Kao na slikama Retko u ponudi 1993. Жак Дерида (франц. Jacques Derrida;[1] 15. јул 1930 — 9. октобар 2004) је био француски филозоф, одговоран за настанак деконструктивизма и једна од фигура лидер постмодернистичког покрета.[2][3] Жак Дерида Derrida-by-Pablo-Secca.jpg Пуно име Жак Дерида Датум рођења 15. јул 1930. Место рођења Ел Биар, Алжир Датум смрти 8. октобар 2004. (74 год.) Место смрти Париз Француска Школа Виша нормална школа, Универзитет Харвард Епоха Филозофија XX века Регија Западна филозофија Школа филозофије Деконструкција Интересовања Филозофија језика, Књижевна теорија, Етика Идеје Деконструкција, différance Утицаји од Мишел Фуко, Мартин Хајдегер, Едмунд Хусерл, Емануел Левинас, Фридрих Ниче Утицао на Мишел Фуко, Пол де Ман Уз Дериду се пре свега везује појам деконструкције метафизике. Он сматра да је чињеница да се после предсократоваца у филозофији и у свету све битно објашњавало метафизиком, што је довело до заборава бића. У делу О граматологији (дисциплини која не постоји али коју он прокламује) Дерида се враћа не само до предсократоваца него и до самих почетака људског споразумевања. Постмодернистичка филозофска мисао покушава ићи много даље од модерне, разоткривајући нестабилност и апорије у традицији западне филозофске мисли, почев од Декарта па све до данашњице. Те апорије су често везане за онто-теологију, термин који је дао Хајдегер једној форми филозофске мисли о »ономе истинском« која се састоји, на крају крајева од концепта постојања »Бога«.[4][5][6] Benoa Peters napisao je nešto što bi se moglo nazvati više od biografije Žaka Deride, predstavio nam jedno burno vreme, velik broj markantnih likova filozofsko-literarne scene, ne tako davne prošlosti iz francuske, i evropske kulture, filozofije i politike.2) Kroz priču, bez pretenzija da piše o filozofiji nasuprot literaturi, a – ipak piše o njoj – jer je involvirana u život, Žakija – Žaka Deride, od mladalačkog doba pa do poslednjeg dana. Deridu je nemoguće predstaviti drugačije nego kroz filozofski diskurs koji je trajao četrdeset godina. Živeo je kroz filozofiju, načinom života koji – ona potražuje od nas – kako bi rekao Pjer Ado. Dakle, svako čitanje u kojem se trudimo da nešto shvatimo samo je korak na putu koji se nikad ne završava – kazao bi Derida. Čitajući biografiju razvijamo lični odnos, unutrašnji dijalog sa kompleksnim Deridom i ne ostajemo ravnodušni… Kako se ne bismo divili čoveku koji je godišnje pisao po dve knjige, objavio sedamdeset knjiga i veliki broj eseja za života, imao obimnu korespodenciju sa prijateljima, književnicima i kolegama filozofima dok je pri tome ispunjavao svoje profesorske obaveze. Koliko je to ljudski, puno iščekivanja, novih konkurisanja u prestižne institucije kao što je, Univerzitet u Nanteru, Collège de France – gde je prvo odbijen, a potom vraćen u staro okrilje ENS-a prosto je neverovatno. Odbijanja velikih izdavačkih kuća prinudiće ga da stvori krug malih, ali vrlo cenjenih izdavača, koji će pratiti njegov specifičan način rada i pisanja. U francuskim akademskim krugovima nikad nije bio za života prihvaćen, nasuprot tome dekonstrukcija je vladala na američkim univerzitetima kao – „deridomanija”! Derida je sanjao da napiše knjigu o onome što on jeste bio van svakog akademizma, a to je priča o Jevrejinu koji je rođen u Alžiru koji se ne oseća ni kao Francuz ni kao Jevrejin, o čoveku koji beži od svake zajednice, svrstavanja uz neku grupu. Jevrejina koji nikad nije govori hebrejski, čitao Toru ili Talmud ili proučavao judaizam. Ima u tome nečeg veoma toplog u dramatičnom intimnom prelomu i raskida s onim što je toliko tradiconalno obavezujuće. To je tiha drama koju će kasnije, u poznim godinama biti ispisana na stranicama knjige Cirkumfesije,3) jedan sasvim čudan, gotovo nepodnošljiv od bestidnosti pomešane s prepredenošću, sirov i jednostavan tekst. Zapravo inicijalni autor ove biografije je Džefri Benigton, koja će dugo biti najpotpuniji hronološki opus, dok je glavni autor knjige Žak Derida koji će u poglavlju Zakon žanra otkriti niz detalja, praćenih fotografijama, ispovestima, intimno poverljivim detaljima. Ono što je važno kod Deride jeste da je sebe sve više tokom godina; video kao pisca, dok je njegova misao sve manje odvojiva od svog iskazivanja. Spada u najprevođenije francuske pisce – filozofe, ali je pre svega genije za jezik prema kojem gaji brižnu, ljubomornu i nemirnu ljubav a to je francuski – Derida. Derida će u Crikumfesijama naglasti složenost svoje pozicije jer se stiče utisak da je nedovoljno velik Jevrejin i u isto vreme velik Jevrejin, reći će da mu je stalo da razmišlja o toj paradoksalnoj logici, bez mogućnosti da je nadvlada. – (Bofre). Ovu činjenicu spominjemo jer će njegovo poreklo po rodu uticati na tegobu njegovog mladalačkog puta u vreme okupacije Alžira, docnijim polemikama u koje je bio uključen u nekim polemikama i žestokim konfrotacijama koje su bile uobičajene za franucusku intelektualnu scenu: od afere Hajdeger do afere De Man 1987 – 1988. godine. Derida je bio jedan od velikana francuske filozofske škole, evropske misli koja se razvija na tragu Huserla, Hajdegera, Ničea čitanjem Prusta, Žida, Malarmea, Pola Celana, Žan Žanea, Antoan Artoa, Emanuela Levinasa. Često ga svrstavaju u misao postmoderne (sugerišući pod tim moralni relativizam), njegova privrženost autorima moderne će se više odnositi na teški, zahtevni estetski eksperiment – tih autora. Za Deridu je činjenica da moralne vrednosti ne mogu da se iskažu kao jednostavne vrednosti kroz prenaglašen način ličnog ponašanja već naprotiv skromnošću ličnog stava. Sva ova čitanja i tumačenja kroz tekstove nisu bila dokaz superiornosti Deridine misli niti negativni kriticizam. Već pridavanje značaja veličini Platona, Rusoa, Hegela ili jevrejskog filozofa Emanuela Levinasa, da su se njihovi tekstovi imali mnogo dublje značenje nego što su sami autori prvobitno nameravali. U razgovoru sa Henrijem Ronsom, Derida će mu replicirati da je njegovo – čitanje povlašćenih primera – pokušaj da ostane u granicama filozofskog diskursa. Kažem granica, a ne smrt jer uopšte ne verujem u ono što se danas tako olako naziva smrt filozofije. Dakle, to je granica na osnovu koje je filozofija postala moguća, definisala sebe kao epistemé koja funkcioniše unutar sistema temeljnih stega, pojmovnih suprotnosti izvan kojih je neizvodljiva.4) Ta tanka granica između filozofije i književnosti, moćnog oružja svih generacija od antičkih do modernih filozofa postala je zajedno sa misijom dekonstrukcije moćni pokretač Deridine filozofije. Još 1972. godine Rolan Bart će primetiti Deridinu ljubav prema francuskom jeziku, jer ostajemo mu dužni za novi žestoki poetski rečnik, u kome su prisutne životne reči. Skovaće mnogo nepoznatih reči a u knjižici Šarla Ramona koji je popisao i analizirao nekoliko desetina Deridinih neologizama i kovanica: neodredište, arhi-pisanje, zgođavanje, tajnoodredište, odredišteodlutanje,otprisvajanje, utvarologije, medijagoški, mondolatinizacije, preopstajanje, strikktura, rAzlika… Deridina rečenica je bliska više Džemsu nego li Prustu, obmotava se oko same sebe, da bi onda naglo krenula dalje. U ličnoj konverzaciji bio je harizmatičan intelektualac, poslednji na liniji odbrane anti-filozofa od Kjerkegorda, Ničea, Marksa, do Frojda, Hajdegera, Adorna, Valtera Benjamina, koji je mogao da se izrazi na jedan specifičan način tako što je smislio novi stil, autentičnu filozofiju. Smatra se da su njegova dela sa najvećom pažnjom najviše praćena na odeljenjima za književnost, gde je često izučavan sa drugim poststrukturalistima: poput Mišela Fukoa, Helen Siksu, Žila Deleza, Rolana Barta. Deridina annus mirabilis bila je godina kad je objavio dela: Gramatologija, Pismo i razlika, Glas i fenomen, kad se i pojavljuje prvi intervju s Deridom 1967. godine u Les Lettres francaises, kulturnom nedeljniku koji uređuje Aragon. Derida radi na uzdrmavanju jedne ontologije koja je u svom najdubljem kretanju – smisao bića odredila kao prisustvo, a osećaj jezika (language) kao puni kontinuitet reči i učinila ono što verujemo da čujemo pod nazivoma bliskosti, neposrednosti i prisustva. U delu Gramatologija, Derida najveću pažnju poklanja Rusou: Ogledu o poreklu jezika koje smelo povezuje sa nekim odlomcima Ispovesti.5) Suprostavljaući prirodu i kulturu, Ruso ističe govor kao izvorno mesto jezika. Pismo je pokazatelj izveštačenosti i izopačenosti civilizacije sa kulturom na vrhu, naspram prirodnog stanja ljudske dobrote. Isti dualizam se pokazuje u tumačenju muzike gde ono što se u jeziku predstavlja kao glas, u muzici predstavlja kao melodija, a gde je pismo ekvivalent teoriji. Derida smatra da primat govora u odnosu na njegov primarni – opasni dodatak – (supplément) pismo, Ruso u svom tekstu uopšte ne dokazuje, nego se trudi da retorikom potvrdi staru tezu zapadne metafizike božjeg prisustva. U to doba je jedini Ruso redukciju pisma učinio sistemom celokupnog tog perioda. (Gramatologija). On prepoznaje kod Rusoa sklonost prema fonocentrizmu, istu onu koju je našao kod Sosira, a koja svoje poreklo nalazi u logocentrizmu – zapadnoj metafizici koja osećanje bitka određuje kao prisustvo.6) Dekonstrukcija se ogleda u tome kako Derida pokazuje u nedovoljnosti Rusoove retorike da pokaže zašto govor ima primat nad pismom, po čemu je kultura odraz dekadentnog oblika prirodnog stanja, i na koji način nas je taj suplément otrgao od prirodne punoće bitka u našem govoru. Pojava knjige O Gramatologiji uneće nov duh u razmišljanja sa naglaskom da je filozofija u krizi ali da je ta kriza istovremeno i obnova. U Francuskoj, filozofiju preobražava čitava plejada mladih mislilaca: Fuko, Altiser, Delez, a među njima i Žak Derida. Poznat po jednoj maloj ali vrednoj grupi normalijanaca – * École Normale Supérieure (ENS), on će se svojim delima približiti široj publici. Međutim Derida će kroz dekonstrukciju nekih stavova Fukoa, Deleza, Lakana, izazvati polemike i njihov stav će biti negativan, sasvim neprijateljski nastrojen, nakon početnog divljenja prema Deridi. Sam Derida kaže o terminu dekonstrukcija sledeće: Kad sam odabrao tu reč i kad mi se ona nametnula, nisam mislio da joj pridata tako važna uloga u diskursu koji me je zanimao u ono vreme. Izmedju ostalog, želeo sam da prevedem i svojim potrebama prilagodim hajdegerovske reči Destruction ili Abbau. U ovom kontekstu obe označuju operaciju koja se tiče tradicionalno strukture ili arhitekture utemeljiteljskih pojmova ontologije ili zapadne metafizike. Ali na francuskom je izraz destrukcija više vidljivo implicirao poništenje, negativno svođenje bliže ničevskom rušenju, nego hajdegerovskom tumačenju ili vrsti čitanja kakvu sam predložio. Stoga sam ga uklonio. Sećam se da sam tražio da li je ta reč, “dekonstrukcija” (koja mi je naizgled došla spontano) zaista francuska. Našao sam je u Littreu. Gramatički, lingvistički ili retorički domašaji tamo su bili dovedeni u vezu sa mehaničkim ( machihinique) domašajem. Ta mi se veza učinila vrlo srećna.7) Žak Derida započinje svoj individualni vlastiti istraživački put kad je strukturalizam; bio dominatni filozofski pravac; na filozofskim katedrama u Francuskoj, u vremenu kad je dekonstrukcija počela da se konstituiše kao antistrukturalizam, nešto što ujedno osporava autoritet jezika. Kao autentična teorija kad su nauke o jeziku i iskazi o jeziku bili dominantni, osporavanjem jezika, lingvistike, logocentrizma. Žak Derida je jedan od retkih filozofa koji problematici kojom se bavi, ne ide utabanim stazama svojih prethodnika, da se ne bi u filozofiju upisao kao prethodnik neke škole. On se bavi problemom jezika, ali ga je teško svrstati u tradiciju filozofije jezika, s obzirom na to da njegovo pitanje: Šta ako je filozofija samo jedna vrsta pisanja? – žestoko uzdrmava filozofsku tradiciju. Filozofsko pisanje, za Hajdegera kao i za kantovce, ima za cilj ukidanje pisanja. Averziju prema pisanju koju je Derida osetio kod Sosira, docnije prepoznaje i kod drugih filozofa, nalazeći celokupnu zapadnu filozofiju protkanu dualizmom. U pitanju je primat glasa kao metafore istine i samoprisutnosti, u odnosu na beživotne emocije pisma. Navodno se jasno razumevanje smisla ostvaruje tek u zvuku, a pismo budući višesmisleno, skriva ovu samoprisutnost, i dodeljuje mu se drugo počasno mesto. Derida istupa iz ovog začaranog kruga, za koje smatra da je preduslov jezika, da je ono važnije od govora. Za Deridu je pismo slobodna igra ili element nestalnosti u svakom sistemu komunikacije. Upravo njegove manifestacije izmiču samosvesti govora i varljivom osećaju nadmoći pojma nad jezikom. Pismo je stalno pomeranje smisla koje upravlja jezikom i zauvek ga ostavlja van domašaja postojanog samopotvrđujućeg značenja. Derida gleda na pisanje kao na ono što je zajedničko svim piscima – bili oni filozofi, književnici ili kritičari. Reč Dekonstrukcija biće transformisana iz specifičnog francuskog rečnika u opšteprihvaćeni izraz u mnogim jezicima, postaće deo rečnika ne samo filozofa, već i umetnika, arhitekata, teologa, politikologa, muzičkih kritičara, filmskih stvaralaca. Deridu će citirati više nego ijedanog živog filozofa XX veka u knjigama, u filozofskim časopisima, literarnim dodacima, na predavanjima. Biće sniman, predstavljen u crtanim filmovima, generisaće laskav i vrlo kritičan jezik u novinarstvu, ali ostaje poznat po svojim delima koja su vrlo teško čitljiva i razumljiva. Ako Žak Derida po nečemu treba da bude zapamćen u istoriji filozofije onda je to doprinos razumevanju vlastitog jezika, značenja, identiteta, etičkih i estetskih vrednosti i intelektulanoj doslednosti. Ostaće zapamćen po svom pedagoškom radu i seminarima na: Sorboni (1960–1964)8) gde je primljen na preporuku Žana Ipolita na mestu asistenta za opštu filozofiju. École Normale Supérieure9) (1964 – ?), gde je sve do doktorata na Sorboni 1980. godine, ostao na poziciji asistenta, a potom je zbog Altiserovg teškog zdrastvenog stanja sve više preuzimao ulogu glavnog kajmana za filozofiju. Na ENS-u će i nakon prelaska na EHESS i dalje držati seminar sve do penzionisanja 1998. godine. Ostaće zapamćen kao jedan od osnivača Collège International de Philosophie 1983. godine. A potom postaje i direktor École des Hautes Études en Sciences Sociales – EHESS /1984. godine.10) Četrnaestog jula 1992. godine Derida biva imenovan za viteza Legije časti, na predlog ministra Žaka Langa. Proglašen je za počasnog doktora filozofije u Kembridžu 1992. godine. Dobitnik je Adornove nagrade koja mu je uručena u Frankfurtu 22. septembra 2001 .godine. Šestog jula 2004. godine prima na londonskom Univerzitetu Kvin Meri počasni doktorat. Do poslednjeg dana, vreme će mu biti isplanirano, ispunjeno radom i komunikacijom. Neverovatno je koliko je taj čovek imao energije, smatra se da je bio jedan od francuskih filozofa koji je naviše putovao od Sjedinenih Američkih Država do Japana, Kine, Nemačke, Čehoslovačke, Srbije (1992). Autobiogarfska životinja Ko biste voleli da budete ? Neko drugi ko bi se sećao mene11) Na drugom planu, ovakav život filozofa po sebi ispunjen neprekidnim radom, bezgraničnim prijateljstvima i dubokim sukobima biće ispunjen razočaranjem u francuske univerzitetske državne institucije. Već teško oboleo od raka u bolnici „Marija Kiri“ primio je od svoje supruge Margarit vest da se priča da će biti dobitnik Nobelove nagrade i da veliki francuski listovi povodom toga spremaju obimne članke i priloge. Margarit je tad ugledala Deridine suze: Ali čemu sad to? – pita on suprugu. Hoće da mi dodele Nobela jer ću umreti. Nažalost, šestog oktobra 2004. godine, nagrada je dodeljena Elfirdi Jelinek, dok je francuska filozofija bila lišena priznanja kakvo još nije dobila od Anrija Bergsona do Žan Pol Satra. Članovi švedske akademije imali su priliku da odaju poštovanje velikom misliocu ali očigledno imali su lošu intuiciju. Sedam časova posle njihove odluke Derida je umro na operacionom stolu, ali srećom misao zauvek ostaje živa; kao što stolećima već čitamo Platona, Seneku, Marka Aurelije; jer sreća je da misao nikad ne umire, esencija bitka ostaje! Rodjen je u El Bijaru, predgrađu Alžira u francuskoj koloniji, od te 1930. godine od lagodnog dečačkog života prolazi kroz tegobne dane odrastanja u vreme okupacije i nakon rata započinje školovanje u elitnoj Gimnaziji „Luj Veliki” u Parizu. U tom periodu počinju njegovi napadi melanholije i anksioznosti jer je dislociran u novu nepoznatu sredinu. Nakon trećeg pokušaja primeljen je na čuvenu École Normale Supérieure (1952–1956), gde će proći kroz napornu i tešku agregaciju. Na toj školi života biće sklopljena mnoga poznanstva, prijateljstva, na Sorboni će 1980. godine odbraniti doktorsku tezu zasnovanu na njegovim publikacijama. Godine 1957. oženiće se sestrom svog prijatelja Margarit Okurtije, koja će mu biti podrška, saradnik i saputnik skoro pola veka, bez obzira na Žakijevu hazardersku crtu, sklonost rizicima, ljubavi prema mondenskom životu i tajnama. Jedna od prvih značajnih radova je Poreklo geometrije objavljeno pod Huserlovim imenom dok napomena:” Prevod i uvod Žak Derida” stoji ispod naslova. Ta prva publikacija označava napuštanje imena Žaki; dobijenog na rođenju od roditelja Jevreja; jer je Derida smatrao da nije ozbiljno ime za autora u književno-filozofskom svetu. Izabrao je vrlo francusko, vrlo hrišćansko, jednostavno ime: Žak. A knjiga je po mnogo čemu jedinstvena jer Huserlov tekst zauzima svega 40 strana, dok uvodu pripada 170 stranica… To je lavirint ispunjen analizama, huserlovske fenomenologije, dok je kritički dovodi u pitanje. Na poslednjim stranicama pojavljuju se pojmovi koje čeka velika budućnost, pojmovi zakašnjenja (retard originaire) i différence ( rAzlika). Différance je termin u Deridinoj slobodnoj igri dekonstrukcije, koji zbog pogrešne ortografije dovodi u zabunu u pogledu njenog značenja (kod nas je prevođen kao rAzlika). Ono o čemu se Derida slaže sa Sosirom jeste da jezik počiva na razlici, ali se ne slaže da je konačno značenje pojma ono čemu treba težiti, pa zato Derida predlaže odlaganje značenja (još jedno od mogućih značenja reči Différance), ne bi li sam pojam ostao sposoban za dopunjavanje. Nakon objavljivanja Porekla geometrije Derida počinje da objavljuje u časopisu Critique, koga je pokrenuo Žorž Bataj, a od njegove smrti uredjuju ga Mišel Fuko, Rolan Bart, i Mišel Degi. Žak Derida postaje 1962/63. bitna ličnost pariske intelektualne scene. Prvo predavanje na Collége philosophique 4. 3. 