Autor: Žak Šese Format: 17,5 Povez: broširan Br. strana: 91 Slavna i nepodnošljivo (zlo)rabljena Borhesova objava smrti priče, u međuvremenu propuštena kroz žrvanj postmoderne zbunjenosti, a potom otpremljena na đubrište opštih mesta zajedno sa idejom koja ju je nosila, ponovo je počela da se pomalja u vidu opomene ležernom i impotentnom realizmu koji iz pređašnjeg, postmodernog iskustva, nije izvukao ništa. Žak Šeseks, švajcarski pisac francuskog govornog područja, našoj publici poznat pre svega po romanima Ispolin (1999) i Ispovest pastora Burga (1999), priča jednu od najispričanijih priča u istoriji književnosti, bez bojazni da će naleteti na šiljke opšteg mesta: naime, on zna da piše. Vreme odigravanja: sredina XVIII veka. Mesto: dvorac bogatog i obrazovanog vlastelina Žaka Klavela, smešten nedaleko od Lozane. Likovi: lepa Alda i mladi Žan de Vatvil (u Aldu nesrećno zaljubljen), praćeni svitom filozofa, umetnika, naučnika... Ona, lepa Alda, san je svakog pubertetlije: mlada, sočna, nedostižna, lišena predrasuda i kao takva spremna na raznorazne seksualne poduhvate, ali ne sa njim, Žanom de Vatvilom u kojem se stiče gomila nesrećnih okolnosti presudnih za njihov odnos: mlađi je od nje, nepodnošljivo razigranog, ama dozlaboga neiskorišćenog libida i, naravno, zaprepašćujuće zaljubljen. Da stvar bude još gora oni se, iako krvlju nepovezani, voljom i milošću gospodara Klavela imaju smatrati rođacima. U stvari, priča počinje poizdalje i Alda se pojavljuje u času kada mladi i neiskusni Žan de Vatvil pomisli da je, zahvaljujući širokogrudosti i strpljenju svoga dobročinitelja, dospeo u neku vrstu raja. Alda će mu, razume se, prirediti jedan mali, privatni pakao na licu mesta. E sad, kakve to veze ima sa Volterom? Dvorac gospodara Klavela pribežište je i odmorište najviđenijih intelektualaca toga doba, a Volter, u to vreme već u dubokoj starosti, ali živog duha i još dovoljno dobro očuvanog tela, uz to redovni gost i prijatelj seigneur Klavela, postaje neka vrsta dvostruke opsesije mladoga Žana de Vatvila. S jedne strane on obožava oštroumnog filozofa, s druge, u ludilu ljubomore, njemu se pričinjava da se lepa Alda ustremila upravo na Voltera, ili on na nju, svejedno, važno je da on, nesrećni Žan, ostaje bez mračnog predmeta svoje želje. Tela usijanog od žudnje i duše iskidane u paramparčad, on odlučuje da krene u akciju, raskrinka matorog jarca, i lepu Aldu, najzad, pridobije za sebe. Kako se priča završava, čitalac će otkriti posle dva prijatna sata čitanja. Ono, međutim, što je ovaj neveliki roman učinilo vrednim prevođenja jeste upravo suverenost Šeseksovog pripovedanja, potpuna ekonomija izraza, sutenovska svedenost i preciznost opisa složenih likova među kojima su Ruso, Gibon, ili Kazanova, a odsustvo svakog filozofirujuščeg diskursa, uprkos silesiji filozofa i intelektualaca koji se muvaju unaokolo, potpuno je očaravajuće: Šeseks ne filozofira, on priča priču. Intelektualne i životne putanje tih, kako se uobičava reći „istorijskih ličnosti`, sustiču se u dvorcu i ukrštaju sa sudbinama istorijskih anonimusa, a da se ni u jednom trenutku ne oseti izveštačenost odnosa koji su, po definiciji, u neravnoteži. Pisac se oslanja na istorijske izvore (dakle ne piše „iz glave`) koje znalački – u izvesnom smislu „borhesovski` – spliće sa fikcijom, hitrim pokretima ocrtava duh vremena, ali priču nipošto ne opterećuje istorijom. Drugim rečima, istinsko je olakšanje videti kako istorija može da ostane u pozadini (kao logistička podrška, a ne oružje) i tako bude fini zamajac priče koja nije ona sama (l’histoire = priča). Najzad, valja pomenuti prevod Olivere Petronić, koji se iz gomile skandalozno loših, polupismenih prevoda (za koje su direktno odgovorne najuticajnije izdavačke kuće i njihovi ugledni urednici) izdvaja odličnim jezikom, preciznošću, uspelim rešenjima i potpunom bistrinom.

Борис Акуњин: ЉУБАВНИЦА СМРТИ Издавач: ИНФОРМАТИКА, Београд, 2006.год. Меки повез, 244 стране, илустровано, ћирилица. Одлично очувано. `Roman „Ljubavnica smrti“, Borisa Akunjina, jedan je u nizu kriminalističkih romana sabranih u projektu „Avanture Erasta Fandorina“. Radnja „Ljubavnice smrti“ je najviše okrenuta tajanstvenom moskovskom klubu samoubica. On je sastavljen od raznolikih članova (neuspešnih revolucionara, poznate pesnikinje, medijuma, plemića, moskovskih studenata, novinara) i svoju jedinu svrhu iscrpljuje u susretu sa smrću. Svaki član je dužan da po pozivu boginje smrti izvrši suicid, prethodno napisavši pesmu. Niz takvih samoubistva počinje da privlači pažnju policije, ali i javnosti. Da li je poziv „boginje“ slučajan ili nameštaljka duboko pokvarenog uma, pokušava da prokljuvi čuveni detektiv Erast Fandorin. Duboko upleten u intrige samoubilačkog udruženja, on pored zadatka da raskrinka ubicu treba i da sačuva život članice kluba, mlade provincijalke Maše. Vešto izatkana priča Borisa Akunjina, čitaocu drži pažnju od prve do poslednje strane. Odličan zaplet, iznenadni preokreti, teško rešiva misterija, sve su to preduslovi za dobar kriminalistički roman, koje Akunjin maestralno primenjuje u „Ljubavnici smrti“. Za čitaoce željne zabavnog i lako čitljivog štiva, sasvim dovoljno. Ipak ako ostavimo po strani zaplet, pred nama se ukazuje potpuno novi sloj. Akunjin je izuzetan stilista i čovek sa istančanim osećajem za jezik. Vešto kombinujući naraciju sveznajućeg pripovedača iz trećeg lica, zajedno sa dnevničkim zapisima Maše i dostavama policijskog žbira infiltriranog u klub, on sačinjava pravu literarnu simfoniju različitih jezičkih izraza. Kao da mu to nije dovoljno, on umeće i pesme članova kluba, koje kvalitetom variraju od stihoklepanja do pravih poetskih bravura. Dodajte tome još i maestralni prikaz Moskve na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek, i dobili ste pravo remek-delo. Boris Akunjin je jedan od najpoznatijih i najtiražnijih ruskih savremenih književnika. Rođen je u gruzijskoj porodici pod imenom Grigorije Čhartišvili. Završio je studije engleskog i japanskog jezika i važi za jednog od najboljih poznavalaca japanske kulture u Rusiji. Pre nego što se posvetio pisanju, preveo je niz velikih dela japanske, engleske i američke književnosti na ruski. Prvi roman o Erastu Fandorinu, „Azazel“, doživeo je neverovatni uspeh kod publike i kritike. U rusku literaturu je pored Erasta Fandorina uveo i dva nova detektiva: monahinju Pelagiju i Fandorinovog unuka Nikolaja; kao i započeo niz žanrovskih edicija kriminalističkih, špijunskih, ratnih, naučno-fantastičkih i dečijih knjiga. Do sada je što pod svojim imenom, što pod nekoliko različitih pseudonima, objavio preko sedamdeset dela. Dobitnik je najprestižnijih ruskih književnih priznanja, prevođen je na niz svetskih jezika, a nekoliko njegovih romana je imalo uspešne filmske adaptacije. Politički je aktivan i veliki borac protiv sadašnje ruske vlasti. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Informatika“, kojoj treba odati priznanje ne samo na kvalitetu prevoda već i na odličnoj opremi teksta i dizajnu korica, dobar deo Akunjinovih romana je objavljen na srpskom jeziku. Avanture Erasta Fandorina (do ove godine ih je bilo ukupno petnaest), verovatno su jedan od najboljih načina za upoznavanje turbulentnog predrevolucionarnog perioda ruske istorije. Storije o životu visokog plemstva, sjedinjene sa sudbinama revolucionara i običnog sveta, svojevrsni su preludijum velike promene koja će Rusiju zadesiti 1917. godine. Ne i manje važno, Akunjin u ovim romana, a pogotovo u „Ljubavnici smrti“, čitaocima poklanja pravi stilski vatromet. Kao vešti postmodernista, Akunjin svaki roman o Erastu Fandorinu piše iz potpuno drugog ugla i kroz različitu književnu tehniku. Upravo zbog toga, čitanje Akunjinovih dela iskustvo je koje će svakog ljubitelja dobre književnosti ne samo zabaviti i oplemeniti, već i upoznati sa potpuno novim svetom razigrane i bogate savremene ruske književnosti.`

Knjiga snova Vilijam S.Barouz Kalahari books, B e o g r a d, 1998g Latinica Mekan povez 165 stranica veoma dobro očuvano »Gradac« o Barouzu: Totalni otpadnik Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Novi broj časopisa `Gradac` posvećen je upravo fenomenu Barouz Otpadnik, autsajder, vuk samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka i zamislio, a kamoli dotakao. `Ja ratujem sam`, rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti. Image Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija. Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo je među polusvetom, narkomanima i kriminalcima. `Privilegovan` kao belac u južnjačkoj porodici, značajan deo života dobrovoljno je proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski istok, severna Afrika). Rođen kao muškarac – čitavog života bio je neskriveni homoseksualac. Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...). Opsednut potpunom slobodom – dobar deo života proveo je kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti. Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama. Deklarisani `ženomrzac` – koji je nehotice ubio svoju ženu, što ga je pogodilo i obeležilo za ceo život. `Bitnik` – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko. Povučenjak i autsajder koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona XX veka... Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Pružio je možda i najoštriju, najpotpuniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim, oličenjima skoro patološke potrebe za potpunom kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u `alternativnim` ideologijama (istočni, ruski blok sredinom XX veka) i među moćnicima južnoameričkih banana država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u `ideologijama`, jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da je reč o plemenu usred džungle, malenoj državici ili supersili, ista je: potpuna kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od onih na vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne `ili-ili` dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (ja/ne-ja, muško-žensko, razumsko-instinktivno...). Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da `virus reči` izoluje i neutrališe metodama kao što su `kat-ap` (engl. cut-up)` i `presavijanje` (engl. fold-in). Vremenom je ipak spoznao ograničenje i paradoks situacije da govoreći iz pozicije jezika pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi stvaranja vratio se `pričanju priče`, razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova). Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu. Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji `Erotikon`, iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prvobitni prevod morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje. Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna, romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari boox, Beograd, 1998). Ovaj temat časopisa `Gradac` stoga za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue, kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika, Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, `politički nekorektnih` stavova u vezi sa seksualnošću i odnosima polova, jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sam predstavi – bez cenzure. O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac Dž. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) i istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u XXI veku. Barouzov dugogodišnji partner i izvršilac književne zaostavštine Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca: `Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam S. Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu, čije ime je znao, da ga vodi na njegovom putu ka ‘jedinom cilju vrednom da mu se teži’: besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju.` Dejan Ognjanović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Magarac - Macka - Konj - Zaba - Insekti - Zec - Lav - Vuk - Ptice - Medved - Ribe - Mis - Lisica - Majmun - Covek Žan de Lafonten (franc. Jean de La Fontaine; Šato-Tijeri, 8. jul 1621 — Pariz, 13. april 1695), francuski pesnik i basnopisac. Lafonten je kršten (a verovatno i rođen) 8. jula 1621. godine u Šato-Tijeriju (franc. Château-Thierry) u Šampanji, kao prvo dete imućne i ugledne porodice, Šarla de Lafontena (franc. Charles de La Fontaine) i Fransoaz Pidu (franc. Françoise Pidoux). Njegov otac je bio kraljev ministar voda, šuma i lova. Do desetog razreda škole je živio u rodnom mestu, završio gimnaziju u Remsu, a potom se preselio u Pariz 1636. godine. Pet godina kasnije počeo je da studira teologiju i medicinu kod Oratorianskog reda što je napustio 1643. godine. Od 1645. do 1647. godine je studirao pravo a 1647. se je oženio 14-godišnjom devojkom Marijom Erikar (franc. Marie Héricart) u Šato-Tijeriju. Sa Marijom je dobio sina Šarla (franc. Charles) 1653. godine. Po ženidbi se preselio u Pariz gde je stupio u kontakt sa literarnim krugovima. U Parizu je odlučio da postane pisac gde je 1654. godine objavio svoje prvo delo, `Evnuha` (franc. L’Eunuque), koje je bilo prevod stare verzije pozorišnog komada Publija Terencija Afera, a zatim herojsku poemu `Adonis` 1658., inspirisan Ovidijem. Lafonten je `Adonisa` posvetio tadašnjem francuskom ministru finansija Nikoli Fukeu (franc. Nicolas Fouquet). Ovo vreme Lafonten zove vreme poetske penzije kada je živeo na Pikeovom imanju Vo l` Vikomt (franc. Vaux-le-Vicomte) gde je imao priliku da sretne Peroa, Rasina i mnoge druge pisce i umetnike. Francuski kralj Luj XIV je uhapsio i zatvorio Fukea 1662. što je primoralo Lafontena da pobegne iz Pariza u Limož gde je završio i objavio svoju prvu knjigu stihova `Dogodovštine i vesti u stihu` (franc. Contes et nouvelles en vers) 1665. i 1666. godine. Ranije 1664. godine je objavio svoje prve dve bajke `Đokonda` (franc. Joconde) i `Rogonja i srećni` (franc. Le Cocu battu et content). U Parizu je ponovo od 1664. do 1672. godine gde živi u dvorcu Luksemburg (franc. Palais du Luxembourg) pod patronstvom Margarete de Loren (franc. Marguerite de Lorrain), udovice Gastona de Orleana (franc. Gaston d’Orlean). U Parizu Lafonten piše svoje glavno delo - basne. Svoje basne objavljuje u dva toma 1668. godine pod naslovom `Odabrane basne u stihovima od J. de Lafontena` (franc. Fables choisies, mises en vers par Ј. de La Fontaine). Od 1672. godine je gost udovice bankara Margarite de la Sabje (franc. Marguerite de la Sablière) na duže vreme. Ima mogo problema sa cenzurom a novo izdanje njegove knjige `Dogodovštine i vesti` je bilo zabranjeno. U periodu 1667-1669. godine piše i izdaje četvti i peti tom njegovih `Odabranih basni`. Godine 1684. postao je član Francuske akademije a Komedi Fransez (franc. Comédie Française) postavlja na svoj repertoar Lafontenov `Susret` (franc. Le Rendez-Vous) koji će biti izveden na sceni samo četiri puta. Lirsku tragediju `Astrea` (franc. Astrée) je napisao 1691. godine koja je izvedena na sceni samo šest puta. Godine 1692. izdaje revidirane i kompletne `Dogodovštine i vesti` a iste godine se i razboleo. Madam de la Sabje je umrla 1693. godine, a Lafonten se odrekao svojih `Dogodovština i vesti`. Do svoje smrti 1695. godine posvetio se isključivi religiji. Književni stil i interes Lafonten se nije ustručavao da slobodno pozajmljuje od drugih pisaca, antičkih i savremenih, ali je istovremeno stvorio svoj stil i poetski svet u isto vreme lični i univerzalan, specifičan i intiman, ali pristupan svima. Smatra se da je bio najveći lirski pesnik Francuske 17. veka. Iako je najviše bio poznat po svojim basnama, basne su ipak bile samo manji deo njegovog stvaralaštva. On je takođe napisao jedan broj lascivnih povesti u stihovima, pozorišnih komada, i romansi. Ogledao se i u žanru elegije i mašte, epigrama i komedije. Skoro sve što je napisao odražava njegove lične refleksije i elegantne ironije. Benvenuto Benvenuti (5. listopada 1881. – 1959.) bio je talijanski slikar, uglavnom pejzažista. Biografija Rođen je u Livornu i prvo se školovao kod Lorenza Cecchija na Školi za umjetnost i obrt u Livornu. Bio je pod utjecajem Macchiaiolijevog pejzažista Adolfa Tommasija, koji mu je postao blizak prijatelj. Benvenuto je počeo izlagati kao 15-godišnjak 1896. Tijekom sljedećeg desetljeća, mogao je upoznati ili biti pod utjecajem Lloyda, Fattorija i Signorinija. Godine 1900. počeo je eksperimentirati s divizionizmom, pod utjecajem Vittorea Grubicyja, s kojim je postao blizak prijatelj. Godine 1901–2 izlagao je Cavallo alla mangiatoia i Trittico di Suese. Preselio se u Milano gdje je upoznao Pellizza da Volpeda i Morbellija. Godine 1907. izlaže krajolike Livorna na Talijanskoj divizionističkoj izložbi, organiziranoj u galeriji Grubicy u Parizu, a 1909. sudjeluje na pariškom Salon d`Automme sa svojim kolegama Toskancima, Lloydom i Plinijem Nomellinijem. Godine 1911. izlaže na Mostra di Arte Libera u Milanu. Godine 1914., sa svojim prijateljima Raffaellom Gambogijem i Puccinijem, formirao je dio 83. Espositiona Società Amatori e Cultori iz Rima. Tijekom Prvog svjetskog rata bio je kratko zatočen u Njemačkoj. Godine 1921., ponovno u Livornu, izlaže na Prvom biennalu Romana zajedno s Ulvijem Liegijem, Lloydom i Nomellinijem. Benvenuti je, zajedno s drugim umjetnicima, često posjećivao lokalni Caffè Bardi.[1] Godine 1922. i 1923. izlagao je na izložbama Gruppo Labronico u Livornu. Tijekom 1920-ih Benvenuti je stvarao grafički dizajn i litografiju za časopise i plakate. Do 1932., bolest noge uzrokovala je amputaciju. Godine 1935. Galleria Scopinich iz Milana izložila je Benvenutijevu L`idea e la luce`, navodeći u bilješkama uz izložbu da je to `u znak poštovanja prema dvojici velikih izabranih duhova: Victoru Grubicyju i Angelu Contiju, mojim savršenim gospodarima`.[ 2] Benvenuti je proveo Drugi svjetski rat u Lucci, izlažući s ostalim članovima `Gruppo Labronico` (1945., Galleria Tallone, Milano; 1948., Casa Dante, Firenca). Sve veća sljepoća prekinula je njegov rad na slikanju krajolika 1950-ih.[3] Umro je u Livornu 1959.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecenam, nista strasno. Unutrasnjost super. Lepe ilustracije - Magarac - Macka - Konj - Zaba - Insekti - Zec - Lav - Vuk - Ptice - Medved - Ribe - Mis - Lisica - Majmun - Covek Žan de Lafonten (franc. Jean de La Fontaine; Šato-Tijeri, 8. jul 1621 — Pariz, 13. april 1695), francuski pesnik i basnopisac. Lafonten je kršten (a verovatno i rođen) 8. jula 1621. godine u Šato-Tijeriju (franc. Château-Thierry) u Šampanji, kao prvo dete imućne i ugledne porodice, Šarla de Lafontena (franc. Charles de La Fontaine) i Fransoaz Pidu (franc. Françoise Pidoux). Njegov otac je bio kraljev ministar voda, šuma i lova. Do desetog razreda škole je živio u rodnom mestu, završio gimnaziju u Remsu, a potom se preselio u Pariz 1636. godine. Pet godina kasnije počeo je da studira teologiju i medicinu kod Oratorianskog reda što je napustio 1643. godine. Od 1645. do 1647. godine je studirao pravo a 1647. se je oženio 14-godišnjom devojkom Marijom Erikar (franc. Marie Héricart) u Šato-Tijeriju. Sa Marijom je dobio sina Šarla (franc. Charles) 1653. godine. Po ženidbi se preselio u Pariz gde je stupio u kontakt sa literarnim krugovima. U Parizu je odlučio da postane pisac gde je 1654. godine objavio svoje prvo delo, `Evnuha` (franc. L’Eunuque), koje je bilo prevod stare verzije pozorišnog komada Publija Terencija Afera, a zatim herojsku poemu `Adonis` 1658., inspirisan Ovidijem. Lafonten je `Adonisa` posvetio tadašnjem francuskom ministru finansija Nikoli Fukeu (franc. Nicolas Fouquet). Ovo vreme Lafonten zove vreme poetske penzije kada je živeo na Pikeovom imanju Vo l` Vikomt (franc. Vaux-le-Vicomte) gde je imao priliku da sretne Peroa, Rasina i mnoge druge pisce i umetnike. Francuski kralj Luj XIV je uhapsio i zatvorio Fukea 1662. što je primoralo Lafontena da pobegne iz Pariza u Limož gde je završio i objavio svoju prvu knjigu stihova `Dogodovštine i vesti u stihu` (franc. Contes et nouvelles en vers) 1665. i 1666. godine. Ranije 1664. godine je objavio svoje prve dve bajke `Đokonda` (franc. Joconde) i `Rogonja i srećni` (franc. Le Cocu battu et content). U Parizu je ponovo od 1664. do 1672. godine gde živi u dvorcu Luksemburg (franc. Palais du Luxembourg) pod patronstvom Margarete de Loren (franc. Marguerite de Lorrain), udovice Gastona de Orleana (franc. Gaston d’Orlean). U Parizu Lafonten piše svoje glavno delo - basne. Svoje basne objavljuje u dva toma 1668. godine pod naslovom `Odabrane basne u stihovima od J. de Lafontena` (franc. Fables choisies, mises en vers par Ј. de La Fontaine). Od 1672. godine je gost udovice bankara Margarite de la Sabje (franc. Marguerite de la Sablière) na duže vreme. Ima mogo problema sa cenzurom a novo izdanje njegove knjige `Dogodovštine i vesti` je bilo zabranjeno. U periodu 1667-1669. godine piše i izdaje četvti i peti tom njegovih `Odabranih basni`. Godine 1684. postao je član Francuske akademije a Komedi Fransez (franc. Comédie Française) postavlja na svoj repertoar Lafontenov `Susret` (franc. Le Rendez-Vous) koji će biti izveden na sceni samo četiri puta. Lirsku tragediju `Astrea` (franc. Astrée) je napisao 1691. godine koja je izvedena na sceni samo šest puta. Godine 1692. izdaje revidirane i kompletne `Dogodovštine i vesti` a iste godine se i razboleo. Madam de la Sabje je umrla 1693. godine, a Lafonten se odrekao svojih `Dogodovština i vesti`. Do svoje smrti 1695. godine posvetio se isključivi religiji. Književni stil i interes Lafonten se nije ustručavao da slobodno pozajmljuje od drugih pisaca, antičkih i savremenih, ali je istovremeno stvorio svoj stil i poetski svet u isto vreme lični i univerzalan, specifičan i intiman, ali pristupan svima. Smatra se da je bio najveći lirski pesnik Francuske 17. veka. Iako je najviše bio poznat po svojim basnama, basne su ipak bile samo manji deo njegovog stvaralaštva. On je takođe napisao jedan broj lascivnih povesti u stihovima, pozorišnih komada, i romansi. Ogledao se i u žanru elegije i mašte, epigrama i komedije. Skoro sve što je napisao odražava njegove lične refleksije i elegantne ironije. Benvenuto Benvenuti (5. listopada 1881. – 1959.) bio je talijanski slikar, uglavnom pejzažista. Biografija Rođen je u Livornu i prvo se školovao kod Lorenza Cecchija na Školi za umjetnost i obrt u Livornu. Bio je pod utjecajem Macchiaiolijevog pejzažista Adolfa Tommasija, koji mu je postao blizak prijatelj. Benvenuto je počeo izlagati kao 15-godišnjak 1896. Tijekom sljedećeg desetljeća, mogao je upoznati ili biti pod utjecajem Lloyda, Fattorija i Signorinija. Godine 1900. počeo je eksperimentirati s divizionizmom, pod utjecajem Vittorea Grubicyja, s kojim je postao blizak prijatelj. Godine 1901–2 izlagao je Cavallo alla mangiatoia i Trittico di Suese. Preselio se u Milano gdje je upoznao Pellizza da Volpeda i Morbellija. Godine 1907. izlaže krajolike Livorna na Talijanskoj divizionističkoj izložbi, organiziranoj u galeriji Grubicy u Parizu, a 1909. sudjeluje na pariškom Salon d`Automme sa svojim kolegama Toskancima, Lloydom i Plinijem Nomellinijem. Godine 1911. izlaže na Mostra di Arte Libera u Milanu. Godine 1914., sa svojim prijateljima Raffaellom Gambogijem i Puccinijem, formirao je dio 83. Espositiona Società Amatori e Cultori iz Rima. Tijekom Prvog svjetskog rata bio je kratko zatočen u Njemačkoj. Godine 1921., ponovno u Livornu, izlaže na Prvom biennalu Romana zajedno s Ulvijem Liegijem, Lloydom i Nomellinijem. Benvenuti je, zajedno s drugim umjetnicima, često posjećivao lokalni Caffè Bardi.[1] Godine 1922. i 1923. izlagao je na izložbama Gruppo Labronico u Livornu. Tijekom 1920-ih Benvenuti je stvarao grafički dizajn i litografiju za časopise i plakate. Do 1932., bolest noge uzrokovala je amputaciju. Godine 1935. Galleria Scopinich iz Milana izložila je Benvenutijevu L`idea e la luce`, navodeći u bilješkama uz izložbu da je to `u znak poštovanja prema dvojici velikih izabranih duhova: Victoru Grubicyju i Angelu Contiju, mojim savršenim gospodarima`.[ 2] Benvenuti je proveo Drugi svjetski rat u Lucci, izlažući s ostalim članovima `Gruppo Labronico` (1945., Galleria Tallone, Milano; 1948., Casa Dante, Firenca). Sve veća sljepoća prekinula je njegov rad na slikanju krajolika 1950-ih.[3] Umro je u Livornu 1959.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista, animator i crtač stripova. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Biografija Diznijevi roditelji 1913. godine Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija Duration: 3 minutes and 23 seconds.3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremeno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u february 1938. godine.[6] S obzirom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiranih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).

