Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Janicije Djuric - Gaja Pantelic - Petar Jokic - Anta Protic SKZ Knjiga br. 484 Prvi srpski ustanak je bio ustanak Srba u Smederevskom sandžaku i okolnih šest nahija protiv Turaka u periodu od 14. februara 1804. do 7. oktobra 1813. godine. Otpočeo je kao pobuna protiv dahija. Ustanici predvođeni Karađorđem su uspeli da u značajnom vremenskom intervalu oslobode pašaluk. Ovaj ustanak je prethodio Drugom srpskom ustanku 1815, koji je na kraju doveo do stvaranja Kneževine Srbije. Dahije u Beogradskom pašaluku su 1801. godine ubili beogradskog pašu i uspostavljaju nasilje u pašaluku. Mnogi Srbi su se odmetnuli u hajduke i spremaju plan za pobunu. Kada su dahije to saznali, 1804. su sproveli seču knezova, a umesto da su sprečili bunu, dahije su je ubrzali. Na saboru u Orašcu za vođu bune je izabran Karađorđe Petrović. Aganlija, jedan od dahija pokušao je pregovorom da zaustavi pobunu, ali nije uspeo. Ubrzo su ustanici oslobodili veći deo Beogradskog pašaluka. Sultan je poslao Bećir pašu, bosanskog vezira da umiri ustanike i pogubi dahije, ali ni to nije uspelo. Zato sultan, 1805. naređuje novom beogradskom paši, Hafiz paši da uguši ustanak. Međutim Srbi su dočekali pašu i porazili njega i njegovu vojsku u boju na Ivankovcu. Godine 1806, sultan je poslao veliku vojsku iz Bosne i iz Niša prema Srbiji. Ustanici su porazili obe vojske, Bosansku na Mišaru, a Nišku na utvrđenju Deligradu. Ubrzo su zaključili sa Turskom, Ičkov mir. Rusi su nagovorili ustanike da odbiju Ičkov mir jer su započeli rat s Turskom. 1807. Srbi su oslobodili Beograd i počeli s Rusima zajedno ratovati protiv Turaka u Negotinskoj nahiji i pobedili u tri bitke. Srbi su 1809. oslobodili čitav pašaluk i neke delove Bosne i Novopazarskog sandžaka. 1809. su u bici na Čegru potučeni od Turaka zbog nesloge vojvoda. Rusija je s Turskom zaključila Bukureški mir 1812. god. Prema odredbama osme tačke mira trebalo je da ustanici dobiju autonomiju. Ali Srbi na to nisu pristali i već 1813. Turci su sa svih strana napali Srbiju i osvojili je. Karađorđe je sa najuglednijim starešinama prešao u Austriju, a zatim u Rusiju. Danas se u Srbiji 15. i 16. februar proslavljaju kao Dan državnosti u znak sećanja na početak Srpske revolucije. Naziv Istoriografski termin Prvi srpski ustanak oblikovan je tokom 19. veka, putem postepenog prihvatanja kolokvijalnih naziva, koji su u javnom govoru oblikovani radi što jednostavnijeg razlikovanja dva srodna srpska ustanka. U isto vreme, odomaćio se i naziv za Drugi srpski ustanak (1815). Pomenuti termini se koriste uslovno, bez pretenzija na doslovno značenje pojmova prvi i drugi, pošto je srpskih ustanaka bilo i ranije, širom srpskih zemalja, uključujući i središnje oblasti Srbije. Pojedini istraživači su stoga ukazivali na neprikladnost pomenutih naziva, koji su u suprotnosti sa opštom hronologijom srpskih ustanaka, a istim povodom je razmatrana i validnost nekih drugih termina.[1][2] Ustanak je u narodu bio poznat i kao Buna na dahije, što se odnosilo na početnu fazu ustanka, tokom 1804. i 1805. godine. Savremenik ustanka Matija Nenadović nije koristio kasniji naziv Prvi srpski ustanak, i taj događaj je nazivao Karađorđev rat,[3] dok je Pavle Rovinski krajem 19. veka koristio naziv Karađorđev ustanak.

Borivoje Stevanovic Sa Dusanovca, oko 1922 (rad potice iz skicen bloka sa drugim motivima i zapisima ovog impresioniste) olovka 13,5 x 19,2 cm Fotosertifikat Nikola Kusovac Боривоје Стевановић (Ниш, 14. октобар 1879 — Београд, 19. мај 1976) је био српски сликар, академик САНУ. Први је уметник пореклом са југа Србије и први од уметника рођених у Нишу који је стекао академско ликовно образовање. Овај уметник чији је значај националног карактера, аутохтони је ликовни стваралац и припадник генерације уметника са којима почиње српскa Модерна. Заједно са Костом Миличевићем, Миланом Миловановићем и Надеждом Петровић, био је главни прoтагониста колористичког сликарства у Србији, а по формално-стилским елементима сликарства представља једног од утемељивача београдске варијанте импресионизма. Био је члан и оснивач Удружења ликовних уметника Србије и члан уметничке групе Лада.[1] Садржај 1 Живот и каријера 2 Ликовно стваралаштво 3 Самосталне изложбе 4 Награде и признања 5 Види још 6 Извори 7 Литература 8 Спољашње везе Живот и каријера Рођен је у Нишу 14. октобра по старом односно 27. октобра по новом календару 1879. године, десетак месеци након ослобођена Ниша од Османлија, у варошици која када је ушла у сасатав Кнежевини Србијие имала око двадесетак хиљада становника.[2][3] Породица, нишког адвоката Стевановића и његове супруге Љубице, пореклом из угледне породице, која је живела у махали поред Саборне цркеве, изродила је поред Боривоја још три сина и две кћери. Због потреба очеве службе 1884. године, када је Боривоје имао шест година, прво се са породицом преселило у Пирот, а потом седам година касније трајно у Београд.[4] Школовање Основно ликовно образовање стекао је у Београду од 1895. до 1899. у Првој цртачкој и сликарској школи Кирила Кутлика, заједно са Костом Миличевићем са којим ће се дружити и сликати и касније. У време овог школовања, као двадесетогодишњи младић Боривоје Стевановић је у лето 1898. године одлучио да поново дође у родни град Ниш, овог пута са својим сликама, као млади уметник након прве три године школовања код Кирила Кутлика у Београду, и жељом да организује прву самосталну изложбу икада одржану у Нишу. Изложба је одржана у кафани хотела „Европа” јер организатор Ђорђе Стаменковић није могао пронаћи у Нишу никакву погодну просторију за изложбу слика.[5] Након што је добио стипендију Министарства привреде у Београду, наставио је школовање код Антона Ажбеа у Минхену (1898−1899), након чега је уписао ликовну Академију коју је завршио 1904. године у класи Карл Мара. У Минхену је проширио своје опште и уметничко образовање, овладао одличном техником и стекао наклоност ка природном осветљењу. Наставничка делатност После повратка у земљу годину дана је провео у Скопљу, радећи као наставник цртања у гимназији и Учитељској школи. Када се 1905. године вратио у Београд, радио је најпре као наставник цртања у вечерњој Занатској школи, а 1912. године је постављен за наставника у Трећој мушкој гимназији, све до пензионисања 1932. године. Ратне године Током Првог светског рата због слабог здравља додељен му је рад у војној пошти, а 1916. године заробиле су га окупационе власти у Рашкој. Други светски рат снажно је утицао на Боривоја. Тада се и онако повучен сликар потпуно изолује од било какве друге активности осим сликања. Чланство у ликовним организацијама и САНУ Био је члан и један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије (1907), а од 1908. године члан „Ладе“. Први пут је самостално излагао 1898. године у Нишу. Најзначајнија Стевановићева ретроспектива одржана је у Галерији Српске академије наука и уметности 1970. године. Године 1965. Боривоје Стевановић је, у деветој деценији живота, изабран за дописног, а 1968. за редовног члана Српске академије наука и уметности, уврстивши се тако и формално међу великане српске културе. Након ослобођења живео је у Београду усамљеничким животом, све до своје смрти у Београду 19. маја 1976. године. Ликовно стваралаштво Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана стваралаштво Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је пејзаже, најчешће периферију Београда, мртву природу, фигуре у планеру и портрете. Да је интерес за чист пејзаж, једна од карактеристика Стевановићевог сликарства, говори чињеница, да је почевши од раног пролећа па до у дубоку јесен, на отвореном простору тражио инспирацију за своја ликовна дела, какву су пружали Карабурма, Чубура или Душановац. Тиме је он постао највернији сликар београдске периферије, прве половине 20. века. Импресионистичко стваралаштво Боривоја Стевановића Још за време студија у Минхену усмерава се ка импресионизму. У том смислу серија слика Стари грм са Дунава (1920), заједно са сликама Девојка са књигом (1906) и Савиначка црква (1911) представљају уметника као радозналог и храброг новатора. Из читавог опуса Боривоја Стевановића највише импресионистичка дела јесу студије Старог грма крај Дунава, од којих је сачувано укупно четири. Једно од њих се чува у Галерији Матице српске и изложено је у сталној поставци 20. века. „ Четири различите слике малог формата представљају четири различита доживљаја истог мотива, везана за тренутак дневног осветљења. Сликана брзо, у сеансама од по сат-два, оне носе у себи свежину и карактеристике импресионистичког сликања: разлагање на комплементарне боје сунчевог спектра, ваздушну перспективу, дезинтегрисану форму. Ова серија слободних пејзажа је сликана са јасном тенденцијом да се у њима достигне брзи поступак и звук француских импресиониста, тачније, Клода Монеа. Стевановић бира мотив који ради више пута, у различито доба дана, настојећи да фиксира један одређен тренутак осветљења, да на платно пренесе „импресију“. При том је његова претходна, нешто уздржана палета заснована на контрасту зелених и ружичастих тонова, замењена потпуно расветљеном палетом заснованом на комплементарним сазвучјима у којој се јављају слободне црвене и плаве боје. Сликајући овај једноставни мотив, Стевановићев циљ је сличан као код Монеа када слика своје пластове сена у серијама, тражи посредника између онога што видимо и онога што осећамо.[6] ” Након Четврте југословенске уметничке изложбе 1912. године Стевановић се ослобађа сваког академског утицаја и дефинитивно прихвата импресионизам као уметнички израз. Конструктивизам и посткубизам у стваралаштву Боривоја Стевановића У трећој деценији 20. века, у времену богатом различитим тенденцијама и инспирацијама, његово сликарство попримило је елементе конструктивизма и посткубизма. Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је периферију Београда, али и портрете и нарочито мртве природе. Постреализам и поетски реализам у стваралаштву Боривоја Стевановића Окрећући се проблемима форме приклонио се токовима новог реализма. Тако нпр. његов аутопортрет припада поетском реализму са постимпресионистичким тенденцијама. Према Љ. Миљковићу: „ до краја свог стваралаштва, неговао је традиционални приступ, враћао се импресионистичком проступку ... поетском реализму који је прилагођавао себи.[7] ” За каснији његов рад карактеристично је затварање у специфичну тамну палету и повратак чврстој форми. У том периоду се определио за интимистичко, традиционалистичко сликарство. Самосталне изложбе Хотел Европа у Нишу у коме је уметник одржао прву самосталну изложбу 1898. године 1898. — Ниш, Хотел „Европа” Прва самостална изложба слика Боривоја Стевановића. Десет пута је излагао у Београду — Шабац, Изложба слика 1956. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, заједно са вајарем Илијом Коларевићем.[8] 1960. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1966. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1965. — Ниш, Изложбени павиљон у Тврђави. Ретроспективна изложба слика. [9] 2008. — Београд, Галерија РТС, Боривоје - Бора Стевановић, из приватних колекција.[10] 2018. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, Изложба слика: Боривоје Стевановић, сликар и академик Награде и признања 1961. — Награда за животно дело (Седмојулска награда). 1965. — дописни члан Српске академије наука и уметности. 1968. — редовни члан Српске академије наука и уметности

