Borivoje Stevanovic Sa Dusanovca, oko 1922 (rad potice iz skicen bloka sa drugim motivima i zapisima ovog impresioniste) olovka 13,5 x 19,2 cm Fotosertifikat Nikola Kusovac Боривоје Стевановић (Ниш, 14. октобар 1879 — Београд, 19. мај 1976) је био српски сликар, академик САНУ. Први је уметник пореклом са југа Србије и први од уметника рођених у Нишу који је стекао академско ликовно образовање. Овај уметник чији је значај националног карактера, аутохтони је ликовни стваралац и припадник генерације уметника са којима почиње српскa Модерна. Заједно са Костом Миличевићем, Миланом Миловановићем и Надеждом Петровић, био је главни прoтагониста колористичког сликарства у Србији, а по формално-стилским елементима сликарства представља једног од утемељивача београдске варијанте импресионизма. Био је члан и оснивач Удружења ликовних уметника Србије и члан уметничке групе Лада.[1] Садржај 1 Живот и каријера 2 Ликовно стваралаштво 3 Самосталне изложбе 4 Награде и признања 5 Види још 6 Извори 7 Литература 8 Спољашње везе Живот и каријера Рођен је у Нишу 14. октобра по старом односно 27. октобра по новом календару 1879. године, десетак месеци након ослобођена Ниша од Османлија, у варошици која када је ушла у сасатав Кнежевини Србијие имала око двадесетак хиљада становника.[2][3] Породица, нишког адвоката Стевановића и његове супруге Љубице, пореклом из угледне породице, која је живела у махали поред Саборне цркеве, изродила је поред Боривоја још три сина и две кћери. Због потреба очеве службе 1884. године, када је Боривоје имао шест година, прво се са породицом преселило у Пирот, а потом седам година касније трајно у Београд.[4] Школовање Основно ликовно образовање стекао је у Београду од 1895. до 1899. у Првој цртачкој и сликарској школи Кирила Кутлика, заједно са Костом Миличевићем са којим ће се дружити и сликати и касније. У време овог школовања, као двадесетогодишњи младић Боривоје Стевановић је у лето 1898. године одлучио да поново дође у родни град Ниш, овог пута са својим сликама, као млади уметник након прве три године школовања код Кирила Кутлика у Београду, и жељом да организује прву самосталну изложбу икада одржану у Нишу. Изложба је одржана у кафани хотела „Европа” јер организатор Ђорђе Стаменковић није могао пронаћи у Нишу никакву погодну просторију за изложбу слика.[5] Након што је добио стипендију Министарства привреде у Београду, наставио је школовање код Антона Ажбеа у Минхену (1898−1899), након чега је уписао ликовну Академију коју је завршио 1904. године у класи Карл Мара. У Минхену је проширио своје опште и уметничко образовање, овладао одличном техником и стекао наклоност ка природном осветљењу. Наставничка делатност После повратка у земљу годину дана је провео у Скопљу, радећи као наставник цртања у гимназији и Учитељској школи. Када се 1905. године вратио у Београд, радио је најпре као наставник цртања у вечерњој Занатској школи, а 1912. године је постављен за наставника у Трећој мушкој гимназији, све до пензионисања 1932. године. Ратне године Током Првог светског рата због слабог здравља додељен му је рад у војној пошти, а 1916. године заробиле су га окупационе власти у Рашкој. Други светски рат снажно је утицао на Боривоја. Тада се и онако повучен сликар потпуно изолује од било какве друге активности осим сликања. Чланство у ликовним организацијама и САНУ Био је члан и један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије (1907), а од 1908. године члан „Ладе“. Први пут је самостално излагао 1898. године у Нишу. Најзначајнија Стевановићева ретроспектива одржана је у Галерији Српске академије наука и уметности 1970. године. Године 1965. Боривоје Стевановић