Dveri srpske O SOLZENJICINU 2008 RETKO Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Biografija Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968.), i `Prvi krug` (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga djela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička djela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam auktor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističkih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Romantična priča smještena u trajanju od otprilike tjedan dana 1945. u sovjetskom zarobljeničkom logoru iz doba Josipa Staljina.` Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

m5 U PRVOM KRUGU, Aleksandra Solženicina, oni koji poznaju složene putove sovjetske literature ocijenili su, još od njegove najave, kao važnu etapu u piščevu opusu i kao jedan od najvažnijih tekstova napisanih u suvremenoj Rusiji. U PRVOM KRUGU predstavlja narativnu evoluciju autobiografskog materijala iz djela »Jedan dan u životu Ivana Denisoviča«. I ovdje se radnja zbiva u jednom staljinskom logoru, ali logoru na »višem nivou«, beskrajno dalekom od uobičajene razine sibirskih logora. To je logor koji je zapravo znanstveno-istraživački centar, zvan šaraška. U šaraški Mavrina, na vratima Moskve, pod neposrednim nadzorom Berijina ureda i Abakumovljeva resora, grupa znanstvenih radnika, uhapšenih bez nekih određenih razloga, za Staljinov račun radi na jednom visoko specijaliziranom projektu na izradi posebnih sistema šifrirane telefonije. Pošto je izrađena tehnika identifikacije glasova, tajna policija obraća se znanstvenicima Mavrina kako bi otkrila osobu koja je anonimnim telefonskim pozivom pokušala raskrinkati jednu lažnu optužbu za špijunažu. I tako se na zahtjev policijskog aparata u šaraški, u roku od nekoliko sati, rađa nova nauka — fonoskopija. Roman, sav zbijen u tijesnom vremenskom prostoru između Božića i Nove godine, lomi, međutim, svaku vremensku i prostornu barijeru preko doživljaja svojih mnogobrojnih ličnosti, muškaraca i žena, koje su podnijele strahote logora, uništavajuće iskustvo prisilnog rada, žestinu apsurdnih optužbi, ali se sveudilj drže svoje jezgre humanosti sačinjene od ljubavi i intenzivna duhovna života. Raspon akcije prema tome se otvara do opće vizije staljinske epohe i samoga sovjetskog društva, što implicira sadržaje i značenja koja daleko prelaze prostorno-vremenska ograničenja radnje, skokom izbijajući iz uskih granica šaraške. Šaraška je zapravo samo prvi krug, danteovski limb izabranih duhova, što ne spoznaše Boga ili smisao »dužnog obožavanja«. A kako je limb već u paklu, kako je to mjesto prokletnika, šaraška je osuda izabranih što su pogođeni staljinskom anatemom, prvi krug nad ponorołn logora; tu ne vlada zakon tjelesnih kazni, nema progona, čovjek radi svoj posao, »bez nade«, živi »u želji«. Ali onaj tko odbije da svu svoju sposobnost stavi na raspolaganje Staljinovoj igri, ponovo biva bačen u najdublje ponore logora. Kroz čvrstu i otpornu materiju svakodnevnog života zatočenika, što je data živim smislom za konkretno i odredeno i jezikom nadasve složenim i kontroliranim, Solženicin postiže visok poetski domet, stvara zdanje u koje se čitaocu čini da fizički ulazi, da se kreće njegovim krivinama, sreće njegove stanovnike i miješa se s njima. Aleksandar Solženjicin (rus. Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008), bio je ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko—matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Pruskoj, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanju. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najviši državni Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin. Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Odeljenje za rak“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva veka zajedno I-II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, ‘Parazit’. Vladivostok 1994, posle dvadesetogodišnjeg izgnanstva, Solženjicin kreće na putovanje po Rusiji Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabulacije ogledalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka“ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973-75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz Sovjetskog Saveza. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste“, 1986. do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Džona Dos Pasosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Solženjicin je poricao optužbe anti-semitizma. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”.

Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”. Prevod sa španskog: Jasmina Milenković Povez knjige : mek Strana : 311 Format knjige : 21 cm Pismo : latinica

Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19 veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najvećni evropski filozof... Jozef Bojer, jedan od očeva psihoanalize... tajni sporazum... mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja. Ovaj impresivni roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom `terapijom razgovorom`. Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu. U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.