Novo, nečitano, nema posvete. Smrt na Kosovu polju - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2017 Broj strana: 503 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Književnost i erotizam (1990), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Etno (2006), Balkan – teror kulture (2008) i Rastanak s identitetom (2014). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) i medalju „Konstantin Jireček“(2012). Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č.

m8 Izdavač: Liber Novus - Beograd, 2014. god. Tvrd povez, 20 cm. 303 str. Naučno-fantastični roman francuskog pisca Žila Verna, u kom je predviđena izgradnja podmornice sa ljudskom posadom i osvajanje Južnog pola. Kada se Nautilus pojavio u moru, mnogi su mislili da je u pitanju morsko čudovište, sve dok se profesor Aronaks nije odvažio da, u društvu svog sluge Saveta i ćudljivog, prostodušnog Neda Landa, konačno otkrije kakvo je čudo u pitanju. Našavši se u Nautilusu, pod rukovodstvom kontroverznog kapetana Nema, ekipa prelazi čudesnih 20 000 milja, upoznaje neslućene mogućnosti i karakteristike podmornice, kao i očaravajući život mora, a avantura koja ih prati na tom putu, ne dozvoljava da prekinete čitanje ove genijalno osmišljene priče. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike”. Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina. Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje.

kompletno delo u dve knjige ilustrovano lepo očuvano kao na slikama Tehnička knjiga 1952 Ilustrovano Mek povez sa omotačima Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike” Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Put oko zemlje za osamdeset dana - Žil Vern Žil Vern - 20.000 milja pod morem 1-2 Čudesni svet Đorđa Lobačeva Žil Vern - Delfin, najbrži brod na svetu Arhipelag u plamenu Jules Verne - Plivajuci grad Jules Verne (Žil Vern), Tajanstveni otok Žil Vern - Pet nedelja u balonu Žil Vern - Otkrivenje zemlje ŽIL VERN, SVET POD MOREM Žil Vern - Pet stotina miliona begeninih Dvadeset hiljada milja pod morem

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecenja, sve ostalo u dobrom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija Datoteka:Newman Laugh-O-Gram (1921).webm Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pridružite se Disney Junior bandi za priče o avanturama, mašti i zabavi! Istražujte s Jakeom i njegovom gusarskom ekipom, smijte se s Mickeyjem i njegovim prijateljima, igrajte se s Docom McStuffinsom i još mnogo toga! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija Datoteka:Newman Laugh-O-Gram (1921).webm Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana...

Kao novo. Bez posvete. Jugoslavija, zemlja snova - Božidar Jezernik Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2018 Broj strana: 414 Format: 16 cm Povez: Broširani Božidar Jezernik (1951) je redovni profesor etnologije Balkana i kulturne antropologije na Univerzitetu u Ljubljani. U središtu njegovog naučnog rada je etnološko i antropološko istraživanja Balkana i srednje Evrope. Prva Jezernikova knjiga je studija o italijanskim koncentracionim logorima Borba za opstanak (na slovenačkom 1983, na engleskom 1998). O životu u nemačkim koncentracionim logorima pisao je u knjizi Seks i seksualnost in extremis (1993, Ljubljana), a o životu u jugoslovenskim logorima u knjizi Non cogito ergo sum (Ljubljana, 1994). Prerađeno izdanje ove druge knjige objavljeno je u prevodima na srpski, poljski i nemački jezik. Jezernik je autor i urednik nekoliko knjiga o socijalnoj memoriji, među kojima je i monografija Nacionalizacija preteklosti (Ljubljana, 2013), koja je obavljena i u prevodima na hrvatski i engleski jezik. Proširena verzija njegove knjige o izveštajima s putovanja po Balkanu Dežela, kjer je vse narobe (Ljubljana, 1998), objavljena je u prevodima na engleski, turski, poljski, srpski, italijanski, albanski, nemački, bugarski i ruski jezik. Srpski prevod objavljen je u Biblioteci XX vek pod naslovom Divlja Evropa (prevod S. Glišić, 2007), a u Biblioteci XX vek objavljen je i zbornik radova Imaginarni Turčin (prevod A. Bešića i I. Cvijanovića, 2010), koji je uredio Jezernik. Za knjigu o kafi i kafanama (Kava – čarobni napoj, 2012) dobio je u Pekingu 2014. godine nagradu Gourmand Award za najbolju knjigu o kafi. Iz Predgovora Sto godina je proteklo otkako se rodila Jugoslavija i više od četvrt veka otkako je u novim balkanskim ratovima ova zemlja nestala sa geopolitičke karte sveta. I pored toga, sve do danas ona ostaje jedna velika nepoznanica, zagonetka. Doista, naše znanje o Jugoslaviji može nekog da podseti na jednu indijsku priču u kojoj se govori o tome kako su slepi ljudi došli do toga kako izgleda slon tako što su ga dodirivali rukama. Svaki od njih dodirnuo je drugi deo slonovog tela, pa je jedan – dodirnuvši njegovu nogu – utvrdio da liči na drvo, drugi – dodirnuvši slonov rep – da liči na zmiju, i tako dalje. To je, prema nekim verzijama ove priče, izazvalo svađu i tuču između ljudi koji su slušali ova različita mišljenja o slonu. Proces raspada Jugoslavije bio je ispunjen krvavim i tragičnim slikama, iz čega se obično zaključivalo da je već sam način kako se ona raspala ujedno i najbolji dokaz da je bila postavljena na loše temelje, da je sadržavala previše protivrečnosti da bi mogla čestito živeti i preživeti. Ratovi koji su usledili jedan za drugim u 1990-im godinama tumačeni su kao dokaz da se radilo o zemlji sa mnogo istorije, prepunoj netolerantnih nacionalizama. Međutim, takvo gledanje je pogrešno. Razlika između Jugoslavije i drugih nacionalnih država nije bila u nekom višku istorije koji narod nije bio u stanju da svari, niti su njeni nacionalizmi bili toliko netolerantni da se problemi ne bi mogli rešiti pomoću glasačkih kutija. Polazna pretpostavka ove knjige jeste uverenje da razvojni put Jugoslavije nikako nije bio predodređen da teče u pravcu kojim je tekao; mogao je teći i u više drugih pravaca. Ali, kad se onda postavi pitanje zašto on nije tekao u nekom od drugih mogućih pravaca, ubrzo možemo da vidimo da je priča o višku istorije bez osnove, da problem Jugoslavije nije bio u višku nacionalizma, već u njegovom manjku. Ime Jugoslavija je prvi put upotrebljeno u Habzburškoj carevini nakon izbijanja Proleća naroda, kada je upotrebljeno kao ime za romantične snove o modernizaciji i napretku. Baš kao u poznatoj narodnoj pesmi: „Ko je ima, taj je nema; ko je nema, taj je sanja“. Jugoslavija je tada zamišljena kao „zemlja snova“ u kojoj su ujedinjeni svi Jugosloveni, bez obzira na razlike koje su postojale između njih u jeziku, prošlosti i veri, i kao zajednica koja je trebalo da bude dovoljno velika i jaka za uspešno takmičenje u uslovima nove, kapitalističke proizvodnje. Proleće naroda je probudilo narodnu svest i kod naroda na slovenskom jugu. Sima Marković, na primer, nije imao težak zadatak kad je dokazivao da su se i Srbi i Hrvati i Slovenci, nezavisno jedni od drugih, razvili u samostalne moderne narode (Marković 1923: 108). Međutim, u isto vreme kada su se formirala pomenuta tri naroda, pojavljuje se i ime Jugoslavija kao ime koje je uključivalo u „zamišljenu zajednicu“ (Anderson 1983) sve Slovene na jugu Evrope. To znači da Jugoslavija, kao zemlja snova, od samog početka nije bila samo jedna, već je uporedo postojalo više njih, a njihovi protagonisti u takmičenju za srca i umove naroda mogli su da međusobno sarađuju, da jedni drugima protivureče ili da se bore jedni protiv drugih. Međutim, Jugoslavija je uvek bila više od imena. Ako je krajem dvadesetog veka borba različitih gledanja na prošlost i budućnost dovela do raspada Jugoslavije, to ne znači da su snovi o boljoj budućnosti iz kojih se ona iznedrila izgubili na vrednosti. Kako je svojevremeno podsetio urednik magazina The Economist Volter Bedžet, sasvim slično antičkom Talesu, koji je gledajući u zvezde upao u jamu, Jugoslaviju su stvarali sanjari koje su savremenici ismejavali da brinu za ono što ih se ne tiče (Bagehot 1872: 187). A da su snovi o Jugoslaviji bili u skladu sa duhom vremena, najbolje pokazuje već sama činjenica da je ona ostvarena, i to ne samo jedanput, već dvaput u svojoj istoriji. Ona je, zaista, dva puta i nestala sa istorijske pozornice, ali nijednom nije umrla prirodnom smrću: prvi put su je raskomadale neprijateljske sile izvana, a drugi put su je rasparčale domaće snage iznutra (usp. Magaš 1993: vix). U devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka nacionalističke ideje su najviše jačale u ratovima, kao da su ove ideje pravu životnu snagu crple iz prolivene ljudske krvi: što je bilo više prolivene krvi, ideje su bivale jače. Okupljanje pod jasno suprotstavljenim zastavama budilo je u narodima zanos za zajedničku akciju, ostrašćivalo je odvažnost, samopregor i herojstvo, slavoljublje i pohlepu, kao i strah i zebnju. Stoga ova knjiga prati događanja od vremena kada je jugoslovenska misao jačala zbog Francusko-pruskog rata 1870. godine, Hercegovačko-bosanskog ustanka, Srpsko-turskog rata, okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine i Balkanskih ratova, pa sve do Velikog rata, kada je pobedom sila Antante i prihvatanjem principa samoopredeljenja naroda omogućeno osnivanje prve nacionalne države Jugoslovena. Iako su se u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, prvi put u istoriji, našli ujedinjeni skoro svi Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i Crnogorci, Bošnjaci i Makedonci, ona je bila osnovana kao nacionalna država jednog naroda sa tri plemena, odnosno troimenog ili trojed(i)nog naroda, kojeg su geografija i istorija vekovima odvajale. Bez pobede Antante u Velikom ratu i primene načela samoopredeljenja naroda, istaknutog u četrnaest tačaka američkog predsednika Vudra Vilsona, ne bi bilo ni nacionalne države Jugoslovena. Ali ne treba smetnuti s uma da nje ne bi bilo ni onda da političko vođstvo Jugoslovena nije dovoljno ubedljivo predstavljalo svetu i branilo ideju da Jugosloveni, budući jedan narod, iznad svega žele da se ujedine, pri čemu su ovu ideju prihvatali kao svoju. Osnivanje jugoslovenske nacionalne države ujedinjeni narod pozdravio je sa velikim oduševljenjem. Ali borba političkih stranaka, nažalost, ubrzo je dovela do borbe oko pitanja da li su Jugosloveni jedan ili tri naroda, koje je ubrzo počelo da ispunjava čitav politički život Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Već posle petogodišnje političke borbe oko ovog pitanja, narod se na izborima 1923. godine plebiscitarno podelio na tri naroda, koji su tada zajedno napustili put stvaranja jedinstvene države i nacije. Nacionalna država Jugoslavija, dakle, bila je mrtvorođeno dete: prestala je da živi kao država jednog naroda pre nego što ju je kralj Aleksandar nazvao jednim imenom. Sa svojim velikim autoritetom i poštovanjem koje je uživao kod naroda, on bi, možda, i uspeo da joj udahne život. Ali baš je taj strah vodio ruku onoga koji ga je usmrtio u Marselju 9. oktobra 1934. godine. Za osnovne izvore svojih razmatranja nisam pošao od uobičajene prakse da prošlost najbolje spoznajemo iz dokumenata, sporazuma, pisama. Naime, dobro nam je poznato da su