је, у деветој деценији живота, изабран за дописног, а 1968. за редовног члана Српске академије наука и уметности, уврстивши се тако и формално међу великане српске културе. Након ослобођења живео је у Београду усамљеничким животом, све до своје смрти у Београду 19. маја 1976. године. Ликовно стваралаштво Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана стваралаштво Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је пејзаже, најчешће периферију Београда, мртву природу, фигуре у планеру и портрете. Да је интерес за чист пејзаж, једна од карактеристика Стевановићевог сликарства, говори чињеница, да је почевши од раног пролећа па до у дубоку јесен, на отвореном простору тражио инспирацију за своја ликовна дела, какву су пружали Карабурма, Чубура или Душановац. Тиме је он постао највернији сликар београдске периферије, прве половине 20. века. Импресионистичко стваралаштво Боривоја Стевановића Још за време студија у Минхену усмерава се ка импресионизму. У том смислу серија слика Стари грм са Дунава (1920), заједно са сликама Девојка са књигом (1906) и Савиначка црква (1911) представљају уметника као радозналог и храброг новатора. Из читавог опуса Боривоја Стевановића највише импресионистичка дела јесу студије Старог грма крај Дунава, од којих је сачувано укупно четири. Једно од њих се чува у Галерији Матице српске и изложено је у сталној поставци 20. века. „ Четири различите слике малог формата представљају четири различита доживљаја истог мотива, везана за тренутак дневног осветљења. Сликана брзо, у сеансама од по сат-два, оне носе у себи свежину и карактеристике импресионистичког сликања: разлагање на комплементарне боје сунчевог спектра, ваздушну перспективу, дезинтегрисану форму. Ова серија слободних пејзажа је сликана са јасном тенденцијом да се у њима достигне брзи поступак и звук француских импресиониста, тачније, Клода Монеа. Стевановић бира мотив који ради више пута, у различито доба дана, настојећи да фиксира један одређен тренутак осветљења, да на платно пренесе „импресију“. При том је његова претходна, нешто уздржана палета заснована на контрасту зелених и ружичастих тонова, замењена потпуно расветљеном палетом заснованом на комплементарним сазвучјима у којој се јављају слободне црвене и плаве боје. Сликајући овај једноставни мотив, Стевановићев циљ је сличан као код Монеа када слика своје пластове сена у серијама, тражи посредника између онога што видимо и онога што осећамо.[6] ” Након Четврте југословенске уметничке изложбе 1912. године Стевановић се ослобађа сваког академског утицаја и дефинитивно прихвата импресионизам као уметнички израз. Конструктивизам и посткубизам у стваралаштву Боривоја Стевановића У трећој деценији 20. века, у времену богатом различитим тенденцијама и инспирацијама, његово сликарство попримило је елементе конструктивизма и посткубизма. Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је периферију Београда, али и портрете и нарочито мртве природе. Постреализам и поетски реализам у стваралаштву Боривоја Стевановића Окрећући се проблемима форме приклонио се токовима новог реализма. Тако нпр. његов аутопортрет припада поетском реализму са постимпресионистичким тенденцијама. Према Љ. Миљковићу: „ до краја свог стваралаштва, неговао је традиционални приступ, враћао се импресионистичком проступку ... поетском реализму који је прилагођавао себи.[7] ” За каснији његов рад карактеристично је затварање у специфичну тамну палету и повратак чврстој форми. У том периоду се определио за интимистичко, традиционалистичко сликарство. Самосталне изложбе Хотел Европа у Нишу у коме је уметник одржао прву самосталну изложбу 1898. године 1898. — Ниш, Хотел „Европа” Прва самостална изложба слика Боривоја Стевановића. Десет пута је излагао у Београду — Шабац, Изложба слика 1956. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, заједно са вајарем Илијом Коларевићем.[8] 1960. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1966. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1965. — Ниш, Изложбени павиљон у Тврђави. Ретроспективна изложба слика. [9] 2008. — Београд, Галерија РТС, Боривоје - Бора Стевановић, из приватних колекција.[10] 2018. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, Изложба слика: Боривоје Стевановић, сликар и академик Награде и признања 1961. — Награда за животно дело (Седмојулска награда). 1965. — дописни члан Српске академије наука и уметности. 1968. — редовни члан Српске академије наука и уметности

Stanje: Ploča 5/5- , Omot: 5- veoma retko u ovom stanju ocuvanosti ----------------------------------- Opsirnije: ------------------------ Сунцокрет је бивша акустична рок група из Београда. Историја групе 1975.-1979. Групу су основали 1975-е године бивши члан групе Заједно Бора Ђорђевић (вокал и акустична гитара), бивши члан групе У цвету младости Ненад Божић (вокал и акустична гитара) и певачице Снежана Јандрлић и Весна Ракочевић. После сингла `Кара Мустафа` Весна Ракочевић је напустила групу и придружила се групи Здраво. Нови чланови групе су постали Биља Крстић и Горица Поповић. Почетком 1976-е групи се придружио басиста Миодраг (Бата) Сокић, који је битно утицао на `електрификацију` групе и улазак у нову стилску фазу. Група је издала неколико успешних синглова. Током 1976-е група осваја награду на фестивалу у Суботици и учествују на БООМ фестивалу 1976-е у Београду. Њихов деби албум Моје бубе је издат 1977. На албуму су биле песме Кара Мустафа, Мој ђердане, Моје туге, Вук и крава, Оглас, баладе Успаванка, Ни сам не знам када и Први снег. Песму Први снег је написао Душан Михајловић Спира и она је постала знак препознавања ове групе. По издавању албума клавијатуриста Душко Никодијевић и бубњар Љубинко Милошевић постају стални чланови групе. Група Сунцокрет је те године проглашена за акустичарску групу године. У војску одлази Миодраг Бата Сокић, а привремено га замењује Бранко Исаковић. Године 1978. остали чланови групе одбијају да изводе песму Боре Ђорђевића `Лутка са насловне стране` тако да Бора Ђорђевић и Биља Крстић напуштају групу и придружују се групи Рани мраз. Промотивни материјал групе `Сунцокрет` из седамдесетих година двадесетог века. Скенирано 2023.године. Снежана Јандрлић и Миодраг Бата Сокић настављају да воде групу са Душаном Дудом Безухом (гитара), Душаном Никодијевићем (клавијатуре) и Владимиром Голубовићем (бубњеви). После два издата сингла, током 1979, група је престала са радом. Поновна окупљања Године 1995, Сунцокрет се поново окупио на концерту у београдском Дому омладине. Године 2011, Снежана Јандрлић, Биља Крстић, Горица Поповић, Миодраг Бата Сокић и Ненад Божић су се окупили ради извођења песама Први снег и Моје бубе поводом 50-о годишњице суботичког фестивала младих. Године 2014, Оригинална постава групе се окупила за наступ у једној епизоди серијала Шоу свих времена.[1] Године 2015, Сунцокрет се поново окупио на добротворном концерту за помоћ Јадранки Стојаковић, у новосадској синагоги. ------------------------------- Predmet prodaje je LP Suncokret ‎– Moje Bube Label: RTV Ljubljana ‎– LD 0363 Format: Vinyl, LP, Album, Misprint, Stereo Country: Yugoslavia Released: 1977 Genre: Rock, Folk, World, & Country Style: Folk Rock, Pop Rock, Prog Rock Tracklist A1 Kara Mustafa Arranged By – B. Đorđević* 3:44 A2 Ni Sam Ne Znam Kada 4:08 A3 Moje Bube 3:46 A4 Moje Tuge 2:21 A5 Moj Đerdane Arranged By – G. Popović* 2:56 A6 Vuk I Krava 1:25 B1 Pošalji Mi Pismo 2:30 B2 Slučaj Raskopčanog Jeleka Lyrics By – Folk.* Music By – Lj. Lolić* 3:12 B3 Oglas Music By – M. Sokić* 4:39 B4 Uspavanka 4:26 B5 Prvi Sneg Lyrics By – D. M. Spira* Music By – Dušan Mihajlović-Spira* 4:15

