljive. Današnje generacije obrazovanih čitalaca pronašle su u Muzilovom romanu dah vremena u kojem živimo, onaj trenutak kad si sam i kad te ne razumeju jer nisi svrstan ni u kakve redove, civilne ili vojničke, bili oni kakanijski, nacistički, staljinistički, globalistički ili čak demokratski! Onaj ko može da proživi život izvan svih dogmi i društveno poželjnih pravila – zaslužuje u najboljem značenju naziv „čoveka bez svojstava”. POTPUNO NOVO , 2 knjige , tvrd povez, format 15,5 x 21 cm , ćirilica, 609 + 882 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1- Bel-Ami - 431 str. 2- Dunda - 438 strana 3- Jaka kao smrt - 279 str 4- Jedan život - 314 str 5- Ljubavni sastanak - 246 str 6- Mont-Oriol - 320 str 7- Pierre i Jean - 193 str 8- Umiranje duše - 360 str Anri Rene Alber Gi de Mopasan (franc. Henry René Albert Guy de Maupassant; Turvil sir Arke, 5. avgust 1850 — Pariz, 6. jul 1893) bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Iako su njegovi `Stihovi` bili početnički neuspeh, Mopasan prozaist je postao `najveći pesnik maglene i hladne normandijske ravnice, neprolazne lepote njenih nežnih i strastnih pejzaža`. Kad piše o ljudima, to su ljudi `koji su izgubili volju za životom`. Čak i kad vole život, junaci njegovih novela i priča ne umeju da žive. Oni su žrtve strasti i tragičnih nesporazuma. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji je kasnije snažno uticao na život Mopasana.[3] Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine, Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci.[4] Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom je bio poslat u ruanski Licej Pjer Kornej, gde je počeo da se interesuje za poeziju, ali se uspešno oprobao i u glumi.[5] Francusko-pruski rat izbio je ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870. godine, pa se on odmah prijavio kao dobrovoljac, časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine, napustio je Normandiju i došao u Pariz, gde je sledećih deset godina radio kao pomorski službenik. U tih deset godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu je postao tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreo je ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao spoljni urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari, dok je svoje slobodno vreme posvetio pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavio je svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje je odmah postiglo velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva, a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavio je prvu knjigu pripovedaka pod naslovom Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), koja je u samo dve godine dostigla dvanaest izdanja. Godine 1883. završio je svoj prvi roman Jedan život (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodao u 25.000 primeraka. Bel-Ami Mopasanov grob na Monparnasu U svojim romanima je detaljnije razrađivao zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a tom periodu Mopasan je napisao i roman Pjer i Žan, koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Bretanju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti „Bel-Ami“, nazvanoj po njegovom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu je sreo Ipolita Tena i bio oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima nameštaja iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem, uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno je izgubio razum, a umro je dve godine kasnije, jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu. Najvažnija dela Boule de suif, pripovetka, 1880. Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), zbirka pripovedaka, 1881. Romani Jedan život (Une Vie, 1883) Bel-Ami (Bel-Ami, 1885) Posle ljubavi (Mont-Oriol, 1887) Pjer i Žan (Pierre et Jean, 1888) Jaka kao smrt (Fort comme la mort, 1888) Naše srce (Notre coeur, 1890)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Odlično stanje, tvrd povez, papirni omot kao na slikama Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

Stubovi kulture, 2006. Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka. Kapitalna studija istorije naše kulture!!! U ovoj knjizi, iza koje stoji autorkino višedecenijsko istraživanje društvene, političke, kulturne i modne istorije Beograda i Srbije, prate se promene u svakodnevnom i javnom životu Beograda od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata. Autorka studiozno pokazuje kako se iznutra menjao život Beograda, kako je grad postepeno sticao svoju unutrašnju dinamiku i spoljnu fizionomiju, ali i kako je od turskog pograničnog grada sporo, ali uporno postajao evropski grad u kome se susreće mnoštvo kultura, jezika i uticaja. Profesorka Mirjana Prošić Dvornić od 2000. godine predaje kulturnu antropologiju na Nortvud univerzitetu u Midlandu, u Mičigenu. Direktorka je i kustos univerzitetske galerije, a osim istraživanja moderne arhitekture ovog američkog grada, bavi se fenomenom globalizacije. Do odlaska u SAD (1995), predavala je na Filozofskom fakultetu, a pre nekoliko godina njenu monografiju o odevanju u Beogradu objavili su „Stubovi kulture”. Nedavno je ova profesorka u Etnografskom muzeju održala predavanje „Kulturno nasleđe, šta i zašto čuvamo”. Govorila je o tome kako Amerikanci čuvaju objekte, ambijente, predmete, dokumenta, i rituale koji podsećaju na najvažnije trenutke formiranja nacije, društva i njihove kulture. U Americi, kaže, postoji večita dilema: sačuvati za istoriju ili prodati i ostvariti profit. Haljina Barbare od Lihtenštajna, supruge princa Aleksandra Karađorđevića (Foto arhiva M. P.) – Na sreću, razum je uvek pobeđivao u najvažnijim slučajevima. Prvi objekat koji je restauriran i sačuvan u repertoaru državne memorije bio je Dom nezavisnosti u Filadelfiji. Čuva se i rodna kuća i imanje prvog predsednika Džordža Vašingtona u Virdžiniji, znamenitosti iz rata s Meksikom, Građanskog rata, spomenici učesnicima ratova izvan teritorije SAD (Prvi i Drugi svetski rat, Koreja, Vijetnam). Grad Njuport čuva naseobinske celine koju su podigle najmoćnije porodice iz doba intenzivne industrijalizacije Amerike, kao što su Astor i Vanderbilt. Tokom druge polovine 19. veka počelo je očuvanje prirodnih sredina, pa je tako 1872. američki Kongres osnovao prvi nacionalni park na svetu Jeloustoun, koji se prostire na teritoriji država Montana, Vajoming i Ajdaho – ističe naša sagovornica. Gradovi ne čuvaju samo najreprezentativnije delove svoje prošlosti. Muzej ostrva Elis označava tačku ulaska svih imigranata koji su dolazili sa Istoka, iz Evrope. A na Menhetnu postoji i Tenement muzej – nekadašnji spratni jeftini stanovi, dugi i uski, samo s jednom prozorom u prednjoj sobi za kojom su se nizale ostale prostorije, a sada su pretvoreni u muzejske prostore. – Kada je reč o našoj zemlji, trebalo bi proširiti način razmišljanja o zaštiti, i ne misliti samo o reprezentativnom i elitnom, već i o svakodnevnom. Na primer, zaštititi beogradska dvorišta sa stanovima za izdavanje. Još ih ima veoma mnogo pa nam zato nisu u fokusu opažanja. Ali, oni su bili i još uvek jesu veoma značajni za kulturu stanovanja ovog grada. Centar grada, posebno Vračar je „ugušćen”, kuće se penju jedna na drugu na račun drugih potrebnih sadržaja – ističe Mirjana Prošić Dvornić. Na opredeljenje da studira etnologiju, uticale su i godine detinjstva provedene u Africi, gde je njen otac radio sa grupom arhitekata na uređenju Akre, prestonice Gane. ​Američka priča jedne haljine Nortvud univerzitet ima smer za modni dizajn, a želeo je da otvori i muzej za modu. A kako je fakultetski kampus i u Dalasu, tamo je živela Henrijeta Derozije, udata za Francuza, glavnog direktora Kartijea. „Žena iz džet seta, energična, kosmopolita, napisala je svojim prijateljicama pismo: Dame, pogledajte svoj orman. Pošto nećete nositi istu haljinu dva puta, pošaljite nam jednu kreaciju za naš muzej. I počele su da pristižu kutije iz celog sveta. Barbara od Lihtenštajna, supruga nedavno preminulog kneza Aleksandra Karađorđevića, bila je jedna od žena koja je dobila to pismo, i tako je haljina stigla na američki kontinent. Nedavno sam tu toaletu od svilenog žerseja, koju je kreirala čuvena Madam Gre, pronašla u kolekciji univerziteta”, kaže naša sagovornica. – Najupečatljivije su bile boje, ne samo prirode već i svega stvorenog ljudskom rukom, kao što je odeća starosedelaca. Rano sam naučila najvažnije lekcije u životu: da naša planeta pruža veoma mnogo raznolikosti i da je privilegija ako je osoba u prilici da ih upoznaje; da se ispod ogromnog dijapazona etničkih, rasnih, nacionalnih razlika krije jedna te ista ljudska priroda koja se ispoljava na toliko mnogo uzbudljivih načina. U internacionalnu školu išle su devojčice iz Libana, Engleske, Finske, Poljske, SAD, Indonezije, Egipta. Odlazila sam u njihove kuće, jela njihovu hranu, posmatrala njihove običaje – priča profesorka. Baveći se kasnije procesom globalizacije, naglašava da on nije izazvao nova ili drugačija zbivanja, ali ih je, u svojoj najnovijoj fazi, od devedesetih godina 20. veka veoma mnogo ubrzao. – Delim mišljenje da je globalizacija počela pre nekoliko vekova, u vreme osvajanja Novog sveta, uspostavljanje novog ekonomskog sistema i trgovine koja je obuhvatala čitav svet. Uglavnom se ljudi sele iz manje razvijenih u razvijene zemlje, s juga na sever, sa istoka na zapad. Amerika poslednjih godina beleži porast broja legalnih useljenika, 40 odsto je više i stranih studenata. Kineski studenti drže se i žive zajedno, prilično su zatvoreni, ali i radoznali za nova saznanja. Evropljani i Afrikanci, često prvi put odvojeni od roditelja, prolaze kroz očekivane faze iskustva „kulturnog šoka” i adaptacije – kaže Mirjana Prošić Dvornić. Dugo naša sagovornica istražuje i fenomen hip-hop kulture, posebno rep muzike u njenom izvornom obliku, kada je nastala kao jedan vid protesta diskriminisanih grupa stanovništva. Rep je, dodaje profesorka, pokazao neverovatnu prilagodljivost potrebama grupa sličnog statusa u mnogim drugim sredinama: među Pakistancima imigrantima u Engleskoj, u predgrađima Pariza naseljenim doseljenicima iz Afrike i arapskih zemlja, bivšim francuskim kolonijama, u Senegalu, Palestini. – Poslednjih godina veoma mnogo se razvijaju i različiti delovi primenjene antropologije koja koristi rezultate istraživanja za rešavanje aktuelnih problema. Na primer, medicinska antropologija bavi se onim narodima koji nisu naučeni na lečenje zvaničnom medicinom i leče se vudu magijom i lekovitim biljem. Kada se osećaju loše, razmišljaju ko im je naudio putem vradžbina i ne prijavljuju da su bolesni. Ima svoju primenu i u biznisu, kada doprinosi boljem razumevanju ljudi u interkontinentalnom kontekstu – zaključuje naša sagovornica.