mnoga pisma napisana sa težnjom da zavedu onog kome su upućena, da su brojni sporazumi potpisani sa namerom davanja lažnih obećanja, da je stotine dokumenata sastavljeno s ciljem koji u njima nije naznačen čak ni između redova. Lep primer predstavlja Krfska deklaracija koja je poslužila kao pravna osnova osnivanja prve zajedničke države Jugoslovena. Deklaraciju su potpisali Ante Trumbić, u ime Jugoslovenskog odbora i Nikola Pašić, u ime vlade Kraljevine Srbije. Mada su svoje potpise na dokumenat stavili posle višenedeljnih pregovora u kojima je detaljno pretresan sadržaj svake klauzule ponaosob, njeni potpisnici su sadržaj i značaj Deklaracije ne samo shvatali svako na svoj način, nego su je, svako prema svom shvatanju, razrađivali; isto važi i za ostale učesnike pregovora na Krfu jula 1917. godine. Deklarisani cilj pregovora na Krfu bio je ujedinjenje jugoslovenskih državljana Dvojne monarhije sa državljanima kraljevina Srbije i Crne Gore u zajedničku nacionalnu državu. Međutim, u ovom značajnom dokumentu najstarija jugoslovenska država se uopšte ne spominje. Ova prećutana činjenica u dokumentu rečito govori o tome koliko možemo iz tekstova pojedinih političkih dokumenata razaznati prave motive i ciljeve kojima su se rukovodili njihovi autori. Poput drugih događaja koji su se odvijali u proteklom istorijskom periodu, o „zemlji snova“ teško je prosuđivati vodeći se isključivo savremenim trenutkom i savremenim stanjem duha. To što mi danas osećamo pri pominjanju jugoslovenske države ne znači da su i naši preci imali ista osećanja u vreme kada su je stvarali. Otkako je presahla vera u zagrobni život pokojnika sahranjenih u egipatskim piramidama, o njima možemo da razmišljamo kao o monumentalnom apsurdu. Ali nam ta saznanja ne kažu ništa o tome šta su mislili i osećali oni koji su u svoje vreme gradili ta arhitektonska čuda: kako su oni gledali na piramide. A baš to, kako je izgledala Jugoslavija kao zemlja snova političkih vizionara, kako su budili u narodu zanimanje i ljubav za svoje snove i pozivali ga na njihovo ostvarivanje, s jedne, te koji su bili najvažniji graničnici u tim procesima i kakav je bio odnos između snova i njihovog ostvarenja, s druge strane, tema je kojom se bavi ova knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 101 dalmatinac (engl. 101 Dalmatians) je američki animirani film iz 1961. filmske kompanije Volt Dizni, snimljen po motivima iz istoimenog romana Dodi Smit. Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, nista strasno. Sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Rastanak s identitetom - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2014 Broj strana: 204 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Čo­lo­vić (1938, Be­o­grad), et­no­log i iz­da­vač (Bi­bli­o­te­ka XX vek). Naj­po­zna­ti­je knji­ge: Di­vlja knji­žev­nost (1985), Bor­del rat­ni­ka (1993; pre­vodi na ne­mač­ki 1994. i fran­cu­ski 2005. i 2009), Po­li­ti­ka sim­bo­la (1997; pre­vo­di na en­gle­ski 2002. i polj­ski 2002), Et­no (2006; pre­vod na polj­ski 2007) i Bal­kan – te­ror kul­tu­re (2008; pre­vo­di na polj­ski 2006, en­gle­ski 2011, ne­mač­ki 2011 i ma­ke­don­ski 2012). Do­bio Her­de­ro­vu na­gra­du (2000), or­den vi­te­za Le­gi­je ča­sti (2001), na­gra­du Be­o­grad­skog cen­tra za ljud­ska pra­va “Kon­stan­tin Ob­ra­do­vić” (2006), na­gra­du “Vitez po­zi­va” (2010), zva­nje po­ča­snog dok­to­ra Var­šav­skog uni­ver­zi­te­ta (2010) i me­da­lju “Kon­stan­tin Ji­re­ček” (2012). Pred­go­vor Na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet kao ne­pri­ko­sno­ve­na, ta­ko­re­ći sve­ta vred­nost do­šao nam je s ra­tom de­ve­de­se­tih, kao jed­na od nje­go­vih glav­nih te­ko­vi­na. Ob­reo se ovaj iden­ti­tet i u fol­klor­nim ver­zi­ja­ma pri­ča o po­li­ti­ci i ra­tu, ta­ko da sam se s njim naj­pre sreo u tom “for­ma­tu”, kad sam se za­in­te­re­so­vao za “fol­klor, po­li­ti­ku i rat”, što je te­ma mo­je knji­ge Bor­del rat­ni­ka. To me je pod­sta­klo da se u na­uč­noj li­te­ra­tu­ri oba­ve­stim o po­re­klu ter­mi­na i nje­go­vim ra­znim zna­če­nji­ma i tu­ma­če­nji­ma, pa sam to iz­lo­žio pod na­slo­vom “Iden­ti­tet iden­ti­te­ta”. U mo­joj sle­de­ćoj knji­zi – Po­li­ti­ka sim­bo­la iden­ti­tet je do­bio još vi­še me­sta, jer sam, is­tra­žu­ju­ći ovo­ga pu­ta no­ve srp­ske po­li­tič­ke mi­to­ve, na­šao da je tu iden­ti­tet (na­ci­o­nal­ni, et­nič­ki, kul­tur­ni) ako ne glav­na, ono sva­ka­ko jed­na od glav­nih te­ma, što je na­ve­lo ame­rič­kog iz­da­va­ča ove knji­ge da u nje­nom na­slo­vu sim­bo­le za­me­ni iden­ti­te­tom, pa se to iz­da­nje zo­ve Po­li­tics of iden­tity in Ser­bia. Ima­la bi re­zo­na i slič­na pro­me­na u na­slo­vu mo­je knji­ge Bal­kan – te­ror kul­tu­re, ko­jom bi na me­sto kul­tu­re do­šao iden­ti­tet, jer je na nje­nim stra­ni­ca­ma reč o kul­tu­ri kao tvr­đa­vi tzv. na­ci­o­nal­nog bi­ća, ko­ja se za­to mo­ra bra­ni­ti, ako tre­ba, i oruž­jem. Me­đu­tim, upr­kos ovoj mo­joj kon­ti­nu­i­ra­noj za­o­ku­plje­nosti iden­ti­te­tom, do­sad mi se ni­je da­lo da ga sta­vim u na­slov ne­ke mo­je knji­ge, jer mi se či­ni­lo da ga vi­dim na ko­ri­ca­ma sva­ke dru­ge pu­bli­ka­ci­je o sa­vre­me­noj po­li­ti­ci i kul­tu­ri. Ovo­ga pu­ta ni­sam hteo da ga spre­čim da se pro­bi­je na to is­tak­nu­to me­sto, ali ne za­to što se u ov­de sa­ku­plje­nim tek­sto­vi­ma još vi­še i još eks­pli­cit­ni­je ne­go u mo­jim pret­hod­nim knji­ga­ma go­vo­ri o po­li­ti­ci iden­ti­te­ta i te­ro­ru iden­ti­te­ta, o nje­go­vim ču­va­ri­ma i di­stri­bu­te­ri­ma, o iden­ti­tet­skom dis­kur­su i iden­ti­tet­skoj pa­ni­ci… Na glav­ni raz­log što sam sad iden­ti­tet pu­stio u na­slov upu­ću­je dru­ga reč ko­ja tu uz nje­ga sto­ji: ra­sta­nak. Na­i­me, sa­zre­la je i u me­ni ide­ja, ko­ju ne­ki an­tro­po­lo­zi i po­li­ti­ko­lo­zi u po­sled­nje vre­me če­sto iz­no­se, da iden­ti­tet kao ana­li­tič­ka ka­te­go­ri­ja vi­še ni­če­mu ne slu­ži i da ga is­tra­ži­vač kul­tu­re i druš­tva da­nas mo­že po­mi­nja­ti sa­mo pod zna­ci­ma na­vo­da. Ni ja vi­še ne mi­slim da se te­o­rij­ski može ela­bo­ri­ra­ti ne­ki mo­del na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta bo­lji od ono­ga ko­ji nu­di na­ci­o­na­li­zam, na pri­mer ta­ko što bi se uva­ži­la sa­zna­nja o nje­go­voj kon­stru­i­sa­no­sti, plu­ral­no­sti, re­la­ci­o­nal­no­sti, hi­brid­no­sti ili di­na­mič­no­sti, i na taj na­čin po­mo­glo prak­ti­ča­ri­ma po­li­ti­ke iden­ti­te­ta da je po­ve­du pu­tem to­le­ran­ci­je i poš­to­va­nja raz­li­ka izme­đu lju­di­. Uvi­deo sam da ta­kva na­sto­ja­nja, do­kle god go­vo­re o nacionalnom iden­ti­te­tu i sa­mim tim što o nje­mu go­vo­re, ne do­vo­de u pi­ta­nje ono na če­mu se za­sni­va njegova omamljujuća moć, ono što ga či­ni teš­ko od­stra­nji­vim po­li­tič­kim “su­per­lep­kom”, to jest ve­ro­va­nje da iden­ti­tet (na­ci­o­nal­ni, et­nič­ki, kul­tur­ni) za­i­sta po­sto­ji, te da se pre­ma nje­mu – ma šta mi­sli­li – mo­ra­mo ne­ka­ko od­re­di­ti. Sa­da želim da i ja is­ko­ra­čim iz ovog u suš­ti­ni te­o­loš­kog dis­kur­sa i iden­ti­te­tu ka­žem: zbo­gom, pu­te­vi se na­ši ra­zi­la­ze. Ti­me što sam ga sta­vio u na­slo­v ove knji­ge že­leo sam da ra­sta­nak s njim ob­ja­vim na vid­nom me­stu i po­seb­no na­gla­sim. U ne­kim ov­de sa­ku­plje­nim tek­sto­vi­ma, po­seb­no u pr­vom i po­sled­njem, ima ta­ko­zva­nih auto­bi­o­graf­skih ele­me­na­ta, ali ni u onim pi­sa­nim u sti­lu dis­tan­ci­ra­nog aka­dem­skog iz­la­ga­nja, ni­sam iz­be­ga­vao da po­ka­žem da me tor­tu­ra na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta i lič­no po­ga­đa, ta­ko da – ka­ko je za jed­nu svo­ju knji­gu an­tro­po­loš­kih ese­ja re­kla Du­nja Riht­man Auguš­tin – “či­ta­te­lju ne­će osta­ti skri­ve­na mo­ja ras­po­lo­že­nja i strep­nje”. Šta­vi­še, ve­ru­jem da će ova mo­ja lič­na sve­do­čan­stva do­pri­ne­ti ube­dlji­vo­sti te­za ko­je za­stu­pam mo­žda i vi­še od te­o­rij­ske ar­gu­men­ta­ci­je, a isti uči­nak oče­ku­jem i od onih me­sta na kojim se ni­sam us­te­zao od to­ga da, ko­men­ta­ri­šu­ći ne­ki do­ga­đaj iz na­šeg pi­to­resk­nog po­li­tič­kog ži­vo­ta, une­sem i ma­lo iro­ni­je i hu­mo­ra. Ne pot­ce­nju­jem ne­pro­ži­vlje­no zna­nje, zna­nje bez iro­ni­je, ali ne mo­gu da ga za­mi­slim u an­tro­po­loš­kom ese­ju, me­di­ju ko­me pri­pa­da­ju tek­sto­vi ko­ji či­ne ovu knji­gu. Ne­ko­li­ko tek­sto­va po­sve­tio sam ko­men­ta­ri­sa­nju pri­me­ra eks­plici­tnog iden­ti­tet­skog di­sku­rsa, gde se na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet za­zi­va i sla­vi kao isto­vre­me­no za­go­net­na i sa­mo­ra­zu­mlji­va, to jest sve­ta reč. U dru­gim tek­sto­vi­ma ba­vim se pri­me­ri­ma dis­kur­sa gde je iden­ti­tet uglav­nom im­pli­cit­no pri­su­tan, kao pod­ra­zu­me­va­ju­ća i ne­u­pit­na oko­sni­ca po­li­tič­kog ži­vo­ta. Sve sam ih na­šao u me­di­ji­ma, naj­češ­će u no­vi­na­ma i na in­ter­net­skim saj­to­vi­ma, a me­đu onim lju­di­ma či­je sam re­či u sla­vu iden­ti­te­ta ci­ti­rao i tu­ma­čio ima naj­vi­še po­li­tič­kih li­de­ra, no­vi­na­ra, knji­žev­ni­ka, sveš­te­ni­ka, rat­nih zlo­či­na­ca i fud­bal­skih na­vi­ja­ča. I po­red to­ga što ve­ru­jem da ove tek­sto­ve te­ma iden­ti­te­ta po­ve­zu­je, te da je bi­lo oprav­da­no što sam ih sta­vio zajedno u istu knji­gu, ne tre­ba ih či­ta­ti kao po­gla­vlja na­uč­ne mo­no­gra­fi­je u ko­ji­ma se po­ste­pe­no raz­vi­ja­ju auto­ro­ve te­ze, ne­go kao ese­ji­stič­ke va­ri­ja­ci­je na te­mu na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Tru­dio sam se da ovu te­mu či­ta­o­cu pri­bli­žim i osve­tlim, ko­ri­ste­ći za to me­ni ras­po­lo­ži­va zna­nja i ana­li­tič­ke pri­stu­pe, ali me je pri tom naj­vi­še vo­di­la že­lja da je is­cr­pim i ta­ko se nje ko­nač­no re­šim. Ve­ći­na ovih tekstova na­sta­la je i prvi put ob­ja­vlje­na iz­me­đu 2010. i 2013. go­di­ne, kao što se mo­že vi­de­ti u Bi­bli­o­graf­skoj be­leš­ci na kra­ju knji­ge. Znat­no sta­ri­ji je samo čla­nak “Iden­ti­tet ili imidž”, iz 2001. go­di­ne, ko­ji sam ov­de preš­tam­pao za­to što se u nje­mu pr­vi put uklju­ču­jem u di­sku­si­ju o po­li­ti­ci iden­ti­te­ta u Sr­bi­ji, ta­da još uve­ren da se ona mo­že pro­me­ni­ti, a ne da se mo­ra pot­pu­no dis­kre­di­to­va­ti kao le­gi­tim­no pod­ruč­je po­li­ti­ke, što je je­dan od za­klju­ča­ka do ko­jih će me do­ve­sti ka­sni­je na­pi­sa­ni pri­lo­zi ovoj di­sku­si­ji uvrš­će­ni u Ra­sta­nak s iden­ti­te­tom. Ovaj i dru­gi ra­ni­je ob­ja­vlje­ni tek­sto­vi ov­de su pre­ne­ti u iz­vor­nom ob­li­ku, od­no­sno ne­znat­no iz­me­nje­ni, s tim što se od iz­vor­ne ver­zi­je naj­vi­še raz­li­ku­ju dva ogle­da: “Gde su sada ju­na­ci de­ve­de­se­tih?”, ko­ji je na­stao skra­ći­va­njem pred­go­vo­ra za mo­ju knji­gu Za nji­ma smo iš­li pe­va­ju­ći, i “Bal­ka­ni­stič­ki dis­kurs i nje­go­vi kri­ti­ča­ri”, ko­ji sam do­pu­nio po­gla­vljem “Više mačaka ili sin­kre­ti­zam”. Ovu knji­gu po­sve­ću­jem mom pri­ja­te­lju advo­ka­tu i pu­bli­ci­sti Dra­go­lju­bu To­do­ro­vi­ću, ko­ji me odav­no pod­se­ća da je vre­me da ob­ja­vim neš­to no­vo. Ja­nu­ar 2014.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Ivica Antolcic Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[13] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.