1963. u Parizu naslovljeno je: Cogito i istorija ludila, – prekretnica u prijateljstvu između Fukoa i Deride jer ma koliko izgledalo benigno tumačenje Fukoove misli, ono će oštro udariti na same temelje njegovog čitanja Dekarta. Reč po reč bivaju razoreni postulati kompletne knjige Istorija ludila u doba klasicizma, sve do defincije ludila, u kom se ludilo, uvrnutost (extravagance), demencija, bezumlje (- insanite -), kažem izgleda otposlati, isključeni, prognani van kruga filozofskog dostojanstva, lišeni filozofske prihvaćenosti, prava na filozofsko razmatranje, opozvani čim ih Dekart pozove pred sud pred poslednji instancu jednog Cogita ergo sum koje, po suštini, ne bi moglo biti ludo. – Derida.12) Prva reakcija Mišela Fukoa je pozitivna, izgleda kao da je bio spreman da prihvati Deridinu kritiku, i ništa nije nagoveštavalo žestoku polemiku koja će uslediti deceniju kasnije. Fukoova ljutnja na Deridino predavanje je raslo s filozofskim usponom Deride i počeo je da razvija misaonu taktiku ubojitu za Žakove oštre primedbe. Fuko će reći da je Deridina analiza po svojoj filozofskoj posebnosti, dubini i pedantnosti čitanja izvanredna, ali će se strateški pomeriti na teren principa. U ovom potezu nastojao je da odgurne samo kraljicu Dekonstrukciju u stranu najatradicionalnije i najnormativnije francuske filozofije, tumačeći Deridin stav da se filozofija postavlja kao zakon svakog diskursa. U odnosu na nju prave se greške posebne prirode koje su nešto kao mešavina hrišćanskog greha i frojdovskih omaški. Dovoljna je najmanja prepreka pa da se ogoli Celina – kazaće Fuko. A posledica je da smesti, dislocira filozofiju s onu stranu i izvan svakog događaja: Ne samo što ništa ne može da joj se dogodi, nego sve što može da se dogodi ona je anticipirala ili obavila.13) Međutim Fuko nije hteo da se zaustavi na ovome pa će Deridino pismo definisati kao Malu pedagogiju, koja učenika podučava da nema ničeg van teksta, ali da u tekstu, u njegovim belinima, neizrečenom, vlada izvorna rezerva, nego da se baš ovde u rečima kao izbrisanim mestima, u njihovoj rešetki, skriva smisao bića. Pedagogija koja, obrnuto, glasu učitelja daje tu bezgraničnu suverenost koja mu omogućuje da besomučno ponavlja tekst. Tako će Fukoov iskaz Mala pedagogija, postati opštepoznat i prihvaćen među Deridinim protivnicima i kritičarima. Zapravo, dekonstrukcija koja je izazivala strah kao da je uzdrmala temelje same metafizike i zapadne misli, a vraćena je u najizlizanije klupe banalne školske tradicije kao što je Derida čovek koji se bavi tričarijama. Dve godine kasnije Fuko će u jednom italijanskom intervjuu, pomenuti Deridin odnos prema filozofiji kao žalostan.14) To više nije prihvatljiv opravdan stav jednog filozofa već iracionalna mržnja koju Fuko oseća prema Deridi.15) Ovaj teorijski sukob će koštati Deridu udaljavanja od časopisa Critique, ali takođe nemogućnosti da objavljuje u biblioteci Galimara, vrlo dugo jer je Fuko bio jedan od urednika. U martu 1972. godine Gatari i Delez objavljuju knjigu, u biblioteci Critique Anti – Edip, koja će izazvati veoma ljutitu Deridnu reakciju. S teorijskog stanovišta uspeli su da napišu jednu besmislenu knjigu kao sasvim apsurdnu frojdo-markstičku sintezu – stoga što su usvojili neuljudan stil zahvaljujući kome knjiga nije ni marksička ni frojdistička. Razlog Deridine oštre rekcije je nastavak sukoba na linji sa Fukoom, dugogodišnjeg Delezovog prijatelja. Derida je ubeđen da se uspostavlja neka vrsta fronta „Change – Tel Quel – Delez – Fuko“ i taj ga front zabrinjava. Pošto bi oni hteli da pribave ugled ideji da je sve što što u potpunosti stoji iza njih, KP Francuske (s kojom znate da je moja povezanost nepostojeća i koja se,nesumnjivo s razlogom kloni «nas») onda zamišljajte psledice njihive hajke i moje izolovonasti.16) Jedan od čuvenih seminara u Seriziju bio je prilika da se uskoro dve struje sretnu od 10. do 20. jula 1973. godine, održavao se neposredno posle druge dekade na kojoj je Derida takođe trebalo da učestvuje; dekade koju je Tel Quel posvetio Artou i Bataju, svrstavši ih pod okrilje kulturne revolucije. Pod rukovodstvom dvojca Moris de Gandijak – Bernar Potra koji je neobično postavio temu sastanka: Niče danas. Prisutno je bilo nekoliko grupa i stari i moderni ali i deridovci i delezovci. Odnosi između učesnika najčešće i jesu prigušeni, teorijski sukobi nisu ništa manje brojni, čak se Delezu upućuje pitanje: kako nameravate da napravite ekonomiju dekonstrukcije – Delez odgovara vrlo uljudno da ta metoda nema nikakve veze sa njegovom iako je on veoma poštuje. Dakle Delez će reći: Nipošto se ne postavljam kao komentator tekstova. Jedan tekst je za mene samo točkić u ekstratekstualnoj praksi. Ne treba komentarisati neki tekst metodom dekonstrukcije, ili nekom metodom tekstulane prakse, ili nekim drugim metodama, treba videti čemu to služi u ekstratekstualnoj praksi koja produžava tekst.17) Kritika posebna po sebi, ali usaglašena sa radikalnijom kritkom Fukoa, upućene nekoliko meseci ranije. Predavanje na seminaru u Seriziju koje će docnije biti objavljeno u samostalnoj knjižici Mamuse (Eperons), učiniće Deridino izlagenje legendarnim jer ga filozof posvećuje ženama. Ne postoji ni jedna žena, jedna istina po sebi o ženi po sebi, to je, u najmanju ruku Niče rekao, atioplogija je veoma raznolika, gomila majki, kćerki, sestra, usedelica, supruga, guvernanti, prostitutki, devica, staramajki… Iz samog tog razloga ne postoji istina o Ničeu ili o Ničeovom tekstu.18) Derida ide jednostavnim tragom svih tih ženskih likova, uz tvrđenje da pitanje žene ukida opoziciju koja se može pokazati između istinitog i neistinitog, preko čega diskvalifikuje hermeneutički projekat postuliranjem istinskog smisla nekog teksta i osobađanjem čitanja horizonta smisla bića ili istine bića.19) Ovo izlaganje nagoveštava budućnost, a to da li je moguće feminističko promišaljnje filozofije? U odgovoru na to pitanje Derida odgovara Fauziji Asad da bi: Da li ste mi postavili lično pitanje? Mnogo bih voleo da pišem kao neka žena, takođe. Pokušavam.20) Od ovog momenta stavljen je pečat na tajni savez između feminističkog pokreta i Deride, između Deride i žena, koje su oduvek bile potcenjene kao filozofi i a njihova socijalna i ontološki problem potisnut na marginu filozofije. Ne volim tajnu, to očigledno ima veze s tim što se ne svrstavam. Uvek se trgnem od straha ili užasa pred političkim prostorom, npr. javnim prostorom u kome nema mesta tajni. Za mene demokratija istog momenta postaje totalitarna kad zahteva da svako sve stavi na javno mesto i da ne postoji ništa u dubini duše. […] Ako ne čuvamo pravo na tajnu, nalazimo se u totalitarnom procesu.21) U jednom od svojih radijskih intervjua Žak Derida se pita: Zašto filozofi ćute o ulozi ljubavi u svom životu? Kakav je bio seksualni život Hegela ili Hajdegera; dok će docnije na jednom od seminara reći da je potrebna akademska revizija ljubavne priče o Hajdegeru i Hani Arent, koja je bila mnogo više od toga jer je bila involvirana filozofija, antagonizam, prijateljstvo i tajna. Kao što je bila veza između Silvije Agazanski i Deride koja je trajala niz godina, iz koje je rodjen sin Danijel. Ta veza bila je javna porodična tajna ali je u vreme predsedničkih izbora francuska javnost saznala o tome mnogo više nego što bi Žak Derida želeo. Silvija Agazanski se udaje za Lionela Žospena, kandidata na francuskim predsedničkim izborima 2002. godine. U tom svetlu; na uporno ćutanje Silvije Agazanski; štampa će provlačiti ovu ljubavnu aferu na svojim stupcima. Derida je uvek imao na umu privatnost i istinitost; kao što se usprotivio objavljivanju prepiske između Pola Celana i njegove supruge Žizel Lestranž, jer je smatrao da bi jedno takvo izdanje moglo biti varljivo bez drugih prepiski koji je Celan vodio sa Ingeborg Bahman i Ilianom Šmueli. Samo je privatnost istinita, priče su privid! Derida je imao potrebu da osvaja, bio je zavodnik i s godinama je sticao sigurnost. S početka se oblačio akademski sivo, neupadljivo, a tokom godina njegov stil postaje sve elegantniji. Ali nije sve u formi mnogo je više u suštini jer kao što kaže Margarit Diras o Žaku Deridi: Oduvek sam smatrala da Žak osvaja žene zato što ume da sluša. Kao što bi sam Derida rekao bila je to neka mešavina poistovećivanja i saosećanja kao da je osećao da su na njegovoj strani. S godinama je radije birao društvo žena više nego li muškaraca, i smatra se da su ga žene najbolje čitale. Uprkos svim Žakovim izletima brak izmedju Margarit i Žaka će ostati neuništiva zajednica, jer je supružnica bezuslovno verovala u Deridu kao i njegovu filozofsku misiju. Njena distanca prema Silviji Agazanski ili drugim ženama iz okruženja njenog supruga bila je prećutana uz nekoliko blagih gestova. Diskretna uloga i podrška kao i uloga porodice biće nezamenljiv faktor stabilnosti u životu i radu Žaka Deride. U vreme protivljenja seminaru Žaka Lakana na ENS-u još davne 1964. godine, direktor Rober Flasijer je već dugo tražio izgovor da ga se rastosilja. Smatrao je metod i način predavnja skaradnim; dok su Lakana, Luj Altiser i Žak Derida podržali, rekavši da su njegova predavanja sasvim ozbiljna: Zbog toga sam činio sve što je zavisilo od mene kako Lakanova predavačka aktivnost na École normale ne bude prekinuta – Derida. Međutim, sukob je bio neizbežan. Mnogo pre oštrog teorijskog sukoba sredinom sedamdesetih, odnosi između Lakana i Deride su počeli veoma loše, još od seminara u Baltimoru 1966. kad mu Lakan saopštava: Vi ne podnosite ono što sam ja već rekao ono što vi imate želju da kažete. Lakanova aluzija na Deridinu krađu ideja, polaganje prava nad pojmovima, i prenaglašena narcisoidnost bila je toliko očigledna, koji je prima facie zvezda Francuske dok je Derida tek početnik za njega! Sa te pozicije očekivao je da će na seminaru u Balitmoru, biti tako primljen, ali njegovo izlaganje jer nije dobro vladao francuskim pretvorilo se u lakrdiju kao i naslov: O strukturi kao inmitskovanju drugosti, što je pretpostavka svakog drugog subjekta – dok je izlaganje Deride bi sasvim pozitivno primljeno! Deridini prijatelji, bračni par Abraham i Marija Terek u Naklapanju Čoveka vuka, predlažu novo čitanje memoara Čoveka vuka, jednog od najslavnijih Frojdovih pacijenata.22) Ovaj slučaj su izmedju ostalih su komentarisali Lakan i Delez… Derida piše predgovor za ovu knjigu. Bračni par psihoanalitičara uvodi novu terminologiju, nove koncepte kao što su omotač mog ja i kripta, neka vrsta lažnog nesvesnog ja ispunjenog avetima, to jest fosilizovanim rečima, živim mrtvacima i stranim telima.23) Ovu knjigu s oduševljenjem prihvatiti Lakanovci. Nasuprot tome, knjiga će izazvati žestoki Lakanov osvt. Kritika će u najotrovnijem smislu biti upućena na račun Deride: Učinak filozofije je ono od čega bi Fuko hteo da se izvuče, ne misleći da se bavi filozofijom, ali, paradoksalno, njome se bavimo uvek više nego što mislimo, smatra Lakan. Nema ni jednog klizavijeg terena od filozofije, što i nije neki povod za ushićenje. Postoji nešto što me čudi – još više nego širenje mojih učenja, o mojim idejama, nešto što me još više čudi , a to što je Naklapanje Čoveka vuka ne samo što ne tonu nego čak rađaju mlade, i što je neko za koga nisam znao – istinu govoreći, mislim da taj ide na psihoanalizu – ali to je samo pretpostavka – neki Žak Derida napisao je predgovor tom naklapanju24) – takvo lupetanje, tako ću vam reći, ne mogu da vam kažem kako se nadam da ćete ih pogledati. Ovaj Lakanov intelektualni žongleraj izazvao je salvu smeha na pomen imena Deride u sali; na njegovom seminaru 11. januara 1977. godine, a sam Derida će se nekih deset godina docnije osvrnuti na ovu malicioznu kritiku na okruglom stolu Lakan s filozofima. Francuska scena sve više umara Žaka Deridu, neprihvatanje, odbijanje, kritike, marginalizacija na univerzitetu, dovode ga do očajanja. Derida je već izgradio prestižnu karijeru u Francuckoj, ali ostala je jedna velika francuska institucija na kojoj su predavali: Bergson, Merlo-Ponti, Levi Stros. Fuko, Rolan Bart – Koledž de Frans. Pjer Burdije je rešio da kandiduje Deridu u proleće 1990.godine, ali naišao je na mnogobrojne prepreke. Iako je situacija posle velikog broja teorijskih objavljenih radova i međunarodne slave izgledala povoljno, ispalo je suprotno od onog čemu se Burdije nadao. Deridina kaniditatura izaziva takvo protivljenje da se sam Burdije našao u čudu te je docnje izjavio da se osećao kao magarac. Derida stiče titulu počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu, uprkos brojnom protivljenju analitičkog filozofskog korpusa. Glavna protivnička struja smatra da je Derida zasnovao svoju karijeru na nizu dosetki i štosova bliskih dadaizmu, što je vrlo originalno ali ne zadovoljava merila da bude dostojan kandidat za počasni doktorat. U julu mesecu profesori Kembridža su pozvani da glasaju, tako da je većinskim brojem glasova 1992. godine Derida stekao naziv počasnog doktora Univerziteta u Kembridžu. Međutim, Deridin uspeh u Americi je više nego očigledan. Američki faktor procvetao je sedamdesetih godina, činjenica da je Pol de Man izdejstvovao poziciju gostujućeg profesora svake godine na Jejlu, na Odseku za književne studije, u januaru 1975. Reference prema kojim je Žak u Francuskoj najbolje bio prihvaćen: (sosirovska lingvistika, lakanovska psihoanaliza, altiserovski marksizam), koji ne čine deo stečene kulture američkih studenta. Iznad svega, ta publika ima ograničena filozofska znanja jer preko Deride upoznaje Hegela, Huserla, Ničea, Hajdegera. U početku Derida govori isključivo francuski na američkim katedrama, ali tokom godina počinje da vlada i kolokvijalnim jezikom. U to vreme sreće Gajatri Čakavovrit Spivak, mladu Indijku koja će prevesti Gramatologiju na engleski jezik. Takođe je bitna knjiga French theory, Fransoa Kisea, u kome je ovaj filozof veoma dobro opisao ključni zaokret koji je Gajtari Spivak napravila predstavivši Hegela, Ničea, Frojda, Huserla i Hajdegera kao programatologe. U tom smislu Amerikanci će videti Deridu kao završnu tačku, neku formu empirijske misli koju su sami pripremili njegovi nemački prethodnici. Na američkim univerzitetima dekonstrukcija ulazi na mala vrata, ali postaje generalno prihvaćena teorija iz koje se izvlače modaliteti jednog novog pribeleženog čitanja književnih klasik. Za Deridu je ova pozicija bitna zbog intelektualnog zajedništva sa Polom de Manom, bez opterećivanja karijerom na američkim univerzitetima. Žak Derida je želeo i nastojao da bude beskonačno voljen ali je podjednako uzvraćao od detinjstva doslednom odanošću i ljubavlju. Podnosio je ljude koji su bezrezevno mogli da prihvate njegov genije. U javnim sukobima očekivao bezrezevnu podršku, dok je nekad dugo i lukavo čekao da uzvrati, a nekad je impulsivno bez kontrole odgovarao na napade koji su dolazili iz različitih uglova… Studenti su govorili da je uvek je bio otvoren za konsultacije, komunikaciju i pomaganje svojih štićenika. Ostaće zapamćen po svojoj torbi u kojoj je uvek nosio gotove zabeleške i pripremljena predavanja, spremljene replike na moguća pitanja za različite seminare i kongrese u Francuskoj i širom sveta. Takodje i po kultnim seminarima na Sorboni, ENS-u, Jelju, Irvajnu, koji su do poslednjeg mesta bili ispunjeni slušaocima. Poznat je i njegov veoma blizak odnos sa njegovim kajmanom/mentorom za filozofiju na École Normale Supérieure (ENS) Lujom Altiserom, kome u jednom trenutku najtežeg duševnog pada Derida postaje jedina porodica. Žak Derida će biti iskren prijatelj bivšem profesoru, do kraja Altiserovog života, bez obzira na neka politička razilaženja još u vreme ‘1968. godine, u dobu ideoloških i političkih previranja na ENS-u. Reklo bi se da je u doba šezdesetih to bila jedna staljinistička institucija, puna unutranjih rovovskih borbi medjusobno političkih suprotstavljenih frakcija! Prosto je neverovatno ćutanje ili potpuno slepilo francuske inteligencije na posledice kineske kulturne revolucije – reći će u jednom docnijem intervju Žak Derida. Ćutanje o posledicama kolonijalnog režima u Alžiru ili odnosu prema unutrašnjem konfliktu između Palestinaca i Izraela, o svemu tome će radikalno govoriti Derida u poznijim godinama. Dakle, ako bi se recimo u ono doba Derida deklarisao kao komunista, to je kao bi Kenedi izjavio da je Nemac. U vreme studentske erupcije 1968. godine Derida se držao po strani; iako je njegova teorija dekonstrukcije bila involirana u docnije liberalne posledice politike. To što je od komunističe partije i časopisa Te Quel te iz različitih ultra levičarskih pravaca kao glavni profesor na katedri na ENS-u podnosio ćuteći napade, po različitim povodima i osnovama: nije podnosio marksitički dogmatizam, mada će napisati knjigu kao jezgrovit odgovor i izazov Fukujami: Marksove sablasti.25) Medjutim tih godina kad se na stranicama časopisa Te Quel (1971–1973), vodila žestoka polemika o dijalektičkom materijalizmu, kulturnoj revoluciji u Kini, i lenjinizmu, Derida odbija dijalog o tome; ma koliko svaka akademska godina na ENS-u bila prožeta akademskim radikalizmom. Derida nikad nije bio član KPF, ni njen simpatizer; jer mu je staljinizam kao svaki anahroni dogmatizam bio nepodnošljiv otkako ga je video na ENS-u. Derida je želeo da ostane veran demokratskoj levici dok je KPF bila zatvorena u ljušturu, i vodila samoubilačku politiku. Gubila je na svim planovima, i bila izolovana u zemljama Varšavskog pakta. Ono što je zanimljivo jeste da je i altiserizam za Deridu predstavljao tvrdu struju u partiji, samobilačkije od Komunističke partije Francuske. Međutim, Altiseru bi trebalo da budemo zahvalni na obnovi teorijske misli. – veli Derida.26) Mnoga prijateljstva ostaju zaledjenja, a raskid sa časopisom Te Quelom u kojem je godinama objavljivao postaje definitivan, a napadi ne prestaju. U Pragu će mu se dogoditi početkom osamdesete velika neprijatnost, na povratku sa seminara koje je održavao za političke disidente; na izlasku iz Čehoslovačke; biće mu podmetnuta droga. Tek na oštar diplomatski protest Francuske, pustiće ga da izađe iz zemlje. Derida je tokom celog svog sistematskog rada pisao o Hajdegeru ali do planiranog sastanka između njih dvojice nikad nije došlo; iz više razloga. Hajdeger je smatrao je da su radovi Žaka Deride veoma bitni ali pitao se pitao po čemu su oni bili bitni za evropsku filozofsku misao. Međutim, Hajdegeru nije bilo moguće objasniti Deridino tumačenje huserlove misli; uz to, tadašnji belgijski fenomenolog Žak Taminioa bio je prinuđen da izbegne pominjanje pojma dekonstrukcija koje je i Hajdeger koristio. Poimanje termina Différance, (rAzlike) u nemačkom i francuskom jeziku bile su drastične te je bilo bolje i preskočiti ih. U oktobru 1973. godine Hajdger je umro tako da do susreta nikad nije ni došlo. Afere Pol De Man i Hajdeger 1987/88. se podjednako dotiču nacizma i pogađaju Deridu jer mu je Pol de Man bio blizak prijatelj, a Hajdeger sve i svja u filozofiji. Otkriće jednog novinara o Polu de Manu da je bio kolaboracionista u Belgiji za vreme okupacije biće jak udarac za Žaka. U vreme kad je publikovana u Njujork tajmsu brižljivo skrivana tajna ; Pol de Man je bio mrtav već četiri godie. Njujork tajms objavljuje na prvoj stranici 1987. godine: Yale Scholar found in the Nazi Papers. Potpuno se poklopivši sa aferom oko Hajdegera ona se obrušava na Deridu u najtežem momentu, jer je povoljna za povlačenje površnih paralela. Hajdegerovska debata je uglavnom evropska; tiče se Francuza koliko i Nemaca; dok je afera Pol de Mana isključivo drugi deo američki priče o nacizmu. Poput negativnih glasina o Ferdinandu Selinu i nacizmu tako i buka o Hajdegerovom angažmanu u IV rajhu, izbijaju na površinu iznova skoro svakih petnaest godina. Deridu se našao na meti optužbi Žan Pjer Faja još 1969. godine u vreme kad se pojavljuje knjiga Hajdeger i nacizam, Derida u to vreme objavljuje dela Psihé i knjigu O Duhu, pa je ovaj poslednje delo shvaćeno kao odgovor Farijasu. Medjutim, posle dugih rasprava biće organizovan susreta između Deride i Gadamera u Hajdelbergu na mestu gde je Hajdger održao čuveni govor Univerzitet u Novom rajhu – 1933. Susret, po mnogo čemu istorijski, biće prilika da jedan neposredan svedok pokuša da objasni Hajdegerevu zabludu; to veče Gadameru pruža priliku da govori posle dugogišnjeg ćutanja o jednom periodu. Postavlja se pitanje da li je bilo moguće ćutanje pred Polom Celanom o angažovanju na strani nacista u vreme Aušvica? Derida se usuđuje da postavi smelu hipotezu da je Hajdeger možda rekao sebi: osudu nacizma moći ću da izgovorim samo ako mogu da je izgovorim onim jezikom koji je po meri onog što sam već rekao nego i onoga što se tamo desilo… Deridine emocije i strasti nisu pobile istorijski fakticitet Hajdegerovog angažmana u nacističkom režimu; ali su dale povod zlim jezicima! Odbrana Pola de Mana, biće više emotivna Kao šum mora u školjci: rat za Pola de Mana. Pišući odbranu optuženog Derida, se izlaže rizicima, pruživši njegovim neprijatljima priliku za radikalan napad na njega. Afera De Man izaziva veliko talasanje na svim američkim univerzitetima, dovodeći do rascepa i u deridovskim krugovima u Americi. Reklo bi se obe afere su imale negativne konsekvence u to vreme po Deridu jer su bile: »Odbrana neodbranjivih stvari»! Izmedju ostalog Derida je objavio sedamdeset knjiga i mnogo eseja i članaka. Između ostalog Posmrtnu zvonjavu, u izdavačkoj kući Galilee, 1974, komparacija dva teksta Hegelovog kanonskog filozofskog teksta i Žaneovog, opscenog, u neviđenom format, dvostubačno. Na prvi pogled, dva teksta ne komuniciraju međusobno. Bez fusnota, uvoda, pogovora, desni stubac posvećen je Hegelovom poimanju porodice iz Filozofije prava, a drugi stubac Žaneovom delu, odsustvu porodice i razmetanju homoseksualnošću. Izdvajamo dela: La vérité en peinture, (Istina u slikarstvu) 1978., La Carte postale Razglednice (1980), jednu zagonetku koja ne razgraničava privatno i javno, svedočanstvo i fikciju, što ne sprečava Deridu da u naznakama ostavi imena ljudi, mesta, poverljive datume, intimne konverzacije, prepoznatljive događaje kao u slagalici, bez početka i kraja. Objavljuje i Psyché, Inventions de