Autor: Irvin Jalom Povez: broširan Br. strana: 381 Format: 13,5x19,5 Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19 veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najvećni evropski filozof... Jozef Bojer, jedan od očeva psihoanalize... tajni sporazum... mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja. Ovaj impresivni roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom `terapijom razgovorom`. Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu. U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Atonski podvižnici devetnestog veka - Antonije Svetogorac ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA Žitija nekih svetogorskih monaha podvižnika prošlog, 19. veka, koja sada stoje pred vama, uzeta su uglavnom iz tri sledeća izvora: 1. ʺKazivanje o stranstvovanju i putovanjima po Rusiji, Moldaviji, Turskoj i Svetoj Zemlji monaha Partenijaʺ ‐ Moskva 1856. godine. Ovaj monah Partenije bio je postriženik Sv. Pantelejmonskog manastira Rusika, na Svetoj Gori. Kasnije je postao iguman Guslicskog manastira u Moskovskoj eparhiji; a upokojio se u Getsimanskom skitu blizu Trojico‐sergijevske lavre 1878. godine. 2. Zapisi monaha Pantelejmona. Postriženik istog tog manastira Rusika, upokojio se u zvanju arhimandrita Trojice‐kirenskog manastira, irkutske eparhije, 1888. godine. 3. Zapisi monaha Denasija, žitelja Rusika, gde se i upokojio 1928. Zapisi dvojice poslednjih skupljača ploda pustinjskih bašti delimično su bili i štampani na stranicama časopisa manastira Rusika ʺDušepoljezni sobesjednikʺ od 1889. do 1911. godine, a delimično su ostali u rukopisima. Budući da su svi ti radovi nedostupni većini ljubitelja nektara s cvetova svetogorske pustinje, došao sam na misao da ova svedočanstva sakupim i predložim za opštu korist i pouku, sećajući se pri tom reči velikog svetitelja Vasilija, arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske: Budi revnitelj pravednicima, a njihovo žitije i dela piši u srcu svome! Jeromonah Antonije JEROMONAH ANTONIJE SVETOGORAC ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA POHVALA SVETOGORSKOM MONAŠTVU MONAHA PARTENIJA Želim da opišem bogatstvo Svete Gore ‐ neprolazno bogatstvo koje se čuva u njenim brdima i dubravama, u šumama i dolinama, tj. da opišem sluge Božje, podvižnike Atonske. Mnogo je Sveta Gora poslala Caru Nebeskom prepodobnih otaca, sveštenomučenika i mučenika, koji su u drevna vremena postradali od bezbožnih Arapa, Saracena i Turaka dok su je mnogo puta pustošili, bratiju mačem sekli, imanja pljačkali, a manastire rušili i ognju predavali. Zbog toga je za nas svetogorska starina često propadala. Poznato je samo to da su manastire zidali car Konstantin Veliki, i Veliki Teodosije, i carica Pulherija. Ali ko je u njima živeo i sa kakvim tipikom ‐ to je nepoznato, jer su sve zapise uništili Arapi. Mnoštvo monaha je postradalo i od ikonoboraca. Pošto je ikonoboračka jeres istrebljena, Sveta Gora je počela da cveta, i od tog vremena pa do danas o njoj imamo sigurnije podatke. Ona se posebno razvijala od 9. do 14. veka, a tad je mnogo stradala od Latina i od morskih razbojnika. Ali je car Andronik Paleolog tada obnovio Svetu Goru, popravio manastire, iako ne sve koji su ranije bili. O drevnim ocima je mnogo pisano u knjigama koje se nazivaju ʺPatericiʺ. Kada se učenik Grigorija Sinaita, koji je živeo u skitu Magule, molio Bogomateri, tražeći od Nje da mu pokaže koliko ima monaha koji se spasavaju na Svetoj Gori, javio mu se glas u noći, da izađe iz kelije i da pogleda na visoko brdo. On je izašao i nad brdom video gde stoji Carica Nebeska u neiskazivom svetlu, a oko Nje veliko mnoštvo ognjenih stubova. I javi mu se glas: ʺTo što vidiš beskrajno mnoštvo ognjenih stubova ‐ to su Atonski oci; i da možeš da izbrojiš zvezde nebeske, prebrojao bi i preminule atonske podvižnike; naposledak će ih biti još višeʺ. Sada želim da opišem svetogorski opštežiteljni život ‐ žive mrtvace, zemaljske anđele, i nebeske ljude koji podražavaju anđelski život, vojnike Cara Nebeskog. Kao što anđeli danonoćno služe Nebeskom Vladici, tako i ovi, predavši svoja tela zajedno s dušama svom predvodniku, ocu igumanu, i jedan drugom, Gospoda radi i carstva radi Nebeskoga, usvojili su reči Gospoda svoga Isusa Hrista koji je u Svetom Jevanđelju kazao: ʺAko hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i za mnom ideʺ (Mt. 16, 24; Mk. 8, 34; Lk. 9, 23). Vojnici ovi delom ispuniše reči Hristove: potpuno odbaciše sebe, uzeše krst svoj tj. stradanja i idu tragom Isusa Hrista na goru Golgotu, da se raspnu za svet i do kraja umrtve svoje strasti, da se sahrane u grobu smirenja i da bestrašćem vaskrsnu u Hristu. Post poštuju svakodnevni, noću stoje na molitvi, a danju se nalaze na poslušanjima. Ovim trima dobrodeteljima dostižu Carstvo Nebesko: postom ukroćuju telo svoje i strasti, jer je utroba carica svih strasti; kada ubiješ caricu i sluge se razbeže. Poslušanjem čupaju i iskorenjuju strasti, postižu smirenje i predaju se smirenoumlju. Molitvom razgone sve uznemirujuće pomisli i sjedinjuju se sa samim Bogom. Ovi dobrovoljni stradalnici položili su veru kao čvrst temelj svog spasenja. Veruju svome Tvorcu da ih Car Nebeski neće lišiti mučeničke krune. Mučenici su trpeli rane, udarce i zatočenje, i na kraju smrt. I ovi beskrvni mučenici svakodnevno podnose muke odricanjem od sopstvene volje, i nose jaram ‐ poslušanje, post, molitvu, stajanje cele noći, bdenje, metanije. Što ne traže, to im daju; što ne žele, to im naređuju; kuda mole da idu, ne puštaju ih; kuda ne bi hteli, tamo ih šalju. I stalno vise na krstu ne pribijeni tamo mržnjom svojih mučitelja, nego svojom voljom. Pa još i zli mučitelj đavo neprestano protiv njih misleno vojuje, nagovara ih da siđu s krsta, navodi ih na štetne pomisli: tugu za svetom i svime što je u svetu, roditeljima i srodnicima, blagom i svim obmanama i lepotama ovog sveta. Još im lukavi neprijatelj đavo šapuće: siđi sa krsta, ne možeš se tako postiti, ne možeš nositi takvo poslušanje, izgubićeš svoje zdravlje; mlad si i život je tvoj dug, siđi sa krsta. Ko ovo ne primi, njega nagovara da izađe iz manastira, i da se udalji na podvig u pustinju, samo da bi ga odvojio od bratstva i odvojio od Bogom izabranog stada. Ali ovi duhovni vojnici pobeđuju lukavog savetnika: i sami sobom i molitvom; a ako sami ne mogu, onda o borbi objavljuju svom pastiru, ocu igumanu. Jer u svetogorskim opštežiteljnim manastirima postoji običaj da bratstvo svakodnevno ispoveda svoje pomisli i sva nagovaranja lukavog svom pastiru i predvodniku, ocu igumanu. A prema njemu imaju takvo poverenja da sve pomisli i sva nagovaranja daju njemu na uvid i razmatranje: kako on kaže tako i čine; i od njega primaju savet kao od samog Boga, i odlaze mirni. Zato đavo i sva njegova lukavstva i smicalice ostaju bez dejstva, i nemaju nikakve snage na savršene poslušnike. Pa i kad im dođe pomisao oni je kao konja uzmu za uzdu i povedu svome pastiru govoreći: ʺZašto mi dosađuješ? Ti znaš da ja nemam svoju volju i svoje rasuđivanje i da ne znam otkuda si: od Boga ili od đavola? Pođimo k mom pastiru, pa kako on rasudi.