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petrovaradin (mađ. Pétervárad, nem. Peterwardein / Petersburg, lat. Petropolis / doslovno Petrovgrad) je gradsko naselje grada Novog Sada u Južnobačkom okrugu i nekadašnji utvrđeni grad pored Dunava. Danas je deo užeg gradskog područja Novog Sada. Prema popisu iz 2011. bilo je 14810 stanovnika. Istorija Petrovaradina je neposredno povezana sa istorijom Petrovaradinske tvrđave, kao i sa istorijom Novog Sada i obližnjih Sremskih Karlovaca. Tokom 18. veka, za vreme habzburške vlasti, Petrovaradin je postao sedište Petrovaradinske regimente, a počevši od 1783. godine u ovom mestu se nalazilo sedište generalne komande za čitavu sremsko-slavonsku granicu. iz sadržaja: Čovek koji je od uništenja spasao Petrovaradinsku tvrđavu rizikujući život Đildo Pesapane ostao je bez pomena, a većini Novosađana on je danas potpuno nepoznat. Oktobra 1944. godine nemačka vojska povlačila se sa Balkana, ostavljajući za sobom uništena vojna postrojenja i mostove. Takva sudbina trebalo je da stigne i Petrovaradinsku tvrđavu, jer su ispod nje u železničkom tunelu, Nemci ostavili “30 vagona municije”. Namera Nemaca bila je da se prilikom bega miniraju železnički most i tunel. Most je srušen i do danas samo su ostali stubovi podsećaju Novosađane da je nekada bio tu, no barut u tunelu ispod Tvrđave nikada nije zapaljen. Zasluge za to idu tada dvadesetčetvorogodišnjem Đildu Pesapaneu koji je kao italijanski ratni zarobljenik prenosio eksploziv. Posao mu je bio da opskrbljuje nemačke flak baterije koje su kao protivvazdušna odbrana korišćene za odbranu mosta. Ipak, Pesapane je imao druge planove. Zajedno sa nekoliko drugova povezao sa “ilegalcima”, pobegao je iz Tvrđave i uspeo da obavesti Petrovaradince o nameri Nemaca. Zajedno sa meštanima vratio se nazad, pronašao i presekao žice u tunelu koje su vodile do eksploziva. Isto je to pokušao i na Mostu, ali je on bio jako dobro čuvan, zbog čega nije uspeo da mu izmeni sudbinu. sadržaj knjige na fotografijama postavki..... ** ** ** Praistorija Prema ranijim saznanjima, na Petrovaradinskoj tvrđavi prvo ljudsko naselje postojalo je još 4500. godina pre nove ere ali nakon arheoloških otkrića na samom početku istraživanja istorija ovog prostora pomerena je na period 19.000-15.000 godina pre nove ere. Zahvaljujući tome znamo da čovek u kontinuitetu nastanjuje prostor Petrovaradinske stene od praistorije do danas, pa čak i paleolitu kada su se ljudska staništa uglavnom nalazila u pećinama. Srednji vek Posle eneolita na Petrovaradinskoj steni su se smenjivale različite kulture. Oko stote godine pre nove ere ove prostore naseljavaju Kelti koje sto godina kasnije smenjuju Rimljani koji utvrđivanjem granice na Dunavu grade tvrđavu Kuzum (lat: Cusum) koju će u petom veku razoriti Huni. Polovinom XIII veka skoro na istom mestu naseljavajcu se katolički monasi iz reda ” cistercita” ( lat. ‘ordo cisterciensis’). Dozvolom ugarskog kralja Bele IV grade manastir koji nazivaju Belakut. Manastir je nakon provale Tatara utvrđen. Veći značaj tvrđava dobija sa povećanom opasnošću od novoh osvajača – Turaka Osmanlija. U Petrovaradinu često je boravio mađarski kralj Matija Korvin. Tu je 1463. godine sklopio ugovor sa Mletačkom republikom i istovremeno razgovarao sa vlastelom oko odbrane od Turaka. Godine 1475. godine Korvin donosi odluku da zarati sa Turcima. Mađarski kralj Vladislav II takođe posećuje Petrovaradin gde raznim olakšicama podstiče napore da se sakupi više radne snage na opravkama kula i bedema. Nadbiskup Petara Varadi 1501. godine uz velike napore uspeva da obnovi tvrđavu. Izgled Petrovaradinske tvrđave u srednjem veku Tvrđava se sastojala iz dva dela – spoljašnjeg i unutrašnjeg. Glavna kapija spoljašnjeg zida koja je imala mali pokretni drveni most sagrađena je tokom XV veka. Ispred spoljnog zida tvrđave nalazio se dubok rov. Spoljni zid je samo sa istočne strane imao sve polukule ojačane potpornim stubovima. Od spoljne kapije vodio je put prema kapiji unutrašnje tvrđave koja je bila pravougaonog oblika. Istočni zid unutrašnje tvrđave je bio zajednički zid sa spoljašnjim zidom. Gde su bili spojeni bio je ojačan polukulama. Ovaj zid je takođe bio pojačan potpornim kosim stubovima a na zapadnoj strani je imao dve polukule kao pojačanje. U sredini unutrašnje tvrđave nalazila se crkva čija je apsida bila okrenuta ka istoku. Sa obe strane crkve nalazili su se okrugli rezervoari za vodu. U severozapadnom delu unutrašnje tvrđave nalazila se komandantova palata. Na levoj obali Dunava nalazio se mostobran oko koga je bio rov ispunjen vodom. Na zapadnoj strani zida mostobrana nalazila se kula za artiljerijsku bateriju sa pet otvora za topove. Na severnoj i južnoj strani zida nalazile su se kapije. Opsada 1694. godine Pred opasnošću od Turaka, na Petrovaradinskoj tvrđavi se dosta radilo. Izgrađena su dva pojasa zemljanih šančeva na južnoj strani tvrđave. Ovaj element poljske fortifikacije, prvi put se pominje 1692. a dupliran je 1694. godine po nalogu grofa Karafe. Veliki vezir Surmeli Ali-paša stigao je iz pravca Beograda pre Petrovaradinsku tvrđavu 9. septembra 1694. godine. Dunavom je plovila turska ratna flotila. Namera je bila da opsadom zauzmu tvrđavu. Bombardovanje je počelo 12. septembra sa kopna i vode. Početak obnove tvrđave i bitka 1716. godine Katastrofalan poraz Turske vojske kod Sente stvorio je povoljne uslove za austrijance na mirovnim pregovorima u Karlovcima 1699. godine. Prvi plan za izgradnju tvrđave izradio je inženjerski pukovnik grof Matijas Kajzersfeld a naredni inženjerski pukovnik grof Luiđi Ferdinando Marsilji. Za izvršenje radova bio je zadužen inženjerski pukovnik Mišel Vamberg a nakon njegove smrti (1703.) inženjerski pukovnik Gisenbir do 1728. godine. Tvrđava je polako dobijala svoj oblik. Sagrađeni su bastioni, ravelini i kontragarde na gornjoj tvrđavi. Položeni su temelji stalnih objekata. Sagrađen je novi mostobran i malo utvrđenje na Velikom ratnom ostrvu. Bedemi donje tvrđave ozidani su 1711. godine. Radove prekida izbijanje novog Austrijsko-turskog rata (1716-1718). Opkolivši Petrovaradin turska vojske je započela bombardovanje i kopanje rovova ka tvrđavi. Sa druge strane tokom noći između 4 i 5 avgusta Eugen je prebacio svoje trupe na Sremsku stranu i u rano jutro napao tursku vojsku koja nije očekivala napad. Sjajna ofanzivna taktika Eugena Savojskog i vođenje trupa njegovih generala rešilo je bitku sa dvostruko brojčano nadmoćnijim neprijateljem za četiri sata. Austrijski gobici su iznosili 2212 poginula vojnika, 2358 ranjenika od toga 206 oficira. Gubici među turkom vojskom su procenjeni između 6.000 i 30.000 vojnika. Nastavak izgradnje tvrđave Pošto je granica između Austrije i Turske sa Srema pomerena na centralnu Srbiju Petrovaradinska tvđava je ostala u pozadini i manje važna. Radovi na izgradnji su usporeni a zastoj nastaje 1728. godine. Sve do 1753. godine Zamašni radovi na tvrđavi započeti 1753. godine menjaju izgled vodenog grada, gornje tvrđave, mostobrana, “hornverka”, ruše se neozidani bedemi “kronverka”. Izgrađuju se nove kasarne, barutni magacini, staje i topovse šupe i konjušnice. Ovi radovi rađeni su do 1766. godine. Vojni inženjer i komandant minerskog korpusa major Šreder započine 1764. godine planove na izgradnji kontraminskog sistema (Podzemne vojne galerije) ispod “hornverka” u dužini od 16 kilometara. Izradnja kontraminskog sistema potrajala je do 1776. godine. Zvanično, poslednji radovi na izgradnji tvrđave su obavnjeni 1780. godine ali se sa radovima produžilo do 1790. godine kada petrovaradinska tvrđava postaje najsavremenije naoružana tvrđava cele Monarhije. Tadašnje njeno naoružanje sastojalo se od 400 artiljerijskih oruđa rezličitog kalibra što je za tadašnje prilike bio izvanredno veliki broj. Čovek koji je spasao Petrovaradinsku tvrđavu Nakon Prvog svetskog rata, Petrovaradinska tvrđava ulazi u sastav novoformirane države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kako su, razvojom vojne tehnike, tvrđave sagrađene tokom 17. i 18. veka izgubile svoj strategijski značaj i namenu, vojni vrš odlučuje da se potpuno ili delimično sruše tvrđave u Beogradu, Osijeku, Brodu, Rači, Karlovcu… na listu za rušenje bila je i Petrovaradinska tvrđava. Pukovnik Dragoš Đelošević, čovek koji je bio zadužen ovaj nezahvalan posao naredio je rušenje ovih tvrđava ali je poštedeo te sudbine Petrovaradinsku tvrđavu. Govorilo se da ju je poštedeo jer mu je bila “suviše lepa da bi je srušio”

Lepo očuvano Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla. Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Srpska izdanja knjiga Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979. tags: maskiranje antropologija avangarda apstraktna umetnost konceptualna umetnost kineticka teorija umetnosti kritika ...

Vrlo dobro očuvano kao na slikama Ima i papirni omotač koji je zacepljen u levom gornjem uglu Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Odlično stanje, tvrd povez, papirni omot kao na slikama Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

Priredili Filip Arijes i Žorž Dibi ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA 1 - 5. 1. Pol Ven, Piter Braun, Ivon Teber, Mišel Ruš, Evlin Patlažan ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA Od rimskog carstva do 1000. godine 2. Dominik Bartelemi, Filip Braunštajn, Filip Kontamin, Žorž Dibi, Šarl de La Ronsijer, Danijela Renjije-Boler ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA od feudalne Evrope do renesanse 3. Filip Arijes, Moris Emar, Nikol Kastan, Iv Kastan, Rože Šartije, Alen Kolon, Danijel Fabr, Arlet Farž, Žen-Luj Flandren, Madlen Foazil, Žak Želi, Žan Mari Gulmo, Fransoa Lebrun, Orest Renam, Žak Revel ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA od renesanse do prosvećenosti 4. Rože-Anri Geran, Alen Korben, An Marten-Fižije, Mišel Pero, Katrin Hal, Lin Hant ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata 5. Sofi Bodi-Žandro, Žerar Vensan, Remi Levo, Kristina Orfali, Antoan Prost, Dominik Šnaper, Perina Simon-Naum ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA od Prvog svetskog rata do naših dana. Clio, 2000/2004. 5 knjiga, tvrd povez. 566 + 573 + 563 + 539 + 559 strana. Odlično očuvane. Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovecanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti. Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budučnošću. Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način „privatne slike“. Najveća imena „nove istorije“, zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove „privatnog“, posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama. Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života, izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka – istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti – i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija „privatnog“ u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Peter John Murray (23. travnja 1920. - 20. travnja 1992.) [1] bio je britanski povjesničar umjetnosti i profesor povijesti umjetnosti na Birkbeck Collegeu u Londonu od 1967. do 1980. [1] Zajedno sa svojom suprugom, Lindom Murray, napisao je početnice o talijanskoj renesansnoj umjetnosti koje su koristile generacije studenata. Godine 1959. objavili su vrlo uspješan Penguin Dictionary of Art and Artists, koji je često ažuriran i ponovno izdavan. Godine 1963. objavili su dva sadržajna uvodna teksta Umjetnost renesanse i knjigu koja je postala klasična početnica Arhitektura renesanse. Linda je također sama napisala nekoliko knjiga i završila njihovu suradnju The Oxford Companion To Christian Art And Architecture (1996.) nakon Peterove smrti.[2] Rani život i obrazovanje Murray je rođen 1920. godine u Londonu. Roditelji su mu bili John Knowles Murray, poljoprivredni poduzetnik, i Dorothy Catton (Murray). Pohađao je školu King Edward VI u Birminghamu i Robert Gordon`s College u Aberdeenu. Školovao se za slikara na Gray`s School of Art u Aberdeenu i na Slade School of Fine Art na Sveučilištu u Londonu, gdje je diplomirao 1940. Murray je studirao povijest umjetnosti na Courtauld Institute of Art, Sveučilište u Londonu, gdje je diplomirao 1947. Tu je upoznao svoju suprugu, kolegicu Lindu Bramley (1913. – 2004.). Vjenčali su se 1947.[3] Akademska karijera Murray je predavao na Institutu Courtauld i Birkbeck Collegeu od 1948., dok je radio na doktoratu o tekstualnim izvorima Giottova djela. Doktorirao je na Institutu Courtauld 1956. Godine 1952. postao je knjižničar knjižnice Witt na Institutu Courtauld (napuštajući to mjesto 1964.), a 1961. postao je viši znanstveni suradnik na koledžu. Murray se 1967. preselio na Birkbeck College u Londonu kao profesor povijesti umjetnosti, naslijedivši Nikolausa Pevsnera. Utemeljio je povijest umjetnosti kao dodiplomsku disciplinu na koledžu, a taj se predmet prethodno predavao izvan strukture odsjeka koledža. Murray je otišao u mirovinu kao profesor emeritus 1980., a naslijedio ga je John Steer. Bio je nadaren lingvist, posebno za njemački i talijanski jezik, te je preveo temeljne tekstove iz povijesti umjetnosti na engleski, uključujući Klassische Kunst Heinricha Wölfflina 1952. i Die Geschichte der Renaissance Jacoba Burckhardta 1985. Bio je predsjednik Društva arhitektonskih Povjesničari Velike Britanije od 1969. do 1972. i predsjednik Društva Walpole od 1978. do 1981. [3] Murrayeva ostavština Nakon njegove smrti 1992. (Farnborough, Wiltshire), Linda Murray osnovala je Murrayjevu ostavštinu na koledžu Birkbeck. Financira potporu studentima i istraživačkim putovanjima, kao i Murray Research Studentship za izvanredno doktorsko istraživanje u području europske umjetnosti ili arhitekture u srednjem vijeku ili renesansi. Također financira dvogodišnje Murray Memorial Lecture.