lautre, 1987. Cirkumfesije, nastaju 1991. u četri sloja: kao autobiografska anamneza, bdenje kraj majke na samrti, izvodi iz svezaka o obrezivanju, citati iz Ispovesti Svetog Avgustina. Smatra se da je ovo delo jedno od najimpresivnijih Deridinih dela koje je po svojoj posebnosti duboko emotivno. Iz jednog intervjua Osvaldu Munjozu; za El Pais, a koji se završava tradicionalnim Prustovim upitnikom, koji nikad nije objavljen jer je otkrivao više nego što bi Derida želeo,ovde ćemo citirati jedan: Derida: Moj san o sreći? “Da nastavim da sanjam.” U tom intrevju je sav onaj svet zagonetki i mozaika skrivenih u Razglednicama, Cirkumfesijama, spaljenoj prepisci sa Silvlijom Agazanski u portetu šezdesetogodišnjeg filozofa. Derida je kao lik iz Šekspirove Bure Prospero za koga je život isuviše kratak – da bi sve postigao, da bi sve uspeo da napiše, da odgovori na sva pisma iz korespodencije da podeli svoju ljubav i interesovanja sa svojim prijateljima. Pisanje je za njega uvek sa nekom unutrašnjom inspiracijom, povodom, uz zanimaciju za tehnike pisanja, a tekst je vrsta pasivne odluke u njemu samom kao piscu nema ničeg zanimljivog što bi mu dalo pravo da kaže: Evo knjige koje sam lični isplanirao, niko mi nije tražio.27) Jedna od tema koja opseda Deridu jeste opravdanost smrtne kazne; opominjući da su mnogi filozofi od Platona do Hegela, od Rusoa i Kanta, izričito, bez griže savesti opredelili za smrtnu kaznu. Kao da je čovek jedino živo biće koje uživa u zlu zarad samog zla. Iza Žaka Deride ostala je ogromna pisana zaostavština tako da je jedan deo arhive ostao pohranjen na Univerzitetu Irvajn Special Collection, a drugi zaveštan udruženju IMEC (Institut memoires de l’édition contemporaine) u Francuskoj.28) Benoa Peters je napisao sjano delo za buduće generacije, prikazavši Deridu u jednom novom svetlu kroz neograničenu radoznalost. Vreli temperament pretočen u duboku filozofsku sagu koju je smrt bezuslovno presekla. Niko ne zna šta bi nam još sve ostalo od Žaka Deride, a dovoljno je velika zaostavština da je i sama biografija povest filozofije povezana sa životom, ljubavlju, strastima, prijateljstvima, ljubavima, žestokim raskolima, intelektualnim polemikama. To je beleška o jednom vremenu i mnogi protagonisti pomenuti u biografiji su veoma važni, deo i evropske francuske kulturne baštine. Stoga je ova detaljno, istraživački ispisana knjiga o jednom životu čoveka čija je deviza bila: Radije kažem hoću – vredna svake pažnje čitalaca.29) Biografiju Žaka Deride prevele su Jelena Stakić i Melita Logo Milutinović sa francuskog, dok se urednik Dejan Aničić potrudio bude sve preneseno u ovo srpsko izdanje Karposa iz originalnog izdanja. Ovo je još jedna knjige u ediciji Biografija, ove izdavačke kuće, vredna svake pažnje, posvećenog čitanja i istraživačkog rada, jer je puna detalja. Svakako značaj dokument jedne epohe čiji smo bili svedoci. Na koncu same Deridine reči iz Epitafa koji je sam sastavio sebi: Uvek birajte život i stalno potvđujte da ste živi. Filozofija dekonstrukcija poststrukturalizam derrida o gramatologiji jacques

Susan Sontag - Eseji o fotografiji Radionica SIC, Beograd, 1982. Mek povez, 211 strana. Predgovor Jesa Denegri, korice Nesa Paripovic. Nema sumnje da Susan Sontag poseduje neverovatnu širinu, koja joj omogućava da sagleda ulogu fotografije u ljudskom društvu na neki sasvim neuobičajen način. Nesvesno pronalaženje falusa u kameri, poređenje automatske puške sa modernim fotoaparatima jeste plod pažljive analize igranog filma ili obične TV reklame. ’’Fotografije se mogu urezati u pamćenje dublje nego pokretne slike, zato što su jasno određen isečak vremena, a ne tok. Televizija je bujica nedovoljno probranih slika, od kojih svaka ukida prethodnu. Svaka nepokretna fotografija je povlašćeni trenutak, pretvoren u tanak predmet koji čovek može zadržati i ponovo pogledati’’ Suzan Sontag (engl. Susan Sontag,16. januar 1933 – 28. decembar 2004) je bila američka spisateljica, rediteljka, filozofkinja, profesorka, i politička aktivistkinja.[1] Uglavnom je pisala eseje, ali i objavljivala romane; objavila je svoje prvo veliko delo, esej Beleške o kempu, 1964. godine. Njena najpoznatija dela uključuju kritička dela Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1968), O fotografiji (1977) i Bolest kao metafora (1978), kao i izmišljena dela Način na koji sada živimo (1986), Ljubitelj vulkana (1992) i U Americi (1999). Sontag je aktivno pisala i govorila o sukobljenim područjima, ili putovala u njih, uključujući tokom Vijetnamskog rata i opsade Sarajeva. Mnogo je pisala o fotografiji, kulturi i medijima, sidi i bolestima, ljudskim pravima, komunizmu i levičarskoj ideologiji. Njeni eseji i govori izazvali su kontroverzu [2] a opisana je kao „jedna od najuticajnijih kritičara svoje generacije“.[3] Mladost i obrazovanje Sontag je rođena kao Suzan Rosenblat u Njujorku, kći Mildred (rođena Jacobson) i Jacka Rosenblatta, oboje Jevreji iz Litvanije [4] i poljskog porekla. Njen otac je vodio posao trgovine krznom u Kini, gde je umro od tuberkuloze 1939, kada je Suzan imala pet godina.[5] Sedam godina kasnije, majka Suzan Sontag udala se za kapetana američke vojske Nathana Sontaga. Suzan i njena sestra Džudit uzele su prezime svog očuha, iako ih on nije formalno usvojio. Sontag nije imala versko vaspitanje i rekla je da nije ušla u sinagogu do sredine dvadesetih.[6] Sećajući se nesrećnog detinjstva, sa hladnom, dalekom majkom koja je bila „uvek odsutna“, Sontag je živela na Long Ajlendu u Njujorku,[5] zatim u Tusonu u Arizoni, a kasnije u dolini San Fernando u južnoj Kaliforniji, gde je našla utočište u knjigama i završila srednju školu u Severnom Holivudu u 15. godini. Osnovne studije započela je na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli, ali se prebacila na Univerzitet u Čikagu, diveći se njegovom čuvenom osnovnom nastavnom programu. U Čikagu je uporedo sa ostalim zahtevima pohađala studije filozofije, drevne istorije i književnosti. Leo Strauss, Joseph Schwab, Christian Mackauer, Richard McKeon, Peter von Blanckenhagen i Kenneth Burke bili su među njenim predavačima. Diplomirala je sa 18 godina i izabrana je u studentsku organizaciju `Phi Beta Kappa`.[7] Dok je bila u Čikagu, postala je najbolja prijateljica sa kolegom Majkom Nikolsom.[8] Godine 1951. njen rad se prvi put pojavio u štampi u zimskom izdanju časopisa Chicago Review.[9] Sontag se sa 17 godina udala za pisca Filipa Rifa, koji je bio instruktor sociologije na Univerzitetu u Čikagu, nakon desetodnevnog udvaranja; njihov brak je trajao osam godina.[10] Tokom studija u Čikagu, Sontag je pohađala letnju školu koju je predavao sociolog Hans Gert koji je postao njen prijatelj i naknadno uticao na njeno proučavanje nemačkih mislilaca.[11][12] Po sticanju čikaške diplome, Sontag je predavala brucoški engleski jezik na Univerzitetu u Konektikutu tokom akademske 1952–53. Pohađala je Univerzitet Harvard na postdiplomskim studijama, u početku je studirala književnost kod Perry Miller-a i Harry Levin-a, pre nego što je prešla na filozofiju i teologiju kod Paul Tillich-a, Jacob Taubes-a, Raphael Demos-a i Morton White-a.[13] Po završetku magistarskih studija filozofije, započela je doktorska istraživanja metafizike, etike, grčke filozofije i kontinentalne filozofije i teologije na Harvardu.[14] Filozof Herbert Markuze je godinu dana živeo sa Suzan i Rifom dok je radio na svojoj knjizi Eros i civilizacija iz 1955. godine.[15] ‍:38 Sontag je istraživala za Filipom Rifom studiju Freud: The Mind of the Moralist iz 1959 pre njihovog razvoda 1958. godine i doprinela je knjizi do te mere da je smatrana nezvaničnim koautorkom.[16] Par je dobio sina Dejvida Rifa, koji je potom bio urednik svoje majke u `Farrar, Straus and Giroux-u`, a bio je i sam pisac. Sontag je nagrađena Američkom asocijacijom univerzitetskih ženskih stipendija za akademsku 1957–1958. na koledžu `Sv. Ana na Oksfordu`, gde je otputovala bez supruga i sina.[17] Tamo je imala časove kod Iris Murdoch-a, Stuart Hampshirea, A.J. Ayera i H.L.A. Harta, dok je takođe pohađala seminare B. Phil-a, J.L. Austin-a i predavanja Ajzaja Berlina. Oksford joj se, međutim, nije odgovarao i ona je prešla posle Michaelmas mandata 1957. na Univerzitet u Parizu (Sorbona).[18] Sontag se u Parizu družila sa stranim umetnicima i akademicima, uključujući Allana Blooma, Jeana Wahl-a, Alfreda Chester-a, Harriet Sohmers i María Irene Fornés.[19] Sontag je primetila da je njeno vreme u Parizu bilo možda najvažniji period njenog života.[15] ‍:51–52 To je svakako predstavljalo osnovu njenog dugog intelektualnog i umetničkog povezivanja sa kulturom Francuske.[20] Preselila se u Njujork 1959. godine da bi živela sa Fornesom narednih sedam godina,[21] povrativši starateljstvo nad sinom i predajući na univerzitetima dok joj je književna reputacija rasla. ‍:53–54 Fikcija Foto portret Sontag, 1966 Dok je radila na svojim pričama, Sontag je predavala filozofiju na `Sarah Lawrence College` i Gradskom univerzitetu u Njujorku i Filozofiju religije sa Jacob Taubes-om, Susan Taubes, Theodor Gaster-om i Hans Jonas-om, na Odeljenju za religiju na Univerzitetu Columbia od 1960. do 1964. godine. Držala je obuku za pisanje na `Univerzitetu Rutgers` od 1964. do 1965. pre nego što je prekinula vezu sa akademijom u korist stalnog slobodnog pisanja.[15] ‍:56–57 Sa 30 godina objavila je eksperimentalni roman pod nazivom The Benefactor (1963), nakon čega je usledio četiri godine kasnije roman Death Kit (1967). Uprkos relativno malom učinku, Sontag je o sebi razmišljala uglavnom kao o romanopiscu i piscu fantastike. Njena kratka priča Način na koji sada živimo (The Way We Live Now) objavljena je sa velikim priznanjem 24. novembra 1986. u časopisu ``Njujorker``. Napisan u eksperimentalnom narativnom stilu, ostaje značajan tekst o epidemiji AIDS-a. Postigla je kasnije popularnost i uspeh kao najprodavaniji romansijer sa Ljubavnikom od vulkana (The Volcano Lover) (1992). U 67. godini, Sontag je objavila svoj poslednji roman U Americi (In America) (2000). Poslednja dva romana smeštena su u prošlost, za šta je Sontag rekla da su joj dali veću slobodu da piše višeglasnim glasom. Napisala je i režirala četiri filma, a napisala je i nekoliko drama, od kojih su najuspešnije Alisa u krevetu i Dama s mora. Publicistika Sontag je kroz svoje eseje stekla ranu slavu i reputaciju. Sontag je često pisala o preseku visoke i niske umetnosti i proširila je dihotomiju koncepta forme i umetnosti u svaki medij. Podigla je kemp estetiku do statusa priznanja svojim široko prihvaćenim esejem Beleške o kempu iz 1964. godine, koji je prihvatio umetnost kao zajedničku, apsurdnu i burlesknu temu. Sontag je 1977. objavila seriju eseja O fotografiji. Ovi eseji su istraživanje fotografija kao kolekcije sveta, uglavnom putnika ili turista, i načina na koji to doživljavamo. U esejima je iznela svoju teoriju fotografisanja dok putujete: Metoda se posebno obraća ljudima s hendikepiranom nemilosrdnom radnom etikom - Nemcima, Japancima i Amerikancima. Korišćenje fotoaparata smiruje anksioznost koju vođeni posao oseća zbog toga što ne radi kada su na odmoru i ako bi trebalo da se zabave. Oni moraju da rade nešto što je poput prijateljske imitacije posla: mogu da slikaju. (str. 10) Sontag piše da je pogodnost moderne fotografije stvorila prekomernu količinu vizuelnog materijala i da je „gotovo sve fotografirano“.[22] ‍:3 Ovo je promenilo naša očekivanja o tome šta imamo pravo da gledamo, želimo da gledamo ili treba da gledamo. „Učeći nas novom vizuelnom kodu, fotografije menjaju i proširuju našu predstavu o tome šta vredi gledati i šta imamo pravo da posmatramo“ i promenilo je našu „etiku gledanja“. ‍:3 Fotografije su nam povećale pristup znanju i iskustvima iz istorije i dalekih mesta, ali slike mogu zameniti direktno iskustvo i ograničiti stvarnost. ‍:10–24 Takođe navodi da fotografija desenzibilizira svoju publiku na stravična ljudska iskustva, a deca su izložena iskustvima prije nego što budu spremna za njih. ‍:20 Sontag je nastavila da teoretiše o ulozi fotografije u stvarnom životu u svom eseju Pogled u rat: Fotografski pogled na pustoš i smrt, koji se pojavio u izdanju časopisa Njujorker od 9. decembra 2002. Tamo ona zaključuje da problem našeg oslanjanja na slike, a posebno na fotografske slike, nije u tome što se „ljudi sećaju fotografija, već što se sećaju samo fotografija ... što fotografska slika pomračuje druge oblike razumevanja - i sećanja. . . . Pamtiti je, sve više i više, ne sećati se priče, već moći pozvati sliku “(str. 94). Postala je uzor mnogim feministkinjama i ambicioznim spisateljicama tokom 1960-ih i 1970-ih.[15] Aktivizam Sontag se politički aktivirala šezdesetih godina, suprotstavljajući se Vijetnamskom ratu.[15] ‍:128–129 U januaru 1968. potpisala je zalaganje za „Protiv ratnog poreza za pisce i urednike“, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata.[23] U maju 1968. posetila je Hanoj; posle toga, u svom eseju Putovanje u Hanoj pisala je pozitivno o severnovijetnamskom društvu. ‍:130–132 Nekadašnja zgrada sarajevskih novina tokom opsade Sarajeva, kada je Sontag živela u gradu Tokom 1989. Sontag je bila predsednik američkog PEN centra, glavnog američkog ogranka Međunarodne organizacije pisaca PEN. Nakon što je iranski lider Ajatolah Homeini izdao fetvu smrtnu kaznu protiv pisca Salmana Ruždija zbog bogohuljenja nakon objavljivanja njegovog romana Satanski stihovi te godine, Sontagova beskompromisna podrška Ruždiju bila je presudna u okupljanju američkih pisaca u njegovu svrhu.[24] Nekoliko godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, Sontag je privukla pažnju za režiju produkcije Samuela Beketa Čekanje Godoa u pozorištu obasjanom svećama u bosanskoj prestonici. Lični život Majka Sizan Sontag je umrla od raka pluća na Havajima 1986.[5] Suzan Sontag je umrla u Njujorku 28. decembra 2004. godine, u dobi od 71 godine, od komplikacija mijelodisplastičnog sindroma koji je evoluirao u akutnu mijelogenu leukemiju. Sahranjena je u Parizu na Groblju Montparnasu.[25] Njenu poslednju bolest zabeležio je sin Dejvid Rif.[26] Kada je umrla, Gardijan je objavio nekrolog sa naslovom `Otišla je tamna dama američke intelektualne scene`. Autor članka je napomenuo da intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, da Sontagova nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima.[27] Seksualnost i odnosi Suzan Sontag 1994. godine, slikao ga je bolivijski umetnik Huan Fernando Bastos Sontag je postala svesna svoje biseksualnosti tokom ranih godina i sa 15 godina je u svoj dnevnik zapisala: `Osećam da imam lezbejske sklonosti (kako to nevoljko pišem).` Sa 16 godina imala je seksualni susret sa ženom: „Možda sam ipak bila pijana, jer je bilo tako lepo kada je H počela da vodi ljubav sa mnom. . . Prošlo je 4:00 pre nego što smo spavali. . . Postala sam potpuno svesna da je želim, i ona je to znala.“ [28][29] Sontag je živela sa `H`, spisateljicom i modelom Harriet Sohmers Zwerling koju je prvi put upoznala na Univerzitetu Kalifornije (Berkli) od 1958. do 1959. godine. Posle toga, Sontagovoj je bila partnerka Marija Irena Forens, kubansko-američka avangardne dramska umetnica i rediteljka. Nakon razdvajanja sa Forens, bila je u vezi sa italijanskom aristokratkinjom Carlotta Del Pezzoi, nemačkom akademkinjom Evom Kollischi.[30] Zontag je bila u ljubavnoj vezi sa američkim umetnicima Džasper Džons i Paul Thek .[31][32] Tokom ranih 1970-ih, Sontag je živela sa Nicole Stéphane, naslednicom Rotšilda koja je postala filmska glumica [33], a kasnije i s koreografkinjom Lucinda Childs .[34] Imala je vezu i sa piscem Josifom Brodskim.[35] Sa Eni Libovic, Sontag je održavala vezu koja se protezala od kasnih 1980-ih do poslednjih godina.[36] Sontag je imala blisku romantičnu vezu sa fotografkinjom Eni Libovic. Upoznale su se 1989. godine, kada su obe već bile značajne u svojim karijerama. Eni Libovic je sugerisala da joj je Sontag bila mentor i konstruktivno kritikovala njen rad. Tokom Sontagovog života, nijedna žena nije javno otkrila da li je veza prijateljstva ili romantične prirode. Njuzvik se 2006. godine osvrnuo na Libovic-ovu vezu deceniju plus sa Sontag, rekavši, „Njih dve su se prvi put srele krajem 80-ih, kada ju je Libovic fotografirala za jaknu sa knjigom. Nikada nisu živele zajedno, iako su imali po jedan stan na vidiku onog drugog.“ [37] Libovic, kada je intervjuisana za svoju knjigu Fotografski život: 1990–2005 iz 2006. godine, rekla je da je knjiga ispričala brojne priče i da je „sa Suzan bila ljubavna priča“.[38] Dok je The New York Times 2009. godine Sontag nazivao Libovicovim „saputnikom“,[39] Libovic je u Fotografskom životu napisala da „Reči poput„ pratilac “i„ partner “nisu u našem rečniku. Bili smo dvoje ljudi koji smo jedna drugoj pomagale kroz život. Najbliža reč je i dalje „prijatelj“.[40] Iste godine, Libovic je rekla da je deskriptor „ljubavnik“ bio tačan.[41] Kasnije je ponovila: „Nazovite nas„ ljubavnicima “. Volim „ljubavnike“. Znate, `ljubavnici` zvuče romantično. Mislim, želim da budem potpuno jasna. Volim Suzan.“ [42] U intervjuu za Gardijan 2000. godine, Sontag je bila prilično otvorena u vezi sa biseksualnošću: „Da vam kažem o starenju?“, Kaže ona i smeje se. „Kad ostariš, stariji od 45 godina, muškarci te prestanu zamišljati. Ili drugačije rečeno, muškarci koji mi se sviđaju ne vole me. Želim mladića. Volim lepotu. Šta ima novo?` Kaže da se u životu zaljubila sedam puta. „Ne, sačekaj“, kaže ona. `Zapravo je devet. Pet žena, četiri muškarca. `[5] Mnoge Sontagine čitulje nisu propustile da pomenu njene značajne istopolne veze, naročito onu sa Eni Libovic. Kao odgovor na ovu kritiku, javni urednik New York Times-a, Daniel Okrent, branio je nekrolog lista, navodeći da u vreme Sontagove smrti novinar nije mogao da izvrši nezavisnu verifikaciju svoje romantične veze sa Libovitc (uprkos pokušajima da to učini).[43] Nakon Sontagove smrti, Njuzvik je objavio članak o Eni Libovic u kojem se jasno navode njene veze sa Sontagom pre više od decenije.[36] Sontag je citirao glavni urednik Brendan Lemon iz časopisa Out-a, rekavši: `Odrastao sam u vreme kada je Modus operandi bio ` otvorena tajna `. Navikao sam na to i sasvim sam u redu s tim. Intelektualno znam zašto nisam više govorio o svojoj seksualnosti, ali pitam se da li tamo nisam potisnuo nešto na svoju štetu. Možda bih mogao da pružim utehu nekim ljudima da sam se više bavio temom svoje privatne seksualnosti, ali nikada mi nije bila glavna misija pružiti utehu, osim ako neko nema drastične potrebe. Radije bih pružio zadovoljstvo ili protresao stvari “.[44] Nasleđe Nakon smrti Suzan Sontag, Steve Wasserman iz Los Anđeles tajms nazvao ju je „jednom od najuticajnijih američkih intelektualaca, međunarodno poznatom po strasnom angažmanu i širini kritičke inteligencije i svom žarkom aktivizmu u zalaganju za ljudska prava“.[45] Eric Homberger iz Gardijana nazvao je Sontag „mračnom damom“ američkog kulturnog života tokom više od četiri decenije“. Primetio je da je „uprkos krutom i oštro sročenom političkom senzibilitetu, ona u osnovi bila esteta [koja] je ponudila preorijentaciju američkih kulturnih horizonata“.[46] Pišući o Protiv tumačenja (1966), Brandon Robshaw iz The Independent kasnije je primetio da je „Sontag bila izuzetno predusretljiva; njen projekat analize popularne kulture kao i visoke kulture, Dors-a, kao i Dostojevskog, sada je uobičajena praksa u obrazovanom svetu.` [47] U Kritika i postkritika (2017), Rita Felski i Elizabeth S. Anker tvrde da je naslovni esej iz pomenute zbirke igrao važnu ulogu na polju postkritike, pokreta u okviru književne kritike i kulturoloških studija koji pokušava da pronađe nove oblike čitanja i tumačenje koje prevazilazi metode kritike, kritičke teorije i ideološke kritike.[48] Pregledom Sontagove Knjige o fotografiji (1977) 1998. godine, Michael Starenko je napisao da je delo „toliko duboko uronjeno u ovaj diskurs da su Sontagine tvrdnje o fotografiji, kao i njen način argumentacije, postale deo retoričkog„ alata “koji teoretičari fotografije i kritičari nose se u glavi “.