Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Knjige su nove i nekoristene.

Dvotomna istorijsko-publicistička monografija Dva veka zajedno, delo nastalo na samom zalasku spisateljske karijere nobelovca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, bavi se rusko-jevrejskim odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu Carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka. Prvi tom obuhvata period od 1795. kada je Rusija anektirala istočnu Poljsku, do 1916. godine, predvečerja Oktobarske revolucije, a drugi govori o samoj revoluciji i vremenu koje je usledilo. Ne namećući svoje mišljenje i citirajući mnogobrojne javne ličnosti tog vremena, autor daje čitaocu mogućnost da problem sagleda sa svih strana, te da doslovno oseti ono što su u datim istorijskim uslovima, upućeni jedni na druge osećali pripadnici slovenskog ruskog i jevrejskog naroda.

Zapisi o pijenju čaja i zemljotresima Leona Bogdanova u okviru specijalnog projekta „Iskustvo drugačijeg mišljenja: ruski non-fikšn XX veka” književne nagrade „Nova književnost” 2012. godine uvršteni su među četrdeset ključnih dela ruske nefikcijske književnosti XX veka, zajedno s delima Aleksandra Solženjicina, Nadežde Mandeljštam, Vladimira Nabokova i Nine Berberove. Kultno delo lenjingradske nezvanične književnosti, ovenčano nagradom „Andrej Beli” za prozu 1985. godine, zauzima potpuno posebno mesto u ruskoj književnosti. S jedne strane, krajnje je originalno i radikalno, a, s druge, nastavlja tradiciju i bavi se svakodnevicom i najobičnijim stvarima. Ukrštanje najrazličitijih postupaka i uticaja i neobična biografija i životna pozicija autora doveli su do nastanka jednog od najboljih obrazaca ruske proze druge polovine dvadesetog veka. Leon Bogdanov (1942–1987) bio je lenjingradski slikar i pisac, pripadnik nezvanične kulture. Za života objavljivao je samo u samizdatu. Umro je od infarkta u četrdeset petoj godini.

Nova knjiga, nekorišćena knjiga. Izdavač: Dereta Broj strana: 311 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”.

Tripo Vučinić: SVEDOK DVA RATA 1991 - 1996, Izdavač autor Beograd 2007, tvrdi povez, str. 280. Rat u Jugoslaviji; Bosna i Hercegovina; Vojska Repuiblike Srpske. Očuvanost 4. Tripo Ćetka Vučinić, Rodenjen 31. januara 1924. godine u selu Orah, Opština Bileća, Hercegovina. Osnovnu školu (4 razreda, jer je tada osnovna škola trajala 4 godine) završio je u Čepelici. Godine 1936. odlazi na zanat (šegrtovanje) u Beograd, gde završava 4 godine Trgovačke škole. Ovaj trgovački život nije mu se dopadao i, mada je već postao ”kalfa ”, napušta zanat krajem 1939. godine i odlazi na izučavanje novog, u Fabriku motora u Rakovici (Beograd). Smešten u dom za šegrte i radeći sa drugim radnicima upoznaje gorak radnički život. Tada je radni dan trajao 12 sati. Sa radnicima i šegrtima 01. maja 1940. godine učestvovaoje u radničkim demonstracijama. Nakon hapšenja je sproveden u Centralni zatvor u Beogradu, gde je proveo 50 dana. Iz ovog zatvora bio je premešten u zatvor u Zenici, u kome se po prvi put sreo sa komunistima. Iz zeničkog zatvoraje prebačen u zatvor u Bileći, odakle je pušten na slobodu sa zabranom povratka u Beograd. On se, ipak, bez dokumenata vratio u Beograd, gde ga je ilegalno zaposlio Pero Glogovac (kum njegove porodice). Tom prilikom je upoznao napredne omladince i 15. septembra 1940. godine bio je primljen u organizaciju Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Šestog aprila 1941. godine, za vreme nemačkog bombardovanja Beograda, biva ranjen. Javio se u dobrovoljce jugoslovenske vojske. Doživeo je kapitulaciju i razočaranje. Početkom juna 1941. godine napustio je Beograd i otišao u rodni kraj, gde se odmah uključio u borbu sa ustaškim zlotvorima, u borbu za spas srpskog naroda. Tuje, u prvim borbama, bio i lakše ranjen. Petnaestog septembra 1941. godine stupioje u prve partizansko jedinice. Do aprila 1942. godine bio je u Bilećkom partizanskom bataljonu, a zatim u Drugom udarnom bataljonu NOV i partizanskih odreda Jugoslavije. Petnaestog aprila 1942. godine primljen je u KPJ. Od marta meseca 1943. godine postaoje borac Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade, gde je ostao do kraja rata. Učestvovao je u mnogobrojnim manjim i većim borbama (oko 600). Borio se na prostoriłna Bosne i Hercegovine (Bileća, Trebinje, Nevesinje, Ulog, Kalinovik, Prozor, Gornji Vakuf, Jajce, Drvar, na reci Drini i na drugim bojištima), u Dalmaciji, Crnoj Gori, zapadnoj Srbiji, Valjevu, Ubu Mladenovcu, u bici za Beograd, na Sremskom frontu, pa sve do Zagreba. Bio je borac i rukovodilac. Oficir je postao sa 19 godina. Iz rata izlazi u činu poručnika, da bi u maju 1945. godine bio unapreden u čin kapetana I klase. U borbama je ranjavan sedam puta. U činu pukovnika proveo je 17 godina. U Jugoslovenskoj narodnoj armiji bio je na dužnostima: načelnika štaba puka, političkog komesara brigade i puka, zamenika načelnika artiljerije korpusa, načelnika artiljerije mostarskog područja, načelnika Škole za usavršavanje artiljerijskih oficira, načelnika odeljenja u Nastavnoj upravi Generalštaba JNA. Penzionisanje 1980. godine sa 41 godinom radnog staža. U JNA je završio: Školu artiljerijskih oficira - vrlo dobrim uspehom, zatim Školu za usavršavanje komandanata artiljerijskih pukova - odličnim uspehom i Komandno-štabnu akademiju JNA - odličnim uspehom. Nosilac je četiri ratna odlikovanja - dva Ordena za hrabrost, Ordena bratstva i jedinstva i Ordena zasluga za narod, kao i dvanaest mirnodopskih odlikovanja. Raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koju je bezgranično voleo i verovao u njenu dugu postojanost, njenu snagu, a naročito u JNA i stanovništvo, i pored toga štoje u zadnjoj deceniji 20. veka bilo mnogo nagoveštaja zla, nije mogao da prihvati, te se 1991. godine opredelio za odbranu SFRJ. Svestan izdaje SFRJ od strane onih koji su joj se do juče zaklinjali na vernost, kao i snage separatista i njihovih namera, svestan zle sudbine koju pripremaju izdajnici srpskom narodu, iako u poodmaklim godinama - odlučuje da se svrsta u redove boraca za spas srpskog naroda. Zajedno sa svojim sinovima stupa u tu borbu. Sinovi odlaze na front, a on svoj doprinos toj borbi daje na način koji će biti najkorisniji. Zajedno sa grupom patriota angažuje se na prikupljanju humanitarne pomoći za narod i vojsku Hercegovačkog korpusa. Suočen sa svim onim što se događalo, i dobro i loše, odlučio je da napiše ono što je doživeo tokom poslednjeg rata na našem prostoru. U njegovom gledanju svega iznetog u ovoj knjizi ima dosta subjektivnog, iako se trudio da iznese istinu. Nijedan čovek i nijedno mesto na koje upućuje u ovim memoarima nisu izmišljeni.`

Sestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr). Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče. Tako će neobično venčanje doneti neočekivan obrt nevesti i njenoj kćerki, porodično putovanje podstaći će odluke koje menjaju život, a novopečena majka srešće staru ljubav u ovim pričama koje slave snagu romana Šarlot Bronte i njihovu važnost za sve žene ovog sveta. VULKAN Broj strana: 256 ODLIČNO OČUVANO

Polazeći od toga da se avangarda od svih drugih umetničkih pravaca 20. veka izdvaja po tome što unosi fragmente realnosti u umetničku fikciju, R. Stanarević u prvom delu knjige izlaže istoriju ove makrostilske formacije, počev od kubizma (Brak, Pikaso), nastupa dadaističkih grupa (Cara, Bal; Dišan, Pikabija; Hausman, Hana Heh) i nadrealista (Dali, Bunjuel, Breton, Maks Ernst) prvih decenija veka, do neovangardnih konkretnih umetnika (Gomringer, Hajsenbitel, Mon), radova Bečke grupe (Artman, Bajer), hepeninga (Kaprou, Fostel) i hipi i bluz književnosti (Fesper, Cal, Oklopdžić) u drugoj polovini prošlog veka. Kako je avangarda istovremeno i internacionalna i višemedijska pojava (mešaju se i uzajamno prosecaju i preobražavaju likovne umetnosti, književnost, fotografija, film i pozorište), ovaj istorijski pregled predstavlja ujedno osnovu za teorijska razmatranja u drugom delu knjige, sa težištem na paradigmatskom postupku i tehnici avangarde, a to je montaža. U tom teorijskom razmatranju koje obuhvata kako Blohove i Benjaminove studije, tako i Birgerovu teoriju, autorka posebnu pažnju posvećuje avangardnoj montaži u književnosti, pri čemu se izdvajaju razni vidovi citata stranog porekla, kada se, u krajnjoj liniji, dešava da oni potpuno potisnu fikciju i originalni umetnički tekst i da se život izjednači sa umetnošću. Pored mešanja originalnog i citiranog materijala u avangardnom književnom delu se, međutim, pojavljuje još jedan sloj, tzv. automatski govor, što sve zajedno avangardnom delu pridaje fantastična svojstva koja se teško razumeju i gotovo ih je nemoguće teorijski objasniti. Da bi se u predstavljanju avangardne književnosti ipak ostvario i taj korak, autorka u trećem, hermeneutičkom delu knjige iscrpno razmatra dva najvažnija ostvarenja nemačke avangarde, Deblinov roman Berlin Alexanderplatz (1929) i scensko ostvarenje Petera Vajsa Mara / Sad (1965).