ʺ I bivaju mirni! U svaki čas i minut staraju se da sačuvaju čistu i neporočnu savest, kako pred Bogom tako i pred pastirom, ocem igumanom, i pred svim u Hristu bratstvom. Ovi živi mrtvaci su pogrebeni kao u grobu, u odricanju od svoje volje i svog rasuđivanja. Telom čine i obavljaju poslušanje, nose tegobe svog predvodnika i jedan drugoga, a umom i srcem uvek razgovaraju s Bogom ne prestajući da govore u umu: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Ovi vojnici Nebeskog Cara hode po oba puta monaškog života: poslušaljem u zajednici i molitvenim tihovanjem. Poslušanjem postižu smirenje i smirenoumlje, a tihovanjem se uspinju na najviši stepen ljubavi i bestrašća. Gde je tu gramzivost i ljubav prema zemaljskim stvarima? Gde zavist i mržnja? Gde slastoljublje i pijanstvo? Zaista tamo nema mesta ni jednoj jedinoj strasti, jer onaj ko dolazi u manastir i odlučuje se da živi u opštežiću, taj sav svoj posed, stvari, knjige i ikone daje zajednici. Svi ovi vojnici Cara Nebeskog, zavolevši Gospoda svoga svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim, ovi robovi Boga Višnjeg, ne rečju, nego delom, ispunjavaju reči svog Spasitelja: Ako neko doće meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik (Lk. 14,26). Na njima se ostvaruje Gospodnje obećanje: ʺI svaki, koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i naslediće život večniʺ (Mt. 19, 29). Ovi duhovni vojnici mogu smelo da kažu: mi sve to ostavismo i za tobom idosmo: šta će biti sa nama? I Gospod će im na poslednjem sudu odgovoriti: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno (Mt. 25, 34). Ni u ovom veku ne ostavlja Gospod sluge svoje, koji mu sa verom i ljubavlju služe, nego im šalje razne utehe i nagrađuje ih raznim darovima Duha Svetoga. Mnogi su, preplivavši strasno i burno more, dostigli tišinu bestrašća. Video sam mnoge koji su svoj život proveli u opštežiću, u savršenom poslušanju i odricanju od svoje volje. Neki su za dvadeset, neki za trideset, a neki za četrdeset, pedeset i šezdeset godina, dostigli savršenstvo bestrašća, uspeli se na najviši stepenik ljubavi i nezlobivosti, i postali kao anđeli. Drugi su dostigli dubine smirenoumlja i krotosti. Oni koji su dostigli bestrašće primili su dar suza i ne mogu nikada da zadrže plač, jedno zbog svojih grehova, drugo zbog svoje bratije, ili zbog celog sveta (da Gospod celom svetu oprosti grehe). Drugi su dobili dar radosnih suza, i uvek plaču od radosti, jer mnogo vole Gospoda svoga, i osećaju Njegovu veliku milost i dobrotu prema ljudskom rodu; i zato što ih je udostojio da se udalje od ovog sujetnog i brigama ophrvanog sveta, i da dođu u tiho pristanište monaškog života. Neki su dobili dar proricanja, otkrovenja i viđenja, a drugi dar uznošenja uma Bogu, i ove darove otkrivaju samo svojim pastirima, duhovnim ocima, koji mogu da razlikuju istinu od prevare i kao iskusne vođe sve proveravaju smirenoumljem, pripisujući sve velikom čovekoljublju Gospodnjem i molitvama bratstva, a uvek zapovedaju opreznost pred lukavstvima našeg starog neprijatelja; jer se on pretvara u anđela svetlosti. Svakome duhovni oci daju pouku da neprestano priziva ime Gospoda Isusa Hrista, da traži Njegovu veliku milost, da plače zbog svojih grehova i da ne skriva nikakve pomisli ni darove. Ovi vojnici duha, živeći u telu, pobeđuju bestelesnog neprijatelja đavola; sve njegove zamke kidaju poslušanjem i smirenjem, i sve njegove obmane razotkrivaju, upravljajući se u svemu rasuđivanjem duhovnih otaca. Provodeći takav život i dobrodušno plivajući ovim žitejskim morem, oni dostižu mirno i bezbedno pristanište i prelaze u nebesku, večnu domovinu, gde nema ni bola, ni tuge, ni uzdisaja, gde je večni život. Kada se neko od njih razboli, odlazi u bolnicu, a ako ne može sam da ide onda ga vode i brinu se o njegovom zdravlju. Ni jedna mati oko svoje bolesne dece ne može tako da se trudi, koliko se duhovna braća staraju o bolesnima. I otac iguman dva puta na dan poseđuje bolesnike, za njih čita posebno pravilo, a pričešćuju se skoro svakodnevno. Za divljenje je da bolesnici na Svetoj Gori ne leže mnogo, nego ili brzo ozdravljaju, ili brzo odlaze u večni život, a umiru kao da tonu u san. Sve sam ovo govorio o ocima koji žive po manastirima ili blizu manastira. Ali na Svetoj Gori Atonskoj ima mnogo savršenih pustinožitelja, koji žive na neprohodnim mestima i u najdubljim pustinjama, po celom Atosu, u gorama i u dolinama i u provalijama, gde ljudi malo prolaze. Žive po pećinama. Odežda je na njima od starosti u ritama, i idu polugoli, a neki obrasli dlakom. Hrane se travama i zeljem, a neke hrani sam Bog. Od ljudi se kriju, malo se kome pokazuju. Dešava se da nađeš njihove kelije, ali da zatekneš i njih same, redak je slučaj. Neki monasi su tako našli jednoga i s njim razgovarali. Pitali su: ʺOdavno li živiš u pustinji, i odakle si došao?ʺ On im je odgovorio: ʺVama nije korisno da znate moj svetski život; možda samo to da sam svet ostavio u mladosti, došao ovamo na Svetu Goru, i tu živim već pedeset godina. Od toga sam deset proživeo u manastiru na poslušanju, a četrdeset u ovoj pustinji, a za to vreme nikoga od otaca nisam video, sem vas i moje bratije!ʺ Dalje su pitali: ʺA zar ti ovde u pustinji ne živiš sam?ʺ On je odgovorio: ʺNe, nas ovde ima četrdeset, koje Bog hrani!ʺ I još su ga pitali: ʺA kako ste živeli u vreme kada je Sveta Gora bila skoro razorena, i kada su svuda krstarili Turci i razbojnici?ʺ ʺNišta mi nismo ni videli ni čuli!ʺ Onda je, poklonivši se, krenuo u unutarnju pustinju. Godine 1844. monasi iz skita Kapsokalivija išli su kroz neprohodne pustinje gde su skupljali lekovite trave radi prodaje. Među njima je bio jedan Rus, monah David. On je pričao da su našli jednog pustinožitelja koji je već umro i ležao na zemlji, a na sebi nikakve odeće nije imao. Ne zna se da li je davno umro; jer telo njegovo uopšte nije trulilo, nego je naprotiv širilo miris. Oni su ga, otpojavši ga, sahranili, a da ime njegovo nisu saznali. 1846. godine, tri čoveka su išla na vrh Atosa pa su zašli i u pećinu u kojoj se spasavao prepodobni Petar Atonski, i videli su da neko u njoj živi, ali se nisu udostojili da sretnu i samog pustinjaka. Čuvši da idu ljudi, ovaj je izašao. Razgledali su sve što je imao: jednu ikonu, brojanice, posudu sa vodom i travu za hranu; hleba nije bilo; krevet je bio gola zemlja. Može se reći da Sveta Gora liči na košnicu; kao što u košnici ima mnogo pčelinjih gnezda, tako i na Atonu ima mnogo monaških kelija. Kao što u košnici neprestano zuje pčele, tako i na Atosu monasi danonoćno bruje izgovarajući psalme i duhovne pesme.