[49] Kritika Bela civilizacija kao rak Sontag je kritikovala pisanje 1967. godine u časopisu Partisan Review: Ako je Amerika vrhunac zapadne bele civilizacije, kako to izjavljuju svi od levice do desnice, onda sa zapadnom belom civilizacijom mora biti nešto strašno pogrešno. Ovo je bolna istina; malo od nas želi da ide tako daleko .... Istina je da Mocart, Paskal, Bulova algebra, Šekspir, parlamentarna vlada, barokne crkve, Njutn, emancipacija žena, Kant, Marks, Balanšinov balet i dr. ne iskupiti ono što je ova posebna civilizacija nanela svetu. Bela rasa je rak ljudske istorije; to je bela rasa i samo ona - njene ideologije i izumi - koja uništava autonomne civilizacije gde god se širi, što je narušilo ekološku ravnotežu planete, koja sada ugrožava samo postojanje samog života.[1] Prema novinaru Mark M. Goldblatt, Sontag se kasnije „odrekla“ izjave, rekavši da je „klevetala pacijente sa rakom“,[50] ali prema Eliot Weinberger-u, „Zažalila je zbog te poslednje fraze i napisala čitavu knjigu protiv upotreba bolesti kao metafora“.[51] Navodi o plagijarizmu Ellen Lee optužila je Sontag za plagijarizam kada je Lee u časopisu In America (1999) otkrila najmanje dvanaest odlomaka koji su slični ili kopirani iz odlomaka u četiri druge knjige o Helen Modjesk-oj bez pripisivanja.[52][53] Sontag je rekla o korišćenju odlomaka: „Svi koji se bavimo stvarnim likovima u istoriji prepisujemo i usvajamo izvorne izvore u originalnom domenu. Koristila sam ove izvore i potpuno sam ih transformisala. Treba izneti veći argument da je sva literatura niz referenci i aluzija“.[54] O komunizmu Na njujorškom skupu pro-solidarnosti 1982. godine, Sontag je izjavila da su „ljudi sa levice, poput nje same,„ voljno ili nevoljno izrekli puno laži “. [55] Dodala je da oni: veruju u, ili bar primenjuju, dvostruki standard anđeoskog jezika komunizma ... Komunizam je fašizam - uspešan fašizam, ako želite. Ono što smo nazvali fašizmom, zapravo je oblik tiranije koji se može srušiti - a koji je, uglavnom, propao. Ponavljam: ne samo da je fašizam (i otvorena vojna vladavina) verovatna sudbina svih komunističkih društava - posebno kada je njihovo stanovništvo podstaknuto na pobunu - već je komunizam sam po sebi varijanta, najuspešnija varijanta fašizma. Fašizam sa ljudskim licem ... Zamislite, ako želite, nekoga ko je čitao samo Reader`s Digest između 1950. i 1970. godine, i nekoga ko je u istom periodu čitao samo The Nation ili [t] on New Statesman. Koji bi čitalac bio bolje informisan o stvarnosti komunizma? Mislim da bi odgovor trebao da nam napravi pauzu. Može li biti da su naši neprijatelji bili u pravu?[55] Sontagov govor je, kako se izveštava, „iz publike izazvao buke i uzvike“. The Nation je objavila njen govor, izuzimajući odlomak koji je časopisu suprotstavio Reader`s Digest. Odgovori na njenu izjavu bili su različiti. Neki su rekli da su trenutna osećanja Sontag u stvari držali mnogi levičari godinama, dok su je drugi optuživali za izdaju „radikalnih ideja“.[55] O napadima 11. septembra Sontag je dobila ljutite kritike zbog svojih izjava u časopisu The New Yorker (24. septembra 2001) o neposrednim posledicama 11. septembra .[56] U svom komentaru nazvala je napade `monstruoznom dozom stvarnosti` i kritikovala američke javne zvaničnike i komentatore medija zbog pokušaja da ubede američku javnost da je `sve u redu`. Konkretno, usprotivila se ideji da su počinioci `kukavice`, komentar koji je Džordž Buš dao između ostalih primedbi 11. septembra. Umesto toga, ona je tvrdila da bi zemlja trebala na akcije terorista gledati ne kao na „kukavički“ napad na „civilizaciju“ ili „slobodu“ ili „čovječanstvo“ ili „slobodni svijet“, već kao napad na samoproglašenu svjetsku velesilu, kao posledica konkretnih američkih saveza i akcija“.[57] Kritike drugih pisaca Tom Wolfe je Sontag odbacio kao „samo još jednog skriptara koji je proveo svoj život prijavljujući se za protestne sastanke i truseći se do podijuma opterećenog njenim proznim stilom, koji je imao nalepnicu za hendikepirane parkinge validnu na Partizanskoj reviji.[58] U `Sontag, Bloody Sontag`, eseju iz knjige Vamps & Tramps iz 1994. godine, kritičarka Camille Paglia opisuje svoje početno divljenje i kasnije razočaranje.[59] Ona spominje nekoliko kritika Sontag, uključujući komentar Harolda Bluma `Mere Sontagisme!` u doktorskoj disertaciji Camille Paglia i navodi da je Sontag „postala sinonim za plitku vrstu držanja kuka“.[60] Paglia takođe govori o poseti Sontag `Bennington College`, u koju je stigla sa satima kasneći i ignorisala dogovorenu temu događaja.[61] Sontagovo hladno samoizgonstvo bilo je katastrofa za američki ženski pokret. Samo je žena od njenog prestiža mogla da izvede neophodnu kritiku i razotkrivanje prvih feminističkih estriha instant-kanona, poput onih Kate Millett ili Sandre Gilbert i Susan Gubar, čija je srednja mediokritetnost osakatila ženske studije od početka ... Ni jedan patrijahalni zlikovac nije zadržavao Sontag; njeni neuspesi su njeni. - Camille Paglia Nassim Nicholas Taleb u svojoj knjizi Skin in the Game kritikuje Sontag i druge ljude ekstravagantnog načina života koji se ipak izjašnjavaju „protiv tržišnog sistema“. Taleb procenjuje Sontagovu zajedničku vilu u Njujorku na 28 miliona dolara i navodi da je „nemoralno biti opozicija tržišnom sistemu i ne živeti (negde u Vermontu ili severozapadnom Avganistanu) u kolibi ili pećini izolovanoj od njega“. Taleb takođe tvrdi da je još nemoralnije „tvrditi za vrlinu, a da u potpunosti ne živimo sa njenim direktnim posledicama“.[62][63] Odnos prema knjigama Knjiga je bila veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno. U intervjuu koji je dala za Njujork tajms otkriva da je počela da čita sa tri godine, a sa 13 je već bila savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je Martin Idn podstakao da bude pisac.[27] `Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega`.[27] U `Pismo Borhesu` iz 1996 piše: `Rekli ste da literaturi dugujemo gotovo sve što jesmo i što smo bili. Ako knjige nestanu, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod. Sigurna sam da ste u pravu. Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova i našeg sećanja. One nam takođe daju obrazac duhovne kontemplacije. Neki ljudi misle da je čitanje samo vid bekstva: bekstvo iz „stvarnog“ svakodnevnog sveta u imaginarni svet, svet knjiga. Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji`.[27] Radovi Fikcija (1963) The Benefactor (Dobrotvor) (1967) Death Kit (1977) I, etcetera (Zbirka kratkih priča) (1991) The Way We Live Now (short_story) (Način na koji sada živimo kratka priča) (1992) The Volcano Lover (Ljubitelj vulkana) (1999)In America (U Americi) - dobitnik američke Nacionalne nagrade za beletristiku [64] Predstave The Way We Live Now (Način na koji sada živimo o epidemiji AIDS-a) (1990) A Parsifal (Parsifal) (1991), dekonstrukcija inspirisana izvedbom Roberta Wilsona 1991. godine u Vagnerovoj operi [65] Alice in Bed (Alice u krevetu) (1993), o intelektualki Alice James iz 19. veka, koja je zbog bolesti bila vezana za krevet [66] Lady from the Sea (Dama s mora, adaptacija istoimene drame Henrika Ibzena iz 1888. godine, premijerno izvedena 1998. u Italiji.[67] Sontag je o tome napisala esej 1999. godine u Theatre pod nazivom „Prepisivanje dame s mora“.[68] Publicistika Zbirke eseja (1966) Against Interpretation (Protiv tumačenja - uključuje Napomene o Kempu) (1969) Styles of Radical Will (Stilovi radikalne volje) (1980) Under the Sign of Saturn (Pod znakom Saturna) (2001) Where the Stress Falls (Tamo gde stres pada) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) (2007) At the Same Time: Essays & Speeches (U isto vreme: eseji i govori) Sontag je takođe objavljivala publicističke eseje u časopisima The New Yorker, The New York Review of Books, Times Literary Supplement, The Nation, Granta, Partisan Review i London Review of Books. Monografije (1959) Freud: The Mind of the Moralis (Frojd: Um moralista) [69] (1977) On Photography (O fotografiji) (1978) Illness as Metaphor (Bolest kao metafora) (1988) AIDS and Its Metaphors (AIDS i njegove metafore) (nastavak Bolesti kao metafore) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) Intervju (2013) Susan Sontag: The Complete Rolling Stone Interview, Jonathan Cott (Ako knjige nestanu... Suzan Sontag i Džonatan Kot za časopis Rolling Stone) Knjiga je rezultat dvanaestočasovnog razgovora između Suzan Sontag i Džonatana Kota. Intervju je započet februara 1978. u Parizu, gde je Džonatan već dobio tri sata materijala, sasvim dovoljno za intervju u svom magazinu, ali mu je Suzan predložila da nastave razgovor kada ona dođe u Njujork, što se i dogodilo pet meseci kasnije. Oktobra 1979. Roling Stoun je objavio trećinu Kotovog intervjua. Integralnu verziju on je izdao u formi knjige tek 35 godina kasnije (2013) i devet godina nakon Suzanine smrti.[27] Filmovi (1969) Duett för kannibaler (Duet for Cannibals) (Duet za kanibale) (1971) Broder Carl (Brother Carl) (Brat Karl) (1974) Promised Lands (Obećane zemlje) (1983) Unguided Tour AKA Letter from Venice Ostali radovi (2002) Liner beleške za album Land Peti Smit (2004) Doprinos fraza trećem albumu Fischerspooner-a Odiseja (2008) Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963 (2012) As Consciousness Is Harnessed to Flesh: Journals and Notebooks, 1964–1980 (Kako je svest upregnuta u meso: časopisi i sveske, 1964–1980) Nagrade i počasti 1977: Nacionalna nagrada kruga kritičara knjiga za O fotografiji [70] 1990: MacArthur Fellowship 1992: Nagrada Malaparte, Italija [71] 1999: Commandeur des Arts et des Lettres, Francuska 2000: Nacionalna nagrada za knjigu U Americi [64] 2001: Jerusalimska nagrada, dodeljuje se svake dve godine piscu koji svojim radom istražuje slobodu pojedinca u društvu. 2002: George Polk Awards za kulturnu kritiku za film „Pogled u rat“ u časopisu The New Yorker 2003: Počasni doktorat Univerziteta u Tibingenu 2003: Friedenspreis des Deutschen Buchhandels tokom Frankfurtskog sajma knjiga [72] 2003: Nagrada Princ od Asturije za književnost.[73] 2004: Dva dana nakon njene smrti, Muhidin Hamamdžić, gradonačelnik Sarajeva najavio je da će grad nazvati ulicu po njoj, nazivajući je „autorkom i humanistkinjom koja je aktivno učestvovala u stvaranju istorije Sarajeva i Bosne“. Pozorišni trg ispred Narodnog pozorišta odmah je predložen da se preimenuje u Pozorišni trg Suzan Sontag.[74] Trebalo je, međutim, pet godina da taj danak postane zvaničan.[75][76] Dana 13. januara 2010. godine, grad Sarajevo objavio je pločicu sa novim nazivom ulice za Pozorišni trg: Pozorišni trg Suzan Sontag. Digitalna arhiva Digitalnu arhivu od 17.198 e-adresa Sontag čuva Odeljenje za posebne kolekcije UCLA pri istraživačkoj biblioteci Charles E. Young.[77] Njena arhiva - i napori da bude javno dostupna, istovremeno štiteći je od truleži - tema je knjige On Excess: Susan Sontag’s Born-Digital Archive, autora eremy Schmidt & Jacquelyn Ardam.[78] Dokumentarni film Dokumentarni film o Sontag u režiji Nancy Kates, pod naslovom Regarding Susan Sontag, objavljen je 2014.[79] Dobio je posebno priznanje žirija za najbolji dokumentarni film na Filmskom festivalu Trajbeka 2014.[80]

Odlično stanje Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844 — Vajmar, 25. avgust 1900) bio je nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista,[1] filozof, pesnik i kompozitor.[2] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[3] Ničea neretko označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kirkegorom.[4] Mihailo Đurić, autor više knjiga o Ničeu, ga je „nazvao misliocem vulkanske snage”.[5] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Rođen je oko deset časova izjutra 15. oktobra 1844. godine[4] u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori.[4] Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njemu. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena.[4] Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Počeo je da studira (pohađao samo jedan semestar) teologiju, ali je pod uticajem nezadovoljne majke napustio studije.[6] Da bi se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. smatra se da je pod uticajem profesora Ernsta Ortlepa Niče upoznat sa muzikom i delima Riharda Vagnera [7]. Godine 1871/1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje Tragedije.[4] Profesor u Bazelu[uredi | uredi izvor] Uz Ričlovu podršku, Niče je dobio izuzetnu ponudu 1869. godine da postane profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj. Imao je samo 24 godine i nije doktorirao niti je dobio potvrdu o nastavi („habilitacija“). Dobio je počasni doktorat Univerziteta u Lajpcigu u martu 1869. godine, ponovo uz podršku Ričla.[8] Uprkos tome što je njegova ponuda stigla u vreme kada je razmišljao da odustane od filologije zbog nauke, prihvatio je.[9] Do današnjeg dana, Niče je i dalje među najmlađima od zabeleženih profesora klasike.[10] Pre nego što se preselio u Bazel, Niče se odrekao svog pruskog državljanstva: do kraja života ostao je zvanično apatrid.[11][12] Ipak, Niče je tokom francusko-pruskog rata (1870–1871) služio u pruskim snagama kao medicinski savetnik. Za svoje kratko vojno vreme proživeo je mnogo i bio svedok traumatičnih efekata bitke. Takođe je obolio od difterije i dizenterije.[13] Po povratku u Bazel 1870. godine, Niče je posmatrao uspostavljanje Nemačkog carstva i politike Ota fon Bizmarka kao autsajdera i sa određenim stepenom skepticizma u pogledu njihove istinitosti. Njegovo uvodno predavanje na univerzitetu bilo je „Homer i klasična filologija“. Niče je takođe upoznao Franca Overbeka, profesora teologije koji mu je ostao prijatelj tokom čitavog života. Afrikan Spir, manje poznati ruski filozof odgovoran za Misao i stvarnost 1873. godine i Ničeov kolega, poznati istoričar Jakob Burhardt, čija je predavanja Niče često pohađao, počeo je da vrši značajan uticaj na njega.[14] Niče je upoznao Riharda Vagnera u Lajpcigu 1868. godine, a kasnije i Vagnerovu suprugu Kosimu. Niče se njima divio i tokom svog boravka u Bazelu često je posećivao Vagnerovu kuću u Lucernu. Vagneri su doveli Ničea u njihov najintimniji krug prijatelja - koji je uključivao i Franca Lista, koga je Niče kolokvijalno opisao: „F. List ili umetnost trčanja za ženama!“[15] Niče je uživao pažnju koju je dobio na početku festivala u Bajrojtu. 1870. godine poklonio je Kosimi Vagner rukopis „Geneza tragične ideje“ kao rođendanski poklon. 1872. godine Niče je objavio svoju prvu knjigu „Rađanje tragedije“. Međutim, njegove kolege iz njegove oblasti, uključujući Ričla, izrazili su malo entuzijazma za rad u kojem je Niče izbegavao klasičnu filološku metodu u korist spekulativnijeg pristupa. U svojoj polemičnoj Filologiji budućnosti, Ulrih fon Vilamovic-Molendorf prigušio je recepciju knjige i povećao njenu reputaciju. Kao odgovor, Rohde (tada profesor u Kielu) i Vagner došli su u Ničeovu odbranu. Niče je primetio izolaciju koju je osećao u filološkoj zajednici i neuspešno je pokušao da pređe na poziciju filozofije u Bazelu. Od detinjstva su ga mučile razne bolesti, uključujući trenutke kratkovidnosti zbog kojih je bio gotovo slep, migrene i nasilne probavne smetnje. Saobraćajn nesreća 1868. i bolesti 1870. godine koje su bile uporne, nastavile su da ga pogađaju tokom godina u Bazelu, primoravajući ga na sve duže i duže odmore dok redovan posao ne postane nepraktičan. Nezavisan filozof[uredi | uredi izvor] Živeći od penzije iz Bazela i pomoći prijatelja, Niče je često putovao da bi pronašao klimu povoljniju za njegovo zdravlje i živeo je do 1889. godine kao nezavisni autor u različitim gradovima. Mnogo je leta proveo u Sils Mariji u blizini Sen Morika u Švajcarskoj. Zime je proveo u italijanskim gradovima Đenovi, Rapalu i Torinu i francuskom gradu Nici. 1881. godine, kada je Francuska okupirala Tunis, planirao je da putuje u Tunis da bi Evropu posmatrao spolja, ali je kasnije odustao od te ideje, verovatno iz zdravstvenih razloga.[16] Niče se povremeno vraćao u Naumburg da poseti porodicu i, posebno tokom ovog vremena, on i njegova sestra su imali ponavljane periode sukoba i pomirenja. Rojde, Geršdorf i Niče Dok je bio u Đenovi, Ničeov slab vid naterao ga je da istraži upotrebu pisaćih mašina kao sredstva za nastavak pisanja. Na kraju, njegov učenici, Hajnrih Keselic i Petar Gast postali su Ničeov privatni sekretar. 1876. Gast je prepisao ranjivi, gotovo nečitki rukopis Ničeovog prvog puta sa Rihardom Vagnerom u Bajrojtu.[17] Gast je bio jedan od retkih prijatelja kojima je Niče dozvolio da ga kritikuju. Odgovarajući sa najviše entuzijazma na Tako je govorio Zaratustra, Gast je smatrao neophodnim da istakne da su ono što su opisani kao `suvišni` ljudi u stvari sasvim neophodno. Nastavio je da navodi broj ljudi na koje se Epikur, na primer, morao oslanjati da bi obezbedio svoju jednostavnu ishranu od kozjeg sira.[17] Do kraja svog života, Gast i Overbek su mu ostali dosledno verni prijatelji. Malvida fon Majsenbug ostala je poput majčinske pokroviteljice čak i van Vagnerovog kruga. Ubrzo je Niče uspostavio kontakt sa muzičkim kritičarem Karlom Fušom. Niče je bio na početku svog najproduktivnijeg perioda. Usred napada bolesti, živeći u gotovo izolaciji nakon svađe sa majkom i sestrom u vezi sa Salome, Niče je pobegao u Rapalo, gde je za samo deset dana napisao prvi deo Tako je govorio Zaratustra. Do 1882. godine, Niče je uzimao ogromne doze opijuma, ali je i dalje imao problema sa spavanjem.[18] 1883. godine, dok je boravio u Nici, izdavao je sopstvene recepte za sedativni hloralni hidrat, potpisujući ih „Dr Niče“. [19] Nakon što je prekinuo svoje filozofske veze sa Šopenhauerom (koji je odavno bio mrtav i nikada nije upoznao Ničea) i svoje društvene veze sa Vagnerom, Niče je imao malo preostalih prijatelja. Sada je, sa novim Zaratustrinim stilom, njegovo delo postalo još otuđujuće, a tržište ga je dobilo samo do stepena koji zahteva učtivost. Niče je to prepoznao i zadržao svoju samoću, mada se često žalio. Njegove knjige su uglavnom ostale neprodane. 1885. godine štampao je samo 40 primeraka četvrtog dela Zaratustre i deo njih distribuirao bliskim prijateljima, uključujući Helene fon Druskovic. 1883. godine pokušao je i nije uspeo da dobije predavanje na Univerzitetu u Lajpcigu. Jasno mu je rečeno da je, s obzirom na njegov odnos prema hrišćanstvu i njegovom konceptu Boga, postao nezaposlen na bilo kom nemačkom univerzitetu. Sledeća „osećanja osvete i gorčine“ su ga ogorčila: [20] I otuda moj bes, pošto sam shvatio u najširem mogućem smislu šta biti bedan znači, (uvreda mog dobrog imena, mog karaktera i mojih ciljeva), dovoljno je da mi oduzme poverenje učenika, a time i mogućnost sticanja istih. Zdravlje mu se popravilo i leto je proveo raspoložen. U jesen 1888, njegovi spisi i pisma počeli su da otkrivaju višu procenu sopstvenog statusa i „sudbine“. Precenio je sve veći odgovor na njegove spise, posebno na nedavnu polemiku, Slučaj Vagner. Na svoj 44. rođendan, nakon što je završio Sumrak idola i Antihrist, odlučio je da napiše autobiografiju Ecce Homo. U svom predgovoru - koji sugeriše da je Niče bio dobro svestan interpretativnih poteškoća koje će njegovo delo generisati - izjavljuje: `Čujte me! Jer ja sam takva i takva osoba. Iznad svega, nemojte me zameniti sa nekim drugim.` [21] U decembru je Niče započeo prepisku sa Avgustom Strindbergom i mislio je da će, pre međunarodnog prodora, pokušati da otkupi svoje starije spise od izdavača i da ih prevede na druge evropske jezike. Smrt[uredi | uredi izvor] Ničeov grob. Niče je umro 25. avgusta 1900. godine oko podneva,[22] nešto pre svog pedeset i šestog rođendana. Za najverovatniji uzrok smrti smatra se upala pluća u sadejstvu sa moždanim udarom. Njegovo telo je otpremljeno u porodičnu grobnicu blizu Rekena kod Lucena, gde počiva majka, a kasnije i sestra. Vila Šilberblik koju je sestra rentirala kako bi vršila promociju Ničeovog opusa, pretvorena je u muzej. Počev od 1950. godine Ničeovi rukopisi drže se u Geteovom i Šilerovom arhivu. Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze. Leonard Saks, pretpostavlja da je tumor na mozgu prouzrokovao Ničeovu demenciju.[23] Pojedini su pretpostavljali da je trovanje živom mogući uzrok smrti,[24] jer se često koristila kao tretman protiv sifilisa.[25] Nakon smrti njegova sestra, Elizabet-Ferester Niče, javlja se kao urednik Ničeovih dela. Prerađujući i prepravljajući rukopise kako bi se uklopili u nacionalističku ideologiju Nemačke koju je zastupala. Kasnije objavljivana Ničeova dela sa njenim prepravkama često su bila, kasnije će se utvrditi, neopravdano povezana sa fašizmom i nacizmom.