Knjiga je kao nova. Zid je mrtav, živeli zidovi! - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2009 Broj strana: 405 Format: 17 cm Povez: Broširani Predgovor Ideja o ovom zborniku nije moja, ili je to samo delimično. “Ukrao” sam je od Žan-Fransoa Gosioa i Borisa Petriča, koji su za francusku izdavačku kuću Autrement priredili zbornik tekstova povodom 20. godinjice pada Berlinskog zida i za taj zbornik i od mene tražili prilog. Pomislio sam da bih čitaocima Biblioteke XX vek mogao da ponudim jedan sličan zbornik, ali ograničen na događaje na prostoru bivše Jugoslavije, pa u tom smislu komplementaran knjizi mojih francuskih kolega, koja je uglavnom fokusirana na zbivanja u drugim komunitičkim zemljama Istočne Evrope[1]. Počinjući rad na ovom zborniku, nisam birao teme nego autore, a većina pozvanih da nešto za zbornik priloži mogla je, na moje zadovoljstvo, da se na moj poziv odazove. Pored onih koji su napisali nove radove, troje autora priložilo je tekstove ranije objavljene na engleskom (Ramet i Slapšak), odnosno na francuskom jeziku (Bugarel), koji su ovde objavljeni u prevodu, a tekst Vladimira Arsenijevića, koji u našem zborniku stoji na mestu prologa, našao se tu zahvaljujući srećnom slučaju. Naime, uporedo sa ovom, pripremao sam za štampu i knjigu Arsenijevićevih eseja Jugolaboratorija, među kojima se nalazi i jedan esej-putni zapis, gde se prepliću autorovi utisci iz jedne nedavne posete Berlinu, i sećanja na njegovo prvo putovanje u taj grad, pre dvadeset godina, vozom, kroz nevesele zemlje “lagera”. “Zidovi”, tako glasi naslov tog eseja, prosto su morali da se nađu i u ovom zborniku o berlinskom i drugim zidovima, sa čim se njihov autor složio. U većini ovde objavljenih priloga istovrmeno je reč o više tema, odnosno o više aspekata jedne teme, što je u skladu sa intelektualnim profilom njihovih pisaca, koji su po pravilu ne daju bez ostatka razvrstati u akademski definisane struke. S druge strane, među ovim radovima skoro da nema nijednog čiji se autor bavi samo jednim segmentom razdoblja o kome zbornik govori (1989 – 2009), nego se oni slobodno kreću s kraja na kraj tog vemena, ponekad praveći izlete i u stariju jugoslovensku i evropsku istoriju. Ipak, bilo je mogućno i, nadam se, ne sasvim arbitrarno, podeliti radove u četiri grupe i vezati ih za tri faze razvoja događaja na bivšem jugoslovenskom prostoru tokom proteklih dvadeset godina. Tako su se u prvom delu zbornika (“Od komunizma dio nacionalizma”) našli tekstovi u kojima je, ako ne pretežno, ono svakaklo naglašeno, reč o vremenu formulisanja novih nacionalizama u nekadašnjim jugoslovenskim republikama i pripreme za ratove 1990-ih godina. Mene je, u tekstu koji sam naslovio “Sve je počelo u Srbiji?”, zanimalo da istražim odnos nacionalista i u nacionaliste preobraženih komunista u Srbiji prema događajima u Istočnoj Evropi i da pokažem na koji način su oni pokušavali da političke promene u Srbiji, koje su nastupile s dolaskom Miloševića na vlast, predstave kao najavu onoga što će se dešavati u dugim komunističkim zemljama i da ih predstave kao obrazac koji su te druge zemlje sledile ili bar mogle da slede. Slično tome, prilog Nenada Stefanova (“Strah od ‘nemačke Evrope’”) pokazuje kako su neki srpski intelektualci, posebno tokom 1990-ih odina, uspeli da u javnosti nametnu nacionalistički model društva, koji je uključlivao “etnizaciju u razumavanju demokratije”, ali i rezervisan odnos prema ujedinjenju Nemačke i širenje straha od Evrope kojom bi dominirala osnažena klerikalna Nemačka. O nacionalnim ideolozima govori i tekst Katarine Luketić «Prošlost je naša budućnost», ali je tu reč o Hrvatskoj, o tome kako je ova vrsta ideologa krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina manipulisala hrvatskim nacionalnim identitetom, pretvarajući ga u «gotovo najvažniju nacionalnu relikviju postavljenu na olatar domovine nakon osamostaljenja države». Jezgra tada konstruisanog identiteta, zaključuje Luketić, ostala je stabilna, naracije o njemu neuzdrmane, zbog čega se u Hrvatskoj i danas odbijaju nastojanja da se u politici koncept nacionalnog i etničkog zameni konceptom građanskog. Otpor prema ljudskim pravima, jednoj od bitinih dimenzija građanskog društva – koji u Srbiji i drugim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije, u kontinuitetu traje od vremena stvaranja komunističkog režima do danas – tema je priloga Vojina Dimirijevića («Od pijanca i plota do devete rupe na svirali»). U Srbiji je, zaključuje on, tokom poslednje dve decenije «napredak u oblasti ljudskih prava bio spor i ostao nepotpun». Prilog Sabrine P. Ramet «Jugoslovenska kriza i Zapad», kojim počinje drugi deo zbornika («Rat i nedovršeni raspad Jugoslavije»), napisan je još 1993. godine, u jeku rata u Bosni i predstavlja argumentovanu, ali i emotivnu (pod utiskom vesti stradanju civila i počinjenim zločinima) kritiku neodlučne i neefikasne politke koju su zapadne države vodile u odnosu na taj rat. U postskriptumu ovog teksta, napisanom aprila 2009, Ramet ukratko navodi glavne posledice rata u Bosni, među kojima i nauk da se jedan takav sukob, naizgled lokalnih razmera, itekako tiče i Evrope i Amerike i da one, kad takav sukob izbije, ne mogu ostati po strani, nauk koji je uticao na to da Nato vojno interveniše 1999. godine na Kosovu i u Srbiji. Razlog što EU nije energičnije intervenisala u ratu u Bosni, Ugo Vlaisalvljević, autor priloga «Od Berlina do Sarajeva», objašnjava time što je tu došlo do «zlokobnog» preklapanja principa eničke nacionalnostzi, koji je Evropa prihvatila kao osnov legitimnosti stvaranja novih država, i etničkog čišćenja, tako da su zločini učinjeni prilikom zaposedanja terotirija po etno-nacionalnom principu dobili neku vrstu prećutne legitimnosti. Rat u BIH i kasniji razvoj događaja na tom prostoru može, po Vlaisavljevićevom mišljenju, da bude instruktuivan u trenutku kad se u Evropi preispituje karakter granica, koje posle pada Berlinskog zida – kako je primetio Etjen Balibar – prestaju da budu linije kojima se označava opseg važenja politike jedne države, njena teritorija, i sele se u okvir te teritorije, postajući «predmeti u prostoru političkog». «Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, Kosovo je više nego ikad okruženo visokim zidovima», kaže Žan-Arno Derans u zaključku svog rada «Od Gazimestana do ‘Mitrovačkog zida’». Te zidove su najpre stvorili sukobi i ratovi koji su se završili faktičkom etničkom podelom Kosova. Tako su, zaključuje Derans, otvorena dva nacionalna pitanja, na koja postoje dva mogućna odgovora: prekrajanje granica, neizvodljivo na miran način, i – što je jedino prihvatljivo – «najbrži mogući proces regionalne i evropske integracije, koji bi omogućio da se prevaziđu pogranični i teritorijalni sporovi». I Ksavije Bugarel u svom prilogu («Osveta sela») analizira prirodu jugoslovenskih ratova 1990-ih, posebno se zadržavajući na kritičkoj analizi tumačenja tih ratova kao sukoba između ruralnog i urbanog mentaliteta, između sela i grada, nastojeći da u tim tumačenjima razluči sociološku stvarnost od nacionalističkog mita. To ga je podstaklo da se pozabavi primerima protivrečnog odnosa između države i nasilja – kad se «nasilje protiv države» pretvara u «nasilje za državu» – kojih je bogata istorija balkanskih država. Analizom političkih i društvenih događaja na prostoru bivše Jugoslavije posle ratova 1990-ih, dakle u vreme koje se obično s preteranim optimizmom (jer se zaboravlja nacionalizam) opisuje kao postkomunistička demokratska tranzicija, bave se radovi koji su grupisani u trećem delu knjige («Ka postnacionalizmu?»). Tako Žarko Paić, autor priloga pod naslovom «Melankolija i revolucija», polazi od aktuelne filozofske, kulturološke i politikološke diskusije o politikama identiteta, o biopolitici, civilnoj religiji i kulturi kao politici, da bi zaključio da su od «mračnog raspada» Jugoslavije, kako je kraj te zemlje opisao Alen Badiu, još mračnije posledice tog raspada: razorene ekonomije, ograničena suverenost novih država, koje «naliče morbidnim Arkadijama», bekstvo u obećene zemlje Zapada, političke elite «u zagrljuju Crkve, vojske i lokalno umreženih mafija», čemu treba dodati i privid blagiostanja koji stvaraju mediji. Izgledi za promenu tog stanja ne čine se Paiću realanima, jer ga održava jedna danas neupitna politička moć, moć kulturnog identiteta kao «holograma načina života etničkih skupina». Ipak, ostavlja «mogućnost da se u otvorenosti novoga dogažaja istine preokrene smjer kraja povijesti i iznova krene protiv znakova duha vremena». Ildiko Erdei, u tekstu «Za tango je potrebno dvoje», istražuje psihološko-antropološke aspekte ekonomskih odnosa između Slovenije i Srbije, uoči i posle krize i ratova 1990-ih. Na primeru odnosa publike prema slovenačklom marketu «Mrkator» u Beogradu, koji se, pod uticajem političke propagande, menjao od bojkota do pomame za kupovinom u tom marketu, i oslanjujući se na koncep «ukradenog zadovoljstva» (preuzet od Slavoja Žižeka), Erdei pokazuje da je ekonomija polje na kome se izgrađuju socijalne relacije i konstruišu nacionalni identiteti na osnovu toga da li procenjujemo da nas neko ugožava u «našem načinu uživanja» ili nam je u tom pogledu blizak. Na drugi način temama iz oblasti ekonomije pristupa Mikloš Biro (»Komunizam je pao, kapitalizam i demokratija još uvek dolaze»), da bi pokazao u kojoj meri nasleđe navika iz vremena komunizama danas sputava privredni i demokratski razvoj nekih zemalja nastalih na prostoru Jugoslavije, što posebno važi za Srbiju, koju Biro opisuje kao zemlju «nedovršenog kapitalizma» i «nedovršene demokratije». Među takozvanim evropskim standardima, koje su Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana pozvane da poštuju, ako žele da se priključe Evropskoj uniji, veliki značaj imaju i norme koje se tiču odnosa vlasti – koju i dalje uglavnom drže muškarci – prema ženama. Svetlana Slapšak, kao što kazuje naslov njenog priloga («Posleratni rat polova»), piše o dve decenije osporavanja i ugrožavanja prava žena u zemljama na tlu bivše Jugoslavije, a posebno u Srbiji i Hrvatskoj, odnosno o kontinuitetu mizoginije na ovim prostorima. Ona je pri tom rezervisana prema strategiji feministkinja koje se opredeljuju za «dobrovoljno povlačenje iz javnog diskursa» i zalaže se za to da one aktivno potražuju svoja prava. Pažnju Vjekoslav Perice privukla je jedna druga vrsta sukoba), u kojima se sukobljene strane određuju prema pripadnosti nekoj od «velikih porodica naroda», odnosno slovenstvu, latinstvu, germanstvu… U ovde objavljenom tekstu («Sumrak panslavenskih mitova») on evocira nekoliko momenata iz bogate istorije ideja o panslovenskom jedinstvu i solidarnosti, koje su služile legitimisanju stvaranja zajedničkih država slovenskih naroda, pa tako i one Južnih Slovena, da bi pokazao da ideologija panslavenstava još opstaje kao mitologija, ali bez veće privlačnosti i političkog uticaja. Neće etnička srodnost, nego će samo evropski kontekst, takav kakav se danas stvara, omogućiti slovenskim narodima da jedni druge ponovo upoznaju, zaključuje Perica. O izgledima da se u Srbiji afirmišu nove, evropske vrednosti piše Miroslava Malešević u svom prilogu («Srbija jača od Nokie»). Po njenom mišljenju, ti izgledi ostaju mali sve dok se ne prevaziđe frapantan nesklad između deklarativnog izjašnjavanja današnje političke elite za uključivanje u evropske integracije i politike identiteta koja je i dalje u znaku nacionalističke