ŠKOLA KOJU SU OSNOVALI UČENICI Eksperiemntalna gimnazija u Oslu MOSE JORGENSEN BIGZ 1 9 7 7 XX VEK ... Dva norveška gimnazijalca, nezadovoljni gimazijom koju su pohađali, prekinuli su školovanje posle prvog razreda. Došlu su na zamisao da pokrenu inicijativu za osnivanje jedne gimnazije novog tipa gde će učenici i profesori imati ista prava, gde neće biti ocena ni obaveznog prisustvovanja nastavi, gde će profesori i učenici zajedno utvđivati nastavni program, tehniku i plan rada, gde će više mesta biti za `individualnost, razvoj, toleranciju i konstruktivnost`. Zahvaljujući njihovoj inicijativi, prihvaćenoj od mnogih učenika, njihovih roditelja i nastavnika, osnovana je 1966. godine Eksperimenatlna gimnazija u Oslu. Ovo je knjiga o nastanku, razvoju i perspektivama ove neobične škole i o problemima demokratskog, antiautoritarnog i kreativnog obrazovanja... Preveo sa norveškog LJUBIŠA RAJIĆ Latinica 2O8 stranica Pečat LEPO OČUVANO

Knjiga je dobro očuvana.Spoljni omot malo zacepljen(zalepljen) na dva mesta(kao na slici. „I druge priče Mome Kapora govore o nekim davnim letovanjima, o mađioničarima, menzama, strahu i sreći, o kući na drvetu, psima, mačkama i ljudima srednjih godina, o vremenu kožnih kaputa... Svaka od ovih tema nosi u sebi dovoljno magije za mnogo više redova, ali veština pisca je upravo u načinu na koji je umeo da se zaustavi posle nekoliko stranica, ostavljajući nama da naslutimo nastavak. Neke od ovih priča proživela sam, iako sasvim mala, zajedno sa autorom. Zato sa sigurnošću mogu da vam kažem da su se zaista dogodile.“ Prvo objavljene u novinama, a nakon toga sakupljene u knjigu, ovih sto priča još jednom potvrđuju da je kratka forma prirođena Momi Kaporu. Pažljivi posmatrač i rafinirani pripovedač, autor nas sa lakoćom uvodi u svet koga više nema, ali koji je u mnogome sličan i današnjem. I druge priče izašle su davne 1973. godine, doživele su brojna izdanja, a po njima je snimljena i istoimena televizijska serija u dvadeset nastavaka. Iako je od tada prošlo skoro pola veka, svako od nas će pronaći deo sebe u ovim redovima.``

