Dvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo. Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena, autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge osećali pripadnici slovenskog ruskog i jevrejskog naroda.

Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima Leona Bogdanova u okviru specijalnog projekta „Iskustvo drugačijeg mišljenja: ruski non-fikšn XX veka” književne nagrade „Nova književnost” 2012. godine uvršteni su među četrdeset ključnih dela ruske nefikcijske književnosti XX veka, zajedno s delima Aleksandra Solženjicina, Nadežde Mandeljštam, Vladimira Nabokova i Nine Berberove. Kultno delo lenjingradske nezvanične književnosti, ovenčano nagradom „Andrej Beli” za prozu 1985. godine, zauzima potpuno posebno mesto u ruskoj književnosti. S jedne strane, krajnje je originalno i radikalno, a, s druge, nastavlja tradiciju i bavi se svakodnevicom i najobičnijim stvarima. Ukrštanje najrazličitijih postupaka i uticaja i neobična biografija i životna pozicija autora doveli su do nastanka jednog od najboljih obrazaca ruske proze druge polovine dvadesetog veka. Leon Bogdanov (1942–1987) bio je lenjingradski slikar i pisac, pripadnik nezvanične kulture. Za života objavljivao je samo u samizdatu. Umro je od infarkta u četrdeset petoj godini.

Polazeći od toga da se avangarda od svih drugih umetničkih pravaca 20. veka izdvaja po tome što unosi fragmente realnosti u umetničku fikciju, R. Stanarević u prvom delu knjige izlaže istoriju ove makrostilske formacije, počev od kubizma (Brak, Pikaso), nastupa dadaističkih grupa (Cara, Bal; Dišan, Pikabija; Hausman, Hana Heh) i nadrealista (Dali, Bunjuel, Breton, Maks Ernst) prvih decenija veka, do neovangardnih konkretnih umetnika (Gomringer, Hajsenbitel, Mon), radova Bečke grupe (Artman, Bajer), hepeninga (Kaprou, Fostel) i hipi i bluz književnosti (Fesper, Cal, Oklopdžić) u drugoj polovini prošlog veka. Kako je avangarda istovremeno i internacionalna i višemedijska pojava (mešaju se i uzajamno prosecaju i preobražavaju likovne umetnosti, književnost, fotografija, film i pozorište), ovaj istorijski pregled predstavlja ujedno osnovu za teorijska razmatranja u drugom delu knjige, sa težištem na paradigmatskom postupku i tehnici avangarde, a to je montaža. U tom teorijskom razmatranju koje obuhvata kako Blohove i Benjaminove studije, tako i Birgerovu teoriju, autorka posebnu pažnju posvećuje avangardnoj montaži u književnosti, pri čemu se izdvajaju razni vidovi citata stranog porekla, kada se, u krajnjoj liniji, dešava da oni potpuno potisnu fikciju i originalni umetnički tekst i da se život izjednači sa umetnošću. Pored mešanja originalnog i citiranog materijala u avangardnom književnom delu se, međutim, pojavljuje još jedan sloj, tzv. automatski govor, što sve zajedno avangardnom delu pridaje fantastična svojstva koja se teško razumeju i gotovo ih je nemoguće teorijski objasniti. Da bi se u predstavljanju avangardne književnosti ipak ostvario i taj korak, autorka u trećem, hermeneutičkom delu knjige iscrpno razmatra dva najvažnija ostvarenja nemačke avangarde, Deblinov roman Berlin Alexanderplatz (1929) i scensko ostvarenje Petera Vajsa Mara / Sad (1965).

Antologija Švarcmaleri austrijske pozornice okupila je četiri drame četiri različita autora: Elijasa Kanetija, Jure Sojfera, Tomasa Bernharda i Vernera Švaba. Iako je njima obuhvaćen jedan dugačak vremenski period dvadesetog veka, bezmalo 60 godina, od 1933. kada je Elijas Kaneti napisao “Svadbu” do 1991, kad je objavljena drama “Zatiranje naroda” Vernera Švaba, postoji povezna nit koja opravdava svrstavanje ovih drama zajedno. Tačka njihovog susreta je upravo taj mračni inventar sadašnjosti i ne manje mračan pogled u budućnost (ako ga uopšte ima) koji je samim naslovom „Švarcmaleri” okarakterisan i omeđan. Moglo bi se reći da je ovaj izbor na neki način ilustruje tradiciju koju V.G. Zebald opisuje kao najdublju osobenost Austrije i njene kulture: “da je samokritičnost učinila svojim osnovnim principom”. Prve dve drame, Kanetijeva i Sojferova napisane su uoči događanja koja su napravila mračni hijatus, još uvek racionalno neobjašnjivu i emotivno nesavladivu cezuru u istoriji 20. veka, dok druge dve, Berhardova i Švabova, napisane daleko nakon II svetskog rata beznadno dijagnostikuju gotovo nepromenjeni socijalni i politički ambijent. Nastanak Kanetijeve i Sojferove drame pripada periodu procvata „jevrejske” austrijske kulture između dva svetska rata, čije obrise nagoveštavaju rečenice na početku ovog teksta. Iako obojica na pozicijama društvene kritike, oni su ipak različito društveno stratifikovani, Kaneti unutar intelektualnog i književnog establišmenta a Sojfer, na njegovoj krajnjoj levici, u potkulturi bečkih kafana, doslovno u njihovim podrumima gde raste i neguje se jedan novi žanr – žanr bečkog političkog kabarea.

Početkom Prvog svetskog rata, u Bakuu, azerbejdžanskom gradu na obali Kaspijskog mora, Ali-kan Širvanšir, mladić iz muslimanske aristokratske porodice, i Nino Kipijani, hrišćanka vaspitana u evropskom duhu, vole jedno drugo još od svog poznanstva iz škole. Nakon ubistva, bega od krvne osvete, ženidbe s Nino, odlaska u Persiju i povratka u Baku, Ali-kan Širvanšir tokom rata protiv Rusa mora doneti odluku – ostati veran svojim azijskim korenima i vrednostima, Bakuu i pustinji, ili sa voljenom Nino i ćerkom otići u Evropu. Roman Ali i Nino je remek delo književnosti dvadesetog veka koji objedinjuje epiku ogromnog prostora i vremena sa egzotičnim mitovima i običajima lokalnog stanovništva Azije i Persije. Zbog mnoštva komičnih situacija i vedrog humora kojima je izbegnuta patetika ove tragične priče, junaka upečatljivih po svojoj individualnosti i majstorski dočaranog svakodnevnog života nama malo poznatog dela sveta, delo se čita sa lakoćom i uživanjem. Kurban Said je pseudonim autora romana Ali i Nino. Postoji nekoliko mišljenja o njegovom identitetu. Dominantna su dva – po Azerbejdžancima, za koje je Ali i Nino nacionalni klasik, reč je o Josifu Veziru Čemenzeminliju, azerbejdžanskom književniku, publicisti i diplomati. Drugo, prihvaćenije, naročito nakon objavljivanja knjige Toma Rajsa Orijentalista – Misterija jednog neobičnog i opasnog života (Editor – Beograd 2006.) da je autor Esad Bej, koji je objavljivao i pod imenom Leo Nusinbaum. Esad Bej je rođen 1905. u Bakuu, u bogatoj jevrejskoj porodici. Majka mu je izvršila samoubistvo, a on je zajedno sa ocem 1917. nakon Oktobarske revolucije pobegao u Centralnu Aziju, pa se nakon kratkog boravka u Istanbulu i Parizu nastanio u Berlinu. Tamo je studirao na Fakultetu orijentalnih jezika i 1926. primio islamsku veru. Između dva svetska rata njegovih dvadesetak dela napisanih na nemačkom, uživali su veliku popularnost u Americi i Evropi, naročito Nemačkoj. Po dolasku nacista na vlast, 1934. sa suprugom se seli u Ameriku, a nakon razvoda odlazi u Italiju. Umro je 1942. u Pozitanu, u trideset i šestoj godini.

Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije. Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji. Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka. * Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, kurve i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti.

Remek-delo jednog od najvećih japanskih pisaca XX veka i dan-danas je među pet najčitanijih japanskih romana svih vremena. Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

U knjizi se nalaze i tri kraće pripovetke Listovi trešnje i tajanstvena frula, Priča snežne večeri i Osan. Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona. Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Mateja Matić Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Tvrd povez, ima posvetu, jako lepo očuvana knjiga. Meso i krv je saga o životu tri generacije porodice Stasos – o njihovim ambicijama, razočarenjima i teško stečenim Ijubavima.Ambiciozni grčki doseljenik Konstantin, njegova supruga Meri i njihovo troje dece će u potrazi za srećom biti razapeti između odanosti porodici i teških vremena sa kojima će se suočiti. Tradicionalne američke vrednosti poput braka, porodice i poslovnog uspeha, raspadaju se pod uticajem savremenog društva (droga, sida, transvestitizam).Međutim oni koji su marginalizovani zbog svoje različitosti u Kaningemovom romanu su pravi, veliki i istinski junaci.Bogat detaljima i ispričan stilom velike emotivne snage, Meso i krv je neobično istinit portret savremene Amerike Majkl Kaningem (engl. Michael Cunningham; Sinsinati, Ohajo, 6. novembar 1952) je savremeni američki književnik i scenarista poznat po romanima „Kuća na kraju sveta“ (1990) „Meso i krv“ (1995) „Sati“ (1998) „Dok ne padne noć“ (2005) i Snežna kraljica (2014). Dobitnik je Pulicerove nagrade za prozu i nagrade Pen/Fokner za roman „Sati“. Trenutno je profesor kreativnog pisanja na Jejlu. U svojim romanima složene strukture Kaningem opsesivno istražuje odnose među ljudima, sa posebnim naglaskom na odnosima u okviru porodice, homoseksualnost, iskustvo obolelih od side, krizu srednjih godina, depresiju i različita psihološka stanja. Osim unutrašnjih stanja ovaj američki pisac pokazuje izuzetnu veštinu u prikazivanju detalja svakodnevice, koji često nose simbolički potencijal. Na srpski jezik prevedeni su njegovi značajniji romani, tačnije prevedeno je pet od ukupno sedam objavljenih romana. Srpski prevod zbirke pripovedaka Snežni labud premijerno je izašao na jesen 2015. dvadesetak dana pre američkog izdanja.[1] Biografija Rođen je u Sinsinatiju, država Ohajo 1952. Odrastao je u Pasadeni, Kalifornija. Završio je englesku književnost na Univerzitetu Standord 1975. Živi u Njujorku od 1981.[2] Njegov književni prvenac „Zlatne države“ izašao je 1984. Ovaj roman obrazovanja prošao je gotovo nezapaženo i Kaningem nerado govori o njemu i često insistira da je njegov drugi roman „Kuća na kraju sveta“ zapravo prvi.[3] „Kuća na kraju sveta“ govori o odrastanju, sazrevanju i mladosti dva osamljena prijatelja Bobija i Jonatana. U ovom romanu pojavljuju se veliki broj tema koje će razvijati u kasnijim delima, poput disfunkcionalne i nekonvencionalne porodice, homoseksualnosti i sida. Sledeći roman „Meso i krv“ izašao je 1995. i ujedno je Kaningemovo najambicioznije ostvarenje. Delo prikazuje život tri generacije američke porodice Statos u periodu od sto godina.[3] Iako su prethodna dva romana pohvaljena od strane književne kritike, Kaningem svetsku slavu stiče romanom „Sati“. Roman govori o tri žene iz različitih perioda dvadestog veka koje su povezane poznatim modernističkim romanom „Gospođa Dalovej“; prva je taj roman napisala, druga taj roman čita, dok ga treća proživljava. „Sati“ su nagrađeni Pulicerovom nagradom za prozu i Pen/Fokner nagradom. Na osnovu ovog književnog ostvarenja snimljen je istoimeni film u režiji Stivena Doldrija, sa Meril Strip, Nikol Kidman i Džulijen Mur u glavnim ulogama. Napisao je scenario za istoimenu filmsku adaptaciju njegovog drugog romana „Kuća na kraju sveta“ 2004. u kojem su glumili Robin Rajt, Sisi Spejsek i Kolin Farel. Sledeće godine objavio je knjigu „Besplatni dani“. Zajedno sa Suzan Majnot 2007. napisao je scenario za film „Predvečerje“. Njegov šesti roman Dok ne padne noć izašao je 2010. Delo govori o sredovečnom oženjenom muškarcu koji počinje da oseća neodoljivu privlačnost prema problematičnom Miziju mlađem bratu svoje supruge. Sedmi roman Snežna kraljica objavljen je 2014. Zbirka pripovedaka „Divlji labud“ izašla je 2015, zajedno sa crtežima japanske ilustratorke Juke Šimizu. Kaningem je homoseksualac i živeo je skoro dvadest godina u zajednici sa psihoanalitičarem Kenom Korbetom.[4] Odabrana dela Romani „Zlatne države“ („Golden States“, 1984) „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 1990) „Meso i krv“ („Flesh and Blood“ 1995) „Sati“, („The Hours“, 1998) „Besplatni dani“ („Specimen Days“, 2005) „Dok ne padne noć“ („By Nightfall“, 2010) „Snežna kraljica“ („The Snow Queen“, 2014) Zbirke pripovdeka „Divlji labud“ („A Wild Swan and Other Tales“, 2015) Scenariji „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 2004) „Predvečerje“ („Evening“, 2007)