odlično stanje Srbi u istoriji Trsta Trst (ital. Trieste, sloven. Trst, mađ. Trieszt i nem. Triest) je važan grad i luka u Italiji na obali Jadrana sa 208.815 stanovnika, blizu granice sa Slovenijom. Grad je središte istoimenog okruga Trst i pokrajine Friuli-Venecija Đulija. Po arhimandritu Nikoli Dučiću (1868) ime grada je nastalo po slovenskoj reči `Trstika` tj. trska, koje ima u izobilju tamo, na morskoj obali.[1] Trst je danas jedini grad u Italiji na istočnoj obali Jadrana, veoma blizu Slovenije i Hrvatske. Grad je neka vrsta `italijanske ispostave` za Jugoistočnu Evropu. U Trstu i danas postoji značajna slovenačka nacionalna manjina, a u gradu postoje živi tragovi ostalih južnoslovenskih naroda (Srbi, Hrvati). Trst je i jedna od najvažnijih luka na severnoj obali Sredozemlja. Nekad je bio `carska luka Habzburgovaca`, a danas je najvažnija pomorska luka za unutarkopnenu Austriju. Geografija[uredi | uredi izvor] Trst se nalazi u krajnje severoistočnom delu Italije, na samoj granici sa Slovenijom, koja grad okružuje sa juga i istoka. Na zapadu je Jadran, a na severu uska veza sa ostatkom Italije. Od prestonice Rima grad je udaljen 670 km, a od prvog većeg grada, slovenačke Ljubljane svega 95 km. Reljef[uredi | uredi izvor] Trst se razvio u krajnje severnom delu Jadranskog mora. Grad je smešten na mestu gde se poslednja brda Dinarskih planina spuštaju ka Padskoj niziji na zapadu. Pad priobalnih brda ka moru je veoma nagao, pa je veći deo grada veoma brdovit. Jedino je gradsko jezgro smešteno u omanjoj priobalnoj ravnici. U okolini grada ima mnogo predela sa izraženim kraškim oblicima reljefa. Klima[uredi | uredi izvor] Klima u Trstu je izmenjeno sredozemna klima sa značajnim uticajem sa kontinentalnog Severa. Stoga su zime oštrije, a leta blaža nego u drugim delovima Italije. Ovaj sudar klima očitava se i u veoma jakim vetrovima (bura). skupiKlima (Trst) Pokazatelj \ Mesec Jan. Feb. Mar. Apr. Maj Jun Jul Avg. Sep. Okt. Nov. Dec. God. Srednji maksimum, °C (°F) 7 (45) 9 (48) 12 (54) 17 (63) 22 (72) 25 (77) 28 (82) 27 (81) 24 (75) 18 (64) 12 (54) 8 (46) 28 (82) Srednji minimum, °C (°F) 3 (37) 4 (39) 6 (43) 10 (50) 14 (57) 18 (64) 20 (68) 20 (68) 17 (63) 13 (55) 8 (46) 4 (39) 3 (37) Količina padavina, mm (in) 71 (28) 62 (24,4) 77 (30,3) 87 (34,3) 81 (31,9) 102 (40,2) 71 (28) 101 (39,8) 102 (40,2) 87 (34,3) 114 (44,9) 92 (36,2) 1,047 (412,5) [traži se izvor] Vode[uredi | uredi izvor] Jadransko more u ovom delu je najhladnije i nema plavu boju kao u južnim delovima. Kopnenih vodotoka nema zbog kraškog reljefa. Istorija[uredi | uredi izvor] Karta podele tršćanskog dela Istre na zonu A i B. Zona A je pripala Italiji, a zona B Jugoslaviji. Prostor današnjeg Trsta naseljen je još u doba praistorije. 3000. p. n. e. ovde se naselilo pleme Karni. 177. p. n. e. prostor osvajaju Rimljani i tada se prvi put spominje današnje ime grada u obliku Tergeste. Kasnije grad pripada Vizantiji, zatim Franačkoj državi, pa zatim njenim naslednicima. Godine 1382. Trst je pripao Habzburgovcima. U prvih par vekova njihove dugotrajne vladavine grad je očuvao veliki stepen autonomije. Međutim, od 18. veka i razvoja trgovine Trst postaje sve značajniji kao najvažnija luka carskog grada Beča i postepeno gubi autonomiju. Istovremeno započinje izgradnja veće gradske luke i uporedo sa tim izgradnja savremenog grada. Tada je grad dobio i kosmopolitski karakter, i to, doseljavanjem ljudi iz svih delova Habzburške monarhije. Među njima i doseljeni Srbi, najviše iz Hercegovine i Boka kotorske. Iako malobrojna, srpska zajednica je bila uticajna u Trstu, sa nizom bogatih pojedinaca i porodica čije su palate i zadužbine i danas širom Trsta.[2] Od 19. veka do danas Trst je često menjao gospodara. Prvo je od 1807–15. godine bio u sastavu Napoleonovih Ilirskih provincija, da bi potom bio vraćen Habzburškoj monarhiji. U drugoj polovini veka desio se najveći procvat grada, kada se izgrađuje ogromna gradska luka i veliki broj gradskih crkva, zdanja i palata. Tada se dolazi i železnica. Trst je do kraja Prvog svetskog rata imao veliku italijansku, slovenačku, hrvatsku, furlansku, ali i nemačku i još neke druge narodne zajednice. Dolazak šovinističkih režima na vlast u Italiji je doveo je do velikog iseljavanja neitalijanskog stanovništva ili njegovog prisilnog asimiliranja. Jedino su brojniji Slovenci uspeli do danas zadržati svoju nacionalnu svest. Na kraju Drugog svetskog rata grad su oslobodili jugoslovenski partizani, a potom je izbila je kriza oko pripadnosti Trsta i okoline. Odnosi Jugoslavije i Italije su se bili zakuvali do nivoa da je pretilo izbijanje rata. Treba uzeti u obzir činjenicu da saveznicima nije bilo u interesu da Jugoslaviji pripadne jedan tako ekonomski i psihološki važan grad kao Trst. Među zapadnim saveznicima je bio jak stav da se granica sa Italijom vrati na preratno stanje. Tako je stvoreno privremeno rešenje u vidu Slobodne teritorije Trsta. Izostanak snažnije sovjetske podrške DF Jugoslaviji požurio je takav ishod. Međutim, kasnije je ona podeljena i Trst je sa užom okolinom pripao Italiji. Kao naglašeno pogranični grad bez zavisnog područja Trst je u drugoj polovini 20. veka kaskao za razvojem ostatka države i gubio stanovništvo. Ovaj proces, iako ublažen poslednjih decenija, nije ni danas okončan. Srbi u Trstu[uredi | uredi izvor] U Trstu je živela jedna impresivna `kolonija` ponositih Srba trgovaca, oficira, plemića i građanina koji su odigrali svoju ulogu tokom srpske istorije. Od 18. veka sreće se u tom gradu srpska opština, koju čine doseljenici iz Boke i Bosne i Hercegovine. Ovi se tu nastanjuju od 1740. godine i bave trgovinom. Sticali su vredni Srbi kuće i imanja, razvijali trgovinu i posedovali brodove, radili na uvozu i izvozu robe. Da se oformi tršćansko srpsko društvo zaslužan je karlovački vladika Danilo Jakšić. On je tokom posete Trstu saznao za imena nekih bogatijih Srba u Sarajevu, Hercegovini i Dubrovniku, koje je zatim nagovorio da se nasele u prosperitetni grad Trst. Tako su u Trst došli Damjan Riznić i Lazo Ljubibratić sa porodicama i imetkom. Pravoslavni Srbi i Grci tršćanski trgovci su zajednički molili caricu Mariju Tereziju, za dozvolu da podignu pravoslavnu crkvu. To nije išlo lako, nametana im je unija, pa je prošlo više godina u očekivanju vladarkine dobre volje. Dočekali su građevinsko pravo, i podigli na najlepšem mestu u gradu, pravoslavnu crkvu Sv. Spiridona, koju su osveštali 1748. godine. Srbima je bilo više stalo do crkve, pa su više finansijski učestvovali u gradnji. Dogovor su onda sklopili Srbi i Grci da se u crkvi izvrši raspored: u jednoj pevnici da se poji po grčki, a u drugoj po `slovenski` tj. srpski. To bi bilo jedne nedelje i određenih praznika na jednom, a druge nedelje i određenih praznika na drugom jeziku. Grke je opsluživao paroh arhimandrit Damaskin Omero a Srbe neki jeromonah. Pomagali su im četvorica tutora, dva Srbina i dva Grka. Sve je bilo u početku u redu, a onda grčki paroh je počeo da huška Grke protiv Srba. Srbi su se vremenom obogatili, ojačali i stekli određene pozicije u gradu Trstu. Grka je bilo mnogo više od Srba, i sa vremenom je neminovno došlo do nesporazuma oko crkvenog redosleda. Grci su hteli da istisnu srpski jezik iz crkve, ali tvrdokorni Srbi se nisu dali, pa je bilo puno svađe bez razrešenja, među braćom pravoslavcima. Kada je srpski kaluđer otišao poslom u Beč, Grci su zatražili od gradske uprave da više ne prima srpske sveštenike u grad. Sukob je bio sve žešći i trajao godinama (preko 30!), a i jedni i drugi su se stalno žalili i tužili u Beču. Prvu pobedu su Srbi izdejstvovali 1757. godine, kada je uz pomoć mitropolita Nenadovića, carica donela rezoluciju. Po tom dokumentu i Srbi i Grci u Trstu su potpali pod jurisdikciju karlovačkog episkopa Danila Jakšića. Vladika Jakšić je odmah poslao u Trst jeromonaha Melentija, sa Svete Gore iz manastira Sv. Ane. Grci su se pomirili sa tim da je on od srpske strane tu u svojstvu kapelana, i ostao je da služi. Uskoro je grčki pop Damaskin ponovio prevaru; poslao je 1760. godine kaluđera van grada, u kapelu Sv. Đorđa u Beču. Godine 1762. došao je ponovo vladika u Trst i hteo da postavi drugog monaha, ali Grci ga nisu hteli primiti. Opet su išli Srbi kod carice Terezije sa žalbama. Tada je sastavljen i spisak Srba trgovaca u Trstu, da bi se dokazao značaj Srba za grad Trst i samu austrijsku carevinu. Te 1762. godine u Trstu su živeli sledeći bogati Srbi, trgovci: plemić Jovo Vojnović, Lazo Ljubibratić, Damjan Riznić, Jovo Kurtović, Pero Andrijev sa bratom - iz Levanta, Vilin Ljubibratić, Jovo Mirović, Marko Njeguš. Tu su još pomenuti Srbi trgovci `sa strane`, njih 18 koji nekoliko puta godišnje dolaze u Trst, da bi trgovali. Srbi su trpeli bez sveštenika više godina jer je i tršćanska gradska vlast držala stranu Grcima. Najzad je stigla 1769. godine rezolucija, kojom su Srbi u Trstu opet imali pravo na svog sveštenika, ali se vladika morao dogovarati o toj osobi sa gradskom vlašću u Trstu, tzv. Intedencom.[3] Srbe su predvodili u to vreme `prvaci` Jovo Kurtović trgovac Hercegovac (iz Trebinjske šume u Hercegovini), i `graf` Jovo Vojnović srpski plemić (potomak vlastele iz doba cara Dušana) iz Herceg Novog. Njih dvojica su novcem i vezama isposlovali da car Franja II definitivno reši to pitanje: Srbima ostaje crkva Sv. Spiridona, a Grci dobijaju odštetu u novcu. To je za Srbe bilo vrlo povoljno i oni su brzo Grke isplatili u celosti. Jovo Vojnović je dao 1000 f, a Jovo Kurtović 500 f. Maksim Kurtović je značajan jer je prvi potpisao na obligaciji za svotu, koja je od erara (države) pozajmljena. Pored ove trojice, naročito se sada istakao treći Jovo, ovaj Miletić Hercegovac, a rodom iz Sarajeva. On je pored sve pomoći i priloga za isplatu, dao i 70.000 f. da se u istoj crkvi kod zapadnih vrata, dva istovetna zvonika izgrade. Grci su u međuvremenu dobili pravo na gradnju pa su takođe na lepom mestu, na obali mora podigli svoj hram posvećen Sv. Nikoli. Dva bratska naroda su se 1782. godine definitivno razdvojila. U Trstu je vladala izreka u vezi sa srpskom imovinskom pobedom: `Crkvu Sv. Špiridona dobi od Grka, Vojnovića gospodstvo, a Kurtovića bogatstvo`. Srpska pravoslavna opština se konstituisala 1748. godine, ali se za potvrđenje dugo čekalo. Opština je svoj `Ustav` sastavila i podnela caru Franji II 1772. godine. Potvrda je stigla najzad 1. septembra 1793. godine, a što znači 21 godinu nakon podele sa Grcima. Paroh i pretplatnik čuvene Rajićeve srpske istorije bio je 1794. godine pop Pahomije Petrović. Tekst `ustava` srpske opštine je dobijao svaki njen član, a publikovan je dovoljnom tiražu, u Budimu na `pismeni slaveno-srbskija` 1798. godine. Ispod grba tršćanskih Srba, koji je činio - orao, otisnut u tekstu pravila, stojala je `srpska deviza` na latinskom: `Sub umbra alarum tuarum` što bi u prevodu glasilo: `Pod senkom tvojih krila`. Tekst je imao 77 članova kojima su bila definisana prava i dužnosti. Na čelu opštine je bilo telo `Kapitul`, koji su činili: 18 izabranih članova i upravitelj, dva prokuratora, dva sindika, i kancelist. Izbor je bio slobodan, u opštini, u prisustvu vladinog komesara. Mandat članova je bio tri godine i mogao se više puta ponoviti, a birani su isključivo stalni stanovnici grada, Srbi pravoslavci, koji su uz to poštenog karaktera i izvesnog bogatstva. Godine 1828. bili su srpski sveštenici u Trstu: pop Isak Ivančević kapelan i namesnik i pop Gavril Majstorović kapelan.[4] Još od 1835. godine Srbi tršćanski su razmišljali kako da postojeću crkvu ili prerade ili novu veću načine. Rešilo se da nova veličanstvena crkva, zameni staru. Srušena je stara i postavljeni temelji nove, koji su osveštani 2. marta 1861. godine. Nova crkva je sagrađena i sasvim uređena, opremljena i živopisana 1869. godine. Kod gradnje novog hrama najviše se istakla svojim znatnim prilogom plemkinja gđa Nakinica. Ta dama rodom iz porodice Vučetić, je dala za crkvu svojih 50.000 f. Srpska opština je u novinama raspisala stečaj tražeći najboljeg arhitektu za hram. Opštinska komisija je izabrala `glasovitog` milanskog arhitektu, Italijana Karla Mačijakina, za graditelja. Gradnja je otpočela 2. maja 1861. godine, kod kanala blizu `Crvenog mosta` (Ponte roso). Crkva koja je bila poređena sa manastirskom u Dečanima, projektovana je u vizantijskom stilu i obliku krsta, sa pet kubeta. Crkva je od kamena, visoka do svoda 40 m, duga 38 m i široka 31 m, a može da primi 1400 duša. Pokrivena je olovom, a jabuke sa krstovima su pozlaćeni. Crkvu je živopisao cenjeni slikar iz Milana, Josip Bertini. Cena celokupnih radova u crkvi je oko 500.000 f. Po ustavu opštinskom, parosi su morali biti jeromonasi iz nekog našeg manastira. To su i bili 1868. godine - parosi tršćanski Savatije Knežević i Vićentije Kovačević jeromonasi iz srpskog pravoslavnog manastira Krke. Na liturgiji u tršćanskoj crkvi spominje se ne vladika, već Patrijarh srpski. To je zato što i opština i crkva imaju autonomiju, pa ne pripadaju ni jednoj eparhiji. To na neki način podseća na posebni pravni položaj starog Dubrovnika, kad je bio republika. U Trstu su postojale još dve srpske pravoslavne crkve - kapele. Hram Sv. Dimitrija na starom gradskom groblju, i hram Sv. Đorđa na novom gradskom groblju, ali van grada. Kapelan srpske crkve u Trstu 1831. godine je bio Stefan vitez od Budisavljević. Tršćanski učitelj Simeon Dimitrijević nabavio je 1834. godine (to i 1846) jednu pedagošku knjigu, štampanu u Pešti. Prenumerant srpske istorijske knjige je bio 1846. godine i pop Danil Buić `sveštenoslužitelj`. Početkom 19. veka pominje se učeni i daroviti Joakim Vujić kao učitelj francuskog i italijanskog jezika u Trstu. Tu je crpeći kulturnu naprednost i `široku ruku` tršćanske srpske elite, nekoliko knjiga objavio poput pozorišne - `javne` igre, iz 1805. godine, koju je inače preveo sa engleskog jezika.[5] Srpski učitelj i prenumerant 1829. godine bio je Jefto Popović u Trstu. Tršćanska srpska opština je podigla i osnovnu školu, koju je umela dobro da vodi i uređuje. Škola je četvororazredna, spada u red najstarijih srpskih škola, a tada je učitelj bio Jovan Dimović (1868). U veliku svetlu i lepu učionicu može da dođe dete bilo koje nacije i vere, i besplatno je, s tim da se nastava izvodi na srpskom jeziku. Dva pretplatnika srpske knjige 1832. godine su umni Tršćani, Simeon Dimitrijević učitelj i Dimitrije Vladisavljević profesor.[6] Kao kupac srpske knjige 1831. godine je Dimitrije Vladisavljević učitelj škole u Trstu i `spisatelj`. On se u tom svojstvu javlja i 1846. godine. Tršćani Srbi su oduvek bili mecene, zdušno pomagali srpsku književnost i izdavaštvo. Krajem 18. veka pomogli su književnika i prosvetitelja Dositeja Obradovića, koji ih je pohodio. Nisu izneverili ni Vuka St. Karadžića, kojeg su uvek podržali u njegovim naučnim, reformatorskim i književnim nastojanjima. Pomagali su oni i srpske ustanike pod Karađorđem i crnogorsku vojsku pred Omer-paša Latasom 1852. Odazivali su se uvek i rado, kada su pomoć tražile mnoge srpske crkve i društvene ustanove. Tršćani Srbi rodoljubi su ostavili puno o sebi lepog traga na koricama knjiga, koje su izdašno pomogli. Treba samo zaviriti u Stojkovićeve i Rakićeve knjige, i videti ih na mecenarskom delu. Stojkovićevu knjigu, drugi deo `Fizike` iz 1802. godine uzelo je pedeset najotmenijih građana tog `srpskog mesta`. Pored paroha Vićentija Rakića i kapelana Save Popovića, svoje počasno mesto su našli veliko-kupci, kupci, pomorski kapetani, građani i naravno omladina. Veliko-kupci Jovan Kurtović i Teodor Mekta platili su svaki čak po 12 egzemplara.