Lepo očuvano kao na slikama KONACI MANASTIRA HILANDARA Zoran B. Petrović Sa pozivnicom Manakova kuća Hilandar (grč. Μονή Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar,[n. 1] srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora.[4] Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.[5] Radi uspostavljanja stalnog lekarskog nadzora manastirske porodice kao i poklonika, krajem 2015. godine osnovano je Hilandarsko lekarsko društvo. Etimologija[uredi | uredi izvor] Etimološko značenje imenice Hilandar verovatno je izvedeno iz grčke reči helandion (grč. χελάνδιον), koja označava tip vizantijskog transportnog broda, čiji se kapetan zove helandaris (grč. χελάνδάρης).[2] Položaj[uredi | uredi izvor] Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži.[6] Istorija[uredi | uredi izvor] 12. vek — osnivanje[uredi | uredi izvor] Ikona — Sv. Sava i Sv. Simeon, ktitori hilandarski Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine.[7] Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi[2][3] izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri iberijski i amalfijski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”.[3][7] Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka.[1] Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija.[4] U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona.[4] Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića.[7] Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu.[1] Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana.[8] Karejski tipik iz 1199. godine sa potpisom i pečatom Sv. Save, najstariji dokument u Hilandaru Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh.[9] U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki.[1] Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine,[1] a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji.[4] Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod.[1] Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice.[1] XIII i 14. vek[uredi | uredi izvor] Kralj Stefan Uroš II Milutin, freska iz crkve Bogorodica Ljeviška Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire.[1] Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju.[1] Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir.[7] U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti.[1] Grb kneza Lazara na spolj­noj priprati glavne crkve Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva.[4] U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine.[4] Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju.[4] Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora.[7] Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva.[7] U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj.[1] U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore.[1] Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan).[4] Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru.[1] Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela,[4] a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru.[1] Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha.[1] Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice.[4] Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica.[1] Period od XV do 18. veka[uredi | uredi izvor] Sultan Mehmed II, „fermanom” vratio prava manastirima Ivan Grozni, veliki dobrotvor manastira Skenderbegov otac Ivan I Kastriot je darovao manastiru Hilandaru sela Rostušu i Trebište.[10]. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” (tur. ferman, pers. فرمان‎‎ [farmân]) sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima.[1] Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar.[1] Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone.[1] I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα).[1] U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon.[7] Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine.[1] U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira.[1] Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska.[1] Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona.[11] Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762).[7][12] U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom.[7] 1756. godine, Sava Petrović Njegoš je molio Ruse da zaštite Hilandar od pokušaja Grka da ga preotmu od Srba.[13] Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.[7] Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine.[7] Period od 19. veka i savremena istorija[uredi | uredi izvor] Manastir Hilandar tokom posete kralja Aleksandra Obrenovića 1896. godine; manastir mu je kao poklon ovom prilikom dao ćirilički rukopis Miroslavljevo jevanđelje, koji je on kasnije doneo u prestonicu Beograd Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru.[1] Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik.[1] Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem.[1] Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina.[1] Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica.[1] Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine.[1] Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.`[14] Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva.[7] Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja.[15] Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević.[7] Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun; manastir je bio u teškoj materijalnoj situaciji.[16] Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak.[17] U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija).[1] Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja.[7] Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010). Požar 2004. i obnova[uredi | uredi izvor] Obnova Hilandara 2007. godine. Obnovljeni delovi Hilandara 2015. godine. U noći između 3. i 4. marta 2004. godine u manastiru je izbio požar koji je ubrzo poprimio katastrofalne razmere.[18] Prema zvaničnoj verziji, požar je izazvan tako što se pomerio i zapalio odžak koji je potkopao potok.[12][19] Tom prilikom je izgorelo više od polovine korisne površine manastirskih zdanja, 5.897 m² od ukupno 10.500 m².[12][20] Izgoreo je Veliki konak iz 1814. godine, Beli konak iz 1598. godine, Stari konak iz XIV—XIX veka, konaci Igumenarija iz XVII—XIX veka, Dohija iz XVII veka, Sinodik iz XIX veka, gostoprimnica te ulazni kompleks.[12] Stradala su i četiri hilandarska paraklisa, kao i autentične monaške kelije sa kraja XVI veka.[12][21] Požar je sa jedne strane stigao do trpezarije kralja Milutina, a na drugoj strani je zaustavljen uz zidine pirga sveca Save.[12] Obnova Bratstvo manastira je sa radnicima i pet vatrogasnih ekipa iz obližnje Kareje i Poligirosa uspelo da ugasi požar.[22] Obnova oštećenih delova je započeta odmah nakon požara, a bilo je planirano da se svi poslovi završe do kraja 2011. godine.[18] Ipak, obnova nije bila ni približno toliko efikasna koliko se na početku mislilo, pre svega zato što je bilo neophodno da se renoviraju i pojedini delovi koji nisu direktno stradali u požaru.[23] Glavni arhitekta obnove Hilandara je prof. dr Mirko Kovačević.[24] Bratstvo manastira je uz pomoć donatora do 2020. godine uspelo da obnovi više od 80% izgorelog dela svetinje Hilandara.[25][26][27][28] Najveću pomoć u obnovi Hilandar je imao od Vlade Srbije i Srpske pravoslavne crkve, kao i donacija građana Srbije, Srpske, Grčke, Rusije i dijaspore.[29] proširi Slike obnove Hilandara Posedi, crkve, paraklisi, kelije i metosi[uredi | uredi izvor] U prošlosti, po osnivanju manastira, u oblasti Metohije Hilandar je imao 72 naselja i 3 vlaška katuna, a 24 u oblasti Kosova, pa je hilandarski manastirski feudalni posed bio najveći od svih drugih u srednjovekovnoj Srbiji.[30] U Moskvi je manastir imao od starih vremena jednu kuću za izdavanje, sa prihodom, ali koju je ruska država za vreme cara Petra Velikog, uzela bez naknade sebi. Arhimandrit je izmolio sredinom 19. veka da ruski car Nikola, obeća da će umesto te nekretnine davati 2000 srebrnih rubalja godišnje manastiru.[31] Danas, Hilandarski manastir je jedan od najbogatijih manastira, sa preko 13 crkava i paraklisa, većim brojem kelija i više metoha u Grčkoj, Srbiji i drugde. Manastir poseduje manastirsku ekonomiju, obradivu zemlju, maslinjake, vinograde, šumu, pomoćne objekte i druge građevine. Crkve i paraklisi[uredi | uredi izvor] Pored glavne crkve koja se nalazi u dvorištu, manastir Hilandar obuhvata još oko 15 crkava, paraklisa ili kapela. U samom manastiru ima ih 12, i nalaze se u potkrovljima pirgova i konaka. Za neke crkve se zna njihov ktitor, a na osnovu ikonopisa može se približno odrediti vreme njihovog nastanka.[32] Većina crkava je dobro očuvana, sem onih koje su postradale u požaru 2004. godine, neke su delimično očuvane, a nekima se potpuno gubi trag — ostale su samo u pisanim izvorima. Kelije[uredi | uredi izvor] Položaj i pogled na Manastir Hilandar. Hilandar poseduje ukupno oko 40 kelija i većina je aktivna. 15 kelija se nalazi u Hilandarskoj dolini, 10 kelija u samoj Kareji, te oko 15 kelija u oblasti Velikog Ziga. Pored ovog broja kelija, Hilandar poseduje i oko 20—40 kelija koje se danas vode kao ruine, a uglavnom su smeštene u oblasti Velikog Ziga i Vigle, u okolini Kareje i u oblasti Halkidike. U okolini Kareje na prisojnim padinama sa plodnim zemljištem i šumama, vremenom je niklo puno kelija koje su nastanjivale male skupine monaha. Najstarije među njima pominju se već u srednjovekovnim dokumentima Protata i pojedinih manastira, a docnije ih — u većem broju — beleže turski poreski „defteri”. Prvi zbirni pregled dobara u tom delu Svete gore vezan je za odluku Porte o oduzimanju manastirskih imanja i njihov otkup 1568/69. godine. Bratstva su tada, nakon uplate odgovarajuće sume, mogla da pribave „hududame” — izvode iz katastarskih knjiga, overene od carigradskog kadije, koji su im potvrđivali posede i beležili njihove granice. Već 1570. godine, sa predstavnicima drugih manastira, Hilandarci su dobili akt koji je — između ostalog — svedočio da manastir u središtu Svete gore poseduje 14 kelija. Njihovi nazivi nisu pojedinačno navedeni, ali je „sinornama” označila zajedničke međe zemljišta na kojem su bile razmeštene. Tokom vremena, njihov broj se uvećavao, pa je prilikom prodaje kelija u Kareji 1661. godine Hilandar otkupio 24. U turskom popisu iz 1765. godine zabeleženo je da mu pripada čak 28 kelija. One se u približnom broju pominju i početkom ΧΧ veka. K. Vlahos 1903. godine kaže da Hilandar ima u Kareji 24 kelije, a nešto kasnije (1909) iguman Metodije Milovanović u svom pregledu nabraja 26, od kojih u okolini Kareje 23. Prve vesti o boravku srpskih monaha u središtu Svete gore vezane su za život isposnice koju je u neposrednoj blizini Protata, odmah nakon osnivanja Hilandara, podigao Sveti Sava srpski i posvetio svome zaštitniku istog imena, Svetom Savi Osvećenom. Kelija je dobila posebno mesto u ustrojstvu Svete gore i svojevrsnu nezavisnost koja je, uz pravila o načinu života, utvrđena posebnim tipikom. Sam Sveti Sava se starao da isposnicu obezbedi imanjima, pa je i prilikom poslednjeg boravka u Kareji — u leto 1229. godine — u želji da zasadi vinograd, za 300 perpera kupio zemljište Manastira Svetog Dimitrija. Hilandarske kelije u Kareji su: Kelija rođenja Bogorodice (Flaska, nekada uticajni manastir) Hilandarska kelija Svetog Andreje (od 1960. u posedu manastira Ksenofont; u prizemlju ove kelije je bila pošta) Kelija Svetih Arhanđela Kelija Svetog Georgija Kelija Svetog Save Osvećenog (Tipikarnica) Hilandarski mlin Kelija-konak Svete Trojice (manastir Pantelejmon/Hilandar) Konak Svetog Save srpskog Kelija-skit Svetog Ignjatija Antiohijskog (manastir Pantelejmon/Hilandar) Kelija Svetog Tome (paraklis) Kelija Svetog Nikole (Vrahnitu) Kelija Svetog Dimitrija Važno je da se napomene da manastir Hilandar drži oko ⅓ ukupne zemljišne površine Kareje sa njenom okolinom. Na hilandarskoj zemlji u Kareji i okolini se danas nalazi oko 30 kelija i oko 55 manjih i većih objekata različitih namena. Na hilandarskoj zemlji se nalaze izvori vode koji su jedini za Kareju i okolinu i velike površine pod šumama locirane severno od Kareje. Značajna je Hilandarska dolina, nazvana zbog toga što se u njoj nalazi oko 20 kelija, od kojih 15 pripada Hilandaru; smeštena je nešto severnije od Skita Svetog Andreje. Nema, inače, ranih vesti o izgledu i stanju hilandarskih kelija u okolini Kareje, jednostavnih i bez utvrda. Njihov skromni inventar bio je manje privlačan za gusare, čiji su upadi povremeno potresali život monaha. U nastojanju da se najstarija imanja u ovom kraju prepoznaju i pre nego što im se položaj jednom kartografski utvrdi, treba učiniti pokušaj da se za njih vežu neke od kelija koje su već poznate. Hilandarske kelije Hilandarske doline su: Kelija Preobraženja (Paterica) Kelija rođenja Presvete Bogorodice (Maruda) Kelija uspenja Presvete Bogorodice (Molivoklisija) Kelija Svetog oca Nikolaja (Burazeri) Kelija-skit Svetog Jovana Bogoslova Kelija Svetih Arhanđela (Savina) Kelija-skit Svetog Jovana Zlatoustog Kelija Svetog Nikole (Barbera) Kelija Blagovesti (Evangelismu) Kelija Svetog Jovana Krstitelja Kelija Svetih Apostola (nekada uticajni manastir Alipiju) Kelija Svetog Dimitrija (Trigonadon) Kelija Svete Trojice (manastir Hilandar/Iviron) Kelija Sveta tri jerarha još oko 8—10 uglavnom neaktivnih i ruševnih kelija Hilandarske kelije Velikog Ziga i Velike Vigle su: Kelija Svetog Atanasija (Jovanica) Kelija-skit Svete Trojice (Spasove vode) Kelija na Maloj Jovanici Kelija Svetog Save i Svetog Simeona Kelija Svetog Filipa Kelija Svetog Stefana (na Samariji) Kelija — turska policija Papa Konaki (napuštena) Kelija-skit Svetog Vasilija (Hrusija) Arsana Svetog Vasilija Arsana Velika Jovanica još oko 5 neaktivnih kelija Metosi[uredi | uredi izvor] Prvi koji je Hilandaru podario sela po ostalim oblastima tadašnje Raške je Simeon, i to 1198. godine. Od tada su svi vladari Nemanjića i darivali metohe, tako da je u 14. veku postojalo preko 30 metohija sa 360 sela širom Evrope i Azije a nad kojima je manastir Hilandar imao puno vlasteosko pravo, uz tako znatne sudske, administrativne i finansijske povlastice da je gotovo bila sačinjena država u državi.[33] Selo Kakovo je bogati metoh manastirski, a u drugoj polovini 19. veka došlo je do nesuglasica između stanovnika tog mesta i Hilandara. Vodio se dugogodišnji sudski spor, u vezi korišćenja manastirske zemlje i šume, koji je 1897. dobio Hilandar.[34] Kakovo sa 1500 hektara šume poklonio je 1585. godine Hilandaru jedan bogati Turčin beg, u znak zahvalnosti što je njegova hanuma (supruga) zatrudnela jedući grožđe sa manastirske čudotvorne loze.[35] U Kakovu je crkvica posvećena Živonosnom Istočniku. Taj metoh se sada zove Milo Arsenica. Loza Svetog Simeona Mirotočivog[uredi | uredi izvor] Loza Svetog Simeona Iza crkve i ispod kelije u kojoj se upokojio Simeon, nalazi se jedna od najvećih svetinja Hilandara, bunar Svetog Save.[36] Vodu je pronašao Sveti Sava, prilikom gradnje. Pored bunara se nalazi i loza koja je po predanju iznikla na mestu gde je bio sahranjen Sveti Simeon (Stefan Nemanja). Kada se monah Simeon upokojio (13. februara 1200. godine), bio je sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, njegov sin Sava je preneo očeve „cele i netaknute” mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Iz njegovog groba iznikla je loza koja se održala i do naših dana. Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć.[37] Od zrna grožđa sa manastirske loze, koje su uzele da pojedu, mnoge žene dotad nerotkinje su rodile decu. Starešine manastira[uredi | uredi izvor] Mihailo Matić, starešina manastira (1938—1967) Nikanor Savić, starešina manastira (1967—1990) Pajsije Tanasijević, starešina manastira (1990—1992) Mojsije Žarković, starešina manastira (1992—2010) Metodije Marković, starešina manastira (2010—danas) Arhitektura[uredi | uredi izvor] Arhitektura unutar zidina manastira, pogled sa jednog od pirgova (kula) Manastirski kompleks, koji otprilike ima oblik kvadrata sa trouglom na vrhu, ograđen je odbrambenim zidovima koji su pojačani pirgovima (kulama) Svetog Save i Svetog Georgija, uz koje su podignuti višespratni konaci, kapele, paraklisi, bolnica i drugi objekti.[7] Bedemi su visoki preko 30 m i u donjem delu (sem kapije) nemaju nikakvih otvora. Stanovi su svi na trećem ili četvrtom spratu. U kelijama na četvrtom spratu spoljašnji zidovi imaju preko 1,5 m širine. Kule su još tvrđe i imaju vojnički izgled. Otvori su im dosta mali i uzani, vrata niska i teška.