MESO I KRV - Džonatan Kelerman Meso i krv je saga o životu tri generacije porodice Stasos – o njihovim ambicijama, razočarenjima i teško stečenim Ijubavima.Ambiciozni grčki doseljenik Konstantin, njegova supruga Meri i njihovo troje dece će u potrazi za srećom biti razapeti između odanosti porodici i teških vremena sa kojima će se suočiti. Tradicionalne američke vrednosti poput braka, porodice i poslovnog uspeha, raspadaju se pod uticajem savremenog društva (droga, sida, transvestitizam).Međutim oni koji su marginalizovani zbog svoje različitosti u Kaningemovom romanu su pravi, veliki i istinski junaci.Bogat detaljima i ispričan stilom velike emotivne snage, Meso i krv je neobično istinit portret savremene Amerike Majkl Kaningem (engl. Michael Cunningham; Sinsinati, Ohajo, 6. novembar 1952) je savremeni američki književnik i scenarista poznat po romanima „Kuća na kraju sveta“ (1990) „Meso i krv“ (1995) „Sati“ (1998) „Dok ne padne noć“ (2005) i Snežna kraljica (2014). Dobitnik je Pulicerove nagrade za prozu i nagrade Pen/Fokner za roman „Sati“. Trenutno je profesor kreativnog pisanja na Jejlu. U svojim romanima složene strukture Kaningem opsesivno istražuje odnose među ljudima, sa posebnim naglaskom na odnosima u okviru porodice, homoseksualnost, iskustvo obolelih od side, krizu srednjih godina, depresiju i različita psihološka stanja. Osim unutrašnjih stanja ovaj američki pisac pokazuje izuzetnu veštinu u prikazivanju detalja svakodnevice, koji često nose simbolički potencijal. Na srpski jezik prevedeni su njegovi značajniji romani, tačnije prevedeno je pet od ukupno sedam objavljenih romana. Srpski prevod zbirke pripovedaka Snežni labud premijerno je izašao na jesen 2015. dvadesetak dana pre američkog izdanja.[1] Biografija Rođen je u Sinsinatiju, država Ohajo 1952. Odrastao je u Pasadeni, Kalifornija. Završio je englesku književnost na Univerzitetu Standord 1975. Živi u Njujorku od 1981.[2] Njegov književni prvenac „Zlatne države“ izašao je 1984. Ovaj roman obrazovanja prošao je gotovo nezapaženo i Kaningem nerado govori o njemu i često insistira da je njegov drugi roman „Kuća na kraju sveta“ zapravo prvi.[3] „Kuća na kraju sveta“ govori o odrastanju, sazrevanju i mladosti dva osamljena prijatelja Bobija i Jonatana. U ovom romanu pojavljuju se veliki broj tema koje će razvijati u kasnijim delima, poput disfunkcionalne i nekonvencionalne porodice, homoseksualnosti i sida. Sledeći roman „Meso i krv“ izašao je 1995. i ujedno je Kaningemovo najambicioznije ostvarenje. Delo prikazuje život tri generacije američke porodice Statos u periodu od sto godina.[3] Iako su prethodna dva romana pohvaljena od strane književne kritike, Kaningem svetsku slavu stiče romanom „Sati“. Roman govori o tri žene iz različitih perioda dvadestog veka koje su povezane poznatim modernističkim romanom „Gospođa Dalovej“; prva je taj roman napisala, druga taj roman čita, dok ga treća proživljava. „Sati“ su nagrađeni Pulicerovom nagradom za prozu i Pen/Fokner nagradom. Na osnovu ovog književnog ostvarenja snimljen je istoimeni film u režiji Stivena Doldrija, sa Meril Strip, Nikol Kidman i Džulijen Mur u glavnim ulogama. Napisao je scenario za istoimenu filmsku adaptaciju njegovog drugog romana „Kuća na kraju sveta“ 2004. u kojem su glumili Robin Rajt, Sisi Spejsek i Kolin Farel. Sledeće godine objavio je knjigu „Besplatni dani“. Zajedno sa Suzan Majnot 2007. napisao je scenario za film „Predvečerje“. Njegov šesti roman Dok ne padne noć izašao je 2010. Delo govori o sredovečnom oženjenom muškarcu koji počinje da oseća neodoljivu privlačnost prema problematičnom Miziju mlađem bratu svoje supruge. Sedmi roman Snežna kraljica objavljen je 2014. Zbirka pripovedaka „Divlji labud“ izašla je 2015, zajedno sa crtežima japanske ilustratorke Juke Šimizu. Kaningem je homoseksualac i živeo je skoro dvadest godina u zajednici sa psihoanalitičarem Kenom Korbetom.[4] Odabrana dela Romani „Zlatne države“ („Golden States“, 1984) „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 1990) „Meso i krv“ („Flesh and Blood“ 1995) „Sati“, („The Hours“, 1998) „Besplatni dani“ („Specimen Days“, 2005) „Dok ne padne noć“ („By Nightfall“, 2010) „Snežna kraljica“ („The Snow Queen“, 2014) Zbirke pripovdeka „Divlji labud“ („A Wild Swan and Other Tales“, 2015) Scenariji „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 2004) „Predvečerje“ („Evening“, 2007) Izdavač: Politika - Narodna knjiga, Beograd Godina: 2004 Tvrdi povez Broj strana: 332 Biblioteka: Vek Politike Stanje odlično K.S.N-

Gi de Mopasan Posle ljubaviMeki povezIzdavač Svjetlost SarajevoEdicija Džepna knjigaАнри Рене Албер Ги де Мопасан (франц. Henry René Albert Guy de Maupassant;[1][2][2][3][4][5] Турвил сир Арке, 5. август 1850 — Париз, 6. јул 1893) био је француски реалистички писац.Мопасан је рођен у месту Шато де Мироменил (Château de Miromesnil), код Дјепа у Француској. Писао је приповетке и романе. Иако су његови `Стихови` били почетнички неуспех, Мопасан прозаист је постао `највећи песник маглене и хладне нормандијске равнице, непролазне лепоте њених нежних и страстних пејзажа`. Кад пише о људима, то су људи `који су изгубили вољу за животом`. Чак и кад воле живот, јунаци његових новела и прича не умеју да живе. Они су жртве страсти и трагичних неспоразума.[6][7]БиографијаМопасан са 7 годинаМопасанови су били стара лоренска породица која се доселила у Нормандију средином 18. века. Његов отац се 1846. оженио Лором де Поатевен (Laure Le Poittevin), девојком из добростојеће грађанске породице. Лора и њен брат Алфред су се у детињству често играли са сином руанског хирурга, Гиставом Флобером, који је касније снажно утицао на живот Мопасана.[8] Била је то жена неуобичајеног литерарног укуса за то време, а врло добро је познавала класике, нарочито Шекспира. Будући да је била раздвојена од мужа, своја два сина, Гија и Ервеа, подизала је сама.Све до своје тринаесте године, Ги је са својом мајком живео у Етретау, где је неометано растао уживајући у благодетима приморског села: знао је често са рибарима ићи у риболов или разговарати са локалним сељацима на њиховом дијалекту. Био је толико привржен мајци да је, након што је уписан на богословију у Иветоу, врло брзо успео у настојању да буде избачен из школе и да се врати мајци.[9] Из те фазе његовог живота потиче и његова изражена одбојност према религији.Потом је био послат у руански Лицеј Пјер Корнеј, где је почео да се интересује за поезију, али се успешно опробао и у глуми.[10] Француско-пруски рат избио је убрзо након што је Ги завршио колеџ 1870. године, па се он одмах пријавио као добровољац, часно се борећи на фронту. Након завршетка рата 1871. године, напустио је Нормандију и дошао у Париз, где је следећих десет година радио као поморски службеник. У тих десет година једина разонода му је била веслање по Сени недељом и празницима. У то време Гистав Флобер му је постао тутор и својеврстан литерарни водич у његовим књижевним и новинарским почецима. У Флоберовој кући сусрео је руског романописца Ивана Тургењева и Емила Золу, као и многе друге представнике реализма и натурализма. У то време пише песме и кратке драме.Године 1878. прешао је у Министарство јавног информисања, где је постао спољни уредник неколико водећих новина тог времена као што су Фигаро, Жил Бла, Голоаз и Л Еко д Пари, док је своје слободно време посветио писању романа и приповедака. Године 1880. објавио је своје прво ремек-дело Boule de suif, које је одмах постигло велик успех. Флобер је то дело описао као „ремек-дело за сва времена“.Мопасанов најплоднији период био је од 1880. до 1891. Поставши славан својом првом приповетком, марљиво је писао и стварао два, а понекад и четири дела годишње. Срећан спој књижевног талента и смисла за бизнис донео му је право богатство. Године 1881. објавио је прву књигу приповедака под насловом Кућа Телијеових (La Maison Tellier), која је у само две године достигла дванаест издања. Године 1883. завршио је свој први роман Један живот (Une Vie), који се за мање од годину дана продао у 25.000 примерака.Бел-АмиМопасанов гроб на МонпарнасуУ својим романима је детаљније разрађивао заплете из својих приповедака. Његов други роман, Бел-Ами, који је издат 1885, достигао је тридесет седам издања за само четири месеца. Његов тадашњи издавач добро је плаћао свако његово ново ремек-дело, а том периоду Мопасан је написао и роман Пјер и Жан, који многи сматрају његовим најбољим романом.Од рођења повучен, волео је самоћу и медитацију. Често је путовао у Алжир, Италију, Енглеску, Бретању, Сицилију, Оверњу и са сваког путовања враћао се са новом књигом. Крстарио је на својој јахти „Бел-Ами“, названој по његовом роману. Овако буран живот није га спречавао да се спријатељи са најславнијим књижевницима тог времена: Александар Дима Син му је био као други отац; у Е ле Бену је срео Иполита Тена и био одушевљен овим филозофом и историчарем. Флобер је и даље играо улогу његовог литерарног „кума“. Мопасаново пријатељство са писцем Гонкуром било је кратког века: његова отворена и практична нарав супротставила се атмосфери трачева, скандала, лицемерја и подметања коју су Гонкур и његов брат створили у салонима намештаја из 18. века. Мрзео је људску комедију и друштвену фарсу. У каснијим годинама код њега се развила готово болесна жеља за самоћом и самоочувањем, уз сталан страх од смрти те манија прогањања заједно са симптомима сифилиса зарађеног у младости. Године 1891. потпуно је изгубио разум, а умро је две године касније, јула 1893, месец дана пре 43. рођендана. Ги де Мопасан покопан је на гробљу Монпарнас у Паризу.ДелаНајважнија делаBoule de suif, приповетка, 1880.Кућа Телићевих (La Tela Tellier), збирка приповедака, 1881.Један живот (Une Vie, 1883)Бел-Ами (Bel-Ami, 1885)После љубави (Mont-Oriol, 1887)Пјер и Жан (Pierre et Jean, 1888)Јака као смрт (Fort comme la mort, 1888)Наше срце (Notre coeur, 1890)12/11