HAZARSKI REČNIK - Milorad Pavić VULKANI androgino izdanje ROMAN LEKSIKON U 100000 RECI 2014 godina 300 stranica vrlo dobro ocuvano Preveden na 36 jezika ovaj roman govori o sudbini onih naroda čija je sudbina neizvesna i vodi ih ka isceznuću, kao sto se desilo sa Hazarima, drevnim i moćnim plemenom čije je poreklo ostalo nerastumačeno. Hazarsko carstvo, rival Vizantijskoj imperiji, isčezlo je sa istorijske scene sveta pre mnogo stoleća zajedno sa narodom koji ga je stvorio. Jedan francuski izdavač ove knjige rekao je da su Hazari ipak danas poznatiji zahvaljujući Pavićevom romanu, nego sto su bili u vreme svoga najvećeg uspona i carstva. Hazarska princeza Ateh je čaroban lik koji unosi u roman poeziju i snagu ženskog principa. `Hazarski rečnik` ima mušku i žensku verziju i čitalac ce ih obe naći u ovom `androginom` izdanju ove nesvakidašnje knjige, koja je vec ušla među klasične knjige XX veka i nazvana prvim romanom XXI stoleća. Razlog za veliki uspeh `Hazarskog rečnika` leži pored ostalog u njegovoj nesvakidasnjoj rečničkoj strukturi. Otac hiperteksta, kako ga kritičari ponekad nazivaju, Pavić je u `Hazarskom rečniku` dao obrazac nelinearnog pisma. `Hazarski rečnik` je doista štivo u kojem čitalac moze sam da bira svoju stazu čitanja. Kompjuteri su izračunali da postoji preko dva miliona načina na koji se ovaj roman moze pročitati. (kutija 1)

Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić Format: 13x20 cm Broj strana: 264 Pismo: Latinica Povez: Mek

Zašto se sad pojavljuju ova dva scenarija, nađena u bogatoj ostavštini Aleksandra Petrovića, zajedno? I zato što je Soko, zasnovan na često navođenoj i još češće komentarisanoj deseteračkoj pesmi Banović Strahinja, i Kraj vikenda, pisan na surovim i sivim belinama oktroisanog socijalističkog sistema, koji se već uveliko ljuljao u temeljima, imaju osobine pravog pravcatog kontrapunkta. Iza toga preostaje sve kako je istinito. Bilo je to vreme kada su, istina eufemistički, i prijatelji i neprijatelji Sašu tešili licemernom floskulom da će sve biti i štampano i realizovano posle smrti. (Istina, na osnovu Sokola, Vatroslav Mimica je 1979. snimio film Banović Strahinja.) Svakako, Soko napisan je i stoga da bi se sto i prvi put overila jedinstvena priča o praštanju, u onim famoznim nemogućim uslovima za koje se obično govori da su sudbinski, ako ne i suštinski deo i vazduha i života samog. Kraj vikenda je, bar za mene, bogata, stvarnosna, dramatično datirana prolegomena za poslednju, svakako antologijsku scenu. Oba ova scenarija, naoko smao udaljena nekoliko svetlosnih godina jedan od drugog, po vremenu a i mestu zbivanja, svedočanstvo su damara koji pucaju odjednom, sve postaje vulgarno, ukleto, drastično. Petrović je sasvim izričit – poetsko-filozofsko-moralni nukleus mu je prevashodan. Bez sumnje, Aleksandar Saša Petrović (1929–1994) najtragičniji je, ali i najmoćniji torzo srpske umetničke scene druge polovine dvadesetog veka. Draško Ređep