simbolike iz 1990-ih godina. Logično mesto u poslednjem, četvrtom delu ovog zbornika («Nostalgija») našli su prilozi Erika Gordija i Mitje Velikonje, jer je u njima reč o sećanju na Jugoslaviju. Gordi se priseća svojih nekadašnjih ideja i predstava o toj zemlji, kao i percepcije komunističke Jugoslavije u američkoj javnosti («Jedno sasvim lično sećanje na hladni rat, Jugoslaviju i jeftimo, ali dobro vino»), gde su preovlađivali stereotipi o njenoj navodono autentičnoj politici «trećeg puta» i samoupravljanja. Kad su u ratu 1990- ih godina ti stereotipi nestali, zajedno sa Jugoslavijom, i kad je ona postala «groblje snova zapadne levice», pojavili su se – kaže Gordi – novi zapadni «ideološki mislioci», da na istom prostoru ostvare jedan drugi san, san o autentičnoj demokratiji, boljoj od one koju imaju kod kuće. I to će se uskoro pokazati iluzornim, pa autor na kraju izražava svoju nadu da će zemljama nastalim raspadom Jugoslavije biti dopušteno da konačno budu kao i sve ostale: «nestabilne, korumpirane, nemirne i nesavršene». Mitja Velikonja, u prilogu «Povratak otpisanih», nostalgična sećanja na Jugoslaviju ne objašnjava samo kao neostavrljivu želju vraćanja na staro, odnosno ne svodi ih na diskurs koje on naziva «pasivnom jugonostalgijom». On skreće našu pažnju i na kreativne, emancipatorske potencijale tih sećanja («aktivna jugonostalgija»), gde je pravi predmet nostalgije zapravo utopijski ideal boljeg života u budućnosti a ne rehabilitacija prošlosti. Zato Velikonja budućnost nostalgije, pa tako i one za Jugoslavijom, povezuje sa onim što se danas naziva politkom nade, koja podrazumeva podsticanje vere u budućnost. U slučaju jugonostalgije to znači da nju ne nadahnjuje samo želja za povratkom u izgubljenu prošlost Jugoslavije nego i želja za povratkom u njenu izgubljenu budućnošću. Treba li na kraju da kažem da će biti u pravu svi oni koju budu našli da je ovaj zbornik nepotpun kako u pogledu geopolitičkog obuhvata – nema posebnih priloga o Makedniji i Crnoj Gori itd. – tako i u pogledu vrsta problema kojima se ovde zastupljeni autori bave – nema posebnih priloga o vojskama, crkvama, medijima niti o jezičkim, kulturnim, «duhovnim» granicama i zidovima itd. Spremio sam dva opravdanja što je to tako. Prvo je u faktu da za rad na ovom izdavačkom projektu nisam imao ni monopol ni koncesiju, pa ako ne bude i drugih sličnih radova i knjiga, koji će nadoknaditi ono što je ovde propušteno, onda žalim slučaj. Drugo moje opravdanje je u tome što će čitalac Biblioteke XX vek o tim, ovde propuštenim temama, imati šta da pročita u drugim u ovoj seriji objavljenim knjigama. Kako bi rekao Teofil Pančić – autor koji nije zastupljen u ovom zborniku, ali je zato u Biblioteci XX vek objavio čak tri knjige koje se eksplicitno bave srpskim postkomunizmom – čitanje (što će reći i kupovanje) ovih knjiga nije obavezno, ali je poželjno. I.Č. 20. avgust 2009.

-Crna knjiga komunizma, Le livre noir du commmunisme -Broširano, 15x24 cm, 850 stranica, ilustrovana fotografijama, Pariz 1997. -Crna knjiga komunizma nikad nije objavljena na srpskom jeziku, postoji jedno sarajevsko i, mislim, zagrebačko izdanje Stefan Gužvica, istorija jedne kontroverze (u čemu leži tajna uspeha `Crne knjige komunizma`)- tekst iz 2020. godine: Čak tri od četiri glavna koautora „Crne knjige komunizma“, Nicolas Werth, Jean-Louis Margolin i Karel Bartošek, javno su se ogradili od knjige nakon njenog objavljivanja (1997.), smatrajući da je glavni urednik, Stephane Courtois, bio opterećen dobacivanjem do izmišljene brojke od sto miliona žrtava komunizma i težnjom da se komunizam izjednači s nacizmom, koju su oni smatrali nenaučnom. Werth, koji je samostalno napisao skoro trećinu knjige, bio je kategoričan: „Logori smrti nisu postojali u Sovjetskom Savezu“. Polovinom devedesetih godina prošlog veka, francuski izdavač i urednik Charles Ronsac počeo je da skuplja oko sebe grupu politički angažovanih intelektualaca za svoj novi naučni projekat. Ronsac, koji je bio politički aktivan u trockističkom pokretu tridesetih pod imenom Charles Rosen, bio je blizak prijatelj Borisa Souvarinea, osnivača Francuske komunističke partije (PCF) i vođe njene Leve opozicije. Ljudi koje je okupio oko sebe za ovaj projekat takođe su imali iskustva u komunističkom pokretu. Budući glavni urednik knjige, Stéphane Courtois, bio je maoista 1968. godine; Jean-Louis Margolin bio je takođe trockista; Karel Bartošek bio je član Komunističke partije Čehoslovačke i jedan od njenih najozbiljnijih mladih istoričara, da bi nakon sovjetske invazije 1968. godine bio hapšen, proganjan i na kraju prisiljen da napusti zemlju; Jean-Louis Panné pripadao je raznim društvenim pokretima „nove levice“ sedamdesetih i bavio se mišlju Rose Luxemburg; Pierre Rigoulot, još jedan maoista, posećivao je Kinu u vreme Mao Ce-tunga kao član francuske delegacije, te aktivno sarađivao u časopisu Les Tempes modernes, koji su vodili Jean-Paul Sartre i Simone de Beauvoir. Uzevši u obzir takve biografije, ekipa koja se sakupila lako je mogla, u neko drugo vreme, da bude na jednom mestu zarad snimanja nekog filma francuskog novog talasa. Međutim, ovo su bile devedesete, a ne šezdesete. Svi su već uveliko bili bivši komunisti. Neki su i dalje sebe smatrali levičarima, a neki nisu. U svakom slučaju, Ronsacova ideja bila je da napišu „Crnu knjigu komunizma“, ogroman zbornik zločina i smrti počinjenih u ime komunizma i pod režimima koji su sebe smatrali komunističkim u dvadesetom veku. Odabir naslova nije bio slučajan: svesno je referirao na „Crnu knjigu“ nacističkih zločina nad sovjetskim Jevrejima, koju su napisali sovjetski pisci Ilja Erenburg i Vasilij Grosman na kraju Drugog svetskog rata. Već sam naslov knjige implicirao je njenu poruku: oni koji su Auschwitz stvorili moralno su ekvivalentni onima koji su ga oslobodili. Kontekst nastajanja Za razumevanje konteksta nastajanja „Crne knjige komunizma“, bitno je uzeti u obzir još jedan zajednički nazivnik njenih autora. Pored toga što su većinom bili bivši komunisti, uglavnom su bili i saradnici pariškog Instituta za socijalnu istoriju (Institut d`histoire sociale). Osnivač tog Instituta, 1935. godine, bio je upravo Boris Souvarine, vođa francuske Leve opozicije, a služio je kao arhiv Lava Trockog i trockističkog pokreta. Nakon okupacije Francuske, 1940. godine, nacisti su arhiv uništili, a Souvarine je uhapšen. Posle rata, Souvarine je napustio komunističke pozicije i postao aktivni anti-komunista. Novo političko pozicioniranje udahnulo je i novi život njegovom institutu. Godine 1954., stvoren je obnovljeni Institut za socijalnu istoriju i sovjetologiju. Finansijsku podršku pružio mu je Georges Albertini, antikomunistički nastrojen bivši socijalista, a potom kolaboracionist i antisemit, koji je za vreme okupacije regrutovao francuske dobrovoljce za borbu protiv SSSR-a na Istočnom frontu.1 Institut je od početka postao ispostava hladnoratovske propagande, deo kulturnog rata između dva bloka. Još pod rukovodstvom Souvarinea, IHS je ostvario veze sa neofašističkom organizacijom Occident i anti-PCF sindikatom Force Ouvrière koji je finansirala CIA, a postao je i mesto zapošljavanja bivših aktivista ekstremno-desničarskih grupa.2 Sedamdesetih su neki od tih aktivista, nakon što su digli ruke od neofašizma i terorističkih akata na francuskim univerzitetima, osnovali časopis Contrepoint. Pod okriljem IHS-a, kroz časopis su promovisali čari slobodnotržišne ekonomije i privatizacije.3 Kada se Souvarine penzionisao 1976. godine, Institut su preuzeli otvoreni desničari, ranije povezani sa neofašističkom grupom Ordre Nouveau, koja je 1972. bila među osnivačima Le Penovog Nacionalnog fronta.4 Tokom osamdesetih, nakon što je Institut zapao u finansijske teškoće, spašava ih Jacques Chirac, tadašnji gradonačelnik Pariza, pošto su lokalne vlasti u Francuskoj generalno zadužene za finansijsko održavanje istraživačkih instituta. Međutim, od 1984. godine, pomaže ih novoosnovani Nacionalni fond za demokratiju, neprofitna organizacija zadužena za promovisanje spoljnopolitičkih interesa SAD-a.5 Zanimljivo je i da je jedan od finansijera Instituta bio Branko Lazić, učesnik Ravnogorskog pokreta i posleratni politički emigrant.6 U ovom miljeu formirali su se neki od budućih saradnika na „Crnoj knjizi komunizma“. Pierre Rigoulet je bio saradnik Instituta i urednik njihovog časopisa Les Cahiers d’histoire sociale.7 Jean-Louis Panné radio je kao bibliotekar IHS-a i lični asistent penzionisanog Souvarinea od 1979. do 1984. godine. Inicijator celog projekta, Charles Ronsac, nikad nije bio formalno povezan sa Institutom, ali je saradnike IHS-a poznavao preko Souvarinea. Stoga ih je povezao sa Courtoisom, čije knjige je ranije objavljivao. Courtois je sa sobom u projekat uključio i uredništvo svog naučnog časopisa Communisme, u kojem su bili Nicolas Werth, Sylvain Boulouque i Karel Bartošek. Autorski raskol Ova ambiciozna knjiga od 850 strana trebala je da izađe 7. novembra 1997. godine, na osamdesetu godišnjicu Oktobarske revolucije. Predgovor je trebao da napiše François Furet, još jedan čuveni bivši komunista, poznat po kritikama revolucionarnih politika koje je iznosio u svojim knjigama o Francuskoj revoluciji. Međutim, Furet je iznenada umro 12. jula iste godine i nije uspeo da dovrši rukopis uvodnog teksta. Courtois je, kao urednik, tražio od izdavača da se objavljivanje odloži na šest meseci da bi mogao da pronađe novog uvodničara. Izdavač je to odbio, te je Courtois morao sam da napiše uvod.8 Njegova centralna hipoteza bila je jednostavna: komunizam je odgovoran za smrt sto miliona ljudi u dvadesetom veku, etički je ekvivalentan nacizmu i predstavlja najsmrtonosniju ideologiju u istoriji čovečanstva. Koautore knjige je ovakav predgovor razbesneo. Werth, koji je, kako smo već rekli, samostalno napisao skoro trećinu knjige, i Margolin, autor preko 160 strana o komunizmu u Istočnoj Aziji, pokušali su da potpuno povuku svoje doprinose. Odustali su samo zato što su im njihovi advokati rekli da je to nemoguće.9 Međutim, momentalno su se javno distancirali i od Courtoisa i od knjige. Pre svega, optužili su ga da je opsednut okruglom cifrom od sto miliona mrtvih koja je faktički netačna. Istakli su da je Courtois na svoju ruku izmislio cifre od 20 miliona mrtvih u SSSR-u i milion mrtvih u Vijetnamu, koje oni nigde ne spominju u svojim poglavljima u knjizi. Werth je bio odlučan u osudi pokušaja izjednačavanja komunizma i nacizma od strane svog urednika,10 a uskoro se oglasio i Karel Bartošek, koji se takođe distancirao od Courtoisovih zaključaka. I Bartošek i Werth dali su ostavke u uredništvu časopisa Communisme. Tako su se tri od četiri glavna autora „Crne knjige komunizma“ javno ogradila od nje još pre nego što je čak i objavljena. Nakon što je knjiga izašla iz štampe, kritike su se samo pojačale. Kretale su se od metodoloških zamerki do isticanja apsolutno smešnih početničkih grešaka. Slabosti knjige Pascal Fontaine, autor odeljka o „totalitarizmu“ na Kubi, implicirao je da je Che Guevara bio Kubanac, iako je u stvari bio Argentinac. Werth, iako ogorčen na Courtoisa i njegovo izjednačavanje komunizma i nacizma, svejedno je opravdavao kolaboraciju Rusa sa nacistima zarad „oslobođenja od boljševizma“. Ronald Aronson istakao je da, čak i ako Margolin nije naveo cifru od milion žrtava vijetnamskog komunizma koju je u uvodu izmislio Courtois, to ne menja činjenicu da nigde u svom poglavlju