[26][27] Iako Niče jeste kritikovao neke ideje iz judaizma (kao i iz drugih religija), on je takođe prezirao antisemitizam i nemački nacionalizam koji su se širili za Ničeova života. Veze i seksualnost[uredi | uredi izvor] Niče se nikada nije ženio. Tri puta je zaprosio Lu Salome i svaki put je odbijen.[28]Jedna teorija krivi Salomin pogled na seksualnost kao jedan od razloga za njeno otuđenje od Ničea. Kao što je artikulisano u noveli Fenitschka iz 1898. godine, ona je na ideju seksualnog odnosa gledala kao na zabranjeno, a na brak kao na kršenje, a neki sugeriraju da ukazuju na seksualnu represiju i neurozu. [29] Razmišljajući o neuzvraćenoj ljubavi, Niče je smatrao da je „ljubavniku neizostavna njegova nesretna ljubav, koju se ni po koju cenu ne bi odrekao zbog stanja ravnodušnosti“. [30] Prema Dusenu, Niče „nikada nije odlučio da ostane sam čitav svoj život. Za njega su žene morale da se žrtvuju nezi i u korist muškaraca.“[13] Eskpert za Ničeovu biografiju Joahim Keler pokušao je da objasni Ničeovu životnu istoriju i filozofiju tvrdeći da je bio homoseksualac. Keler tvrdi da je Ničeov sifilis, koji se obično smatra proizvodom njegovog susreta sa prostitutkom u javnoj kući u Kelnu ili Lajpcigu, podjednako verovatan. Neki tvrde da ga je Niče zarazio u muškoj javnoj kući u Đenovi.[31] Sticanje zaraze iz homoseksualne javne kuće potvrdio je Sigmund Frojd, koji je kao svog izvora naveo Ota Binsvangera.[32] Keler takođe sugeriše da je Niče možda imao romantičnu vezu, kao i prijateljstvo, sa Polom Reom.[33] Postoji tvrdnja da je Ničeova homoseksualnost bila široko poznata u Bečkom psihoanalitičkom društvu, a Ničeov prijatelj Pol Dusen tvrdi da je „on bio čovek koji nikada nije dodirnuo ženu“.[34][35] Kelerovi stavovi nisu naišli na široko prihvatanje među Ničeovim naučnicima i komentatorima. Alan Megil tvrdi da, iako se Kelerova tvrdnja da je Niče bio u sukobu oko njegove homoseksualne želje ne može jednostavno odbaciti, „dokazi su vrlo slabi“, a Keler možda projektuje shvatanja seksualnosti dvadesetog veka na pojmove prijateljstva iz devetnaestog veka.[33]Takođe je poznato da je Niče posećivao heteroseksualne javne kuće.[32] Nigel Rodžers i Mel Tompson tvrde da su kontinuirane bolesti i glavobolje ometale Ničea da se mnogo bavi ženama. Pa ipak, nude i druge primere u kojima je Niče izrazio svoje naklonosti prema ženama, uključujući Vagnerovu suprugu Kosimu Vagner.[36] Drugi naučnici tvrde da Kelerova interpretacija zasnovana na seksualnosti nije korisna u razumevanju Ničeove filozofije.[37] [38]Međutim, postoje i oni koji naglašavaju da, ako je Niče preferirao muškarce - s tim što je ta sklonost činila njegovu psiho-seksualnu masku - ali nije mogao sebi priznati svoje želje, to je značilo da je postupio u suprotnosti sa svojom filozofijom.[39] Niče kroz pero Štefana Cvajga[uredi | uredi izvor] Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[40] Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem Cvajg dalje opisuje značaj Ničeove filozofije.[40] Njega, strastvenoga mrzioca `lagodne opojnosti`, svake udobnosti, podilazi jedino želja da razori osigurani mir ljudi u kojem oni uživaju, da vatrom i prepašću širi budnost koja je za nj jednako dragocjena kao što je za ljude mira dragocjeni i tupi lagodni san. Iza njega ostaju, kao nakon prolaska filbustira, provaljene crkve, oskvrnuta tisućugodišnja svetišta, srušeni oltari, osramoćeni sakramenti, poklana uvjerenja, probijene moralne ograde, užareno obzorje, neizmjerni fanal smionosti i snage. Ali on se nikad ne osvrće natrag, ni da bi to posjedovao. On ne pripada nijednoj vjeri, nije se zakleo nijednoj zemlji, na njegovu oborenom jarbolu vije se crna zastava amoraliste, pred njim je ona sveta neznatnost, vječna nesigurnost. s kojom se osjeća demonski zbratimljen pa se neprekidno oprema za nove opasne plovidbe. Prevođenje srpskih narodnih pesama[uredi | uredi izvor] U novembru 1861. Niče udruženju „Germanija` predaje svoju kompoziciju pod nazivom Serbier. Potom 29. aprila on predaje udruženju prevode šest srpskih narodnih pesama - pet lirskih i jedne epske - pod naslovom: „Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche`. U pet lirskih pesama koje je Niče preveo nalaze se pesme koje su u Vukovim zbirkama naslovljene: Djevojka ružici, Konj se srdi na svog gospodara, Riba i djevojka, Sestra kuša brata i Jedno drago i to nadaleko.[41] Jedina epska pesma koju je Niče preveo na nemački jeste pesma koju je Gete ranije smatrao nedovoljno kvalitetnom za uključenje u svoju antologiju srpskih pesama: Marko Kraljević i Ljutica Bogdan.[41] Niče pesme nije doslovce preveo već ih je preprevao sa značajnim odstupanjima i dodavanjima, uz konsultovanje orignala i rečnika srpskog jezika. On navodi da je prepev slobodan što je uradio kako pesma ne bi bila „ukočena i otegnuta”.[41] U tomu kritičkog izdanja Ničeovih dela iz 2000. godine, koji uključuje najranije radove i dnevničke zapise od 1858. do 1862, uključeni su i prevodi srpskih pesama, kao i zapis na srpskom: Ustaj Srbine, uz belešku - Serbische Tondichtung.[41] Filozofija[uredi | uredi izvor] Nihilizam[uredi | uredi izvor] Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovladava onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [42] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[3] Ali on je za polazište aktivnog nihilizma, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[3] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. Njegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[43] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[43] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da otkrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[43] Da shvati ovaj istorijski događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[43] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u isti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[43] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[43] Natčovek[uredi | uredi izvor] Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek!.[44] Njegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizlazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Ničeov natčovek u `Berlinskim ilustrovanim novinama iz 1903. godine“. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo bi raščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tuđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![45] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[42] Bog je mrtav[uredi | uredi izvor] Rečenica `Bog je mrtav` često je bila predmet pogrešne interpretacije. Naime, mislilo se da je Niče opisao smrt Boga u bukvalnom smislu. Umesto toga, on sebe shvata kao posmatrača, kao nekog ko prenosi svoj stav da zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa. On analizira vreme u kojem živi, posebno hrišćansku civilizaciju koja, po njegovom mišljenju propada. On nije prvi koji postavlja pitanje o smrti Boga. Već je mladi Hegel predstavio ideju o beskonačnoj boli kao osećanju na kome počiva religija novih vremena - osećanje: `Bog po sebi je mrtav`[46] `Gde je Bog?`, uzviknuo je. `Reći ću vam. Ubili smo ga - ja i ti! Svi smo ga mi ubili! Ali kako smo to uradili? Kako smo ispili more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo celi obzor? Što smo uradili kada smo odvojili ovu zemlju od njenog sunca? Gde se sada kreće? Gde se mi krećemo? Odmičemo li se od svih sunca? Zar se padamo neprestano? Unatrag, postrance, prema napred, u svim smerovima? Postoje li još gore ili dole? Zar se nismo izgubili kao u beskonačnom ništavilu? Zar ne osjećamo dah praznog svemira? Zar nije postao hladniji? Zar se noć neprestano ne obrušava na nas? Zar ne treba paliti svetiljke ujutro? Zar ne čujemo ništa drugo osim zvukova grobara koji pokapaju Boga? Zar ne osećamo ništa osim božanskog raspadanja? - Bogovi se takođe raspadaju! Bog je mrtav!` — Fridrih Niče Poznatiji deo nalazi se u drugom delu Zaratustrinog predgovora u kome mladi Zaratustra na početku svog putovanja sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu. Kad je Zaratustra čuo te reči, pozdravi sveca i reče: `Šta bih vam ja mogao dati! Ali pustite me brzo odavde da vam ne bih još što god i oduzeo!` I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i zreo čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka. A kad je Zaratustra ostao sam, reče u svojoj šumi ovako srcu svome: `Zar je to uopšte moguće! U svojoj šumi stari svetac nije još ništa o tome čuo da je Bog mrtav ` – Tako je govorio Zaratustra[47] Apolonijski i dionizijski princip[uredi | uredi izvor] Apolonijski i dionizijski princip je dvostruki filozofski koncept zasnovan na osobinama iz drevne grčke mitologije: Apolonu i Dionisu. Dionizijski se odnosi na princip koji afirmiše životnu snagu, dok se drugi, apolonijski, označava kao princip harmonije i ravnoteže. Niče je davao prednost dionizijskom principu, a u apolonijskom je video početak dekadencije evropske kulture. Glavna tema Rođenja tragedije je da spoj dionizijskog i apolonskog Kunsttrieben-a („umetnički impulsi“) stvara dramsku umetnost ili tragediju. Tvrdio je da ta fuzija nije postignuta od drevnih grčkih tragičara. Apolon predstavlja harmoniju, napredak, jasnoću i logiku, dok Dionis predstavlja poremećaj, opijenost, osećanja i zanos. Niče je koristio ove dve sile, jer su za njega svet uma i poretka s jedne, a strast i haos s druge strane formirali principe koji su bili osnovni za grčku kulturu.[48] Apolonija je država koja sanja, puna iluzija; dionizijsko stanje opijenosti, koje predstavlja oslobađanje instinkta i rastvaranje granica. U ovom kalupu čovek se pojavljuje kao satir. On je užas i uništenje principa individualnosti i istovremeno neko ko se raduje njegovom uništavanju.[49] Oba ova principa treba da predstavljaju kognitivna stanja koja se kroz umetnost pojavljuju kao snaga prirode u čoveku.[50] Niče zaključuje da je evropska kultura, još od vremena Sokrata, uvek bila samo apolonska, dakle dekadentna i nezdrava.[51] Primećuje da kad god apolonska kultura dominira, dionizijskoj nedostaje struktura da stvori koherentnu umetnost, a kada dominira dionizijska, apolonijskoj nedostaje potrebna strast. Samo plodna interakcija ove dve sile okupljene kao umetnost predstavljala je najbolje od grčke tragedije.[52] Perspektivizam[uredi | uredi izvor] Niče je tvrdio da će Božja smrt na kraju dovesti do gubitka bilo kakve univerzalne perspektive na stvari i bilo kakvog koherentnog osećaja objektivne istine.[53][54] Niče je odbacio ideju objektivne stvarnosti, tvrdeći da je znanje uslovno u odnosu na različite fluidne perspektive ili interese.[55]To dovodi do stalne ponovne procene pravila u skladu sa okolnostima pojedinačnih perspektiva. Ovo gledište je steklo naziv perspektivizam.[56] U delu Tako je govorio Zaratustra, Niče je objavio da tabela vrednosti visi iznad svake velike osobe. Istakao je da je ono što je zajedničko kod različitih naroda čin uvažavanja, stvaranja vrednosti, čak i ako se vrednosti razlikuju od jedne osobe do druge. Niče je tvrdio da ono što ljude čini velikima nije sadržaj njihovih uverenja, već čin vrednovanja. Stoga vrednosti koje zajednica teži da artikuliše nisu toliko važne koliko kolektivna volja da se te vrednosti ostvare. Spremnost je bitnija od zasluga samog cilja, smatra Niče. `Do sada je bilo hiljadu ciljeva`, kaže Zaratustra, `jer postoji hiljadu naroda. Još uvek nedostaje jaram za hiljadu vratova: nedostaje jedan cilj. Čovečanstvo još uvek nema cilj.` Otuda i naslov aforizma, „O hiljadu i jednom cilju“. Ideja da jedan sistem vrednosti nije vredniji od sledećeg, iako se možda ne pripisuje Ničeu, postala je uobičajena premisa moderne društvene nauke. Maks Veber i Martin Hajdeger su to upili i napravili po svom. To je oblikovalo njihova filozofska i kulturna nastojanja, kao i njihovo političko razumevanje. Veber se, na primer, oslanjao na Ničeov perspektivizam tvrdeći da je objektivnost i dalje moguća - ali tek nakon što se utvrdi određena perspektiva, vrednost ili cilj.[57][58] Među kritikom tradicionalne filozofije Kanta, Dekarta i Platona u Beyond Good and Evil, Niče je napao stvar u sebi i cogito ergo sum („Mislim, dakle jesam“) kao nepogrešiva uverenja zasnovana na naivnom prihvatanju prethodnih pojmova i zablude.[59] „Pobuna robova“ u moralu[uredi | uredi izvor] U knjizi Izvan dobra i zla i O genealogiji morala centralno mesto zauzima Ničeov genealoški prikaz razvoja savremenih moralnih sistema. Za Ničea se tokom ljudske istorije dogodio temeljni zaokret od razmišljanja u terminima „dobro i zlo“ ka „dobru i zlu“. Početni oblik morala postavila je ratnička aristokratija i druge vladajuće kaste drevnih civilizacija. Aristokratske vrednosti dobrog i lošeg poklapale su se i odražavale njihov odnos prema nižim kastama poput robova. Niče je predstavio ovaj „gospodarski moral“ kao izvorni moralni sistem - možda najbolje povezan sa homerskom Grčkom.[60]Biti „dobar“ značilo je biti srećan i imati stvari povezane sa srećom: bogatstvo, snaga, zdravlje, moć itd. Biti „loš“ značilo je biti poput robova nad kojima je aristokratija vladala: siromašni, slabi, bolesni, jadni - predmeti sažaljenja ili gađenja, a ne mržnje.[61] „Ropski moral“ se razvio kao reakcija na gospodarski moral. Vrednost proizlazi iz kontrasta između dobra i zla: dobro je povezano sa onostranošću, dobročinstvom, pobožnošću, uzdržanošću, krotošću i potčinjenošću; dok je zlo svetsko, surovo, sebično, bogato i agresivno. Niče je doživljavao moral roba pesimističnim i strašljivim, a njegove vrednosti su se pojavile kako bi poboljšale samo-percepciju robova. Moral roba povezao je sa jevrejskom i hrišćanskom tradicijom, jer je rođen iz rezistencije robova. Niče je tvrdio da je ideja jednakosti dozvoljavala robovima da prevladaju sopstvene uslove bez preziranja sebe. Negirajući urođenu nejednakost ljudi - u uspehu, snazi, lepoti i inteligenciji - robovi su stekli metod bekstva, naime generišući nove vrednosti na osnovu odbacivanja moralnosti gospodara, što ih je frustriralo. Korišćen je za prevazilaženje osećaja inferiornosti roba pred njihovim (imućnijim) gospodarima. To čini tako što na primer otkriva slabost roba da bude stvar izbora, označavajući je kao „krotkost“. „Dobar čovek“ moralnog gospodara je upravo „zli čovek“ ropskog morala, dok je „loši čovek“ preuređen u „dobrog čoveka“.[60] Niče je ropski moral doživljavao kao izvor nihilizma koji je obuzeo Evropu. Savremena Evropa i hrišćanstvo postoje u licemernom stanju zbog napetosti između morala gospodara i roba, obe kontradiktorne vrednosti koje u različitom stepenu određuju vrednosti većine Evropljana (koji su „šaroliki“). Niče je pozvao izuzetne ljude da se ne stide pred navodnim moralom za sve, koji smatra štetnim za procvat izuzetnih ljudi. Upozorio je, međutim, da moral sam po sebi nije loš; to je dobro za mase i treba ga prepustiti njima. Izuzetni ljudi, s druge strane, treba da slede svoj „unutrašnji zakon“.[60] Omiljeni Ničeov moto, preuzet od Pindara, glasi: „Postani ono što jesi.“ [62] Dugogodišnja je pretpostavka o Ničeu je da je više voleo moral gospodara nego moral roba. Međutim, ugledni Ničeov učenjak Valter Kofman odbacio je ovo tumačenje, napisavši da su Ničeove analize ove dve vrste morala korišćene samo u opisnom i istorijskom smislu; nisu bile predviđene za bilo kakvo prihvatanje ili veličanje.[63] S druge strane, iz njegovih vlastitih spisa jasno je da se Niče nadao pobedi gospodara morala. Povezao je „spasenje i budućnost ljudske rase sa bezuslovnom dominacijom“[64] gospodarskog morala i gospodara nazvao „višim redom vrednosti, onim plemenitim, onima koji životu kažu `da`, onima koji garantuju budućnost.“[64] Kao što„ postoji poredak ranga između čoveka i čoveka “, tako postoji i poredak ranga„ između morala i morala.“[65] Niče je u svom filozofskom ratu vodio protiv ropskog morala hrišćanstva, revalorizaciji svih vrednosti `kako bi se postigla pobeda novog gospodara moralnosti koju je nazvao` filozofijom budućnosti.`[66] U zoru, Niče je započeo svoju „Kampanju protiv morala“.[67] Sebe je nazvao „nemoralistom“ i oštro je kritikovao istaknute moralne filozofije svog doba: hrišćanstvo, kantijanizam i utilitarizam. Ničeov koncept „Bog je mrtav“ primenjuje se na doktrine hrišćanstva, mada ne i na sve druge vere: tvrdio je da je budizam uspešna religija koju je pohvalio za podsticanje kritičke misli.[68] Ipak, Niče je svoju filozofiju doživljavao kao protivpokret nihilizmu kroz uvažavanje umetnosti: Umetnost kao jedina superiorna protiv prisila, protiv svake volje za negacijom života, umetnost kao antihrišćanska, anti-budistička, anti-nihilistička par ekselans.[69] Niče je smatrao da je savremeni antisemitizam „prezren“ i u suprotnosti sa evropskim idealima.[68] Njegov uzrok, prema njegovom mišljenju, bio je rast evropskog nacionalizma i endemska „ljubomora i mržnja“ jevrejskog uspeha.[68] Napisao je da Jevrejima treba zahvaliti što pomažu u održavanju poštovanja prema filozofiji drevne Grčke, [68] i što rađaju „najplemenitije ljudsko biće (Hristosa), najčistijeg filozofa (Baruh Spinoza), najmoćniju knjigu i najefikasniji moralni kodeks na svetu.`[70] Volja za moć[uredi | uredi izvor] Osnovni element Ničeovog filozofskog pogleda je „volja za moći“ (der Wille zur Macht), za koju je tvrdio da pruža osnovu za razumevanje ljudskog ponašanja - više od konkurentskih objašnjenja, poput onih zasnovanih na pritisku za prilagođavanje ili preživljavanje.[65][71] Kao takav, prema Ničeu, nagon za očuvanjem pojavljuje se kao glavni pokretač ponašanja ljudi ili životinja samo u izuzecima, jer opšte stanje života nije „borba za egzistenciju“.[72] Češće nego ne, samoočuvanje je posledica volje stvorenja da svoju snagu iskaže na spoljnom svetu. Predstavljajući svoju teoriju ljudskog ponašanja, Niče se takođe osvrnuo i napao koncepte iz filozofija koje su tada bile popularno prihvaćene, poput Šopenhauerovog pojma besciljne volje ili utilitarizma. Utilitaristi tvrde da je ono što pokreće ljude želja da budu srećni i akumuliraju zadovoljstvo u svom životu. Ali takvu koncepciju sreće Niče je odbacio kao nešto ograničeno i karakteristično za buržoaski način života engleskog društva, [73] i umesto toga izneo ideju da sreća nije cilj sam po sebi. Posledica je prevazilaženja prepreka za nečije postupke i ispunjenja volje.[74] S njegovom teorijom volje za moć povezano je i njegovo nagađanje, koje nije smatrao konačnim,[65] u vezi sa stvarnošću fizičkog sveta, uključujući neorgansku materiju - da je, poput čovekovih naklonosti i impulsa, i materijalni svet postavljen dinamika oblika volje za moći. U osnovi njegove teorije je odbacivanje atomizma - ideja da je materija sastavljena od stabilnih, nedeljivih jedinica (atoma). Umesto toga, činilo se da je prihvatio zaključke Ruđera Boškovića, koji je objasnio osobine materije kao rezultat međusobnog delovanja sila.[65] Jedna studija o Ničeu definiše njegov potpuno razvijeni koncept volje za moći kao „ element iz koga proističu i kvantitativna razlika srodnih sila i kvalitet koji se u svakoj od njih prebacuje u svaku silu „otkrivajući volju za moći kao„ princip sinteze sila.“[75] Od takvih sila Niče je rekao da mogu možda posmatrati kao primitivni oblik volje. Isto tako, odbacio je stav da kretanjem tela vladaju neumoljivi zakoni prirode, postavljajući umesto toga da se kretanjem upravljaju odnosi moći između tela i sila.[65] Drugi naučnici se ne slažu da je Niče smatrao materijalni svet oblikom volje za moći: Niče je temeljito kritikovao metafiziku, a uključivanjem volje za moći u materijalni svet jednostavno bi uspostavio novu metafiziku. Osim Aforizma 36 u Beyond Good and Evil, gde je pokrenuo pitanje vezano za volju za moći kao za materijalni svet, tvrde oni, tek je u njegovim beleškama (neobjavljenim od njega samog) pisao o metafizičkoj volji za moći. A takođe tvrde da je Niče uputio svog stanodavca da spali te beleške 1888. godine kada je napustio Sils Mariju.