Jedna priča u šest pričanja Šest lica pričaju isti broj priča, pletući na ovaj način životnu avanturu glavnog junaka, kao i svoje odnose s njim. Odnose vlasti i pritiska, ali i odnose prijateljstva, ljubavi i stvaralaštva. U jednom svetu koji nestaje i u drugom svetu koji se rađa, na kraju prošlog veka i s početka dvadesetog, neki od njih tragaju za novim odgovorima, sukobljavaju se u pogledu ideja, sanjaju lične i zajedničke snove. Likovi koji nasleđuju istoriju svojih predaka, i odlučuju se da zapišu svoju, zacrtavaju sami svoje puteve, veruju u prave vrednosti, stvaraju i sposobni su da crpe snagu čak i kad im ništa ne ide od ruke. Životni stavovi i strasti, saznanje i poluznanje, ponekad ih vode napred, a ponekad su izvor njihovih muka. Neki poimaju svet bez granica dok drugi, u svom mikrosvetu znaju da odžive, zbratimljeni i u slozi zajedno s pripadnicima drugih vera i nacija, svoju bajku. Nikos Temelis je autor pet knjiga. Roman Traganje, prvi put objavljen 1998. godine, do sada je doživeo preko osamdeset izdanja. Sledeći Temelisov roman Preobražaj (2000), imao je sedamdeset izdanja, Odblesak (2003) je objavljen u četrdeset i šest izdanja, a knjiga Za naše druženje (2005) u trideset i četiri izdanja. Dva života u jednom, poslednja knjiga koju je Nikos Temelis napisao objavljena je 2007. godine.

Autor:: Bet O’Liri Žanrovi:: E-knjige, Komedije, Ljubavni Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 15. april 2021. Broj strana: 336 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Autorka bestselera Zajedno u stanu„Ovo će nesumnjivo biti romantična komedija godine. Besani u Sijetlu 21. veka!“– Sunday Express Magazine Lina Koton je mlada, veoma ambiciozna i uspešna. Međutim, zbog porodične tragedije, upropastiće jednu važnu prezentaciju na poslu. Poslodavac joj savetuje da se povuče na dva meseca, odmori se i razmisli o svojoj karijeri. Lini ne preostaje ništa drugo nego da se sakrije u kući svoje bake Ajlin u malom jorkširskom selu.Ajlin uskoro puni osamdeset godina i nedavno je i sama doživela fijasko – muž joj je pobegao sa drugom! Ipak smatra da još uvek nije kasno da ponovo otkrije ljubav. Jedini problem je što u selu nema zanimljive gospode...Lina i Ajlin tako dolaze do ideje da se zamene. Ajlin će živeti u unukinom stanu u Londonu, tamo upoznavati nove ljude, vrevu gradskog života i isprobavati moderne izlaske za penzionere. Za to vreme Lina će se dva meseca brinuti o bakinoj kući i bašti i preuzeće Ajlinine seoske društvene obaveze.Uskoro će se pokazati da je isprva briljantna ideja za obe mnogo teži zadatak nego što su pretpostavile. Hoće li im novo iskustvo pomoći da shvate šta žele? Da li je kasno za promene ili je svako vreme pravo samo ako čvrsto odlučiš da prinađeš sebe?„Junakinje koje ćete doživeti kao bliske prijateljice, priča koja će vas nasmejati, raznežiti i osnažiti.“– Kirkus Reviews „Sve češće živimo u neželjenoj osami. Zamena je dobar podsetnik da treba da otvorimo i srce i vrata dobrim ljudima koji nas okružuju. Ljupka priča o tome koliko je važan život u zajednici.“– BookPage