Antologija Švarcmaleri austrijske pozornice okupila je četiri drame četiri različita autora: Elijasa Kanetija, Jure Sojfera, Tomasa Bernharda i Vernera Švaba. Iako je njima obuhvaćen jedan dugačak vremenski period dvadesetog veka, bezmalo 60 godina, od 1933. kada je Elijas Kaneti napisao “Svadbu” do 1991, kad je objavljena drama “Zatiranje naroda” Vernera Švaba, postoji povezna nit koja opravdava svrstavanje ovih drama zajedno. Tačka njihovog susreta je upravo taj mračni inventar sadašnjosti i ne manje mračan pogled u budućnost (ako ga uopšte ima) koji je samim naslovom „Švarcmaleri” okarakterisan i omeđan. Moglo bi se reći da je ovaj izbor na neki način ilustruje tradiciju koju V.G. Zebald opisuje kao najdublju osobenost Austrije i njene kulture: “da je samokritičnost učinila svojim osnovnim principom”. Prve dve drame, Kanetijeva i Sojferova napisane su uoči događanja koja su napravila mračni hijatus, još uvek racionalno neobjašnjivu i emotivno nesavladivu cezuru u istoriji 20. veka, dok druge dve, Berhardova i Švabova, napisane daleko nakon II svetskog rata beznadno dijagnostikuju gotovo nepromenjeni socijalni i politički ambijent. Nastanak Kanetijeve i Sojferove drame pripada periodu procvata „jevrejske” austrijske kulture između dva svetska rata, čije obrise nagoveštavaju rečenice na početku ovog teksta. Iako obojica na pozicijama društvene kritike, oni su ipak različito društveno stratifikovani, Kaneti unutar intelektualnog i književnog establišmenta a Sojfer, na njegovoj krajnjoj levici, u potkulturi bečkih kafana, doslovno u njihovim podrumima gde raste i neguje se jedan novi žanr – žanr bečkog političkog kabarea.

POSLEDNJI DEO TRILOGIJE O DOJRANSKOM „Svetla budućnost počinje sutra, najkasnije preksutra“ jedan je u nizu romana Duška Rodeva koji pripovedaju o sudbini mladića po imenu Dojranski. Radnja je smeštena u period izgradnje države Jugoslavije, u jednu od njenih saveznih republika, Makedoniju. Zajedno s romanima „Razgovori s Dojranskim“ i „U očekivanju Nobelove nagrade“ (sa kojima je srpska čitalačka publika već upoznata) ovaj roman čini trilogiju o dva prijatelja koja su svoje gimnazijske dane proživljavali tokom četrdesetih godina dvadesetog veka, nakon Drugog svetskog rata. Kontekst posleratne Jugoslavije ovde je prikazan iz ugla tinejdžera koji istovremeno prolaze kroz ozbiljne društvene ali i fiziološke promene. Školski dani zaljubljivanja, šetnji korzom i popravljanja slabih ocena, prepleteni su sa političkim govorima druga Aceta, gimnazijskog vođe, random akcijom i paradama. Raskid Jugoslavije s a Informbiroom 1948. godine ironično je prikazan kroz brojne novinske naslove i članke, gde provejavaju imena Staljina, Molotova, Ždanova i drugih, kao i šaljiva ali i logična razmatranja Dojranskog koja se na samom kraju romana pokazuju ne tako bezazlenim. Momak završava na sudu i dobija pet godina robije, a njegov izobličen lik može se videti još jedino kroz prozor američkog džemsa što ga odvodi u dugu, tamnu noć. s makedonskog preveo autor

Izdaje - Agora Beograd POSLEDNJI DEO TRILOGIJE O DOJRANSKOM „Svetla budućnost počinje sutra, najkasnije preksutra“ jedan je u nizu romana Duška Rodeva koji pripovedaju o sudbini mladića po imenu Dojranski. Radnja je smeštena u period izgradnje države Jugoslavije, u jednu od njenih saveznih republika, Makedoniju. Zajedno s romanima „Razgovori s Dojranskim“ i „U očekivanju Nobelove nagrade“ (sa kojima je srpska čitalačka publika već upoznata) ovaj roman čini trilogiju o dva prijatelja koja su svoje gimnazijske dane proživljavali tokom četrdesetih godina dvadesetog veka, nakon Drugog svetskog rata. Kontekst posleratne Jugoslavije ovde je prikazan iz ugla tinejdžera koji istovremeno prolaze kroz ozbiljne društvene ali i fiziološke promene. Školski dani zaljubljivanja, šetnji korzom i popravljanja slabih ocena, prepleteni su sa političkim govorima druga Aceta, gimnazijskog vođe, random akcijom i paradama. Raskid Jugoslavije s a Informbiroom 1948. godine ironično je prikazan kroz brojne novinske naslove i članke, gde provejavaju imena Staljina, Molotova, Ždanova i drugih, kao i šaljiva ali i logična razmatranja Dojranskog koja se na samom kraju romana pokazuju ne tako bezazlenim. Momak završava na sudu i dobija pet godina robije, a njegov izobličen lik može se videti još jedino kroz prozor američkog džemsa što ga odvodi u dugu, tamnu noć. s makedonskog preveo autor. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez 127.strana

Izdavač: Laguna Format: 13x20 cm Broj strana: 264 Pismo: Latinica Povez: Mek Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić

Milka Žicina Drugo imanjeTvrdi povezМилка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]БиографијаМилка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]Живот и рад између два ратаГодине 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]Послератни период и сукоб са КПЈПосле ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]Књижевни радМилка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.Објављена делаКајин пут (роман; Београд, 1934)Девојка за све (роман; Београд, 1940)Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)Друго имање (роман; Београд, 1961)Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)Село моје (роман; Београд, 1983)Све, све, све (роман; Загреб, 2002)Сама (роман; Београд, 2009)Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)Романи Милке ЖицинеПрви роман Милке Жицине Кајин пут је прича о сиротињској сеоској породици. Објављен је у Нолиту 1934. године и први је роман српске књижевности са јасном оријентацијом покрета социјалне књижевности између два рата. Доживео је значајну популарност. Преведен је и објављен на немачком (Drei Eulen Verlang, Диселдорф, 1934) и француском (Pabl. L`amitié par le livre, Париз, 1940), а после рата на чешком (Dilo, Праг, 1947) и бугарском (Народна култура, Софија, 1948). У Југославији је доживео и друго издање (Рад 1950).Други роман, Девојка за све говори о тешким искуствима јунакиње романа у још сложенијим условима градског живота.Њен дневник Записи са онколошког храбро је сведочење о борби за живот.[8]Рукопис о страдању у женском логору Столац објављен је постхумно, тек почетком 21. века, под „постмодернистичким” насловом Све, све, све.Роман Сама представља тек почетком 20. века обелодањени рукопис из заоставштине Милке Жицине, тематски је везаним за њено најтеже интимно страдање, боравак у „самици“ током истражног поступка Главњачи. Овај рукопис сматра се увертиром за роман Све, све, све и заједно са њим јединственим сведочанством о страдању поводом ИБ-резолуције.[9] Оба рукописа написана су већ седамдесетих година 20. века, али их је ауторка, у страху од репресије, скривала. Текстови су после њене смрти први пут изашли у часописима Дневник (1993) и Летопис Матице српске 3/25

MILKA ŽICINA DRUGO IMANJE Tvrdi povez Милка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2] Биографија Милка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3] Живот и рад између два рата Године 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика. У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године. Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка. Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3] Послератни период и сукоб са КПЈ После ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере. Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3] По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4] Књижевни рад Милка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3] Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”. Објављена дела Кајин пут (роман; Београд, 1934) Девојка за све (роман; Београд, 1940) Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950) Друго имање (роман; Београд, 1961) Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986) Село моје (роман; Београд, 1983) Све, све, све (роман; Загреб, 2002) Сама (роман; Београд, 2009) Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014) Романи Милке Жицине Први роман Милке Жицине Кајин пут је прича о сиротињској сеоској породици. Објављен је у Нолиту 1934. године и први је роман српске књижевности са јасном оријентацијом покрета социјалне књижевности између два рата. Доживео је значајну популарност. Преведен је и објављен на немачком (Drei Eulen Verlang, Диселдорф, 1934) и француском (Pabl. L`amitié par le livre, Париз, 1940), а после рата на чешком (Dilo, Праг, 1947) и бугарском (Народна култура, Софија, 1948). У Југославији је доживео и друго издање (Рад 1950). Други роман, Девојка за све говори о тешким искуствима јунакиње романа у још сложенијим условима градског живота. Њен дневник Записи са онколошког храбро је сведочење о борби за живот.[8] Рукопис о страдању у женском логору Столац објављен је постхумно, тек почетком 21. века, под „постмодернистичким” насловом Све, све, све. Роман Сама представља тек почетком 20. века обелодањени рукопис из заоставштине Милке Жицине, тематски је везаним за њено најтеже интимно страдање, боравак у „самици“ током истражног поступка Главњачи. Овај рукопис сматра се увертиром за роман Све, све, све и заједно са њим јединственим сведочанством о страдању поводом ИБ-резолуције.[9] Оба рукописа написана су већ седамдесетих година 20. века, али их је ауторка, у страху од репресије, скривала. Текстови су после њене смрти први пут изашли у часописима Дневник (1993) и Летопис Матице српске (1998).[10]

Početkom Prvog svetskog rata, u Bakuu, azerbejdžanskom gradu na obali Kaspijskog mora, Ali-kan Širvanšir, mladić iz muslimanske aristokratske porodice, i Nino Kipijani, hrišćanka vaspitana u evropskom duhu, vole jedno drugo još od svog poznanstva iz škole. Nakon ubistva, bega od krvne osvete, ženidbe s Nino, odlaska u Persiju i povratka u Baku, Ali-kan Širvanšir tokom rata protiv Rusa mora doneti odluku – ostati veran svojim azijskim korenima i vrednostima, Bakuu i pustinji, ili sa voljenom Nino i ćerkom otići u Evropu. Roman Ali i Nino je remek delo književnosti dvadesetog veka koji objedinjuje epiku ogromnog prostora i vremena sa egzotičnim mitovima i običajima lokalnog stanovništva Azije i Persije. Zbog mnoštva komičnih situacija i vedrog humora kojima je izbegnuta patetika ove tragične priče, junaka upečatljivih po svojoj individualnosti i majstorski dočaranog svakodnevnog života nama malo poznatog dela sveta, delo se čita sa lakoćom i uživanjem. Kurban Said je pseudonim autora romana Ali i Nino. Postoji nekoliko mišljenja o njegovom identitetu. Dominantna su dva – po Azerbejdžancima, za koje je Ali i Nino nacionalni klasik, reč je o Josifu Veziru Čemenzeminliju, azerbejdžanskom književniku, publicisti i diplomati. Drugo, prihvaćenije, naročito nakon objavljivanja knjige Toma Rajsa Orijentalista – Misterija jednog neobičnog i opasnog života (Editor – Beograd 2006.) da je autor Esad Bej, koji je objavljivao i pod imenom Leo Nusinbaum. Esad Bej je rođen 1905. u Bakuu, u bogatoj jevrejskoj porodici. Majka mu je izvršila samoubistvo, a on je zajedno sa ocem 1917. nakon Oktobarske revolucije pobegao u Centralnu Aziju, pa se nakon kratkog boravka u Istanbulu i Parizu nastanio u Berlinu. Tamo je studirao na Fakultetu orijentalnih jezika i 1926. primio islamsku veru. Između dva svetska rata njegovih dvadesetak dela napisanih na nemačkom, uživali su veliku popularnost u Americi i Evropi, naročito Nemačkoj. Po dolasku nacista na vlast, 1934. sa suprugom se seli u Ameriku, a nakon razvoda odlazi u Italiju. Umro je 1942. u Pozitanu, u trideset i šestoj godini.

Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije. Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji. Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka. * Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, kurve i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti.

Remek-delo jednog od najvećih japanskih pisaca XX veka i dan-danas je među pet najčitanijih japanskih romana svih vremena. Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Глигоријевић, Мило, 1942-2017 = Gligorijević, Milo, 1942-2017 Наслов Српска атлантида : путописи / Мило Глигоријевић Врста грађе документар.лит. Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2011 Издавање и производња Београд : Службени гласник, 2011 (Београд : Гласник) Физички опис 380 стр. ; 23 cm Збирка ǂБиблиотека ǂКњижевне науке, уметност, култура. ǂЕдиција ǂЖивотопис ISBN 978-86-519-0904-0 (брош.) Čuda su, prema legendama, česta u Svetoj zemlji. Kazivanja o čudima još češća. O jednom čudu priča se i u Svetoj zemlji i u Srbiji. Junaci priče su Sveti Sava Osvećeni, Sveti Jovan Damaskin i Sveti Sava Srpski. Navodno, još u šestom veku nove ere, iguman čuvene palestinske lavre, Sveti Sava Osvećeni – pre svog upokojenja koje se zbilo 532. godine – proriče da će jednoga dana, u budućnosti, manastir po­hoditi monah koji će se takođe zvati Sava, a biće carski sin. Kako će ga bratija poznati? Sveti Sava Osvećeni daje svoju „patericu“, igumanski štap izrađen od slonove kosti, i traži da bude pričvršćena pored njegovog groba. Kada dođe taj poklonik u lavru, „paterica“ će pasti pred njim. Sama, bez ičijeg pokreta i trzaja, na neobjašnjiv način. I „patericu“ odmah treba pokloniti tom pokloniku, zajedno sa ikonom Bogo­rodice Mlekopitatelnice. Bratija čuva predanje i poštuje igumanov nalog, a Sveti Jovan Damaskin, koji je dva veka kasnije u lavru doneo Bogorodicu Trojeručicu, traži da se i ona pridoda žezlu Svetog Save Osvećenog i Bogorodici Mlekopitatelnici, kada poklonik carske krvi stigne u Palestinu. Sve buduće bratije čuvaju proročanstvo. I čekaju. U trinaestom veku u lavri se pojavljuje kao prost inok Rastko Nemanjić, u monaštvu naz­van Sava. Prilazi ktitorovom grobu i žez­lo pred njim pada. Bratija je iznenađena. Raspituje se o pokloniku, saznaje da se zove isto kao osnivač njihove lavre i da je sin srpskog monarha. Još nisu sigurni kaluđeri, vraćaju igumanski štap tamo gde je stajao. Sledećeg dana, Sava Nemanjić se opet poklanja senima Svetog Save Osvećenog i štap nekadašnjeg igumana opet pada. Напомене Тираж 500 Белешка о писцу: [381]. Предметне одреднице Европа -- Путописи Азија -- Путописи УДК 821.163.41-992

Detalji predmeta Stanje Polovno Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Sava Damjanov Izdavač AGORA Pismo Ćirilica Povez Tvrd Godina 2018 Format 14,5x20,5 Strana 135 "Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru! Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta. U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“. Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem otkriva jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira... u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio..." (Snežana Savkić) Sava Damjanov rođen je u Novom Sadu 1956. godine. Pisao je prozu, književnoistorijske oglede i kritiku; uređivao nekoliko časopisa i edicija. Predaje na Filozofskom fakultetu u NovomSadu i kao gost-profesor predavao na niz fakulteta u inostranstvu. Priređivao za štampu dela srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Autor je antologija stare srpske erotske književnosti i postmoderne fantastike, kao i više knjiga umetničke proze i naučnoknjiževnih studija, zbirki eseja i kritika. 2011–2012. objavio izabrane književnoistorijske i književnokritičke radove u pet tomova (Damjanov: srpska književnost iskosa 1–5); 2014. godine izašao mu iz štampe POSLEDNJI roman, Itika Jeropolitika@VUK.

62232) ABISINAC , Žan Kristof Rifen , Laguna Beograd 2007 , istorijski roman , U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti. mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 439 strana

Zan-Kristof Rifen - Abisinac Izdavac : Laguna 2007, 434 strane U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti.

