m8 Izdavač: Liber Novus - Beograd, 2014. god. Tvrd povez, 20 cm. 303 str. Naučno-fantastični roman francuskog pisca Žila Verna, u kom je predviđena izgradnja podmornice sa ljudskom posadom i osvajanje Južnog pola. Kada se Nautilus pojavio u moru, mnogi su mislili da je u pitanju morsko čudovište, sve dok se profesor Aronaks nije odvažio da, u društvu svog sluge Saveta i ćudljivog, prostodušnog Neda Landa, konačno otkrije kakvo je čudo u pitanju. Našavši se u Nautilusu, pod rukovodstvom kontroverznog kapetana Nema, ekipa prelazi čudesnih 20 000 milja, upoznaje neslućene mogućnosti i karakteristike podmornice, kao i očaravajući život mora, a avantura koja ih prati na tom putu, ne dozvoljava da prekinete čitanje ove genijalno osmišljene priče. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike”. Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina. Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Ignjatović, Jakov Naslov Memoari : rapsodije iz prošlog srpskog života / Jakov Ignjatović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1966 Zbirka Srpska književna zadruga. kolo 59 ; knj. 399 Jakov Ignjatović (Sentandreja, 26. novembar(jk))/8. decembar(gk) 1822 – Novi Sad, 23. jun(jk))/5. jul(gk) 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka. Jaša Ignjatović se rodio u Sentandreji na crkveni praznik „Prvozvani Andreja“ 1822. godine (a ne 1824. kako je zapisano na njegovom portretu, rad Novaka Radonića). Otac imenjak Jakov, ugledni građanin, varoški tutor koji je sina dobio pod stare dane, umro je šest godina kasnije. Majka Ličanka, Kata od roda Barjaktarevića (koji su promenili prezime u Jakovljević) umrla kada je Jaši bila nepuna godina. Tako je Jaša ostalo rano siroče, a po majčinom porodičnom nadimku, njega i brata su zvali „braća Tabordžije“. O njemu je vodio brigu ujak Đorđe Jakovljević, kod kojeg je prešao da živi. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, a gimnaziju („latinsku školu“) u Sentandreji, Vacu, Ostrogonu i Pešti. Prava je slušao u Pešti, ali je zbog sukoba sa profesorima napustio univerzitet i dobrovoljno otišao u husare. Kasnije je završio prava u Kečkemetu, kao husar. Kratko vreme je bio advokat, i čim je izbila Mađarska revolucija (1848), uzeo je učešće na strani Mađara protiv Beča, zbog čega je, posle mađarske kapitulacije, morao prebeći u Beograd. U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Bio je navodno oficir legionar u francuskoj kolonijalnoj vojsci u Alžiru. Više puta se bavio u Carigradu, među Turcima. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854–1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima. Kada je 1861. godine gradonačelnik postao Svetozar Miletić, sledili su za njim: Jaša kao veliki beležnik i Zmaj kao podbeležniku varoški u Novom Sadu. Sa Đorđem Rajkovićem uređivao je 1862–63. Putnik: list za umnu i duševnu zabavu. U periodu od 1863. do 1879. godine živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Nakon izvesnog vremena koje je proveo u Temišvaru gde je uređivao „Temišvarski Glasnik“, skrasio se sasvim u Novom Sadu. Godine 1880. on je sa Đorđem Rajkovićem, urednik „Nedeljnog lista“ u Novom Sadu. Kad je narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao u toj borbi i dva puta je biran za poslanika. Kad je narodna stranka napustila Mađare, Ignjatović, suprotno ogromnoj većini Srba u Vojvodini, ostaje dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je napadan kao mađaron i bio prinuđen da živi odvojeno od srpskog društva, sve do smrti. To je rđavo uticalo na njegov glas kao književnika. Podsmevao mu se u javnosti naročito Jovan Jovanović Zmaj u svom humorističkom listu Starmali 1879–1881. godine Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine. Bio je takođe član Matice srpske u Novom Sadu i nosilac srpskog ordena Sv. Save. Umro je u Novom Sadu juna 1889. godine „uoči Ivandana“, gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. Njegovi potomci danas žive i rade u Pirotu. Književni radovi Na književni rad Jašin mnogo je uticao pisac Sima Milutinović „Sarajlija“. Svom uzoru je sročio pesmu 1838. godine Pesma Milutinoviću. Ignjatović je svoju književnu delatnost naročito razvio kad je došao za urednika „Letopisa“. Zajedno sa Đurom Jakšićem spada u red najistaknutijih romantičara u srpskoj književnosti. Kao pisac Ignjatović je prolazio izvesne mene, tragajući za svojim idealom. Počeo je sa romantizmom, da bi završio kao realista. On je tako napisao više patriotsko-istorijskih romana i pripovedaka, koji su se sviđali ondašnjoj srpskoj publici, ali koji prema kritičarima nemaju prave književne vrednosti Takvi su istorijski romani: Đurađ Branković (prvenac, 1855) Kraljevska snaha i nedovršeni Deli – Bakić; pripovetke: „Krv za rod“ i „Manzor i Džemila“. Mnogo je obimniji i znatniji njegov rad na socijalnom romanu. On je tvorac realističkog društvenog romana kod Srba. Najbolji su mu romani: Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja, Stari i novi majstori i poslednji i najobimniji Patnica. I u ostalim svojim romanima i pripovetkama Ignjatović slika savremeni život srpskog društva u Vojvodini, ali u njima, pored realističkog prikazivanja, prevlađuje humoristički i avanturistički elemenat, osobito u romanima „Trideset godina iz života Milana Narandžića“ i Trpen spasen (nedovršen, u „Srbadiji“, a prerađen u dramu „Adam i berberin“). Dela Naslovna strana istorijskog romana Đurađ Branković (1859) Đurađ Branković, Sremski Karlovci 1858; Milan Narandžić, I–II, Novi Sad 1860–63, (II izd. Beograd 1900); Čudan svet, Novi Sad 1869; Dela Jakova Ignjatovića, I, Novi Sad 1874, i II Temišvar 1878; Uveo listak, Novi Sad 1878; Adam i berberin prvi ljudi, Novi Sad 1881; Stari i novi majstori, Novi Sad 1883; Patnica, I–III, Novi Sad 1888, (II izd. Beograd 1936); Večiti mladoženja, Beograd 1910; Vasa Rešpekt, Beograd 1913; Dela, I–II, Beograd 1932–35); Odabrana dela, I–VIII, Novi Sad 1948–53); Odabrana dela, I–II, Novi Sad i Beograd 1959 i 1969; Memoari, Beograd 1966: Odabrana dela, I–XIV, Novi Sad 1985. MG54

SALMAN RUŽDI GRIMUS Tvrdi povez Edicija Vek Politike Roman Grimus je prvi roman Slamana Ruždija, objavljen 1975. godine. Naslov romana predstavlja anagram od reči simurg, koja označava premudru pticu iz predislamske persijske mitologije. Moglo bi se slobodno reći da je glavna tema Grimusa izgnanstvo, koje je autor i lično doživeo. To tragično iskustvo svakako doprinosi iščašenosti Ruždijevog sveta i spodoba koje se u njemu kreću. Otuda se roman praktično otvara incestom, a njime i naš ljudski ponor. Nije nikakvo čudo što kasnije prisustvujemo i drugim porocima u kojima se krvavo kupa naša planeta. Ruždi u ovom romanu na originalni način razvija igoovsku estetiku ružnog, tako da pratimo likove koji predstavljaju duhovne, moralne i fizičke nakaze. U takvom svetu burdelj predstavlja uzvišeno mesto dostojno istinskih poetskih pregnuća. Ser Ahmed Salman Rušdi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka.[2] Biografija Rođen je u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman Grimus (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Roman Deca ponoći (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Rušdijev treći roman, Sramota (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, Satanski stihovi, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatami povukao fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Rušdija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Salman Rušdi nastavlja da piše i objavljuje knjige. Godine 1990. izlazi iz štampe knjiga za decu Harun i more priča. Sledi zbirka eseja Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981−1991 (1991). Knjiga kratkih priča Istok, zapad (1994) je sasvim drukčija. Ona je pokušaj da se kroz devet priča razume Istok i opravda Zapad.[3] Za kratkim pričama sledi roman Mavrov poslednji uzdah (1995). Knjiga Tlo pod njenim nogama (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana Bes (2001) i Shalimar the Clown (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma. Salman Rušdi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996). Radi kao počasni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004. do 2007. godine. Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Rušdija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Književni stil Salman Rušdi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indijskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Rušdi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.[4] Zanimljivosti Rušdi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.[5] U londonskom teatru Barbikan je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Rušdijevom romanu. Prvobitni scenario Rušdi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.[6] U filmu Dnevnik Bridžit Džouns Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe.

