knjiga je NOVA nekorišćena izdavač: Ldij - Veternik, 2000. god. Broširan povez, 24 cm. 320 str. Članci i reagovanja iz štampanih i elektronskih medija povodom bombardovanja Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[9] Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju. Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11] Pozadina NATO bombardovanje SRJ Hronologija Rat na Kosovu i Metohiji Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1998-1999) NATO snage Snage VJ Vojni gubici Civilne žrtve Šteta Kumanovski sporazum pru Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting. Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17] Eskalacija krize Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18] Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20] Sporazum Holbruk-Milošević Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21] Kosovska verifikatorska misija Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22] Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999 Slučaj Račak Glavni članak: Slučaj Račak Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[28][29] Pregovori u Rambujeu Glavni članak: Pregovori u Rambujeu Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori. Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999. Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30] Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31] Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20] U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila. Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[36] Propaganda Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica. Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[37] Bombardovanje Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk Odnos snaga Strane u sukobu Broj zemalja Površina (km²) Broj stanov. (miliona) BND (milijarda $) BND po stanovniku ($) DB (milijarda $) NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94 SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85 Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1 Izvor:[38] Početak Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[39] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[40] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji. Snage u sukobu NATO snage U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica. Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji. NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj. Učestvovanje SAD U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.). F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda. Američki F-15 poleće iz Avijana F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu. A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete `SA-13` uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja. Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih“ bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi`) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt“ tehnologije. B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva. B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi“ bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje. B-1B Lenser; 5 aviona pri kraju rata. F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29. Ф/А-18 Stršljen; 48 aviona, najveći deo stacioniran na nosačima aviona u Jadranu. Korišćeni u misijama bombardovanja. F-14 Tomket; 28 aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Vrlo mala upotreba. S-3 Viking; 8 aviona. Misije patroliranja. EA-6 Sumnjivac; 25 aviona. Korišćen za elektronsko nadgledanje. Herjer II; 8 aviona na brodu USS Nasau. Jedan izgubljen prilikom kvara pri sletanju. E-3 Stražar; 2 radarska aviona, bazirana u Nemačkoj. E-8 Džoint Stars; 2 radarska aviona, minimalno korišćena. KC-135 Strateška cisterna; 80 letećih cisterni. KC-10 Proširivač; 10 letećih cisterni. E-2 Sokolovo oko; 5 radarskih aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator). Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa `Tomahok`. Učestvovanje Belgije F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Kanade F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja. Učestvovanje Danske F-16C fajting falkon; 6 aviona. Učestvovanje Francuske Jaguar; 6 aviona Miraž F1; 4 aviona Miraž 2000; 18 aviona C-160; 1 avion za špijunažu E-3 Stražar; 1 avion za špijunažu KC-135 Strateška cisterna; 3 letećih cisterni Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod. Učestvovanje Nemačke Panavia Tornado; 14 aviona za napade vazduh-zemlja. C-160; 1 leteća cisterna. Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata. Učestvovanje Italije Panavia Tornado; 24-34 aviona. Misije patroliranja i napada vazduh-zemlja. F-104 Svemirski ratnik; 12 aviona za odbranu. AMX Gibli; 12 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. Herjer II; 4 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. B707T/T; 2 aviona-cisterne Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu. Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva Herjer II; 12 aviona stacioniranih u Italiji. Panavia Tornado; 8 aviona stacioniranih u Nemačkoj. E-3 Stražar; 2 špijunska aviona. Lokid L-1011; 3 aviona-cisterne. Vikers VC-10; 3 aviona-cisterne stacioniranih u Nemačkoj. Si Herjer; na nosaču aviona HMS Invinsibl. Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera. Učestvovanje Norveške F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. C-130 Herkules; 1 transportni avion. Učestvovanje Holandije F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu. Foker 60; 1 avion KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji. Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Portugala F-16 fajting falkon; 3 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Španije F/A-18 Stršljen; između 6 i 12 aviona stacioniranih u Italiji. KC-130; 1 avion-cisterna. CASA C.212 Aviokar; 1 transportni avion. Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Turske F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji. Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu. OVK Snage VJ Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[41] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[42][43] Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj Tenkovi 1025 Oklopna borbena vozila 850 Artiljerijska oruđa 3750 Borbeni avioni 155 Borbeni helikopteri 53 Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[44] Kopnena vojska Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[45] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[46] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub. Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno MiG-29 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16 MiG-21 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66 J-22 Orao SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57 G-4 Super Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61 G-2 Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20 Antonov An-2 Poljska Transportni avion 4 4 Antonov An-26 Sovjetski Savez Transportni avion 12 12 Jakovljev Jak-40 Sovjetski Savez Putnički avion 4 4 Mil Mi-8 Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44 Mil Mi-14 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3 Kamov Ka-25 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4 Kamov Ka-28 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2 SA-342 Gazela Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75 Ratna mornarica Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije Vazdušni udari Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ Savezni MUP Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[47] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[47] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[48] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd. Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[49] Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[50] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[51][52], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[53][54] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[55][56] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Važni napadi Mart 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38. April 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu. 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka. 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili. 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti. 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini. Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu. 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997). 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja. 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata. Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu. 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu. 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio. 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja. Maj 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar. 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena. Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad. 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila. 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu. 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C. 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika. 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije. 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije. Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu). 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[58] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[59] [60] Jun 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata. 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ. Otpor Jugoslavije Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[61] Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona. Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[62] Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[63][64] Sukobi na tlu Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK. Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta. Bitka na Košarama Glavni članak: Bitka na Košarama Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[65]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[66][67] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali. Operacija strela Glavni članak: Operacija Strela Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[68] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[66][66][69][42] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice. Okončanje bombardovanja Novi diplomatski napori Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[70] Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije. Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[71] Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[70] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[72] Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje. Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[71] Protesti Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[73] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore. Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[74] Legitimitet NATO bombardovanja Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila. Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[75] Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[76] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[77] Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[78] Posledice Vojni gubici Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999. 13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Gubici NATO-a Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći: Dana 27. marta 3. divizion 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije oborio američki „nevidljivi” bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje aviona stelt tehnologije. Avion pao u ataru sela Buđanovci kod Rume. Pilot Dejl Zelko[79] (tada potpukovnik) spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi: Obaranje F-117 kod Buđanovaca). Dana 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena. Dana 1. maja pao američki AV-8B Harijer, usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Dana 2. maja američki lovac F-16 fajting falkon oboren zapadno od Beograda od strane 3. diviziona 250. raketne brigade jugoslovenske PVO. Avion pao na planini Cer. Pilot Dejvid Goldfajn (tada potpukovnik) spasen.[80] Dana 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula. Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[81] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[42] Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[82] Nepotvrđeni gubici NATO-a 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[83] 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[83] 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[84] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[85], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a. Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2% borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala. Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura). Nepokretna imovina Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999. Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju Pokretna imovina Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je: tenkovi (T-55 i M-84), 18 oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10 izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5 haubica (105 i 122 mm), 4 minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74 razna motorna vozila, 175 borbeni avioni MiG-29, 11 MiG-21, 33 G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena) Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji. Materijalna šteta Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Ulica u Beogradu porušena NATO bombama Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[86] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[87][88] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[89] zgrade Radio-televizije Srbije[90], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[91], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[91] i mnoge druge civilne ciljeve.[92] Civilne žrtve Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[93] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[94] Spomenik Večna vatra Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu Spomenik herojima sa Košara Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[95] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[96] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[95] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[97] 30. maja (10). Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5] Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[98] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[99] U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[100] Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[101][102] Etničko čišćenje i izbeglice Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija) Srušena pravoslavna crkva na Kosovu Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[103] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[104] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[105] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999. Kultura sećanja Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[106] Filmovi o NATO bombardovanju Igrani Ranjena zemlja (1999) Nebeska udica (2000) Rat uživo (2000) Pad u raj (2004) Čekrk (2013) Nebo iznad nas (2015) Balkanska međa (2019) Dokumentarni Bombardovanje: Put u rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Kako se vodio rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Žrtve rata (Vreme film, 2009) Lažima je počelo (RDW, 2001) Zašto? (RT, 2014) Bombardovanje Srbije 1999. (2016) Hronologija NATO bombardovanja SRJ Rat na Kosovu i Metohiji NATO propaganda i agresija na SRJ Obaranje F-117 kod Buđanovaca Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ NATO bombardovanje Republike Srpske NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čovek čije je delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a ideje i misli putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” [18] Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac.