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milka Žicina (Prvča, 9. oktobar 1902 — Beograd, 3. februar 1984), bila je pisac romana socijalne tematike u periodu između dva svetska rata.[1] Pretežno je obrađivala probleme obespravljenih devojaka i žena. Milka Žicina rođena je u Prvči kod Nove Gradiške, u siromašnoj porodici čuvara pruge Nikole Žice i njegove žene Cvijete, rođene Milojević. Zbog nemaštine je još u ranom pubertetu bila prinuđena da radi kao služavka u Novoj Gradiški. Po završetku osnovne škole, 1917. godine, sa majkom i sestrom odlazi u Sremske Karlovce i u Novom Sadu za godinu dana (1918) polaže ispite za četiri niža razreda devojačke škole.[3] Život i rad između dva rata Godine 1919. Milka Žicina prelazi u Beograd, zapošljava se u Upravi državnih železnica i uporedo uči daktilografiju. Potom odlazi u Beč, gde radi kao služavka, a zatim se vraća u Beograd. U Beogradu ne uspeva ponovo da se zaposli, pa odlazi u Hamburg, sa idejom da se zaposli na brodu i ode u Sjedinjene Američke Države. Ne uspevši da ostvari ovu zamisao ona iz Hamburga peške odlazi u Mec, a zatim u Pariz, gde se izdržava praveći opanke. Tada se pridružila sindikatu kožarskih radnika, gde je radnicima iz naših krajeva držala časove francuskog jezika. U Parizu je upoznala Iliju Šakića (kasnije načelnik u Ministarstvu spoljnih poslova) i sa njim se venčala 1928. godine. U Parizu se družila sa levičarima i prodavala levičarsku štampu, pa su je francuske vlast, zajedno sa suprugom, proterale u Belgiju, gde su ostali do 1931. godine. Iz Belgije se mladi bračni par vraća u Beograd, gde Milka počinje da radi u Zadružnom konačištu (u Makedonskoj 21)[4] kao sobarica i noćni čuvar. Tu ona piše svoj prvi roman Kajin put.[5] Posle toga u konačištu je dobila posao daktilografa, ali je 1940. godine otpuštena zbog organizovanja štrajka. Drugi svetski rat provela je sa suprugom u ilegali, krijući se u kući seoskog učitelja u Dolovu pod imenom Milica Šakić.[3] Posleratni period i sukob sa KPJ Posle oslobođenja je u Pančevačkom srezu radila na obnovi škola i kulturnog života. Posle uspešno organizovanih izbora u Novoj Gradiški 1945. godine postala je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Sledeće godine postavljena je za urednika kulturne rubrike u časopisu Rad, da bi 1948, po ličnom izboru, prešla u slobodne reportere. Juna 1951. godine uhapšena je zbog saradnje sa Informbiroom. Istovremeno je tada pod istom optužbom uhapšena veća grupa pisaca, a Milka je bila jedina žena među njima. Sedam meseci, tokom kojih je utvrđivana njena krivica, provela je u Glavnjači. Januara 1952. osuđena je na osam godina zbog saradnje sa Vojislavom Srzentićem i njegovom suprugom Dragicom, sa kojom je bila bliska prijateljica.[6] Robijala je u ženskom logoru Stolac u Hercegovini do juna 1955. kada joj je kazna umanjena, a ona puštena.[3] Po povratku sa robije živela je sa mužem u Sevojnu do 1959. godine kada su se vratili u Beograd. U Beogradu je sa mužem živela u Dobračinoj br. 36, gde je i umrla 28. februara 1984. godine.[4] Književni rad Milka Žicina pripadala je pokretu socijalne literature između dva rata. Tridesetih godina 20. veka u Beogradu se kretala u krugu Nolitovih književnika-Levičara u Dobračinoj 6[4] (Radovan Zogović, Oskar Davičo, Hugo Klajn, Milovan Đilas i dr). Već sa svojim prvim romanom, objavljenim na preporuku Velibora Gligorića, postigla je uspeh. U Parizu je prevodila sa francuskog jezika pisce socijalne literature. Sarađivala je u mnogim časopisima, između ostalih Pregled, Naša stvarnost, Žena danas i drugi.[3] Obnovljeni interes za književno stvaralaštvo Milke Žicine javlja se sa promenom istorijskih okolnosti, odnosno raspadom Jugoslavije. Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti[7] za Milku Žicinu kaže da je ona „najznačajniju novinu u proznom stvaranju donela... sa svoja dva proleterska romana... od kojih drugi spada među naše bolje međuratne romane”. Objavljena dela Kajin put (roman; Beograd, 1934) Devojka za sve (roman; Beograd, 1940) Repotraže (zbirka reportaža; Beograd, 1950) Drugo imanje (roman; Beograd, 1961) Zapisi sa onkološkog (biografska proza; Beograd, 1986) Selo moje (roman; Beograd, 1983) Sve, sve, sve (roman; Zagreb, 2002) Sama (roman; Beograd, 2009) Neka to bude sve (kratka proza; Beograd, 2014) Romani Milke Žicine Prvi roman Milke Žicine Kajin put je priča o sirotinjskoj seoskoj porodici. Objavljen je u Nolitu 1934. godine i prvi je roman srpske književnosti sa jasnom orijentacijom pokreta socijalne književnosti između dva rata. Doživeo je značajnu popularnost. Preveden je i objavljen na nemačkom (Drei Eulen Verlang, Diseldorf, 1934) i francuskom (Pabl. L`amitié par le livre, Pariz, 1940), a posle rata na češkom (Dilo, Prag, 1947) i bugarskom (Narodna kultura, Sofija, 1948). U Jugoslaviji je doživeo i drugo izdanje (Rad 1950). Drugi roman, Devojka za sve govori o teškim iskustvima junakinje romana u još složenijim uslovima gradskog života. Njen dnevnik Zapisi sa onkološkog hrabro je svedočenje o borbi za život.[8] Rukopis o stradanju u ženskom logoru Stolac objavljen je posthumno, tek početkom 21. veka, pod „postmodernističkim” naslovom Sve, sve, sve. Roman Sama predstavlja tek početkom 20. veka obelodanjeni rukopis iz zaostavštine Milke Žicine, tematski je vezanim za njeno najteže intimno stradanje, boravak u „samici“ tokom istražnog postupka Glavnjači. Ovaj rukopis smatra se uvertirom za roman Sve, sve, sve i zajedno sa njim jedinstvenim svedočanstvom o stradanju povodom IB-rezolucije.[9] Oba rukopisa napisana su već sedamdesetih godina 20. veka, ali ih je autorka, u strahu od represije, skrivala. Tekstovi su posle njene smrti prvi put izašli u časopisima Dnevnik (1993) i Letopis Matice srpske (1998).

Леонид Соловјев: РУШИЛАЦ МИРА Издавач: НОПОК, Београд, 1945.год. Меки повез, 206 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. ` Леонид Васиљевич Соловјев ( rus. Леони́д Васи́льевич Соловьёв ) (19. август 1906. — 9. април 1962.) је био руски писац и драматург. Пошнат је по `Књизи моје младости` и `Причи о Насрадин Хоџи`. `Прича о Насрадин Хоџи` садржи два романа: `Рушилац мира` или `Насрадин Хоџа у Бухари`, и `Зачарани принц`. Други део приче о Насрадин Хоџи, поднаслов `Зачарани принц“, написан је у логору Дубравлаг, и завршен око 1950. године. Оба дела `Приче о Насрадин Хоџи` су први пут заједно објављена 1956. године, и наишла су на веома повољан пријем. Читав роман је преведен на десетине светских језика. Насрадин хоџа је лик из кратких сатиричних прича народа Балкана, Блиског и Средњег истока и Средоземља. У причама је представљен као шаљивџија који шалама остварује велику корист варајући наивни народ. Највјероватније је лик створен по историјској личности која је живјела у 13. вијеку на подручју Средњег истока. УНЕСКО је 1996—1997. годину прогласио за „Међународну годину Насрадина хоџе“. У турском граду Акшехиру се сваке године од 5. до 10. јула одржава фестивал посвећен Насрадину хоџи. Кратер Насрадин на Плутоновом месецу Харону је именован по Насрадин-хоџи.