SALMAN RUŽDI GRIMUS Tvrdi povez Edicija Vek Politike Roman Grimus je prvi roman Slamana Ruždija, objavljen 1975. godine. Naslov romana predstavlja anagram od reči simurg, koja označava premudru pticu iz predislamske persijske mitologije. Moglo bi se slobodno reći da je glavna tema Grimusa izgnanstvo, koje je autor i lično doživeo. To tragično iskustvo svakako doprinosi iščašenosti Ruždijevog sveta i spodoba koje se u njemu kreću. Otuda se roman praktično otvara incestom, a njime i naš ljudski ponor. Nije nikakvo čudo što kasnije prisustvujemo i drugim porocima u kojima se krvavo kupa naša planeta. Ruždi u ovom romanu na originalni način razvija igoovsku estetiku ružnog, tako da pratimo likove koji predstavljaju duhovne, moralne i fizičke nakaze. U takvom svetu burdelj predstavlja uzvišeno mesto dostojno istinskih poetskih pregnuća. Ser Ahmed Salman Rušdi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka.[2] Biografija Rođen je u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman Grimus (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Roman Deca ponoći (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Rušdijev treći roman, Sramota (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, Satanski stihovi, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatami povukao fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Rušdija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Salman Rušdi nastavlja da piše i objavljuje knjige. Godine 1990. izlazi iz štampe knjiga za decu Harun i more priča. Sledi zbirka eseja Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981−1991 (1991). Knjiga kratkih priča Istok, zapad (1994) je sasvim drukčija. Ona je pokušaj da se kroz devet priča razume Istok i opravda Zapad.[3] Za kratkim pričama sledi roman Mavrov poslednji uzdah (1995). Knjiga Tlo pod njenim nogama (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana Bes (2001) i Shalimar the Clown (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma. Salman Rušdi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996). Radi kao počasni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004. do 2007. godine. Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Rušdija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Književni stil Salman Rušdi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indijskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Rušdi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.[4] Zanimljivosti Rušdi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.[5] U londonskom teatru Barbikan je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Rušdijevom romanu. Prvobitni scenario Rušdi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.[6] U filmu Dnevnik Bridžit Džouns Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe.

SALMAN RUŽDI GRIMUS Tvrdi povez Edicija Vek Politike Roman Grimus je prvi roman Slamana Ruždija, objavljen 1975. godine. Naslov romana predstavlja anagram od reči simurg, koja označava premudru pticu iz predislamske persijske mitologije. Moglo bi se slobodno reći da je glavna tema Grimusa izgnanstvo, koje je autor i lično doživeo. To tragično iskustvo svakako doprinosi iščašenosti Ruždijevog sveta i spodoba koje se u njemu kreću. Otuda se roman praktično otvara incestom, a njime i naš ljudski ponor. Nije nikakvo čudo što kasnije prisustvujemo i drugim porocima u kojima se krvavo kupa naša planeta. Ruždi u ovom romanu na originalni način razvija igoovsku estetiku ružnog, tako da pratimo likove koji predstavljaju duhovne, moralne i fizičke nakaze. U takvom svetu burdelj predstavlja uzvišeno mesto dostojno istinskih poetskih pregnuća. Ser Ahmed Salman Rušdi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka.[2] Biografija Rođen je u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman Grimus (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Roman Deca ponoći (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Rušdijev treći roman, Sramota (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, Satanski stihovi, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatami povukao fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Rušdija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Salman Rušdi nastavlja da piše i objavljuje knjige. Godine 1990. izlazi iz štampe knjiga za decu Harun i more priča. Sledi zbirka eseja Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981−1991 (1991). Knjiga kratkih priča Istok, zapad (1994) je sasvim drukčija. Ona je pokušaj da se kroz devet priča razume Istok i opravda Zapad.[3] Za kratkim pričama sledi roman Mavrov poslednji uzdah (1995). Knjiga Tlo pod njenim nogama (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana Bes (2001) i Shalimar the Clown (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma. Salman Rušdi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996). Radi kao počasni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004. do 2007. godine. Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Rušdija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Književni stil Salman Rušdi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indijskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Rušdi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.[4] Zanimljivosti Rušdi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.[5] U londonskom teatru Barbikan je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Rušdijevom romanu. Prvobitni scenario Rušdi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.[6] U filmu Dnevnik Bridžit Džouns Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe.

Posveta kao na slici, inače odlično očuvano! Autor - osoba Vern, Žil, 1828-1905 = Verne, Jules, 1828-1905 Naslov Mihail Strogov / Žil Vern ; [preveo Miodrag Đorđević] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1964 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 291 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Miodrag Zbirka Zanimljiva biblioteka ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Michael Strogoff / Jules Verne. Predmetne odrednice Vern, Žil, 1828-1905 – `Mihail Strogov` Usred zabave koju je priredio u čast građanskim i vojnim vlastima i velikodostojnicima, ruski car je dobio vest da je zbog napada Tatara prekinuta veza između Kremlja i Irkutska, gde se nalazi carev brat. Zato je naredio da pozovu glasnika koji treba odneti pismo carevom bratu. Taj je zadatak dobio Mihail Strogov. Mihail Strogov je odmah krenuo na put. Putovao je pod imenom Nikolaj Korpanov i niko nije smeo znati da je on carev glasnik zbog brojnih uhoda koje su radile za Ivana Ogarjeva, bivšeg ruskog oficira, a sada vođe Tatarske vojske. U isto vreme, željni novih vesti, na put su krenula i dva strana izveštača, francuski dopisnik Alcide Jolivet i britanski dopisnik Harry Blount... Roman Mihail Strogov ili Carev glasnik Žila Verna iz 1876, kritičari smatraju za jednu od najboljih Vernovih knjiga. Za razliku od nekih drugih poznatih Vernovih romana, nije naučna fantastika. Žil Vern pisac, vizionar, rodonačelnik moderne naučne fantastike. Njegovi romani su potsticali maštu čitalaca širom sveta, bilo da se radnja odvijala u nekom zabitom kutku Afrike ili na putu ka Mesecu. Pred vama su ilustracije prvog izdanja `Put na Mesec` koje se pojavilo pre više od sto godina u okviru izdavačke kuće J.Hetzel & Cio iz Pariza. Barbiken i članovi Gan kluba su došli na ideju da ispale projektil iz džinovskog topa Kolumbija u pravcu Meseca. Uz tipičnu američku poslovnost ide i praktična strana ovog poduhvata: ubuduće bi za projektil bili okačeni `vagoni` prepuni turista željnih da provedu vikend na Mesecu! Vizija Žila Verna bi mogla da bude ostvarena u drugoj polovini ovog veka. O romanu Putovanje na Mesec Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam. Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani. Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike. Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije. Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj. Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari. Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije. Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”. Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike. U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje. Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa. Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata. Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”. Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece. Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika. Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine. Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane. Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark. Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina. Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama. Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista. Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe. Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina. Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox) MG42 (N)