[76] Prema ovim naučnicima, „goruća“ priča podržava njihovu tezu da je Niče na kraju svog lucidnog života odbacio njegov projekat o volji za moći. Međutim, nedavna studija (Huang 2019) pokazuje da, iako je tačno da je Niče 1888. godine želeo da neke njegove beleške spale, priča o „paljenju“ malo ukazuje na njegov projekat volje za moć, ne samo zato što je samo 11 „aforizama“ spašeni od plamena na kraju su ugrađeni u Volju za moć (ova knjiga sadrži 1067 „aforizama“), ali i zato što se ove napuštene beleške uglavnom fokusiraju na teme poput kritike morala, dok se „osećanja moći“ dotiču samo jednom.[77] Večiti povratak[uredi | uredi izvor] „Večiti povratak“ (takođe poznat i kao „večito ponavljanje“) je hipotetički koncept koji postavlja da se univerzum ponavlja i da će se ponavljati beskonačno mnogo puta kroz beskonačno vreme ili prostor. To je čisto fizički koncept, koji ne uključuje natprirodnu reinkarnaciju, već povratak bića u istim telima. Niče je prvi predložio ideju večnog povratka u paraboli u Odeljku 341 The Gay Science, a takođe i u poglavlju „O viziji i zagonetki“ u Tako je govorio Zaratustra, između ostalog. [78] Niče ga je smatrao potencijalno „zastrašujućim i parališućim“ i rekao je da je njegov teret „najteža težina“ koja se može zamisliti (`das schwerste Gewicht`).[79] Želja za večnim povratkom svih događaja označila bi krajnju afirmaciju života, reakciju na Šopenhauerovu pohvalu negiranja volje za životom. Da bi se shvatilo večito ponavljanje i da se s njim ne samo pomiri, već i prihvati, potreban je amor fati, „ljubav prema sudbini“. Kao što je Hajdeger istakao u svojim predavanjima o Ničeu, Ničeovo prvo spominjanje večnog ponavljanja predstavlja ovaj koncept kao hipotetičko pitanje, a ne kao činjenicu. Prema Hajdegeru, teret nametnut pitanjem večnog ponavljanja - da li bi to moglo biti istina - toliko je značajan u modernoj misli: „Način na koji Niče ovde oblikuje prvu komunikaciju misli o„ najvećem teretu“ [ večnog ponavljanja] jasno stavlja do znanja da je ta „misao misli“ istovremeno „najteža misao“.[80] Niče sugeriše da se univerzum ponavlja kroz beskrajno vreme i prostor i da se mogu ponoviti različite verzije događaja koji su se dogodili u prošlosti, pa otuda „sve konfiguracije koje su ranije postojale na ovoj zemlji još uvek moraju da se sretnu.“[81] Sa svakim ponavljanjem događaja nada se da će se steći neko znanje ili svest za poboljšanje pojedinca, otuda „I tako će se jednog dana dogoditi da se muškarac ponovo rodi, baš kao ja i žena, baš kao Marija —Samo za nadati se da će glava ovog čoveka sadržati malo manje gluposti...“[81] Aleksandar Nehamas o Ničeu piše: Život kao književnost na tri načina viđenja večnog ponavljanja: „Moj život će se ponoviti na potpuno identičan način:“ ovo izražava potpuno fatalistički pristup ideji; „Moj život se može ponoviti na potpuno identičan način:“ Ovo drugo gledište uslovno tvrdi kosmologiju, ali ne uspeva da obuhvati ono na šta se Niče poziva u The Gay Science, str. 341; i konačno, „Ako bi se moj život ponovio, onda bi se mogao ponoviti samo na identičan način.“ Nehamas pokazuje da ovo tumačenje postoji potpuno nezavisno od fizike i da ne pretpostavlja istinu kosmologije. Nehamas je zaključio da, ako se pojedinci konstituišu kroz svoje postupke, mogu se održati u svom trenutnom stanju samo živeći u ponavljanju prošlih radnji (Nehamas, 153). Ničeova misao je negacija ideje o istoriji spasenja.[82] Tri metamorfoze[uredi | uredi izvor] Priču o tri metamorfoze originalno je napisao nemački filozof Fridrih Niče. Verovao je da je svrha ljudskog postojanja postizanje njegovog punog potencijala. Da bi to postigao, duh je morao da prođe kroz tri transformacije: kamila, lav i dete. Komplet dolazi sa tri životinje i svaka životinja predstavlja opstanak, slobodu i stvaranje. Kamila: Opstanak. Kamila se može nositi sa teškim zadacima u teškim situacijama. Ako se mučite u životu i puno se znojite, ova kamila će vam pomoći da prođete. Lav: Sloboda. Lav je osvajač. Nalazi se na vrhu lanca ishrane. Koristite ovog lava da uništite postojeća društvena pravila pre nego što počnete da gradite svoja pravila! Dete: Stvaranje. Kad dete tek dođe na ovaj svet, ono ništa ne zna. Ova vrsta nevinosti može vam pomoći da stvorite nove vrednosti i razvijete novi način viđenja. Kamile mogu nositi veliku težinu i preživeti u pustinji. Ali ponderisani pojedinac je neizbežno oporezovan svojim teretom. Vremenom rizikuju da se zatru gorčinom, očajem i duhom osvete. Ako kamila ne postane lav, tragač će biti uništen njihovom potragom. Uvek se u „usamljenoj pustinji [dogodi] druga metamorfoza, duh ovde postaje lav; želi da uhvati slobodu i bude gospodar u svojoj pustinji.“ Lav je „kralj zveri“. Lavlji duh kaže „hoću“ - i to je ceo zakon. Kamila postaje lav kada subjekt duhovne transformacije, otisnuvši se u pustinju ljudskog očekivanja, otkrije da je „Bog mrtav“ i pretpostavi da je sve dozvoljeno. U ovom trenutku pojedinac shvata da im ništa ne može zabraniti da stvaraju sopstvene vrednosti namećući svetu svoju vlastitu volju. Ali, u pustinji stvarnog, lav nailazi na zmaja, a „Ti ćeš“ svetluca na njegovoj koži. Zmaj je Ničeova slika društvenih normi. U fazi lava, subjekat duhovne transformacije mora da uključi zmaja u smrtnu borbu. Čovek treba da bude lav u duhu da bi pobedio zakon „Ti treba“ i potvrdio uslove svog procvata. Međutim, nema sreće u borbi sa zmajevima čitavog života. Da bi se desile tri metamorfoze, lav mora postati dete. Zrelost za Ničea znači ponovno otkrivanje ozbiljnosti koju je čovek imao kao dete u igri. Dečji duh je presudan za sreću, zdravlje i blagostanje. „Dete je“, kaže Niče, „nevinost i zaborav, novi početak, sport, samohodni točak, sveto da“ (Z, 55). Lav postaje dete kada pojedinac koji kaže „hoću“ prestane da afirmiše svoje vrednosti suprotno zakonu „Ti treba“, i umesto toga ih potvrđuje „za sport stvaranja: duh sada hoće svoju volju, sopstveni svet “(Z, 55). Život više nije reaktivna borba za pobedu drugih sila. Život je proslava svojih moći - neprekidni čin čiste afirmacije. Dečji duh poznaje životnu radost i nevinost večnog stvaranja. Kritika masovne kulture[uredi | uredi izvor] Fridrih Niče je imao pesimističan pogled na savremeno društvo i kulturu. Verovao je da su štampa i masovna kultura doveli do usklađenosti, doveli do osrednjosti, a nedostatak intelektualnog napretka doveo je do propadanja ljudske vrste. Po njegovom mišljenju, neki ljudi bi mogli da postanu superiorni pojedinci upotrebom snage volje. Izdizanjem iznad masovne kulture, te osobe će stvoriti viša, svetlija i zdravija ljudska bića.[83] Kritika hrišćanstva[uredi | uredi izvor] Niče je mnogo puta kritikovao hrišćanstvo. Kritikovao je potiskivanje ljudskih osobina, poput zavisti, koje hrišćanstvo želi da potisne u čoveku. Čovek krije svoju zavist, jer ga hrišćanstvo uči da potisne to osećanje, jer je po istom, zavist zlo osećanje. Verovao je da se zavist može upotrebiti kao vodič, i da treba prihvatiti ovu želju da bi se mogli ostvariti u potpunosti. Svaka osoba koja u nama izaziva zavist, jeste indikacija onoga šta bi mogli da postanemo jednog dana. Znao je da neće svi dobiti ono što žele, njegov život ga je tome naučio, ali je jednostavno insistirao na tome da prihvatimo naše prave želje, da se borimo za njih, a ako ne uspemo, bar znamo da smo pokušali. To je ono što Niče naziva natčovekom. U celom Novom Zavetu, postoji samo jedna osoba vredna poštovanja-Pontije Pilat.[84] Niče je prezirao hrišćanstvo, jer je hrišćanstvo štitilo ljude od njihove zavisti. Kako Niče kaže, hrišćanstvo se pojavilo u poznom dobu Rimskog carstva, u stomacima robova, kojima je nedostajala snaga da uzmu ono što zaista žele - pretvorili su njihovu nesposobnost u vrlinu. Ovo Niče naziva moral roba. Hrišćane je nazivao krdom, koji su želeli da uživaju mnogo toga, seks, dobru poziciju na poslu, kreativnost, viši intelektualni nivo, ali su previše nesposobni da to i postignu. Hrišćani su prezirali ono što nemaju, a žele, a vrednovali ono što imaju, a ne žele, tako da je seksualna nevinost postala čistost, slabost je postala dobrota, submisija ljudima koje mrzimo - poslušnost, a kako je Niče naziva, nesposobnost da se preduzme osveta je postala oproštaj. Hrišćanstvo je postala velika mašina za gorko poricanje sebe. Niče je prezirao alkohol i upoređivao njegovo dejstvo na ljude sa hrišćanstvom. Naime, i jedno i drugo su instrument za smanjenje bola, bežanje od realnosti, i jedno i drugo nas uveravaju da smo dobro onako kako trenutno jesmo, smanjujući našu želju da promenimo život na bolje. Niče je ponavljao kako se mora podneti ogromna patnja da bi se uradilo nešto dobro. Kako samo malo znate o ljudskoj sreći, vi ljudi što živite u komforu! Tajna srećnog i ispunjenog života je u tome da se živi opasno, gradite svoje gradove na ivicama Vezuva! Živite u sukobu sa sebi jednakima i sa sobom! Budite pljačkaši i razbojnici čim ne budete vladari i vlasnici, ljudi od znanja! Uskoro će proći vreme kada biste mogli biti zadovoljni da živite skriveno u šumi poput plahih jelena![85] Ničeova pisma[uredi | uredi izvor] Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[86] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[86] O svojoj usamljenosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[86] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[87] Mladi Niče je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[86] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[88] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `Ljudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[86] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. Stoga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[86] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[89] Niče sa Lu Salome i Paulom Reeom. Slikano 1882. godine. Poslednjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[86] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[86] Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog. Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[90] Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života. Stil[uredi | uredi izvor] Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama, „zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kirkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju, a više pokazuju, tj. saopštavaju. Ničeov `stil ispovedanja` više otežava nego što olakšava pristup njegovom delu.[91] Budući da dijalog ima subjektivnu dijalektiku koja potiskuje monolog, otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i Spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata. Citati[uredi | uredi izvor] „Ono što nas ne ubije to nas ojača.“ „Onaj koji ima za šta da živi može podneti bilo šta.“ „Prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, ali nikada o trajanju.“ „Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.“ „Umetnost bez ljubavi, je ništa.“ „Nesrećni brakovi nastaju ne zbog nedostatka ljubavi, nego zbog nedostatka prijateljstva.“ „Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“ „Žena je zagonetka čije je rešenje dete.“ „Naše mane su naš najbolji učitelj.“ „Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem.“ „U mržnji je strah.“ „Ne veruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti.“ „Egoizam je srž plemenite osobe.“ „Nevidljivim nitima najčvršće smo povezani.“ „Strašno je na moru umreti od žeđi. Zar morate i vi svoju istinu tako zasoliti da ona više ni žeđ ne gasi.“ „Lakše se neke strasti sasvim odreći, nego u njoj biti umeren.“ „Svako poseduje upravo onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma.“ „Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega.“ „Svako ljudsko biće koje ne želi biti deo masa treba samo da prestane sebi da olakšava stvari. Neka samo prati svoju svest, koja ga poziva: Budi ono što jesi! Sve što sada činiš, misliš, želiš, sve to nisi ti.“ „Svaka mlada duša čuje ovaj zov danju i noću i ježi se sa uzbuđenjem predosećaja tog stepena sreće koje su večnosti pripremile za one koji razmišljaju o sopstvenom istinskom oslobođenju. Ne postoji način da se pomogne bilo kojoj duši da postigne ovu sreću, sve dok je okovana lancima javnog mnjenja i straha.“ „Niko ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života. Možda postoje bezbroj staza i mostova i polubogova koji bi te preneli preko; ali samo po cenu zaloge i odricanja sebe. Postoji jedna staza na svetu koju niko ne može preći osim tebe. Gde ona vodi? Ne pitaj, kreni!“ „Tvoji pravi vaspitači i mentori otkriće ti originalni smisao i osnovnu građu tvog bića, nešto što nije na kraju podložno obrazovanju ili vaspitanju od strane drugih, ali je uvek teško pristupiti mu, nešto vezano i nepokretno; tvoji vaspitači ne mogu ići dalje, i biti tvoji osloboditelji. I to je tajna svake istinske kulture: ona nam se ne prikazuje sa veštačkim ekstremitetima, voštanim nosevima, noseći naočare – da nam za takve darove ostavlja varljivu sliku obrazovanja. Ona je oslobađajuća, vadi korove, uklanja kamenčiće, rasterujući štetočine koji bi nagrizale nežni koren i izdanak biljke; ona je izliv svetla i topline, nežno kapljanje noćne kiše…“ „Možda postoje načini pronalaženja sebe, budeći se iz anestezije u koju smo uobičajeno sakriveni kao da smo u mračnom oblaku – ali ja ne znam za bolji od onog koji reflektuju vaspitači i mentori.“ „Najbolji način da se svaki dan započne dobro, jeste, da pri buđenju mislite ne biste li tog dana barem jednog čoveka mogli obradovati.“ „Čuvajte se pljuvanja protiv vetra!“ „Najgore nas savijaju i muče nevidljive ruke.“ „Ćutnja je gora; sve prećutane istine postanu otrovne.“ „Zaklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o vanzemaljskim nadama! Trovatelji su to, znali oni ili ne znali.“ „Ako želite da imate prijatelja, morate i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati biti neprijatelj.“ „Cenim onoga ko živi da bi učio.“ Dela[uredi | uredi izvor] 1872. Rođenje tragedije (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik) 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller) 1874. O koristi i šteti istorije za život (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben) 1874. Šopenhauer kao učitelj (Schopenhauer als Erzieher) 1876. Rihard Vagner u Bajrojtu (Richard Wagner in Bayreuth) 1878. Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister) 1881. Zora (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile) 1882. Vesela nauka (Die fröhliche Wissenschaft) 1885. Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i ni za koga (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen) 1886. S one strane Dobra i Zla (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft) 1887. Genealogija morala (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift) 1888. Slučaj Vagner (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem) 1888. Sumrak idola (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert) 1888. Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum) 1888. Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist) 1888. Niče kontra Vagner (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen) 1910. Volja za moć, posmrtno, (Der Wille zur Macht)

Grafos, 1990. Smisao za istoriju, ako on neobuzdano vlada i povlači sve svoje posledice, iskorenjuje budućnost, jer razara iluzije o postojećim stvarima i oduzima njihovu atmosferu u kojoj jedino mogu da žive. Istorijska pravednost, čak ako se stvarno i najčistijeg srca vrši, užasna je vrlina zato jer uvek podriva i ruši ono živo: njeno suđenje je uvek uništavanje. Ako iza istorijskog nagona ne deluje nikakav gradilački nagon, ako se ne razara i ne sprema da neka već u nadi živa budućnost na raščišćenom zemljištu izgradi svoj dom, ako samo vlada pravda, onda se stvaralački instinkt obesnažuje i obeshrabruje. Neka religija, na primer, koju pod vladavinom čiste pravednosti treba pretvoriti u istorijsko znanje, religija koju skroz naskroz treba naučno spoznati, na kraju toga puta ujedno je uništena. Razlog se nalazi u tome što se kod istorijskog proračunavanja svaki put obelodanjuje toliko mnogo lažnog, sirovog, nečovečnog, apsurdnog, nasilnog, da se varljivo raspoloženje puno pijeteta, u kojem se sve što želi živeti i jedino može živeti nužno rasipa: međutim, čovek stvara samo u ljubavi, u seni iluzije ljubavi, naime samo u bezuslovnoj veri u savršeno i pravo. Svakome koga prisiljavaju da ne voli bezuslovno, presečene su grane njegove snage: on mora usahnuti, naime postati nepošten. U takvim učincima istoriji se suprotstavlja umetnost: i samo kada istorija podnosi to, preoblikovana u umetničko delo, dakle da postane čista umetnička tvorevina, možda će biti u stanju da očuva instinkte ili da ih čak budi. No takva istoriografija potpuno bi protivurečila analitičkoj i neumetničkoj crti našeg vremena, čak bi je osećala kao krivotvorenje. Ako istorija koja samo razara a da njome ne rukovodi neki unutrašnji graditeljski nagon, svoja oruđa čini trajno blaziranim i neprirodnim: jer takvi ljudi razaraju iluzije, a `onoga ko iluziju u sebi i drugima razara, kažnjava priroda kao najstroži tiran`. Fridrih Niče Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844 — Vajmar, 25. avgust 1900) bio je nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista,[1] filozof, pesnik i kompozitor.[2] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[3] Ničea neretko označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kirkegorom.[4] Mihailo Đurić, autor više knjiga o Ničeu, ga je „nazvao misliocem vulkanske snage”.[5] Biografija Detinjstvo i mladost Rođen je oko deset časova izjutra 15. oktobra 1844. godine[4] u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori.[4] Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njemu. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena.[4] Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Počeo je da studira (pohađao samo jedan semestar) teologiju, ali je pod uticajem nezadovoljne majke napustio studije.[6] Da bi se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. smatra se da je pod uticajem profesora Ernsta Ortlepa Niče upoznat sa muzikom i delima Riharda Vagnera [7]. Godine 1871/1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje Tragedije.[4] Profesor u Bazelu Uz Ričlovu podršku, Niče je dobio izuzetnu ponudu 1869. godine da postane profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj. Imao je samo 24 godine i nije doktorirao niti je dobio potvrdu o nastavi („habilitacija“). Dobio je počasni doktorat Univerziteta u Lajpcigu u martu 1869. godine, ponovo uz podršku Ričla.[8] Uprkos tome što je njegova ponuda stigla u vreme kada je razmišljao da odustane od filologije zbog nauke, prihvatio je.[9] Do današnjeg dana, Niče je i dalje među najmlađima od zabeleženih profesora klasike.[10] Pre nego što se preselio u Bazel, Niče se odrekao svog pruskog državljanstva: do kraja života ostao je zvanično apatrid.[11][12] Ipak, Niče je tokom francusko-pruskog rata (1870–1871) služio u pruskim snagama kao medicinski savetnik. Za svoje kratko vojno vreme proživeo je mnogo i bio svedok traumatičnih efekata bitke. Takođe je obolio od difterije i dizenterije.[13] Po povratku u Bazel 1870. godine, Niče je posmatrao uspostavljanje Nemačkog carstva i politike Ota fon Bizmarka kao autsajdera i sa određenim stepenom skepticizma u pogledu njihove istinitosti. Njegovo uvodno predavanje na univerzitetu bilo je „Homer i klasična filologija“. Niče je takođe upoznao Franca Overbeka, profesora teologije koji mu je ostao prijatelj tokom čitavog života. Afrikan Spir, manje poznati ruski filozof odgovoran za Misao i stvarnost 1873. godine i Ničeov kolega, poznati istoričar Jakob Burhardt, čija je predavanja Niče često pohađao, počeo je da vrši značajan uticaj na njega.[14] Niče je upoznao Riharda Vagnera u Lajpcigu 1868. godine, a kasnije i Vagnerovu suprugu Kosimu. Niče se njima divio i tokom svog boravka u Bazelu često je posećivao Vagnerovu kuću u Lucernu. Vagneri su doveli Ničea u njihov najintimniji krug prijatelja - koji je uključivao i Franca Lista, koga je Niče kolokvijalno opisao: „F. List ili umetnost trčanja za ženama!“[15] Niče je uživao pažnju koju je dobio na početku festivala u Bajrojtu. 1870. godine poklonio je Kosimi Vagner rukopis „Geneza tragične ideje“ kao rođendanski poklon. 