AGATA KRISTI ZAVJESA Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.

AGATA KRISTI HOTEL BERTRAM Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.

AGATA KRISTI SITTAFORDSKA MISTERIJA Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.

AGATA KRISTI GOSPOĐA McGINTY JE MRTVA Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.

AGATA KRISTI BIJA BAJA BUF Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review. ISBN 978-0-7553-1487-4..

Grafos, 1990. Smisao za istoriju, ako on neobuzdano vlada i povlači sve svoje posledice, iskorenjuje budućnost, jer razara iluzije o postojećim stvarima i oduzima njihovu atmosferu u kojoj jedino mogu da žive. Istorijska pravednost, čak ako se stvarno i najčistijeg srca vrši, užasna je vrlina zato jer uvek podriva i ruši ono živo: njeno suđenje je uvek uništavanje. Ako iza istorijskog nagona ne deluje nikakav gradilački nagon, ako se ne razara i ne sprema da neka već u nadi živa budućnost na raščišćenom zemljištu izgradi svoj dom, ako samo vlada pravda, onda se stvaralački instinkt obesnažuje i obeshrabruje. Neka religija, na primer, koju pod vladavinom čiste pravednosti treba pretvoriti u istorijsko znanje, religija koju skroz naskroz treba naučno spoznati, na kraju toga puta ujedno je uništena. Razlog se nalazi u tome što se kod istorijskog proračunavanja svaki put obelodanjuje toliko mnogo lažnog, sirovog, nečovečnog, apsurdnog, nasilnog, da se varljivo raspoloženje puno pijeteta, u kojem se sve što želi živeti i jedino može živeti nužno rasipa: međutim, čovek stvara samo u ljubavi, u seni iluzije ljubavi, naime samo u bezuslovnoj veri u savršeno i pravo. Svakome koga prisiljavaju da ne voli bezuslovno, presečene su grane njegove snage: on mora usahnuti, naime postati nepošten. U takvim učincima istoriji se suprotstavlja umetnost: i samo kada istorija podnosi to, preoblikovana u umetničko delo, dakle da postane čista umetnička tvorevina, možda će biti u stanju da očuva instinkte ili da ih čak budi. No takva istoriografija potpuno bi protivurečila analitičkoj i neumetničkoj crti našeg vremena, čak bi je osećala kao krivotvorenje. Ako istorija koja samo razara a da njome ne rukovodi neki unutrašnji graditeljski nagon, svoja oruđa čini trajno blaziranim i neprirodnim: jer takvi ljudi razaraju iluzije, a `onoga ko iluziju u sebi i drugima razara, kažnjava priroda kao najstroži tiran`. Fridrih Niče Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844 — Vajmar, 25. avgust 1900) bio je nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista,[1] filozof, pesnik i kompozitor.[2] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[3] Ničea neretko označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kirkegorom.[4] Mihailo Đurić, autor više knjiga o Ničeu, ga je „nazvao misliocem vulkanske snage”.[5] Biografija Detinjstvo i mladost Rođen je oko deset časova izjutra 15. oktobra 1844. godine[4] u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori.[4] Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njemu. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena.[4] Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Počeo je da studira (pohađao samo jedan semestar) teologiju, ali je pod uticajem nezadovoljne majke napustio studije.[6] Da bi se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. smatra se da je pod uticajem profesora Ernsta Ortlepa Niče upoznat sa muzikom i delima Riharda Vagnera [7]. Godine 1871/1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje Tragedije.[4] Profesor u Bazelu Uz Ričlovu podršku, Niče je dobio izuzetnu ponudu 1869. godine da postane profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj. Imao je samo 24 godine i nije doktorirao niti je dobio potvrdu o nastavi („habilitacija“). Dobio je počasni doktorat Univerziteta u Lajpcigu u martu 1869. godine, ponovo uz podršku Ričla.[8] Uprkos tome što je njegova ponuda stigla u vreme kada je razmišljao da odustane od filologije zbog nauke, prihvatio je.[9] Do današnjeg dana, Niče je i dalje među najmlađima od zabeleženih profesora klasike.[10] Pre nego što se preselio u Bazel, Niče se odrekao svog pruskog državljanstva: do kraja života ostao je zvanično apatrid.[11][12] Ipak, Niče je tokom francusko-pruskog rata (1870–1871) služio u pruskim snagama kao medicinski savetnik. Za svoje kratko vojno vreme proživeo je mnogo i bio svedok traumatičnih efekata bitke. Takođe je obolio od difterije i dizenterije.[13] Po povratku u Bazel 1870. godine, Niče je posmatrao uspostavljanje Nemačkog carstva i politike Ota fon Bizmarka kao autsajdera i sa određenim stepenom skepticizma u pogledu njihove istinitosti. Njegovo uvodno predavanje na univerzitetu bilo je „Homer i klasična filologija“. Niče je takođe upoznao Franca Overbeka, profesora teologije koji mu je ostao prijatelj tokom čitavog života. Afrikan Spir, manje poznati ruski filozof odgovoran za Misao i stvarnost 1873. godine i Ničeov kolega, poznati istoričar Jakob Burhardt, čija je predavanja Niče često pohađao, počeo je da vrši značajan uticaj na njega.[14] Niče je upoznao Riharda Vagnera u Lajpcigu 1868. godine, a kasnije i Vagnerovu suprugu Kosimu. Niče se njima divio i tokom svog boravka u Bazelu često je posećivao Vagnerovu kuću u Lucernu. Vagneri su doveli Ničea u njihov najintimniji krug prijatelja - koji je uključivao i Franca Lista, koga je Niče kolokvijalno opisao: „F. List ili umetnost trčanja za ženama!“[15] Niče je uživao pažnju koju je dobio na početku festivala u Bajrojtu. 1870. godine poklonio je Kosimi Vagner rukopis „Geneza tragične ideje“ kao rođendanski poklon. 1872. godine Niče je objavio svoju prvu knjigu „Rađanje tragedije“. Međutim, njegove kolege iz njegove oblasti, uključujući Ričla, izrazili su malo entuzijazma za rad u kojem je Niče izbegavao klasičnu filološku metodu u korist spekulativnijeg pristupa. U svojoj polemičnoj Filologiji budućnosti, Ulrih fon Vilamovic-Molendorf prigušio je recepciju knjige i povećao njenu reputaciju. Kao odgovor, Rohde (tada profesor u Kielu) i Vagner došli su u Ničeovu odbranu. Niče je primetio izolaciju koju je osećao u filološkoj zajednici i neuspešno je pokušao da pređe na poziciju filozofije u Bazelu. Od detinjstva su ga mučile razne bolesti, uključujući trenutke kratkovidnosti zbog kojih je bio gotovo slep, migrene i nasilne probavne smetnje. Saobraćajn nesreća 1868. i bolesti 1870. godine koje su bile uporne, nastavile su da ga pogađaju tokom godina u Bazelu, primoravajući ga na sve duže i duže odmore dok redovan posao ne postane nepraktičan. Nezavisan filozof Živeći od penzije iz Bazela i pomoći prijatelja, Niče je često putovao da bi pronašao klimu povoljniju za njegovo zdravlje i živeo je do 1889. godine kao nezavisni autor u različitim gradovima. Mnogo je leta proveo u Sils Mariji u blizini Sen Morika u Švajcarskoj. Zime je proveo u italijanskim gradovima Đenovi, Rapalu i Torinu i francuskom gradu Nici. 1881. godine, kada je Francuska okupirala Tunis, planirao je da putuje u Tunis da bi Evropu posmatrao spolja, ali je kasnije odustao od te ideje, verovatno iz zdravstvenih razloga.