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Аляксееù, Аляксандр Аляксеевіч Лукашэвіч, Алег Вацлававіч Наслов Спадчына Беларусі : [фотаалЬбом] / Аляксандр Аляксееù, Алег Лукашэвіч Упоредни наслов Heritage of Belarus Врста грађе књига Језик белоруски, енглески Година 2004 Издавање и производња Мінск : Мінская фабрыка каляровага друку, 2004 Физички опис 319 стр. : фотогр. ; 34 cm ISBN 985-454-231-9 Напомене Аб аùтарах: стр. 318. Предметне одреднице Споменици културе – Белорусија – Албуми УДК 72/76.03(476)(084.12) COBISS.SR-ID 127280140 Belorusija Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije belorusije Republika Bjelorusija Республика Беларусь Zastava Grb Geslo: nema Državna himna: "Мы, Белорусы" Glavni grad Minsk Službeni jezici bjeloruski i ruski Vođe - Predsjednik Alexander Lukashenko (Александр Лукашенко) - Premijer Roman Golovchenko (Раман Галоўчэнка) Uspostava Od Sovjetskog Saveza 25. kolovoza 1991. Površina - Ukupno 207,600 km2 (84.) - Voda (%) ~0 Stanovništvo - Popis iz 2003 10.322.151 (75.) - Gustoća 50/km2 Valuta bjeloruska rublja Vremenska zona +2 UTC +3 ljeti Pozivni broj 375 Web domena .бел .by 1 izvan upotrebe Belorusija (ek.) ili Bjelorusija (ijek.) (brus. Белару́сь [bʲɛlaˈrusʲ], rus. Беларусь [bʲɪlɐˈrus]; službeno Republika Belorusija, brus. Рэспубліка Беларусь, rus. Республика Беларусь), kontinentalna država u istočnoj Evropi. Graniči se sa Rusijom na severoistoku, Ukrajinom na jugu, Poljskom i Litvanijom na zapadu, te Letonijom na severozapadu. Glavni i najveći grad je Minsk, a ostali veći gradovi su Gomelj, Mogiljov, Vitebsk, Grodno i Brest. Preko 25% teritorije od ukupno 207.000 km² je pod šumom,[1] dok su najvažniji izvori prihoda poljoprivreda i industrija. Teritorija današnje Belorusije je bila deo Polocke kneževine, činila osnovu za Veliku kneževinu Litvaniju, ulazila u sastav Poljsko-litvanske unije i Ruske Imperije. 25. marta 1918. proglašena je nezavisnost Beloruske Narodne Republike. Nakon nemačkoga poraza i nasilnog preuzimanja vlasti od strane boljševika proglašena je SSR Belorusija 1. januara 1919. koja je ušla je u sastav SSSR 1922. dok je Zapadna Belorusija, shodno mirovnom ugovoru iz Rige, uključena u sastav Poljske.[2] Posle Oktobarske revolucije, Belorusija je postala jedna od konstitutivnih republika Sovjetskog Saveza i preimenovana je u Belorusku SSR. Današnje granice dobila je 1939. nakon Sovjetske invazije na Poljsku i zauzeća Zapadne Belorusije. U 1930.-1940. za vreme staljinističkih represija nastradalo je preko 100.000.000 belorusa. U toku Drugog svetskog rata, Belorusija je pretrpela strahovita razaranja, izgubila je gotovo trećinu stanovništva i više od polovine ekonomskih resursa.[3] Beloruska SSR je bila jedan od osnivača UN-a, zajedno sa SSSR-om i Ukrajinskom SSR. Beloruski parlament je 27. jula 1990. proglasio suverenitet, a nakon raspada SSSR-a i nezavisnost Belorusije 25. avgusta 1991. Aleksandar Lukašenko je predsednik države od 1994. godine. Mnoge zapadne vlade i nevladine organizacije kritikuju vlast u Belorusiji zbog navodnih represalija prema predstavnicima opozicije i lažiranja izbora.[4][5] Od 2000. godine Belorusija ima sa Rusijom potpisan ugovor o specijalnim vezama sa indicijama ka stvaranju Saveza Rusije i Belorusije. Član je carinske unije sa Rusijom i Kazahstanom, Zajednice nezavisnih država, Organizacije Ugovora o zajedničkoj bezbednosti, Evroazisjke ekonomske zajednice i partner u dijalogu u Šangajskoj organizaciji za saradnju. Većina stanovništva Belorusije živi u urbanim područjima u i oko velikih gradova (centara administrativnih divizija koje se zovu oblasti).[6] Preko 80% populacije su etnički Belorusi, a najbrojnije manjinske zajednice su Rusi, Poljaci i Ukrajinci. Službeni jezici su beloruski i ruski (još od referenduma 1995). U konfesionalnom pogledu trećina stanovnika su pravoslavci, pripadnici Ruske pravoslavne crkve, postoje višebrojne zajednice rimokatolika, unijata, protestanata, . Sadržaj/Садржај 1 Etimologija 2 Geografija 2.1 Posledice černobiljske havarije 3 Nacionalni parkovi 4 Istorija 4.1 Praistorija 4.2 Od srednjeg do XX veka 4.3 XX vek 5 Demografija 5.1 Religija 5.2 Obrazovanje 5.3 Najveći gradovi 6 Politika 6.1 Politički sistem 6.2 Međunarodni odnosi 6.3 Vojska 7 Administrativna podela 8 Privreda 9 Kultura i umetnost 9.1 Književnost 9.2 Muzika 9.3 Narodna nošnja 9.4 Kuhinja 10 Telekomunikacije i mediji 11 Sport 12 Nacionalni praznici 13 Reference 14 Literatura 15 Vanjske veze Etimologija Postoji nekoliko objašnjenja o poreklu imena „Bela Rus“.[7] Prema etnoreligijskoj teoriji taj termin se koristio da bi se opisale zemlje koje su bile u sastavu Velike kneževine Litvanije, a koje su naseljavali pokršteni Sloveni, za razliku od Crne Rus koja je bila naseljena pretežno paganskim Baltima.[8] Drugo moguće tumačenje imena zasniva se na nekadašnjem običaju lokalnog slovenskog stanovništva na tim prostorima da nosi isključivo belu odeću.[7][9] Jedna pak legenda kaže da je to bio naziv za stare zemlje (Polasje, Vitebsk i Mogiljov) koje nisu pokorili Tatari. Drugi izvori govore da su zemlje koje pre 1267. nisu pokorili Mongoli označavane kao „Bela Rus“.[7] Istoričar Aleš Beli je 2008. na Litvanskom institutu za istoriju u Vilnjusu uspeo da odbrani doktorsku disertaciju na temu Određivanje horonima Bela Rusija na primeru evropskih dokumenata i mapa iz perioda od XII do sredine XVIII veka prema kojoj je „Bela Rusija“ područje Novgorodske republike koju je pokorila Velika moskovska kneževina 1478. godine, a odnosi se na teritoriju današnje istočne Belorusije. U raznim izvorima je dolazilo do mešanja pojmova Rus i Rusija, tako da je često Bela Rus izjednačavana sa pojmom Bela Rusija. To pogrešno tumačenje često su širili moskovski namesnici nakon pada Kijevske Rusije da bi sebe prikazali kao legalne naslednike celog istočnoslovenskog etnosa i koristili su tu činjenicu kao povod za rat protiv Poljske i Litvanije.[10] Pojam „Bela Rusija“ prvi put se pojavio u srednjovekovnim germanskim i latinskim spisima, a papa Pije VI je koristio latinski naziv Alba Rusija (lat. Alba Russia) u papskoj buli iz 1783. godine.[11] Tokom XVII veka ruski carevi su koristili termin „Bela Rus“ kao odrednicu za teritorije koje su bile oduzete od Litvanije.[12] Belorusija je službeno dobila ime Belarusija (rus. Бeлoруссия) u vremenu carske Rusije, a ruski car je imao titulu „imperator sveruski“. Termin Belorusija se službeno koristio sve do 1991. godine kada je vrhovni sovjet tadašnje Beloruske SSR odlučio da se nova država ubuduće zove Belarus (rus. Бeлaрусь) (iako se u mnogim svetskim jezicima, pa i u srpskom država označava kao Belorusija). Službeno ime države je Respublika Belarus (blr. Рэспубліка Беларусь; rus. Рeспублiка Бeлaрусь).[13][14] Geografija Glavni članak: Geografija Belorusije Tipičan Beloruski pejzaž. Jezero Strusta u Vitebskoj oblasti Pripjat kod grada Mazir Belorusija leži između 51° i 57° severne geografske širine i 23° i 33° istočne geografske dužine. Geografski centar zemlje nalazi se na 53°31′51″N 28°2′38″E / 53.53083°N 28.04389°E udaljen 70 km jugoistočno od Minska. Državna teritorija je relativno ravna, bez većih uzvišenja. Najviši vrh Dzeržinska gora visok je svega 346 metara (a sledi Lisaja sa 342 metra), a prosečna nadmorska visina je oko 162 metra. Najniža tačka je u dolini Njemena, na granici sa Litvanijom, nadmorske visine oko 80 metara. Glacijacija je najzaslužnija za izrazito ravan i zamočvaren pejzaž Belorusije. Severni delovi su nešto izdignutiji, ispunjeni jezerima i blagim uzvišenjima morenskog porekla. Na jugu, oko reke Pripjat nalazi se velika močvarna nizija Polesje (ujedno jedno od najvećih močvarnih područja u Evropi).[15] Preko 3.000 vodotoka (od čega 42 su reke) i na hiljade manjih jezera čini hidrološku kartu Belorusije veoma bogatom i raznovrsnom. Vode otiču u dva sliva: baltički i crnomorski. Ka Baltičkom moru otiču Zapadna Dvina (ili Daugava) i Njemen, dok Dnjepar i Pripjat (inače pritoka Dnjepra u Ukrajini) otiču ka Crnom moru. Iako su jezera brojna, površinom su uglavnom mala, prosečno oko 0,5 km² i više liče na močvare. Najveće jezero je Naroč u Minskoj oblasti sa površinom od 79,6 km². Karta Belorusije Oko četvrtine državne teritorije prekriveno je šumama, ali uglavnom dominiraju manje galerijske šume. Najveća je Bjaloveška šuma, reliktna prašuma koja se prostire između Bresta i Bjalistoka (Poljska) i nalazi se pod zaštitom Uneska. Na severu uglavnom dominiraju četinarske šume (uključujući i brezu i jovu), dok u južnim područjima šume su vegetacijski mnogo raznovrsnije. Iako kontinentalna zemlja, zbog blizine Baltika (koji je udaljen svega 257 km) Belorusija ima umereno kontinentalnu klimu, što predstavlja prelaz između okeanske i kontinentalne klime.