1872. godine Niče je objavio svoju prvu knjigu „Rađanje tragedije“. Međutim, njegove kolege iz njegove oblasti, uključujući Ričla, izrazili su malo entuzijazma za rad u kojem je Niče izbegavao klasičnu filološku metodu u korist spekulativnijeg pristupa. U svojoj polemičnoj Filologiji budućnosti, Ulrih fon Vilamovic-Molendorf prigušio je recepciju knjige i povećao njenu reputaciju. Kao odgovor, Rohde (tada profesor u Kielu) i Vagner došli su u Ničeovu odbranu. Niče je primetio izolaciju koju je osećao u filološkoj zajednici i neuspešno je pokušao da pređe na poziciju filozofije u Bazelu. Od detinjstva su ga mučile razne bolesti, uključujući trenutke kratkovidnosti zbog kojih je bio gotovo slep, migrene i nasilne probavne smetnje. Saobraćajn nesreća 1868. i bolesti 1870. godine koje su bile uporne, nastavile su da ga pogađaju tokom godina u Bazelu, primoravajući ga na sve duže i duže odmore dok redovan posao ne postane nepraktičan. Nezavisan filozof Živeći od penzije iz Bazela i pomoći prijatelja, Niče je često putovao da bi pronašao klimu povoljniju za njegovo zdravlje i živeo je do 1889. godine kao nezavisni autor u različitim gradovima. Mnogo je leta proveo u Sils Mariji u blizini Sen Morika u Švajcarskoj. Zime je proveo u italijanskim gradovima Đenovi, Rapalu i Torinu i francuskom gradu Nici. 1881. godine, kada je Francuska okupirala Tunis, planirao je da putuje u Tunis da bi Evropu posmatrao spolja, ali je kasnije odustao od te ideje, verovatno iz zdravstvenih razloga.[16] Niče se povremeno vraćao u Naumburg da poseti porodicu i, posebno tokom ovog vremena, on i njegova sestra su imali ponavljane periode sukoba i pomirenja. Rojde, Geršdorf i Niče Dok je bio u Đenovi, Ničeov slab vid naterao ga je da istraži upotrebu pisaćih mašina kao sredstva za nastavak pisanja. Na kraju, njegov učenici, Hajnrih Keselic i Petar Gast postali su Ničeov privatni sekretar. 1876. Gast je prepisao ranjivi, gotovo nečitki rukopis Ničeovog prvog puta sa Rihardom Vagnerom u Bajrojtu.[17] Gast je bio jedan od retkih prijatelja kojima je Niče dozvolio da ga kritikuju. Odgovarajući sa najviše entuzijazma na Tako je govorio Zaratustra, Gast je smatrao neophodnim da istakne da su ono što su opisani kao `suvišni` ljudi u stvari sasvim neophodno. Nastavio je da navodi broj ljudi na koje se Epikur, na primer, morao oslanjati da bi obezbedio svoju jednostavnu ishranu od kozjeg sira.[17] Do kraja svog života, Gast i Overbek su mu ostali dosledno verni prijatelji. Malvida fon Majsenbug ostala je poput majčinske pokroviteljice čak i van Vagnerovog kruga. Ubrzo je Niče uspostavio kontakt sa muzičkim kritičarem Karlom Fušom. Niče je bio na početku svog najproduktivnijeg perioda. Usred napada bolesti, živeći u gotovo izolaciji nakon svađe sa majkom i sestrom u vezi sa Salome, Niče je pobegao u Rapalo, gde je za samo deset dana napisao prvi deo Tako je govorio Zaratustra. Do 1882. godine, Niče je uzimao ogromne doze opijuma, ali je i dalje imao problema sa spavanjem.[18] 1883. godine, dok je boravio u Nici, izdavao je sopstvene recepte za sedativni hloralni hidrat, potpisujući ih „Dr Niče“. [19] Nakon što je prekinuo svoje filozofske veze sa Šopenhauerom (koji je odavno bio mrtav i nikada nije upoznao Ničea) i svoje društvene veze sa Vagnerom, Niče je imao malo preostalih prijatelja. Sada je, sa novim Zaratustrinim stilom, njegovo delo postalo još otuđujuće, a tržište ga je dobilo samo do stepena koji zahteva učtivost. Niče je to prepoznao i zadržao svoju samoću, mada se često žalio. Njegove knjige su uglavnom ostale neprodane. 1885. godine štampao je samo 40 primeraka četvrtog dela Zaratustre i deo njih distribuirao bliskim prijateljima, uključujući Helene fon Druskovic. 1883. godine pokušao je i nije uspeo da dobije predavanje na Univerzitetu u Lajpcigu. Jasno mu je rečeno da je, s obzirom na njegov odnos prema hrišćanstvu i njegovom konceptu Boga, postao nezaposlen na bilo kom nemačkom univerzitetu. Sledeća „osećanja osvete i gorčine“ su ga ogorčila: [20] I otuda moj bes, pošto sam shvatio u najširem mogućem smislu šta biti bedan znači, (uvreda mog dobrog imena, mog karaktera i mojih ciljeva), dovoljno je da mi oduzme poverenje učenika, a time i mogućnost sticanja istih. Zdravlje mu se popravilo i leto je proveo raspoložen. U jesen 1888, njegovi spisi i pisma počeli su da otkrivaju višu procenu sopstvenog statusa i „sudbine“. Precenio je sve veći odgovor na njegove spise, posebno na nedavnu polemiku, Slučaj Vagner. Na svoj 44. rođendan, nakon što je završio Sumrak idola i Antihrist, odlučio je da napiše autobiografiju Ecce Homo. U svom predgovoru - koji sugeriše da je Niče bio dobro svestan interpretativnih poteškoća koje će njegovo delo generisati - izjavljuje: `Čujte me! Jer ja sam takva i takva osoba. Iznad svega, nemojte me zameniti sa nekim drugim.` [21] U decembru je Niče započeo prepisku sa Avgustom Strindbergom i mislio je da će, pre međunarodnog prodora, pokušati da otkupi svoje starije spise od izdavača i da ih prevede na druge evropske jezike. Smrt Ničeov grob. Niče je umro 25. avgusta 1900. godine oko podneva,[22] nešto pre svog pedeset i šestog rođendana. Za najverovatniji uzrok smrti smatra se upala pluća u sadejstvu sa moždanim udarom. Njegovo telo je otpremljeno u porodičnu grobnicu blizu Rekena kod Lucena, gde počiva majka, a kasnije i sestra. Vila Šilberblik koju je sestra rentirala kako bi vršila promociju Ničeovog opusa, pretvorena je u muzej. Počev od 1950. godine Ničeovi rukopisi drže se u Geteovom i Šilerovom arhivu. Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze. Leonard Saks, pretpostavlja da je tumor na mozgu prouzrokovao Ničeovu demenciju.[23] Pojedini su pretpostavljali da je trovanje živom mogući uzrok smrti,[24] jer se često koristila kao tretman protiv sifilisa.[25] Nakon smrti njegova sestra, Elizabet-Ferester Niče, javlja se kao urednik Ničeovih dela. Prerađujući i prepravljajući rukopise kako bi se uklopili u nacionalističku ideologiju Nemačke koju je zastupala. Kasnije objavljivana Ničeova dela sa njenim prepravkama često su bila, kasnije će se utvrditi, neopravdano povezana sa fašizmom i nacizmom.[26][27] Iako Niče jeste kritikovao neke ideje iz judaizma (kao i iz drugih religija), on je takođe prezirao antisemitizam i nemački nacionalizam koji su se širili za Ničeova života. Veze i seksualnost Niče se nikada nije ženio. Tri puta je zaprosio Lu Salome i svaki put je odbijen.[28]Jedna teorija krivi Salomin pogled na seksualnost kao jedan od razloga za njeno otuđenje od Ničea. Kao što je artikulisano u noveli Fenitschka iz 1898. godine, ona je na ideju seksualnog odnosa gledala kao na zabranjeno, a na brak kao na kršenje, a neki sugeriraju da ukazuju na seksualnu represiju i neurozu. [29] Razmišljajući o neuzvraćenoj ljubavi, Niče je smatrao da je „ljubavniku neizostavna njegova nesretna ljubav, koju se ni po koju cenu ne bi odrekao zbog stanja ravnodušnosti“. [30] Prema Dusenu, Niče „nikada nije odlučio da ostane sam čitav svoj život. Za njega su žene morale da se žrtvuju nezi i u korist muškaraca.“[13] Eskpert za Ničeovu biografiju Joahim Keler pokušao je da objasni Ničeovu životnu istoriju i filozofiju tvrdeći da je bio homoseksualac. Keler tvrdi da je Ničeov sifilis, koji se obično smatra proizvodom njegovog susreta sa prostitutkom u javnoj kući u Kelnu ili Lajpcigu, podjednako verovatan. Neki tvrde da ga je Niče zarazio u muškoj javnoj kući u Đenovi.[31] Sticanje zaraze iz homoseksualne javne kuće potvrdio je Sigmund Frojd, koji je kao svog izvora naveo Ota Binsvangera.[32] Keler takođe sugeriše da je Niče možda imao romantičnu vezu, kao i prijateljstvo, sa Polom Reom.[33] Postoji tvrdnja da je Ničeova homoseksualnost bila široko poznata u Bečkom psihoanalitičkom društvu, a Ničeov prijatelj Pol Dusen tvrdi da je „on bio čovek koji nikada nije dodirnuo ženu“.[34][35] Kelerovi stavovi nisu naišli na široko prihvatanje među Ničeovim naučnicima i komentatorima. Alan Megil tvrdi da, iako se Kelerova tvrdnja da je Niče bio u sukobu oko njegove homoseksualne želje ne može jednostavno odbaciti, „dokazi su vrlo slabi“, a Keler možda projektuje shvatanja seksualnosti dvadesetog veka na pojmove prijateljstva iz devetnaestog veka.[33]Takođe je poznato da je Niče posećivao heteroseksualne javne kuće.[32] Nigel Rodžers i Mel Tompson tvrde da su kontinuirane bolesti i glavobolje ometale Ničea da se mnogo bavi ženama. Pa ipak, nude i druge primere u kojima je Niče izrazio svoje naklonosti prema ženama, uključujući Vagnerovu suprugu Kosimu Vagner.[36] Drugi naučnici tvrde da Kelerova interpretacija zasnovana na seksualnosti nije korisna u razumevanju Ničeove filozofije.[37] [38]Međutim, postoje i oni koji naglašavaju da, ako je Niče preferirao muškarce - s tim što je ta sklonost činila njegovu psiho-seksualnu masku - ali nije mogao sebi priznati svoje želje, to je značilo da je postupio u suprotnosti sa svojom filozofijom.[39] Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[40] Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem Cvajg dalje opisuje značaj Ničeove filozofije.[40] Njega, strastvenoga mrzioca `lagodne opojnosti`, svake udobnosti, podilazi jedino želja da razori osigurani mir ljudi u kojem oni uživaju, da vatrom i prepašću širi budnost koja je za nj jednako dragocjena kao što je za ljude mira dragocjeni i tupi lagodni san. Iza njega ostaju, kao nakon prolaska filbustira, provaljene crkve, oskvrnuta tisućugodišnja svetišta, srušeni oltari, osramoćeni sakramenti, poklana uvjerenja, probijene moralne ograde, užareno obzorje, neizmjerni fanal smionosti i snage. Ali on se nikad ne osvrće natrag, ni da bi to posjedovao. On ne pripada nijednoj vjeri, nije se zakleo nijednoj zemlji, na njegovu oborenom jarbolu vije se crna zastava amoraliste, pred njim je ona sveta neznatnost, vječna nesigurnost. s kojom se osjeća demonski zbratimljen pa se neprekidno oprema za nove opasne plovidbe. Prevođenje srpskih narodnih pesama U novembru 1861. Niče udruženju „Germanija` predaje svoju kompoziciju pod nazivom Serbier. Potom 29. aprila on predaje udruženju prevode šest srpskih narodnih pesama - pet lirskih i jedne epske - pod naslovom: „Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche`. U pet lirskih pesama koje je Niče preveo nalaze se pesme koje su u Vukovim zbirkama naslovljene: Djevojka ružici, Konj se srdi na svog gospodara, Riba i djevojka, Sestra kuša brata i Jedno drago i to nadaleko.[41] Jedina epska pesma koju je Niče preveo na nemački jeste pesma koju je Gete ranije smatrao nedovoljno kvalitetnom za uključenje u svoju antologiju srpskih pesama: Marko Kraljević i Ljutica Bogdan.[41] Niče pesme nije doslovce preveo već ih je preprevao sa značajnim odstupanjima i dodavanjima, uz konsultovanje orignala i rečnika srpskog jezika. On navodi da je prepev slobodan što je uradio kako pesma ne bi bila „ukočena i otegnuta”.[41] U tomu kritičkog izdanja Ničeovih dela iz 2000. godine, koji uključuje najranije radove i dnevničke zapise od 1858. do 1862, uključeni su i prevodi srpskih pesama, kao i zapis na srpskom: Ustaj Srbine, uz belešku - Serbische Tondichtung.[41] Filozofija Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovladava onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [42] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[3] Ali on je za polazište aktivnog nihilizma, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[3] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. Njegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[43] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[43] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da otkrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[43] Da shvati ovaj istorijski događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[43] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u isti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[43] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[43] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek!.[44] Njegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizlazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Ničeov natčovek u `Berlinskim ilustrovanim novinama iz 1903. godine“. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo bi raščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tuđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![45] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[42] Bog je mrtav Rečenica `Bog je mrtav` često je bila predmet pogrešne interpretacije. Naime, mislilo se da je Niče opisao smrt Boga u bukvalnom smislu. Umesto toga, on sebe shvata kao posmatrača, kao nekog ko prenosi svoj stav da zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa. On analizira vreme u kojem živi, posebno hrišćansku civilizaciju koja, po njegovom mišljenju propada. On nije prvi koji postavlja pitanje o smrti Boga. Već je mladi Hegel predstavio ideju o beskonačnoj boli kao osećanju na kome počiva religija novih vremena - osećanje: `Bog po sebi je mrtav`[46] Gde je Bog?`, uzviknuo je. `Reći ću vam. Ubili smo ga - ja i ti! Svi smo ga mi ubili! Ali kako smo to uradili? Kako smo ispili more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo celi obzor? Što smo uradili kada smo odvojili ovu zemlju od njenog sunca? Gde se sada kreće? Gde se mi krećemo? Odmičemo li se od svih sunca? Zar se padamo neprestano? Unatrag, postrance, prema napred, u svim smerovima? Postoje li još gore ili dole? Zar se nismo izgubili kao u beskonačnom ništavilu? Zar ne osjećamo dah praznog svemira? Zar nije postao hladniji? Zar se noć neprestano ne obrušava na nas? Zar ne treba paliti svetiljke ujutro? Zar ne čujemo ništa drugo osim zvukova grobara koji pokapaju Boga? Zar ne osećamo ništa osim božanskog raspadanja? - Bogovi se takođe raspadaju! Bog je mrtav! — Fridrih Niče Poznatiji deo nalazi se u drugom delu Zaratustrinog predgovora u kome mladi Zaratustra na početku svog putovanja sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu. Kad je Zaratustra čuo te reči, pozdravi sveca i reče: `Šta bih vam ja mogao dati! Ali pustite me brzo odavde da vam ne bih još što god i oduzeo!` I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i zreo čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka. A kad je Zaratustra ostao sam, reče u svojoj šumi ovako srcu svome: `Zar je to uopšte moguće! U svojoj šumi stari svetac nije još ništa o tome čuo da je Bog mrtav ` – Tako je govorio Zaratustra[47] Apolonijski i dionizijski princip Apolonijski i dionizijski princip je dvostruki filozofski koncept zasnovan na osobinama iz drevne grčke mitologije: Apolonu i Dionisu. Dionizijski se odnosi na princip koji afirmiše životnu snagu, dok se drugi, apolonijski, označava kao princip harmonije i ravnoteže. Niče je davao prednost dionizijskom principu, a u apolonijskom je video početak dekadencije evropske kulture. Glavna tema Rođenja tragedije je da spoj dionizijskog i apolonskog Kunsttrieben-a („umetnički impulsi“) stvara dramsku umetnost ili tragediju. Tvrdio je da ta fuzija nije postignuta od drevnih grčkih tragičara. Apolon predstavlja harmoniju, napredak, jasnoću i logiku, dok Dionis predstavlja poremećaj, opijenost, osećanja i zanos. Niče je koristio ove dve sile, jer su za njega svet uma i poretka s jedne, a strast i haos s druge strane formirali principe koji su bili osnovni za grčku kulturu.[48] Apolonija je država koja sanja, puna iluzija; dionizijsko stanje opijenosti, koje predstavlja oslobađanje instinkta i rastvaranje granica. U ovom kalupu čovek se pojavljuje kao satir. On je užas i uništenje principa individualnosti i istovremeno neko ko se raduje njegovom uništavanju.[49] Oba ova principa treba da predstavljaju kognitivna stanja koja se kroz umetnost pojavljuju kao snaga prirode u čoveku.[50] Niče zaključuje da je evropska kultura, još od vremena Sokrata, uvek bila samo apolonska, dakle dekadentna i nezdrava.[51] Primećuje da kad god apolonska kultura dominira, dionizijskoj nedostaje struktura da stvori koherentnu umetnost, a kada dominira dionizijska, apolonijskoj nedostaje potrebna strast. Samo plodna interakcija ove dve sile okupljene kao umetnost predstavljala je najbolje od grčke tragedije.[52] Perspektivizam Niče je tvrdio da će Božja smrt na kraju dovesti do gubitka bilo kakve univerzalne perspektive na stvari i bilo kakvog koherentnog osećaja objektivne istine.[53][54] Niče je odbacio ideju objektivne stvarnosti, tvrdeći da je znanje uslovno u odnosu na različite fluidne perspektive ili interese.[55]To dovodi do stalne ponovne procene pravila u skladu sa okolnostima pojedinačnih perspektiva. Ovo gledište je steklo naziv perspektivizam.[56] U delu Tako je govorio Zaratustra, Niče je objavio da tabela vrednosti visi iznad svake velike osobe. Istakao je da je ono što je zajedničko kod različitih naroda čin uvažavanja, stvaranja vrednosti, čak i ako se vrednosti razlikuju od jedne osobe do druge. Niče je tvrdio da ono što ljude čini velikima nije sadržaj njihovih uverenja, već čin vrednovanja. Stoga vrednosti koje zajednica teži da artikuliše nisu toliko važne koliko kolektivna volja da se te vrednosti ostvare. Spremnost je bitnija od zasluga samog cilja, smatra Niče. `Do sada je bilo hiljadu ciljeva`, kaže Zaratustra, `jer postoji hiljadu naroda. Još uvek nedostaje jaram za hiljadu vratova: nedostaje jedan cilj. Čovečanstvo još uvek nema cilj.` Otuda i naslov aforizma, „O hiljadu i jednom cilju“. Ideja da jedan sistem vrednosti nije vredniji od sledećeg, iako se možda ne pripisuje Ničeu, postala je uobičajena premisa moderne društvene nauke. Maks Veber i Martin Hajdeger su to upili i napravili po svom. To je oblikovalo njihova filozofska i kulturna nastojanja, kao i njihovo političko razumevanje. Veber se, na primer, oslanjao na Ničeov perspektivizam tvrdeći da je objektivnost i dalje moguća - ali tek nakon što se utvrdi određena perspektiva, vrednost ili cilj.[57][58] Među kritikom tradicionalne filozofije Kanta, Dekarta i Platona u Beyond Good and Evil, Niče je napao stvar u sebi i cogito ergo sum („Mislim, dakle jesam“) kao nepogrešiva uverenja zasnovana na naivnom prihvatanju prethodnih pojmova i zablude.[59] „Pobuna robova“ u moralu U knjizi Izvan dobra i zla i O genealogiji morala centralno mesto zauzima Ničeov genealoški prikaz razvoja savremenih moralnih sistema. Za Ničea se tokom ljudske istorije dogodio temeljni zaokret od razmišljanja u terminima „dobro i zlo“ ka „dobru i zlu“. Početni oblik morala postavila je ratnička aristokratija i druge vladajuće kaste drevnih civilizacija. Aristokratske vrednosti dobrog i lošeg poklapale su se i odražavale njihov odnos prema nižim kastama poput robova. Niče je predstavio ovaj „gospodarski moral“ kao izvorni moralni sistem - možda najbolje povezan sa homerskom Grčkom.[60]Biti „dobar“ značilo je biti srećan i imati stvari povezane sa srećom: bogatstvo, snaga, zdravlje, moć itd. Biti „loš“ značilo je biti poput robova nad kojima je aristokratija vladala: siromašni, slabi, bolesni, jadni - predmeti sažaljenja ili gađenja, a ne mržnje.[61] „Ropski moral“ se razvio kao reakcija na gospodarski moral. Vrednost proizlazi iz kontrasta između dobra i zla: dobro je povezano sa onostranošću, dobročinstvom, pobožnošću, uzdržanošću, krotošću i potčinjenošću; dok je zlo svetsko, surovo, sebično, bogato i agresivno. Niče je doživljavao moral roba pesimističnim i strašljivim, a njegove vrednosti su se pojavile kako bi poboljšale samo-percepciju robova. Moral roba povezao je sa jevrejskom i hrišćanskom tradicijom, jer je rođen iz rezistencije robova. Niče je tvrdio da je ideja jednakosti dozvoljavala robovima da prevladaju sopstvene uslove bez preziranja sebe. Negirajući urođenu nejednakost ljudi - u uspehu, snazi, lepoti i inteligenciji - robovi su stekli metod bekstva, naime generišući nove vrednosti na osnovu odbacivanja moralnosti gospodara, što ih je frustriralo. Korišćen je za prevazilaženje osećaja inferiornosti roba pred njihovim (imućnijim) gospodarima. To čini tako što na primer otkriva slabost roba da bude stvar izbora, označavajući je kao „krotkost“. „Dobar čovek“ moralnog gospodara je upravo „zli čovek“ ropskog morala, dok je „loši čovek“ preuređen u „dobrog čoveka“.