Kao nova knjiga. Kit Devlin - Nedovrsena igra Prica o radjanju verovatnoce Paskal, Ferma i pismo iz sedamnaestog veka koje je promenilo svet Centar za promociju nauke, Matematicki institut SANU, Beograd,2015. Mek povez, 170 strana. Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“. Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića) Kit Devlin je briljantni britanski matematičar, profesor Univerziteta Stenford i pisac brojnih naučnih i naučnopopularnih knjiga studija i članaka. Od 1987. trajno je nastanjen u Sjedinjenim Američkim Državama gde na Nacionalnom radiju vodi subotnju emisiju posvećenu, pre svega, matematičkim temama. Zahvaljujući ovom angažmanu, u američkoj javnosti je postao poznat kao The Math Guy.

“Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru! Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta. U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“. Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem otkriva jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira… u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio…” (Snežana Savkić) Sava Damjanov rođen je u Novom Sadu 1956. godine. Pisao je prozu, književnoistorijske oglede i kritiku; uređivao nekoliko časopisa i edicija. Predaje na Filozofskom fakultetu u NovomSadu i kao gost-profesor predavao na niz fakulteta u inostranstvu. Priređivao za štampu dela srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Autor je antologija stare srpske erotske književnosti i postmoderne fantastike, kao i više knjiga umetničke proze i naučnoknjiževnih studija, zbirki eseja i kritika. 2011–2012. objavio izabrane književnoistorijske i književnokritičke radove u pet tomova (Damjanov: srpska književnost iskosa 1–5); 2014. godine izašao mu iz štampe POSLEDNJI roman, Itika Jeropolitika@VUK.

Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“.Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića)

51936) RANKO ŽERAVICA U JUGOSLOVENSKOJ KOŠARCI , priredio Milutin Luta Pavlović , Junior Beograd 1992 , Ranko Žeravica, jedan od najvećih košarkaških trenera nekadašnje Jugoslavije, ali i stručnjak koji je svojim radom i ostvarenim rezultatima ostavio neizbrisiv trag u evropskoj i svetskoj košarci. Čovek rođen 17. novembra 1929. u banatskom mestu Dragutinovo (danas Novo Miloševo) zauvek će ostati upamćen po tome što je kao selektor, na Mundobasketu održanom 1970. u Ljubljani, odveo reprezentaciju bivše SFRJ do prve titule svetskih šampiona, te deceniju kasnije, zajedno sa Mirkom Novoselom, predvodio na Igrama u Moskvi selekciju ’Plavih’ na putu do jedinog olimpijskog zlata. Pored ta dva najveća uspeha, u njegovoj zbirci selektorskih medalja nalaze se srebra sa Olimpijskih igara u Meksiku (1968. godine), Svetskog prvenstva u Urugvaju (1967.) i kontinentalnih šampionata u Italiji (1969.) i SR Nemačkoj (1971.), kao i bronzano odličje sa Svetskog šampionata, čiji je domaćin 1982. bila Kolumbija. Kao trener klubova ostvario je daleko skromniji trofejni učinak, pošto je jedino sa Partizanom uspeo da osvoji jednu titulu šampiona SR Jugoslavije (1996.) i pehar namenjen osvajaču Kupa Radivoja Koraća (1978. godine). Ta činjenica ne umanjuje njegovo klupsko nasleđe, tačnije sve ono dobro što je ostavio iza sebe vodeći brojne ekipe. Ostalo je zapisano da je upravo Žeravica selektira ekipu Partizana koja je predvođena Kićanovićem i Dalipagićem sedamdesetih godina prošlog veka napravila bum u jugoslovenskoj u košarci. Pod njegovom dirigentskom palicom mnogi igrači su stasavali i napredovali, a zanimljivo je da je upravo ovaj stručnjak dugo vremena bio rekorder po broju ostvarenih pobeda na klupi Crvene zvezde. Na 272 utakmice, koliko je vodio ’crveno-bele’, Ranko je zabeležio 167 trijumfa. Jelena Trajković mek povez, format 16,5 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, 150 strana

Opis Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Opis Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim, razmišlja ona. Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Opis Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Tatjana Simonović Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od dobitnika nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „ Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Rođen u Gdanjsku 1927. Otac mu je bio protestanstke vere, a majka katolkinja poljskog porekla. Prvu zbirku pesama objavio je 1956. godine. Zatim su usledile pozorišne drame Ujak i Poplava. Pisanje Limenog doboša završeno je 1959. godine. Novela Mačka i miš objavljena je 1961. godine, a Pseće godine, koje su upotpunile Gdanjsku trilogiju, 1963. godine. Usledio je period Grasovog angažmana u Socijaldemokratskoj partiji Nemačke, koji je ujedno i period plodnog stvaralačkog rada. Bogat književni opus doneo mu je brojne ugledne književne nagrade i intelektualne počasti. Kada je, međutim, 1999. dobio Nobelovu nagradu za književnost, mnogi su smatrali da je ovo prestižno priznanje moglo i da sačeka zbog Grasovih nepopustljivih i ponekad nepopularnih političkih stavova. Objavljivanje memoarske proze Ljušteći luk (2007) naročito je izazvalo kontroverze i pretvorilo se u javni skandal, jer je tu Gras prvi put progovorio o svom učešću u nacističkim vojnim formacijama....