[16] Niče se povremeno vraćao u Naumburg da poseti porodicu i, posebno tokom ovog vremena, on i njegova sestra su imali ponavljane periode sukoba i pomirenja. Rojde, Geršdorf i Niče Dok je bio u Đenovi, Ničeov slab vid naterao ga je da istraži upotrebu pisaćih mašina kao sredstva za nastavak pisanja. Na kraju, njegov učenici, Hajnrih Keselic i Petar Gast postali su Ničeov privatni sekretar. 1876. Gast je prepisao ranjivi, gotovo nečitki rukopis Ničeovog prvog puta sa Rihardom Vagnerom u Bajrojtu.[17] Gast je bio jedan od retkih prijatelja kojima je Niče dozvolio da ga kritikuju. Odgovarajući sa najviše entuzijazma na Tako je govorio Zaratustra, Gast je smatrao neophodnim da istakne da su ono što su opisani kao `suvišni` ljudi u stvari sasvim neophodno. Nastavio je da navodi broj ljudi na koje se Epikur, na primer, morao oslanjati da bi obezbedio svoju jednostavnu ishranu od kozjeg sira.[17] Do kraja svog života, Gast i Overbek su mu ostali dosledno verni prijatelji. Malvida fon Majsenbug ostala je poput majčinske pokroviteljice čak i van Vagnerovog kruga. Ubrzo je Niče uspostavio kontakt sa muzičkim kritičarem Karlom Fušom. Niče je bio na početku svog najproduktivnijeg perioda. Usred napada bolesti, živeći u gotovo izolaciji nakon svađe sa majkom i sestrom u vezi sa Salome, Niče je pobegao u Rapalo, gde je za samo deset dana napisao prvi deo Tako je govorio Zaratustra. Do 1882. godine, Niče je uzimao ogromne doze opijuma, ali je i dalje imao problema sa spavanjem.[18] 1883. godine, dok je boravio u Nici, izdavao je sopstvene recepte za sedativni hloralni hidrat, potpisujući ih „Dr Niče“. [19] Nakon što je prekinuo svoje filozofske veze sa Šopenhauerom (koji je odavno bio mrtav i nikada nije upoznao Ničea) i svoje društvene veze sa Vagnerom, Niče je imao malo preostalih prijatelja. Sada je, sa novim Zaratustrinim stilom, njegovo delo postalo još otuđujuće, a tržište ga je dobilo samo do stepena koji zahteva učtivost. Niče je to prepoznao i zadržao svoju samoću, mada se često žalio. Njegove knjige su uglavnom ostale neprodane. 1885. godine štampao je samo 40 primeraka četvrtog dela Zaratustre i deo njih distribuirao bliskim prijateljima, uključujući Helene fon Druskovic. 1883. godine pokušao je i nije uspeo da dobije predavanje na Univerzitetu u Lajpcigu. Jasno mu je rečeno da je, s obzirom na njegov odnos prema hrišćanstvu i njegovom konceptu Boga, postao nezaposlen na bilo kom nemačkom univerzitetu. Sledeća „osećanja osvete i gorčine“ su ga ogorčila: [20] I otuda moj bes, pošto sam shvatio u najširem mogućem smislu šta biti bedan znači, (uvreda mog dobrog imena, mog karaktera i mojih ciljeva), dovoljno je da mi oduzme poverenje učenika, a time i mogućnost sticanja istih. Zdravlje mu se popravilo i leto je proveo raspoložen. U jesen 1888, njegovi spisi i pisma počeli su da otkrivaju višu procenu sopstvenog statusa i „sudbine“. Precenio je sve veći odgovor na njegove spise, posebno na nedavnu polemiku, Slučaj Vagner. Na svoj 44. rođendan, nakon što je završio Sumrak idola i Antihrist, odlučio je da napiše autobiografiju Ecce Homo. U svom predgovoru - koji sugeriše da je Niče bio dobro svestan interpretativnih poteškoća koje će njegovo delo generisati - izjavljuje: `Čujte me! Jer ja sam takva i takva osoba. Iznad svega, nemojte me zameniti sa nekim drugim.` [21] U decembru je Niče započeo prepisku sa Avgustom Strindbergom i mislio je da će, pre međunarodnog prodora, pokušati da otkupi svoje starije spise od izdavača i da ih prevede na druge evropske jezike. Smrt Ničeov grob. Niče je umro 25. avgusta 1900. godine oko podneva,[22] nešto pre svog pedeset i šestog rođendana. Za najverovatniji uzrok smrti smatra se upala pluća u sadejstvu sa moždanim udarom. Njegovo telo je otpremljeno u porodičnu grobnicu blizu Rekena kod Lucena, gde počiva majka, a kasnije i sestra. Vila Šilberblik koju je sestra rentirala kako bi vršila promociju Ničeovog opusa, pretvorena je u muzej. Počev od 1950. godine Ničeovi rukopisi drže se u Geteovom i Šilerovom arhivu. Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze. Leonard Saks, pretpostavlja da je tumor na mozgu prouzrokovao Ničeovu demenciju.[23] Pojedini su pretpostavljali da je trovanje živom mogući uzrok smrti,[24] jer se često koristila kao tretman protiv sifilisa.[25] Nakon smrti njegova sestra, Elizabet-Ferester Niče, javlja se kao urednik Ničeovih dela. Prerađujući i prepravljajući rukopise kako bi se uklopili u nacionalističku ideologiju Nemačke koju je zastupala. Kasnije objavljivana Ničeova dela sa njenim prepravkama često su bila, kasnije će se utvrditi, neopravdano povezana sa fašizmom i nacizmom.[26][27] Iako Niče jeste kritikovao neke ideje iz judaizma (kao i iz drugih religija), on je takođe prezirao antisemitizam i nemački nacionalizam koji su se širili za Ničeova života. Veze i seksualnost Niče se nikada nije ženio. Tri puta je zaprosio Lu Salome i svaki put je odbijen.[28]Jedna teorija krivi Salomin pogled na seksualnost kao jedan od razloga za njeno otuđenje od Ničea. Kao što je artikulisano u noveli Fenitschka iz 1898. godine, ona je na ideju seksualnog odnosa gledala kao na zabranjeno, a na brak kao na kršenje, a neki sugeriraju da ukazuju na seksualnu represiju i neurozu. [29] Razmišljajući o neuzvraćenoj ljubavi, Niče je smatrao da je „ljubavniku neizostavna njegova nesretna ljubav, koju se ni po koju cenu ne bi odrekao zbog stanja ravnodušnosti“. [30] Prema Dusenu, Niče „nikada nije odlučio da ostane sam čitav svoj život. Za njega su žene morale da se žrtvuju nezi i u korist muškaraca.“[13] Eskpert za Ničeovu biografiju Joahim Keler pokušao je da objasni Ničeovu životnu istoriju i filozofiju tvrdeći da je bio homoseksualac. Keler tvrdi da je Ničeov sifilis, koji se obično smatra proizvodom njegovog susreta sa prostitutkom u javnoj kući u Kelnu ili Lajpcigu, podjednako verovatan. Neki tvrde da ga je Niče zarazio u muškoj javnoj kući u Đenovi.[31] Sticanje zaraze iz homoseksualne javne kuće potvrdio je Sigmund Frojd, koji je kao svog izvora naveo Ota Binsvangera.[32] Keler takođe sugeriše da je Niče možda imao romantičnu vezu, kao i prijateljstvo, sa Polom Reom.