[16] Leta su dosta sveža i vlažna dok su zime blage sa obiljem snežnih padavina. Srednja godišnja temperatura vazduha kreće se od 5,7 °C do 8,2 °C. Letnji temperaturni prosek je oko 18 °C, a zimski -6 °C. Najtopliji su južni i jugozapadni delovi zemlje. Prosečna količina padavina se kreće između 500 i 800 mm godišnje sa maksimumima padavina tokom leta i jeseni, najviše u centralnim i severozapadnim rejonima.[17] Belorusija je dosta siromašna rudnim bogatstvima. Postoje jedino nešto veće zalihe treseta, zatim skromne zalihe nafte i prirodnog gasa, granita, dolomita (krečnjaka), laporca, krede, peska, šljunka i gline. Posledice černobiljske havarije Glavni članak: Černobiljska katastrofa Belorusija je najviše osetila posledice nuklearne havarije u Černobilju iz 1986. godine. Pravac vetra prvih dana i nedelja nakon havarije doveo je do toga da je od ukupne količine radioaktivnog cezijuma 137 koji je pao na Evropu, čak 70% se zadržalo nad Belorusijom.[18] O kolikoj havariji je bila reč najbolje svedoči podatak da je čak u julu 1991. cela teritorija Belorusije bila proglašena zonom ekološke katastrofe. Radijaciji su bile najizloženije južne oblasti Mogiljovska i Gomeljska, dok je ozračeno preko 2 miliona ljudi. Oko 7.000 km² je bilo kontaminirano radi

Detalji predmeta Stanje Polovno VEDRI DANI CRVENO BELIH - Bora Mirosavljević - Str 252 - Povez tvrd -1987 godina dobro ocuvana ,ima posveta na pocetku napisana hemijskom olovkom ,unutrasnjost je vrlo dobro ocuvana a korice su malo iskrzane ,izgrebane na rubovima ,ima malo salotejpa na naslovnici ,gde je belilo O knjizi Sto jedna anegdota i 300 fotografija iz sedam deceija FK Vojvodina FK Vojvodina je srpski fudbalski klub iz Novog Sada i deo je SD Vojvodina. Osnovan je u proleće 1914. godine, i važi za jedan od najvećih klubova na prostoru bivše Jugoslavije. Navijačka grupa Vojvodine se zove Firma, a ona je osnovana 1989. godine, iako je Klub navijača FK Vojvodina osnovan još 15. decembra 1937. Istorija Početak Klub je osnovan 6. marta 1914. zaslugom novosadskih studenata. Dok se svet spremao za Prvi svetski rat, grupa omladinaca nošena ljubavlju prema tada malo popularnoj i znanoj igri, rešila je da osnuje fudbalski klub koji bi predstavljao srpsku zajednicu u Novom Sadu. Za ime novosadskog kluba uzet je naziv Vojvodina, kako bi se naglasilo sećanje na političko-teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbije u kom su Srbi, bar na papiru, dobili ravnopravnost u Habzburškoj carevini. Među osnivačima tog dana u štrikerskoj radnji Save Šijakova, u današnjoj Temerinskoj ulici na mestu Tehnometala, su bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Među njima su bili i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac, Sava. Između dva svetska rata Posle rata, iz Praga je donesen komplet dresova FK Slavije, koji su ostali zaštitni znak Vojvodine do današnjih dana. Prvu zvaničnu utakmicu u ligi Župa I [2] koja se nalazila u sklopu Beogradskog loptačkog podsaveza (osnovan 12. marta 1920) Vojvodina je odigrala 12. septembra 1920. godine protiv novosadskog NAK-a i zabeležila pobedu - 2:0. Dve godine kasnije novosadski fudbalski klubovi biće suspendovani od strane Beogradskog loptačkog podsaveza jer su hteli da formiraju svoj savez. BLS je odlučio da za te klubove napravi župu i tako reši taj problem. Prvenstvo Novog Sada, odnosno župe je igrano u proleće 1923. godine između četiri novosadska kluba: Juda Makabi (koja će nakon šest kola biti prva), NTK, Vojvodina i NAK. Naredne sezone 1923/24 u konkurenciji istih ekipa Vojvodina je prvak Novosadske župe a isti uspeh ponoviće i dve sezone kasnije 1925/26 i to će ujedno biti poslednji trofej Vojvodine u BLP u kojem je natupala sve do 1930. kada prelazi u novoosnovani Novosadski nogometni podsavez (osnovan 13. april 1930). Prva titula u NNP-u Vojvodina je ostvarila u sezoni I razreda 1931/32 a u jesen 1932. godine u toku nove sezone I razreda Vojvodina je kao prvak NNP-a prebačena u državnu (prvu) ligu i nije učestvovala u prolećnom delu takmičenja NNP-a. Godinu i po dana kasnije u proleće 1934. godine Vojvodina se vraća u NNP i u konkurenciji sedam klubova ubedljivo osvaja prvo mesto u I razredu. Do početka rata Vojvodina će postati još tri puta prvak Novosadskog nogometnog podsaveza i po broju titula biti najbolja (jednu manje, 4, imaće Novosadski AK, a po jednu ŠSK Mačva (Šabac) i Železnički SK (Inđija)).[3] U takmičenju u Državnoj ligi Vojvodina je nastupala dve sezone. U prvoj je u konkurenciji pet klubova 1. grupe [4] u osam kola zabeležila dve pobede isto toliko nerešenih rezultata i četiri poraza što je bilo dovoljno za treće mesto. U drugoj sezoni Državne lige 2. grupe takođe u konkurenciji pet klubova [5] Vojvodina završava takmičenje na drugom mestu sa osovojenih osam bodova (četiri pobede i isto toliko upisanih poraza).[3] Godine 1924, zajedno sa klubom Juda Makabi, Vojvodina gradi stadion „Karađorđe“, prema nacrtu inženjera i predsednika kluba Dake Popovića. Do tada, i jedni i drugi su igrali na stadionu kod Jodne banje, koji je pripadao novosadskom klubu UTK, koji je okupljao mađarsku omladinu. Prvu utakmicu FK Vojvodina je odigrala u Kovilju, na igralištu „Šajkaša“. Za crveno-bele tada su igrali uglavnom đaci i studenti. Vojvodina je dobila tu utakmicu rezultatom 5:0. Međutim, sledeći meč, novosadska ekipa je odigrala tek 1919, nakon završetka rata. Nakon Drugog svetskog rata Iako povremen učesnik prve lige u međuratnom periodu, ozbiljniju ulogu u prvoj ligi, Vojvodina je počela da igra pedesetih godina 20. veka. Prvi ozbiljniji rezultat je 4. mesto 1952/53. godine. Narednih godina, Vojvodina je redovno pobeđivala favorite, ali nije uspela da osvoji titulu. 1955. godine je izboren plasman u Mitropa kup (preteču kupa UEFA), a ostale su zapamćene pobede protiv Rome u Novom Sadu sa 4:1 i u Rimu sa 5:4. I narednih godina, Voša je učestvovala u ovom kupu i ostvarivala zapažene rezultate. Tadašnja zlatna generacija je stekla velike simpatije svojom lepršavom igrom, a najpoznatiji igrači su bili Vujadin Boškov i Todor Veselinović. Početkom 60-ih, izvršena je smena generacija i već 1962. godine, Vojvodina postaje vicešampion. Konačno, 1965/66. godine, Voša stiže do prve titule. Najpoznatiji igrači ovog tima su bili Ilija Pantelić i Silvester Takač. U Kupu šampiona, Voša stiže do četvrtfinala, gde je izbačena od Seltika iz Glazgova, koji je te godine i osvojio ovaj kup, a jedini poraz mu je nanela upravo Vojvodina u Novom Sadu. 70-ih godina, Vojvodina je često bila u samom vrhu tabele, a 1974/75. godine je u poslednjem kolu ispustila titulu, ostavši na drugom mestu. 1977. Vojvodina je osvojila svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup, pobedivši u grupi ispred Vašaša, Fjorentine i Sparte Prag. 80-e godine su bile krizne, kulminirajući ispadanjem u drugu ligu 1985/86. Usledila je rekonstrukcija tima, koji se ekspresno vraća u Prvu ligu, a za dve sezone ovaj novi tim Vojvodine osvaja drugu titulu 1988/89., u jednoj od poslednjih sezona pred raspad SFRJ....

Žil Vern 20 000 milja pod morem Meki povez Bigz Lektira Svet voli da veruje u natprirodna bića. A more je upravo najpogodnije boravište za te džinove, prema kojima su zemaljske životinje, slonovi ili nosorozi, pravi kepeci. Strah i panika rastu nakon što mornari širom sveta počnu da opažaju misteriozno morsko čudovište. Zato posada broda Abraham Linkoln, u kojoj će se naći francuski naučnik Pjer Aronaks, njegov verni sluga Konsej i kanadski harpunar Ned Land, kreće na opasno putovanje kako bi ulovila ovu morsku neman. Ali nakon susreta sa zastrašujućim čudovištem postaje jasno da ovo nije životinja, kako se isprva mislilo, već podmornica Nautilus, kojom komanduje tajanstveni kapetan Nemo. Ovo pionirsko delo naučne fantastike, u kojem je opisano uzbudljivo podvodno putovanje Nautilusa od Atlantide do Južnog pola, već sto pedeset godina zaokuplja maštu ljubitelja avanturističkih priča. „Mi smo svi, na ovaj ili onaj način, deca Žila Verna.“ Rej Bredberi Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike” Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Put oko zemlje za osamdeset dana - Žil Vern Žil Vern - 20.000 milja pod morem 1-2 Čudesni svet Đorđa Lobačeva Žil Vern - Delfin, najbrži brod na svetu Arhipelag u plamenu Jules Verne - Plivajuci grad Jules Verne (Žil Vern), Tajanstveni otok Žil Vern - Pet nedelja u balonu Žil Vern - Otkrivenje zemlje ŽIL VERN, SVET POD MOREM Žil Vern - Pet stotina miliona begeninih Dvadeset hiljada milja pod morem

Branko Ćopić Orlovi rano lete Tvrdi povez Edicija Lastavica Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[13] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke.