[1] Građevine su zidane u vizantijskom stilu (Srpsko-vizantijska škola), od tesanog kamena sa naizmeničnim redovima opeke, dok su podovi i balkoni izgrađeni od drveta. Konaci su oduvek zidani iznutra uz odbrambene zidove i do 19. veka imali su otvore uglavnom prema porti.[4] Pored glavne, u manastiru se nalazi još 12 manjih crkava, kao i kapela sa živopisima iz raznih vremena, sa ikonostasima iz doba različitih umetničkih škola, sa ikonama, utvarima i drugim relikvijama.[7] Izvan manastira, u zidinama u njegovoj neposrednoj blizini, nalaze se grobljanska Crkva Blagoveštenja sa kosturnicom i paraklis Svetog Trifuna iz 1719. godine.[4] Glavnu manastirsku crkvu, Crkvu Vavedenja Bogorodice, sagradio je kralj Milutin početkom 14. veka — na temeljima prvobitne crkve.[7] Ona predstavlja potpuno novi tip vizantijske arhitekture, i to konstantinopoljske škole sa nešto elemenata solunske i atonske neimarske veštine.[1] Za Svetu goru nova građevina je donela izvesna nova, iako ne originalna rešenja u narteksu. Napušteni su dodaci uz crkvu kao egzonarteks, pobočne kapele i prednji portik. Dobio se velik i dobro osvetljen prostor u crkvi, koji ranije svetogorske građevine nisu imale.[1] Ovaj novi tip arhitekture održao se na Svetoj gori do današnjih dana. Ornamenti u mramoru oko vrata i prozora nisu iznenađujući, već skladni i solidni. Pod crkve koji je ukrašen mozaikom izuzetne lepote je pažljivo i dobro složen.[1] Na crkvi su očuvani fragmenti prvobitne plastike. U vreme kneza Lazara, oko 1380. godine, uz crkvu je sagrađena priprata.[7] Kada je bila gotova, Lazareva priprata se savršeno uklopila u celinu glavne crkve; okićenost ornamentima davala joj je pečat vremena i zemlje u kojoj je ponikla.[38] Umetnost[uredi | uredi izvor] Freska Vavedenje Bogorodice u Sabornoj crkvi Umetnost Hilandara je pre svega oličena u živopisu, kako u glavnoj crkvi tako i u ostalim objektima, ali i u velikom broju umetničkih dela koja se nalaze u manastirskoj riznici i hramovima. Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u ovaj manastir iz celog sveta. U hilandarskim riznicama i arhivama čuva se oko 3.500 ikona, od kojih je otprilike 1.500 srednjovekovnih — među kojima i osam čudotvornih; spadaju u najvrednije primerke vizantijske umetnosti poštovane od većine hrišćanskog sveta. Tu je i 507 rukopisnih povelja srednjovekovnih vladara, 1.041 rukopisna knjiga sa ukupno 312.000 strana, svici, 80 starih knjiga štampanih od XV do XVII veka, te 40.000 knjiga iz razdoblja od XVII veka do danas.[39] Živopis[uredi | uredi izvor] Saborna crkva, trpezarija, trem trpezarije, svi paraklisi i ulaz imaju iznutra (a ponegde i spolja) — freske (živopis). Najstariji živopis je iz 13. veka i nalazi se unutar i spolja pirga i paraklisa Svetog Georgija.[4] Živopis Saborne crkve je iz 1321. godine[4] (a preslikan je 1804. godine pa delimično u južnoj pevnici[7] očišćen od ovog preslikavanja sedamdesetih godina 20. veka). Freske na tavanu trpezarije na severnom zidu su nastale posle 1321. godine, a u Crkvi Sv. Arhanđela polovinom 14. veka.[4] Najveći deo sačuvanog živopisa u paraklisima nastao je u XVII i 18. veku.[4] U paraklisima koji su goreli živopis je teško oštećen. Trpezariju je 1621. godine ponovo oslikao Georgije Mitrofanović (1550—1630), monah u Hilandaru i najugledniji srpski slikar toga vremena.[7] U XVIII i 19. veku oslikan je veći broj kapela. Izvan manastirskog kompleksa sačuvan je živopis iz XIII veka u pirgu na „Spasovoj vodi” i iz 17. veka.[7] Ikonopis[uredi | uredi izvor] Čudotvorna ikona Bogorodica trojeručica Mozaička Bogorodica Odigitrija iz XIII veka U riznici Hilandara sačuvano je oko 500 ikona[7] nastalih od XII do 19. veka.[7] Antologijsku vrednost imaju sledeće ikone: Bogorodica Trojeručica, jedna od najvećih svetinja i ujedno najpoznatija. Po predanju je nastala u 8. veku.[40] Tada je iscelila Sv. Jovana Damaskina.[40] Ikona se nalazi u Sabornoj crkvi.[7] Mozaička Bogorodica Odigitrija, nastala oko 1200. godine,[40] ima veliku umetničku i još veću istorijsku vrednost. To je najstarija ikona koja se čuva u riznici manastira.[4] Bogorodica Odigitrija, iz treće četvrtine 13. veka, predstavlja remek-delo evropskog slikarstva XIII veka.[40] Hristos Pantokrator, iz treće četvrtine XIII veka, pandan je prethodnoj ikoni na ikonostasu nekadašnje Crkve Vavedenja Bogorodice.[40] Vavedenje Bogorodice, iz 1320. godine, tipična je ikona iz razdoblja renesanse Paleologa (1261—1453). Velike je umetničke vrednosti, sa vidljivim uticajem antičkih uzora.[40] Sveti Arhanđel Gavrilo, Sveti jevanđelist Matej, Sveti jevanđelist Luka; sve tri iz treće četvrtine 14. veka.[40] Iz 17. veka su ikone Sv. Mina, Sv. Viktor i Sv. Vikentije, Sveta Petka, Sveti Sava i Sveti Simeon srpski i Sveti knez Lazar i Sveti Georgije Novi.[40] Ikona sv. Dimitrija, nastala 1763. godine, podseća na vizantijske uzore.[40] Pored pojedinačnih ikona u svim crkvama, paraklisima i kapelama, u kompleksu manastira kao i van samog kompleksa, nalazi se veći broj ikonostasa nastalih u XVII, XVIII i 19. veku.[7] U obnovi manastira posle požara iz 2004. godine, restauriran je jedan deo ikona.[41] Književnost[uredi | uredi izvor] U 13. veku u Svetoj gori je jačalo duhovno i književno interesovanje. Domentijan je 1264. godine u Hilandaru, živeći u pirgu Sv. Save, napisao Žitije Sv. Simeona, a gramatik Teodor je prepisao Šestodnev iz vremena Sv. Simeona. U Hilandaru tog vremena su se nalazila najbolja spisa vizantijske crkvene književnosti i ono najvrednije što se do tada napisalo u slovenskoj književnosti. U samom manastiru je sačuvano malo rukopisa iz 13. veka.[1] Danas je sačuvan značajan broj rukopisa iz 14. veka, a posebno iz njegove prve polovine. Karejski monah Teodul je 1336. godine prepisao Teodosijevo Žitije Sv. Save, a danas se u riznici manastira može naći šesnaest jevanđelja iz XIV veka, zatim velika zbirka evanđelja, apostola, sinaksara, mineja, trioda i pesama blaženih. U drugoj polovini XIV veka javlja se letopisačka književnost i hronike. Opširna vizantijska hronika Georgija monaha, zvanog Hamartol, prepisivana je u to vreme na više strana. Iz osamdesetih godina XIV veka potiču tri prepisa, od kojih je najstariji rađen 1382. godine u Hilandaru.[1] Najznačajniji rukopisi u riznici manastira su Jevanđelje patrijarha Save iz treće četvrtine XIV veka, Romanovo jevađelje iz 1337. godine, Izborno Jevanđelje vojvode Nikole Stanjevića, Beseda Jovana Zlatoustog ispisana u Smederevu sredinom 15. veka, Apostol igumana Viktora iz 1660. godine itd. Među retkim štampanim knjigama nalazi se nekoliko primeraka iz cetinjske štamparije iz doba Đurđa Crnojevića: tri Oktoiha prvoglasnika iz 1494. godine i tri Psaltira sa posledovanjem iz 1495. godine, dok iz venecijanske štamparije Božidara Vukovića i njegovog sina Vićenca riznica poseduje oko 30-ak različitih izdanja.[7] U prepisivačkoj umetnosti, najznačajnija ostvarenja su proksomidije, od kojih najstarija datira iz 16. veka.[1] Bugarski monah Pajsije je 1762. godine u Hilandaru napisao čuvenu Istoriju slavjano-bolgarsku.[7] Posle pritužbi posetilaca manastira, među kojima je bilo i važnih državnika, da je biblioteka u rasulu, Savet staraca u Hilandaru je nekome morao da poveri posao sređivanja rukopisa. Jedini kaluđer koji je imao znanja da to uradi bio je češki monah Sava. Uprkos protivljenjima nekih kaluđera, Sava je postao manastirski bibliotekar. Odmah je prionuo na posao; nabavio je instrumente za podvezivanje knjiga, a potom sva dela u biblioteci podvezao i uradio kataloge odnosno popisao sve hilandarske knjige, a kada je sve ovo završio opet je sa teškom mukom dobio dozvolu da sredi i manastirski arhiv. U Hilandaru je nastala najstarija srpska biblioteka,[39] dvojezička — slovenska i grčka. U njoj se, uz brojne rukopise na starosrpskom i grčkom jeziku, čuvaju i pisani na pergamentu i hartiji — ukupno 367 povelja, od kojih 172 povelje vizantijskih careva, 154 povelje srpskih vladara, nekoliko povelja ruskih careva i moldavskih kneževa, oko 150 primeraka prvoštampane srpske knjige, turska dokumenta i isprave, veliki broj dragocenih arhivskih dokumenata, te bakrorezne i drvorezne ploče sa kojih su otiskivane grafike u bakrorezu i drvorezu u XVIII i 19. veku.[7] Kolekcija starih rukopisnih knjiga nastavila je da se dopunjava i u 21. veku.[42] Riznica[uredi | uredi izvor] Deo kosturnice manastira Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u Hilandar iz celog sveta. Blago predstavlja duhovnost, koja daje smisao vrednosti svih materijalnih predmeta koji su u Hilandaru. Svaki materijalni predmet ima tačno određeno značenje i svoju ulogu u duhovnom svetu. Mnogi predmeti su i dalje bogoslužbeni i za monahe imaju isključivo duhovnu vrednost. Najznačajniji predmeti koji se čuvaju u riznici su: Duborezni diptih monahinje Jefimije, koji je posvećen njenom rano preminulom sinu Uglješi Despotoviću[7] Vezena zavesa za ikonostas despotice Jelene, u monaštvu Jefimije (c 1400. godine)[7] Zavesa ruskog cara Ivana IV Groznog, sa izvezenim likovima Hrista, ruskih svetaca, ali i Sv. Simeona i Sv. Save[7] Dva barjaka krstaša trougaonog oblika, koje je car Stefan Dušan darovao manastiru tokom svog boravka 1347. i 1348. godine.[43] Čaša od slonovače koja je pripadala caru Stefanu Dušanu.[44] Monaški život[uredi | uredi izvor] Svakodnevni život monaha u Hilandaru i danas se odvija po tipiku koji je sastavio Sveti Sava. Bogoslužbeni dan počinje u popodnevnim časovima. Prvo se služi večernja služba a nakon toga sledi zajednička večera. Nakon toga sledi povečerje tokom kojeg se iznose na poklonjenje i celivanje časni krst i svete mošti. Posle ponoći počinje polunoćnica i na kraju sveta liturgija. Nakon liturgije sledi ručak gde monasi obeduju zajedno (kao i na večeri) sa gostima manastira. U manastiru se, dakle, obeduje dva puta. Tokom ostalog vremena, uz kratke časove sna i odmora, monasi se bave poslovima koji su im dodeljeni. To je briga o manastirskom imanju na različitim poljima, a zanimanja su ekonom, crkvenjak, rizničar, portar, gostoprimac, trpezarac itd. Manastiri se odvajkada izdržavaju radom, pa tako i Hilandar. Pletu se brojanice, slikaju ikone, obrađuju njive, gaje voćnjaci, vinogradi i pčele, pravi vosak i zimnica. Manastir ima 8.500 ha zemlje, ponajviše pod šumom. Niti jedan drugi manastir na Svetoj Gori nema toliko plodne obradive površine. Ovu zemlju kupovali su srpski vladari, kao i mnogi drugi Srbi čija imena nisu ni zapisivana. Na obradivim površinama se gaji vinova loza, masline, voće i povrće. Godine 2008, mlado monaško bratstvo je obnovilo vinograd na čuvenom Savinom polju. Svoje umeće prenosi sa pokolenja na pokolenje, ali i usavršava uz pomoć stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Na 15 ha su zasađene najkvalitetnije sorte grožđa, od kojeg se dobija vino vrhunskog kvaliteta. Na manastirskom imanju podignuto je i 350 novih stabala šljiva, oko 400 sadnica lešnika, 2.000 novih sadnica maslina uz one stare koje rađaju godinama. Među ovim starim sadnicama je i ona koju je zasadio car Dušan u XIV veku.[45]

U dobrom stanju Novaković, Stojan Vaskrs države srpske Pronijari i baštinici : (spahije i čitluk sahibije) Udava ili Samovlasno apšenje za dug Srednjovekovna Srbija i rimsko pravo Poslanica Stojana Novakovića / Stojan Novaković priredio i predgovor napisao Obrad Stanojević u redakciji Marka Mladenovića Jezik srpski Godina 1986 Službeni list SFRJ, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis 267 str. : slika autora ; 24 cm Klasici jugoslovenskog prava. Kolo 1 ; 1 Napomene Tiraž 2.000 Predgovor: str. 5-10 Stojan Novaković - život i delo: str. 11-31 Važnija dela Stojana Novakovića: str. 265-266. Predmetne odrednice Teorija države i prava -- Srbija Stojan Novaković(1842 – 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao.

Odlično Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 12. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je od oca Nikole i majke Vasilije Vaje, rođene Radenović. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti—đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je bio oficir, a tokom 1917. godine je bio u zarobljeništvu. Po uspostavljanju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca i Jugoslovenske vojske, priznat mu je čin majora u oružanim snagama nove jugoslovenske države. Bio je nosilac Albanske spomenice i Medalje Miloša Obilića. Nikola Đilas je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi, smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Nije u bliskom srodstvu sa Draganom Đilasom. Po intervjuu koji je Dragan dao za portal Poreklo, Đilasi su poreklom iz Istre, pa su migrirali u Bosnu, a deo se odvojio i otišao u Crnu Goru. Crnogorski Đilasi tvrde da su svi zapravo iz Crne Gore.[3] Porodica Đilas brojala je sedmoro dece. Milovan je imao starijeg brata Aleksu, kao i dva mlađa, Milivoja i Akima. Imao je i tri sestre — Dobranu, Dragu i Milku. Osnovnu školu Đilas je završio 1921. godine u rodnom selu. Nižu gimnaziju je učio tri godine u Kolašinu, a potom 1924. otišao za Berane i tamo završio gimnaziju, 1929. godine. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje.[4] Posle završetka gimnazije, 1929. godine odlazi u Beograd. Upisuje se na Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta, gde počinje da studira jugoslovensku književnost. Bavio se pisanjem i objavljivao svoje priče u beogradskim novinama i časopisima, kao i u publikacijama širom zemlje. Koristio se svojim imenom, ali je ponekad koristio i pseudonim Milo Nikolić. Po dolasku na studije, Đilas se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. U međuvremenu se upisuje i na Pravni fakultet u Beogradu, ali studije nije završio.[5] Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas oktobra 1932. godine primljen u KPJ. Prvi put je uhapšen u februaru 1933. godine, kada je usled nedostatka dokaza posle šest dana pušten. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u aprilu 1933. godine, u stanu u Dalmatinskoj ulici.[6] Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata[uredi | uredi izvor] Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor] Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[7] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Prema rečima Vladimira Dedijera, Josip Broz Tito mu je poverio da je Đilas bio jedan od kandidata za načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZN). Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1924—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[8][9][10] Borba sa Informbiroom[uredi | uredi izvor] Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao[uredi | uredi izvor] Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije (SKJ) i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ[uredi | uredi izvor] U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[11] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[12] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[13] U inostranstvu[uredi | uredi izvor] Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani[uredi | uredi izvor] Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča.[14] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Ispraćaj Milovana Đilasa priređen je 22. aprila na beogradskom Novom groblju. Sahranjen je dva dana kasnije u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede.[15][16] Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji[uredi | uredi izvor] Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[17] On se takođe verbalno obrušavao na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom.[18] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[19] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta[20]. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (t.j. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi - cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba, -Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno[21] i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti.[22] U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje.[23] Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin.[24] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: New Class. An Analysis of the Communist System, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine Nova klasa. Beograd, 1990. godine. „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga Nova klasa je od strane „Njujork tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute.[25] Tags: Nova klasa komunizam komunisti srpska istorija xx veka srbije srpskog naroda jugoslavije