[33] Postoji tvrdnja da je Ničeova homoseksualnost bila široko poznata u Bečkom psihoanalitičkom društvu, a Ničeov prijatelj Pol Dusen tvrdi da je „on bio čovek koji nikada nije dodirnuo ženu“.[34][35] Kelerovi stavovi nisu naišli na široko prihvatanje među Ničeovim naučnicima i komentatorima. Alan Megil tvrdi da, iako se Kelerova tvrdnja da je Niče bio u sukobu oko njegove homoseksualne želje ne može jednostavno odbaciti, „dokazi su vrlo slabi“, a Keler možda projektuje shvatanja seksualnosti dvadesetog veka na pojmove prijateljstva iz devetnaestog veka.[33]Takođe je poznato da je Niče posećivao heteroseksualne javne kuće.[32] Nigel Rodžers i Mel Tompson tvrde da su kontinuirane bolesti i glavobolje ometale Ničea da se mnogo bavi ženama. Pa ipak, nude i druge primere u kojima je Niče izrazio svoje naklonosti prema ženama, uključujući Vagnerovu suprugu Kosimu Vagner.[36] Drugi naučnici tvrde da Kelerova interpretacija zasnovana na seksualnosti nije korisna u razumevanju Ničeove filozofije.[37] [38]Međutim, postoje i oni koji naglašavaju da, ako je Niče preferirao muškarce - s tim što je ta sklonost činila njegovu psiho-seksualnu masku - ali nije mogao sebi priznati svoje želje, to je značilo da je postupio u suprotnosti sa svojom filozofijom.[39] Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[40] Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem Cvajg dalje opisuje značaj Ničeove filozofije.[40] Njega, strastvenoga mrzioca `lagodne opojnosti`, svake udobnosti, podilazi jedino želja da razori osigurani mir ljudi u kojem oni uživaju, da vatrom i prepašću širi budnost koja je za nj jednako dragocjena kao što je za ljude mira dragocjeni i tupi lagodni san. Iza njega ostaju, kao nakon prolaska filbustira, provaljene crkve, oskvrnuta tisućugodišnja svetišta, srušeni oltari, osramoćeni sakramenti, poklana uvjerenja, probijene moralne ograde, užareno obzorje, neizmjerni fanal smionosti i snage. Ali on se nikad ne osvrće natrag, ni da bi to posjedovao. On ne pripada nijednoj vjeri, nije se zakleo nijednoj zemlji, na njegovu oborenom jarbolu vije se crna zastava amoraliste, pred njim je ona sveta neznatnost, vječna nesigurnost. s kojom se osjeća demonski zbratimljen pa se neprekidno oprema za nove opasne plovidbe. Prevođenje srpskih narodnih pesama U novembru 1861. Niče udruženju „Germanija` predaje svoju kompoziciju pod nazivom Serbier. Potom 29. aprila on predaje udruženju prevode šest srpskih narodnih pesama - pet lirskih i jedne epske - pod naslovom: „Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche`. U pet lirskih pesama koje je Niče preveo nalaze se pesme koje su u Vukovim zbirkama naslovljene: Djevojka ružici, Konj se srdi na svog gospodara, Riba i djevojka, Sestra kuša brata i Jedno drago i to nadaleko.[41] Jedina epska pesma koju je Niče preveo na nemački jeste pesma koju je Gete ranije smatrao nedovoljno kvalitetnom za uključenje u svoju antologiju srpskih pesama: Marko Kraljević i Ljutica Bogdan.[41] Niče pesme nije doslovce preveo već ih je preprevao sa značajnim odstupanjima i dodavanjima, uz konsultovanje orignala i rečnika srpskog jezika. On navodi da je prepev slobodan što je uradio kako pesma ne bi bila „ukočena i otegnuta”.[41] U tomu kritičkog izdanja Ničeovih dela iz 2000. godine, koji uključuje najranije radove i dnevničke zapise od 1858. do 1862, uključeni su i prevodi srpskih pesama, kao i zapis na srpskom: Ustaj Srbine, uz belešku - Serbische Tondichtung.[41] Filozofija Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovladava onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [42] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[3] Ali on je za polazište aktivnog nihilizma, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[3] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. Njegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[43] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[43] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da otkrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[43] Da shvati ovaj istorijski događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[43] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u isti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[43] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[43] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek!.[44] Njegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizlazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Ničeov natčovek u `Berlinskim ilustrovanim novinama iz 1903. godine“. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo bi raščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tuđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![45] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[42] Bog je mrtav Rečenica `Bog je mrtav` često je bila predmet pogrešne interpretacije. Naime, mislilo se da je Niče opisao smrt Boga u bukvalnom smislu. Umesto toga, on sebe shvata kao posmatrača, kao nekog ko prenosi svoj stav da zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa. On analizira vreme u kojem živi, posebno hrišćansku civilizaciju koja, po njegovom mišljenju propada. On nije prvi koji postavlja pitanje o smrti Boga. Već je mladi Hegel predstavio ideju o beskonačnoj boli kao osećanju na kome počiva religija novih vremena - osećanje: `Bog po sebi je mrtav`[46] Gde je Bog?`, uzviknuo je. `Reći ću vam. Ubili smo ga - ja i ti! Svi smo ga mi ubili! Ali kako smo to uradili? Kako smo ispili more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo celi obzor? Što smo uradili kada smo odvojili ovu zemlju od njenog sunca? Gde se sada kreće? Gde se mi krećemo? Odmičemo li se od svih sunca? Zar se padamo neprestano? Unatrag, postrance, prema napred, u svim smerovima? Postoje li još gore ili dole? Zar se nismo izgubili kao u beskonačnom ništavilu? Zar ne osjećamo dah praznog svemira? Zar nije postao hladniji? Zar se noć neprestano ne obrušava na nas? Zar ne treba paliti svetiljke ujutro? Zar ne čujemo ništa drugo osim zvukova grobara koji pokapaju Boga? Zar ne osećamo ništa osim božanskog raspadanja? - Bogovi se takođe raspadaju! Bog je mrtav! — Fridrih Niče Poznatiji deo nalazi se u drugom delu Zaratustrinog predgovora u kome mladi Zaratustra na početku svog putovanja sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu. Kad je Zaratustra čuo te reči, pozdravi sveca i reče: `Šta bih vam ja mogao dati! Ali pustite me brzo odavde da vam ne bih još što god i oduzeo!