U knjizi se nalaze i tri kraće pripovetke Listovi trešnje i tajanstvena frula, Priča snežne večeri i Osan. Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona. Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Mateja Matić Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Autor: Tomislav N. Cvetković Povez: broširan Br. strana: 118 Format: 13,5x19,5 Istorijska drama u dva dela! Srpski vlastelin sa juga Srbije Nikola Skobaljić bio je prvi Srbin koga su Turci natakli na kolac, posle višednevne opsade njegovog utvrđenja, Skobaljić grada, čiji se ostaci zidana još naziru iznad varošice Vučje. Od tada ovaj srednjovekovni junak i vitez živi paralelno u istoriji i legendi. Turci su govorili da otkad pamte nisu slušali o takvoj bici, da se tako malo ljudi borilo protiv tako velike sile i isticali da bi car bio do nogu potučen da su se Srbi „svi zajedno sastali“. Ovako su jedni poraženi, drugi su potučeni, a ostali su se razbežali, a samo je gospodin Nikola Skobaljić sa svojim stricem, kao strašilo za druge, nabijen na kolac. Život Nikole Skobaljića, poslednjeg vladara Dubočice pred konačni pad pod tursku vlast, zbog njegove hrabrosti i odlučnosti da brani despotovinu uprkos naređenju despota Đurađa Brankovića, prepun je zanimljivih legendi. Međutim, i realni podaci iz istorije leskovačkog kraja vezani za njegovu ličnost dovoljno su interesantni da privuku pažnju turista. Nažalost, takav potencijal ostataka njegovog utvrđenja na vrhu stenovitog grebena planine Kukavica, 18 kilometara od Leskovca, i dalje je gotovo neiskorišćen. Lepotu i veličinu Skobaljić- grada, srednjovekovnog utvrđenja podignutog u XV veku, zbog rastinja nije uvek moguće najbolje sagledati. Nalazi svedoče da je grad branjen dobro naoružanom vojskom, a kameni projektili o korišćenju posebnih sprava za njihovo bacanje. Nikola Skobaljić je svoje čuvene bitke sa Turcima vodio u septembru i novembru 1454. godine – kod Banje, braneći rudnik Novo Brdo, i Trepanje. Kada je do nogu potukao brojniju tursku vojsku neprijatelja je lično sultan predvodio u konačni obračun, a Skobaljiću je navodno malo nedostajalo da ponovi podvig Miloša Obilića. Zbog njega su Turci promenili i pravilo ratovanja, pa je njihov vojskovođa u svim budućim bitkama umesto na čelu bio na začelju vojne sile kojom je komandovao.

Tvrd povez, ima posvetu, jako lepo očuvana knjiga. Meso i krv je saga o životu tri generacije porodice Stasos – o njihovim ambicijama, razočarenjima i teško stečenim Ijubavima.Ambiciozni grčki doseljenik Konstantin, njegova supruga Meri i njihovo troje dece će u potrazi za srećom biti razapeti između odanosti porodici i teških vremena sa kojima će se suočiti. Tradicionalne američke vrednosti poput braka, porodice i poslovnog uspeha, raspadaju se pod uticajem savremenog društva (droga, sida, transvestitizam).Međutim oni koji su marginalizovani zbog svoje različitosti u Kaningemovom romanu su pravi, veliki i istinski junaci.Bogat detaljima i ispričan stilom velike emotivne snage, Meso i krv je neobično istinit portret savremene Amerike Majkl Kaningem (engl. Michael Cunningham; Sinsinati, Ohajo, 6. novembar 1952) je savremeni američki književnik i scenarista poznat po romanima „Kuća na kraju sveta“ (1990) „Meso i krv“ (1995) „Sati“ (1998) „Dok ne padne noć“ (2005) i Snežna kraljica (2014). Dobitnik je Pulicerove nagrade za prozu i nagrade Pen/Fokner za roman „Sati“. Trenutno je profesor kreativnog pisanja na Jejlu. U svojim romanima složene strukture Kaningem opsesivno istražuje odnose među ljudima, sa posebnim naglaskom na odnosima u okviru porodice, homoseksualnost, iskustvo obolelih od side, krizu srednjih godina, depresiju i različita psihološka stanja. Osim unutrašnjih stanja ovaj američki pisac pokazuje izuzetnu veštinu u prikazivanju detalja svakodnevice, koji često nose simbolički potencijal. Na srpski jezik prevedeni su njegovi značajniji romani, tačnije prevedeno je pet od ukupno sedam objavljenih romana. Srpski prevod zbirke pripovedaka Snežni labud premijerno je izašao na jesen 2015. dvadesetak dana pre američkog izdanja.[1] Biografija Rođen je u Sinsinatiju, država Ohajo 1952. Odrastao je u Pasadeni, Kalifornija. Završio je englesku književnost na Univerzitetu Standord 1975. Živi u Njujorku od 1981.[2] Njegov književni prvenac „Zlatne države“ izašao je 1984. Ovaj roman obrazovanja prošao je gotovo nezapaženo i Kaningem nerado govori o njemu i često insistira da je njegov drugi roman „Kuća na kraju sveta“ zapravo prvi.[3] „Kuća na kraju sveta“ govori o odrastanju, sazrevanju i mladosti dva osamljena prijatelja Bobija i Jonatana. U ovom romanu pojavljuju se veliki broj tema koje će razvijati u kasnijim delima, poput disfunkcionalne i nekonvencionalne porodice, homoseksualnosti i sida. Sledeći roman „Meso i krv“ izašao je 1995. i ujedno je Kaningemovo najambicioznije ostvarenje. Delo prikazuje život tri generacije američke porodice Statos u periodu od sto godina.[3] Iako su prethodna dva romana pohvaljena od strane književne kritike, Kaningem svetsku slavu stiče romanom „Sati“. Roman govori o tri žene iz različitih perioda dvadestog veka koje su povezane poznatim modernističkim romanom „Gospođa Dalovej“; prva je taj roman napisala, druga taj roman čita, dok ga treća proživljava. „Sati“ su nagrađeni Pulicerovom nagradom za prozu i Pen/Fokner nagradom. Na osnovu ovog književnog ostvarenja snimljen je istoimeni film u režiji Stivena Doldrija, sa Meril Strip, Nikol Kidman i Džulijen Mur u glavnim ulogama. Napisao je scenario za istoimenu filmsku adaptaciju njegovog drugog romana „Kuća na kraju sveta“ 2004. u kojem su glumili Robin Rajt, Sisi Spejsek i Kolin Farel. Sledeće godine objavio je knjigu „Besplatni dani“. Zajedno sa Suzan Majnot 2007. napisao je scenario za film „Predvečerje“. Njegov šesti roman Dok ne padne noć izašao je 2010. Delo govori o sredovečnom oženjenom muškarcu koji počinje da oseća neodoljivu privlačnost prema problematičnom Miziju mlađem bratu svoje supruge. Sedmi roman Snežna kraljica objavljen je 2014. Zbirka pripovedaka „Divlji labud“ izašla je 2015, zajedno sa crtežima japanske ilustratorke Juke Šimizu. Kaningem je homoseksualac i živeo je skoro dvadest godina u zajednici sa psihoanalitičarem Kenom Korbetom.[4] Odabrana dela Romani „Zlatne države“ („Golden States“, 1984) „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 1990) „Meso i krv“ („Flesh and Blood“ 1995) „Sati“, („The Hours“, 1998) „Besplatni dani“ („Specimen Days“, 2005) „Dok ne padne noć“ („By Nightfall“, 2010) „Snežna kraljica“ („The Snow Queen“, 2014) Zbirke pripovdeka „Divlji labud“ („A Wild Swan and Other Tales“, 2015) Scenariji „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 2004) „Predvečerje“ („Evening“, 2007)