[7] Pretplatu za bečke `Novine serbske` skupljali su 1815. godine u Trstu, Drago Teodorović i Radonić. Trst i srpsku crkvu su pohodili mnogi znatni ljudi Evrope i Srbi, poput ruskog cara Nikole, pa njegov sin Konstantin sa suprugom, zatim knez Miloš i knez Mihajlo Obrenović iz Srbije. Iz Crne Gore su se tu bavili vladari Petar II i knez Danilo Petrović. U Njegoš je pisao pisma (1859) `starom prijatelju` - Dimitriju Vladisavljeviću učitelju iz Trsta. Knez Danilo se i oženio iz Trsta, Darinkom Kvekić, od srpske plemenite familije trgovaca Kvekića.[8] Tršćanski trgovac Krsto Mandžuka je jednoj svojoj lađi velikom briču, dao ime Vuka Karadžića.[9] Njegoševo delo Šćepan Mali je štampano u Trstu u štampariji Andrije Stojkovića i to novim Vukovim pravopisom.[10] U Trstu je Kraljevina Srbija 1898. godine imala kao jedinog diplomatu, Hajima Daviča generalnog konzula III klase. Tršćanski značajni Srbi[uredi | uredi izvor] Tršćani su sposobni ali i požrtvovani prijatelji `lepe reči`, i svojim su rodoljubljem jedno vreme prednjačili u Srpstvu. Još 1794. godine okupili su se tamošnji Srbi oko Rajićeve slavne istorijske knjige. Zapisali su se za pretplatu sledeći građani: Stefan Riznić, Nikola Marković, Georgije Teodorović, Jovan Rajković i Jovan Cetković.[11] Učeni Srbin doktor filozofije Atanasije Stojković napisao je knjigu stihova 1800. godine, koje je posvetio svom prijatelju i dobročinitelju, tršćanskom kupcu Jovanu Palikući. Jovan mladi plemić je trebalo da se ženi, i ta knjižica je bila nešto poput `svadbenog dara`.[12] I druga Stojkovićeva knjiga je interesantna za Srbe tršćansku gospodu. Javljaju se kao prenumeranti: Stefan Riznić, Petar Palikuća, Teodor Mekša, Jovan i Stefan Tirković, tri Teodorovića - Georgije, Petar i Dragutin, i na kraju već godinu dana ranije pominjani, plemić Jovan Palikuća ot Furluga, sa svojom mladom suprugom Jelisavetom rođenoj Muškatirović.[13] Treća Stojkovićeva knjiga bila je 1801. godine posvećena prijatelju - kupcu, obitatelju i gospodar tršćanskom Dragutinu Teodoroviću.[14] Poučno religiozno delo tršćanskog pravoslavnog paroha pri crkvi Sv. Spiridona, jeromonaha Vićentija (iz sremskog manastira Feneka) pomogli su novčano Tršćani, od kojih je jedan bio tek rođen. Autor se zahvalio za pomoć grupi koju su činili mladići - Filip Cvetković, Jovan Stefanov Riznić, Marko Jovanov Nikolić, Aleksandar Florijev Jovanović, Dimitrij Nikin Nikolić i `beba` Petar Georgijev Teodorović.[15] Delo kaluđera tršćanskog paroha Vikentija Rakića `Lestvicu`, pomoglo je 1805. godine 30 najbogatijih Srba tršćanskih, na čelu sa Jovanom Kurtovićem i braćom Riznić. Knjigu sa biografijama slavnih ljudi, uzeli su 1807. godine Srbi Tršćani: kupci Jovan Cvetković i Dimitrije Atanasijević.[16] Dva tršćanska trgovca nabavili su srpsku pedagošku knjigu 1812. godine: Drago Teodorović i Jovan Cvetković - šest primeraka.[17] Dve godine kasnije 1814. isti Drago zajedno sa Stefanom Jurkovićem trgovcem uzima vredno antičko delo koje je `posrbio` učeni Srbin Živković.[18] Kupci srpske knjige u Trstu 1831. godine, pored kapelana i učitelja, su još bili doktor medicine Dimitrije Frušić lekar Građanske bolnice tamošnje, sedam trgovaca i četiri pomorska kapetana.[19] Članovi Matice srpske u Pešti, postali su do 1840. godine Srbi Tršćani, Mihail Vučetić velikokupac, te trgovci Dimitrije Teodorović i Jovan Cvetković. Pomenuti su priložili u matičinu kasu, kao redovni članovi članski ulog od 40 f. Tršćanski paroh Nikola Vujinović je 1843. godine objavio svoju knjigu `za slaveno-srbsku mladež` u Karlovcu.[20] Njegoševu knjigu izdao je 1851. godine Andrija Stojković trgovac u Trstu.[21] Rašićevu knjigu objavljenu u Beču 1852. godine kupili su Tršćani: Dimitrije Vladisavljević nastavnik mladeži (tri primerka), protođakon Grigorije Anđelić nastavnik mladeži (tri), braća Gopševići velikokupci (pet) i Biblioteka `Slavnoga obšćestva Tršćanskog` - 10 egzemplara.[22] Špiro Gopčević trgovac (1854): njegova trgovačka kuća je bankrotirala, zbog dugova koji prelaze tri miliona forinti.[23] Srpsko-dalmatinski magazin je imao svoju čitalačku publiku 1856. godine i u Trstu. Prijavilo se za svoj primerak kod skupljača pretplate Teofana Popovića đakona i učitelja, njih 10 građana.[24] Andrija Sirović rodom iz Boke, izdao je u Trstu 1877. godine istorijsku pripovetku na italijanskom jeziku `Mučenici srpski`. Kada su srpske kneževine Crna Gora i Srbija objavile rat turskoj carevini, Tode Janičić iz Trsta je poklonio 1000 zlatnih napoleona vladi u Beogradu i 1000 na Cetinju, za ratne potrebe. Nije hteo da mu se objavi ime, ali je Lazar Tomanović to ipak učinio kao dobar primer rodoljublja. [25] U Trstu je 1861-1862. godine `Slavenska narodna čitaonica` pretplatnik srpskog časopisa `Danica` iz Novog Sada. Čitaonica se bavi i izdavaštvom (1866). Najbolja škola srpska u celoj Austriji je 1858. godine tršćanska, zahvaljujući tamošnjem učitelju Dimitriju Vladisavljeviću. Vladisavljević je umro januara 1858. godine, u 70. godini života. Radio je kao tršćanski srpski učitelj 44 godine. Preveo je (i objavio mu je Vuk Karadžić 1864. godine u Beču) jednu pedagošku knjigu: `Priprava za istoriju svega svijeta radi dece`, od Šlecera.[26] Ostao mu je rukopis dela - Gramatika srpsko-italijanskog jezika. Dimitrije Teodorović građanin u Trstu, platio je 1864. godine da se u Peroju, crkveni toranj sagradi i zvono teško tri i po centa postavi u njega. Spisatelj iz Trsta, Jovan Vesel počasni je član Društva srpske slovesnosti u Beogradu 1865. godine. Petar Uzelac trgovac u Trstu, prodavao je `bojadisanu` fotografiju, snimak Đorđa Mandrovića sa veridbe kneza Milana Obrenovića i Natalije plem. Kečko u Beču, 1875. godine. Stanovništvo[uredi | uredi izvor] Prema proceni, u gradu je 2010. živelo 205.535 stanovnika.[27] Demografija 1931. 1936. 1951. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011. 250.170 248.307 272.522 272.723 271.879 252.369 231.100 211.184 202.123 2008. godine. Trst je imao nešto preko 200.000 stanovnika, gotovo isto kao na početku 20. veka, a za 50.000 manje nego pre pola veka. Opšte opadanje stanovništva tokom proteklih decenija odražava se i na gradsko stanovništvo koje je izuzetno staro - prosečan Tršćanin ima 46 godina. Prirodni priraštaj u gradu je svega 7,6‰, najmanje od svih značajnijih italijanskih gradova. Grad danas ima znatno manju nacionalnu šarolikost naspram stanja od pre jednog veka. 94% stanovnika su građani Italije. Među njima postoji i značajan broj pripadnika slovenačke nacionalne manjine, koji upravo u Trstu imaju svoje kulturno središte. Ostalih 6% su doseljenici iz svih krajeva sveta, ali najviše sa Balkana. U gradu se govori italijanski jezik, mada se tradicionalno koristi veoma posebna venecijanska varijanta. Slovenački jezik ima status manjinskog jezika. tags: Istorija Trsta srbi srpski narod srpskog naroda srba srbije srpska u trstu ...

ALEKSA ŠANTIĆ PESME 1 / 2 Tvrdi povez Zbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine. Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва. Биографија Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ. Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника. Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.) Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“ Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2] У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора. За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године: Сву муку твоју, напор црна роба појешће силни при гозби и пиру, а теби само, ко псу у синџиру, бациће мрве... О, срам и грдоба! Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“. Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза: И кобна мисо морит ме стаде: што моја ниси и што смирај дана не носи мени звијезде, но јаде? Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате.[а] Алекса Шантић, српски песник. Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905). Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924. По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу. Српски културни покрет Заједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3] Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4] Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5] Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11] Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12] У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14] Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17] Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19] Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21] Наслеђе Биста у част Алекси Шантићу на Калемегдану. Биста Алекса Шантића у Мостару. Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24] Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25] Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26] Дела Издато за време Шантићевог живота: Пјесме, Мостар, 1891 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891. Пјесме, Мостар, 1895 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895. Пјесме, Мостар, 1901 Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907 Штампа Демократска штампарија. 1907. Пјесме, Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150. Пјесме, Београд, 1911 Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135. Хасанагиница, 1911 Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911. На старим огњиштима, Мостар, 1913. Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913. На старим огњиштима, Београд, 1914 Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914. Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`) Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски завод Хасанагиница, Београд — Сарајево 1919 Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211. Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић Видов-дану, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П. На старим огњиштима, Сарајево, 1920 Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампарија Под маглом, Београд — Сарајево 1920 Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150. Песме, Београд 1924 Издавачка књижарница Геце Кона. 1924. Преводилачки радови Лирски интермецо, Мостар, 1897 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897. Лиирски интермецо, Мостар, 1898 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898. Из њемачке лирике, Мостар, 1910 Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185. Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919 Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199. Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919 Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919. Виљем Тел. Београд, 1922 Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167. Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923 Књижарница Трифка Дудића. 1923.

ALEKSA ŠANTIĆ PESME 1 / 2 Tvrdi povez Zbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine. Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва. Биографија Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ. Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника. Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.) Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“ Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2] У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора. За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године: Сву муку твоју, напор црна роба појешће силни при гозби и пиру, а теби само, ко псу у синџиру, бациће мрве... О, срам и грдоба! Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“. Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза: И кобна мисо морит ме стаде: што моја ниси и што смирај дана не носи мени звијезде, но јаде? Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате.[а] Алекса Шантић, српски песник. Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905). Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924. По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу. Српски културни покрет Заједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3] Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4] Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5] Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11] Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12] У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14] Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17] Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19] Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21] Наслеђе Биста у част Алекси Шантићу на Калемегдану. Биста Алекса Шантића у Мостару. Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24] Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25] Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26] Дела Издато за време Шантићевог живота: Пјесме, Мостар, 1891 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891. Пјесме, Мостар, 1895 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895. Пјесме, Мостар, 1901 Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907 Штампа Демократска штампарија. 1907. Пјесме, Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150. Пјесме, Београд, 1911 Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135. Хасанагиница, 1911 Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911. На старим огњиштима, Мостар, 1913. Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913. На старим огњиштима, Београд, 1914 Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914. Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`) Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски завод Хасанагиница, Београд — Сарајево 1919 Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211. Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић Видов-дану, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П. На старим огњиштима, Сарајево, 1920 Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампарија Под маглом, Београд — Сарајево 1920 Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150. Песме, Београд 1924 Издавачка књижарница Геце Кона. 1924. Преводилачки радови Лирски интермецо, Мостар, 1897 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897. Лиирски интермецо, Мостар, 1898 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898. Из њемачке лирике, Мостар, 1910 Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185. Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919 Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199. Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919 Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919. Виљем Тел. Београд, 1922 Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167. Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923 Књижарница Трифка Дудића. 1923.

Novo, nečitano, nema posvete. Smrt na Kosovu polju - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2017 Broj strana: 503 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Književnost i erotizam (1990), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Etno (2006), Balkan – teror kulture (2008) i Rastanak s identitetom (2014). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) i medalju „Konstantin Jireček“(2012). Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č.