` I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i zreo čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka. A kad je Zaratustra ostao sam, reče u svojoj šumi ovako srcu svome: `Zar je to uopšte moguće! U svojoj šumi stari svetac nije još ništa o tome čuo da je Bog mrtav ` – Tako je govorio Zaratustra[47] Apolonijski i dionizijski princip Apolonijski i dionizijski princip je dvostruki filozofski koncept zasnovan na osobinama iz drevne grčke mitologije: Apolonu i Dionisu. Dionizijski se odnosi na princip koji afirmiše životnu snagu, dok se drugi, apolonijski, označava kao princip harmonije i ravnoteže. Niče je davao prednost dionizijskom principu, a u apolonijskom je video početak dekadencije evropske kulture. Glavna tema Rođenja tragedije je da spoj dionizijskog i apolonskog Kunsttrieben-a („umetnički impulsi“) stvara dramsku umetnost ili tragediju. Tvrdio je da ta fuzija nije postignuta od drevnih grčkih tragičara. Apolon predstavlja harmoniju, napredak, jasnoću i logiku, dok Dionis predstavlja poremećaj, opijenost, osećanja i zanos. Niče je koristio ove dve sile, jer su za njega svet uma i poretka s jedne, a strast i haos s druge strane formirali principe koji su bili osnovni za grčku kulturu.[48] Apolonija je država koja sanja, puna iluzija; dionizijsko stanje opijenosti, koje predstavlja oslobađanje instinkta i rastvaranje granica. U ovom kalupu čovek se pojavljuje kao satir. On je užas i uništenje principa individualnosti i istovremeno neko ko se raduje njegovom uništavanju.[49] Oba ova principa treba da predstavljaju kognitivna stanja koja se kroz umetnost pojavljuju kao snaga prirode u čoveku.[50] Niče zaključuje da je evropska kultura, još od vremena Sokrata, uvek bila samo apolonska, dakle dekadentna i nezdrava.[51] Primećuje da kad god apolonska kultura dominira, dionizijskoj nedostaje struktura da stvori koherentnu umetnost, a kada dominira dionizijska, apolonijskoj nedostaje potrebna strast. Samo plodna interakcija ove dve sile okupljene kao umetnost predstavljala je najbolje od grčke tragedije.[52] Perspektivizam Niče je tvrdio da će Božja smrt na kraju dovesti do gubitka bilo kakve univerzalne perspektive na stvari i bilo kakvog koherentnog osećaja objektivne istine.[53][54] Niče je odbacio ideju objektivne stvarnosti, tvrdeći da je znanje uslovno u odnosu na različite fluidne perspektive ili interese.[55]To dovodi do stalne ponovne procene pravila u skladu sa okolnostima pojedinačnih perspektiva. Ovo gledište je steklo naziv perspektivizam.[56] U delu Tako je govorio Zaratustra, Niče je objavio da tabela vrednosti visi iznad svake velike osobe. Istakao je da je ono što je zajedničko kod različitih naroda čin uvažavanja, stvaranja vrednosti, čak i ako se vrednosti razlikuju od jedne osobe do druge. Niče je tvrdio da ono što ljude čini velikima nije sadržaj njihovih uverenja, već čin vrednovanja. Stoga vrednosti koje zajednica teži da artikuliše nisu toliko važne koliko kolektivna volja da se te vrednosti ostvare. Spremnost je bitnija od zasluga samog cilja, smatra Niče. `Do sada je bilo hiljadu ciljeva`, kaže Zaratustra, `jer postoji hiljadu naroda. Još uvek nedostaje jaram za hiljadu vratova: nedostaje jedan cilj. Čovečanstvo još uvek nema cilj.` Otuda i naslov aforizma, „O hiljadu i jednom cilju“. Ideja da jedan sistem vrednosti nije vredniji od sledećeg, iako se možda ne pripisuje Ničeu, postala je uobičajena premisa moderne društvene nauke. Maks Veber i Martin Hajdeger su to upili i napravili po svom. To je oblikovalo njihova filozofska i kulturna nastojanja, kao i njihovo političko razumevanje. Veber se, na primer, oslanjao na Ničeov perspektivizam tvrdeći da je objektivnost i dalje moguća - ali tek nakon što se utvrdi određena perspektiva, vrednost ili cilj.[57][58] Među kritikom tradicionalne filozofije Kanta, Dekarta i Platona u Beyond Good and Evil, Niče je napao stvar u sebi i cogito ergo sum („Mislim, dakle jesam“) kao nepogrešiva uverenja zasnovana na naivnom prihvatanju prethodnih pojmova i zablude.[59] „Pobuna robova“ u moralu U knjizi Izvan dobra i zla i O genealogiji morala centralno mesto zauzima Ničeov genealoški prikaz razvoja savremenih moralnih sistema. Za Ničea se tokom ljudske istorije dogodio temeljni zaokret od razmišljanja u terminima „dobro i zlo“ ka „dobru i zlu“. Početni oblik morala postavila je ratnička aristokratija i druge vladajuće kaste drevnih civilizacija. Aristokratske vrednosti dobrog i lošeg poklapale su se i odražavale njihov odnos prema nižim kastama poput robova. Niče je predstavio ovaj „gospodarski moral“ kao izvorni moralni sistem - možda najbolje povezan sa homerskom Grčkom.[60]Biti „dobar“ značilo je biti srećan i imati stvari povezane sa srećom: bogatstvo, snaga, zdravlje, moć itd. Biti „loš“ značilo je biti poput robova nad kojima je aristokratija vladala: siromašni, slabi, bolesni, jadni - predmeti sažaljenja ili gađenja, a ne mržnje.[61] „Ropski moral“ se razvio kao reakcija na gospodarski moral. Vrednost proizlazi iz kontrasta između dobra i zla: dobro je povezano sa onostranošću, dobročinstvom, pobožnošću, uzdržanošću, krotošću i potčinjenošću; dok je zlo svetsko, surovo, sebično, bogato i agresivno. Niče je doživljavao moral roba pesimističnim i strašljivim, a njegove vrednosti su se pojavile kako bi poboljšale samo-percepciju robova. Moral roba povezao je sa jevrejskom i hrišćanskom tradicijom, jer je rođen iz rezistencije robova. Niče je tvrdio da je ideja jednakosti dozvoljavala robovima da prevladaju sopstvene uslove bez preziranja sebe. Negirajući urođenu nejednakost ljudi - u uspehu, snazi, lepoti i inteligenciji - robovi su stekli metod bekstva, naime generišući nove vrednosti na osnovu odbacivanja moralnosti gospodara, što ih je frustriralo. Korišćen je za prevazilaženje osećaja inferiornosti roba pred njihovim (imućnijim) gospodarima. To čini tako što na primer otkriva slabost roba da bude stvar izbora, označavajući je kao „krotkost“. „Dobar čovek“ moralnog gospodara je upravo „zli čovek“ ropskog morala, dok je „loši čovek“ preuređen u „dobrog čoveka“.[60] Niče je ropski moral doživljavao kao izvor nihilizma koji je obuzeo Evropu. Savremena Evropa i hrišćanstvo postoje u licemernom stanju zbog napetosti između morala gospodara i roba, obe kontradiktorne vrednosti koje u različitom stepenu određuju vrednosti većine Evropljana (koji su „šaroliki“). Niče je pozvao izuzetne ljude da se ne stide pred navodnim moralom za sve, koji smatra štetnim za procvat izuzetnih ljudi. Upozorio je, međutim, da moral sam po sebi nije loš; to je dobro za mase i treba ga prepustiti njima. Izuzetni ljudi, s druge strane, treba da slede svoj „unutrašnji zakon“.[60] Omiljeni Ničeov moto, preuzet od Pindara, glasi: „Postani ono što jesi.