GI DE MOPASAN POSLE LJUBAVI Meki povez Džepni format Анри Рене Албер Ги де Мопасан (франц. Henry René Albert Guy de Maupassant;[1][2][2][3][4][5] Турвил сир Арке, 5. август 1850 — Париз, 6. јул 1893) био је француски реалистички писац. Мопасан је рођен у месту Шато де Мироменил (Château de Miromesnil), код Дјепа у Француској. Писао је приповетке и романе. Иако су његови `Стихови` били почетнички неуспех, Мопасан прозаист је постао `највећи песник маглене и хладне нормандијске равнице, непролазне лепоте њених нежних и страстних пејзажа`. Кад пише о људима, то су људи `који су изгубили вољу за животом`. Чак и кад воле живот, јунаци његових новела и прича не умеју да живе. Они су жртве страсти и трагичних неспоразума.[6][7] Биографија Мопасан са 7 година Мопасанови су били стара лоренска породица која се доселила у Нормандију средином 18. века. Његов отац се 1846. оженио Лором де Поатевен (Laure Le Poittevin), девојком из добростојеће грађанске породице. Лора и њен брат Алфред су се у детињству често играли са сином руанског хирурга, Гиставом Флобером, који је касније снажно утицао на живот Мопасана.[8] Била је то жена неуобичајеног литерарног укуса за то време, а врло добро је познавала класике, нарочито Шекспира. Будући да је била раздвојена од мужа, своја два сина, Гија и Ервеа, подизала је сама. Све до своје тринаесте године, Ги је са својом мајком живео у Етретау, где је неометано растао уживајући у благодетима приморског села: знао је често са рибарима ићи у риболов или разговарати са локалним сељацима на њиховом дијалекту. Био је толико привржен мајци да је, након што је уписан на богословију у Иветоу, врло брзо успео у настојању да буде избачен из школе и да се врати мајци.[9] Из те фазе његовог живота потиче и његова изражена одбојност према религији. Потом је био послат у руански Лицеј Пјер Корнеј, где је почео да се интересује за поезију, али се успешно опробао и у глуми.[10] Француско-пруски рат избио је убрзо након што је Ги завршио колеџ 1870. године, па се он одмах пријавио као добровољац, часно се борећи на фронту. Након завршетка рата 1871. године, напустио је Нормандију и дошао у Париз, где је следећих десет година радио као поморски службеник. У тих десет година једина разонода му је била веслање по Сени недељом и празницима. У то време Гистав Флобер му је постао тутор и својеврстан литерарни водич у његовим књижевним и новинарским почецима. У Флоберовој кући сусрео је руског романописца Ивана Тургењева и Емила Золу, као и многе друге представнике реализма и натурализма. У то време пише песме и кратке драме. Године 1878. прешао је у Министарство јавног информисања, где је постао спољни уредник неколико водећих новина тог времена као што су Фигаро, Жил Бла, Голоаз и Л Еко д Пари, док је своје слободно време посветио писању романа и приповедака. Године 1880. објавио је своје прво ремек-дело Boule de suif, које је одмах постигло велик успех. Флобер је то дело описао као „ремек-дело за сва времена“. Мопасанов најплоднији период био је од 1880. до 1891. Поставши славан својом првом приповетком, марљиво је писао и стварао два, а понекад и четири дела годишње. Срећан спој књижевног талента и смисла за бизнис донео му је право богатство. Године 1881. објавио је прву књигу приповедака под насловом Кућа Телијеових (La Maison Tellier), која је у само две године достигла дванаест издања. Године 1883. завршио је свој први роман Један живот (Une Vie), који се за мање од годину дана продао у 25.000 примерака. Бел-Ами Мопасанов гроб на Монпарнасу У својим романима је детаљније разрађивао заплете из својих приповедака. Његов други роман, Бел-Ами, који је издат 1885, достигао је тридесет седам издања за само четири месеца. Његов тадашњи издавач добро је плаћао свако његово ново ремек-дело, а том периоду Мопасан је написао и роман Пјер и Жан, који многи сматрају његовим најбољим романом. Од рођења повучен, волео је самоћу и медитацију. Често је путовао у Алжир, Италију, Енглеску, Бретању, Сицилију, Оверњу и са сваког путовања враћао се са новом књигом. Крстарио је на својој јахти „Бел-Ами“, названој по његовом роману. Овако буран живот није га спречавао да се спријатељи са најславнијим књижевницима тог времена: Александар Дима Син му је био као други отац; у Е ле Бену је срео Иполита Тена и био одушевљен овим филозофом и историчарем. Флобер је и даље играо улогу његовог литерарног „кума“. Мопасаново пријатељство са писцем Гонкуром било је кратког века: његова отворена и практична нарав супротставила се атмосфери трачева, скандала, лицемерја и подметања коју су Гонкур и његов брат створили у салонима намештаја из 18. века. Мрзео је људску комедију и друштвену фарсу. У каснијим годинама код њега се развила готово болесна жеља за самоћом и самоочувањем, уз сталан страх од смрти те манија прогањања заједно са симптомима сифилиса зарађеног у младости. Године 1891. потпуно је изгубио разум, а умро је две године касније, јула 1893, месец дана пре 43. рођендана. Ги де Мопасан покопан је на гробљу Монпарнас у Паризу. Дела Најважнија дела Boule de suif, приповетка, 1880. Кућа Телићевих (La Tela Tellier), збирка приповедака, 1881. Један живот (Une Vie, 1883) Бел-Ами (Bel-Ami, 1885) После љубави (Mont-Oriol, 1887) Пјер и Жан (Pierre et Jean, 1888) Јака као смрт (Fort comme la mort, 1888) Наше срце (Notre coeur, 1890)

SAMA - Isidora Bjelica Izdavač: Laguna, Beograd Godina izdanja: 2015 Format: 20 X 13 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 192 O knjizi: Na ovoj planeti smo samo iz jednog razloga: da naucimo da volimo. Obuze me strašna, jeziva panika, koja ide do dubine kostiju, da sve ovo zajedno nema nikakvog smisla i da ga ja necu nikada otkriti. Da cu ceo život provesti pogrešno… Uzbudljiva ispovest Isidore Bjelice o delu njenog života o kojem dosad niko nije znao ništa. Ovaj autobiografski roman istovremeno je i filozofska pripovest o traganju za ljubavlju i smislom. Junakinja romana Sama luta po svetu, odlazi u Meksiko u potrazi za kljucem razumevanja našega bica i smisla, ne znajuci da se odgovor zapravo nalazi u njenom srcu... I kada se mnogo godina kasnije suoci sa krajnjim beznadem, kada pomisli da su je svi napustili i da je ostala sama, shvatice da put do srca voljenog vodi kroz sopstveno srce. O autoru: Rodena u Sarajevu. Diplomirala i magistrirala dramaturgiju na FDU. Jedno vreme radila kao asistent na predmetu Scenario. Kao kolumnista i filmski kriticar pisala je za gotovo sve vece novine sa eks-jugoslovenskog prostora. Najduže se zadržala u Kuriru, gde je pisala kolumnu od 2003. do 2007. godine, pod nazivom Blek sabat. Zapažene kolumne imala je i u Dugi, Studentu, Blicu nedelje, Pravdi, Ekspresu, Lisi, Tini, Ona, Storiju, Objektivu, Tabloidu, Srpskoj reci, Pogledima… Feljtone, putopise i reportaže godinama je pisala za Profil i Damu. Objavila preko šezdeset knjiga, pedeset pod svojim imenom, petnaest pod pseudonimom. Skoro sve njene knjige su bestseleri koji su doživeli i po deset, petnaest izdanja. Najpopularniji su: Spas, Spas 2, Sama, Voleti i umreti na Karibima, Ljubav u Tunisu, Moj deda Luj Viton, Tajni život slavnih Srpkinja, Princeze di Montenegro, Dama iz Monaka, Srpkinja – prodate su desetine hiljada primeraka. Svoju prvu knjigu Prvi probudeni objavila je u ediciji „Pegaz“ još sa 18 godina i dugo vremena je bila najmladi clan UKS. Njen magistarski rad objavljen je pod nazivom Tehnotriler kao savremeni oblik tragedije. Kao pozorišni pisac i reditelj najveci uspeh doživela je sa dramom Sarajka u Beogradu, koja je deset godina punila hale. Veoma uspešni komadi bili su i Ozloglašena, Psovaci, Tako je govorio Broz… Za dramu Skadarlijka dobija i prestižnu nagradu za najbolji tekst i režiju na internacionalnom festivalu u Sarajevu. Kao TV autor radila je nekoliko projekata, od toga Klot–Frket na BK televiziji i BN televiziji, i Isidorin ljubavni vodic na televiziji Metropolis. Kao scenarista i reditelj potpisuje 2000. godine prvi srpski nezavisni film Dorcol–Menhetn. Kao modni dizajner šešira imala je preko deset revija, za koje je dobila niz internacionalnih priznanja. Autor je nagradivanih radio-drama, od kojih je najveci uspeh doživela drama o Isidori Sekulic. Tvorac je niza performansa i umetnickog projekta Politart, koji je doživeo veliku internacionalnu promociju, a posebno je zapažena njena izložba sa N. Pajkicem u Muzeju savremene umetnosti „Egzibicija nacionalnog pomirenja“. Isidora je dobitnik i dva Beogradska pobednika za književnost, dva Zlatna bestselera, Samsungove nagrade za kulturu, nagrada Gala pisac TV Politike 2002, Najvoljenije žene 21. veka, Karic nagrade za publicistiku i nagrade „Dragiša Kašikovic“ za publicistiku, nagrade za književnost studenata Sorbone i mnogihdrugih nagrada za brojne humanitarne angažmane. Za roman Spas dodeljena joj je nagrada „Zlatni Hit liber“ 2014. godine. Kao glavni urednik potpisala je nekoliko projekata: Isidorine ženske strane, Hepi-end, Trag istine. Vec tri godine je glavni urednik diplomatskog magazina Vip Trip Diplomatic… Clanica je udruženja Klub prvih žena. Isidora govori pet jezika, globtroterka je koja je dva puta obišla celu zemaljsku kuglu, pasionirani tviteraš, udata za N. Pajkica i mama dvoje dece, Vile i Lava. Od otkrivanja da boluje od opake bolesti posvecena je alternativnim nacinima lecenja i saznanjima iz te oblasti. Njena dela prevodena su na engleski, ruski, francuski, slovenacki, makedonski i španski jezik. Komentari citalaca: `Knjiga je fantasticna, kao i ostale knjige moje najdraze autorke drage Isi.Veoma je poucna, svim ljudima je toplo preporucujem!` `Apsolutno savršena.Divna ispovest dela života.Emotivna,duhovita,satiricna i pre svega,opcinjujuca.Maksimalne preporuke za ovu knjigu.Jedna od najboljih laguninih knjiga koje sam ikada citao.` `Veoma lepa ispovest. Iskrena i topla prica koja sadrži i iste takve poruke. Prvi put da citam nešto što je Isidora napisala, i zaista sam prijatno iznenaden, jer me je na momente podsecala na najbolja dela Paola Koelja - isto tako jednostavna a bogata u onome što ostavlja nakon citanja.` `Izuzetna knjiga. Dodiruje najtananije niti ljudskog srca, tera vas da se zapitate sta je suština vašeg bitisanja na ovom svetu. Da li je to ljubav?` ***Nekorišćeno***