Pavle Popović Rasprave i članciTvrdi povezIzdavač Srpska književna ZadrugaO autoruПавле Поповић (Београд, 16. април 1868 — Београд, 4. јун 1939)[1] био је српски историчар књижевности, професор и ректор Универзитета у Београду, академик.БиографијаРођен је у Београду 16. априла (4. априла по јулијанском календару) 1868. Професор Павле Поповић је предавао на Филозофском факултету у Београду више од тридесет година (1904—1938).[2] У српској научној и културној средини био је један од најутицајнијих професора београдског филолошког круга. Био је уредник Српског књижевног гласника (1905—1906), оснивач Друштва за српски језик и књижевност (1910), оснивач часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (1921), председник Српске књижевне задруге (1928—1937), ректор Београдског универзитета (1924—1928).За време Првог светског рата Павле Поповић се ангажовао и политички. У Лондону је уређивао билтен Press Ecstracts (1916—1917) и био је члан Југословенског одбора. У Енглеској је написао и књигу Југословенска књижевност чије се прво издање појавило у Кембриџу 1918.[2] Као један од твораца нове државе, том књигом је очигледно желео да покаже, између осталог, да њен троимени народ (Срби, Хрвати, Словенци) има и једну заједничку књижевност. Став који је он, притом, изражавао није био његов лични. То је био став снага које су стварале нову државу, а пре свега став Југословенског одбора.Пре тога чина, Павле Поповић је већ био признати стваралац. Његов избор за професора српске књижевности на Великој школи (1904) односно на Београдском универзитету (од 1905) значајан је датум у историји српске књижевности. Поповићу се следеће године (1905) на истој катедри и на истом предмету придружио још један професор, Јован Скерлић. Њих двојица ће заједно, све до Скерлићеве смрти (1914) предавати историју српске књижевности.Поповић и Скерлић су свој наставни предмет делили тако што је Павле Поповић предавао народну, стару (односно средњовековну) и средњу (дубровачку) књижевност, а Скерлић само нову српску књижевност. Из тих њихових предавања настале су две књиге: Поповићев Преглед српске књижевности (1909) и Скерлићева Историја нове српске књижевности (1914). Те две књиге заједно и комплементарно представљале су српску књижевност као целину. Корпус српске књижевности, по њима, обухватао је четири дела или „области“ (Поповићев израз): народну, стару, средњу (тј. дубровачку) и нову књижевност. Такво сагледавање корпуса српске књижевности није било лично мишљење двојице младих београдских професора. Оно је проистицало из већ стогодишњег бављења југословенском и српском књижевношћу којем су значајне прилоге дали: Копитар, Шафарик, Пипин, Александар Сандић, Ватрослав Јагић, Стојан Новаковић и други. Слична подела важила је и за хрватску књижевност која је често обрађивана заједно или комплементарно са српском.Павле Поповић је између два светска рата имао огроман ауторитет. Његов Преглед је обилато прештампаван (има десетак издања). У то време вршио је утицај сличан Скерлићевој Историји. Обе књиге су, на комплементаран начин, представљале српску књижевност као целину.Између два светска рата, међутим, у духу нове државне идеје, више се инсистирало на југословенској књижевности него на посебним националним књижевностима. У духу те идеје настала је, за школске потребе, и Југословенска књижевност Милоша Савковића са пратећим хрестоматијама текстова. И њена тежња је била да се југословенска књижевност представи као целина, са јасном намером, као и у књизи Павла Поповића под истим називом, да се на националним одредницама не инсистира или да се оне бришу у име заједништва. Из истог настојања се и Катедра за српску књижевност претворила у Катедру за југословенску књижевност. Катедре под тим именом трајале су у више универзитетских центара до пред крај шездесетих година овог века; после тога су се трансформисале у катедре за југословенске књижевности (множина).Пре него што се почела распадати југословенска држава почела се распадати југословенска књижевност. Књига Југословенска књижевност, коју је, по налогу југословенског Комитета за сарадњу са иностранством писао Антун Барац (1954) већ је била наговештај таквог распада. Та књига има исти наслов као и књиге Поповића и Савковића. Али се у њој од почетака, паралелно али одвојено, прати посебан развој трију југословенских литература: српске, хрватске и словеначке. То више, стварно, није историја једне већ три блиске литературе.