Božidar Jezernik (1951) je redovni profesor etnologije Balkana i kulturne antropologije na Univerzitetu u Ljubljani. U središtu njegovog naučnog rada je etnološko i antropološko istraživanja Balkana i srednje Evrope. Prva Jezernikova knjiga je studija o italijanskim koncentracionim logorima Borba za opstanak (na slovenačkom 1983, na engleskom 1998). O životu u nemačkim koncentracionim logorima pisao je u knjizi Seks i seksualnost in extremis (1993, Ljubljana), a o životu u jugoslovenskim logorima u knjizi Non cogito ergo sum (Ljubljana, 1994). Prerađeno izdanje ove druge knjige objavljeno je u prevodima na srpski, poljski i nemački jezik. Jezernik je autor i urednik nekoliko knjiga o socijalnoj memoriji, među kojima je i monografija Nacionalizacija preteklosti (Ljubljana, 2013), koja je obavljena i u prevodima na hrvatski i engleski jezik. Proširena verzija njegove knjige o izveštajima s putovanja po Balkanu Dežela, kjer je vse narobe (Ljubljana, 1998), objavljena je u prevodima na engleski, turski, poljski, srpski, italijanski, albanski, nemački, bugarski i ruski jezik. Srpski prevod objavljen je u Biblioteci XX vek pod naslovom Divlja Evropa (prevod S. Glišić, 2007), a u Biblioteci XX vek objavljen je i zbornik radova Imaginarni Turčin (prevod A. Bešića i I. Cvijanovića, 2010), koji je uredio Jezernik. Za knjigu o kafi i kafanama (Kava – čarobni napoj, 2012) dobio je u Pekingu 2014. godine nagradu Gourmand Award za najbolju knjigu o kafi. Iz Predgovora Sto godina je proteklo otkako se rodila Jugoslavija i više od četvrt veka otkako je u novim balkanskim ratovima ova zemlja nestala sa geopolitičke karte sveta. I pored toga, sve do danas ona ostaje jedna velika nepoznanica, zagonetka. Doista, naše znanje o Jugoslaviji može nekog da podseti na jednu indijsku priču u kojoj se govori o tome kako su slepi ljudi došli do toga kako izgleda slon tako što su ga dodirivali rukama. Svaki od njih dodirnuo je drugi deo slonovog tela, pa je jedan – dodirnuvši njegovu nogu – utvrdio da liči na drvo, drugi – dodirnuvši slonov rep – da liči na zmiju, i tako dalje. To je, prema nekim verzijama ove priče, izazvalo svađu i tuču između ljudi koji su slušali ova različita mišljenja o slonu. Proces raspada Jugoslavije bio je ispunjen krvavim i tragičnim slikama, iz čega se obično zaključivalo da je već sam način kako se ona raspala ujedno i najbolji dokaz da je bila postavljena na loše temelje, da je sadržavala previše protivrečnosti da bi mogla čestito živeti i preživeti. Ratovi koji su usledili jedan za drugim u 1990-im godinama tumačeni su kao dokaz da se radilo o zemlji sa mnogo istorije, prepunoj netolerantnih nacionalizama. Međutim, takvo gledanje je pogrešno. Razlika između Jugoslavije i drugih nacionalnih država nije bila u nekom višku istorije koji narod nije bio u stanju da svari, niti su njeni nacionalizmi bili toliko netolerantni da se problemi ne bi mogli rešiti pomoću glasačkih kutija. Polazna pretpostavka ove knjige jeste uverenje da razvojni put Jugoslavije nikako nije bio predodređen da teče u pravcu kojim je tekao; mogao je teći i u više drugih pravaca. Ali, kad se onda postavi pitanje zašto on nije tekao u nekom od drugih mogućih pravaca, ubrzo možemo da vidimo da je priča o višku istorije bez osnove, da problem Jugoslavije nije bio u višku nacionalizma, već u njegovom manjku. Ime Jugoslavija je prvi put upotrebljeno u Habzburškoj carevini nakon izbijanja Proleća naroda, kada je upotrebljeno kao ime za romantične snove o modernizaciji i napretku. Baš kao u poznatoj narodnoj pesmi: „Ko je ima, taj je nema; ko je nema, taj je sanja“. Jugoslavija je tada zamišljena kao „zemlja snova“ u kojoj su ujedinjeni svi Jugosloveni, bez obzira na razlike koje su postojale između njih u jeziku, prošlosti i veri, i kao zajednica koja je trebalo da bude dovoljno velika i jaka za uspešno takmičenje u uslovima nove, kapitalističke proizvodnje. Proleće naroda je probudilo narodnu svest i kod naroda na slovenskom jugu. Sima Marković, na primer, nije imao težak zadatak kad je dokazivao da su se i Srbi i Hrvati i Slovenci, nezavisno jedni od drugih, razvili u samostalne moderne narode (Marković 1923: 108). Međutim, u isto vreme kada su se formirala pomenuta tri naroda, pojavljuje se i ime Jugoslavija kao ime koje je uključivalo u „zamišljenu zajednicu“ (Anderson 1983) sve Slovene na jugu Evrope. To znači da Jugoslavija, kao zemlja snova, od samog početka nije bila samo jedna, već je uporedo postojalo više njih, a njihovi protagonisti u takmičenju za srca i umove naroda mogli su da međusobno sarađuju, da jedni drugima protivureče ili da se bore jedni protiv drugih. Međutim, Jugoslavija je uvek bila više od imena. Ako je krajem dvadesetog veka borba različitih gledanja na prošlost i budućnost dovela do raspada Jugoslavije, to ne znači da su snovi o boljoj budućnosti iz kojih se ona iznedrila izgubili na vrednosti. Kako je svojevremeno podsetio urednik magazina The Economist Volter Bedžet, sasvim slično antičkom Talesu, koji je gledajući u zvezde upao u jamu, Jugoslaviju su stvarali sanjari koje su savremenici ismejavali da brinu za ono što ih se ne tiče (Bagehot 1872: 187). A da su snovi o Jugoslaviji bili u skladu sa duhom vremena, najbolje pokazuje već sama činjenica da je ona ostvarena, i to ne samo jedanput, već dvaput u svojoj istoriji. Ona je, zaista, dva puta i nestala sa istorijske pozornice, ali nijednom nije umrla prirodnom smrću: prvi put su je raskomadale neprijateljske sile izvana, a drugi put su je rasparčale domaće snage iznutra (usp. Magaš 1993: vix). U devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka nacionalističke ideje su najviše jačale u ratovima, kao da su ove ideje pravu životnu snagu crple iz prolivene ljudske krvi: što je bilo više prolivene krvi, ideje su bivale jače. Okupljanje pod jasno suprotstavljenim zastavama budilo je u narodima zanos za zajedničku akciju, ostrašćivalo je odvažnost, samopregor i herojstvo, slavoljublje i pohlepu, kao i strah i zebnju. Stoga ova knjiga prati događanja od vremena kada je jugoslovenska misao jačala zbog Francusko-pruskog rata 1870. godine, Hercegovačko-bosanskog ustanka, Srpsko-turskog rata, okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine i Balkanskih ratova, pa sve do Velikog rata, kada je pobedom sila Antante i prihvatanjem principa samoopredeljenja naroda omogućeno osnivanje prve nacionalne države Jugoslovena. Iako su se u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, prvi put u istoriji, našli ujedinjeni skoro svi Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i Crnogorci, Bošnjaci i Makedonci, ona je bila osnovana kao nacionalna država jednog naroda sa tri plemena, odnosno troimenog ili trojed(i)nog naroda, kojeg su geografija i istorija vekovima odvajale. Bez pobede Antante u Velikom ratu i primene načela samoopredeljenja naroda, istaknutog u četrnaest tačaka američkog predsednika Vudra Vilsona, ne bi bilo ni nacionalne države Jugoslovena. Ali ne treba smetnuti s uma da nje ne bi bilo ni onda da političko vođstvo Jugoslovena nije dovoljno ubedljivo predstavljalo svetu i branilo ideju da Jugosloveni, budući jedan narod, iznad svega žele da se ujedine, pri čemu su ovu ideju prihvatali kao svoju. Osnivanje jugoslovenske nacionalne države ujedinjeni narod pozdravio je sa velikim oduševljenjem. Ali borba političkih stranaka, nažalost, ubrzo je dovela do borbe oko pitanja da li su Jugosloveni jedan ili tri naroda, koje je ubrzo počelo da ispunjava čitav politički život Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Već posle petogodišnje političke borbe oko ovog pitanja, narod se na izborima 1923. godine plebiscitarno podelio na tri naroda, koji su tada zajedno napustili put stvaranja jedinstvene države i nacije. Nacionalna država Jugoslavija, dakle, bila je mrtvorođeno dete: prestala je da živi kao država jednog naroda pre nego što ju je kralj Aleksandar nazvao jednim imenom. Sa svojim velikim autoritetom i poštovanjem koje je uživao kod naroda, on bi, možda, i uspeo da joj udahne život. Ali baš je taj strah vodio ruku onoga koji ga je usmrtio u Marselju 9. oktobra 1934. godine. Za osnovne izvore svojih razmatranja nisam pošao od uobičajene prakse da prošlost najbolje spoznajemo iz dokumenata, sporazuma, pisama. Naime, dobro nam je poznato da su mnoga pisma napisana sa težnjom da zavedu onog kome su upućena, da su brojni sporazumi potpisani sa namerom davanja lažnih obećanja, da je stotine dokumenata sastavljeno s ciljem koji u njima nije naznačen čak ni između redova. Lep primer predstavlja Krfska deklaracija koja je poslužila kao pravna osnova osnivanja prve zajedničke države Jugoslovena. Deklaraciju su potpisali Ante Trumbić, u ime Jugoslovenskog odbora i Nikola Pašić, u ime vlade Kraljevine Srbije. Mada su svoje potpise na dokumenat stavili posle višenedeljnih pregovora u kojima je detaljno pretresan sadržaj svake klauzule ponaosob, njeni potpisnici su sadržaj i značaj Deklaracije ne samo shvatali svako na svoj način, nego su je, svako prema svom shvatanju, razrađivali; isto važi i za ostale učesnike pregovora na Krfu jula 1917. godine. Deklarisani cilj pregovora na Krfu bio je ujedinjenje jugoslovenskih državljana Dvojne monarhije sa državljanima kraljevina Srbije i Crne Gore u zajedničku nacionalnu državu. Međutim, u ovom značajnom dokumentu najstarija jugoslovenska država se uopšte ne spominje. Ova prećutana činjenica u dokumentu rečito govori o tome koliko možemo iz tekstova pojedinih političkih dokumenata razaznati prave motive i ciljeve kojima su se rukovodili njihovi autori. Poput drugih događaja koji su se odvijali u proteklom istorijskom periodu, o „zemlji snova“ teško je prosuđivati vodeći se isključivo savremenim trenutkom i savremenim stanjem duha. To što mi danas osećamo pri pominjanju jugoslovenske države ne znači da su i naši preci imali ista osećanja u vreme kada su je stvarali. Otkako je presahla vera u zagrobni život pokojnika sahranjenih u egipatskim piramidama, o njima možemo da razmišljamo kao o monumentalnom apsurdu. Ali nam ta saznanja ne kažu ništa o tome šta su mislili i osećali oni koji su u svoje vreme gradili ta arhitektonska čuda: kako su oni gledali na piramide. A baš to, kako je izgledala Jugoslavija kao zemlja snova političkih vizionara, kako su budili u narodu zanimanje i ljubav za svoje snove i pozivali ga na njihovo ostvarivanje, s jedne, te koji su bili najvažniji graničnici u tim procesima i kakav je bio odnos između snova i njihovog ostvarenja, s druge strane, tema je kojom se bavi ova knjiga.