Grazia, licencno izdanje najpopularnijeg italijanskog modnog magazina, najčitaniji je modni magazin kod nas. Grazia je vodič hiljadama žena u Srbiji koje žele da budu šik, negovane, informisane. U Grazii Vas očekuje šoping vodiči, modne vesti, intervjui i priče o zvezdama, putovanjima, dizajnu. Strana: 116 Iz sadržaja: Naslovna strana: Tania Medina Portret: Princ Nikolaj od Danske Moć šminke TOP PRIČE Ko je izdao Anu Frank Đavolovo dobro delo (Ledi Gaga reklamira Dom Perinjon) Poslednja Pikasova muza Fransoaz Žilo Džulija Foks (na 3 strane i 3 fotografije) Barbika sa prirodom Hamleta (Pamela Anderson) INTERVJU Tania Medina TEMA Kraj mita o Plejboju PSIHOLOGIJA Pod bombama ljubavi MODA EDITORIAL (model Tania Medina na 8 strane i 5 fotografije) Shopping Editorial (model Pia Bernjak na 14 strane i 12 fotografije) Manekenka Mara Lafontan (jedna velika fotografija) LEPOTA PUTOVANJE City Break za svakog (Temišvar, Podgorica, Sofija, Solun, Sent Andreja) U prvom prolećnom broju tragamo za odgovorima na večitu temu iz novog ugla, o povezanosti tela i duha. Zato smo u goste pozvali dr Taniu Medinu, koja nam otkriva kako estetska hirurgija može pomoći da zavolimo sebe, a kada je ne treba uzimati kao čarobni štapić za sve lične probleme. Glumicu Natašu Ninković uzimamo za svetli primer da lepota, šarm, raskošni talenat i inspirativna duša mogu da stanuju zajedno, a male ženske tajne otkriva nam još nekoliko dobro poznatih imena. Podsećamo vas i na dva jubileja. Svoj prvi vek su proslavili šampanjac Dom Perignon i Fransoaz Žilo, hrabra žena koja je uspela da se otrgne iz udobne, ali pogubne senke Pikasa, kako bi nastavila put sama, sve do umetničkog trijumfa. Pošto smo u mesecu filma, imamo za vas preporuku sa beogradskog Festa i neobičan osvrt na dodelu Oskara. Predstavljamo vam glumice koje neće s uzbuđenjem čekati proglašenje pobednika u Dolbi teatru, uprkos tome što su, mišljenjem nezavisne kritike, i te kako zaslužile da se nađu pod najbleštavijim od svih reflektora. I ovog marta Grazia vam donosi Trend raport, sa željom da uz čaroliju modnih pista i svu raskoš i otvorenost novih trendova, pronađete inspiraciju za sopstveni stil. Kako u modi, tako i u samom životu. ... Prvih 5 lista talasasti jer su bili pokisli! Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: Magazini 84 Težina: 300 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Viktor Igo Pesme Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao Viktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva. Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834). Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio. Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu. Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon. Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena. Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.

Viktor Igo PesmeMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija RadEdicija Reč i misaoViktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva.Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834).Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio.Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu.Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon.Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena.Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.12/6

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano, LUX izdanje, preko 3000 stranica, džinovski format (31cm), preko 15 kg teške, u punom koloru, KNJIGA I Hrvatska i Europa - Rano doba hrvatske kulture - Svezak I. Skupina autora Autori Skupina autora Opis U ovom se djelu prvi put interdisciplinarno uočava veliki luk povijesnih zbivanja i kulturnog razvoja na tlu Hrvatske od najdavnijih vremena do našega doba. Djelo je ponajprije namijenjeno stranim znanstvenicima i umjetnicima, sveučilištima, bibliotekama i institutima, državnicima, političarima i javnim radnicima u svrhu predstavljanja Hrvatske kao srednjoeuropske i mediteranske zemlje, koja od svojih ishodišta nakon doseobe Hrvata pripada zapadnoeuropskoj kulturi i zapadnome kršćanskom svijetu. Ovo djelo izlazi posebno na hrvatskome, engleskome i francuskom jeziku i moralo bi doći u ruke svim važnim i istaknutim djelatnicima javnog života. Svi su svesci pisani pristupačno, jasno i privlačno, s mnogo ilustracija u koloru, zemljopisnih karata, kronoloških tablica i drugih priloga, da što zornije prikažu hrvatsku povijest i kulturu od davnih vremena do naših dana. Ovakvo stožerno djelo vrhunske kvalitete, prvo te vrste u nas, nemaju ni neki veći narodi, a do uspostave današnje suverene Hrvatske bilo je nezamislivo. Za upoznavanje Hrvatske i njezina položaja u Europi od kapitalnog je značenja. Nakon ovoga djela neće se više moći reći da Hrvatska ne pripada Srednjoj Europi i zapadnoeuropskoj kulturi jer će ono biti iznimno važno kao znanstveni argument za upoznavanje hrvatske pripadnosti Europi. Šifra 061461 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 624 Godina izdanja 2007 ISBN 978-953-0-61461-1 Format 24 x 31 KNJIGA II Hrvatska i Europa - Srednji vijek i renesansa - Svezak II. Skupina autor Autori Skupina autora Opis Drugi svezak edicije HRVATSKA I EUROPA, poput prvoga, također stavlja težište na kulturu, znanost i umjetnost u Hrvata, obuhvaća razdoblje od početka XIII. do kraja XVI. stoljeća i pokriva, zajedno s prvim sveskom, ukupno tisuću godina hrvatske povijesti i kulture. Ta povijest može mnogo reći o onome što je bilo i kako je bilo stvoreno u Hrvatskoj na području kulture, znanosti i umjetnosti, kao što može i protumačiti razloge zbog kojih nije postignuto još i više. Kultura Hrvata, u cijelome svojem povijesnom rasponu do naših dana, u uvjetima novoosvojene slobode i najnovijih otvaranja Europi i svijetu, postat će vjerojatno, u XXI. stoljeću, sve poznatija u njima. Šifra 061521 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 895 Godina izdanja 2001 ISBN 978-953-0-61521-2 Format 25 x 31 KNJIGA III Hrvatska i Europa - Barok i prosvjetiteljstvo - Svezak III. Skupina autora Autori Skupina autora Opis Treći svezak znanstveno-nakladničkog niza Hrvatska i Europa – Kultura, znanost i umjetnost obuhvaća razdoblje baroka i prosvjetiteljstva od početka XVII. do kraja XVIII. stoljeća i pokriva, zajedno s prvim i drugim sveskom, ukupno 1200 godina hrvatske povijesti i kulture. Kao prva dva, i ovaj treći svezak potvrđuje neprijepornu izvornost hrvatske kulture, neprekinuti kontinuitet hrvatskoga narodnog identiteta i jezika, sve bogatstvo i bujnost umjetničkog stvaralaštva i znanstvenog rada Hrvatâ te vjekovnu hrvatsku uključenost u europsku civilizaciju i kulturu, napose zapadnoeuropsku. Šifra 061565 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 800 Godina izdanja 2004 ISBN 978-953-0-61565-6 Format 24 x 31 KNJIGA IV Hrvatska i Europa - Moderna hrvatska kultura od preporoda do moderne - Svezak IV. Skupina autora Autori Skupina autora Opis Burni događaji, koji XIX. stoljeće čine toliko bitnima uza stvaranje moderne Europe i moderne Hrvatske, podrobno su i promišljeno izloženi u prvoj povijesnoj tematskoj cjelini u knjizi... Druga tematska cjelina bavi se političkom misli i potretima ključnih osoba, ustrojem hrvatskoga društva i njegovim promjenama, ulogom Crkve u tom razdoblju, kulturnim i znanstvenim ustanovama i udrugama, osnovnim i srednjoškolskim obrazovanjem, institucionalizacijom naobrazbe i kulture itd. Treća tematska cjelina posvećena jeziku u književnosti i filologiji. U njoj se može steći slika o nastavku tradicionalne trojezičnosti hrvatske kulture, koja se izražavala latinskim, staroslovjenskim hrvatske redakcije i hrvatskim književnim jezikom. Četvrta tematska cjelina posvećena je književnosti i kazalištu. U njoj su obrađena književna razdoblja predromantizma i romantizma, protorealizma i realizma te hrvatske moderne. Peta je tematska cjelina posvećena urbanizu, arhitekturi i likovnim umjetnostima. Arhitekturu obilježuju klasicizam i romantički historicistički stilovi u prvoj polovici stoljeća, eklektički stilovi u drugoj polovici te secesija na prijelazu stoljeća... Sastavnicu likovne, umjetnosti specifičan za XIX. stoljeće, predstavlja i fotografija, koja se brzo nakon izuma javlja i u Hrvatskoj. Šesta je tematska cjelina posvećena glazbi. Tu su i prilozi o glagoljaškom pjevanju, glazbenoj kulturi u Hrvatskoj, privatnome i javnom muziciranju, crkvenoj glazbi, glazbenim kazalištima i njihovom repertoriju, glazbenoj pouci i skladateljima koji su djelovali u tome razdoblju. Sedma je tamatska cjelina osobito znakovita za XIX. stoljeće. Posvećena je razvoju prirodnih znanosti i sve bližemu razvoju tehnike, biologiji, matematici, fizici, astronomiji, kemiji, medicini, veterini, farmaciji, humanističkim i društevnim znanostima, filozofiji, histriografiji, arheologiji, ekonomiji, pravu, teologiji... ...Prilozi u IV. svesku Moderna europska kultura. Od preporoda do moderne edicije Hrvatska i Europa multidisciplinarno se bave bitnim sastavcima hrvatske povijesti i društva, umjetnosti i znanosti, i pritom se niti njihovih tema često isprepliću, a uvijek dopunjuju i otvaraju mnoge perspektive iz kojih se može gledati na cjelinu hrvatske kulture od preporoda do moderne... U XIX. stoljeću Hrvatska gotovo gubi korak s Europom, a onda ponovo hvata i tada se polažu temelji moderne hrvatske kulture, gospodarstva, državnosti i društva, pa je to razdoblje presudno za razumijevanje hrvatske suvremenosti... Šifra 061299 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 908 Godina izdanja 2010 ISBN 978-953-0-61299-0 Format 25 x 31

Detalji predmeta Stanje Polovno AKCIJA VELIKA RASPRODAJA KNJIGA NA MOM NALOGU https://www.limundo.com/Clan/LUKA.LABAN LINGVISTIKA I POETIKA Roman Jakobson NOLIT BEOGRAD 1966 g. BIBLIOTEKA SAZVEŽĐA VRLO DOBRO OČUVANA Roman Osipovič Jakobson (rus. Роман Осипович Якобсон; Moskva, 23. oktobar 1896[1] — Boston, 18. jul 1982[2]) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Kao pionir strukturalne lingvistike, Jakobson je bio jedan od najslavnijih i najuticajnijih lingvista dvadesetog veka. Sa Nikolajem Trubeckojem je razvio revolucionarne nove tehnike za analizu jezičkih zvučnih sistema, efektivno osnovavši savremenu disciplinu fonologije. Jakobson je zatim primenio slične principe i tehnike na proučavanje drugih aspekata jezika kao što su sintaksa, morfologija i semantika. On je dao brojne doprinose slovenskoj lingvistici, od kojih su najznačajnije dve studije ruskih padeža i analiza kategorija ruskih glagola. Oslanjajući se na uvide iz semiotike Č. S. Pirsa, kao i iz teorije komunikacije i kibernetike, predložio je metode za istraživanje poezije, muzike, vizuelnih umetnosti i kinematografije. Svojim odlučujućim uticajem na Kloda Levi-Strosa i Rolana Barta, između ostalih, Jakobson je postao ključna figura u prilagođavanju strukturalne analize disciplinama izvan lingvistike, uključujući filozofiju, antropologiju i teoriju književnosti; njegov razvoj pristupa čiji je pionir Ferdinand de Sosir, poznatog kao „strukturalizam“, postao je značajan posleratni intelektualni pokret u Evropi i Sjedinjenim Državama. U međuvremenu, iako je uticaj strukturalizma opao tokom 1970-ih, Jakobsonov rad je nastavio da dobija pažnju u lingvističkoj antropologiji, posebno kroz etnografiju komunikacije koju je razvio Del Hajms i semiotiku kulture koju je razvio Jakobsonov bivši učenik Majkl Silverštajn. Jakobsonov koncept temeljnih lingvističkih univerzalija, posebno njegova proslavljena teorija osobenih karakteristika, presudno je uticao na rano razmišljanje Noama Čomskog, koji je postao dominantna figura u teorijskoj lingvistici tokom druge polovine dvadesetog veka.[3] Život i rad Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doseljenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije.[4] Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlju i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijateljuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavljanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispoljava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Njujorku, gde takođe nastavlja druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Njegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošiljalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavljena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Intelektualni doprinosi Prema Jakobsonovim ličnim sećanjima, najodlučnija faza u razvoju njegovog mišljenja bio je period revolucionarnog iščekivanja i preokreta u Rusiji između 1912. i 1920. godine, kada je, kao mlad student, pao pod čari proslavljenog ruskog futuriste i lingvističkog mislioca Velimira Hlebnikova.[5] Nudeći malo drugačiju sliku, predgovor drugom izdanju Zvučnog oblika jezika tvrdi da ova knjiga predstavlja četvrtu fazu u „Jakobsonovoj potrazi da se otkrije funkcija i struktura zvuka u jeziku.“[6] Prva faza je bila otprilike od 1920-ih do 1930-ih, gde je sarađivao sa Trubeckojevim, u kojem su razvili koncept fonema i razjasnili strukturu fonoloških sistema. Druga faza, od oko kasnih 1930-ih do 1940-ih, tokom koje je razvio ideju da su „binarne osobene karakteristike“ temeljni element u jeziku i da je takva različitost „puka drugost“ ili diferencijacija.[6] U trećoj fazi Jakobsonovog rada, od 1950-ih do 1960-ih, radio je sa akustičarem C. Gunar Fantom i Morisom Haleom (Jakobsonovim učenikom) na razmatranju akustičkih aspekata osobenih karakteristika. Legat Jakobsonove tri osnovne ideje danas igraju značajnu ulogu u lingvistici, a to su lingvistička tipologija, markiranost (obeleženost) i lingvističke univerzalije. Ta tri koncepta su tesno isprepletana: tipologija je klasifikacija jezika u smislu zajedničkih gramatičkih obeležja kao suprotnost zajedničkom poreklu, markiranost grubo rečeno označava to da su izvesne forme gramatičke organizacije „prirodnije“ od drugih, odnosno ova razlika se tiče prisustva ili odsustva nekog jezičkog obeležja, i lingvističke univerzalije su naziv za zajednička obeležja svih jezika sveta. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uključena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Njegove zasluge u lingvistici su postojale i na polju morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu.... #13