У књизи Антуна Барца, која има исти наслов као и књиге Поповића и Савковића дошло је до још једног значајног померања: дубровачка књижевност је код Барца укључена у хрватску. То није нова чињеница у односу на претходне историје хрватске књижевности: хрватски историчари су од 19. века дубровачку књижевност сматрали саставним делом хрватске књижевности, као што се она у историјама српске књижевности сматрала саставним делом српске, или бар заједничком српскохрватском књижевношћу. Нова је чињеница да је после Барца дубровачка књижевност изостављена из корпуса српске књижевности. Тако ће бити учињено у едицији Српска књижевност у сто књига која се појавила у издању Матице српске и Српске књижевне задруге (1958—1966), затим у Нолитовој едицији Српска књижевност у књижевној критици у осам књига (1965), у Историји српске књижевности Јована Деретића (1983) и другде.Ето једног од главних политичких разлога што Преглед српске књижевности Павла Поповића није био после Другог светског рата прештампаван као што је то чињено са Скерлићевом Историјом. О Поповићу, сем тога, готово да и није писано после Другог светског рата. Свако озбиљније писање о њему не би могло да заобиђе главно његово дело и одређење према проблемима које оно покреће. А пошто се Поповић ослањао на велику литературу о српској књижевности, практично је морала да буде запостављена и та литература која је са његовом визијом била сагласна.Имати у виду само Скерлићеву историју, а не и Поповићеву, значило је имати у виду само један део српске литературе. Пошто је Скерлић, у својој Историји, узгред негирао уметничке вредности и старе, односно српске средњовековне књижевности и дубровачке књижевности, лако се могао стећи утисак да он у својој Историји говори о српској књижевности у целини.Полувековно потискивање Павла Поповића, као и литературе, наше и стране, на којој је његово дело израсло, показује се у свој својој трагичној бесмислености у дане када се југословенска држава распала и кад су Срби стављени у ситуацију да траже нова решења у свим областима па и у националној филологији. Разоткрива се да из корпуса српске литературе није изостављан само један њен део, средња (дубровачка) књижевност, већ да су угрожена и друга два дела те литературе из Поповићевог Прегледа: стара, односно српска средњовековна књижевност и српска народна књижевност.Педесетогодишње одстрањивање Павла Поповића из научне јавности и наставне праксе очигледно је оставило крупне трагове на свести професора који су после рата формирани а који данас предају српску књижевност. Од четири области српске књижевности које је Поповић унео у своју Југословенску књижевност сада Срби из те заједничке југословенске књижевности излазе само са једном од тих области - оном коју је предавао Скерлић. Српска књижевност се тако скраћује за више од пет векова и сужава на вештачки омеђено духовно подручје.Како се према истом проблему односе Хрвати? И хрватски историчари су своју књижевност (Шурмин и други) делили на оне исте четири области: на народну, стару, средњу и нову књижевност. У репрезентативној едицију Повијест хрватске књижевности, која је изашла пре петнаестак година у седам књига, постоје веома обимне књиге посвећене и народној, и старој, и средњој хрватској књижевности, и четири књиге посвећене новој.Кад се има у виду и ситуација код других словенских и несловенских народа, испашће да само Србима књижевност почиње од 18. века и да само народ Светог Саве и Вука Караџића нема и своју српску средњовековну и народну књижевност.Суочени смо последњих година са јасним стратегијама да се српски народ физички скрати и да му се животни простор сузи. Да ли се та стратегија не односи и на српску литературу? Пре петнаест година на Катедри за југословенске књижевности у Новом Саду проф. др Јоже Погачник, наставник словеначке књижевности, настојао је да се уведу два нова предмета: црногорска и босанскохерцеговачка књижевност. У томе настојању је имао јаку политичку и стручну подршку. На Филозофском факултету у Новом Саду та стратегија није прошла, али је прошла у другим срединама, нпр. у Сарајеву. Куда је та стратегија водила и ко је стајао иза ње данас је јасно.Враћање Павлу Поповићу и литератури на којој је он израстао потребно је да би се сагледало стање наше филологије, да би се она одредила према даљој прошлости, као и према оној најближој и да бисмо се уопште могли снаћи у времену које долази. (Петар Милосављевић)9/5