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Jovanović, Đokica, 1952- = Јовановић, Ђокица, 1952- Наслов Prilagođavanje : Srbija i moderna : od strepnje do sumnje / Đokica Jovanović Врста грађе научна монографија Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 2012 Издање 1. izd. Издавање и производња Niš : Sven : Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, 2012 (Niš : Sven) Физички опис 483 str. ; 24 cm ISBN 978-86-7746-341-0 Напомене Tiraž 500 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 419-460 Registar. Предметне одреднице Društvo -- Modernizacija Nacionalizam Nacionalno pitanje -- Srbi Srbija -- Modernizacija Iako autor svoju knjigu vidi samo kao „prilog aktuelnoj debati o modernizacijskim tegobama Srbije“, ona predstavlja neuporedivo više od toga. Ne zadržavajući se samo na osnovnom predmetu istraživanja, odnosu Srbije i moderne, kako danas, tako i u istorijskom kontekstu poslednja dva veka srpske istorije, autor je ovom knjigom, uvidima u teorijska i istorijska razmatranja, zahvatio široko teorijsko i istraživačko polje, daleko premašujući postavljeni okvir... Polazeći od opšteg teorijskog, ali i sveobuhvatnog istorijskog konteksta i vodeći čitaoca ka pojedinačnom, konkretnom „slučaju Srbija“, knjiga Đokice Jovanovića predstavlja veoma uspešan spoj društvene teorije i socijalne istorije, sadrži temeljno analitičko tumačenje društvenih pojmova i istorijskih zbivanja, određuje kontinuitete i diskontinuitete društvenih tokova, otvara mnoštvo novih pitanja, i na kraju, nudi moguća rešenja, više upitanošću pred evidentnim društvenim problemima, nego zakovanim odgovorima. Srbija i Evropa - nova bivstvena perspektiva Prilagođavanje - Srbija i moderna: od strepnje do sumnje Istraživačko-politička, sociološka i filozofska knjiga, Prilagođavanje - Srbija i moderna: od strepnje do sumnje (Sven iz Niša i Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu) govori mnogo o Srbiji i vremenu u kome živimo. Reč je o ličnoj knjizi, koja bi se po unutrašnjem intenzitetu i vrednosti mogla staviti pored Srbije na Istoku Svetozara Markovića, jednog od najvrednijih sociopolitičkih srpskih pisaca, bez obzira što ga aktuelne tranzicione vlasti prećutkuju. Obimno delo Đokice Jovanovića može da stoji i pored knjige Čujte Srbi! Čuvajte se sebe Arčibalda Rajsa, koji je neizmerno cenio srpski narod, ali se zgražavao nad pohlepom srpskih političara. Dodajmo i podatak da je Prilagođavanje... dobilo i pohvale kolega sa fakulteta, pohvalne recenzije i nagradu Sociološkog društva Srbije. Poglavlja Novi vek, Revolucije predvorje sadašnjeg doba, Nacionalizam i Srbija, umetnuta između Predgovora i Zaključne reči, čine jednu otvorenu celinu, što bi značilo da je ova knjiga završena, ali je i otvorena za druga dopisivanja. Nije, međutim, reč ni o kakvom profesorskom udžbeniku koji pripada nekoj određenoj doktrini. Autor sagledava novovremenu Srbiju u okviru evropske moderne istorije, ali i u okviru moderne srpske istorije. Srbija ima, moglo bi se reći, isuviše istorije, socijalnih i političkih, kulturnih i duhovnih dešavanja, onih koja zadivljuju ljudski rod, ali i onih retrogradnih, pre svega bitaka za vlast. Ova knjiga je jedna čudesna i strahotna građevina koju su, zajedno sa autorom, gradili i drugi sociolozi, istoričari i filozofi, ali i političari, osvajači, oslobodioci i državotvorci, kao i pesnici i stvaraoci, mudraci i sveci... svo oni koji su je duhovno i fizički ispisivali. Pisali su je, u neku ruku, oni od ranije i oni naredni, i mi sadašnji autori. A svrha joj nije samo naučnoistraživačka, već i rasvetljavanje i sagledavanje, u kontekstu sticanja najviših dometa. Jedno pitanje postaje sve aktuelnije i potresnije - izgledi čovečanstva da se promeni, da pronađe novu istorijsku perspektivu, dalje od one koju su utemeljili stari Grci (nauka, metafizika i tehnika, polis i politika, ali i uspostavljanje ropstva, a s tim i svih antagonizama među ljudima) jer, postaje sve očiglednije da na tim principa čovečanstvo ne može dalje da opstaje. Isto tako očigledno je da je savremeni svet dospeo u strahotnije antagonizme nego ikad ranije (političko i antagonističko upravljanje društvom, naukom i moćima, svetskim resursima, što je savremeni svet dovelo u stanje koje bi se moglo označiti kao pozitivizam smrti). Smrt više nije samo neki prirodni fenomen, a nije ni onostrana u religioznom smislu, prevukli smo je na ovu našu pozitivnu stranu, smrt je postala sredstvo porobljavanja najvećeg dela čovečanstva. Ona je u osnovi politike i vlast, vladavine jednih nad drugima, smrt smo povezali sa naukom i izgrađivanjem sila i snaga uništavanja (govori se, recimo, o ravnoteži straha). A, te uništavajuće snage izmiču kontroli, postaju ili će u dogledno vreme postati dostupne manjim ili većim grupama, pa čak i slabom a moćnom pojedincu. Grčka ideja da je rod besmrtan, a pojedinac smrtan, ne može se više održati, sada je i rod smrtan, može ga uništiti pojedinac. Evidentno je da se gomilaju mračni izgledi. Moderni svet sve je ranjiviji, što potvrđuje pojava terorizam, itd. Pitanje je postoje li snage da se čovek izbori za nove projekte opstajanja i nove istorijske perspektive?! LUKA PROŠIĆ 03.11.12 Danas Zašto Srbija ne može napred? Prilagođavanje, Đokica Jovanović Nova knjiga sociologa kulture Đokice Jovanovića Autor: Zorica Miladinović Srbija je stala na pola koraka, s nogom u vazduhu - daleko od odluke i o prihvatanju i o odbijanju novog. I u tom nejasnom unutrašnjem stanju Srbija obitava vrlo dugo, kaže sociolog Đokica Jovanović, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u predgovoru nove knjige Prilagođavanje. Srbija i moderna: od strepnje do sumnje. Jovanovićevu kapitalnu knjigu koja se bavi objašnjenjem dvovekovnih modernističkih lutanja Srbije izdali su Sven Niš i Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu. Osnovne razloge „zaostatka“ Srbije u odnosu na Evropu Jovanović vidi u „palanačkom“ kulturnom modelu, pukom kopiranju kulture modernizacije bez njenog razumevanja i prihvatanja, marginalizovanju nosilaca napretka u ime pseudotradicije, nacionalizmu... - Pitanje modernizacije Srbije je u njenoj takozvanoj modernoj dvovekovnoj kulturno-političkoj istoriji, uvek, na ovaj ili onaj način, bilo i pitanje nacionalizma, ma kako se taj nacionalizam ideološki imenovao. Nacionalizam je najčešće imenovan kao nacionalno pitanje, koje, budući da je pitanje, traži svoje rešavanje. Bez obzira na nejasan karakter toga šta je „nacionalno“, potpuno je jasan i belodan rezultat tog pitanja. „Otvoriti“ nacionalno pitanje je uvek, bez izuzetka, značilo širom otvoriti kapije nesreći i nevolji. Tek sada, čini se, Srbija počinje iz prikrajka da pogleđuje na razoran i razočaravajući bilans „rešavanja srpskog nacionalnog pitanja“. To rešavanje je u ovih dvestotinak godina Srbiju odvelo u dvanaest ratova, kako tvrdi Ljubodrag Dimić, odnosno u deset ratova, kako navodi Miroslav Jovanović, a ratovi su samo najbrutalniji vid njenog dugog i dubokog strukturnog i institucionalnog nereda - smatra Jovanović. On ocenjuje da je dvovekovna istorija Srbije zapravo istorija otvorene i još uvek nerešene dileme - kako se Srbija može modernizovati? Kako i da li uopšte učestvovati u evropskoj savremenosti? Da li Srbiju treba modernizovati po cenu „gubitka“ njenog „nacionalnog identiteta“? Koliko Srbija ima zajedničkog sa zapadnoevropskom tradicijom? Do danas je ponuđeno mnogo odgovora na ovo pitanje, ali u vrednosnom smislu nije „usvojena“ dugoročna kulturna strategija o smeru u kojem bi valjalo da se Srbija kreće. - Evropa je doživela velike preokrete od kasnog srednjeg veka, preko renesanse, pa preko prosvećenosti, revolucija, ratova, holokausta, genocida, totalitarizama, proplamsaja političkih sloboda, hrabrosti umetničke i naučničke, utopijske vere u demokratiju, socijalizam, komunizam... Svu tu erupciju kulturne i političke istorije ona je misaono pripremala i predviđala, a kada je ta erupcija nastupila, s mukom se trudila da je razumeva i savlada. I, razumevala ju je. I savladavala ju je. Međutim, nikada u potpunosti. Srbija je, pak, sklanjajući se ili nevoljno učestvujući u evropskim burama, pokušala da razumeva epohu moderne najčešće pukim preuzimanjem i kopiranjem. Kultura modernizacije u Srbiji nije bila vodeća - smatra Jovanović. On kaže da je i kada se kretala napred Srbija poglavito oponašala, u stidljivim naznakama, ono što je ličilo na novo ili bilo nalik evropskom istoku ili zapadu. - Tu pojavu Stevan Sremac ovako opisuje: „Ama, vide li čudo, Ibiš-aga, što prave ovija selski zveri i kučiki? I onija vrljiše šubare, pa si kupuju šeširi! Pa na glavu šešir, a na noge op’nci; pogledaš nagorke: gospodin i učovnjak, a pogledaš nadolke: zver i kuče!“ - navodi u knjizi. - Uprkos tome, Srbija je imala svoje nosioce moderne. Imala je Dositeje, Ruvarce, Skerliće, Grujoviće, Davidoviće, Vujiće, Tucoviće, Markoviće, Sremce, Čika-Jove, Lapčeviće, Jakšiće, Domanoviće, Vinavere, Nušiće, Lazareviće, Miljkoviće, Bajramoviće... Olako su odbacivani, kažnjavani, zaboravljani zarad toga da bi u nekim prelomnim istorijskim momentima dominantne sile antimodernizma mogle „slobodno“, „neometano“ i „suvereno“ da nekritički prilagođavaju Srbiju „uzoritim vrednotama“ svoga vremena. Jednom je to Moskva; drugi put su to nacizam i fašizam; treći put je to staljinističko-narodnjački boljševizam; četvrti put je to divlji i nacionalističkom ideologijom pravdan kapitalizam, orošen kapima krvi iz razorene SFRJ i „obogaćen“ planiranom i temeljnom pljačkom Srbije kroz takozvanu privatizaciju - zaključuje Jovanović.