PEČAT nedeljnik strana 72 Iz sadržaja: Дан после 30 година Зашто је Мило Ђукановић доживео изборни пораз, да ли то значи да је остао и без власти, и шта ће ова мирна (р)еволуција донети Црној Гори и Србији За Мирослава Лајчака, специјалног изасланика Европске уније … ВУЧИЋЕВ ПРЕВЕНТИВНИ УДАР У СУСРЕТ ВАШИНГТОНСКОМ ДИЈАЛОГУ Хоће ли Вучића у Вашингтону дочекати изненађење на које га упозорава његов „политички нос“? Да ли је таква понуда уопште постојала у плановима Беле куће, или је њено најављивање део психолошког … ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ Лукашенко: Отаџбина од Бреста до Владивостока Председник Белорусије Александар Лукашенко изјавио је да ће заједно са председником Русије Владимиром Путином „сачувати заједничку отаџбину од Бреста до Владивостока“. „У годишњем обраћању народу и парламенту пре избора … Рат отровима и отровним лажима За Запад је унапред потпуно јасно и да је Алексеј Наваљни отрован и ко га је отровао. То значи да су моћне западне обавештајне службе узеле ствари у своје руке, и да наука и „истина“ … Младић друмом, суд шумом Свестан пресуде која му следи, генерал је покушао да изнесе своје виђење босанског рата и касније ујдурме од суђења. Није му то дозвољено, али је и у оно мало времена показао достојанство и непокорност српског … Писма из Тамног вилајета – Алиспахићево проклетство Док је Шефик Џаферовић објашњавао везу између Кулина бана и босанске државности, на великом митингу у Бихаћу затражена је његова оставка због мигрантске агресије на БиХ Крај Хладног рата оставио је, констатује Френсис Фукујама, гомилу … ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ Нестали на КиМ: Отета истина Међународни дан несталих на Косову је обележен полагањем венаца испред уметничке инсталације „Мисинг“ и изложбом фотографија из књиге „Отета истина“ у Грачаници. Представник Удружења киднапованих и несталих лица KиМ за … Светионик – Агенда 2030 Након што је рок за испуњење миленијумских циљева истекао, било је потребно брзо и промишљено реаговати, у условима када су климатске промјене постале пријетња коју треба спријечити – како би се ефикасније наставило са остваривањем … Зечевизија: Немањићи – реприза дебакла Неминовно је да се репризом ТВ серије Немањићи – рађање краљевине реемитује и поразан утисак о друштвеном, продукционом и уметничком дебаклу какав није забележен у историји овдашње телевизије. Шта треба Бујошевћу да данас подсећа на … Баук Кремља опет кружи Америком Није први пут у последње време да Џо Бајден оптужује Русију и Владимира Путина да се мешају у америчке изборе и то је његова стратегија у борби против озбиљног супарника какав је Доналд Трамп Џо … БОЏО И ЊЕГОВИ ШКОЛСКИ ДРУГОВИ МИТ О ДРУШТВЕНОЈ МОБИЛНОСТИ НА ЗАПАДУ Док чекамо да видимо да ли ће у Белорусији бити примењен украјински или можда чак и венецуелански сценарио и да ли ће Наваљни, „вођа руске опозиције“ са око два … ГРАНИЦЕ СУ ОСНОВА ДЕМОКРАТИЈЕ Технократи космополитских простора руше сваки зид и баријеру слободном кретању, али истовремено постављају све дебље зидове и све непремостивије баријере између владалаца и потчињених, између првих и последњих Метафизика неограничености својствена турбокапиталу поставља се, у … Србија и Синђанг Због чега све Београд не треба да постане оруђе, или још горе – балканско геополитичко ђуле, у новом хладном рату САД против Кине Синђанг је аутономни регион ујгурске етничке групе на северозападу Кине. Свијен око … Да ли је боље побећи, сакрити се или извршити самоубиство ? СИНДРОМ МОДЕРНЕ ПАНИКЕ: КОРОНА И ПАНДЕМИЈА СТРАХА И пре такозване корона кризе је важило: више него било шта друго, наше време обележава страх. Страх спада у кључне симптоме нашег времена, уочио је немачки писац Ернст … СУМРАК ЛИБЕРАЛИЗМА Светски поредак настао крајем 20. века и идеолошком победом глобалистичког неолибералног Запада, с почетком овог столећа несумњиво улази у фазу свог реструктурирања, с тенденцијом преласка и у терминалну фазу декомпоновања. Ера светског Pax Americana који … Надежда Винавер – Патриотизам као културна чињеница Заноси и пркоси Станислава Винавера Песника коме је српски језик „рајска река“ расрбљивати 65 година после смрти! То су реликти недосањаног сна некадашњих кроатокомуниста, о томе да ће српски гласови заћутати Надежда Винавер, рођена Ђонлић, … Предности отворених позорница Између две позоришне сезоне Како су се у тек стасалој српској држави понашали званичници Милошеве Србије у катастрофалним условима епидемије и како се сам кнез бринуо о народу, захтевајући да му се извештаји о сузбијању … Велика мисија малог–великог филма Уз приметно поштовање актуелних политичких канона, тренутно највећи филмски хит у свету „Тенет“ некако је успео да буде и до очаја стереотипни акциони холивудски спектакл и квазиинтелектуални СФ „за забаву и размишљање“, који, наравно, као … Над ужасом живота Поводом новог, преименованог, издања романа Несрећа без жеља Испричати причу, подарити самоубици идентитет, личност за којом је целог живота трагао, чин је чија етичност надилази сваку расправу. Овде, у пуном луку у односу на контроверзу … ИЗЛОГ КЊИГЕ Петер Хандке ИСТОРИЈА ИЗА ПРИПОВЕСТИ. ЕСЕЈИ О ЈУГОСЛАВИЈИ Прометеј, Нови Сад Први пут у једној књизи, на српском језику, сабрани су сви есеји о Југославији. Есеје је Петер Хандке писао у Музика у славу живота Како је после шест месеци тишине протекао тродневни концерт класичне музике из серијала Ноћ музике, а под симболичним насловом Симфонија живота? После шест месеци тишине музичари Ансамбла Симфонијског оркестра РТС одржали су 28. августа на … Знање плус Научно-технолошки центар (НТЦ) компаније НИС стекао је статус Јавно признатог организатора активности образовања одраслих (ЈПОА), као прва од ћерки компанија НИС-а регистрована за ову делатност у Србији. У пракси то значи да ће НТЦ моћи … ДУХ КУЛТУРЕ И СВЕТЛА СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ Подигнута завеса престоничког театра Драма, опера, балет и џез уједињени против короне Поводом почетка 152. сезоне, на балкону и испред главног улаза у Народно позориште, одржан спектакуларни програм под називом Поново заједно – Поглед проматрача … КО НЕ НОСИ МАСКУ ДОБИЋЕ ДАСКУ Део овог текста сам објавио у „Печату“ број 333, 29. августа 2014. Кад уместо еболе ставимо корону, Аргентину заменимо Венецуелом, мало се шта изменило. Сем данас обавезног ношења маски. Или се бар мени тако чини? Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Magazini 10/2 Težina: 150 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Književnost i erotizam (1990), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Etno (2006), Balkan – teror kulture (2008) i Rastanak s identitetom (2014). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) i medalju „Konstantin Jireček“(2012). Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Матић, Војислав = Matić, Vojislav Наслов Манастир Старо и Ново Хопово / Војислав Матић ; [цртежи Војислав Матић ; фотографије Војислав Матић, Драгољуб Замуровић, Бојан Хохњец, Душан Вујичић ; карта Александар Станојловић] Омотни наслов Манастир Хопово Врста грађе књига Језик српски Година 2007 Издавање и производња Нови Сад : Платонеум, 2007 (Суботица : Ротографика) Физички опис [64] стр. : илустр. у бојама ; 17 x 24 cm Други аутори - особа Замуровић, Драгољуб Хохњец, Бојан Вујичић, Душан Збирка ǂБиблиотека ǂКултурно наслеђе ISBN 978-86-85869-13-6 (брош.) Напомене Кор. ств. насл.: Манастир Хопово Тираж 4.000. Предметне одреднице Манастир Старо Хопово Манастир Ново Хопово Manastir Novo Hopovo Članak Razgovor Latinica Čitaj Uredi Uredi izvor Istorija Alatke S Vikipedije, slobodne enciklopedije Manastir Novo Hopovo Osnovni podaci Jurisdikcija SPC Mesto Fruška gora Država Srbija Manastir Novo Hopovo iz 15. veka pripada Eparhiji sremskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Nalazi se na blagoj padini južnih obronaka Fruške gore, nedaleko od Iriga. Udaljen je svega stotinak metara od magistralnog puta Ruma - Novi Sad, te je jedan od najpristupačnijih fruškogorskih manastira. Manastir Novo Hopovo, zajedno sa Krušedolom, po svojoj arhitekturi, prosvetnoj ulozi, istoriji bogatoj kulturnim, verskim i političkim događajima, jedan je od najznačajnijih manastira u Srbiji, a posebno među fruškogorskim manastirima. U njemu su pohranjene mošti rimskog vojskovođe, Svetog velikomučenika Teodora Tirona — najstarija relikvija koja se čuva na teritoriji Srbije. Istorija Manastir Novo Hopovo, sa crkvom svetog Nikole, po svojoj arhitektonskoj vrednosti predstavlja najznačajniju sakralnu građevinu svoje epohe na ovim prostorima. Prvi pisani pomen manastira je iz 1451. godine. Po drugom izvoru, podigao ga je ponovo arhiepiskop srpski Maksim Branković[1] i imenovao ga (Hopovo) i monahe tu sabrao oko 1490. godine.[2] Paralelno su postojala oba, susedna istoimena manastira, Novo i Staro Hopovo. Samo je Novo Hopovo važniji, veći, bogatiji, a 1753. godine se kaže da mu je Staro Hopovo (stari manastir) filijala, u kojem nema vlastitih monaha, već dolaze po dvojica iz Novog Hopova. Kaluđeri su jednom prilikom čak prešli iz Starog u Novi, manastir Hopovo. Sadašnja crkva podignuta je 1575—1576 godine, a zvonik sa malom kapelom na spratu posvećenoj prenosu moštiju svetog Stefana ozidan je 1751. godine. Zadužbina je više ktitora, Lacka i Marka Jovšića, te Jovana Božanića i članova njegove porodice, iz Gornjeg (Srpskog) Kovina (mesto na ostrvu Čepelu u Mađarskoj), ktitorski natpis na nadvratniku zapadnog portala beleži na prvom mestu. Sagrađena je na mestu prvobitne crkve koja je porušena. Molili su manastirski kaluđeri 1638—1639. godine ruskog cara za pomoć manastiru koji se nalazi na srpskoj zemlji.[3] Car je odobrio da hopovski kaluđeri mogu na svakih sedam, osam godina da skupljaju pomoć po Rusiji. Skupljao je 1641. godine priloge po ruskom carstvu hopovski proiguman Neofit.[4] Verovatno od tog priloga 1641. godine manastirske ćelije su stavljene pod krov.[5] Konak manastira Novo Hopovo U Hopovu je boravio od leta 1757. do jeseni 1760. godine mladi Dimitrije Obradović iz Čakova, koji se zakaluđerio i dobio novo ime "Dositej". Primio ga je arhimandrit Teodor Milutinović hopovski iguman. Gerasim Radosavljević proizveden je 1771. godine za arhimandrita hopovskog. Kada je početkom 1788. ratne godine od strane Turaka spaljen manastir Kalenić, izbegli monasi predvođeni igumanom Vukašinovićem stigli su u Srem. Proveli su tu nekoliko godina, sa svojim bogatim inventarom, do marta 1795. godine,[6] sve u manastiru Hopovu. Godine 1855. na čelu manastira nalazio se arhimandrit Sevastijan Ilić, nastojatelj, vrlo obrazovan čovek, književni radnik i član nekih evropskih poljoprivrednih društava.[7]Jeromonah Gerasim Drašković je bio iguman 1809. godine. Otvorena je 1893. godine monaška škola u Hopovu, kojom je upravljao nastojatelj manastira. Ženski "ruski" manastir Nakon Prvog svetskog rata manastir postaje ženski, a u njega se naseljavaju 1921. godine[8] ruske kaluđerice i izbeglice. One su još 1915. godine napustile svoj pravoslavni manastir Lješnu (u Poljskoj)[9], ali umesto u Rusiji, završile su u Jugoslaviji, bežeći od Petrograda preko Besarabije. Otvoren je uz manastir prvo Dečiji dom za ratnu siročad, pa internat za rusku decu (devojčice), a jedini muškarci su bili (1932) duhovnik otac Neljubov (u tom zvanju bio 25 godina) i administrator manastira otac Pajsije. Pomenuti Dečiji dom je iseljen 1921. godine u manastir Kuveždin, a ruske kaluđerice su tu došle sa svojim internatom. Manastir je vodila igumanija mati Nina Kosakovska, nakon što je tu umrla prva igumanija mati Katarina Jefimovska (grofica). One bile veoma obrazovane i sposobne, te su spasile - dovele 1920. godine u Srbiju 60 kaluđerica, i prvo su godinu dana provele u manastiru Kuveždinu. Ruske kaluđerice su sa sobom donele čudotvornu ikonu Bogorodice Šumske, načinjenu od kamena. Nju je poljskom pravoslavnom manastiru jednom poklonio poljski kralj. Da ne bi bila ukradena, originalna ikona je čuvana u depou beogradske Založne banke (1932). Postojala je i manja ikona - njena kopija, koja se čuvala u hopovskom hramu. Manastir Hopovo je više puta stradao tokom ratova u prošlosti (1683, 1690, 1716). Poslednji put je to bilo tokom Drugog svetskog rata (na Veliki četvrtak 1943) od strane partizana.[10] Oštećen je zvonik hrama i uništena bogata manastirska biblioteka. Obnovljeni su konačno manastirska crkva i konaci tek 1998. godine. Pogled na kupolu kroz luster nasred naosa. Mošti Sv. Teodora Tirona su od 1943. pa do 1984. godine bile u Irigu, gde su sklonjene. Manastir Novo Hopovo je u 21. veku ostao otvoren, ostao je ženski, a u njemu su se nalaze tri monahinje. Sada je manastir opet muški, a na čelu bratije se nalazi nastojatelj arhimandrit Pavle Jović. Manastirska riznica Manastirska riznica je početkom 20. veka posedovala vredno knjižno blago. Rukopisne knjige svedočile su o vremenu i manastirskom bratstvu. Najstarija bogoslužbena manastirska knjiga je Panagerik. Napisana je 13. maja 1555. godine, od nepoznatog prepisivača u vreme igumana Kir Stefana, duhovnika Avrama i eklesijarha Maksima. Druga knjiga, Minej, prepisana je tada - 1559. godine. Knjiga Apostol je nastala 1563. godine, od ruke đaka Stanka, pri igumanu Kir Avramiju i eklesijarhu Ilarionu. Knjigu Studit, sa osam kanona, prepisao je hopovski monah Jefrem 1618. godine, u vreme igumana Kir Evsevija. Jedno rukopisno Jevanđelje je okovano srebrom 1630. godine u vreme igumana Kir Stefana. Kanon Presvetoj Bogorodici napisan je 1654. godine. Drugo Jevanđelje okovano je 1657. godine pri proigumanu Neofitu. Imanje Manastirski konak datira od 1641. godine, u više navrata je doziđivan i obnavljan. Od 1771. godine navodi se da konak okružuje manastir sa sve četiri strane, odnosno da ima današnji barokni izgled.[5] Dobio je manastir 1721. godine u posed livadu na Međešu i njive u Radincima. Imalo je Novo Hopovo 1753. godine kuću i dućan u Irigu, mnogo vinograda i šuma. Otvoren je 1856. godine majdan kamena peščara na manastirskoj zemlji (uz Staro Hopovo) nazvan Sandstajn. Posedovao je manastir tokom 19. veka (1855) krčmu čardu zvanu Prkos, udaljenu na putu, kod iriške humke, koju je bratija izdavala u arendu. Manastir je 1902. godine posedovao 1624 jutra 54 kv hv zemlje sa čistim katastarskim prihodom od 6219 kruna 94 potura.[11] Arhitektura Najveća i najreprezentativnija građevina epohe, manastirska crkva svetog Nikole ima u svojoj celini dva, u arhitektonskom pogledu, različita dela: crkvu, razvijene i složene prostorne strukture i veliku pripratu na zapadnoj strani, jednostavnog prostora, pravougaone osnove. Crkva je građevina upisanog krsta, kombinovanog sa trikonhosom, sa kupolom na sredini. U prostoru pored srednjeg dela, iznad koga je kupola i prema kojem su postavljene bočne konhe, ima jedan travej na zapadnoj strani. Travej približno iste dužine na istočnoj strani, koji se završava oltarskim apsidama i još jedan, sasvim uzak travej između kupolnog dela i oltarskog prostora. Među fruškogorskim manastirima jedino sveti Nikola u Novom Hopovu ima taj dodatak na istočnoj strani tako da se oltarski prostor u arhitektonskom i strukturalnom smislu izdvaja kao celina za sebe. Slikarstvo Freskopis manastirske crkve je i dalje očuvan. Mlađi živopis nastao u priprati hopovske crkve 1654. godine takođe je proučen zahvaljujući radu konzervatora Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji su skoro deceniju radili na njegovom otkrivanju. Tada su uočene razlike koje odvajaju živopis priprate od živopisa naosa (koloristička rešenja, upotreba zlata na freskama i obrada figura), detaljno je pročitan ikonografski repertoar koji je i ovde raspoređen u odvojenim zonama. Jedne iznad drugih ređaju se figure ratnika, kraljeva, arhijereja, pustinjaka, mučenika, zatim scene iz ciklusa Čuda Hristovih, scene Bogorodičinog akatista, scene stradanja apostola i ilustracija Damaskinove himne. Slikarstvo priprate se smatra konzervativnim u odnosu na novi duh koji provejava na freskama naosa i oltara. Ikonostas manastirske crkve su rezali Antun i Pavel Rizner. Ikone na ikonostasu radio je 1770. godine Teodor Kračun.[12] To je njegov prvi poznati ikonopisački rad. Kračunove barokne ikone (preko 60 sitnih) su postavljene na templu izgleda tek 1776. godine.[13] Mošti Sv. Teodora Tirona Najveće bogatstvo manastira su mošti svetog Teodora Tirona koje se čuvaju u kivotu, u crkvi. U manastiru je 1780. godine zapisana od strane jeromonaha Spiridona Jovanovića,[14] povest prenosa svetih moštiju. Mošti velikomučenikove odavno u manastiru, jer se pominju tu već 1555. godine. Po toj rukopisnoj beleški, mošti svetog Teodora su iz crkve nad grobom, koju je podigla pobožna Evsevija, od strane neverujućih Jelina (Grka) izbačene u more. Nakon tri veka, kada je hrišćan