“ [62] Dugogodišnja je pretpostavka o Ničeu je da je više voleo moral gospodara nego moral roba. Međutim, ugledni Ničeov učenjak Valter Kofman odbacio je ovo tumačenje, napisavši da su Ničeove analize ove dve vrste morala korišćene samo u opisnom i istorijskom smislu; nisu bile predviđene za bilo kakvo prihvatanje ili veličanje.[63] S druge strane, iz njegovih vlastitih spisa jasno je da se Niče nadao pobedi gospodara morala. Povezao je „spasenje i budućnost ljudske rase sa bezuslovnom dominacijom“[64] gospodarskog morala i gospodara nazvao „višim redom vrednosti, onim plemenitim, onima koji životu kažu `da`, onima koji garantuju budućnost.“[64] Kao što„ postoji poredak ranga između čoveka i čoveka “, tako postoji i poredak ranga„ između morala i morala.“[65] Niče je u svom filozofskom ratu vodio protiv ropskog morala hrišćanstva, revalorizaciji svih vrednosti `kako bi se postigla pobeda novog gospodara moralnosti koju je nazvao` filozofijom budućnosti.`[66] U zoru, Niče je započeo svoju „Kampanju protiv morala“.[67] Sebe je nazvao „nemoralistom“ i oštro je kritikovao istaknute moralne filozofije svog doba: hrišćanstvo, kantijanizam i utilitarizam. Ničeov koncept „Bog je mrtav“ primenjuje se na doktrine hrišćanstva, mada ne i na sve druge vere: tvrdio je da je budizam uspešna religija koju je pohvalio za podsticanje kritičke misli.[68] Ipak, Niče je svoju filozofiju doživljavao kao protivpokret nihilizmu kroz uvažavanje umetnosti: Umetnost kao jedina superiorna protiv prisila, protiv svake volje za negacijom života, umetnost kao antihrišćanska, anti-budistička, anti-nihilistička par ekselans.[69] Niče je smatrao da je savremeni antisemitizam „prezren“ i u suprotnosti sa evropskim idealima.[68] Njegov uzrok, prema njegovom mišljenju, bio je rast evropskog nacionalizma i endemska „ljubomora i mržnja“ jevrejskog uspeha.[68] Napisao je da Jevrejima treba zahvaliti što pomažu u održavanju poštovanja prema filozofiji drevne Grčke, [68] i što rađaju „najplemenitije ljudsko biće (Hristosa), najčistijeg filozofa (Baruh Spinoza), najmoćniju knjigu i najefikasniji moralni kodeks na svetu.`[70] Volja za moć Osnovni element Ničeovog filozofskog pogleda je „volja za moći“ (der Wille zur Macht), za koju je tvrdio da pruža osnovu za razumevanje ljudskog ponašanja - više od konkurentskih objašnjenja, poput onih zasnovanih na pritisku za prilagođavanje ili preživljavanje.[65][71] Kao takav, prema Ničeu, nagon za očuvanjem pojavljuje se kao glavni pokretač ponašanja ljudi ili životinja samo u izuzecima, jer opšte stanje života nije „borba za egzistenciju“.[72] Češće nego ne, samoočuvanje je posledica volje stvorenja da svoju snagu iskaže na spoljnom svetu. Predstavljajući svoju teoriju ljudskog ponašanja, Niče se takođe osvrnuo i napao koncepte iz filozofija koje su tada bile popularno prihvaćene, poput Šopenhauerovog pojma besciljne volje ili utilitarizma. Utilitaristi tvrde da je ono što pokreće ljude želja da budu srećni i akumuliraju zadovoljstvo u svom životu. Ali takvu koncepciju sreće Niče je odbacio kao nešto ograničeno i karakteristično za buržoaski način života engleskog društva, [73] i umesto toga izneo ideju da sreća nije cilj sam po sebi. Posledica je prevazilaženja prepreka za nečije postupke i ispunjenja volje.[74] S njegovom teorijom volje za moć povezano je i njegovo nagađanje, koje nije smatrao konačnim,[65] u vezi sa stvarnošću fizičkog sveta, uključujući neorgansku materiju - da je, poput čovekovih naklonosti i impulsa, i materijalni svet postavljen dinamika oblika volje za moći. U osnovi njegove teorije je odbacivanje atomizma - ideja da je materija sastavljena od stabilnih, nedeljivih jedinica (atoma). Umesto toga, činilo se da je prihvatio zaključke Ruđera Boškovića, koji je objasnio osobine materije kao rezultat međusobnog delovanja sila.[65] Jedna studija o Ničeu definiše njegov potpuno razvijeni koncept volje za moći kao „ element iz koga proističu i kvantitativna razlika srodnih sila i kvalitet koji se u svakoj od njih prebacuje u svaku silu „otkrivajući volju za moći kao„ princip sinteze sila.“[75] Od takvih sila Niče je rekao da mogu možda posmatrati kao primitivni oblik volje. Isto tako, odbacio je stav da kretanjem tela vladaju neumoljivi zakoni prirode, postavljajući umesto toga da se kretanjem upravljaju odnosi moći između tela i sila.[65] Drugi naučnici se ne slažu da je Niče smatrao materijalni svet oblikom volje za moći: Niče je temeljito kritikovao metafiziku, a uključivanjem volje za moći u materijalni svet jednostavno bi uspostavio novu metafiziku. Osim Aforizma 36 u Beyond Good and Evil, gde je pokrenuo pitanje vezano za volju za moći kao za materijalni svet, tvrde oni, tek je u njegovim beleškama (neobjavljenim od njega samog) pisao o metafizičkoj volji za moći . A takođe tvrde da je Niče uputio svog stanodavca da spali te beleške 1888. godine kada je napustio Sils Mariju.[76] Prema ovim naučnicima, „goruća“ priča podržava njihovu tezu da je Niče na kraju svog lucidnog života odbacio njegov projekat o volji za moći. Međutim, nedavna studija (Huang 2019) pokazuje da, iako je tačno da je Niče 1888. godine želeo da neke njegove beleške spale, priča o „paljenju“ malo ukazuje na njegov projekat volje za moć, ne samo zato što je samo 11 „aforizama“ spašeni od plamena na kraju su ugrađeni u Volju za moć (ova knjiga sadrži 1067 „aforizama“), ali i zato što se ove napuštene beleške uglavnom fokusiraju na teme poput kritike morala, dok se „osećanja moći“ dotiču samo jednom.[77] Večiti povratak „Večiti povratak“ (takođe poznat i kao „večito ponavljanje“) je hipotetički koncept koji postavlja da se univerzum ponavlja i da će se ponavljati beskonačno mnogo puta kroz beskonačno vreme ili prostor. To je čisto fizički koncept, koji ne uključuje natprirodnu reinkarnaciju, već povratak bića u istim telima. Niče je prvi predložio ideju večnog povratka u paraboli u Odeljku 341 The Gay Science, a takođe i u poglavlju „O viziji i zagonetki“ u Tako je govorio Zaratustra, između ostalog. [78] Niče ga je smatrao potencijalno „zastrašujućim i parališućim“ i rekao je da je njegov teret „najteža težina“ koja se može zamisliti (`das schwerste Gewicht`).[79] Želja za večnim povratkom svih događaja označila bi krajnju afirmaciju života, reakciju na Šopenhauerovu pohvalu negiranja volje za životom. Da bi se shvatilo večito ponavljanje i da se s njim ne samo pomiri, već i prihvati, potreban je amor fati, „ljubav prema sudbini“. Kao što je Hajdeger istakao u svojim predavanjima o Ničeu, Ničeovo prvo spominjanje večnog ponavljanja predstavlja ovaj koncept kao hipotetičko pitanje, a ne kao činjenicu. Prema Hajdegeru, teret nametnut pitanjem večnog ponavljanja - da li bi to moglo biti istina - toliko je značajan u modernoj misli: „Način na koji Niče ovde oblikuje prvu komunikaciju misli o„ najvećem teretu“ [ večnog ponavljanja] jasno stavlja do znanja da je ta „misao misli“ istovremeno „najteža misao“.