Odlično S providnim omotačem Beograd 1967. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, ilustrovano, 1032 strane. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Istorija Beograda datira u prošlost do 7000. p. n. e. Vinčanska kultura, jedna od najvažnijih praistorijskih kultura Evrope, je nastala u okolini Beograda u 6. milenijumu p. n. e. U starom veku, tračko-dačka plemena su naseljavali ovu oblast, da bi Kelti osvojili naselje na mestu današnjeg Beograda i dali mu ime Singidunum. Rimljani su osvojili grad za vreme cara Oktavijana Avgusta i dali mu status municipija polovinom 2. veka. Grad su naselili Sloveni su oko 520. Beograd je nekoliko puta prelazi u posed Vizantije, Bugarske, Ugarske i Srbije. Osmansko carstvo je osvojilo Beograd 1521. i kasnije u njega prenelo sedište sandžaka. Između 1427. godine i Božića 1806. godine Beograd je bio pod tuđinskom vlašću.[1] Od kraja 17. veka grad je često prelazio pod osmanlijsku ili habzburšku vlast. Beograd je postao glavni grad Srbije 1841. Severni deo Beograda je ostao habzburški pogranični kraj sve do 1918. Zbog svog strateškog položaja, oko grada se vodilo više od 115 ratova i bio je rušen 44 puta.[2] Beograd je bio glavni grad Jugoslavije (u svim njenim oblicima) od njenog osnovanja 1918, pa do konačnog razdruživanja 2006. Praistorija[uredi | uredi izvor] Vinčanska dama (5500. p. n. e.) Okresano kameno oruđe pronađeno u Zemunu pokazuje da su zajednice lovaca i skupljača plodova naseljavale okolinu Beograda još u paleolitu i mezolitu. Neka od ovih oruđa musterijenske industrije, koja se više povezuje sa neandertalcima neko sa današnjim ljudima. Iz starijeg kamenog doba, potiču ostaci ljudskih kostiju i lobanja neandertalaca, pronađeni u kamenolomu kod Leštana, u pećini na Čukarici i u blizini Bajlonijeve pijace. Orinjačka i gravetijenska oruđa su takođe pronađena ovde, što indicira postojanje naseobina u periodu od pre 50.000 do 20.000 godina.[3] Neolitske starčevačka i vinčanska kultura su se razvijale u okolini Beograda i dominirale Balkanskim poluostrvom (kao i delovima srednje Evrope i Male Azije) pre oko 7000 godina.[4][5][6][7] Ostaci kulture mlađeg kamenog doba, pronađeni su u Vinči, Žarkovo i u Gornjem gradu, iznad ušća Save u Dunav. To ukazuje da je prostor Beograda bio naseljen u kontinuitetu i da je rastao intenzitet naseljavanja. Mnoga današnja naselja beogradske okoline leže na kulturnim slojevima ranijih praistorijskih naseobina. Prve zemljoradnički narodi koji su naseljavali ovaj region se povezuju sa neolitskom Starčevačkom kulturom, koja je cvetala između pre 6200 i 5200 godina.[8] Postoji nekoliko iskopina Starčevačke kulture u i okolini Beograda, uključujući i naselje Starčevo, po kome je kultura i dobila. Starčevačku kulture je smenila Vinčanska kultura (5500—4500. p. n. e.), naprednija zemljoradnička kultura izrasla iz ranijih starčevačkih naseobina. Ona je takođe dobila ime po toponimu u okolini Beograda Vinča-Belo Brdo. Vinčanska kultura je bila poznata po svojim vrlo velikim naseobinama, od kojih su neka bila najveća u praistorijskoj Evropi;[9] antropomorfnim figurinama kao što je Vinčanska dama; najranijoj bakarnoj metalurgiji u Evropi;[10] i Vinčanskom pismu. Vinča — Belo brdo kraj Beograda spada u red najznačajnijih naseobina i kulturnih nalazišta praistorijskog perioda. Arheološke iskopine na Rospi ćupriji, Gornjem gradu, Karaburmi, Zemunu i Vinči potvrđuju pretpostavke da je područje Beograda bilo intenzivno naseljeno i da se njegovo stanovništvo bavilo plužnom zemljoradnjom i drugim pratećim privrednim delatnostima. Na ovim lokalitetima otkrivene su nekropole bronzanog i metalnog doba kao i dokazi različitih kulturnih uticaja. Stari vek[uredi | uredi izvor] Plemenska država Skordiska sa centrom u Singidunumu (današnjem Beogradu), 3-1. vek pre nove ere. Paleobalkanska plemena Tračana i Dačana su vladali ovim prostorom pre rimskog osvajanja.[11] Oblast Beograda je naseljavalo tračko-dačko pleme Singi.[4] Nakon keltske invazije na Balkansko poluostrvo 279. p. n. e., keltsko pleme Skordisci je preuzelo grad i nazvalo ga Singidun (dun = tvrđava).[4][12] Nema gotovo nikakvih tragova o tom keltskom gradu, osim što su na lokalitetima Karaburme i Rospi ćuprije pronađene nekropole sa umetnički vrednim predmetima, koje su pripadale ratnicima plemena Skordisci. Znatni keltski kulturni uticaji utkani su u duhovnu kulturu stanovništva Singidunuma, koji su delom preneti i pomešani sa rimskim antičkim kulturnim elementima. Rimska vladavina[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Singidunum Novac cara Jovijana iz Singidunuma Rimljani su počeli da osvajaju zemlje oko Singiduna tokom 1. veka p. n. e. Gaj Kvint Skribonije Kurio, prokonzul Makedonije je napao unutrašnjost Balkanskog poluostrva sve do Dunava, pokušavajući da istera Skordiske, Dardance, Dačane i druga plemena. Rimljani su ostali samo na kratko i ostavili oblast van rimske uprave. Stoga se malo zna o tim operacijama ili kada je ova oblast organizovana u provinciju Meziju. Rimske legije predvođene Silanom su stigle do Beograda 34. ili 33. p. n. e. Oblast nije bila stabilizovana sve do Oktavijanove vladavine, kada je Marko Licinije Kras, unuk Cezarovog trijumvira i prokonzul Makedonije, konačno umirio region 29. p. n. e. Mezija je zvanično organizovana u provinciju neko vreme pre 6. godine, kada je prvi put pomenut njen upravnik Aul Cecina Sever. Ime grada je romanizovano u Singidunum. Singidunum je postao jedna od glavnih naseobina provincije, smešten između Sirmijuma (Sremske Mitrovice i Viminacijuma (Kostolca), dok se sa druge strane nalazio Taurunum (Zemun). Iako su i Sirmijum i Viminacijum bili značajniji gradovi od Singidunuma, grad je zadržao svoj značaj zbog svog strateškog položaja duž puta Via militaris, važnog rimskog puta koji je povezivao rimske tvrđave i naselja duž dunavskog limesa. Konzervirani ostaci bedema (levo i desno) i kule (u sredini) rimskog kastruma Singidunum je dostigao svoj vrhunac dolaskom Legije IV Flavija 86. godine. Ova legija od oko 6.000 vojnika je bila najvažnija vojna formacija koja se suprotstavljala pretnji Dačana sa druge strane Dunava. Legija je podigla kvadratni kastrum, koji se nalazio u Gornjem gradu današnjeg Kalemegdana. Tvrđava je prvobitno sagrađena od zemlje, ali je ubrzo ojačana kamenom, i njeni ostaci se danas mogu videti kod severoistočnog kraja Gornjeg grada. Legija je takođe izgradila most preko Save koji je povezivao Singidunum i Taurunum. Još jedan korak koji su Rimljani preduzeli da se ojača Singidunum je bilo naseljavanja veterana legije pored tvrđave. Vremenom je to naselje izraslo oko kastruma. Naselje je imalo izgled mreže, sa ulicama koje su se sekle pod pravim uglom. Ostatak ove strukture može se videti i u današnjem Beogradu po orijentaciji ulica Uzun Mirkove, Obilićevog venca, Cara Dušana i Kralja Petra I. Na mestu današnjeg Studentskog trga nalazio se forum, koji su okruživale terme (čiji su ostaci otkriveni 1970-ih). Drugi ostaci rimske kulture kao što su grobnice, spomenici, skulpture, keramike i novčići su pronađeni u selima i varošicama oko Beograda. Car Hadrijan je dao Singidunumu status municipija u prvoj polovini 2. veka. Singidunum je kasnije prerastao ovaj status i postao punopravna kolonija. Rimski car Jovijan, koji je ponovo uspostavio hrišćanstvo za zvaničnu religiju Rimskog carstva, je rođen u Singidunumu 332. Singidunum i Mezija su napredovali u mirnodopskom periodu, ali to nije trajalo zadugo, zbog narastajućih problema kako i van carstva, tako i u njemu. Antoninijan iz vremena cara Karauzija. Na novčiću se vidi lav, simbol Legije IV Flavija. Rimsko carstvo je počelo da propada krajem 3. veka. Provincija Dakija, koju je nakon nekoliko dugih i uspešnih pohoda osnovao car Trajan, je počela da propada zbog invazije Gota 256. Car Aurelijan, suočen sa iznenadnim gubitkom mnogim provincija i velike štete koja su pričinjavala varvarska plemena, je evakuisao Dakiju do 270. Singidunum se ponovo našao na granici propadajućeg carstva. Srednji vek[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Istorija Beograda u srednjem veku Vizantija (395—626)[uredi | uredi izvor] Nakon smrti cara Teodosija I, Rimsko carstvo je podeljeno na dva dela. Singidunum se našao na severozapadnoj granici Istočnog rimskog carstva. Mezija i Ilirik su pretrpele razarajuće napade usled sukcesivnih invazija Huna, Ostrogota, Gepida, Sarmata, Avara i Slovena. Singidunum su 441. osvojili osvojili Huni, koji su razorili grad i tvrđavu i prodali njegovo stanovništvo u roblje. U naredna dva veka, grad je menjao vlasnika nekoliko puta. Rimljani su povratili grad nakon raspada Hunskog carstva 454., ali su Sarmati ubrzo zauzeli grad. Ostrogoti su zauzeli grad 470. i isterali Sarmate. Grad su kasnije osvojili Gepidi (488), ali su ga Ostrogoti povratili 504. Istočno rimsko carstvo je preuzelo grad nakon mirovnog sporazuma sa Ostrogotima. Vizantijski car Justinijan I je obnovio Singidunum 535., vrativši tvrđavi i naselju nekadašnju vojnu vrednost. Grad je uživao u kratkom mirnodopskom periodu oko 50 godina, do avarske pljačke 584. Tokom Mavrikijevih balkanskih pohoda, Singidunum je služio kao baza, ali je ponovo izgubljen kada su 602. godine Avari opljačkali i spalili Singidunum. Oko 630. godine Sloveni su se naselili u Singidunumu i okolini, uz dozvolu vizantijskog zapovednika grada. Do ovog vremena, grad je izgubio svoj značaj pograničnog utvrđenja. Bugarska, Ugarska, Vizantija, Srbija[uredi | uredi izvor] Beogradska krštenica, pismo Pape Jovana VIII bugarskom knezu Borisu, deseti red Posle toga, više od dva i po veka, nema pomena o njemu. Avarski i slovenski ratnici nisu marili za ovaj grad, jer on više nije imao položaj graničnog utvrđenja. On se tada nalazio unutar šireg područja Balkana koji su Sloveni već osvojili. I pored toga arheološki nalazi ukazuju na kontinuiran život u gradu i njegovoj okolini. Nekoliko vekova posle prvog pomena Beograda kao slovenskog grada, u njemu se smenjuju razne vojske i osvajači. Do Beograda su najpre došli Franci koji su pod Karlom Velikim uništili Avare. Na ruševinama Taurunuma osnivaju franačko naselje Malevila, da bi slovenizacijom kasnije naziv bio Zemln (Zemun). Franačku vladavinu zamenjuju Bugari, a njihovu Mađari. Bugari su preuzeli vlast nad tvrđavom 827. Ponovni pomen grada i to pod slovenskim imenom Beograd (Beli grad-verovatno po zidinama od belog krečnjaka), sreće se tek u 9. veku, 16. aprila 878. u jednom pismu pape Jovana VIII bugarskom caru Borisu Mihajlu, o smenjivanju beogradskog hrišćanskog episkopa Sergija. Kasnije se taj naziv sreće u različitim varijantama. Mađarska vojska je 896. napala Beograd. Vizantija je osvojila Beograd 971. Posle 976. Beograd je preuzeo bugarski car Samuilo. Vizantijski car Vasilije II pokorio je Samuilovo carstvo 1018. i Beograd je opet postao značajna pogranična tvrđava Vizantije. Tokom 11. i 12. veka oko Beograda se otimaju suparničke sile: Ugarska, Vizantija i Bugarska. Petar Odeljan se u Beogradu proglasio za cara. U okolini Beograda je otpočeo njegov ustanak protiv vizantijske vlasti. Slika ilustruje Skiličinu hroniku. U leto 1040. godine buknuo je u Pomoravlju ustanak protiv Vizantije na čijem čelu se našao Petar Deljan. Ustanici su ubrzo osvojili Beograd, Niš i Skoplje. Deljan se izdavao za Samuilovog unuka, na osnovu čega je u Beogradu 1040. proglašen za cara, nastavljača Samuilovog carstva, ali je ustanak ugušen već 1041. U drugoj polovini 11. veka obnovljeni su ugarsko-vizantijski sukobi. Ugarski kralj Salomon je 1068. godine osvojio neko vizantijsko pogranično utvrđenje za koje se može pretpostaviti da je Beograd.[13] Vizantinci su utvrđenje brzo povratili. Borbe na Dunavu su vremenom dobijale na žestini. Nekoliko godina kasnije ugarski kralj preduzeo je veliki napad na Beograd za koji se pretpostavlja da je bio 1071/72. godine. Mađari su posle dvomesečne opsade uspeli da prodru u grad, a malobrojna posada na čelu sa duksom Nikotom morala je da napusti tvrđavu i da se preda. Ugarska vojska je potpuno opljačkala Beograd.[14] Kralj Salomon je posle ovog uspeha nastavio rat prodirući do Niša. Mir je ubrzo posle ovoga sklopljen. Kako je Vizantija povratila Beograd nije poznato, ali se može pretpostaviti da ugarska vlast u njemu nije dugo trajala i da je Vizantija već 1072. preuzela Beograd.[14] Ugarska vojska je 1096. razorila Beograd, ali ga je Vizantija zadržala. Mađarski kralj Stefan II je porušio Beograd 1124. i njegovim kamenom gradio Zemun. Vizantijski car Manojlo I je porušio Zemun 1154. i beogradskim kamenom ponovo gradila Beograd.[12] Ugarska je 1182. napala i opljačkala Beograd. Vizantija je 1185. povratila Beograd diplomatskim putem. Za to vreme kroz grad prolaze brojni krstaški pohodi na Istok ostavljajući svoj rušilački pečat na njemu. Od 1096. do 1189. kroz Beograd prolaze krstaške vojske. Tokom šestodnevnog boravka Petra Pustinjaka u Zemunu, krstaška vojska je počinila masakr i opustošila grad. Stanovnici Beograda su napusti grad i povukli se u Niš, jer su se plašili da bi krstaška vojska mogla počiniti sličan zločin u njihovom gradu. Krstašku vojsku koja je prošla pored Beograda 1147. predvodio je nemački kralj Konrad III. Pod vođstvom Fridriha Barbarose 1189. g. kroz Beograd prolazi 190.000 ljudi. Ovaj predvodnik krstaša vidio je Beograd u ruševinama. Koliko je stradao možemo suditi po upoređivanju sa zapisom arapskog geografa i kartografa Idrizija, koji u opisu „Itinerera carigradskog puta“ iz 1154. g. pominje Belgraduk kao dobro naseljenu i živu varoš sa mnogim crkvama. Beograd u je od 1230. sastavu Bugarske, ali već 1232. je pripao Ugarskoj. Država srpskog kralja Stefana Dragutina, sa centrom u Beogradu, 13-14. vek Despotova kapija Srpski kralj Dragutin, zet i vazal mađarskog kralja Stefana, dobio je od ugarske krune Mačvu sa Beogradom, koji tada prvi put dolazi pod srpsku vlast. To je bio period intenzivnog naseljavanja srpskog življa i jačanje uticaja Srpske pravoslavne crkve. Tu je Dragutin imao svoj dvor. Novosagrađena Saborna crkva bila je oličenje snage i bogatstva mlade srpske države. Posle Dragutinove smrti 1316. nastao je spor: Ugarska je tražila povraćaj grada, koji je preuzeo Dragutinov brat Milutin. Ugarska je osvojila Beograd 1319. godine. Porušeni i zapusteli grad je priključen Mačvanskoj banovini, postavši pogranična baza ugarskom odupiranju širenju srpske države sa juga, u vreme cara Dušana.