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Babuc Krdu, Ana, 1952- = Бабуц Крду, Ана, 1952- Наслов Beskraj kao Brankuši / Ana Babuc Krdu Врста грађе есеј Језик српски Година 2019 Издавање и производња Vršac : Književna opština Vršac, 2019 (Niš : Nais-print) Физички опис 161 str., [32] str. s tablama (fotogr.) ; 19 cm Други аутори - особа Ređep, Draško, 1935-2019 = Ређеп, Драшко, 1935-2019 Збирка ǂBiblioteka ǂNesanica plus ISBN 978-86-7497-281-6 (broš.) Напомене Tiraž 300 Na koricama: Beleška o delu / Draško Ređep Na koricama beleška o autorki Bibliografija: str. 159-161. Предметне одреднице Бранкуши, Константин, 1876-1957 УДК 821.163.41-4 730.071.1 Brâncuşi C. Ана Бабуц Крду је пишући о Бранкушију, на трагу Васка Попе и Петру Крдуа и на српском, открила тавни вилајет предочене скулпторске уметности као шансу њене и Петруове биографије. Бранкушијеви знакови и симболи остали су угаони каменови двојине Крдуових, тако истините, и тако блиске казивањима Надежде Мандељштам о њеном Осипу, славном и напаћеном песнику заточеништва, али и сањане слободе. Бескрај као Бранкуши је књига фрагментарна, на начин који је од Вирџиније Вулф и Исидоре Секулић услов за потпуно прихватање. За страст. Konstantin Brankuši ili Konstantin Brankuzi (rum. Constantin Brâncuşi; Hobica, 19. februar 1876 — Pariz, 16. mart 1957) je bio rumunski vajar koji je radio i stvarao u Francuskoj i Rumuniji. Jedan je od najuticajnijih vajara s početka XX veka. Smatra se da je u tradiciji modernizma razvio skulpturalnu apstrakciju i otvorio put za nadrealizam i minimalizam 60-ih godina.[1] Njegova djela se nalaze u muzejima širom svijeta, počev od Francuske, SAD, Rumunije i Austrije. Konstantin Brankuši Edward Steichen - Brancusi.jpg Brankuzi na fotografiji Edvarda Štejheba iz 1922. godine Lični podaci Datum rođenja 19. februar 1876. Mesto rođenja Hobica, Rumunija Datum smrti 16. mart 1957. (81 god.) Mesto smrti Pariz, Francuska Obrazovanje Uredi Brankuši je rođen u rumunskom selu Hobiti kod Targu Žijua, u Karpatima 1876. godine. Roditelji su mu bili siromašni pastiri. Sa sela je pobjegao u Krajovu i tu se prijavio u školu umetnosti gde je osim u obrazovanja u rezbarstvu došao i do osnovnih znanja. Školu je završio 1898. godine i odlazi na studije vajarstva u Bukurešt, a 1903. godine u Minhen i konačno u Pariz. U Parizu je studirao na „Školi lepih umetnosti“ i kasnije radio u ateljeu Ogista Rodena. Postepeno je stvorio svoj atelje i razvio vlastiti stil obeležen formalnom ogoljenošću. Brankuši je napravio tri spomenika u svojoj rodnoj zemlji, u Tigru Šiu, 1938. godine. To su bili: Beskrajna kolona, Vrata poljupca i Sto tišine.[2] Veliki uspeh je doživeo 1913. godine kada je izlagao na „Salonu nezavisnih“ i u SAD. Serija radova rumunskog vajara Konstantina Brankušija pod nazivom Poljubac predstavlja jednu od najslavnijih prikaza ljubavi u istoriji umetnosti. Skulptura Poljubac iz 1907-1908. godine iz ove serije je označila veliko odstupanje od emotivnog realizma čuvene skulpture Poljubac Ogista Rodena. Njena kompozicija, tekstura i materijal ističu Brankušijevu fascinaciju formama i duhovnošću afričke, asirske i egipatske umetnosti, a možda i kubističkim radovima njegovih savremenika. Ova skulptura se danas nalazi u Muzeju umetnosti u Filadelfiji. Skulptura Poljubac od krečnjačkog bloka prikazuje dve osobe koje se ljube, one su tako blizu da stvaraju kompaktni blok. Metodom direktnog rezbarenja, koja je postala popularna u Francuskoj u to vreme zbog interesa za "primitivne" metode Konstantin Brankuši je stvorio konture koje ocrtavaju muške i ženske forme. Visoki kameni blok je vertikalno odvojen u sredini, a žena se razlikuje od muškarca svojim zaobljenim grudima i dugom kosom koja joj pada niz leđa. Forme se spajaju: ruke para se ravnaju kako bi se uklopile u sam blok, a dve kose linije su spojene u jedan luk. Dva oka, svako do pola vidljivo u profilu, kombinuju se da bi se stvorilo jedno kiklopsko, bademasto oko. Ipak, mogu se razaznati jasne strukture, kao što su odvajanje tela, ruke, kosa, oči. Ako se pogleda pažljivo, vidi se da su njima povezana usta što ukazuje na bliskost i uzajamnu zaštitu muškarca i žene. Stiče se osećaj da se njih dvoje više nikada neće odvojiti i žele da zauvek ostanu zajedno. Suprotstavljanje glatkih i grubih površina na skulpturi Poljubac uparenih sa dramatičnim pojednostavljenjem ljudskih figura, koje su prikazane od struka prema gore, može ukazivati na svest Konstantina Brankušija o "primitivnoj" afričkoj skulpturi. Smanjenja na skulpturi sugerišu novu svest o kubističkoj skulpturi, kao i dug prema primitivističkoj rezbariji Pola Gogena ili Andrea Derena. Ovih dana navršava se sto godina od nastanka Brankušijeve skulpture “Početak sveta”, dela, koje je korenito promenilo tok razvoja ovog žanra umetnosti. Francuska će nizom manifesracija obeležiti sećanje za Konstantina Brankušija - umetnika koji je utisnuo u srce Pariza neizbrisiv trag svoje genijalnosti. Sa Konstantinom Brankušijem je otpočela epoha predmeta, u kojoj se umetnik identifikovao sa materijalom. Prostor Brankušijevog vajarstva je težnja ka beskrajnim daljinama, poziv na putovanje u zamišljeni svet. Najčuveniji skulptor prve polovine XX veka, Konstantin Brankuši, rodio se 19. februara 1876. godine u selu Hobica, u Rumuniji u porodici siromašnih seljaka. Otac Nikolae Brankuši rano umire. Mati Marija ostala je siromašna udovica, udovica seljaka umorenog radom i bolešću. Njegovo detinjstvo - u porodici koja je svake noći razmišljala o danu koji dolazi, nije moglo biti sretno i moralo je ostaviti u njemu, traga. Prava istina se o prošlosti obično nikada ne zna - znaju se samo detalji. Brankusi, Početak sveta Osnovno obrazovanje uz mnogo napora stekao je u Bradiceni i Peštišaniju. Mati Konstantinova, kao svaka siromašna udovica, želela je da sina školuje na visokim školama. Ali nije sve išlo lako. Naprotiv, u proleće 1887. Konstantin je otišao od kuće i izvesno vreme se bavio najrazličitijim poslovima. Od 1894. do 1898. pohađao je Umetničku školu u Krajovi, i učio zanat stolara. Između 1898. i 1902. nastavio je studije na Umetničkoj akademiji u Bukureštu. Onda je 1902. preko Nemačke i Švajcarske krenuo pešice u Pariz, u koji je stigao 1904. Posle daljih studija u Ecole des Beaux – Arts kod vajara Mesijea počeo je da izlaže, najpre u Nacionalnom salonu, zatim u Jesenjem salonu. Slavni Ogist Roden, impresioniran njegovim eksponatima na Jesenjem salonu 1907, pozvao ga je da mu postane asistent. Brankuši ga je odbio uz primedbu:” Ništa ne raste u senci velikog drveća”. Karmen Silva, dobra rumunska kraljica, pokušala je da nagovori Brankušija da promeni odluku, ali on je ostao nepokolebljiv. Cela Francuska je osetila da se rodio novi skulptor. Brankusi, Foka, Nacionalni muzej moderne umetnosti, Pariz Početkom XX veka u Francuskoj on je najsamostalnija ličnost i jedan od najvećih skulptora veka. Konstantin Brankuši kroz svoju skulpturu i ceo svoj skulptorski život ostaće čvrsto ukomponovan u pejsaž i mit, legendu i istorijiju svoje goleme i brdovite Rumunije, raskošne po svojim legendama, verovanjima i mitovima. Brankušijeva umetnost je obuhvatala prirodu materijala u svim njegovim manifestacijama. On je svoja dela radjena u bronzi i mermeru, dovodio do stepena perfekcije koji se retko vidja u istoriji skulpture. Po njegovom mišljenju jedna dobro napravljena skulptura treba da ima moć da isceljuje onoga ko je posmatra. “Ne zahtevajte od mene ni sumljiive formule ni nekakvo tajanstvo. Ono što vam ja dajem to je čista radost. Gledajte moje skulpture sve dok ih ne vidite.” Svako Brankušijevo delo je simbol, pa otuda i umetnikova potreba da ih dodatno ne objašnjava, već zahteva od posmatrača da ih dugo gleda, sve dok ih ne vidi. Pojedinačno posmatrano, njegovo delo zrači nekim nedokučivim osećanjem, nekom umilnom dobrotom, spokojstvom koje čovek ima potrebu da vidi i oseti. “Moje skulpture ne treba poštovati. Potrebno je da ih volite i poželite da se igrate da njima. Želim da vajam oblike koji mugu ljudima da donesu radost.” Brankušijevo stvaralaštvo ne može se “grubo” sabiti u etape, niti pak jednostavno definisati. Pa ipak, možemo ukazati na pet perioda koji, izuzev prvog, imaju obilje zajedničkih odlika. Prvi period obuhvata vreme od njegovih početaka do 1905. Tačnije, od “Portreta Viteliusa” do “Ponosne”. Drugi od 1907. do 1910., od “Molitve” do “Poljupca”. Treći od 1911. do 1916. Preciznije, započinje “Usnulom muzom” u mermeru, a završava se “Princezom X”, u mermeru. Četvrti period obuhvata vreme od 1916. do 1933. Ovde valja smestiti jedan brtoj “Usnulih muza”, sve portrete “Gospodjice Pogani”, “Portret Ežen Mejer Džo”, “Portret Nensi Kunard” i dve varijante tog portreta: “Bela crnkinja” i “Plava crnkinja”, seriju torza, “Portret Ajlin Lejn”, portrete “Džemsa Džojsa”, “Portret Bedžamina Fundojanua” i Brankušijev autoportret u obliku isprepletane spirale. Peti period je vreme od 1937. do kraja 1941. On uključuje Brankušijev put u Indiju i izradu projekta “Hrama kontenplacije i oslobodjenja”, put u Rumuniju i potpunu posvećenost skulpturama namenjenim “Memorijalnom kompleksu” u Trgu Žiu. Brankusi, Majastra. Nacionalna umetnička galerija, Vašington Brankuši je projektovao mauzolej - “Hram kontenplacije i osobodjenja”, koji je trebalo da pruži utočište urni maharadžine žene Sanjogibate u Mahešvaru u kraljevini Indor. Projektom je bilo predvidjeno da mauzolej bude ovalnog oblika, i da ima samo jednu prostoriju. Na sredini je trebalo da bude bazen, oko koga su trebale da budu rasporedjene tri “Ptice u vazduhu”, od kojih je jedna trebalo da bude od belog mermera, druga od crnog, a treća od pozlaćene bronze ( njih je već ranije od Bramkišija kupio maharadža). Svoje mesto u ovoj prostoriji trebalo je da ima i jedna skulptura od drveta – “Budin duh”. Bez prozora, prostorija je trebalo da ima nekoliko otvora na plafonu, tako rasporedjenih da sunčeva sverlost pada, po odredjenom ritmu, na sve tri “Ptice u vazduhu”. Zidovi prostori