[60] Niče je ropski moral doživljavao kao izvor nihilizma koji je obuzeo Evropu. Savremena Evropa i hrišćanstvo postoje u licemernom stanju zbog napetosti između morala gospodara i roba, obe kontradiktorne vrednosti koje u različitom stepenu određuju vrednosti većine Evropljana (koji su „šaroliki“). Niče je pozvao izuzetne ljude da se ne stide pred navodnim moralom za sve, koji smatra štetnim za procvat izuzetnih ljudi. Upozorio je, međutim, da moral sam po sebi nije loš; to je dobro za mase i treba ga prepustiti njima. Izuzetni ljudi, s druge strane, treba da slede svoj „unutrašnji zakon“.[60] Omiljeni Ničeov moto, preuzet od Pindara, glasi: „Postani ono što jesi.“ [62] Dugogodišnja je pretpostavka o Ničeu je da je više voleo moral gospodara nego moral roba. Međutim, ugledni Ničeov učenjak Valter Kofman odbacio je ovo tumačenje, napisavši da su Ničeove analize ove dve vrste morala korišćene samo u opisnom i istorijskom smislu; nisu bile predviđene za bilo kakvo prihvatanje ili veličanje.[63] S druge strane, iz njegovih vlastitih spisa jasno je da se Niče nadao pobedi gospodara morala. Povezao je „spasenje i budućnost ljudske rase sa bezuslovnom dominacijom“[64] gospodarskog morala i gospodara nazvao „višim redom vrednosti, onim plemenitim, onima koji životu kažu `da`, onima koji garantuju budućnost.“[64] Kao što„ postoji poredak ranga između čoveka i čoveka “, tako postoji i poredak ranga„ između morala i morala.“[65] Niče je u svom filozofskom ratu vodio protiv ropskog morala hrišćanstva, revalorizaciji svih vrednosti `kako bi se postigla pobeda novog gospodara moralnosti koju je nazvao` filozofijom budućnosti.`[66] U zoru, Niče je započeo svoju „Kampanju protiv morala“.[67] Sebe je nazvao „nemoralistom“ i oštro je kritikovao istaknute moralne filozofije svog doba: hrišćanstvo, kantijanizam i utilitarizam. Ničeov koncept „Bog je mrtav“ primenjuje se na doktrine hrišćanstva, mada ne i na sve druge vere: tvrdio je da je budizam uspešna religija koju je pohvalio za podsticanje kritičke misli.[68] Ipak, Niče je svoju filozofiju doživljavao kao protivpokret nihilizmu kroz uvažavanje umetnosti: Umetnost kao jedina superiorna protiv prisila, protiv svake volje za negacijom života, umetnost kao antihrišćanska, anti-budistička, anti-nihilistička par ekselans.[69] Niče je smatrao da je savremeni antisemitizam „prezren“ i u suprotnosti sa evropskim idealima.[68] Njegov uzrok, prema njegovom mišljenju, bio je rast evropskog nacionalizma i endemska „ljubomora i mržnja“ jevrejskog uspeha.[68] Napisao je da Jevrejima treba zahvaliti što pomažu u održavanju poštovanja prema filozofiji drevne Grčke, [68] i što rađaju „najplemenitije ljudsko biće (Hristosa), najčistijeg filozofa (Baruh Spinoza), najmoćniju knjigu i najefikasniji moralni kodeks na svetu.`[70] Volja za moć Osnovni element Ničeovog filozofskog pogleda je „volja za moći“ (der Wille zur Macht), za koju je tvrdio da pruža osnovu za razumevanje ljudskog ponašanja - više od konkurentskih objašnjenja, poput onih zasnovanih na pritisku za prilagođavanje ili preživljavanje.[65][71] Kao takav, prema Ničeu, nagon za očuvanjem pojavljuje se kao glavni pokretač ponašanja ljudi ili životinja samo u izuzecima, jer opšte stanje života nije „borba za egzistenciju“.[72] Češće nego ne, samoočuvanje je posledica volje stvorenja da svoju snagu iskaže na spoljnom svetu. Predstavljajući svoju teoriju ljudskog ponašanja, Niče se takođe osvrnuo i napao koncepte iz filozofija koje su tada bile popularno prihvaćene, poput Šopenhauerovog pojma besciljne volje ili utilitarizma. Utilitaristi tvrde da je ono što pokreće ljude želja da budu srećni i akumuliraju zadovoljstvo u svom životu. Ali takvu koncepciju sreće Niče je odbacio kao nešto ograničeno i karakteristično za buržoaski način života engleskog društva, [73] i umesto toga izneo ideju da sreća nije cilj sam po sebi. Posledica je prevazilaženja prepreka za nečije postupke i ispunjenja volje.[74] S njegovom teorijom volje za moć povezano je i njegovo nagađanje, koje nije smatrao konačnim,[65] u vezi sa stvarnošću fizičkog sveta, uključujući neorgansku materiju - da je, poput čovekovih naklonosti i impulsa, i materijalni svet postavljen dinamika oblika volje za moći. U osnovi njegove teorije je odbacivanje atomizma - ideja da je materija sastavljena od stabilnih, nedeljivih jedinica (atoma). Umesto toga, činilo se da je prihvatio zaključke Ruđera Boškovića, koji je objasnio osobine materije kao rezultat međusobnog delovanja sila.[65] Jedna studija o Ničeu definiše njegov potpuno razvijeni koncept volje za moći kao „ element iz koga proističu i kvantitativna razlika srodnih sila i kvalitet koji se u svakoj od njih prebacuje u svaku silu „otkrivajući volju za moći kao„ princip sinteze sila.“[75] Od takvih sila Niče je rekao da mogu možda posmatrati kao primitivni oblik volje. Isto tako, odbacio je stav da kretanjem tela vladaju neumoljivi zakoni prirode, postavljajući umesto toga da se kretanjem upravljaju odnosi moći između tela i sila.[65] Drugi naučnici se ne slažu da je Niče smatrao materijalni svet oblikom volje za moći: Niče je temeljito kritikovao metafiziku, a uključivanjem volje za moći u materijalni svet jednostavno bi uspostavio novu metafiziku. Osim Aforizma 36 u Beyond Good and Evil, gde je pokrenuo pitanje vezano za volju za moći kao za materijalni svet, tvrde oni, tek je u njegovim beleškama (neobjavljenim od njega samog) pisao o metafizičkoj volji za moći . A takođe tvrde da je Niče uputio svog stanodavca da spali te beleške 1888. godine kada je napustio Sils Mariju.[76] Prema ovim naučnicima, „goruća“ priča podržava njihovu tezu da je Niče na kraju svog lucidnog života odbacio njegov projekat o volji za moći. Međutim, nedavna studija (Huang 2019) pokazuje da, iako je tačno da je Niče 1888. godine želeo da neke njegove beleške spale, priča o „paljenju“ malo ukazuje na njegov projekat volje za moć, ne samo zato što je samo 11 „aforizama“ spašeni od plamena na kraju su ugrađeni u Volju za moć (ova knjiga sadrži 1067 „aforizama“), ali i zato što se ove napuštene beleške uglavnom fokusiraju na teme poput kritike morala, dok se „osećanja moći“ dotiču samo jednom.[77] Večiti povratak „Večiti povratak“ (takođe poznat i kao „večito ponavljanje“) je hipotetički koncept koji postavlja da se univerzum ponavlja i da će se ponavljati beskonačno mnogo puta kroz beskonačno vreme ili prostor. To je čisto fizički koncept, koji ne uključuje natprirodnu reinkarnaciju, već povratak bića u istim telima. Niče je prvi predložio ideju večnog povratka u paraboli u Odeljku 341 The Gay Science, a takođe i u poglavlju „O viziji i zagonetki“ u Tako je govorio Zaratustra, između ostalog. [78] Niče ga je smatrao potencijalno „zastrašujućim i parališućim“ i rekao je da je njegov teret „najteža težina“ koja se može zamisliti (`das schwerste Gewicht`).[79] Želja za večnim povratkom svih događaja označila bi krajnju afirmaciju života, reakciju na Šopenhauerovu pohvalu negiranja volje za životom. Da bi se shvatilo večito ponavljanje i da se s njim ne samo pomiri, već i prihvati, potreban je amor fati, „ljubav prema sudbini“. Kao što je Hajdeger istakao u svojim predavanjima o Ničeu, Ničeovo prvo spominjanje večnog ponavljanja predstavlja ovaj koncept kao hipotetičko pitanje, a ne kao činjenicu. Prema Hajdegeru, teret nametnut pitanjem večnog ponavljanja - da li bi to moglo biti istina - toliko je značajan u modernoj misli: „Način na koji Niče ovde oblikuje prvu komunikaciju misli o„ najvećem teretu“ [ večnog ponavljanja] jasno stavlja do znanja da je ta „misao misli“ istovremeno „najteža misao“.[80] Niče sugeriše da se univerzum ponavlja kroz beskrajno vreme i prostor i da se mogu ponoviti različite verzije događaja koji su se dogodili u prošlosti, pa otuda „sve konfiguracije koje su ranije postojale na ovoj zemlji još uvek moraju da se sretnu.“[81] Sa svakim ponavljanjem događaja nada se da će se steći neko znanje ili svest za poboljšanje pojedinca, otuda „I tako će se jednog dana dogoditi da se muškarac ponovo rodi, baš kao ja i žena, baš kao Marija —Samo za nadati se da će glava ovog čoveka sadržati malo manje gluposti...“[81] Aleksandar Nehamas o Ničeu piše: Život kao književnost na tri načina viđenja večnog ponavljanja: „Moj život će se ponoviti na potpuno identičan način:“ ovo izražava potpuno fatalistički pristup ideji; „Moj život se može ponoviti na potpuno identičan način:“ Ovo drugo gledište uslovno tvrdi kosmologiju, ali ne uspeva da obuhvati ono na šta se Niče poziva u The Gay Science, str. 341; i konačno, „Ako bi se moj život ponovio, onda bi se mogao ponoviti samo na identičan način.“ Nehamas pokazuje da ovo tumačenje postoji potpuno nezavisno od fizike i da ne pretpostavlja istinu kosmologije. Nehamas je zaključio da, ako se pojedinci konstituišu kroz svoje postupke, mogu se održati u svom trenutnom stanju samo živeći u ponavljanju prošlih radnji (Nehamas, 153). Ničeova misao je negacija ideje o istoriji spasenja.[82] Tri metamorfoze Priču o tri metamorfoze originalno je napisao nemački filozof Fridrih Niče. Verovao je da je svrha ljudskog postojanja postizanje njegovog punog potencijala. Da bi to postigao, duh je morao da prođe kroz tri transformacije: kamila, lav i dete. Komplet dolazi sa tri životinje i svaka životinja predstavlja opstanak, slobodu i stvaranje. Kamila: Opstanak. Kamila se može nositi sa teškim zadacima u teškim situacijama. Ako se mučite u životu i puno se znojite, ova kamila će vam pomoći da prođete. Lav: Sloboda. Lav je osvajač. Nalazi se na vrhu lanca ishrane. Koristite ovog lava da uništite postojeća društvena pravila pre nego što počnete da gradite svoja pravila! Dete: Stvaranje. Kad dete tek dođe na ovaj svet, ono ništa ne zna. Ova vrsta nevinosti može vam pomoći da stvorite nove vrednosti i razvijete novi način viđenja. Kamile mogu nositi veliku težinu i preživeti u pustinji. Ali ponderisani pojedinac je neizbežno oporezovan svojim teretom. Vremenom rizikuju da se zatru gorčinom, očajem i duhom osvete. Ako kamila ne postane lav, tragač će biti uništen njihovom potragom. Uvek se u „usamljenoj pustinji [dogodi] druga metamorfoza, duh ovde postaje lav; želi da uhvati slobodu i bude gospodar u svojoj pustinji.“ Lav je „kralj zveri“. Lavlji duh kaže „hoću“ - i to je ceo zakon. Kamila postaje lav kada subjekt duhovne transformacije, otisnuvši se u pustinju ljudskog očekivanja, otkrije da je „Bog mrtav“ i pretpostavi da je sve dozvoljeno. U ovom trenutku pojedinac shvata da im ništa ne može zabraniti da stvaraju sopstvene vrednosti namećući svetu svoju vlastitu volju. Ali, u pustinji stvarnog, lav nailazi na zmaja, a „Ti ćeš“ svetluca na njegovoj koži. Zmaj je Ničeova slika društvenih normi. U fazi lava, subjekat duhovne transformacije mora da uključi zmaja u smrtnu borbu. Čovek treba da bude lav u duhu da bi pobedio zakon „Ti treba“ i potvrdio uslove svog procvata. Međutim, nema sreće u borbi sa zmajevima čitavog života. Da bi se desile tri metamorfoze, lav mora postati dete. Zrelost za Ničea znači ponovno otkrivanje ozbiljnosti koju je čovek imao kao dete u igri. Dečji duh je presudan za sreću, zdravlje i blagostanje. „Dete je“, kaže Niče, „nevinost i zaborav, novi početak, sport, samohodni točak, sveto da“ (Z, 55). Lav postaje dete kada pojedinac koji kaže „hoću“ prestane da afirmiše svoje vrednosti suprotno zakonu „Ti treba“, i umesto toga ih potvrđuje „za sport stvaranja: duh sada hoće svoju volju, sopstveni svet “(Z, 55). Život više nije reaktivna borba za pobedu drugih sila. Život je proslava svojih moći - neprekidni čin čiste afirmacije. Dečji duh poznaje životnu radost i nevinost večnog stvaranja. Kritika masovne kulture Fridrih Niče je imao pesimističan pogled na savremeno društvo i kulturu. Verovao je da su štampa i masovna kultura doveli do usklađenosti, doveli do osrednjosti, a nedostatak intelektualnog napretka doveo je do propadanja ljudske vrste. Po njegovom mišljenju, neki ljudi bi mogli da postanu superiorni pojedinci upotrebom snage volje. Izdizanjem iznad masovne kulture, te osobe će stvoriti viša, svetlija i zdravija ljudska bića.[83] Kritika hrišćanstva Niče je mnogo puta kritikovao hrišćanstvo. Kritikovao je potiskivanje ljudskih osobina, poput zavisti, koje hrišćanstvo želi da potisne u čoveku. Čovek krije svoju zavist, jer ga hrišćanstvo uči da potisne to osećanje, jer je po istom, zavist zlo osećanje. Verovao je da se zavist može upotrebiti kao vodič, i da treba prihvatiti ovu želju da bi se mogli ostvariti u potpunosti. Svaka osoba koja u nama izaziva zavist, jeste indikacija onoga šta bi mogli da postanemo jednog dana. Znao je da neće svi dobiti ono što žele, njegov život ga je tome naučio, ali je jednostavno insistirao na tome da prihvatimo naše prave želje, da se borimo za njih, a ako ne uspemo, bar znamo da smo pokušali. To je ono što Niče naziva natčovekom. U celom Novom Zavetu, postoji samo jedna osoba vredna poštovanja-Pontije Pilat.[84] Niče je prezirao hrišćanstvo, jer je hrišćanstvo štitilo ljude od njihove zavisti. Kako Niče kaže, hrišćanstvo se pojavilo u poznom dobu Rimskog carstva, u stomacima robova, kojima je nedostajala snaga da uzmu ono što zaista žele - pretvorili su njihovu nesposobnost u vrlinu. Ovo Niče naziva moral roba. Hrišćane je nazivao krdom, koji su želeli da uživaju mnogo toga, seks, dobru poziciju na poslu, kreativnost, viši intelektualni nivo, ali su previše nesposobni da to i postignu. Hrišćani su prezirali ono što nemaju, a žele, a vrednovali ono što imaju, a ne žele, tako da je seksualna nevinost postala čistost, slabost je postala dobrota, submisija ljudima koje mrzimo - poslušnost, a kako je Niče naziva, nesposobnost da se preduzme osveta je postala oproštaj. Hrišćanstvo je postala velika mašina za gorko poricanje sebe. Niče je prezirao alkohol i upoređivao njegovo dejstvo na ljude sa hrišćanstvom. Naime, i jedno i drugo su instrument za smanjenje bola, bežanje od realnosti, i jedno i drugo nas uveravaju da smo dobro onako kako trenutno jesmo, smanjujući našu želju da promenimo život na bolje. Niče je ponavljao kako se mora podneti ogromna patnja da bi se uradilo nešto dobro. Kako samo malo znate o ljudskoj sreći, vi ljudi što živite u komforu! Tajna srećnog i ispunjenog života je u tome da se živi opasno, gradite svoje gradove na ivicama Vezuva! Živite u sukobu sa sebi jednakima i sa sobom! Budite pljačkaši i razbojnici čim ne budete vladari i vlasnici, ljudi od znanja! Uskoro će proći vreme kada biste mogli biti zadovoljni da živite skriveno u šumi poput plahih jelena![85] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[86] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[86] O svojoj usamljenosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[86] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[87] Mladi Niče je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[86] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[88] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `Ljudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[86] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. Stoga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[86] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[89] Niče sa Lu Salome i Paulom Reeom. Slikano 1882. godine. Poslednjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[86] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[86] Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog. Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[90] Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života. Stil Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama, „zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kirkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju, a više pokazuju, tj. saopštavaju. Ničeov `stil ispovedanja` više otežava nego što olakšava pristup njegovom delu.[91] Budući da dijalog ima subjektivnu dijalektiku koja potiskuje monolog, otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i Spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata. Citati „Ono što nas ne ubije to nas ojača.“ „Onaj koji ima za šta da živi može podneti bilo šta.“ „Prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, ali nikada o trajanju.“ „Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.“ „Umetnost bez ljubavi, je ništa.“ „Nesrećni brakovi nastaju ne zbog nedostatka ljubavi, nego zbog nedostatka prijateljstva.“ „Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“ „Žena je zagonetka čije je rešenje dete.“ „Naše mane su naš najbolji učitelj.“ „Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem.“ „U mržnji je strah.“ „Ne veruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti.“ „Egoizam je srž plemenite osobe.“ „Nevidljivim nitima najčvršće smo povezani.“ „Strašno je na moru umreti od žeđi. Zar morate i vi svoju istinu tako zasoliti da ona više ni žeđ ne gasi.“ „Lakše se neke strasti sasvim odreći, nego u njoj biti umeren.“ „Svako poseduje upravo onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma.“ „Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega.“ „Svako ljudsko biće koje ne želi biti deo masa treba samo da prestane sebi da olakšava stvari. Neka samo prati svoju svest, koja ga poziva: Budi ono što jesi! Sve što sada činiš, misliš, želiš, sve to nisi ti.“ „Svaka mlada duša čuje ovaj zov danju i noću i ježi se sa uzbuđenjem predosećaja tog stepena sreće koje su večnosti pripremile za one koji razmišljaju o sopstvenom istinskom oslobođenju. Ne postoji način da se pomogne bilo kojoj duši da postigne ovu sreću, sve dok je okovana lancima javnog mnjenja i straha.“ „Niko ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života. Možda postoje bezbroj staza i mostova i polubogova koji bi te preneli preko; ali samo po cenu zaloge i odricanja sebe. Postoji jedna staza na svetu koju niko ne može preći osim tebe. Gde ona vodi? Ne pitaj, kreni!“ „Tvoji pravi vaspitači i mentori otkriće ti originalni smisao i osnovnu građu tvog bića, nešto što nije na kraju podložno obrazovanju ili vaspitanju od strane drugih, ali je uvek teško pristupiti mu, nešto vezano i nepokretno; tvoji vaspitači ne mogu ići dalje, i biti tvoji osloboditelji. I to je tajna svake istinske kulture: ona nam se ne prikazuje sa veštačkim ekstremitetima, voštanim nosevima, noseći naočare – da nam za takve darove ostavlja varljivu sliku obrazovanja. Ona je oslobađajuća, vadi korove, uklanja kamenčiće, rasterujući štetočine koji bi nagrizale nežni koren i izdanak biljke; ona je izliv svetla i topline, nežno kapljanje noćne kiše…“ „Možda postoje načini pronalaženja sebe, budeći se iz anestezije u koju smo uobičajeno sakriveni kao da smo u mračnom oblaku – ali ja ne znam za bolji od onog koji reflektuju vaspitači i mentori.“ „Najbolji način da se svaki dan započne dobro, jeste, da pri buđenju mislite ne biste li tog dana barem jednog čoveka mogli obradovati.“ „Čuvajte se pljuvanja protiv vetra!“ „Najgore nas savijaju i muče nevidljive ruke.“ „Ćutnja je gora; sve prećutane istine postanu otrovne.“ „Zaklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o vanzemaljskim nadama! Trovatelji su to, znali oni ili ne znali.“ „Ako želite da imate prijatelja, morate i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati biti neprijatelj.“ „Cenim onoga ko živi da bi učio.“ Dela 1872. Rođenje tragedije (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik) 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller) 1874. O koristi i šteti istorije za život (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben) 1874. Šopenhauer kao učitelj (Schopenhauer als Erzieher) 1876. Rihard Vagner u Bajrojtu (Richard Wagner in Bayreuth) 1878. Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister) 1881. Zora (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile) 1882. Vesela nauka (Die fröhliche Wissenschaft) 1885. Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i ni za koga (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen) 1886. S one strane Dobra i Zla (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft) 1887. Genealogija morala (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift) 1888. Slučaj Vagner (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem) 1888. Sumrak idola (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert) 1888. Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum) 1888. Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist) 1888. Niče kontra Vagner (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen) 1910. Volja za moć, posmrtno, (Der Wille zur Macht)