[80] Niče sugeriše da se univerzum ponavlja kroz beskrajno vreme i prostor i da se mogu ponoviti različite verzije događaja koji su se dogodili u prošlosti, pa otuda „sve konfiguracije koje su ranije postojale na ovoj zemlji još uvek moraju da se sretnu.“[81] Sa svakim ponavljanjem događaja nada se da će se steći neko znanje ili svest za poboljšanje pojedinca, otuda „I tako će se jednog dana dogoditi da se muškarac ponovo rodi, baš kao ja i žena, baš kao Marija —Samo za nadati se da će glava ovog čoveka sadržati malo manje gluposti...“[81] Aleksandar Nehamas o Ničeu piše: Život kao književnost na tri načina viđenja večnog ponavljanja: „Moj život će se ponoviti na potpuno identičan način:“ ovo izražava potpuno fatalistički pristup ideji; „Moj život se može ponoviti na potpuno identičan način:“ Ovo drugo gledište uslovno tvrdi kosmologiju, ali ne uspeva da obuhvati ono na šta se Niče poziva u The Gay Science, str. 341; i konačno, „Ako bi se moj život ponovio, onda bi se mogao ponoviti samo na identičan način.“ Nehamas pokazuje da ovo tumačenje postoji potpuno nezavisno od fizike i da ne pretpostavlja istinu kosmologije. Nehamas je zaključio da, ako se pojedinci konstituišu kroz svoje postupke, mogu se održati u svom trenutnom stanju samo živeći u ponavljanju prošlih radnji (Nehamas, 153). Ničeova misao je negacija ideje o istoriji spasenja.[82] Tri metamorfoze Priču o tri metamorfoze originalno je napisao nemački filozof Fridrih Niče. Verovao je da je svrha ljudskog postojanja postizanje njegovog punog potencijala. Da bi to postigao, duh je morao da prođe kroz tri transformacije: kamila, lav i dete. Komplet dolazi sa tri životinje i svaka životinja predstavlja opstanak, slobodu i stvaranje. Kamila: Opstanak. Kamila se može nositi sa teškim zadacima u teškim situacijama. Ako se mučite u životu i puno se znojite, ova kamila će vam pomoći da prođete. Lav: Sloboda. Lav je osvajač. Nalazi se na vrhu lanca ishrane. Koristite ovog lava da uništite postojeća društvena pravila pre nego što počnete da gradite svoja pravila! Dete: Stvaranje. Kad dete tek dođe na ovaj svet, ono ništa ne zna. Ova vrsta nevinosti može vam pomoći da stvorite nove vrednosti i razvijete novi način viđenja. Kamile mogu nositi veliku težinu i preživeti u pustinji. Ali ponderisani pojedinac je neizbežno oporezovan svojim teretom. Vremenom rizikuju da se zatru gorčinom, očajem i duhom osvete. Ako kamila ne postane lav, tragač će biti uništen njihovom potragom. Uvek se u „usamljenoj pustinji [dogodi] druga metamorfoza, duh ovde postaje lav; želi da uhvati slobodu i bude gospodar u svojoj pustinji.“ Lav je „kralj zveri“. Lavlji duh kaže „hoću“ - i to je ceo zakon. Kamila postaje lav kada subjekt duhovne transformacije, otisnuvši se u pustinju ljudskog očekivanja, otkrije da je „Bog mrtav“ i pretpostavi da je sve dozvoljeno. U ovom trenutku pojedinac shvata da im ništa ne može zabraniti da stvaraju sopstvene vrednosti namećući svetu svoju vlastitu volju. Ali, u pustinji stvarnog, lav nailazi na zmaja, a „Ti ćeš“ svetluca na njegovoj koži. Zmaj je Ničeova slika društvenih normi. U fazi lava, subjekat duhovne transformacije mora da uključi zmaja u smrtnu borbu. Čovek treba da bude lav u duhu da bi pobedio zakon „Ti treba“ i potvrdio uslove svog procvata. Međutim, nema sreće u borbi sa zmajevima čitavog života. Da bi se desile tri metamorfoze, lav mora postati dete. Zrelost za Ničea znači ponovno otkrivanje ozbiljnosti koju je čovek imao kao dete u igri. Dečji duh je presudan za sreću, zdravlje i blagostanje. „Dete je“, kaže Niče, „nevinost i zaborav, novi početak, sport, samohodni točak, sveto da“ (Z, 55). Lav postaje dete kada pojedinac koji kaže „hoću“ prestane da afirmiše svoje vrednosti suprotno zakonu „Ti treba“, i umesto toga ih potvrđuje „za sport stvaranja: duh sada hoće svoju volju, sopstveni svet “(Z, 55). Život više nije reaktivna borba za pobedu drugih sila. Život je proslava svojih moći - neprekidni čin čiste afirmacije. Dečji duh poznaje životnu radost i nevinost večnog stvaranja. Kritika masovne kulture Fridrih Niče je imao pesimističan pogled na savremeno društvo i kulturu. Verovao je da su štampa i masovna kultura doveli do usklađenosti, doveli do osrednjosti, a nedostatak intelektualnog napretka doveo je do propadanja ljudske vrste. Po njegovom mišljenju, neki ljudi bi mogli da postanu superiorni pojedinci upotrebom snage volje. Izdizanjem iznad masovne kulture, te osobe će stvoriti viša, svetlija i zdravija ljudska bića.[83] Kritika hrišćanstva Niče je mnogo puta kritikovao hrišćanstvo. Kritikovao je potiskivanje ljudskih osobina, poput zavisti, koje hrišćanstvo želi da potisne u čoveku. Čovek krije svoju zavist, jer ga hrišćanstvo uči da potisne to osećanje, jer je po istom, zavist zlo osećanje. Verovao je da se zavist može upotrebiti kao vodič, i da treba prihvatiti ovu želju da bi se mogli ostvariti u potpunosti. Svaka osoba koja u nama izaziva zavist, jeste indikacija onoga šta bi mogli da postanemo jednog dana. Znao je da neće svi dobiti ono što žele, njegov život ga je tome naučio, ali je jednostavno insistirao na tome da prihvatimo naše prave želje, da se borimo za njih, a ako ne uspemo, bar znamo da smo pokušali. To je ono što Niče naziva natčovekom. U celom Novom Zavetu, postoji samo jedna osoba vredna poštovanja-Pontije Pilat.[84] Niče je prezirao hrišćanstvo, jer je hrišćanstvo štitilo ljude od njihove zavisti. Kako Niče kaže, hrišćanstvo se pojavilo u poznom dobu Rimskog carstva, u stomacima robova, kojima je nedostajala snaga da uzmu ono što zaista žele - pretvorili su njihovu nesposobnost u vrlinu. Ovo Niče naziva moral roba. Hrišćane je nazivao krdom, koji su želeli da uživaju mnogo toga, seks, dobru poziciju na poslu, kreativnost, viši intelektualni nivo, ali su previše nesposobni da to i postignu. Hrišćani su prezirali ono što nemaju, a žele, a vrednovali ono što imaju, a ne žele, tako da je seksualna nevinost postala čistost, slabost je postala dobrota, submisija ljudima koje mrzimo - poslušnost, a kako je Niče naziva, nesposobnost da se preduzme osveta je postala oproštaj. Hrišćanstvo je postala velika mašina za gorko poricanje sebe. Niče je prezirao alkohol i upoređivao njegovo dejstvo na ljude sa hrišćanstvom. Naime, i jedno i drugo su instrument za smanjenje bola, bežanje od realnosti, i jedno i drugo nas