[12] Protivnici ugarske krune, braća Horvati, osvojili su Beograd 1382. Ugarska je povratila Beograd 1386. U takvom stanju Beograd dočekuje 15. vek, kad na istorijsku scenu Evrope stupaju Turci, nova velika osvajačka sila. U želji da se što spremnije odupru turskoj najezdi i na Savu i Dunav imaju jako uporište, Mađari dozvoljavaju izgradnju Beograda za vreme despota Stefana Lazarevića. On je Beogradom vladao od 1403. do 1427. g., i to je vreme pravog procvata grada. Beograd je ne samo prestonica srpske države, već i najvažniji privredni, kulturni i verski centar. Grade se: Mitropolitska crkva, nova tvrđava, despotov dvorac, bolnica i biblioteka. Trgovci dobijaju povlastice i dolaze bogati i sposobni ljudi, koji doprinosu prosperitetu grada. Pretpostavlja se da je grad tada mogao brojati 40-50 hiljada žitelja. Beogradska banovina 1490. godine Zindan kapija iz ugarskog perioda Posle Stefanove smrti, despotov naslednik Đurađ Branković, bio je prinuđen 1427. da grad preda Mađarima, a on po ugledu na Beogradsku podiže Smederevsku tvrđavu. U vreme stogodišnjice ugarske vladavine izmenjena je celokupna struktura stanovništva i izgled samog grada. Grad počinje naglo da stagnira, a potisnuto srpsko stanovništvo je živelo u predgrađu i njemu nije bio dostupan Gornji grad. Ugarski kralj Žigmund sve više je naseljava mađarsko stanovništvo i širio uticaj katoličke crkve. Posle pada Smedereva 1440. g., Beogradsku tvrđavu opsedala je turska vojska sa preko 100.000 ratnika, na čelu sa sultanom Muratom II, ali je grad, uz velika razaranja, odbranjen. U želji da osvoje grad Turci na obližnjem brdu Žrnov, današnjoj Avali, podižu svoje utvrđenje, odakle su posmatrali i kontrolisali okolinu. Sultan Mehmed II je 1456. bezuspešno opsedao grad. Beograd se citira i najstarijoj sačuvanoj pesmi iz 1476. godine i armadi kralja Matije. Gotovo čitav jedan vek Beograd je odolevao turskim napadima. Novi vek[uredi | uredi izvor] Osmansko carstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Beogradski pašaluk Beograd u 16. veku Turci su pod vođstvom sultana Sulejmana Veličanstvenog, 28. avgusta 1521. uspeli da osvoje Beograd. Grad je srušen i spaljen, a put ka Budimu i Beču otvoren. Pomeranjem granice na sever, menja se strateški položaj Beograda, i u narednih 150 godina, ostao je relativno miran grad sa značajnom trgovačkom i saobraćajnom funkcijom. Od septembra 1521. iz Smedereva je preseljeno sedište sandžaka, a njegov beg je bio Krajišnik Bali-beg Jahjapašić. Pomeranjem turske granice na sever, dotadašnje pogranično utvrđenje je izraslo u upravno, vojno, trgovačko i saobraćajno središte tog dela turskog carstva. U tek obnovljenom gradu orijentalnog izgleda, sve više je cvetalo zanatstvo i trgovina. U početku turske vladavine većinsko stanovništvo je bilo muslimansko. Turaka je bilo malo, a poturica sa Balkana mnogo.[12] On je stecište trgovaca iz Dubrovnika, Venecije, Grčke i Austrije i zanatlija Turaka, Jermena, Srba i Roma. Od zanatlija isticale su se abadžije, aščije, puškari i drugi. Pored čaršije, Osmanlije su za 146 godina svoje vladavine podigle 6 karavansaraja, dva bezistana, dva imareta, sedam hamama, više škola i tekija te oko 40 džamija od kojih je najimpresivnija bila Ibrahim-begova džamija u današnjoj ulici Obilićev venac.[12][15] Grad je izašao iz okvira srednjovjekovnih bedema i počinje sve više da se širi duž trgovačkih puteva koji su vezivali Istok sa Evropom. Beogradom je 1579. harala kuga, tako da je tri godine kasnije Beograd imao samo 934 kuće.[12] Najbrže se obnavljao srpsko stanovništvo. Ono je predstavljalo najpotlačeniji sloj stanovništva, opterećenom kulukom. Živelo je van tvrđave u siromašnim mahalama, a osnovna delatnost su bile zemljoradnja i donekle zanatstvo.[12] Svoj najveći uspon pod Turcima grad dostiže sredinom 17. veka kada je imao oko 100.000 stanovnika.[12] Austrijsko-turski ratovi[uredi | uredi izvor] Maksimilijan Emanuel tokom opsade Beograda 1688. Posle 167 godina relativno mirnog razvoja, grad je postao meta ratnih sukoba. Za vreme Velikog bečkog rata, glad je zahvatila grad, jedan požar je odneo skladište oružja i oko četiri hiljade kuća.[12] Austrijski vojvoda Maksimilijan Bavarski je 6. septembra 1688. osvojio Beograd. Samo 20 dana kasnije izbio je Rat Velike alijanse, pa su Austrijanci morali da povuku većinu svoje vojske sa Srbije. To je omogućilo Turcima da se dve godine kasnije pregrupišu i steknu inicijativu. Turski ofanziva je pokrenula Veliku seobu Srba. U Beogradu je održan crkveno-narodni sabor, koji je zahtevao od austrijskog cara Leopolda povlastice za Srbe. Turci su opseli Beograd iu oktobru i zauzeli ga posle šestodnevne opsade. Grad iz ovih sukoba izašao razoren, a njegovo stanovništvo zbog saradnje sa Austrijancima, izloženo ubijanju, progonima i pljačkama. Posle toga Beograd je ponovo pogranična varoš, i to sve novog austrijsko-turskog rata. Austrijska vojska pod komandom princa Eugena Savojskog ponovo zauzela Beograd 17. avgusta 1717. Požarevačkim mirom Beograd i sever Srbije su pripojeni Austriji. Vojnu upravu je 1720. zamenila Beogradska administracija, čiji je predsednik do 1733. bio knez Aleksandar Virtemberški. Od 1723. do 1736. trajala je izgradnja Beogradske tvrđave na mestu porušene tvrđave prema zahtevima savremenih vojno strateških potreba, po planovima pukovnika Nikole Doksata de Moresa. Austrijska vladavina Beogradom u periodu od 1717. do 1739. označena je pravom transformacijom grada, jer on gubi do tadašnje tursko-istočnjačke crte i poprima obeležja srednjeevropskog grada. Pored tvrđave i varoš je opasana bedemima, a izgrađena su i nova zdanja. Oživljava trgovina, a u njega se sve više doseljavaju Nemci, Mađari, Francuzi, Česi i dr. Varoš je podeljena na Nemački Beograd na Dunavu i Srpsku varoš na Savi. Odlukom cara Karla VI u Nemačkom Beogradu su mogli stanovati samo Nemci, dok su svi stali morali da se isele u savsku varoš. Car Karlo VI je potvrdio odluku kojom je je za za beogradskog mitropolita postavio Mojsija Petrovića. U novom austrijsko-turskom ratu, turska vojska je porazila austrijsku vojsku kod Grocke. Prema preliminarnom sporazumu, Austrijanci morali da sruše sve što su sagradili (bedeme, kasarne i druge objekte). Od austrijskih objekata preostalo su samo barutni magacin,[16] kapija Karla VI i Leopoldova kapija. Nemačko stanovništvo se iselilo, kao i Srbi koji su se naselili u Petrovaradinskom šancu. Beograd, kao najveći je pretrpeo strašna pustošenja tokom rata 1737-1739, izgubivši celokupno srpsko stanovništvo. Povratak muslimanskog stanovništva bio je izuzetno brz, kao i ponovno strukturisanje grada na mahale. Zauzećem grada došlo je do pražnjenja celokupne varoši u koju se novo stanovništvo brzo uselilo, dok je jedino u Savskoj mahali ostalo simbolično prisustvo srpskog življa. Sve do 1741. nije došlo do povratka srpskog stanovništva. Beogradskim mirom, zaključen između Austrije i Turske, grad je ponovo vraćen Turcima. Posle okončanja ratnih operacija 1739. obrazovano je deset mahala, od toga šest muslimanskih, po jedna jevrejska i romska i dve hrišćanske. Beograd je tada imao 2028 upisanih muslimanskih žitelja, 45 Jevreja, dvoje Roma, troje hrišćana u varoši i petoro u savskoj mahali. Ratna pustošenja, u skladu ostavljala su ozbiljne posledice na urbanu strukturu Beograda, menjajući potpuno njegov karakter. Nova urbanizacija svedoči o odsustvu starih vakufskih poseda Sokolovića i Jahjapašića, koji još nisu bili obnovljeni, usled čega je Beograd više ličio na novoosvojeni grad, izgubivši dakle i svoju osmansku tradiciju i austrijski karakter koji je stekao između dva rata. Muslimanske mahale, nastajale su očigledno u skladu sa nesistematičnim prilivom stanovništva, o čemu svedoči i značajna neujednačenost u brojnosti naseobina po mahalama.[17] Turci su mnoge crkve pretvorile u džamije. Beograd ponovo postaje varoš orijentalnih obeležja i to sa pograničnim položajem, jer je granica Beogradskim mirom granica povučena na reci Savi. Da bi Beogradska tvrđava poprimila stari (današnji) izgled, Turcima je bilo potrebno skoro 14 godina. Dok je Beograd nazadovao, na drugoj strani Zemun je dobio poseban status u okviru Vojne krajine i takvi uslovi mu omogućavaju da razvije privredu: trgovinu, zanatstvo, ribarstvo i brodarstvo. Jača građanski stalež, podižu se utvrđenja, državne zgrade i crkve. Iz tog vremena potiču kuće kao što su: Karamatina, Ičkova i kuća Dimitrija Davidovića. Srpska osnovna škola je otvorena 1745. godine, a u gradu rade i slikar Georgije Tenecki i drugi kulturni stvaraoci. Beogradski pašaluk (Smederevski sandžak) 1791. godine Krajem veka u poslednjem austro-turskom ratu, Beograd je 8. oktobra 1789. osvojila vojska maršala Gideon Laudona. Kako se Austrija u isto vreme nalazila u sukobu sa Pruskom, zatražila je mir. Na osnovu Beogradskog mira iz 1739, Beograd i severna Srbija su ponovo vraćeni Turcima. Međutim, tek potpisivanjem Svištovskog mira 1791, Austrijanci su se povukli u Zemun. Turska vojska Bećir-paše je preuzela grad 23. oktobra 1791. Kuga iz 1794. godine je odnela živote oko 4500 stanovnika Beograda.[12] Grčki revolucionar Riga od Fere je ubijen u Beogradu 1798. Oslobođenje[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Povlačenje turskog garnizona iz Beograda 1867. i Beograd u 19. veku Dahije ubijaju Hadži Mustafa pašu, bakrorez nepoznatog autora Posle ubistva Mustafa-paše 1801, dahije su uspostavile svoju vlast u gradu i okolnim selima. To je bilo vreme potpunog bezvlašća, janjičarskog nasilja i pljački. Ono je završeno sečom knezova i drugih viđenijih Srba. Buđenje nacionalne svesti i događanja oko seče knezova doveli su do podizanja Prvog srpskog ustanka 1804. g. Ustanak pod vođstvom Karađorđa imao je od samog početka za cilj i oslobađanje Beograda. Posle dve godine borbi, grad je osvojen 1806, a Beogradsku tvrđavu 1807. Beograd je ponovo postao glavni grad Srbije. U Beogradu je već 1807. zasedao i Praviteljstvujušči sovjet serbski, a od 1811. tu su se nalazila i prva ministarstva. Iz Austrije i drugih krajeva su dolazili viđeniji ljudi i intelektualci, među kojima su Sima Milutinović Sarajlija, Ivan Jugović, Dositej Obradović, koji su 1808. godine osnovali prvu Veliku školu. Zgrada nekadašnje Velike škole, danas Vukov i Dositejev muzej Dinamičan razvoj Beograda prekinut je turskim osvajanjem 1813. godine, a represalije koje su usledile dovele su do Drugog srpskog ustanka ustanka 1815. g. Vođa ustanka, knez Miloš Obrenović, uspeo je da unese više diplomatije u odnose sa Turcima. On u Beograd, uz određene povlastice, sve više naseljava srpski živalj sa juga, pa Turci, gotovo u bescenje, počinju da prodaju imanja i kuće. Turci su zadržali tvrđavu, dok je varoš pripala Srbima. U Beogradu je 1830. pročitan Sultanov hatišerif o autonomiji Srbije. U gradu se podižu prvi značajni objekti: Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva u Beogradu, dvorski kompleks u Topčideru, itd. Sem svoje privredne funkcije Beograd je postao i značajno kulturno središte. 1831. godine otpočela je sa radom prva štamparija u Beogradu. Iz Kragujevca 1835. je preneta štamparija i počele su da izlaze `Novine srbske`, prve novine u Beogradu. Prva opštinska uprava u Beogradu je izabrana 1839.[18] Prva pošta otvorena je 1840. U gradu su otvorene Bogoslovija, prva gimnazija i grad postaje utočište brojnih kulturnih stvaralaca tog vremena poput: Vuka Karadžića, Jovana Sterije Popovića, Joakima Vujića, Dimitrija Davidovića i drugih. Odlukom Saveta 12. juna 1839. godine nadleštva centralne vlasti i državna kasa su iz Kragujevca izmešteni u Beograd. Potom su ukazom kneza Mihaila 27. maja 1840. godine centralna uprava i državna kasa iz Beograda vraćene u Kragujevac, da bi 7. maja 1841. godine, kneževim ukazom, konačno, Beograd postao prestonica. Narodni muzej u Beogradu osnovan je 1844. a 1855. uspostavljena prva telegrafska linija Beograd - Aleksinac. Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu Prisustvo turske vojske u tvrđavi sputavalo je razvoj Beograda. Međutim, događaji oko ubistva jednog srpskog dečaka na Čukur česmi, kada je došlo do bombardovanja beogradske varoši, bivaju povodi da se počne pregovarati oko definitivnog odlaska turske vojske iz srpskih gradova. Turski komandant Beograda Ali-Riza paša predaje 1867. na Kalemegdanu knezu Mihailu ključeve beogradskog grada. Posle vladavine od 346 godina, 18. aprila 1867. Turci su konačno napustili Beograd. Beograd je postao slobodan simboličnom predajom ključeva kada su i turske vojničke straže zamenjene srpskim vojnicima, a pored zastave Turske podignuta je i zastava Srbije. Na početku srpsko-turskog rata 1876. sa tvrđave je konačno skinuta zastava Turske. Na Berlinskom kongresu 1878. priznata nezavisnost Srbije. 