Autor - osoba Erasmus Roterodamus, 1466-1536 = Erazmo Roterdamski, 1466-1536 Naslov Pohvala ludosti / Erazmo Roterdamski ; [prevela s latinskog izdanja iz 1676, Bazel, Darinka Nevenić Grabovac] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1984 Izdanje [3. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1984 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 151 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Nevenić-Grabovac, Darinka, 1910-1999 = Nevenić-Grabovac, Darinka, 1910-1999 Korać, Veljko, 1914-1991 = Korać, Veljko, 1914-1991 Zbirka Reč i misao. Ponovljena izdanja ; 208 Napomene Prevod dela : Stultitiac laus Erazmo Roterdamski / Veljko Korać : str. 147-[152]. Predmetne odrednice Erazmo Roterdamski, 1466-1536 Pohvala ludosti je jedno od najznačajnijih dela renesanse čiji je autor Erazmo Roterdamski. Napisana je u šesnaestom veku, 1509. godine. Prvo svetlo dana Pohvala ludosti je videla 1511 i to u Parizu, gde je odmah podvrgnuta napadima. To se dešava u slavno vreme Kopernika, Holbajna, Leonarda, Mikelanđela, Direra, Makijavelija, Mora i Lutera. U Erazmovoj ličnosti se prelamaju dva velika događaja svetskoistorijskih razmera – Otkriće Amerike i reformacija. Prvome Erazmo duguje intelektualno samopouzdanje, a drugome je, iako je to poricao, pripremio tlo. Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 – Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma. Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je verovatno 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu. Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista. Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogatstva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao naš Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. Ovaj budući kosmopolita čas bio je u Belgiji, čas u Nemačkoj, čas u Holandiji, ako nije bio u Italiji. Holanđanin po rođenju, umro je kao Švajcarac, u Bazelu, 1536. godine. Mogao je lako postati i Francuz. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljstvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Dani slave Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Uticaj na savremenike I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutim, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstvu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijatelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosti, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posledicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosti duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosti naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosti. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je sa krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogatstvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma. MG24

Branko Ćopić Vasilisa i monahMeki povezIzdavač Bigz Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Vasilisa i monahMeki povezIzdavač Bigz Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Priče zanesenog dečaka i druge pričeTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Stari nevjernikSveti magaracLjudi sa repom Gorki medRazgovori stariTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Stari nevjernikSveti magaracLjudi sa repom Gorki medRazgovori stariTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Stari nevjernikSveti magaracLjudi sa repom Gorki medRazgovori stariTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Stari nevjernikTvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić ProlomTvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić Stari nevjernikTvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/9

Tomas Man Mali gospodin FridmanMeki povezПаул Томас Ман (нем. Paul Thomas Mann; Либек, 6. јун 1875 — Цирих, 12. август 1955) био је немачки романописац и приповедач, добитник Нобелове награде за књижевност 1929. године.Манов рад је утицао на многе касније ауторе, укључујући Хајнриха Бела, Џозефа Хелера, Јукиа Мишиму, и Орхана Памука.[1][2]БиографијаДетињство и школовањеРођен је у немачком граду Либеку 6.јуна, у старој и угледној трговачкој породици. Био је друго од петоро деце трговца Томаса Јохана Хајнрифа Мана и Јулије де Силва Брунс, пореклом Јужноамериканке. Његов старији брат Хајнрих, који ће и сам постати писац, рођен је 1871. године. Имао је и два млађа брата, Карла и Виктора и сестру Јулију.[3]Похађао је гимназију `Katherineum` у Либеку, али су га много више од школе интересовали музика, читање и писање. Прве књижевне покушаје, по угледу на Хајнеа на којима се потписао са Паул Томас, објавио је у гимназијском часопису Der Frühlingssturm (Пролећна олуја) који је сам уређивао.[4]У раном детињству живео у добростојећој породици, али се то мења после очеве смрти 1891. године. Породица се сели у Минхен, док је Томас остао да заврши школу у Либеку.Пошто се придружио породици у Минхену, током 1894. и 1895. на Високој техничкој школи у том граду слуша предавања из историје уметности, историје књижевности и економије.[5] У том периоду објављује и прву запажену новелу у часопису Двадесети век који је уређивао његов брат Хајнрих.[3]ПородицаГодине 1905. оженио се са Катјом Прингсхајм, кћерком минхенског професора математике.[6] Катја и Томас ће имати шесторо деце, од којих ће нека, као Клаус, кренути очевим стопама и послати књижевници. Поред Клауса, Манови су имали и кћерке Ерику, Монику и Елизабету, и синове Готфрида и Михаела.Одлазак из НемачкеТоком Првог светског рата Томас Ман је због политичких ставова дошао у сукоб са братом Хајнрихом. Непосредан повод за нетрпељивост било је објављивање Мановог текста Фридрих и велика коалиција (Friedrisch und die grosse Koalition) у којем је бранио немачку политику.Ипак, две деценије касније, у време успона Хитлера, Ман увиђа опасност од нацизма и држи 1929. године говор који је 1930. године објављен под називом Апел разуму (Ein Appell an die Vernunft). Када је током 1933. године, заједно са супругом путовао по Европи и држао предавања, син Клаус и кћерка Ерика му шаљу упозорење да се више не враћа. Кућа Манових је конфискована; тада је и донета одлука о депортацији Манових у логор Дахау.[3]Манови се задржавају у Швајцарској, у малом месту близу Цириха. Од 1934. Ман путује више пута у Америку где држи предавања, да би коначно постао професор на Принстону 1938. године.Живот у Америци и повратак у ЕвропуУ Америци је Ман прихваћен као славни европски емигрант. Убрзо се цела породица окупила у Америци и потом преселила и Лос Анђелес. Званично Ман постаје амерички држављанин 1944. године. Током 40-их држи више говора против нацизма, који су објављени 1944. године.После рата, године 1952, прелази поново у Швајцарску. До краја живота путује и држи предавања. На путу за Холандију 1955. се разболео, те је хитно пребачен у болницу у Цириху, где је умро 12. августа.Књижевни радПочециМан је у гимназији објавио своје књижевне првенце (Визија), а 1893. и 1894. прве новеле: Посрнула (Die Gefallene) и Воља за срећу (Der Wille zum Glück). Убрзо потом (1898) објављена је и његова прва збирка новела Мали господин Фридеман (Der kleine herr Friedemann). `Јунаци ових кратких прича обично су људи настраних ћуди, људи издвојени из друштва, затворени у себе и у своју усамљеност (...)` [4] На тај начин Ман је у својим првим радовима најавио и прву велику тему која ће обележити његова најзначајнија дела: положај уметника у друштву.Романи и новелеВећ у раној младости започео је рад на првом захтевнијем делу које је у почетку требало да буде обимнија новела - Буденброкови (Buddenbrooks, 1901) Ипак, дело је нарасло у велики породични роман аутобиографског карактера, који кроз неколико генерација прати судбину једне либечке грађанске породице. Нобелова награда коју је добио 1929. године, како је наведено на повељи, додељена му је управо за овај роман.[7]Године 1903. објављена је друга Манова збирка новела под називом Тристан у којој се појавила и новела Тонио Крегер. Тема Тристана је антагонизам између уметности и живота, а иста проблематика ће чинити основ новеле Тонио Крегер: `Док је у Тристану тај антагонизам добио комично-сатирично решење, овде је оно лирски суморно (...) У Тонију Крегеру Ман је први пут свесно искористио музику као средство језичког уобличавања, применио технику `лајтмотива`, стилског понављања и варирања.