Odlično stanje Sotin Istorijske beleške Sotin je naseljeno mesto u sastavu grada Vukovara u Vukovarsko-sremskoj županiji, Republika Hrvatska. Do teritorijalne reorganizacije u Hrvatskoj nalazio se u sastavu stare opštine Vukovar. U Sotinu je u 19. veku održavan godišnji vašar samo 5. juna (1837).[1] Godine 1905. Sotin je mala opština, selo u Sremskoj županiji, u kojem rade pošta i komunalna škola. Juna 1936. godine grom je u Sotinu ubio dva čoveka, koji su se vraćali zajedno iz polja, noseći kose na ramenima.[2] Kulturna istorija Srba u Sotinu uredi Antonije Vrančić biskup pečujski je 1553. godine je bio u sastavu austrijskog poslanstva koje je krenulo u Carigrad. Taj putopisac pominje `razoren gradić Sotin`, granično mesto vukovarske i sremske županije.[3] Godine 1567. prošla je gornji Srem delegacija Austrijskog poslanstva, putujući u Carigrad, radi dogovora o miru i vratila se potom istim putem. Marko Antonije Pigafeta kao član delegacije, je opisao taj put na povratku: `Iz Mitrovice dođoše u Sotin kraj Dunava, odakle se prema istoku vidi Ilok. Tu stanuju Turci, Srbi i Ugri (Mađari)`. Drugi put, 1578. godine u povratku u delegaciji je bio Stefan Gerlah, koji beleži: Otivar, srpski Otin (Sotin) bijeli gradić na Dunavu.[4] Selo Sotin (Sotina) sa nalazi na spisku povlašćenih bačkih mesta 6. novembra 1692. godine, koja se oslobađaju vojnog i ostalih nameta i dobrovoljnog rada, koje je general Monasterija obećao da će davati Varadinu gradu i carskoj vojsci.[5] U manastirskom bratstvu Privine glave, bio je jeromonah Nikolaj pa Nikanor Mihajlović, rođen u Sotinu početkom 18. veka. Rukopoložen za sveštenika 1736. godine i bio paroh u Baču. Došao u manastir 1749. godine gde je umro 1771. godine. U manastiru Šišatovcu je 1753. godine zabeležen jerođakon Mojsej Popović, rođen u Sotinu, star 19 godine. Sotinski parosi 1734. godine bili su pop Nenad i pop Jovan, a 1750. godine pop Aleksije. Iz državnog popisa pravoslavnog klira Ugarske iz 1846. godine vidi se da opština Sotin ima pravoslavnu crkvu Sv. Nikole, ali da mesto pripada kao parohijska filijala susednom većem mestu Opatovcu. Opatovački paroh Gavrilo Bilić opslužuje i Sotin, u kojem te godine ima tek 98 pravoslavnih duša.[6] Po crkvenom popisu iz 1865. godine, Opatovac i Sotin su činili zajedno jednu parohiju, i to šeste najniže platežne klase, a broj pravoslavnih duša iznosio je ravno 400.[7] Javlja se 1837. godine kao kupac jedne srpske knjige Đorđije Đorđijević opštinski beležnik sotinski. U Sotinu, u Gornjem Sremu osnovana je 1866. godine nova srpska škola, nastojanjem rodoljubive gospode, velikog sudije Mikovića i Opatovačkog sveštenika Nikole Blidovića. Svojim prilogom od 200 f. poznata dobrotvorka Elena Bozdina iz Pešte, je najviše doprinela izgradnji škole.[8] Godine 1867. dala je opština Sotin za Fond Školskog lista 71 f.[9] Učitelj Sima Stepančević u Sotinu, uplatio 4 f. pretplatu za `Školski list` 1867. godine. Godine 1905. u mestu nema srpske škole, jer je stasalo za redovnu nastavu samo osam đaka, koji pohađaju sotinsku komunalnu školu.[10] Umro je 1896. godine pop Jovan Blidović paroh za Sotin i Opatovac. Bio je rođen 1842. godine u Herceg Suljošu, završio je Vinkovačku gimnaziju i Karlovačku bogosloviju. Otac Nikola bio je posle mađarske bune paroh u Sotinu i Opatovcu. Jovan je 1868. godine postao jerođakon i na očevoj parohiji u Sotinu bio kratko vreme njegov pomoćnik i učitelj. Karijeru je nastavio u parohiji Iločko-Molovinskoj. Od 1890. godine je zamenio pokojnog oca na parohiji u Sotinu. Raspisan je februara 1903. godine stečaj za upražnjeno mesto pravoslavnog paroha u parohiji Opatovac - Sotin.[11] Po srpskom izvoru iz 1905. godine selo Sotin je parohijska filijala crkvene opštine Opatovac. Od 1436 stanovnika u mestu, Srba je 63, a prema broju domova od ukupno 236 samo je 12 srpskih. Tu se nalazi srpska pravoslavna crkva posvećena prazniku Prenosu moštiju Sv. Nikolaja ili Letnjem Sv. Nikoli.[12] Upravitelj osnovne škole u Sotinu je Branko Kovačić 1925. godine. U saobraćajnoj nesreći kod Sotina, 22. jula 1928. godine poginuo je poznati beogradski trgovac i brodovlasnik Dušan Todić. Automobil `Kadilak` se zbog pucanja jedne gume na točku prevrnuo, šofer je poginuo a suvazač Todić, prenet u bolnicu u Sremskoj Mitrovici, gde je kasnije umro. Todić je bio pre Prvog svetskog rata veoma bogat čovek, sa celom flotom rečnih lađa. Međutim sve su mu konfiskovali austro-ugari okupatori, pa je teško preživeo izbeglištvo. Posle rata je brodovlasnik opet `stao na noge`, i spadao u red najbogatijih Srba, koji se odlikovao i humanizmom. Poredili su ga sa čuvenim bogatašom Šveđaninom Alfredom Nobelom. Podigao je kao svoju zadužbinu, pravoslavnu crkvu Sv. Đorđa u Kostolcu.[13] Godine 1939. u Sotinu krenula je akcija za gradnju `Prosvetnog doma`. Stanovništvo uredi Na popisu stanovništva 2021. godine, Sotin je imao 597 stanovnika.[14] Na popisu stanovništva 2011. godine, Sotin je imao 782 stanovnika.[15] Popis 1991. uredi Na popisu stanovništva 1991. godine, naseljeno mesto Sotin je imalo 1.324 stanovnika, sledećeg nacionalnog sastava:

Stubovi kulture, 2006. Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka. Kapitalna studija istorije naše kulture!!! U ovoj knjizi, iza koje stoji autorkino višedecenijsko istraživanje društvene, političke, kulturne i modne istorije Beograda i Srbije, prate se promene u svakodnevnom i javnom životu Beograda od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata. Autorka studiozno pokazuje kako se iznutra menjao život Beograda, kako je grad postepeno sticao svoju unutrašnju dinamiku i spoljnu fizionomiju, ali i kako je od turskog pograničnog grada sporo, ali uporno postajao evropski grad u kome se susreće mnoštvo kultura, jezika i uticaja. Profesorka Mirjana Prošić Dvornić od 2000. godine predaje kulturnu antropologiju na Nortvud univerzitetu u Midlandu, u Mičigenu. Direktorka je i kustos univerzitetske galerije, a osim istraživanja moderne arhitekture ovog američkog grada, bavi se fenomenom globalizacije. Do odlaska u SAD (1995), predavala je na Filozofskom fakultetu, a pre nekoliko godina njenu monografiju o odevanju u Beogradu objavili su „Stubovi kulture”. Nedavno je ova profesorka u Etnografskom muzeju održala predavanje „Kulturno nasleđe, šta i zašto čuvamo”. Govorila je o tome kako Amerikanci čuvaju objekte, ambijente, predmete, dokumenta, i rituale koji podsećaju na najvažnije trenutke formiranja nacije, društva i njihove kulture. U Americi, kaže, postoji večita dilema: sačuvati za istoriju ili prodati i ostvariti profit. Haljina Barbare od Lihtenštajna, supruge princa Aleksandra Karađorđevića (Foto arhiva M. P.) – Na sreću, razum je uvek pobeđivao u najvažnijim slučajevima. Prvi objekat koji je restauriran i sačuvan u repertoaru državne memorije bio je Dom nezavisnosti u Filadelfiji. Čuva se i rodna kuća i imanje prvog predsednika Džordža Vašingtona u Virdžiniji, znamenitosti iz rata s Meksikom, Građanskog rata, spomenici učesnicima ratova izvan teritorije SAD (Prvi i Drugi svetski rat, Koreja, Vijetnam). Grad Njuport čuva naseobinske celine koju su podigle najmoćnije porodice iz doba intenzivne industrijalizacije Amerike, kao što su Astor i Vanderbilt. Tokom druge polovine 19. veka počelo je očuvanje prirodnih sredina, pa je tako 1872. američki Kongres osnovao prvi nacionalni park na svetu Jeloustoun, koji se prostire na teritoriji država Montana, Vajoming i Ajdaho – ističe naša sagovornica. Gradovi ne čuvaju samo najreprezentativnije delove svoje prošlosti. Muzej ostrva Elis označava tačku ulaska svih imigranata koji su dolazili sa Istoka, iz Evrope. A na Menhetnu postoji i Tenement muzej – nekadašnji spratni jeftini stanovi, dugi i uski, samo s jednom prozorom u prednjoj sobi za kojom su se nizale ostale prostorije, a sada su pretvoreni u muzejske prostore. – Kada je reč o našoj zemlji, trebalo bi proširiti način razmišljanja o zaštiti, i ne misliti samo o reprezentativnom i elitnom, već i o svakodnevnom. Na primer, zaštititi beogradska dvorišta sa stanovima za izdavanje. Još ih ima veoma mnogo pa nam zato nisu u fokusu opažanja. Ali, oni su bili i još uvek jesu veoma značajni za kulturu stanovanja ovog grada. Centar grada, posebno Vračar je „ugušćen”, kuće se penju jedna na drugu na račun drugih potrebnih sadržaja – ističe Mirjana Prošić Dvornić. Na opredeljenje da studira etnologiju, uticale su i godine detinjstva provedene u Africi, gde je njen otac radio sa grupom arhitekata na uređenju Akre, prestonice Gane. ​Američka priča jedne haljine Nortvud univerzitet ima smer za modni dizajn, a želeo je da otvori i muzej za modu. A kako je fakultetski kampus i u Dalasu, tamo je živela Henrijeta Derozije, udata za Francuza, glavnog direktora Kartijea. „Žena iz džet seta, energična, kosmopolita, napisala je svojim prijateljicama pismo: Dame, pogledajte svoj orman. Pošto nećete nositi istu haljinu dva puta, pošaljite nam jednu kreaciju za naš muzej. I počele su da pristižu kutije iz celog sveta. Barbara od Lihtenštajna, supruga nedavno preminulog kneza Aleksandra Karađorđevića, bila je jedna od žena koja je dobila to pismo, i tako je haljina stigla na američki kontinent. Nedavno sam tu toaletu od svilenog žerseja, koju je kreirala čuvena Madam Gre, pronašla u kolekciji univerziteta”, kaže naša sagovornica. – Najupečatljivije su bile boje, ne samo prirode već i svega stvorenog ljudskom rukom, kao što je odeća starosedelaca. Rano sam naučila najvažnije lekcije u životu: da naša planeta pruža veoma mnogo raznolikosti i da je privilegija ako je osoba u prilici da ih upoznaje; da se ispod ogromnog dijapazona etničkih, rasnih, nacionalnih razlika krije jedna te ista ljudska priroda koja se ispoljava na toliko mnogo uzbudljivih načina. U internacionalnu školu išle su devojčice iz Libana, Engleske, Finske, Poljske, SAD, Indonezije, Egipta. Odlazila sam u njihove kuće, jela njihovu hranu, posmatrala njihove običaje – priča profesorka. Baveći se kasnije procesom globalizacije, naglašava da on nije izazvao nova ili drugačija zbivanja, ali ih je, u svojoj najnovijoj fazi, od devedesetih godina 20. veka veoma mnogo ubrzao. – Delim mišljenje da je globalizacija počela pre nekoliko vekova, u vreme osvajanja Novog sveta, uspostavljanje novog ekonomskog sistema i trgovine koja je obuhvatala čitav svet. Uglavnom se ljudi sele iz manje razvijenih u razvijene zemlje, s juga na sever, sa istoka na zapad. Amerika poslednjih godina beleži porast broja legalnih useljenika, 40 odsto je više i stranih studenata. Kineski studenti drže se i žive zajedno, prilično su zatvoreni, ali i radoznali za nova saznanja. Evropljani i Afrikanci, često prvi put odvojeni od roditelja, prolaze kroz očekivane faze iskustva „kulturnog šoka” i adaptacije – kaže Mirjana Prošić Dvornić. Dugo naša sagovornica istražuje i fenomen hip-hop kulture, posebno rep muzike u njenom izvornom obliku, kada je nastala kao jedan vid protesta diskriminisanih grupa stanovništva. Rep je, dodaje profesorka, pokazao neverovatnu prilagodljivost potrebama grupa sličnog statusa u mnogim drugim sredinama: među Pakistancima imigrantima u Engleskoj, u predgrađima Pariza naseljenim doseljenicima iz Afrike i arapskih zemlja, bivšim francuskim kolonijama, u Senegalu, Palestini. – Poslednjih godina veoma mnogo se razvijaju i različiti delovi primenjene antropologije koja koristi rezultate istraživanja za rešavanje aktuelnih problema. Na primer, medicinska antropologija bavi se onim narodima koji nisu naučeni na lečenje zvaničnom medicinom i leče se vudu magijom i lekovitim biljem. Kada se osećaju loše, razmišljaju ko im je naudio putem vradžbina i ne prijavljuju da su bolesni. Ima svoju primenu i u biznisu, kada doprinosi boljem razumevanju ljudi u interkontinentalnom kontekstu – zaključuje naša sagovornica.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 — Madrid, 28. decembar 1959) je bio jedan od osnivača i vođa nacističko/fašističkog ustaškog pokreta i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske.[2][3] Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralalo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genodicne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH[4], što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma.[5], kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju.[6] Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo,[7] posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao.... Bogdan Krizman (Varaždin, 28. jul 1913 — Zagreb, 5. jul 1994) je bio jugoslovensko-hrvatski istoričar. Njegov otac je bio Hinko Krizman, ministar u nekoliko vlada Kraljevine SHS. Završio je studije u 1937. na Pravnom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Diplomirao je međunarodno pravo i diplomatiju istorije na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Nakon toga, bio je zaposlen u jugoslovenskom Ministarstvy spoljnih poslova u Beogradu. Između 1941. i 1945. godine, ystaške su ga vlasti internirale u Lepoglavi i Gracu. Od 1947. do 1949. bio je diplomatski predstavnik Jugoslavije u Beču. Doktorirao je 1952. u Zagrebu sa tezom o istoriji diplomatije Dubrovačke republike u 18. veku. Od 1950. do 1958. radio je u Državnom arhivu, od 1958. do 1970. bio je aktivan na Jadranskom institutu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Od 1970. je predavao opštu istoriju države i prava na Univerzitetu u Zagrebu od 1976. do odlaska u penziju 1983, kao redovni profesor. Važio je za međunarodnog eksperta za istoriju Nezavisne Države Hrvatske. Radovi O dubrovačkoj diplomatiji, 1951. Hitlerov Plan 25 protiv Jugoslavije, 1952. Diplomati i konzuli u starom Dubrovniku, 1957. Spoljna politika jugoslovenske države 1918—1941. Diplomatsko-historijski pregled, 1977. Raspad Austrougarske i stvaranje jugoslavenske države, 1977. Ante Pavelić i ustaše, 1978. Pavelić između Hitlera i Musolinija, 1980. Jugoslovenske vlade u izbjeglištvu 1941—1943, 1981. (zbirka dokumenata) Ustaše i Treći rajh, dva toma, 1983. Pavelić u bjekstvu, 1986. Hrvatska u Prvom svjetskom ratu. Hrvatsko-srpski politički odnosi, 1989.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 — Madrid, 28. decembar 1959) je bio jedan od osnivača i vođa nacističko/fašističkog ustaškog pokreta i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske.[2][3] Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralalo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genodicne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH[4], što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma.[5], kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju.[6] Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo,[7] posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao.... Bogdan Krizman (Varaždin, 28. jul 1913 — Zagreb, 5. jul 1994) je bio jugoslovensko-hrvatski istoričar. Njegov otac je bio Hinko Krizman, ministar u nekoliko vlada Kraljevine SHS. Završio je studije u 1937. na Pravnom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Diplomirao je međunarodno pravo i diplomatiju istorije na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Nakon toga, bio je zaposlen u jugoslovenskom Ministarstvy spoljnih poslova u Beogradu. Između 1941. i 1945. godine, ystaške su ga vlasti internirale u Lepoglavi i Gracu. Od 1947. do 1949. bio je diplomatski predstavnik Jugoslavije u Beču. Doktorirao je 1952. u Zagrebu sa tezom o istoriji diplomatije Dubrovačke republike u 18. veku. Od 1950. do 1958. radio je u Državnom arhivu, od 1958. do 1970. bio je aktivan na Jadranskom institutu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Od 1970. je predavao opštu istoriju države i prava na Univerzitetu u Zagrebu od 1976. do odlaska u penziju 1983, kao redovni profesor. Važio je za međunarodnog eksperta za istoriju Nezavisne Države Hrvatske. Radovi O dubrovačkoj diplomatiji, 1951. Hitlerov Plan 25 protiv Jugoslavije, 1952. Diplomati i konzuli u starom Dubrovniku, 1957. Spoljna politika jugoslovenske države 1918—1941. Diplomatsko-historijski pregled, 1977. Raspad Austrougarske i stvaranje jugoslavenske države, 1977. Ante Pavelić i ustaše, 1978. Pavelić između Hitlera i Musolinija, 1980. Jugoslovenske vlade u izbjeglištvu 1941—1943, 1981. (zbirka dokumenata) Ustaše i Treći rajh, dva toma, 1983. Pavelić u bjekstvu, 1986. Hrvatska u Prvom svjetskom ratu. Hrvatsko-srpski politički odnosi, 1989.