1882. Srbija postaje kraljevina, a Beograd njena prestonica. Beograd oko 1890. To je bio novi podsticaj bržem privrednom i kulturnom razvoju grada. U drugoj polovini 19. veka izvršena je urbanistička i ostala evropeizacija. Centralni položaj imala je Ulica kneza Mihaila, najkraća veza između tvrđave i varoši. Ona ubrzo postaje i najvažniji trgovačko poslovni centar, kakvu je ulogu i danas zadržala. Prve telefonske linije uvedene su 1883. u Beogradu Stare zanate zamjenjuje industrija, a trgovinu i saobraćaj pospešuje izgradnja pruge Beograd-Niš i železnički most na Savi 1884. Prva vodovodna mreža u gradu puštena je u rad 1892. Električno osvetljenje je uvedeno 1893, a 1894. je krenuo prvi električni tramvaj.[19] Grad je dobio parobrodsko društvo i značajne naučno-kulturne ustanove. Spomenik knezu Mihajlu početkom 20. veka Moderno doba[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Beograd u Prvom svetskom ratu i Beograd između dva svetska rata Knez Mihailova ulica na prelazu dva veka Beograd, 1933. godine Međutim, uprkos izgradnji železničke pruge do Niša, ukupni uslovi u Srbiji bili su kao i u ostalim pretežno poljoprivrednim zemljama, a Beograd je 1900. imao samo 69.100 stanovnika.[20] Ubrzo, 1905. broj stanovnika se povećava na preko 80.000, a na početku Prvog svetskog rata 1914. i do 100.000, ne računajući Zemun koji je tada pripadao Austrougarskoj.[21][22] Austrijanci bombarduju i zauzimaju Beograd 1914, ali ga srpska vojska ubrzo oslobađa posle Kolubarske bitke. Nemačke i austrijske trupe pod komandom 1915. feldmaršala Augusta fon Makenzena zauzimaju Beograd. Okupator daje novi službeni naziv Beogradu: Nandorfehervar.[23] Srpska i delovi savezničke vojske oslobađaju Beograd 1918. Beograd 1918. postaje prestonica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Nakon Prvog svetskog rata i okupacije Austrougarske i nemačkih trupa, Beograd je doživeo brz razvoj i značajnu modernizaciju kao prestonica nove Kraljevine Jugoslavije. Malo je poznata činjenica da je Beograd tada imao jedan od prvih budističkih hramova u Evropi.[24] Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, broj stanovnika se popeo na 239.000 do 1931. zajedno sa zapadnim predgrađem Zemunom, koji je ranije bio u Austrougarskoj. Do 1940, broj stanovnika je bio oko 320.000, priraštaj stanovništva između 1921. i 1948. je iznosio približno 4,08% godišnje.[22] Avionska linija Pariz - Budimpešta je 1923. produžena do Beograda, 1927. je otvoreno zdanje aerodroma Beograd. Radio Beograd je počeo sa radom 1929. Kralj Aleksandar I Karađorđević je ukinuo Vidovdanski ustav i zaveo lični režim. U svim opštinama, pa tako i u gradu Beogradu izabrane opštinske organe smenjuju predsednici opština koje je postavio kralj. Most „Viteškog kralja Aleksandra“, poznat kao „tramvajski“ most preko Save, je izgrađen most 1934. [a] Prvi most preko Dunava, Pančevački most, pušten je u saobraćaj 1935. Beogradski sajam je otvoren 1937.[19] Beogradska oblast, 1922-1929. Beogradska oblast, 1922-1929. Područje Uprave grada Beograda, okruženo Dunavskom banovinom 1931. godine Područje Uprave grada Beograda, okruženo Dunavskom banovinom 1931. godine Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Beograd posle bombardovanja 1941. Glavni članci: Beograd tokom Drugog svetskog rata i Beogradska operacija Jugoslavija je 25. marta 1941. potpisala Trojni pakt i pridružila se Silama Osovine. Zbog ovoga je 27. marta usledio masovni protest u Beogradu i državni udar. Grad je 6. i 7. aprila teško bombardovao Luftvafe i usmrtio 2.274 ljudi. U bombardovanju je zapaljena i izgorela Narodna biblioteka Srbije, gde su nastradale hiljade knjiga i srednjovekovnih rukopisa[25]. Jugoslaviju su napale nemačke, italijanske, mađarske i bugarske snage, uz pomoć Albanaca i Hrvata. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, sremska predgrađa Beograda (Zemun) su ušla u sastav Nezavisne Države Hrvatske, nacističke marionetske države. U Beogradu i centralnoj Srbiji nacisti su podržali formiranje vlade Milana Nedića.[26] Jevreji internirani u aprilu 1941. Beogradski Jevreji, Romi, komunisti, i drugi antifašisti odvedeni su u logore Sajmište i Banjica, kroz koje je u toku rata prošlo oko 125.000 logoraša. Jevrejska zajednica je od 1643. živela u četvrti Dorćol pored Dunava. Pre rata tu ih je bilo 10.400. Okupaciju je preživelo svega oko 10% njih. Na Sajmištu je stradalo oko 40.000 Srba i 7-8.000 Jevreja.[27] Na Banjici je ubijeno oko 4.200 ljudi. Likvidacije su vršili nemački okupatori, dok su logoraše uglavnom hapsili srpski kvislinzi, koji su činili i administraciju Banjičkog logora.[28] Grad su bombardovali i saveznici 16. i 17. aprila 1944. godine. Tada je poginulo 1600 ljudi[25]. Borbe za oslobođenje grada su počele 13. i 14. oktobra, a grad je konačno oslobođen 20. oktobra 1944. Oslobodili su ga zajedničkim snagama partizani i Crvena armija. Gubici partizana su bili oko 1.000 boraca, a Crvene armije oko 2.000. U toku celog rata, Beograd je izgubio oko 50.000 ljudi i pretrpeo teška razaranja[25]. Na prostoru cele Srbije (pa i Beograda) izvršena opšta mobilizacija za proboj Sremskog fronta. Nove komunističke vlasti hapse i likvidiraju kvislinge. Posleratni Beograd[uredi | uredi izvor] Novi Beograd 1978. U posleratnom periodu Beograd se razvijao kao glavni grad nove Jugoslavije i ubrzo izrastao u veliki industrijski centar.[29] Godine 1948, je počela izgradnja Novog Beograda sa druge strane reke Save, gde su se do tada nalazile samo močvare i trska. Grad su, bar u početku, gradile dobrovoljne omladinske radne brigade. Godine 1961, povodom mučkog ubistva Patrisa Lumumbe (januar 1961), u Beogradu su održane žestoke demonstracije, sa više povređenih. Tom prilikom je izvršen i upad u belgijsku ambasadu. Prva konferencija nesvrstanih održana je u Beogradu 1961. godine. Beograd je bio i poprište velikih studentskih demonstracija 1968. Marta 1972. Beograd je bio centar poslednje epidemije velikih boginja u Evropi. Epidemija, koja je uključivala prisilne karantine i masovne vakcinacije, okončana je krajem maja.[30] Novi Beograd 1978. Bilbord prikazuje Titovu sliku i tekst „Radimo i stvaramo za našu srećniju budućnost“. Od 1977. do 1978. Održana Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) u Beogradu u novosagrađenom Sava centru. 1979. održane su godišnja skupština Svetske banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda. 1980. Održana XXI generalna skupština UNESCO-a. U maju 1980. umro je i doživotni predsednik SFRJ, Josip Broz Tito. Pored gotovo svih vodećih svetskih državnika, sahrani je prisustvovalo i oko 700.000 građana.[19] 1983. održana je godišnja konferencija UNCTAD-a.[19] Redovno emitovanje programa TV Beograd počelo je 1958. Prvi BITEF održan je 1967. Palata „Beograd“ podignuta je 1969. Dve godine kasnije izgrađen je most Gazela i auto-put kroz Beograd i održan prvi FEST. Podzemna železnička stanica Vukov spomenik otvorena 1995.[19] Studentske demonstracije 1991. Dana 9. marta 1991. u Beogradu su održane velike demonstracije, predvođene Vukom Draškovićem, protiv režima Slobodana Miloševića. Prema raznim medijskim izvorima, na ulicama tog dana je bilo između 100.000 i 150.000 ljudi. Kasnije u toku dana, na ulice su izvedeni tenkovi JNA u cilju uspostavljanja mira. Nakon nepriznavanja rezultata lokalnih izbora 1996, opozicija je u Beogradu organizovala svakodnevne građanske i studentske proteste protiv Miloševićeve vladavine, u periodu između novembra 1996. i februara 1997.[31] Posle popuštanja režima i priznavanja rezultata izbora Zoran Đinđić postaje gradonačelnik Beograda. NATO bombardovanje 1999. prouzrokovalo je značajnu štetu gradskoj infrastrukturi. Među pogođenim objektima bile su i zgrade nekoliko ministarstava, zgrada RTS u kojoj je poginulo 16 zaposlenih, nekoliko bolnica, hotel „Jugoslavija“, nekadašnja zgrada Centralnog komiteta, televizijski toranj na Avali, kao i kineska ambasada na Novom Beogradu.[32] Otvaranje Mosta na Adi Nakon izbora 24. septembra 2000. godine, Beograd je postao poprište masovnih demonstracija sa 800.000 po policijskim procenama, a po drugim izvorima i do 1.000.000 učesnika, koje su dovele do konačnog pada Miloševića sa vlasti.[33] Godine 2003, je usvojena Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora 4. februara, Beograd ostaje glavni grad; 12. marta ubijen predsednik Vlade Srbije dr Zoran Đinđić. Proglašenjem nezavisnosti Crne Gore 2006. nakon referenduma Beograd je ostao glavni grad samo Srbije. Protest 2008. protiv proglašenja nezavisnosti Kosova. U novogodišnjoj noći između 31. decembra 2011. i 1. januara 2012. svečano je otvoren Most na Adi, uz vatromet u ponoć. Tags: Istorija Beograda beogradske price kroz istoriju srpskog naroda srbije srpska ulice

Aleksa Šantić PesmeZbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine.Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.БиографијаРођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:Сву муку твоју, напор црна робапојешће силни при гозби и пиру,а теби само, ко псу у синџиру,бациће мрве... О, срам и грдоба!Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:И кобна мисо морит ме стаде:што моја ниси и што смирај данане носи мени звијезде, но јаде?Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,И све те гледам кроз сузу што лије,Гдје береш слатке, распукле гранате.[а]Алекса Шантић, српски песник.Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу.Српски културни покретЗаједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3]Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4]Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5]Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11]Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12]У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14]Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17]Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19]Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21]НаслеђеБиста у част Алекси Шантићу на Калемегдану.Биста Алекса Шантића у Мостару.Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24]Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25]Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26]ДелаИздато за време Шантићевог живота:Пјесме, Мостар, 1891Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.Пјесме, Мостар, 1895Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.Пјесме, Мостар, 1901Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907Штампа Демократска штампарија. 1907.Пјесме, Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.Пјесме, Београд, 1911Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.Хасанагиница, 1911Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911.На старим огњиштима, Мостар, 1913.Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.На старим огњиштима, Београд, 1914Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`)Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски заводХасанагиница, Београд — Сарајево 1919Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-ДудићВидов-дану, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.На старим огњиштима, Сарајево, 1920Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампаријаПод маглом, Београд — Сарајево 1920Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.Песме, Београд 1924Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.Преводилачки радовиЛирски интермецо, Мостар, 1897Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.Лиирски интермецо, Мостар, 1898Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.Из њемачке лирике, Мостар, 1910Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919.Виљем Тел. Београд, 1922Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923Књижарница Трифка Дудића. 1923.7/29

Aleksa Šantić PesmeTvrdi povezZbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine.Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.БиографијаРођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:Сву муку твоју, напор црна робапојешће силни при гозби и пиру,а теби само, ко псу у синџиру,бациће мрве... О, срам и грдоба!Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:И кобна мисо морит ме стаде:што моја ниси и што смирај данане носи мени звијезде, но јаде?Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,И све те гледам кроз сузу што лије,Гдје береш слатке, распукле гранате.[а]Алекса Шантић, српски песник.Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу.Српски културни покретЗаједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3]Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4]Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5]Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11]Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12]У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14]Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17]Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19]Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21]НаслеђеБиста у част Алекси Шантићу на Калемегдану.Биста Алекса Шантића у Мостару.Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24]Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25]Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26]ДелаИздато за време Шантићевог живота:Пјесме, Мостар, 1891Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.Пјесме, Мостар, 1895Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.Пјесме, Мостар, 1901Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907Штампа Демократска штампарија. 1907.Пјесме, Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.Пјесме, Београд, 1911Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.Хасанагиница, 1911Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911.На старим огњиштима, Мостар, 1913.Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.На старим огњиштима, Београд, 1914Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`)Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски заводХасанагиница, Београд — Сарајево 1919Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-ДудићВидов-дану, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.На старим огњиштима, Сарајево, 1920Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампаријаПод маглом, Београд — Сарајево 1920Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.Песме, Београд 1924Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.Преводилачки радовиЛирски интермецо, Мостар, 1897Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.Лиирски интермецо, Мостар, 1898Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.Из њемачке лирике, Мостар, 1910Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919.Виљем Тел. Београд, 1922Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923Књижарница Трифка Дудића. 1923.7/29