o komunizmu u Aziji ne spominje da su Sjedinjene Američke Države tamo odnele, po nekim procenama, čak do tri miliona ljudskih života.11 Aronsonov imenjak, Ronald G. Suny, napomenuo je i da cifra od 25 miliona žrtava nacizma koju iznosi Courtois posredno oslobađa Hitlera i nacizam krivice za Drugi svetski rat, koji je odneo između 40 i 60 miliona života.12 Istoričar J. Arch Getty, jedan od najautoritativnijih istraživača Staljinovih čistki, istakao je da se smrti od gladi, koje su inače pogađale Rusiju i Kinu vekovima pre dolaska komunizma, ne mogu računati kao „zločini komunizma“. Uprkos tome što je politika sovjetskog rukovodstva prema seljaštvu pogoršala glad tridesetih, ne postoje dokazi da je to bila stvar namere, a naročito ne po klasnoj ili nacionalnoj osnovi. „Da li se smrt od gladi izazvane glupošću i nesposobnošću jednog režima (što je slučaj sa više od polovine smrti u Courtoisovih sto miliona) mogu izjednačiti sa namernim slanjem Jevreja u gasne komore“, pita se Getty. Grupa istoričara koje su predvodili Claude Pennetier i Serge Wolikow istakla je da knjiga potpuno simplifikuje kompleksan fenomen sa mnogo različitih manifestacija, te ostavlja utisak da ne postoji razlika između, recimo, Jánosa Kádára u Mađarskoj i Pola Pota u Kambodži, a kamoli između mnogo bliskijih, a opet toliko različitih komunističkih režima poput jugoslovenskog i rumunskog.13 Enzo Traverso je u svojoj intelektualnoj istoriji debate o „totalitarizmu“ nazvao Courtoisovo izjednačavanje komunizma i fašizma „površnim amalgamom“.14 Uprkos njenoj temeljnoj akademskoj diskreditaciji, u kojoj su učestvovali čak i sami autori knjige, „Crna knjiga komunizma“ prodana je u više miliona primeraka i prevedena na bar trideset jezika. Polemički odgovor na „Crnu knjigu komunizma“, knjiga „Vek komunizma“ („Le Siècle des communismes“), iako objavljena pre tačno dvadeset godina, dan-danas nije prevedena čak ni na engleski, a kamoli na neki drugi jezik. Iako su u sastavljanju „Veka komunizma“ učestvovali Michel Dreyfus, Donald Filtzer, Peter Holquist, Michaël Lowy, Gabor T. Rittersporn, Lewis Siegelbaum, Brigitte Studer, Lynne Viola i Serge Wolikow – tim svetski priznatih i akademski mnogo poznatijih stručnjaka za istoriju komunizma nego oni koji su pisali „Crnu knjigu“. Zašto je to tako? `Argument` za optuživanje svih `levih` Odgovor je, u francuskom kontekstu, bio jasan od početka. Francuska komunistička partija (PCF) bila je među retkim komunističkim partijama koje su preživele 1989. godinu skoro netaknute. Tokom devedesetih, na izborima je redovno osvajala po dva i više miliona glasova. Objavljivanje „Crne knjige komunizma“ u francuskom kontekstu bilo je, pre svega, napad na PCF. Jeseni te 1997. godine, kada je „Crna knjiga“ objavljena, PCF je formirala francusku vladu zajedno sa socijalistima i zelenima. Manje od nedelju dana nakon objavljivanja knjige, desnica je napala socijaliste, pozivajući se na „Crnu knjigu komunizma“, pitajući kako socijalisti mogu sebi da dozvole koaliranje sa ljudima koji se zalažu za „ubilačke režime“. Činjenica da je PCF minimum od perioda Narodnog fronta 1935. godine de facto socijaldemokratska partija (što je istakao i sam socijalistički premijer, Lionel Jospin, u svom odgovoru) bila je irelevantna. Komunizam je žigosan kao zločinačka ideologija, i to od strane stručnjaka koji su knjizi dali tobožnji naučni integritet. Ovakav pristup pokazao se kao izrazito koristan za vladajuće klase širom sveta, koje su često nudile finansijsku i medijsku podršku promovisanju „Crne knjige komunizma“. Tako je u Nemačkoj i Estoniji objavljivanje knjige bilo, u suštini, državni projekat, gde predgovore pisali tadašnji predsednici Nemačke i Estonije, Joachim Gauck i Lennart Meri. U Rusiji, nakon zvaničnog izdanja, za koje je predgovor napisao Gorbačovljev bliski saradnik Aleksandr Jakovljev, usledilo je i posebno izdanje, od sto hiljada primeraka, stranke Savez desnih snaga Borisa Njemcova, Anatolija Čubajsa i Jegora Gajdara, koje je besplatno deljeno po školama i na ulicama. Gajdar i Čubajs su, uzgred, bili arhitekti programa privatizacije u Rusiji pod Jeljcinom koji je, po procenama Jerryja F. Hougha, samo u prvih četiri godine odneo oko milion i po života, odnosno duplo više nego Staljinova „Velika čistka“ od 1936. do 1939. godine. Poslednjih godina, knjiga je postala ponovo popularna u Ukrajini, gde pruža ideološku podršku procesu „dekomunizacije“ u kojem je učestvovao i sam Courtois. Bilo bi nefer, međutim, ograničiti uspeh knjige samo na koncentrisanu propagandnu kampanju od strane država i desničarskih političkih organizacija. „Crna knjiga komunizma“ dala je lako pamtljiv broj (100 miliona), površnu jednačinu (nacizam=komunizam) i privid akademske rigoroznosti i objektivnosti idealan za sve, od kafanskih rasprava do političkih napada u parlamentima. Ponavljanje nekoliko osnovnih bombastičnih postulata, bez zalaženja u detalje knjige ili njenu naučnu rigoroznost, dovoljno je da prođe kao argument. Od njenog objavljivanja do danas, za „komunizam“ su optuživani svi čija se politička gledišta na neki način mogu okarakterisati kao „leva“, od radikalnih socijaldemokrata kao što je Jeremy Corbyn do centrista poput Zorana Milanovića. Čak i odsustvo mržnje prema drugim nacionalnostima propraćeno neoliberalnim ekonomskim politikama postalo je demonizovani „komunizam“. Iako ćete u naučnim krugovima u fusnotama retko pročitati da se neko poziva na „Le Livre noir du communisme“, bauk te knjige i dalje kruži nad svakim izbornim uspehom političara identifikovanih sa levicom poslednjih dvadeset godina. U tome leži njena pobeda i ključ njene kontinuirane popularnosti.

Fototipsko izdanje pripremljeno prema originalu (1910) čiji je vlasnik g.Jovan B. Mirkuš sa Cetinja. Broširano, 44 stranice, 14x21 cm, bez godine izdanja, izdavač Mitropolija crnogorsko-primorska- Cetinjski manastir. Retko izdanje, poseduje ga samo Biblioteka Srpske Patrijaršije, Beograd. U knjizi se posle tekstualnog dela (koji u celosti prenosim) nalaze fotografije 34 pripadnika vladarske dinastije: sl. 1 - Mitropolit DANILO, Gospodar Crne Gore (1697-1735) sl. 2 - Mitropolit SAVA, Gospodar Crne Gore (1735-1782) sl. 3 - Mitropolit VASILIJE, Gospodar Crne Gore (1750-1766) sl. 4 - Mitropolit PETAR I SVETI, Gospodar Crne Gore (1782-1830) sl. 5 - Mitropolit PETAR II, Gospodar Crne Gore (1830-1851) sl. 6 - DANILO I, Knjaz i Gospodar Crne Gore (1851-1860) sl. 7 - DARINKA, Knjaginja crnogorska († 1892) sl. 8 - OLGA DANILOVA, Knjaginjica crnogorska († 1896) sl. 9 - Velika vojvotkinja STANE († 1895) i Veliki vojvoda MIRKO († 1867) sl. 10 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo NIKOLA I, Knjaz i Gospodar Crne Gore sl. 11 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo MILENA, Knjaginja crnogorska sl. 12 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo KNjAZ DANILO, Našljednik prijestola crnogorskog sl. 13 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo KNjAGINjA MILICA, Prestolonašljednikovica sl. 14 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ MIRKO, Veliki vojvoda Grahovca i Zete sl. 15 - Njeno Visočanstvo Knjaginja NATALIJA sl. 16 - Njihove Svjetlosti Knjaz MIHAIL i Knjaz PAVLE, Veliki vojvoda Raški sl. 17 - Njihove Svjetlosti Knjaz STANISLAV († 1907) i Knjaz STEVAN († 1908) sl. 18 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ PETAR, Veliki vojvoda Zahumski sl. 19 - Njihova Visočanstva Knjaginjice crnogorske KSENIJA i VJERA sl. 20 - Njeno Visočanstvo MARIJA, Knjaginjica crnogorska († 1885) sl. 21 - Njegovo Veličanstvo PETAR I, Kralj Srbije sl. 22 - Njeno Visočanstvo ZORKA, Knjaginja Karađorđević († 1890) sl. 23 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaz ALEKSANDAR, Našljednik prijestola Srbije, Knjaz ĐORĐE KARAĐORĐEVIĆ i Knjaginjica JELENA KARAĐORĐEVIĆ sl. 24 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo PETAR NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz Rusije sl. 25 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo MILICA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 26 - Njihova Imperatorska Visočanstva Knjaginjica MARINA, Knjaginjica NADEŽDA i Knjaz ROMAN sl. 27 - Njegovo Veličanstvo VIKTOR EMANUEL III, Kralj Italije sl. 28 - Njeno Veličanstvo JELENA NIKOLAJEVNA, Kraljica Italije sl. 29 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaginjica JOLANDA, Knjaginjica JOVANA, Knjaginjica MAFALDA i Knjaz UMBERTO OD PJEMONTA, Našljednik prijestola Italije sl. 30 - Njegovo Visočanstvo Knjaz FRANC JOSIF BATENBERG sl. 31 - Njeno Visočanstvo ANA NIKOLAJEVNA, Knjaginja Batenberg sl. 32 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo NIKOLAJ NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz ruski sl. 33 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo ANASTASIJA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 34 - Njihova Imperatorska Visočanstva JELENA GEORGIJEVNA, Knjaginjica Romanovska, Hercoginja Lajhtenberška i SERGIJE, Knjaz Romanovski, Hercog Lajhtenberški Династија Петровић-Његош Што утече испод сабље турске, Што на вјеру праву не похули, Што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине, Да гинемо и крв проливамо, Да јуначки аманет чувамо, - Дивно име и свету слободу! - П. П. Њ. Као што су скоро све угледније породице црногорске током времена досељене у Црну Гору из другијех српскијех земаља, тако је досељена и породица Петровића Његоша, и то, према предању које се у тој породици чува, из Босне, из мјеста Зјенице. То се њихово досељење односи добу владавине Ивана Црнојевића (1471-1490.). По досељењу они се настанише на Његушима у Катунској нахији. О поријеклу и животу ове породице прије њихова досељења у Црну Гору ми врло мало што знамо, осим што нам предање казује, да су за неко кратко вријеме прије досељења боравили у Требињу, а затијем у Његошу планини, у мјесту Церовици. Ипак, судећи по једном потпису владике Данила, гдје се он назива `Војводић српске земље`, можемо с правом закључивати, да је то била једна од старих угледнијих властелинских српских породица, која је, као и многе друге, због прилика које настадоше у Босни, пошто је Турци заузеше, напустила своје старо сједиште. Три до четири нараштаја прошла су, може бити, док се је у тој породици родио Петар, по којему се и назваше Петровићи. Унук овога Петра, а отац владике Данила, Шћепан, био је кнез Његушки, а осим тога често је изашиљан био по народним пословима код Патријарха у Пећ и тако је народне ствари заступао, да је због тога, као и због своје правичности и одлучности стекао велик глас и поштовање у народу. Шћепан је, поред друге дјеце, имао сина Николу (доцније владику Данила), који се је као младић васпитавао и учио у цетињском манастиру, али пошто Сулејман-паша скадарски разруши овај манастир, 1692. године, Никола се опет поврати кући својих родитеља. Крај XVII. вијека био је у опште најкритичнији тренутак у историји Црне Горе. С потоњијем каменом манастира Ивана Црнојевића порушен је и потоњи основ оне Црне Горе, коју Црнојевићи засновали бјеху. Изгледало је, да ће слобода црногорска за навијек да угасне, али добри геније Црне Горе показао је Црногорцима пут, којим треба да иду к спасењу. Крајем године 1696. Црногорци се скупе на сабор, да бирају себи Господара и владику, и Провиђење је хтјело, те је њихов избор пао на Николу (Данила) Петровића Његоша. Тај избор био је сретан и Богом благословен. Та породица, која се је одликовала најљепшим људским врлинама: бистрином ума, силом вазда к добру упућене воље, личном храброшћу, мудрошћу и вјештином војничком, живом свијешћу о народним потребама и идеалима, бистрим погледом на вријеме у којему живе, радњом која ствара и иде даље од онога што затече; породица задахнута силним патриотизмом и обдарена најљепшим даром поезије и најдивнијим цртама тјелесне љепоте, - та породица дала је Црној Гори до данас седам владалаца, којима она дугује благодарност за све што има. Пет од овијех владалаца били су у исто доба и црквени поглавари - митрополити, али не треба отуда закључивати, да су Господари из дома Петровића Његоша били Господари зато, што су у исто доба били и митрополити. Они су бивали владаоци прије, него што су узимали на себе то високо црквено достојанство, у којем је била сједињена власт црквеног и државног поглавара. Тако н. пр. владика Данило био је три године од народа изабрани Господар, па је тек послије тога времена примио митрополитско достојанство. Између 1830. и 1833. владика Раде називао се је: `Божјом милошћу, ја ђакон Петар II. Петровић-Његош, Господар Црногорски`, па је тек доцније постао митрополит. Осим тога, они се нијесу ни носили, изузевши св. Петра Цетињског, као црквени поглавари, већ су носили народно руво и оружје. Па и св. Петар у доба рата носио је народне хаљине и оружје. По хронолошком реду они су слиједили овако: МИТРОПОЛИТ (владика) ДАНИЛО, родио се на Његушима. Владао је од 1697-1735. Посветио га је српски патријарх Арсеније III. Чарнојевић. 