uveravaju da smo dobro onako kako trenutno jesmo, smanjujući našu želju da promenimo život na bolje. Niče je ponavljao kako se mora podneti ogromna patnja da bi se uradilo nešto dobro. Kako samo malo znate o ljudskoj sreći, vi ljudi što živite u komforu! Tajna srećnog i ispunjenog života je u tome da se živi opasno, gradite svoje gradove na ivicama Vezuva! Živite u sukobu sa sebi jednakima i sa sobom! Budite pljačkaši i razbojnici čim ne budete vladari i vlasnici, ljudi od znanja! Uskoro će proći vreme kada biste mogli biti zadovoljni da živite skriveno u šumi poput plahih jelena![85] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[86] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[86] O svojoj usamljenosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[86] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[87] Mladi Niče je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[86] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[88] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `Ljudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[86] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. Stoga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[86] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[89] Niče sa Lu Salome i Paulom Reeom. Slikano 1882. godine. Poslednjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[86] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[86] Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog. Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[90] Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života. Stil Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama, „zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kirkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju, a više pokazuju, tj. saopštavaju. Ničeov `stil ispovedanja` više otežava nego što olakšava pristup njegovom delu.[91] Budući da dijalog ima subjektivnu dijalektiku koja potiskuje monolog, otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i Spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata. Citati „Ono što nas ne ubije to nas ojača.“ „Onaj koji ima za šta da živi može podneti bilo šta.“ „Prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, ali nikada o trajanju.“ „Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.“ „Umetnost bez ljubavi, je ništa.“ „Nesrećni brakovi nastaju ne zbog nedostatka ljubavi, nego zbog nedostatka prijateljstva.“ „Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“ „Žena je zagonetka čije je rešenje dete.“ „Naše mane su naš najbolji učitelj.“ „Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem.“ „U mržnji je strah.“ „Ne veruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti.“ „Egoizam je srž plemenite osobe.“ „Nevidljivim nitima najčvršće smo povezani.“ „Strašno je na moru umreti od žeđi. Zar morate i vi svoju istinu tako zasoliti da ona više ni žeđ ne gasi.“ „Lakše se neke strasti sasvim odreći, nego u njoj biti umeren.“ „Svako poseduje upravo onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma.“ „Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega.“ „Svako ljudsko biće koje ne želi biti deo masa treba samo da prestane sebi da olakšava stvari. Neka samo prati svoju svest, koja ga poziva: Budi ono što jesi! Sve što sada činiš, misliš, želiš, sve to nisi ti.“ „Svaka mlada duša čuje ovaj zov danju i noću i ježi se sa uzbuđenjem predosećaja tog stepena sreće koje su večnosti pripremile za one koji razmišljaju o sopstvenom istinskom oslobođenju. Ne postoji način da se pomogne bilo kojoj duši da postigne ovu sreću, sve dok je okovana lancima javnog mnjenja i straha.“ „Niko ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života. Možda postoje bezbroj staza i mostova i polubogova koji bi te preneli preko; ali samo po cenu zaloge i odricanja sebe. Postoji jedna staza na svetu koju niko ne može preći osim tebe. Gde ona vodi? Ne pitaj, kreni!“ „Tvoji pravi vaspitači i mentori otkriće ti originalni smisao i osnovnu građu tvog bića, nešto što nije na kraju podložno obrazovanju ili vaspitanju od strane drugih, ali je uvek teško pristupiti mu, nešto vezano i nepokretno; tvoji vaspitači ne mogu ići dalje, i biti tvoji osloboditelji. I to je tajna svake istinske kulture: ona nam se ne prikazuje sa veštačkim ekstremitetima, voštanim nosevima, noseći naočare – da nam za takve darove ostavlja varljivu sliku obrazovanja. Ona je oslobađajuća, vadi korove, uklanja kamenčiće, rasterujući štetočine koji bi nagrizale nežni koren i izdanak biljke; ona je izliv svetla i topline, nežno kapljanje noćne kiše…“ „Možda postoje načini pronalaženja sebe, budeći se iz anestezije u koju smo uobičajeno sakriveni kao da smo u mračnom oblaku – ali ja ne znam za bolji od onog koji reflektuju vaspitači i mentori.“ „Najbolji način da se svaki dan započne dobro, jeste, da pri buđenju mislite ne biste li tog dana barem jednog čoveka mogli obradovati.“ „Čuvajte se pljuvanja protiv vetra!“ „Najgore nas savijaju i muče nevidljive ruke.“ „Ćutnja je gora; sve prećutane istine postanu otrovne.“ „Zaklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o vanzemaljskim nadama! Trovatelji su to, znali oni ili ne znali.“ „Ako želite da imate prijatelja, morate i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati biti neprijatelj.“ „Cenim onoga ko živi da bi učio.“ Dela 1872. Rođenje tragedije (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik) 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller) 1874. O koristi i šteti istorije za život (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben) 1874. Šopenhauer kao učitelj (Schopenhauer als Erzieher) 1876. Rihard Vagner u Bajrojtu (Richard Wagner in Bayreuth) 1878. Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister) 1881. Zora (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile) 1882. Vesela nauka (Die fröhliche Wissenschaft) 1885. Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i ni za koga (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen) 1886. S one strane Dobra i Zla (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft) 1887. Genealogija morala (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift) 1888. Slučaj Vagner (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem) 1888. Sumrak idola (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert) 1888. Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum) 1888. Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist) 1888. Niče kontra Vagner (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen) 1910. Volja za moć, posmrtno, (Der Wille zur Macht)