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omoti malo iskrzani sve ostalo uredno! 1. Put oko svijeta u 80 dana / Crna Indija 2. Put u središte zemlje 3. Carev glasnik 4. Petnaestogodišnji kapetan 5. Tajanstveni otok I 6. Tajanstveni otok II Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike” Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Put oko zemlje za osamdeset dana - Žil Vern Žil Vern - 20.000 milja pod morem 1-2 Čudesni svet Đorđa Lobačeva Žil Vern - Delfin, najbrži brod na svetu Arhipelag u plamenu Jules Verne - Plivajuci grad Jules Verne (Žil Vern), Tajanstveni otok Žil Vern - Pet nedelja u balonu Žil Vern - Otkrivenje zemlje ŽIL VERN, SVET POD MOREM Žil Vern - Pet stotina miliona begeninih Dvadeset hiljada milja pod morem

Mjesecina Branko Ćopić POSVETA AUTORA Lib7 (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva.[2] Branko Ćopić Branko Ćopić Datum rođenja1. januar 1915.Mesto rođenjaHašani, Bosanska krajina AustrougarskaDatum smrti26. mart 1984. (69 god.)Mesto smrtiBeograd SFRJSuprugadr Bogdanka Ilić-ĆopićProfesijaknjiževnikUčešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borbaPotpisOdlikovanja U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. BiografijaUredi Branko Ćopić, bista u Herceg Novom Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opusUredi Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. DelaUredi Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedakaUrediPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[13]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977)

Autor - osoba Bolaño, Roberto, 1953-2003 = Bolanjo, Roberto, 1953-2003 Naslov Sabrana poezija / Roberto Bolanjo ; sa španskog preveli Bojana Kovačević Petrović, Ivan Radosavljević, Dušan Vejnović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 674 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- = Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- Radosavljević, Ivan, 1969- = Radosavljević, Ivan, 1969- Vejnović, Dušan, 1981- = Vejnović, Dušan, 1981- Vilas, Manuel, 1962- = Vilas, Manuel, 1962- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ9 ISBN 978-86-6477-108-5 Napomene Tiraž 500 Str. 5-13: Poezija Roberta Bolanja / Manuel Vilas Beleška o prevodiocima: str. 659-660 Napomene i objašenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Roberto Bolanjo je u poeziji video oblik pobune i egzistencijalni zaplet koji oplemenjuje život. To je značajno jer bez takvog odnosa prema poeziji nemoguće je razumeti celinu njegovog dela, naročito njegova dva najpoznatija romana: Divlje detektive i 2666. Ta svest o pobuni manifestuje se stalnom zaokupljenošću prikazivanjem života onih koji su propali, sudbinom prokleti, demoralisani, onih ljudskih bića koja nisu uspela da puste koren, koja su obespravljena, zlosrećna, čudna, neshvaćena, prerano umrla. A iznad svega prikazivanjem života siromašnih. Ima mnogo očaja u poeziji Roberta Bolanja. Možda zato što je razmišljanje o životu i svetu krajem XX veka stvaralo otuđenje, nezadovoljstvo i teskobu. Stvaralo je inteligentni očaj. Rekao bih da upravo to osećanje preovladava u ovoj poeziji: teskoba koja dolazi iz same srži i na kraju postaje blistava. U Bolanjovoj poeziji, kao i u njegovoj prozi, veoma je važan ogoljeni, fiziološki ili eksplicitni seks. Pesnici nisu imali novca, ali jesu vodili ljubav. Uvek raspoloženi za promiskuitet. Divlji detektivi su divlji zato što su podjednako siromašni i promiskuitetni, ili pohotljivi, kako bi rekao Dostojevski. Pohotljivost ili promiskuitet pokazuju se kao infrarealističke emocije ili postulati. Treći svet, odnosno Meksiko, nudi nam jedino bedu i promiskuitet. Bolanjo je slavio Treći svet izmišljajući književni ples siromaštva i seksa. Jer siromaški seks je nadmoćan u odnosu na seks među bogatima. Siromaštvo seks pretvara u bes, najprovokativniji bes u univerzumu. (iz predgovora Manuela Vilasa) Roberto Bolanjo (Roberto Bolaño; Santijago de Čile, 28. april 1953 – Barselona, 15. jul 2003) bio je čileanski pesnik, pripovedač, esejista i romanopisac. Rođen je kao sin boksera i kamiondžije Leona Bolanja i učiteljice Viktorije Avalose. Sama porodica je pripadala nižoj srednjoj klasi, te se često selila po različitim mestima u Čileu, tragajući za boljim životom, da bi se, kada je Bolanju bilo petnaest, preselila u Meksiko. U Meksiku, kao i u Čileu, živeo je u više gradova. U meksičkoj prestonici je napustio srednju školu i zaposlio se kao novinar, zastupajući i braneći ideologiju levice. Da bi pružio podršku revoluciji i socijalističkim reformama Salvadora Aljendea, Bolanjo se 1973. vraća u rodni Čile. Međutim, nakon što je Pinoče vojnim udarom srušio Aljendovu vladu, počela su masovna likvidiranja i hapšenja levičara, kada je, između ostalih, uhapšen i Bolanjo. Proveo je osam dana u pritvoru, odakle je uspeo da se izvuče uz pomoć jednog čuvara, koga je znao iz školskih dana. Vrativši se u Meksiko, mladost je proveo živeći kao boem i književni enfant terrible, to jest kao profesionalni provokator, koji je neretko upadao i prekidao književne skupove. U ovom periodu je strastveno pisao poeziju. Zajedno sa prijateljem Mariom Santijagom Papaskijarom pokrenuo je pesnički pokret infrarealizam, ili utrobni realizam. Godine 1977. preselio u Španiju, to jest Kataloniju, gde je živeo u malom stanu u Blanesu, katalonskom gradiću na obali u blizini Barselone. Radio je kao perač sudova, čuvar u kampu, portir i čistač ulica. Godinama je danju radio, a noću pisao. U Španiji se oženio i dobio sina i ćerku. U svojim četrdesetim je počeo aktivno da piše prozu. U intervjuu je izjavio da je prozu počeo da piše jer se osetio odgovornim za finansijsku budućnost svoje porodice, pošto je znao da poezijom ne može obezbediti dovoljno novca. Ovo je potvrdio i njegov urednik Horhe Heralde, koji je objasnio da je Bolanjo napustio „svoju bitničku egzistenciju u oskudici“ zato što se nakon rođenja sina 1990. osetio odgovornim za budućnost porodice. Uprkos tome, nastavio je da se do kraja života prvenstveno identifikuje kao pesnik. Za deset godina, od 1993. do 2003, objavio je preko deset proznih ostvarenja. Za roman Divlji detektivi dobija prestižnu špansku književnu nagradu za roman „Romulo Galjegos“. Nakon dužeg pogoršavanja zdravstvenog stanja, umire 2003. usled otkazivanja jetre. Iako je još za života privukao pažnju kritičara i čitalaca, pogotovo onih u španskom govornom području, tek je nakon smrti stekao slavu širom sveta. Ovakvom statusu je posebno doprineo posthumno objavljen roman 2666. Ovu knjigu, koja u španskom izdanju broji više od hiljadu stranica, kritika je oduševljeno pozdravila. Roman je nagrađen nagradama „Altazor“, „Salambo“ i „Hose Manuel Lara“. Odabrana bibliografija: Romani: Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984) Ledena staza (La pista de hielo, 1993) Staza slonova (La senda de los elefantes, 1994) Nacistička literatura u Americi (La literatura nazi en America, 1996) Udaljena zvezda (Estrella distante, 1996) Divlji detektivi (Los detectives salvajes, 1998) Amajlija (Amuleto, 1999) Čile noću (Nocturno de Chile, 2000) Antverpen (Amberes, 2002) Lupenromančić (Una novelita lumpen, 2002) 2666 (objavljen posthumno, 2004). Treći rajh (objavljen posthumno, 2010). Nedaće istinskog policajca (objavljen posthumno, 2011). Zbirke pripovedaka: Telefonski pozivi (Llamadas telefónicas, 1997) Kurve ubice (Putas asesinas, 2001) Nesnosni gaučo (El gaucho insufrible, objavljen posthumno)

Knjiga je dosta dobro ocuvana, minimalni tragovi koriscenja na koricama.. Tvrd, šiven povez. Broj strana: 886 Ilustrovano 25 strana J.B Markuš, Cetinje, 2001. Crnogorsko učešće u Rusko-japanskom ratu na strani Carske Rusije, koje se dogodilo u vreme vlasti kralja Nikole Petrovića predstavlja manje-više poznatu stvar. U ovom tekstu upoznaćete se sa drugim manje poznatim detaljima iz života jedinog crnogorskog kralja i njegovog odnosa prema Rusiji, a ekskluzivni sagovornik portala Russia Beyond na ovu temu je crnogorski publicista Jovan Markuš, gradonačelnik Cetinja u vreme prenosa posmrtnih ostataka kralja Nikole u otadžbinu. Drugog marta se navršilo 97 godina od smrti crnogorskog kralja Nikole Prvog Petrovića. Nepoželjan blizu 7 decenija u svojoj domovini, „jedini iskreni i verni prijatelj Rusije“ po rečima cara Aleksandra Trećeg, sve do 1989. godine počivao je u Ruskoj crkvi u San Remu. „Na moju žalost obaveza koju je tada vlast Crne Gore preuzela, da se u znak zahvalnosti pokloni zvono Ruskoj crkvi u San Remu, do danas nije izvršena.“ – priča nam publicista Jovan Markuš, krajem 80-ih gradonačelnik Cetinja i jedan od najzaslužnijih za povratak posmrtnih ostataka kralja Nikole u domovinu. Prisećajući se tog vremena Markuš nastavlja: „Želim posebno da naglasim: da nije bilo saglasnosti i velike pomoći Ruske pravoslavne crkve, koja je s velikim poštovanjem i izuzetnom pažnjom brinula o zemnim ostacima kraljevskog para i njihove djece 68 godina, ne bi bili u prilici da dostojno prenesemo i sahranimo njihove zemne ostatke na Cetinju. Posebnu zahvalnost imamo prema starješini crkve ocu Ivanu Jankinu.“ Kovčezi sa zastavama Da je mogao predvideti ova sadašnja vremena, pitanje je da li bi kralj Nikola Prvi uopšte želeo da bude sahranjen u ovakvoj Crnoj Gori, koja se, prema rečima američkog ministra odbrane generala Džejmsa Matisa, nalazi u istom frontu `rame uz rame sa Amerikom protiv Rusije.` Nepunih 108 godina ranije, 15. avgusta 1910. tada još uvek knjaz Nikola Petrović je ukazom cara Nikolaja Drugog proglašen za feldmaršala ruske carske armije. Izdaja zeta kralja Nikole ključna za propast ruskog carstva? Nikola Petrović je tokom svoje duge vladavine nadživeo tri ruska cara. U vreme Aleksandra Trećeg 15 streljački gvardijski puk nosio je ime crnogorskog suverena. Nikola je bio i dvostruki tast carske porodice Romanov. Prvo je 1889. godine udao kćer Milicu za velikog kneza Petra Nikolajeviča, unuka cara Nikolaja Prvog. Njena sestra Anastasija – Stana, pre ulaska u dom Romanovih, bila je u braku sa ruskim plemićem nemačkog porekla Georgom fon Lojhtenbergom. Svoj drugi brak sklapa 1907. na Jalti sa rođenim bratom supruga njene sestre Milice, velikim knjazom Nikolajem Nikolajevičem, jednom od najznačajnijih vojnih i političkih figura tadašnjeg Ruskog Carstva. Zet kralja Nikole dočekao je Prvi svetski rat na mestu načelnika generalštaba carske armije. Nakon nekoliko neuspeha u prvoj godini rata, u leto 1915. godine biva smenjen sa vodeće pozicije u armiji i upućen za komandanta fronta na Kavkazu. U februaru (martu po novom kalendaru) 1917. zajedno sa komandantima frontova i flote, sa izuzetkom admirala Aleksandra Kolčaka koji se nije izjasnio, podržao je inicijativu načelnika generalštaba generala Mihaila Aleksejeva, kojom se od cara Nikolaja Drugog tražila abdikacija. Ovakav postupak voljenog rođaka posebno je teško pao poslednjem ruskom caru i možda je baš to bila kap koja je prelila čašu i dovela do povlačenja Nikolaja Drugog sa carskog prestola. Lojalnom generalu Vojevkovu, nakon potpisivanja abdikacije tada već bivši car pravdao se rečima: „A šta mi je preostalo da radim, kad su me izdali svi, čak i Nikolaša.“ (nadimak pod kojim je vekliki knjaz Nikolaj Nikolajevič bio poznat u carskim krugovima). Veliki knez Nikolaj Nikolajevič Romanov Wikipedia Oktobarsku revoluciju veliki knjaz dočekao je na Krimu u dvorcu svog brata i istovremeno pašenoga, a 1919. zauvek napušta Rusiju. Jedno kratko vreme nakon smrti barona Vrangela, Nikolaj Nikolajevič Romanov nalazio se na čelu vodeće organizacije ruske bele emigracije. Umro je u Francuskoj u Antibu početkom 1929. godine. Do danas su ostale glasine da su njegova supruga Anastasija i njena sestra Milica odigrale ključnu ulogu u približavanju kontroverznog iscelitelja Grigorija Raspućina porodici poslednjeg ruskog cara. Materijalna i intelektualna podrška Naš sagovornik Jovan Markuš, autor više značajnih istorijskih knjiga posvećenih dinastiji Petrović-Njegoš komentarišući za naš portal rusko-crnogorske odnose u vreme kralja Nikole navodi: „Svakome ko poznaje istoriju Crne Gore je potpuno jasno da nije bilo Rusije, ne bi bilo Crne Gore, koja bez ruske podrške ne bi mogla ekonomski da opstane.