Detalji predmeta Stanje Polovno VEDRI DANI CRVENO BELIH - Bora Mirosavljević - Str 252 - Povez tvrd -1987 godina dobro ocuvana ,ima posveta na pocetku napisana hemijskom olovkom ,unutrasnjost je vrlo dobro ocuvana a korice su malo iskrzane ,izgrebane na rubovima ,ima malo salotejpa na naslovnici ,gde je belilo O knjizi Sto jedna anegdota i 300 fotografija iz sedam deceija FK Vojvodina FK Vojvodina je srpski fudbalski klub iz Novog Sada i deo je SD Vojvodina. Osnovan je u proleće 1914. godine, i važi za jedan od najvećih klubova na prostoru bivše Jugoslavije. Navijačka grupa Vojvodine se zove Firma, a ona je osnovana 1989. godine, iako je Klub navijača FK Vojvodina osnovan još 15. decembra 1937. Istorija Početak Klub je osnovan 6. marta 1914. zaslugom novosadskih studenata. Dok se svet spremao za Prvi svetski rat, grupa omladinaca nošena ljubavlju prema tada malo popularnoj i znanoj igri, rešila je da osnuje fudbalski klub koji bi predstavljao srpsku zajednicu u Novom Sadu. Za ime novosadskog kluba uzet je naziv Vojvodina, kako bi se naglasilo sećanje na političko-teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbije u kom su Srbi, bar na papiru, dobili ravnopravnost u Habzburškoj carevini. Među osnivačima tog dana u štrikerskoj radnji Save Šijakova, u današnjoj Temerinskoj ulici na mestu Tehnometala, su bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Među njima su bili i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac, Sava. Između dva svetska rata Posle rata, iz Praga je donesen komplet dresova FK Slavije, koji su ostali zaštitni znak Vojvodine do današnjih dana. Prvu zvaničnu utakmicu u ligi Župa I [2] koja se nalazila u sklopu Beogradskog loptačkog podsaveza (osnovan 12. marta 1920) Vojvodina je odigrala 12. septembra 1920. godine protiv novosadskog NAK-a i zabeležila pobedu - 2:0. Dve godine kasnije novosadski fudbalski klubovi biće suspendovani od strane Beogradskog loptačkog podsaveza jer su hteli da formiraju svoj savez. BLS je odlučio da za te klubove napravi župu i tako reši taj problem. Prvenstvo Novog Sada, odnosno župe je igrano u proleće 1923. godine između četiri novosadska kluba: Juda Makabi (koja će nakon šest kola biti prva), NTK, Vojvodina i NAK. Naredne sezone 1923/24 u konkurenciji istih ekipa Vojvodina je prvak Novosadske župe a isti uspeh ponoviće i dve sezone kasnije 1925/26 i to će ujedno biti poslednji trofej Vojvodine u BLP u kojem je natupala sve do 1930. kada prelazi u novoosnovani Novosadski nogometni podsavez (osnovan 13. april 1930). Prva titula u NNP-u Vojvodina je ostvarila u sezoni I razreda 1931/32 a u jesen 1932. godine u toku nove sezone I razreda Vojvodina je kao prvak NNP-a prebačena u državnu (prvu) ligu i nije učestvovala u prolećnom delu takmičenja NNP-a. Godinu i po dana kasnije u proleće 1934. godine Vojvodina se vraća u NNP i u konkurenciji sedam klubova ubedljivo osvaja prvo mesto u I razredu. Do početka rata Vojvodina će postati još tri puta prvak Novosadskog nogometnog podsaveza i po broju titula biti najbolja (jednu manje, 4, imaće Novosadski AK, a po jednu ŠSK Mačva (Šabac) i Železnički SK (Inđija)).[3] U takmičenju u Državnoj ligi Vojvodina je nastupala dve sezone. U prvoj je u konkurenciji pet klubova 1. grupe [4] u osam kola zabeležila dve pobede isto toliko nerešenih rezultata i četiri poraza što je bilo dovoljno za treće mesto. U drugoj sezoni Državne lige 2. grupe takođe u konkurenciji pet klubova [5] Vojvodina završava takmičenje na drugom mestu sa osovojenih osam bodova (četiri pobede i isto toliko upisanih poraza).[3] Godine 1924, zajedno sa klubom Juda Makabi, Vojvodina gradi stadion „Karađorđe“, prema nacrtu inženjera i predsednika kluba Dake Popovića. Do tada, i jedni i drugi su igrali na stadionu kod Jodne banje, koji je pripadao novosadskom klubu UTK, koji je okupljao mađarsku omladinu. Prvu utakmicu FK Vojvodina je odigrala u Kovilju, na igralištu „Šajkaša“. Za crveno-bele tada su igrali uglavnom đaci i studenti. Vojvodina je dobila tu utakmicu rezultatom 5:0. Međutim, sledeći meč, novosadska ekipa je odigrala tek 1919, nakon završetka rata. Nakon Drugog svetskog rata Iako povremen učesnik prve lige u međuratnom periodu, ozbiljniju ulogu u prvoj ligi, Vojvodina je počela da igra pedesetih godina 20. veka. Prvi ozbiljniji rezultat je 4. mesto 1952/53. godine. Narednih godina, Vojvodina je redovno pobeđivala favorite, ali nije uspela da osvoji titulu. 1955. godine je izboren plasman u Mitropa kup (preteču kupa UEFA), a ostale su zapamćene pobede protiv Rome u Novom Sadu sa 4:1 i u Rimu sa 5:4. I narednih godina, Voša je učestvovala u ovom kupu i ostvarivala zapažene rezultate. Tadašnja zlatna generacija je stekla velike simpatije svojom lepršavom igrom, a najpoznatiji igrači su bili Vujadin Boškov i Todor Veselinović. Početkom 60-ih, izvršena je smena generacija i već 1962. godine, Vojvodina postaje vicešampion. Konačno, 1965/66. godine, Voša stiže do prve titule. Najpoznatiji igrači ovog tima su bili Ilija Pantelić i Silvester Takač. U Kupu šampiona, Voša stiže do četvrtfinala, gde je izbačena od Seltika iz Glazgova, koji je te godine i osvojio ovaj kup, a jedini poraz mu je nanela upravo Vojvodina u Novom Sadu. 70-ih godina, Vojvodina je često bila u samom vrhu tabele, a 1974/75. godine je u poslednjem kolu ispustila titulu, ostavši na drugom mestu. 1977. Vojvodina je osvojila svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup, pobedivši u grupi ispred Vašaša, Fjorentine i Sparte Prag. 80-e godine su bile krizne, kulminirajući ispadanjem u drugu ligu 1985/86. Usledila je rekonstrukcija tima, koji se ekspresno vraća u Prvu ligu, a za dve sezone ovaj novi tim Vojvodine osvaja drugu titulu 1988/89., u jednoj od poslednjih sezona pred raspad SFRJ....