odlično stanje Srbi u istoriji Trsta Trst (ital. Trieste, sloven. Trst, mađ. Trieszt i nem. Triest) je važan grad i luka u Italiji na obali Jadrana sa 208.815 stanovnika, blizu granice sa Slovenijom. Grad je središte istoimenog okruga Trst i pokrajine Friuli-Venecija Đulija. Po arhimandritu Nikoli Dučiću (1868) ime grada je nastalo po slovenskoj reči `Trstika` tj. trska, koje ima u izobilju tamo, na morskoj obali.[1] Trst je danas jedini grad u Italiji na istočnoj obali Jadrana, veoma blizu Slovenije i Hrvatske. Grad je neka vrsta `italijanske ispostave` za Jugoistočnu Evropu. U Trstu i danas postoji značajna slovenačka nacionalna manjina, a u gradu postoje živi tragovi ostalih južnoslovenskih naroda (Srbi, Hrvati). Trst je i jedna od najvažnijih luka na severnoj obali Sredozemlja. Nekad je bio `carska luka Habzburgovaca`, a danas je najvažnija pomorska luka za unutarkopnenu Austriju. Geografija[uredi | uredi izvor] Trst se nalazi u krajnje severoistočnom delu Italije, na samoj granici sa Slovenijom, koja grad okružuje sa juga i istoka. Na zapadu je Jadran, a na severu uska veza sa ostatkom Italije. Od prestonice Rima grad je udaljen 670 km, a od prvog većeg grada, slovenačke Ljubljane svega 95 km. Reljef[uredi | uredi izvor] Trst se razvio u krajnje severnom delu Jadranskog mora. Grad je smešten na mestu gde se poslednja brda Dinarskih planina spuštaju ka Padskoj niziji na zapadu. Pad priobalnih brda ka moru je veoma nagao, pa je veći deo grada veoma brdovit. Jedino je gradsko jezgro smešteno u omanjoj priobalnoj ravnici. U okolini grada ima mnogo predela sa izraženim kraškim oblicima reljefa. Klima[uredi | uredi izvor] Klima u Trstu je izmenjeno sredozemna klima sa značajnim uticajem sa kontinentalnog Severa. Stoga su zime oštrije, a leta blaža nego u drugim delovima Italije. Ovaj sudar klima očitava se i u veoma jakim vetrovima (bura). skupiKlima (Trst) Pokazatelj \ Mesec Jan. Feb. Mar. Apr. Maj Jun Jul Avg. Sep. Okt. Nov. Dec. God. Srednji maksimum, °C (°F) 7 (45) 9 (48) 12 (54) 17 (63) 22 (72) 25 (77) 28 (82) 27 (81) 24 (75) 18 (64) 12 (54) 8 (46) 28 (82) Srednji minimum, °C (°F) 3 (37) 4 (39) 6 (43) 10 (50) 14 (57) 18 (64) 20 (68) 20 (68) 17 (63) 13 (55) 8 (46) 4 (39) 3 (37) Količina padavina, mm (in) 71 (28) 62 (24,4) 77 (30,3) 87 (34,3) 81 (31,9) 102 (40,2) 71 (28) 101 (39,8) 102 (40,2) 87 (34,3) 114 (44,9) 92 (36,2) 1,047 (412,5) [traži se izvor] Vode[uredi | uredi izvor] Jadransko more u ovom delu je najhladnije i nema plavu boju kao u južnim delovima. Kopnenih vodotoka nema zbog kraškog reljefa. Istorija[uredi | uredi izvor] Karta podele tršćanskog dela Istre na zonu A i B. Zona A je pripala Italiji, a zona B Jugoslaviji. Prostor današnjeg Trsta naseljen je još u doba praistorije. 3000. p. n. e. ovde se naselilo pleme Karni. 177. p. n. e. prostor osvajaju Rimljani i tada se prvi put spominje današnje ime grada u obliku Tergeste. Kasnije grad pripada Vizantiji, zatim Franačkoj državi, pa zatim njenim naslednicima. Godine 1382. Trst je pripao Habzburgovcima. U prvih par vekova njihove dugotrajne vladavine grad je očuvao veliki stepen autonomije. Međutim, od 18. veka i razvoja trgovine Trst postaje sve značajniji kao najvažnija luka carskog grada Beča i postepeno gubi autonomiju. Istovremeno započinje izgradnja veće gradske luke i uporedo sa tim izgradnja savremenog grada. Tada je grad dobio i kosmopolitski karakter, i to, doseljavanjem ljudi iz svih delova Habzburške monarhije. Među njima i doseljeni Srbi, najviše iz Hercegovine i Boka kotorske. Iako malobrojna, srpska zajednica je bila uticajna u Trstu, sa nizom bogatih pojedinaca i porodica čije su palate i zadužbine i danas širom Trsta.[2] Od 19. veka do danas Trst je često menjao gospodara. Prvo je od 1807–15. godine bio u sastavu Napoleonovih Ilirskih provincija, da bi potom bio vraćen Habzburškoj monarhiji. U drugoj polovini veka desio se najveći procvat grada, kada se izgrađuje ogromna gradska luka i veliki broj gradskih crkva, zdanja i palata. Tada se dolazi i železnica. Trst je do kraja Prvog svetskog rata imao veliku italijansku, slovenačku, hrvatsku, furlansku, ali i nemačku i još neke druge narodne zajednice. Dolazak šovinističkih režima na vlast u Italiji je doveo je do velikog iseljavanja neitalijanskog stanovništva ili njegovog prisilnog asimiliranja. Jedino su brojniji Slovenci uspeli do danas zadržati svoju nacionalnu svest. Na kraju Drugog svetskog rata grad su oslobodili jugoslovenski partizani, a potom je izbila je kriza oko pripadnosti Trsta i okoline. Odnosi Jugoslavije i Italije su se bili zakuvali do nivoa da je pretilo izbijanje rata. Treba uzeti u obzir činjenicu da saveznicima nije bilo u interesu da Jugoslaviji pripadne jedan tako ekonomski i psihološki važan grad kao Trst. Među zapadnim saveznicima je bio jak stav da se granica sa Italijom vrati na preratno stanje. Tako je stvoreno privremeno rešenje u vidu Slobodne teritorije Trsta. Izostanak snažnije sovjetske podrške DF Jugoslaviji požurio je takav ishod. Međutim, kasnije je ona podeljena i Trst je sa užom okolinom pripao Italiji. Kao naglašeno pogranični grad bez zavisnog područja Trst je u drugoj polovini 20. veka kaskao za razvojem ostatka države i gubio stanovništvo. Ovaj proces, iako ublažen poslednjih decenija, nije ni danas okončan. Srbi u Trstu[uredi | uredi izvor] U Trstu je živela jedna impresivna `kolonija` ponositih Srba trgovaca, oficira, plemića i građanina koji su odigrali svoju ulogu tokom srpske istorije. Od 18. veka sreće se u tom gradu srpska opština, koju čine doseljenici iz Boke i Bosne i Hercegovine. Ovi se tu nastanjuju od 1740. godine i bave trgovinom. Sticali su vredni Srbi kuće i imanja, razvijali trgovinu i posedovali brodove, radili na uvozu i izvozu robe. Da se oformi tršćansko srpsko društvo zaslužan je karlovački vladika Danilo Jakšić. On je tokom posete Trstu saznao za imena nekih bogatijih Srba u Sarajevu, Hercegovini i Dubrovniku, koje je zatim nagovorio da se nasele u prosperitetni grad Trst. Tako su u Trst došli Damjan Riznić i Lazo Ljubibratić sa porodicama i imetkom. Pravoslavni Srbi i Grci tršćanski trgovci su zajednički molili caricu Mariju Tereziju, za dozvolu da podignu pravoslavnu crkvu. To nije išlo lako, nametana im je unija, pa je prošlo više godina u očekivanju vladarkine dobre volje. Dočekali su građevinsko pravo, i podigli na najlepšem mestu u gradu, pravoslavnu crkvu Sv. Spiridona, koju su osveštali 1748. godine. Srbima je bilo više stalo do crkve, pa su više finansijski učestvovali u gradnji. Dogovor su onda sklopili Srbi i Grci da se u crkvi izvrši raspored: u jednoj pevnici da se poji po grčki, a u drugoj po `slovenski` tj. srpski. To bi bilo jedne nedelje i određenih praznika na jednom, a druge nedelje i određenih praznika na drugom jeziku. Grke je opsluživao paroh arhimandrit Damaskin Omero a Srbe neki jeromonah. Pomagali su im četvorica tutora, dva Srbina i dva Grka. Sve je bilo u početku u redu, a onda grčki paroh je počeo da huška Grke protiv Srba. Srbi su se vremenom obogatili, ojačali i stekli određene pozicije u gradu Trstu. Grka je bilo mnogo više od Srba, i sa vremenom je neminovno došlo do nesporazuma oko crkvenog redosleda. Grci su hteli da istisnu srpski jezik iz crkve, ali tvrdokorni Srbi se nisu dali, pa je bilo puno svađe bez razrešenja, među braćom pravoslavcima. Kada je srpski kaluđer otišao poslom u Beč, Grci su zatražili od gradske uprave da više ne prima srpske sveštenike u grad. Sukob je bio sve žešći i trajao godinama (preko 30!), a i jedni i drugi su se stalno žalili i tužili u Beču. Prvu pobedu su Srbi izdejstvovali 1757. godine, kada je uz pomoć mitropolita Nenadovića, carica donela rezoluciju. Po tom dokumentu i Srbi i Grci u Trstu su potpali pod jurisdikciju karlovačkog episkopa Danila Jakšića. Vladika Jakšić je odmah poslao u Trst jeromonaha Melentija, sa Svete Gore iz manastira Sv. Ane. Grci su se pomirili sa tim da je on od srpske strane tu u svojstvu kapelana, i ostao je da služi. Uskoro je grčki pop Damaskin ponovio prevaru; poslao je 1760. godine kaluđera van grada, u kapelu Sv. Đorđa u Beču. Godine 1762. došao je ponovo vladika u Trst i hteo da postavi drugog monaha, ali Grci ga nisu hteli primiti. Opet su išli Srbi kod carice Terezije sa žalbama. Tada je sastavljen i spisak Srba trgovaca u Trstu, da bi se dokazao značaj Srba za grad Trst i samu austrijsku carevinu. Te 1762. godine u Trstu su živeli sledeći bogati Srbi, trgovci: plemić Jovo Vojnović, Lazo Ljubibratić, Damjan Riznić, Jovo Kurtović, Pero Andrijev sa bratom - iz Levanta, Vilin Ljubibratić, Jovo Mirović, Marko Njeguš. Tu su još pomenuti Srbi trgovci `sa strane`, njih 18 koji nekoliko puta godišnje dolaze u Trst, da bi trgovali. Srbi su trpeli bez sveštenika više godina jer je i tršćanska gradska vlast držala stranu Grcima. Najzad je stigla 1769. godine rezolucija, kojom su Srbi u Trstu opet imali pravo na svog sveštenika, ali se vladika morao dogovarati o toj osobi sa gradskom vlašću u Trstu, tzv. Intedencom.[3] Srbe su predvodili u to vreme `prvaci` Jovo Kurtović trgovac Hercegovac (iz Trebinjske šume u Hercegovini), i `graf` Jovo Vojnović srpski plemić (potomak vlastele iz doba cara Dušana) iz Herceg Novog. Njih dvojica su novcem i vezama isposlovali da car Franja II definitivno reši to pitanje: Srbima ostaje crkva Sv. Spiridona, a Grci dobijaju odštetu u novcu. To je za Srbe bilo vrlo povoljno i oni su brzo Grke isplatili u celosti. Jovo Vojnović je dao 1000 f, a Jovo Kurtović 500 f. Maksim Kurtović je značajan jer je prvi potpisao na obligaciji za svotu, koja je od erara (države) pozajmljena. Pored ove trojice, naročito se sada istakao treći Jovo, ovaj Miletić Hercegovac, a rodom iz Sarajeva. On je pored sve pomoći i priloga za isplatu, dao i 70.000 f. da se u istoj crkvi kod zapadnih vrata, dva istovetna zvonika izgrade. Grci su u međuvremenu dobili pravo na gradnju pa su takođe na lepom mestu, na obali mora podigli svoj hram posvećen Sv. Nikoli. Dva bratska naroda su se 1782. godine definitivno razdvojila. U Trstu je vladala izreka u vezi sa srpskom imovinskom pobedom: `Crkvu Sv. Špiridona dobi od Grka, Vojnovića gospodstvo, a Kurtovića bogatstvo`. Srpska pravoslavna opština se konstituisala 1748. godine, ali se za potvrđenje dugo čekalo. Opština je svoj `Ustav` sastavila i podnela caru Franji II 1772. godine. Potvrda je stigla najzad 1. septembra 1793. godine, a što znači 21 godinu nakon podele sa Grcima. Paroh i pretplatnik čuvene Rajićeve srpske istorije bio je 1794. godine pop Pahomije Petrović. Tekst `ustava` srpske opštine je dobijao svaki njen član, a publikovan je dovoljnom tiražu, u Budimu na `pismeni slaveno-srbskija` 1798. godine. Ispod grba tršćanskih Srba, koji je činio - orao, otisnut u tekstu pravila, stojala je `srpska deviza` na latinskom: `Sub umbra alarum tuarum` što bi u prevodu glasilo: `Pod senkom tvojih krila`. Tekst je imao 77 članova kojima su bila definisana prava i dužnosti. Na čelu opštine je bilo telo `Kapitul`, koji su činili: 18 izabranih članova i upravitelj, dva prokuratora, dva sindika, i kancelist. Izbor je bio slobodan, u opštini, u prisustvu vladinog komesara. Mandat članova je bio tri godine i mogao se više puta ponoviti, a birani su isključivo stalni stanovnici grada, Srbi pravoslavci, koji su uz to poštenog karaktera i izvesnog bogatstva. Godine 1828. bili su srpski sveštenici u Trstu: pop Isak Ivančević kapelan i namesnik i pop Gavril Majstorović kapelan.[4] Još od 1835. godine Srbi tršćanski su razmišljali kako da postojeću crkvu ili prerade ili novu veću načine. Rešilo se da nova veličanstvena crkva, zameni staru. Srušena je stara i postavljeni temelji nove, koji su osveštani 2. marta 1861. godine. Nova crkva je sagrađena i sasvim uređena, opremljena i živopisana 1869. godine. Kod gradnje novog hrama najviše se istakla svojim znatnim prilogom plemkinja gđa Nakinica. Ta dama rodom iz porodice Vučetić, je dala za crkvu svojih 50.000 f. Srpska opština je u novinama raspisala stečaj tražeći najboljeg arhitektu za hram. Opštinska komisija je izabrala `glasovitog` milanskog arhitektu, Italijana Karla Mačijakina, za graditelja. Gradnja je otpočela 2. maja 1861. godine, kod kanala blizu `Crvenog mosta` (Ponte roso). Crkva koja je bila poređena sa manastirskom u Dečanima, projektovana je u vizantijskom stilu i obliku krsta, sa pet kubeta. Crkva je od kamena, visoka do svoda 40 m, duga 38 m i široka 31 m, a može da primi 1400 duša. Pokrivena je olovom, a jabuke sa krstovima su pozlaćeni. Crkvu je živopisao cenjeni slikar iz Milana, Josip Bertini. Cena celokupnih radova u crkvi je oko 500.000 f. Po ustavu opštinskom, parosi su morali biti jeromonasi iz nekog našeg manastira. To su i bili 1868. godine - parosi tršćanski Savatije Knežević i Vićentije Kovačević jeromonasi iz srpskog pravoslavnog manastira Krke. Na liturgiji u tršćanskoj crkvi spominje se ne vladika, već Patrijarh srpski. To je zato što i opština i crkva imaju autonomiju, pa ne pripadaju ni jednoj eparhiji. To na neki način podseća na posebni pravni položaj starog Dubrovnika, kad je bio republika. U Trstu su postojale još dve srpske pravoslavne crkve - kapele. Hram Sv. Dimitrija na starom gradskom groblju, i hram Sv. Đorđa na novom gradskom groblju, ali van grada. Kapelan srpske crkve u Trstu 1831. godine je bio Stefan vitez od Budisavljević. Tršćanski učitelj Simeon Dimitrijević nabavio je 1834. godine (to i 1846) jednu pedagošku knjigu, štampanu u Pešti. Prenumerant srpske istorijske knjige je bio 1846. godine i pop Danil Buić `sveštenoslužitelj`. Početkom 19. veka pominje se učeni i daroviti Joakim Vujić kao učitelj francuskog i italijanskog jezika u Trstu. Tu je crpeći kulturnu naprednost i `široku ruku` tršćanske srpske elite, nekoliko knjiga objavio poput pozorišne - `javne` igre, iz 1805. godine, koju je inače preveo sa engleskog jezika.