“ Podrška Carske Rusije Crnoj Gori bila je politička, materijalna i intelektualna. Zahvaljujući ruskoj političkoj podršci Crna Gora stiče međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu. Ruska stručna i finansijska podrška bila je presudna da se krajem 19. veka izvrši sveobuhvatna reforma crnogorske vojske, koja zahvaljujući ruskim kreditima, u većini kasnije otpisanim i direktnih donacija dolazi u posed savremenog naoružanja. Ruske subvencije crnogorskom državnom budžetu u 1902. premašile su njegovu polovinu. Iz Odese u Crnu Goru je došao i pisac prvog crnogorskog Ustava dr Valtazar Bogišić, a u vreme Veljeg rata 1878-79 na Cetinju je boravio čuveni ruskih hirurg dr Nikolaj Sklifosovski. Jedna od najpoznatijih moskovskih bolnica danas nosi ime ovog lekara. Ruski ambasador svedok knjaževog testamenta Koliko je Rusija bila bitna za crnogorskog kralja najbolje svedoči primer njegovog prvog testamenta iz 1882. godine. Ovaj dokument nije sačuvan, a za njega se saznalo tek 80-ih godina dvadesetog veka, kada je u arhivima Ministarstva inostranih poslova u Moskvi pronađen dopis šefa ruske diplomatske misije na Cetinju, ministra rezidneta Špejera. Iz ovog dopisa datiranog na 15. novembar 1882. redni broj 238, pored procedure nasleđa prestola u slučaju iznenadne smrti crnogorskog suverena saznajemo da je knjaz Nikola sam molio ruskog ambasadora da sluša izricanje njegove poslednje volje, kao i da treći primerak testamenta bude čuvan u ruskoj diplomatskoj misiji. Preostala dva bila su u posedu kraljice Milene i mitropolita Visariona. U međuvremenu kralj Nikola je sastavio još nekoliko izjava svoje poslednje volje. Ni u svom poslednjemom testamentu nastalom 1917. i objavljenom nedugo posle njegove smrti 1921. godine, kralj Nikola nije zaboravio Rusiju i prestolonaslediku Danilu poručio je: „Ali kad na­ši Saveznici po­bije­de i kad Cr­na Go­ra bu­de re­sto­ri­ra­na, na­stoj prije sve­ga da u nje­nim od­no­si­ma oda­no­sti i vjer­no­sti pre­ma Ru­si­ji ne na­stu­pi ni­kad ni naj­ma­nja pro­mje­na. To ti ni­je po­treb­no ob­ja­šnja­va­ti, jer i su­vi­še do­bro znaš, ko­li­ko smo tije­sno ve­za­ni sa ve­li­kom slo­ven­skom na­cijom.“ Kako su nastali suncokreti na zgradi Ruskog poslanstva Komentarišući aktuelne odnose Rusije i Crne Gore naš sagovornik Jovan Markuš naveo je da su: „Na nedopustivo niskom nivou, od čega dugoročnu štetu može imati samo Crna Gora. Rukovodstvo Crne Gore se odnijelo uvodeći sankcije bratskoj Rusiji po onoj narodnoj izreci: „Ko tebe hlebom, ti njega kršem“. Cijeneći odnos kralja Nikole prema Rusiji, ovo što sada imamo je posljednja stvar koju bi on želio.“ Kao ilustraciju crnogorskog doživljaja Rusije sa početka Dvadesetog vijeka, Markuš nam je ispričao zanimljivu anegdotu iz vremena kada su na Cetinju završavani građevinski radovi na Ruskom poslanstvu: „Prolazeći pored majstora, koji je razmišljao kako da oblikuje završetke vrhova ograde, stariji cetinjanin predloži: „Nemoj se mnogo mučiti, napravi vrhove u obliku suncokreta“, majstor upita: „Zašto baš u obliku suncokreta?“ Na ovo je starac odgovorio: „Zato što su se Crnogorci uvijek okretali prema Rusiji kao prema suncu!“ I danas poslije 115 godina od izgradnje, stoje ukrasi u obliku suncokreta na ogradi oko ruskog poslanstva na Cetinju kao podsjećanje na našu ljubav prema majci Rusiji.“

Kao novo. Bez posvete. Jugoslavija, zemlja snova - Božidar Jezernik Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2018 Broj strana: 414 Format: 16 cm Povez: Broširani Božidar Jezernik (1951) je redovni profesor etnologije Balkana i kulturne antropologije na Univerzitetu u Ljubljani. U središtu njegovog naučnog rada je etnološko i antropološko istraživanja Balkana i srednje Evrope. Prva Jezernikova knjiga je studija o italijanskim koncentracionim logorima Borba za opstanak (na slovenačkom 1983, na engleskom 1998). O životu u nemačkim koncentracionim logorima pisao je u knjizi Seks i seksualnost in extremis (1993, Ljubljana), a o životu u jugoslovenskim logorima u knjizi Non cogito ergo sum (Ljubljana, 1994). Prerađeno izdanje ove druge knjige objavljeno je u prevodima na srpski, poljski i nemački jezik. Jezernik je autor i urednik nekoliko knjiga o socijalnoj memoriji, među kojima je i monografija Nacionalizacija preteklosti (Ljubljana, 2013), koja je obavljena i u prevodima na hrvatski i engleski jezik. Proširena verzija njegove knjige o izveštajima s putovanja po Balkanu Dežela, kjer je vse narobe (Ljubljana, 1998), objavljena je u prevodima na engleski, turski, poljski, srpski, italijanski, albanski, nemački, bugarski i ruski jezik. Srpski prevod objavljen je u Biblioteci XX vek pod naslovom Divlja Evropa (prevod S. Glišić, 2007), a u Biblioteci XX vek objavljen je i zbornik radova Imaginarni Turčin (prevod A. Bešića i I. Cvijanovića, 2010), koji je uredio Jezernik. Za knjigu o kafi i kafanama (Kava – čarobni napoj, 2012) dobio je u Pekingu 2014. godine nagradu Gourmand Award za najbolju knjigu o kafi. Iz Predgovora Sto godina je proteklo otkako se rodila Jugoslavija i više od četvrt veka otkako je u novim balkanskim ratovima ova zemlja nestala sa geopolitičke karte sveta. I pored toga, sve do danas ona ostaje jedna velika nepoznanica, zagonetka. Doista, naše znanje o Jugoslaviji može nekog da podseti na jednu indijsku priču u kojoj se govori o tome kako su slepi ljudi došli do toga kako izgleda slon tako što su ga dodirivali rukama. Svaki od njih dodirnuo je drugi deo slonovog tela, pa je jedan – dodirnuvši njegovu nogu – utvrdio da liči na drvo, drugi – dodirnuvši slonov rep – da liči na zmiju, i tako dalje. To je, prema nekim verzijama ove priče, izazvalo svađu i tuču između ljudi koji su slušali ova različita mišljenja o slonu. Proces raspada Jugoslavije bio je ispunjen krvavim i tragičnim slikama, iz čega se obično zaključivalo da je već sam način kako se ona raspala ujedno i najbolji dokaz da je bila postavljena na loše temelje, da je sadržavala previše protivrečnosti da bi mogla čestito živeti i preživeti. Ratovi koji su usledili jedan za drugim u 1990-im godinama tumačeni su kao dokaz da se radilo o zemlji sa mnogo istorije, prepunoj netolerantnih nacionalizama. Međutim, takvo gledanje je pogrešno. Razlika između Jugoslavije i drugih nacionalnih država nije bila u nekom višku istorije koji narod nije bio u stanju da svari, niti su njeni nacionalizmi bili toliko netolerantni da se problemi ne bi mogli rešiti pomoću glasačkih kutija. Polazna pretpostavka ove knjige jeste uverenje da razvojni put Jugoslavije nikako nije bio predodređen da teče u pravcu kojim je tekao; mogao je teći i u više drugih pravaca. Ali, kad se onda postavi pitanje zašto on nije tekao u nekom od drugih mogućih pravaca, ubrzo možemo da vidimo da je priča o višku istorije bez osnove, da problem Jugoslavije nije bio u višku nacionalizma, već u njegovom manjku. Ime Jugoslavija je prvi put upotrebljeno u Habzburškoj carevini nakon izbijanja Proleća naroda, kada je upotrebljeno kao ime za romantične snove o modernizaciji i napretku. Baš kao u poznatoj narodnoj pesmi: „Ko je ima, taj je nema; ko je nema, taj je sanja“. Jugoslavija je tada zamišljena kao „zemlja snova“ u kojoj su ujedinjeni svi Jugosloveni, bez obzira na razlike koje su postojale između njih u jeziku, prošlosti i veri, i kao zajednica koja je trebalo da bude dovoljno velika i jaka za uspešno takmičenje u uslovima nove, kapitalističke proizvodnje. Proleće naroda je probudilo narodnu svest i kod naroda na slovenskom jugu. Sima Marković, na primer, nije imao težak zadatak kad je dokazivao da su se i Srbi i Hrvati i Slovenci, nezavisno jedni od drugih, razvili u samostalne moderne narode (Marković 1923: 108). Međutim, u isto vreme kada su se formirala pomenuta tri naroda, pojavljuje se i ime Jugoslavija kao ime koje je uključivalo u „zamišljenu zajednicu“ (Anderson 1983) sve Slovene na jugu Evrope. To znači da Jugoslavija, kao zemlja snova, od samog početka nije bila samo jedna, već je uporedo postojalo više njih, a njihovi protagonisti u takmičenju za srca i umove naroda mogli su da međusobno sarađuju, da jedni drugima protivureče ili da se bore jedni protiv drugih. Međutim, Jugoslavija je uvek bila više od imena. Ako je krajem dvadesetog veka borba različitih gledanja na prošlost i budućnost dovela do raspada Jugoslavije, to ne znači da su snovi o boljoj budućnosti iz kojih se ona iznedrila izgubili na vrednosti. Kako je svojevremeno podsetio urednik magazina The Economist Volter Bedžet, sasvim slično antičkom Talesu, koji je gledajući u zvezde upao u jamu, Jugoslaviju su stvarali sanjari koje su savremenici ismejavali da brinu za ono što ih se ne tiče (Bagehot 1872: 187). A da su snovi o Jugoslaviji bili u skladu sa duhom vremena, najbolje pokazuje već sama činjenica da je ona ostvarena, i to ne samo jedanput, već dvaput u svojoj istoriji. Ona je, zaista, dva puta i nestala sa istorijske pozornice, ali nijednom nije umrla prirodnom smrću: prvi put su je raskomadale neprijateljske sile izvana, a drugi put su je rasparčale domaće snage iznutra (usp. Magaš 1993: vix). U devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka nacionalističke ideje su najviše jačale u ratovima, kao da su ove ideje pravu životnu snagu crple iz prolivene ljudske krvi: što je bilo više prolivene krvi, ideje su bivale jače. Okupljanje pod jasno suprotstavljenim zastavama budilo je u narodima zanos za zajedničku akciju, ostrašćivalo je odvažnost, samopregor i herojstvo, slavoljublje i pohlepu, kao i strah i zebnju. Stoga ova knjiga prati događanja od vremena kada je jugoslovenska misao jačala zbog Francusko-pruskog rata 1870. godine, Hercegovačko-bosanskog ustanka, Srpsko-turskog rata, okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine i Balkanskih ratova, pa sve do Velikog rata, kada je pobedom sila Antante i prihvatanjem principa samoopredeljenja naroda omogućeno osnivanje prve nacionalne države Jugoslovena. Iako su se u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, prvi put u istoriji, našli ujedinjeni skoro svi Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i Crnogorci, Bošnjaci i Makedonci, ona je bila osnovana kao nacionalna država jednog naroda sa tri plemena, odnosno troimenog ili trojed(i)nog naroda, kojeg su geografija i istorija vekovima odvajale. Bez pobede Antante u Velikom ratu i primene načela samoopredeljenja naroda, istaknutog u četrnaest tačaka američkog predsednika Vudra Vilsona, ne bi bilo ni nacionalne države Jugoslovena. Ali ne treba smetnuti s uma da nje ne bi bilo ni onda da političko vođstvo Jugoslovena nije dovoljno ubedljivo predstavljalo svetu i branilo ideju da Jugosloveni, budući jedan narod, iznad svega žele da se ujedine, pri čemu su ovu ideju prihvatali kao svoju. Osnivanje jugoslovenske nacionalne države ujedinjeni narod pozdravio je sa velikim oduševljenjem. Ali borba političkih stranaka, nažalost, ubrzo je dovela do borbe oko pitanja da li su Jugosloveni jedan ili tri naroda, koje je ubrzo počelo da ispunjava čitav politički život Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Već posle petogodišnje političke borbe oko ovog pitanja, narod se na izborima 1923. godine plebiscitarno podelio na tri naroda, koji su tada zajedno napustili put stvaranja jedinstvene države i nacije. Nacionalna država Jugoslavija, dakle, bila je mrtvorođeno dete: prestala je da živi kao država jednog naroda pre nego što ju je kralj Aleksandar nazvao jednim imenom. Sa svojim velikim autoritetom i poštovanjem koje je uživao kod naroda, on bi, možda, i uspeo da joj udahne život. Ali baš je taj strah vodio ruku onoga koji ga je usmrtio u Marselju 9. oktobra 1934. godine. Za osnovne izvore svojih razmatranja nisam pošao od uobičajene prakse da prošlost najbolje spoznajemo iz dokumenata, sporazuma, pisama. Naime, dobro nam je poznato da su mnoga pisma napisana sa težnjom da zavedu onog kome su upućena, da su brojni sporazumi potpisani sa namerom davanja lažnih obećanja, da je stotine dokumenata sastavljeno s ciljem koji u njima nije naznačen čak ni između redova. Lep primer predstavlja Krfska deklaracija koja je poslužila kao pravna osnova osnivanja prve zajedničke države Jugoslovena. Deklaraciju su potpisali Ante Trumbić, u ime Jugoslovenskog odbora i Nikola Pašić, u ime vlade Kraljevine Srbije. Mada su svoje potpise na dokumenat stavili posle višenedeljnih pregovora u kojima je detaljno pretresan sadržaj svake klauzule ponaosob, njeni potpisnici su sadržaj i značaj Deklaracije ne samo shvatali svako na svoj način, nego su je, svako prema svom shvatanju, razrađivali; isto važi i za ostale učesnike pregovora na Krfu jula 1917. godine. Deklarisani cilj pregovora na Krfu bio je ujedinjenje jugoslovenskih državljana Dvojne monarhije sa državljanima kraljevina Srbije i Crne Gore u zajedničku nacionalnu državu. Međutim, u ovom značajnom dokumentu najstarija jugoslovenska država se uopšte ne spominje. Ova prećutana činjenica u dokumentu rečito govori o tome koliko možemo iz tekstova pojedinih političkih dokumenata razaznati prave motive i ciljeve kojima su se rukovodili njihovi autori. Poput drugih događaja koji su se odvijali u proteklom istorijskom periodu, o „zemlji snova“ teško je prosuđivati vodeći se isključivo savremenim trenutkom i savremenim stanjem duha. To što mi danas osećamo pri pominjanju jugoslovenske države ne znači da su i naši preci imali ista osećanja u vreme kada su je stvarali. Otkako je presahla vera u zagrobni život pokojnika sahranjenih u egipatskim piramidama, o njima možemo da razmišljamo kao o monumentalnom apsurdu. Ali nam ta saznanja ne kažu ništa o tome šta su mislili i osećali oni koji su u svoje vreme gradili ta arhitektonska čuda: kako su oni gledali na piramide. A baš to, kako je izgledala Jugoslavija kao zemlja snova političkih vizionara, kako su budili u narodu zanimanje i ljubav za svoje snove i pozivali ga na njihovo ostvarivanje, s jedne, te koji su bili najvažniji graničnici u tim procesima i kakav je bio odnos između snova i njihovog ostvarenja, s druge strane, tema je kojom se bavi ova knjiga.