Detalji predmeta Stanje Polovno KUHINJA MOG PRIJATELJA Velimir Ćurguz Kazimir Žanrovi: Domaći pisci Izdavač: Stubovi kulture ISBN: 86-7979-183-0 Broj strana: 164 Pismo: latinica Povez: Mek Format: B6 Godina izdanja: 2006 ID: A033720 Opis Gastronomska verzija jugoslovenske I srpske istorije druge polovine XX veka,o kuhinjama velike politike. Kuhinja moga prijatelja Velimir Ćurgus Kazimir(autor) Izdavač: Stubovi kulture Jači deo nove i zanimljive knjige Velimira Ćurgusa Kazimira jesu čiste pripovetke kojima je esej pridodat tek kao zrno začina, bez kojeg svakako ne bi bilo onog kompletnog ukusa i užitka. Knjiga pomalo gubi na snazi kada pripovetka sasvim ustupi mesto eseju, jer čitaocu koji je dotle bio naviknut na aperitiv, predjelo, glavno jelo i desert - na slatkoću pripovetke - sada zapravo ostaje samo začinski dodatak. U naslovnoj priči "Kuhinja mog prijatelja" prijatelj iz Frankfurta savetuje pripovedača da ostavi sve poslove i posveti se isključivo pisanju. Zaista, po sle ove knjige, ne ostaje nam ništa drugo nego da istu molbu uputimo Velimiru Ćurgusu Kazimiru, jer on piše dobre stvarnosne pripovetke, imajući pri tom velik esejistički dar i naročito duhovitost - dva oružja kojima uspeva da pobedi banalnost svakodnevice, te od kuhinje, političara i praznih pivskih flaša stvori literaturu. S tim da ubuduće - odvojeno - u levoj ruci drži esej, a u desnoj, recimo, pripovetku. Prikaži manje Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Srpska književnost Ostali naslovi iz oblasti: Pripovetke 2006; latinica; 21 cm; 157 str.; 86-7979-183-0; rasprodato Tražite polovan / korišćen primerak? Imate ovu knjigu i želite da je prodate? Prikaz 05.11.06 Danas Kuhinja, političari i prazne pivske flaše Kuhinja mog prijatelja,Velimir Ćurgus Kazimir Uredno pratim književno stvaralaštvo Velimira Ćurgusa Kazimira od trenutka kada sam u jednoj knjižari pročitao njegovu satiričnu priču "Gljive", objavljenu 1990. godine u knjizi "Ovako ‘il nikako", među drugim partizanskim zen pričama. Glavni protagonisti te storije su Aleksandar Ranković i Milovan Đilas koji sede pod jednom bukvom i pričaju o tome šta će biti posle rata. Dolazi Edvard Kardelj zvani Bevc, vadi iz torbe dve gljive i pita Đida i Leku: "Šta mislite koja je od ove dve gljive otrovna?". Aleksandar Ranković i Milovan Đilas se pogledaju i uglas odgovore: "Ona desna!" "Koja desna, moja ili vaša", lukavo ih upita Kardelj. "Pa, tvoja desna", reče Đilas. "Znači, vaša leva", uporno će Kardelj. "Bevc, Bevc", reče tad Leka. "Nije vreme za takve šale...". Zašto takva priča u uvodu prikaza nove Kazimirove knjige "Kuhinja mog prijatelja"? Pa, iz nekoliko razloga. Pre svega zbog toga što jedna takva priča pokazuje velike domete piščeve duhovitosti i oštroumnosti koja je sposobna da napiše esej tamo gde ga zapravo i nema. Ali, "Gljive" su tu i zbog toga što nova zbirka priča (ili ipak eseja?) Velimira Ćurgusa Kazimira (1948) zapravo predstavlja zbirku dokumentarističke-gastro proze koja pokazuje koliki su njegovi filozofski apetiti, ali i koliko je on dobar kuvar koji će - na "stolčić koji se postavio", genisovski servirati pojedine fenomene novog doba, u umaku od proze i ogleda. Kazimir će zapravo istaći svu važnost kuhinje i kuvanja, pokazujući kako kuhinjski inventar zapravo jeste i inventar naše duše. Tako će već u uvodnoj priči "Hrana i sećanje" istaći da "znati kuvati" zapravo znači biti samostalan i nezavisan. Da uz svako jelo postoji i nekakva priča, te da je "svet ukusa i mirisa svet ličnih iskustava i uspomena". "Koga ne uzbudi miris jela koji ispunjava stepenište kuće", piše Velimir Ćurgus Kazimir, "taj ne samo da ne ume da uživa u hrani, već je i prilično osiromašena osoba". "Kao što se sećamo mladalačkog uzbuđenja dok smo čitali knjige Dostojevskog ili Hermana Hesea koje teško može da ispuni naknadno, zrelo čitanje, tako isto mi sasvim drukčije doživljavamo mirise i ukuse nekih jela ako nam ona nisu obeležila detinjstvo. Kad Hari Haler iz "Stepskog vuka" na stepeništu svoje kuće doživi epifaniju mirisa i vidika isto tako i svako ko ima imalo duše mora kroz hranu da doživi sudar sa svojim prethodnim životom. Jela su i sećanja. Bez toga bi svi recepti bili potpuno prazni, izveštačena stilska vežba". Kazimir nam zatim nudi recept za punjene paprike, da bi potom usledile prave literarno-kuhinjske pikanterije, kada pisac da prednost priči, a esej ostavi u pozadini. Tada počinje priča "Kuhinja mog prijatelja" u kojoj se, zrelim pripovedačkim postupkom, kroz dobro isprofilisane karaktere pedantnog pripovedača i njegovog frankfurtskog prijatelja koji, inače, ne mari za svoju kuhinju, gradi odlična pripovetka čiji svaki pasus otvara nove nivoe smislenosti, čak vrlo ozbiljne društveno-političke teme o našoj stvarnosti i emigraciji, recimo, iako se storija uopšte ne odvaja od "kuhinjskog" koncepta koji stoji pred autorom knjige. Slično je i sa odličnim pripovetkama "Kod vegetarijanaca" i "Ishrana neprijatelja", gde Velimir Ćurgus Kazimir, odgovarajući na pitanje iz naslova, pokušava da odgovori i na pitanje čime su se hranili Slobodan Milošević i Mira Marković i da li je razlog njihove propasti zapravo bio debakl u kujni. "Pitam se da li je uzrok Miloševićevog pada u tome što je bio tako autističan u ishrani", piše Kazimir. "Kao da je preko noći presušio glavni oslonac vlasti: mahnita čežnja da se bude pozvan za njegovu trpezu". Sam vrh pripovedanja jeste priča "Kaucija", koja počinje tako što pripovedač vadi nekoliko praznih pivskih flaša koje stoje ispod sudopere i objašnjava zbog čega je "kaucija" toliko važna i kako se novo vreme ogleda u staklu pivskih flaša. Upoređujući praznu pivsku flašu s telom kao omotom ljudske duše, Velimir Ćurgus pokazuje da se i od prazne ambalaže može napisati priča ili vrlo inteligentan esej. Da li "Kuhinja mog prijatelja" ima mana? Moguće je da ima samo jednu, s tim da bi nekom drugom čitaocu možda baš to isto pomalo neuspelo jelo s bogate trpeze moglo biti sasvim ukusno. Reč je o strukturi same knjige čiji jasan tematski koncept nije ispoštovan do kraja. "Kuhinja mog prijatelja" negde do svoje druge trećine ima čvrstu tematsku strukturu. Jasno je da je reč o prozi koju na okupu drže pripovetke s ponekim detaljem iz kuhinje koji ih povezuje poput literarnog testa. Sve te pripovetke - možda autobiografske - ispripovedane su odlično i znalački, a šlag na torti su sitna esejiziranja koja im daju na pikantnosti koja je već svojstvena Kazimirovoj poetici. Ali, u pojedinim naslovima pripovetka (koju je već zagrizao esej) lagano se gubi - zajedno s kuhinjskim elementom - te postaje čist ogled, nimalo loš, da ne bi bilo zabune. Međutim, takav preskok u drugom delu suviše odudara od čvrste koncepcije s početka koja je toliko bila okrenuta gastronomiji da je čak ponudila i recept za punjene paprike. Jači deo nove i zanimljive knjige Velimira Ćurgusa Kazimira jesu čiste pripovetke kojima je esej pridodat tek kao zrno začina, bez kojeg svakako ne bi bilo onog kompletnog ukusa i užitka. Knjiga pomalo gubi na snazi kada pripovetka sasvim ustupi mesto eseju, jer čitaocu koji je dotle bio naviknut na aperitiv, predjelo, glavno jelo i desert - na slatkoću pripovetke - sada zapravo ostaje samo začinski dodatak. U naslovnoj priči "Kuhinja mog prijatelja" prijatelj iz Frankfurta savetuje pripovedača da ostavi sve poslove i posveti se isključivo pisanju. Zaista, posle ove knjige, ne ostaje nam ništa drugo nego da istu molbu uputimo Velimiru Ćurgusu Kazimiru, jer on piše dobre stvarnosne pripovetke, imajući pri tom velik esejistički dar i naročito duhovitost - dva oružja kojima uspeva da pobedi banalnost svakodnevice, te od kuhinje, političara i praznih pivskih flaša stvori literaturu. S tim da ubuduće - odvojeno - u levoj ruci drži esej, a u desnoj, recimo, pripovetku. "Kojoj desnoj, svojoj, ili našoj", sigurno bi upitao lukavi Bevc...