1701. ударио је при Орловом Кршу на Цетињу основ данашњем цетињском манастиру. У Зети, у селу Српској, приликом освећења цркве, ухвате га Турци и осуде на смрт, али га Црногорци откупе за 3000 дуката. На Царевом Лазу 1712. потукао је велику турску војску, којом је приликом и сам допао рана. Тако утврди земљу с поља, пошто ју је предходно изнутра оснажио, истријебивши из ње потурчењаке, преко којих су се у Црну Гору почели увлачити страни елементи. Ћуприлић паша навали на Црну Гору 1714. са многобројном војском, и попали је до Цетиња, откуда се врати, немогавши је покорити. Владика Данило крену се у Русију за помоћ и утврди са руским царем Петром Великим везе покровитељства и братства, у чему су га шљедовали сви доцнији Господари Црне Горе. Ушљед добрих односа са Млетачком Републиком добио је духовно покровитељство над Боком, која је тада била под млетачком влашћу. Одржавање реда у земљи повјерио је неколицини главара. МИТРОПОЛИТ САВA (1735-1782.). Завладичио га је српски патријарх из Пећи. - 1736. помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење Хришћана на истоку. По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца: МИТРОПОЛИТА ВАСИЛИЈА, којега је завладичио пећски патријарх и дао му назив: `Митрополит црногорски, скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи.` Једном приликом, кад је у Пећи био сабор српских архијереја, добио је од пећског патријарха писмени позив, у којем га патријарх назива: `Митрополитом од принципата Црне Горе`. Митрополити Сава и Василије заједно су владали од 1750-1766., које године Василије умре у Петрограду, гдје је и сахрањен. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР I. (Свети Петар Цетињски), владао је од 1782-1830. Завладичио се у Карловцима 1784., одакле је пошао у Русију. При повратку из Петрограда у домовину, изговорио је знамените ријечи: `ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена` - што су узели за основицу своје политике сви доцнији Господари црногорски. 1787. помагао је Русију и Аустрију у рату са Турском, који није био повољан ни за савезнике, ни за Црну Гору. Два пут је јуначки сузбио турску војску под Махмут-Пашом. Послије другог напада, у којему је погинуо сам Махмут-Паша, Брда су за вазда сједињена са Црном Гором. Јакога је удјела имао са својим Црногорцима и Бокељима у ратним догађајима, који су били судбоносни за Боку и Дубровник. Црногорци су се и Бокељи тада борили заједно са Русима противу Француза. Под његовом владавином присаједињена је Црној Гори Морача, а Бока, која је два пут долазила под његову власт, предана је Аустрији 1814. Обдржавао је сталне везе са Карађорђем за вријеме првог устанка и с њим је склопио савез за ослобођење потлаченог Српства, те је у ту сврху водио знатне борбе са Турцима. Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798., који је проширила Народна Скупштина на Цетињу 1803. Њиме је установљен суд, који се звао `кулук`. Што је Немањићима Св. Сава, то је Петровићима Св. Петар, који је био неустрашиви народни вођа и учитељ, благе природе, а силна ауторитета, којем се покоравао и најопорији горштак. Због његовога богоугодног живота народ га је прозвао, још за живота, светим. Представио се на Цетињу 18. октобра 1830. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР II. (Владика Раде, синовац Петра I.). Васпитач му је био чувени српски пјесник Симо Милутиновић-Сарајлија. Посвећен је за архијереја у Петрограду 1833 , пошто је већ три године као ђакон био Господар Црне Горе. Установио је Сенат. као највишу судску власт, у којем су била заступљена сва племена. Завео је тјелесну гарду (перјанике). Под њим се почео наплаћивати порез. Отворио је прву штампарију послије чувене ободске штампарије (1493. за вријеме владе Ивана Црнојевића). Веће је сукобе имао са Турском због Подгорице, Дробњака и Грахова, гдје је погинуло десет његових рођака Петровића. С Аустријом је уредио пограничне спорове. Он је један од првих српских пјесника. У своме најбољем пјесничком дјелу `Горском Вијенцу`, који је преведен на више европских језика, опјевао је истребљење потурчењака из Црне Горе под својим претком владиком Данилом. Умро је 1851. Сахрањен је по својој жељи у црквици на врху Ловћена изнад Цетиња, КЊАЗ ДАНИЛО I. По жељи народној и пристанку цара руског Николе I. прогласио се у Петрограду за Књаза, и тијем је коначно у Црној Гори свјетовна власт отцијепљена од духовне. Турска се побојала да ће тијем сувише порасти Црној Гори углед, те посла на њу 1852. велику војску под Омер-Пашом. Брат Књаза Данила, Велики Војвода Мирко, отац данашњега Господара Црне Горе, предводио је борбу. Пошто се није могао одржати, склонио се у Острошки Манастир, гдје је са 30 Црногораца девет дана одољевао огромној непријатељској сили, док му није стигла помоћ од Књаза Данила. Дани одбране у Острошкоме Манастиру сачињавају једну од највеличанственијих црногорских ратних епопеја. Борба се завршила 1853. г. када је Турска на интервенцију Великих Сила признала ново стање у Црној Гори. 1858. Турска опет посла велику војску, коју у славној битци на Граховцу на Спасов-дан Црногорци потпуно потукоше под вођством Великог Војводе Мирка. По тада је једна међународна комисија регулисала границе између Црне Горе и Турске. Књаз Данило био је у управи одважан, племенске је свађе и освете искоријенио и ауторитет државне власти високо уздигао. Био је гвоздене воље, јака карактера, неустрашив у остваривању народних идеала и државне мисли. Његово силно родољубље и сјајни ум, потпомаган у извођењу државних задатака несавладљивом личном храброшћу, положили су темељ новој Црној Гори и пред свијетом је у угледу подигли на степен заточника балканске слободе. У напону снаге свршио је трагичном смрћу од атентата, који је, као пошљедица политичких мотива, на њега извршен у Котору 1. августа 1860. На упражњени пријесто послије њега дошао је његов синовац: КЊАЗ НИКОЛА I. који се васпитавао у Паризу, примивши владу у 19. години живота. Првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца, Великог Војводе Мирка. 1862. повео је због ослобођења Херцеговине први рат са Турском. Рат је био тежак за Црну Гору, али се свршио часним миром. 1868. млади Књаз Никола путовао је први пут у Русију, и том приликом је са царем Александром II. још више развио везе, које су са Русијом били утврдили његови преци. По повратку с пута отпочео је живи рад на преуређењу државе. Уредио је војску, која му је била прва брига; отворио је по земљи судове и школе. 1876. у заједници са Србијом, са којом је Књаз Никола још под владом Књаза Михаила склопио савез, Црна Гора је објавила Турској рат за уједињење и ослобођење српскога народа. Црногорско се оружје прославило у побједама на Вучјем-Долу, Фундини и Никшићу, па пошто је и Русија ушла у рат, Црна Гора заузе Билећ, Бар, Улцињ и Подгорицу. Глас о побједама црногорским би разнесен широм свијета. Пјесници их опјеваше, а Црногорци дадоше Књазу Николи назив: `Цар Јунака`. Црна Гора је изашла из рата проширена и добила излаз на море. Тада су јој признале независност и оне Велике Силе, које јој то до тада формално не признаваху. По рату настало је дуго доба мира, које је Књаз Никола умио искористити, да своју Црну Гору и мудром управом и мирним радом уздигне на степен, на који су је подигле храбре мишице њених синова у славним ратним побједама. Радио је у свијема правцима културнога развића. Подизао је школе, градио путеве, отварао нове вароши, издавао корисне законе, сређивао државну управу завођењем министарстава и подстицао привредни и трговински полет и општу радиност. Али највећа му је брига била војска, коју је, помоћу братске Русије, подигао наоружањем и обуком на висину савремених задатака и потреба и од ње учинио праву народну узданицу. Својим везама сродства са страним дворовима прибавио је Црној Гори још веће поштовање и појачао у великој мјери њен углед. Тешки и дуготрајни рад на народном и државном добру олакшале су му јака воља и жица поезије, која га је учинила популарним српским пјесником. Књаз Никола је творац модерне Црне Горе, која је дјело његове управе и заједничких трудова његових и његовога храброг народа, којем је посветио сав свој живот. Руковођен идејом општега напретка, дао је земљи из слободне воље 6. децембра 1905. Устав, кад му га нико од његових поданика није тражио. Благодарећи аукторитету Књаза Николе, Црногорско је море, приликом пошљедње јевропске кризе због анексије Босне и Херцеговине, ослобођено ограничења наметнутих Берлинским Конгресом, што је не мала добит за културни и привредни развој Црне Горе. Унаприједивши Црну Гору у свијема правцима цивилизаторскога рада, Књаз Никола дочекао је, да ове године може заједно са својим народом, пун поноса и поуздања за будућност, бацити поглед на плодове свога педесетогодишњег владања и дјелања. У свијема својим напорима за опште добро, за све вријеме владавине, имао је помагача, савјетника, сапатника и анђела хранитеља у сапутници свога животаКЊАГИЊИ МИЛЕНИ, жени и владарци ријетких врлина, која га је обдарила прекрасним породом. Књагињу Милену због њене доброте и због племенитости њенога срца народ црногорски прозвао је `народном мајком`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo. Zlatna knjiga

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskici malo iskrzani, sve ostalo uredno! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dizni / Disney Diznijev Rečnik u slikama zabavan je i delotvoran način za učenje novih reči iz engleskog jezika. Svaki pojam je ilustrovan crtežima najpoznatijih Diznijevih junaka, koji pomažu najmlađima da lakše zapamte novu reč i da saznaju nešto više o svetu koji ih okružuje. Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo. Walt Disney Mickey Mouse

Niški kulturni centar, 2018. Treći tom sabranih dela Branka Miljkovića Svi Miljkovićevi eseji i kritike sabrani na jednom mestu. Priredila: Snežana Milosavljević Milić Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934-1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]