[5] Srpski učitelj i prenumerant 1829. godine bio je Jefto Popović u Trstu. Tršćanska srpska opština je podigla i osnovnu školu, koju je umela dobro da vodi i uređuje. Škola je četvororazredna, spada u red najstarijih srpskih škola, a tada je učitelj bio Jovan Dimović (1868). U veliku svetlu i lepu učionicu može da dođe dete bilo koje nacije i vere, i besplatno je, s tim da se nastava izvodi na srpskom jeziku. Dva pretplatnika srpske knjige 1832. godine su umni Tršćani, Simeon Dimitrijević učitelj i Dimitrije Vladisavljević profesor.[6] Kao kupac srpske knjige 1831. godine je Dimitrije Vladisavljević učitelj škole u Trstu i `spisatelj`. On se u tom svojstvu javlja i 1846. godine. Tršćani Srbi su oduvek bili mecene, zdušno pomagali srpsku književnost i izdavaštvo. Krajem 18. veka pomogli su književnika i prosvetitelja Dositeja Obradovića, koji ih je pohodio. Nisu izneverili ni Vuka St. Karadžića, kojeg su uvek podržali u njegovim naučnim, reformatorskim i književnim nastojanjima. Pomagali su oni i srpske ustanike pod Karađorđem i crnogorsku vojsku pred Omer-paša Latasom 1852. Odazivali su se uvek i rado, kada su pomoć tražile mnoge srpske crkve i društvene ustanove. Tršćani Srbi rodoljubi su ostavili puno o sebi lepog traga na koricama knjiga, koje su izdašno pomogli. Treba samo zaviriti u Stojkovićeve i Rakićeve knjige, i videti ih na mecenarskom delu. Stojkovićevu knjigu, drugi deo `Fizike` iz 1802. godine uzelo je pedeset najotmenijih građana tog `srpskog mesta`. Pored paroha Vićentija Rakića i kapelana Save Popovića, svoje počasno mesto su našli veliko-kupci, kupci, pomorski kapetani, građani i naravno omladina. Veliko-kupci Jovan Kurtović i Teodor Mekta platili su svaki čak po 12 egzemplara.[7] Pretplatu za bečke `Novine serbske` skupljali su 1815. godine u Trstu, Drago Teodorović i Radonić. Trst i srpsku crkvu su pohodili mnogi znatni ljudi Evrope i Srbi, poput ruskog cara Nikole, pa njegov sin Konstantin sa suprugom, zatim knez Miloš i knez Mihajlo Obrenović iz Srbije. Iz Crne Gore su se tu bavili vladari Petar II i knez Danilo Petrović. U Njegoš je pisao pisma (1859) `starom prijatelju` - Dimitriju Vladisavljeviću učitelju iz Trsta. Knez Danilo se i oženio iz Trsta, Darinkom Kvekić, od srpske plemenite familije trgovaca Kvekića.[8] Tršćanski trgovac Krsto Mandžuka je jednoj svojoj lađi velikom briču, dao ime Vuka Karadžića.[9] Njegoševo delo Šćepan Mali je štampano u Trstu u štampariji Andrije Stojkovića i to novim Vukovim pravopisom.[10] U Trstu je Kraljevina Srbija 1898. godine imala kao jedinog diplomatu, Hajima Daviča generalnog konzula III klase. Tršćanski značajni Srbi[uredi | uredi izvor] Tršćani su sposobni ali i požrtvovani prijatelji `lepe reči`, i svojim su rodoljubljem jedno vreme prednjačili u Srpstvu. Još 1794. godine okupili su se tamošnji Srbi oko Rajićeve slavne istorijske knjige. Zapisali su se za pretplatu sledeći građani: Stefan Riznić, Nikola Marković, Georgije Teodorović, Jovan Rajković i Jovan Cetković.[11] Učeni Srbin doktor filozofije Atanasije Stojković napisao je knjigu stihova 1800. godine, koje je posvetio svom prijatelju i dobročinitelju, tršćanskom kupcu Jovanu Palikući. Jovan mladi plemić je trebalo da se ženi, i ta knjižica je bila nešto poput `svadbenog dara`.[12] I druga Stojkovićeva knjiga je interesantna za Srbe tršćansku gospodu. Javljaju se kao prenumeranti: Stefan Riznić, Petar Palikuća, Teodor Mekša, Jovan i Stefan Tirković, tri Teodorovića - Georgije, Petar i Dragutin, i na kraju već godinu dana ranije pominjani, plemić Jovan Palikuća ot Furluga, sa svojom mladom suprugom Jelisavetom rođenoj Muškatirović.[13] Treća Stojkovićeva knjiga bila je 1801. godine posvećena prijatelju - kupcu, obitatelju i gospodar tršćanskom Dragutinu Teodoroviću.[14] Poučno religiozno delo tršćanskog pravoslavnog paroha pri crkvi Sv. Spiridona, jeromonaha Vićentija (iz sremskog manastira Feneka) pomogli su novčano Tršćani, od kojih je jedan bio tek rođen. Autor se zahvalio za pomoć grupi koju su činili mladići - Filip Cvetković, Jovan Stefanov Riznić, Marko Jovanov Nikolić, Aleksandar Florijev Jovanović, Dimitrij Nikin Nikolić i `beba` Petar Georgijev Teodorović.[15] Delo kaluđera tršćanskog paroha Vikentija Rakića `Lestvicu`, pomoglo je 1805. godine 30 najbogatijih Srba tršćanskih, na čelu sa Jovanom Kurtovićem i braćom Riznić. Knjigu sa biografijama slavnih ljudi, uzeli su 1807. godine Srbi Tršćani: kupci Jovan Cvetković i Dimitrije Atanasijević.[16] Dva tršćanska trgovca nabavili su srpsku pedagošku knjigu 1812. godine: Drago Teodorović i Jovan Cvetković - šest primeraka.[17] Dve godine kasnije 1814. isti Drago zajedno sa Stefanom Jurkovićem trgovcem uzima vredno antičko delo koje je `posrbio` učeni Srbin Živković.[18] Kupci srpske knjige u Trstu 1831. godine, pored kapelana i učitelja, su još bili doktor medicine Dimitrije Frušić lekar Građanske bolnice tamošnje, sedam trgovaca i četiri pomorska kapetana.[19] Članovi Matice srpske u Pešti, postali su do 1840. godine Srbi Tršćani, Mihail Vučetić velikokupac, te trgovci Dimitrije Teodorović i Jovan Cvetković. Pomenuti su priložili u matičinu kasu, kao redovni članovi članski ulog od 40 f. Tršćanski paroh Nikola Vujinović je 1843. godine objavio svoju knjigu `za slaveno-srbsku mladež` u Karlovcu.[20] Njegoševu knjigu izdao je 1851. godine Andrija Stojković trgovac u Trstu.[21] Rašićevu knjigu objavljenu u Beču 1852. godine kupili su Tršćani: Dimitrije Vladisavljević nastavnik mladeži (tri primerka), protođakon Grigorije Anđelić nastavnik mladeži (tri), braća Gopševići velikokupci (pet) i Biblioteka `Slavnoga obšćestva Tršćanskog` - 10 egzemplara.[22] Špiro Gopčević trgovac (1854): njegova trgovačka kuća je bankrotirala, zbog dugova koji prelaze tri miliona forinti.[23] Srpsko-dalmatinski magazin je imao svoju čitalačku publiku 1856. godine i u Trstu. Prijavilo se za svoj primerak kod skupljača pretplate Teofana Popovića đakona i učitelja, njih 10 građana.[24] Andrija Sirović rodom iz Boke, izdao je u Trstu 1877. godine istorijsku pripovetku na italijanskom jeziku `Mučenici srpski`. Kada su srpske kneževine Crna Gora i Srbija objavile rat turskoj carevini, Tode Janičić iz Trsta je poklonio 1000 zlatnih napoleona vladi u Beogradu i 1000 na Cetinju, za ratne potrebe. Nije hteo da mu se objavi ime, ali je Lazar Tomanović to ipak učinio kao dobar primer rodoljublja. [25] U Trstu je 1861-1862. godine `Slavenska narodna čitaonica` pretplatnik srpskog časopisa `Danica` iz Novog Sada. Čitaonica se bavi i izdavaštvom (1866). Najbolja škola srpska u celoj Austriji je 1858. godine tršćanska, zahvaljujući tamošnjem učitelju Dimitriju Vladisavljeviću. Vladisavljević je umro januara 1858. godine, u 70. godini života. Radio je kao tršćanski srpski učitelj 44 godine. Preveo je (i objavio mu je Vuk Karadžić 1864. godine u Beču) jednu pedagošku knjigu: `Priprava za istoriju svega svijeta radi dece`, od Šlecera.[26] Ostao mu je rukopis dela - Gramatika srpsko-italijanskog jezika. Dimitrije Teodorović građanin u Trstu, platio je 1864. godine da se u Peroju, crkveni toranj sagradi i zvono teško tri i po centa postavi u njega. Spisatelj iz Trsta, Jovan Vesel počasni je član Društva srpske slovesnosti u Beogradu 1865. godine. Petar Uzelac trgovac u Trstu, prodavao je `bojadisanu` fotografiju, snimak Đorđa Mandrovića sa veridbe kneza Milana Obrenovića i Natalije plem. Kečko u Beču, 1875. godine. Stanovništvo[uredi | uredi izvor] Prema proceni, u gradu je 2010. živelo 205.535 stanovnika.[27] Demografija 1931. 1936. 1951. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011. 250.170 248.307 272.522 272.723 271.879 252.369 231.100 211.184 202.123 2008. godine. Trst je imao nešto preko 200.000 stanovnika, gotovo isto kao na početku 20. veka, a za 50.000 manje nego pre pola veka. Opšte opadanje stanovništva tokom proteklih decenija odražava se i na gradsko stanovništvo koje je izuzetno staro - prosečan Tršćanin ima 46 godina. Prirodni priraštaj u gradu je svega 7,6‰, najmanje od svih značajnijih italijanskih gradova. Grad danas ima znatno manju nacionalnu šarolikost naspram stanja od pre jednog veka. 94% stanovnika su građani Italije. Među njima postoji i značajan broj pripadnika slovenačke nacionalne manjine, koji upravo u Trstu imaju svoje kulturno središte. Ostalih 6% su doseljenici iz svih krajeva sveta, ali najviše sa Balkana. U gradu se govori italijanski jezik, mada se tradicionalno koristi veoma posebna venecijanska varijanta. Slovenački jezik ima status manjinskog jezika. tags: Istorija Trsta srbi srpski narod srpskog naroda srba srbije srpska u trstu ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! S A D R Ž A J: PITANJA METODA - Šumanović - slikar „napretka“ i „povratka“ PERIODIZACIJA - Hronologija i tipologija 1896-1914: VINKOVCI, ŠID, ZEMUN - Počeci (Sezan, Van Gog) 1914-1918: ZAGREB - Umetnička škola 1918-1920: ZAGREB (samostalni rad) - Između starog i novog - proljetni salon, početak „sintetičkog“ „konstruktivnog“ slikarstva 1920-1921: PARIZ (prvi boravak) - „Estetika suviše stvarnog“, postkubizam, konstruktivni ekspresionizam, neoklasicizam (početak „povratka“) 1921-1925: ZAGREB (drugi boravak) - Samostalna izložba (1921) neoklasicizam - Pusen, Engr, povratak povratku, umetnost umetnosti 1926-1927: PARIZ (drugi boravak) - Ekspresionizam boje i gesta, kolorizam - povratak neposrednoj osećajnosti 1928-1930: PARIZ (treći boravak) - Poetski realizam, povratak realnom 1930-1942: ŠID, BEOGRAD, ŠID - Povratak prirodi i „stvarima samim“, „kako znam i umem stil“ ZAKLJUČAK - Od stvarnosti slike do slike stvarnosti ŠUMANOVIĆEVI TEKSTOVI REPRODUKCIJE DOKUMENTACIJA - Biografija, samostalne izložbe, grupne izložbe, bibliografija, monografske studije, literatura o umetniku Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Hrvatska Mitrovica, 30. avgust 1942) bio je srpski slikar. Smatra se jednim od najznačajnijih slikara srpske umetnosti dvadesetoga veka.[1][2] Njegov opus obuhvata 800 slika i 400 crteža i skica. Uvršten je u 100 najznamenitijih Srba. Savu Šumanovića su 30. avgusta 1942. godine ubile ustaše. Najpre je odveden u zatvor u Hrvatskoj Mitrovici (današnja Sremska Mitrovica) gde je mučen i dva dana kasnije streljan zajedno s ostalim zarobljenicima.[3] Biografija U Vinkovcima mu je otac radio kao šumarski inženjer, od oca Milutina (1862—1937) i majke Perside (1875—1968), rođene Tubić.[4][5] Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da pohađa časove slikanja kod učitelja Isidora Janga, koji ga upoznaje sa slikarstvom Sezana i van Goga.[6] Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt.[6] U tom periodu družio se sa Milanom Štajnerom i Antunom Brankom Šimićem.[6] Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu.[7] Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Spomen kuća Save Šumanovića u Šidu. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Bista Šumanovića u dvorištu Galerije u Šidu Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Na izložbi u Beogradu septembra 1939. izložio je 401 platno.[8][9] Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz protesta ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[10], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Hrvatsku Mitrovicu (ovaj naziv Sremska Mitrovica je nosila za vreme postojanja NDH). Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[10], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Povodom 125 godina od rođenja objavljena je 2021. poštanska marka u Srbiji posvećena Savi Šumanoviću.[11] O Šumanovićevom životu snimljen je 2023. godine snimljen art-dokumentarni film „Svetlost i senke”. Film je osvojio osam nagrada, uključujući nekoliko nagrada za kratki dokumentarni film u Aziji.[12] Sačuvano je više njegovih pisama upućenih Rastku Petroviću.