`[8]Манов рани стваралачки период, обележен пре свега новелистичким радом, завршава се делом Смрт у Венецији које је објављено 1912. године. У овој новели поново се приказује однос уметности и живота, али и `проблематична природа уметникова`.[8]Зрелим периодом Мановог стваралаштва доминира свакако велики роман Чаробни брег који је завршен 1924. године. Непосредну инспирацију за настанак романа Ман је доживео када је 1912. године посетио своју супругу Катју која се лечила у санаторијуму у Давосу. Лично и интензивно искуство боравка у изолованом лечилиштву Ман је инкорпорирао у јунака Ханса Касторпа, тако градећи сложену целину у којој брег постаје симбол целокупне судбине човека: `Чаробни брег представља велику композицију људских односа и идеја епохе, васпитни роман времена.`[9]Ман и Аница Савић РебацУ Универзитетској библиотеци `Светозар Марковић` у Београду чува се једно драгоцено сведочанство о кореспонденцији између Томаса Мана и Анице Савић Ребац, класичног филолога, преводиоца и есејисте. Наиме, Аница Савић је интензивно преводила дела модерних немачких аутора, као и значајне новеле Томаса Мана и одломак Чаробног брега. Поред тога објавила је више луцидних есеја и критичких приказа, приближивши тако немачког романсијера српском читалаштву.Од посебне је важности чињеница да се Аница Савић дописивала са Маном, али је сачувано свега једно писмо из 1929. године које је Ман упутио Аници док је живела у Скопљу. У писму се Ман захваљује на примерцима њених превода новела Тонио Крегер, Тристан и Смрт у Венецији. Њихова кореспонденција довела је и до сарадње и међусобног утицаја. Наиме, Ман је користио неке теме из Аничиног текста `Kallistos` за роман Јосиф и његова браћа. Објавивши овај текст у Wiener Studien, она је 1937. године послала сепарат Ману који га је пажљиво ишчитао, бележећи своје коментаре на маргинама.9/15

TOMAS MAN MALI GOSPODIN FRIDMAN Meki povez Паул Томас Ман (нем. Paul Thomas Mann; Либек, 6. јун 1875 — Цирих, 12. август 1955) био је немачки романописац и приповедач, добитник Нобелове награде за књижевност 1929. године. Манов рад је утицао на многе касније ауторе, укључујући Хајнриха Бела, Џозефа Хелера, Јукиа Мишиму, и Орхана Памука.[1][2] Биографија Детињство и школовање Рођен је у немачком граду Либеку 6.јуна, у старој и угледној трговачкој породици. Био је друго од петоро деце трговца Томаса Јохана Хајнрифа Мана и Јулије де Силва Брунс, пореклом Јужноамериканке. Његов старији брат Хајнрих, који ће и сам постати писац, рођен је 1871. године. Имао је и два млађа брата, Карла и Виктора и сестру Јулију.[3] Похађао је гимназију `Katherineum` у Либеку, али су га много више од школе интересовали музика, читање и писање. Прве књижевне покушаје, по угледу на Хајнеа на којима се потписао са Паул Томас, објавио је у гимназијском часопису Der Frühlingssturm (Пролећна олуја) који је сам уређивао.[4] У раном детињству живео у добростојећој породици, али се то мења после очеве смрти 1891. године. Породица се сели у Минхен, док је Томас остао да заврши школу у Либеку. Пошто се придружио породици у Минхену, током 1894. и 1895. на Високој техничкој школи у том граду слуша предавања из историје уметности, историје књижевности и економије.[5] У том периоду објављује и прву запажену новелу у часопису Двадесети век који је уређивао његов брат Хајнрих.[3] Породица Године 1905. оженио се са Катјом Прингсхајм, кћерком минхенског професора математике.[6] Катја и Томас ће имати шесторо деце, од којих ће нека, као Клаус, кренути очевим стопама и послати књижевници. Поред Клауса, Манови су имали и кћерке Ерику, Монику и Елизабету, и синове Готфрида и Михаела. Одлазак из Немачке Током Првог светског рата Томас Ман је због политичких ставова дошао у сукоб са братом Хајнрихом. Непосредан повод за нетрпељивост било је објављивање Мановог текста Фридрих и велика коалиција (Friedrisch und die grosse Koalition) у којем је бранио немачку политику. Ипак, две деценије касније, у време успона Хитлера, Ман увиђа опасност од нацизма и држи 1929. године говор који је 1930. године објављен под називом Апел разуму (Ein Appell an die Vernunft). Када је током 1933. године, заједно са супругом путовао по Европи и држао предавања, син Клаус и кћерка Ерика му шаљу упозорење да се више не враћа. Кућа Манових је конфискована; тада је и донета одлука о депортацији Манових у логор Дахау.[3] Манови се задржавају у Швајцарској, у малом месту близу Цириха. Од 1934. Ман путује више пута у Америку где држи предавања, да би коначно постао професор на Принстону 1938. године. Живот у Америци и повратак у Европу У Америци је Ман прихваћен као славни европски емигрант. Убрзо се цела породица окупила у Америци и потом преселила и Лос Анђелес. Званично Ман постаје амерички држављанин 1944. године. Током 40-их држи више говора против нацизма, који су објављени 1944. године. После рата, године 1952, прелази поново у Швајцарску. До краја живота путује и држи предавања. На путу за Холандију 1955. се разболео, те је хитно пребачен у болницу у Цириху, где је умро 12. августа. Књижевни рад Почеци Ман је у гимназији објавио своје књижевне првенце (Визија), а 1893. и 1894. прве новеле: Посрнула (Die Gefallene) и Воља за срећу (Der Wille zum Glück). Убрзо потом (1898) објављена је и његова прва збирка новела Мали господин Фридеман (Der kleine herr Friedemann). `Јунаци ових кратких прича обично су људи настраних ћуди, људи издвојени из друштва, затворени у себе и у своју усамљеност (...)` [4] На тај начин Ман је у својим првим радовима најавио и прву велику тему која ће обележити његова најзначајнија дела: положај уметника у друштву. Романи и новеле Већ у раној младости започео је рад на првом захтевнијем делу које је у почетку требало да буде обимнија новела - Буденброкови (Buddenbrooks, 1901) Ипак, дело је нарасло у велики породични роман аутобиографског карактера, који кроз неколико генерација прати судбину једне либечке грађанске породице. Нобелова награда коју је добио 1929. године, како је наведено на повељи, додељена му је управо за овај роман.[7] Године 1903. објављена је друга Манова збирка новела под називом Тристан у којој се појавила и новела Тонио Крегер. Тема Тристана је антагонизам између уметности и живота, а иста проблематика ће чинити основ новеле Тонио Крегер: `Док је у Тристану тај антагонизам добио комично-сатирично решење, овде је оно лирски суморно (...) У Тонију Крегеру Ман је први пут свесно искористио музику као средство језичког уобличавања, применио технику `лајтмотива`, стилског понављања и варирања.`[8] Манов рани стваралачки период, обележен пре свега новелистичким радом, завршава се делом Смрт у Венецији које је објављено 1912. године. У овој новели поново се приказује однос уметности и живота, али и `проблематична природа уметникова`.[8] Зрелим периодом Мановог стваралаштва доминира свакако велики роман Чаробни брег који је завршен 1924. године. Непосредну инспирацију за настанак романа Ман је доживео када је 1912. године посетио своју супругу Катју која се лечила у санаторијуму у Давосу. Лично и интензивно искуство боравка у изолованом лечилиштву Ман је инкорпорирао у јунака Ханса Касторпа, тако градећи сложену целину у којој брег постаје симбол целокупне судбине човека: `Чаробни брег представља велику композицију људских односа и идеја епохе, васпитни роман времена.`[9] Ман и Аница Савић Ребац У Универзитетској библиотеци `Светозар Марковић` у Београду чува се једно драгоцено сведочанство о кореспонденцији између Томаса Мана и Анице Савић Ребац, класичног филолога, преводиоца и есејисте. Наиме, Аница Савић је интензивно преводила дела модерних немачких аутора, као и значајне новеле Томаса Мана и одломак Чаробног брега. Поред тога објавила је више луцидних есеја и критичких приказа, приближивши тако немачког романсијера српском читалаштву. Од посебне је важности чињеница да се Аница Савић дописивала са Маном, али је сачувано свега једно писмо из 1929. године које је Ман упутио Аници док је живела у Скопљу. У писму се Ман захваљује на примерцима њених превода новела Тонио Крегер, Тристан и Смрт у Венецији. Њихова кореспонденција довела је и до сарадње и међусобног утицаја. Наиме, Ман је користио неке теме из Аничиног текста `Kallistos` за роман Јосиф и његова браћа. Објавивши овај текст у Wiener Studien, она је 1937. године послала сепарат Ману који га је пажљиво ишчитао, бележећи своје коментаре на маргинама.[10]

BRANKO ĆOPIĆ DOŽIVLJAJI NIKOLETINE BURSAĆA Tvrdi povez Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”