Izdanje Politikin zabavnik Lepo očuvano Beograd drevni stari grad istorija beograda stare razglednice kolekcija stare ulice stari objekti slike zgrade fotografije nekad i sad Модерно доба[уреди | уреди извор] Главни чланци: Београд у Првом светском рату и Београд између два светска рата Кнез Михаилова улица на прелазу два века Београд, 1933. године Међутим, упркос изградњи железничке пруге до Ниша, укупни услови у Србији били су као и у осталим претежно пољопривредним земљама, а Београд је 1900. имао само 69.100 становника.[20] Убрзо, 1905. број становника се повећава на преко 80.000, а на почетку Првог светског рата 1914. и до 100.000, не рачунајући Земун који је тада припадао Аустроугарској.[21][22] Аустријанци бомбардују и заузимају Београд 1914, али га српска војска убрзо ослобађа после Колубарске битке. Немачке и аустријске трупе под командом 1915. фелдмаршала Аугуста фон Макензена заузимају Београд. Окупатор даје нови службени назив Београду: Nandorfehervar.[23] Српска и делови савезничке војске ослобађају Београд 1918. Београд 1918. постаје престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Након Првог светског рата и окупације Аустроугарске и немачких трупа, Београд је доживео брз развој и значајну модернизацију као престоница нове Краљевине Југославије. Мало је позната чињеница да је Београд тада имао један од првих будистичких храмова у Европи.[24] Током двадесетих и тридесетих година 20. века, број становника се попео на 239.000 до 1931. заједно са западним предграђем Земуном, који је раније био у Аустроугарској. До 1940, број становника је био око 320.000, прираштај становништва између 1921. и 1948. је износио приближно 4,08% годишње.[22] Авионска линија Париз - Будимпешта је 1923. продужена до Београда, 1927. је отворено здање аеродрома Београд. Радио Београд је почео са радом 1929. Краљ Александар I Карађорђевић је укинуо Видовдански устав и завео лични режим. У свим општинама, па тако и у граду Београду изабране општинске органе смењују председници општина које је поставио краљ. Мост „Витешког краља Александра“, познат као „трамвајски“ мост преко Саве, је изграђен мост 1934. [а] Први мост преко Дунава, Панчевачки мост, пуштен је у саобраћај 1935. Београдски сајам је отворен 1937.[19] Београдска област, 1922-1929. Београдска област, 1922-1929. Подручје Управе града Београда, окружено Дунавском бановином 1931. године Подручје Управе града Београда, окружено Дунавском бановином 1931. године Други светски рат[уреди | уреди извор] Београд после бомбардовања 1941. Главни чланци: Београд током Другог светског рата и Београдска операција Југославија је 25. марта 1941. потписала Тројни пакт и придружила се Силама Осовине. Због овога је 27. марта уследио масовни протест у Београду и државни удар. Град је 6. и 7. априла тешко бомбардовао Луфтвафе и усмртио 2.274 људи. У бомбардовању је запаљена и изгорела Народна библиотека Србије, где су настрадале хиљаде књига и средњовековних рукописа[25]. Југославију су напале немачке, италијанске, мађарске и бугарске снаге, уз помоћ Албанаца и Хрвата. Након капитулације Краљевине Југославије, сремска предграђа Београда (Земун) су ушла у састав Независне Државе Хрватске, нацистичке марионетске државе. У Београду и централној Србији нацисти су подржали формирање владе Милана Недића.[26] Јевреји интернирани у априлу 1941. Београдски Јевреји, Роми, комунисти, и други антифашисти одведени су у логоре Сајмиште и Бањица, кроз које је у току рата прошло око 125.000 логораша. Јеврејска заједница је од 1643. живела у четврти Дорћол поред Дунава. Пре рата ту их је било 10.400. Окупацију је преживело свега око 10% њих. На Сајмишту је страдало око 40.000 Срба и 7-8.000 Јевреја.[27] На Бањици је убијено око 4.200 људи. Ликвидације су вршили немачки окупатори, док су логораше углавном хапсили српски квислинзи, који су чинили и администрацију Бањичког логора.[28] Град су бомбардовали и савезници 16. и 17. априла 1944. године. Тада је погинуло 1600 људи[25]. Борбе за ослобођење града су почеле 13. и 14. октобра, а град је коначно ослобођен 20. октобра 1944. Ослободили су га заједничким снагама партизани и Црвена армија. Губици партизана су били око 1.000 бораца, а Црвене армије око 2.000. У току целог рата, Београд је изгубио око 50.000 људи и претрпео тешка разарања[25]. На простору целе Србије (па и Београда) извршена општа мобилизација за пробој Сремског фронта. Нове комунистичке власти хапсе и ликвидирају квислинге. Послератни Београд[уреди | уреди извор] Нови Београд 1978. У послератном периоду Београд се развијао као главни град нове Југославије и убрзо израстао у велики индустријски центар.[29] Године 1948, је почела изградња Новог Београда са друге стране реке Саве, где су се до тада налазиле само мочваре и трска. Град су, бар у почетку, градиле добровољне омладинске радне бригаде. Године 1961, поводом мучког убиства Патриса Лумумбе (јануар 1961), у Београду су одржане жестоке демонстрације, са више повређених. Том приликом је извршен и упад у белгијску амбасаду. Прва конференција несврстаних одржана је у Београду 1961. године. Београд је био и поприште великих студентских демонстрација 1968. Марта 1972. Београд је био центар последње епидемије великих богиња у Европи. Епидемија, која је укључивала присилне карантине и масовне вакцинације, окончана је крајем маја.[30] Нови Београд 1978. Билборд приказује Титову слику и текст „Радимо и стварамо за нашу срећнију будућност“. Од 1977. до 1978. Одржана Конференција о европској безбедности и сарадњи (КЕБС) у Београду у новосаграђеном Сава центру. 1979. одржане су годишња скупштина Светске банке за обнову и развој и Међународног монетарног фонда. 1980. Одржана XXI генерална скупштина UNESCO-a. У мају 1980. умро је и доживотни председник СФРЈ, Јосип Броз Тито. Поред готово свих водећих светских државника, сахрани је присуствовало и око 700.000 грађана.[19] 1983. одржана је годишња конференција UNCTAD-a.[19] Редовно емитовање програма ТВ Београд почело је 1958. Први БИТЕФ одржан је 1967. Палата „Београд“ подигнута је 1969. Две године касније изграђен је мост Газела и ауто-пут кроз Београд и одржан први FEST. Подземна железничка станица Вуков споменик отворена 1995.[19] Студентске демонстрације 1991. Дана 9. марта 1991. у Београду су одржане велике демонстрације, предвођене Вуком Драшковићем, против режима Слободана Милошевића. Према разним медијским изворима, на улицама тог дана је било између 100.000 и 150.000 људи. Касније у току дана, на улице су изведени тенкови ЈНА у циљу успостављања мира. Након непризнавања резултата локалних избора 1996, опозиција је у Београду организовала свакодневне грађанске и студентске протесте против Милошевићеве владавине, у периоду између новембра 1996. и фебруара 1997.[31] После попуштања режима и признавања резултата избора Зоран Ђинђић постаје градоначелник Београда. НАТО бомбардовање 1999. проузроковало је значајну штету градској инфраструктури. Међу погођеним објектима биле су и зграде неколико министарстава, зграда РТС у којој је погинуло 16 запослених, неколико болница, хотел „Југославија“, некадашња зграда Централног комитета, телевизијски торањ на Авали, као и кинеска амбасада на Новом Београду.[32] Отварање Моста на Ади Након избора 24. септембра 2000. године, Београд је постао поприште масовних демонстрација са 800.000 по полицијским проценама, а по другим изворима и до 1.000.000 учесника, које су довеле до коначног пада Милошевића са власти.[33] Године 2003, је усвојена Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора 4. фебруара, Београд остаје главни град; 12. марта убијен председник Владе Србије др Зоран Ђинђић. Проглашењем независности Црне Горе 2006. након референдума Београд је остао главни град само Србије. Протест 2008. против проглашења независности Косова. У новогодишњој ноћи између 31. децембра 2011. и 1. јануара 2012. свечано је отворен Мост на Ади, уз ватромет у поноћ.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zoran Djeric i Ljiljana Dinic Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan ŠPOLJAREC LUTKE UŽIVO / PUPPETS LIVE / PUPOJ VIVE Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Marjanović (Beograd, 18. oktobar 1934 – Beograd, 21. novembar 2020) bio je srpski teatrolog, istoričar pozorišta, dramaturg i univerzitetski profesor. Marjanović je bio dugogodišnji profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Petar Marjanović Petar Marjanović Lični podaci Datum rođenja 18. oktobar 1934. Mesto rođenja Beograd, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 21. novembar 2020. (86 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija Obrazovanje Filološki fakultet u Beogradu Naučni rad Polje teatrologija Institucija Fakultet dramskih umetnosti Nagrade - Četiri Sterijine nagrade Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Bgdu 2003. Lovorov venac Pozorišnog muzeja Vojvodine 2005. -Zlatna plaketa za životno delo Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Novom Sadu 2006. Biografija Obrazovanje i prvi poslovi Njegov otac Dragutin je bio činovnik, a majka Smilja, rođena Popović iz Novog Sada, bila je sestra operskog pevača Vlade Popovića.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu 1953. godine, a diplomirao je na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu, februara 1959. godine. U toku studija dobio je dve nagrade za književnu i pozorišnu kritiku (Brankovu nagradu Matice srpske 1957. i prvu nagradu na konkursu Ateljea 212 za amatersku pozorišnu kritiku 1958. za tekst: Koraci u drugoj sobi Miodraga Pavlovića).[2] Postdiplomske studije je završio na Filološkom fakultetu u Beogradu. Magistarsku tezu: Beogradska pozorišna kritika u periodu od 1918. do 1932. odbranio je 1966. godine, a 1973. godine brani doktorsku disertaciju pod nazivom: Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu od 1861. do 1868. Ova disertacija je prva takva studija o Srpskom narodnom pozorištu. Objavljena je u knjizi koja je naišla na izuzetno povoljan prijem kod kritike, i to u jugoslovenskim razmerama.[3] Počevši od 1960. godine, celu deceniju je radio je u novinsko-izdavačkim preduzećima: Jugoslavija i Turistička štampa.[1] U periodu od (1970. do 1975) bio je dramaturg Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kao dramaturg SNP zalagao se za izvođenje dela savremenih jugoslovenskih, naročito lokalnih – novosadskih dramskih pisaca, angažovanije okrenutih publici, što je rezultiralo povećanim brojem gledalaca.[1] . Za scenu je: priredio puno odlomaka iz srpske dramske književnosti 18. i 19. veka: Javlenija i pozorja (1971) i Laza Kostić među javom i med’ snom (1991); dramatizovao je (sa Želimirom Oreškovićem) prozu Milana Kundere Simpozijum ili o ljubavi (1970), Roman o Londonu Miloša Crnjanskog (1987) i Očevi i oci Slobodana Selenića (1991); adaptirao je za scenu (sa Želimirom Oreškovićem) Nagraždenije i nakazanije i Slepi miš Joakima Vujića (1971) i sa Vladom Popovićem sačinio scensku panoramu Novosadska promenada (1973), izvedenu više od sto puta. Nastavni rad Za docenta Akademije umetnosti u Novom Sadu izabran je 1975. godine. Status vanrednog profesora dobio je 1980, a redovnog 1985. godine za predmet Istorija jugoslovenske drame i pozorišta. Na Dramskom odseku Akademije predavao je Uvod u teatrologiju. Redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu postao je 1992. godine što je ostao do penzionisanja 2001. Tu je predavao: Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame na drugom stepenu studija i Uvod u teatrologiju na magistarskim studijama. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je šef Katedre za teoriju i istoriju, glavni urednik Zbornika radova FDU 1997/98. i nosilac naučnog projekta Teatrološka i filmološka istraživanja. Kao profesor emeritus nastavio je da predaje Uvod u teratrologiju na FDU u Beogradu do 2009. godine i Istoriju jugoslovenske drame i pozorišta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu do 2004. godine. Na Interdisciplinarnim magistarskim studijama Univerziteta u Beogradu (Grupa za višemedijsku umetnost) kao gost je predavao Osnove različitih umetnosti (pozorište) 2003/04. i 2005/06, a na Akademiji umetnosti u Tuzli postdiplomcima Uvod: u teatrologiju 2006. i 2009.[2] Korice Marjanovićeve knjige Radovi i članci Prve književne radove objavio je još kao student 1954. godine, a prve napise sa pozorišnim temama u novosadskom časopisu za pitanja scenske umetnosti: Naša scena 1958. godine. Sveukupno je objavio više od tri stotine studija, rasprava, ogleda, pozorišnih kritika, feljtona i članaka u listovima i časopisima: Savremenik, Zborniku Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Delo, Letopis Matice srpske, Književne novine, Scena, Prolog, Pozorište (Tuzla), Teatron, Politika, Teatar (Moskva), Dialog (Varšava) i drugim domaćim i stranim listovima i časopisima.[3] U listu Srpskog narodnog pozorišta Pozorište, u periodu od 1969. do 1976. godine objavio je oko šezdeset zapaženih priloga sa tematikom iz života i rada Srpskog narodnog pozorišta. Štaviše, dok je bio dramaturg Srpskog narodnog pozorišta, bio je u redakciji ovog lista, a saradnju sa ovom kućom nastavio je i kasnije kao član Izdavačkog saveta i kao pisac recenzija za knjige u izdanju SNP [2] Odgovorni urednik časopisa Sterijinog pozorja Scena bio je od 1970. do 1974. godine, a njen glavni urednik od 1975. do 1990. godine. Pozorišni kritičar Politike bio je od 1980 do 1982. godine.[3] Autorski i priređivački rad Autorske knjige: Pozorišne teme (1968), Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta 1861 – 1868 (1974), Očima dramaturga (1979), Jugoslovenski dramski pisci HH veka (1985), Novosadska pozorišna režija 1945 – 1974 (1991), Crnjanski i pozorište (1995), Srpski dramski pisci HH stoleća (1997, drugo dopunjeno izdanje 2000) i Pozorište ili usud prolaznosti (2001). Zajedno sa Božidarom Kovačekom, Dušanom Mihailovićem i Dušanom Rnjakom, objavio je knjigu O teatarskom delu Joakima Vujića (1988). Korice Marjanovićeve knjige Priredio za štampu: Anthology of Works by Twentieth Century Yugoslav Playwrights (selected and commented), I (1984), II (1985), Posrbe, Srpska književnost – Drama (1987), Komedije i narodni komadi HIH veka, Srpska književnost – Drama (1987), Pozorište i vlast u Jugoslaviji (1944 – 1990) – „druga strana medalje“ – obračuni i zabrane (1990) i Stevan Šalajić (2001). Saradnik pri projektima enciklopedija Sedamnaest njegovih tekstova o južnoslovenskom pozorištu i drami nalazi se u: Dictionnaire encyclopedique du theatre (Larousse, Paris 1998) i opsežan tekst o pozorištu i drami u Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) nalazi se u The World Encyclopedia of Contemporary Theatre (Routledge, London – New York, 1994). U Istoriji srpske kulture autor je teksta Pozorište (izdanje postoji na srpskom 1994, češkom 1995. i dva izdanja su na engleskom jeziku iz 1995. i 1999). Tekstovi su mu objavljivani u Francuskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj i u svim bivšim jugoslovenskim republikama i regionu.[3] Stil Pristup Petra Marjanovića teatrološkim istraživanjima kao i pisanje ogleda i naučnih radova bilo je sasvim originalno i drugačije od dotadašnjih autora. Naime, uz veliku studioznost i dobru informisanost, putem nedvosmislenog, jasnog stila i izraza, nauku o književnim delima provlači kroz prizmu teatrologije, odnosno, polazište njegove analize jeste pogled na dramu koja nije samo književni rod, već je sagledava kroz scenska svojstava samog dela