VEOMA RETKA I VREDNA PLOČA, VEOMA RETKO U OVOM STANJU OČUVANOSTI!! ------------------------------------------- Stanje: Ploča 5-/5-- , dobar ton, Omot 5-, unutrašnji omot 5 -------------------------- Opsirnije: ------------------------------- ВИС Идоли („ВИС“ је скраћеница за „вокално-инструментални састав“) је била музичка група из Београда. Група је постојала од 1. марта 1980. године до краја марта 1984. године. Историјат Мерлин и Звук улице Корен Идола се може пронаћи у бенду Мерлин (не истоимени сарајевски бенд) и Звук Улице, који се састојао од Владе Дивљана као гитаристе и певача, басисте Зденка Колара, клавијатуристе Драгана Митрића, бубњара Кокана Поповића, Боре Антиће саксофонисте и Драгане Милковић на клавиру и вокалима. Састав је свирао комбинацију џеза и поп рока. Поред извођења познатих страних песама из шездесетих година, састав је писао сопствене песме. Појавили су се на BOOM фестивалу 1978. године у Новом Саду, а следеће године на Зајечарској гитаријади. Иако је састав снимио материјал у Радију Београд, ништа од тога није било издано. Митрић је отишао у Булевар, а Поповић у бенд Слађане Михајловић. ВИС Дечаци и формирање бенда Прва идеја за формирање Идола се јавила 1979. године, када је омладински часопис издао фотографије састава званог „Дечаци“, кога су чинили будући чланови Идола. Фотографије су садржале духовите коментаре, на пример 8. марта 1979. године на једној фотографији је писало „Дечаци еманципују жене.“ Истовремено у Београду на зидовима разних зграда су се појавили графити који су најављивали формирање бенда. Један од њих („Маргита је дечак“) је био први графит у Београду посвећен Маргити Стефановић, која је постала касније клавијатуриста састава Екатарина Велика. Други су били на пример: „Дечаци не плачу“ или „Срђане буди човек.“ Створивши медијску кампању и задобивши пажњу јавности, састав је требало да докаже своје постојање и почне да свира. „ВИС Идоли“ су званично формирани 1. марта 1980. године у Београду, где су имали своју прву пробу. Првобитни састав су чинили другови из основне школе: Влада Дивљан (гитара, вокали), Зденко Колар (бас-гитара), Божа Јовановић (бубњеви) и Дивљанов средњошколски пријатељ Срђан Шапер (синтисајзер, удараљке, вокали) и Небојша Крстић (удараљке). У исто време састав је сарађивао са Драганом Папићем, који је на неки начин био њихов медијски активиста. Састав је врло добро манипулисао медијима. На пример, често би најављивали промену имена састава, а нека од тих имена би била: „Аполони 5“ или „Идоли плус брадоње“, алудирајући на браде које су носили тада Јовановић и Колар. Састав је први пут одржао свирку јуна 1980. године у СКЦ-у, са водећим саставима српског новог таласа. После месец дана постојања, састав је издао први сингл уз магазин Видици са две песме на А страни, „Помоћ, помоћ“ и „Ретко те виђам са девојкама“, док је на Б страни била поема „Поклон“ Слободана Шкеровића. Раставши се са Папићем, састав је снимио још једну песму на Б страни названу Маљчики, али овог пута у Загребу са Гораном Бреговићем као продуцентом. У Суботици, крајем 1980. су се појавили на фестивалу „Омладина,“ где су се групе новог таласа из Београда и Загреба састале први пут. Наступали су са песмом Зашто су данас девојке љуте? и добили трећу награду публике. Идоли, заједно са Електричним оргазмом и Шарлом Акробатом, су учествовали у пројекту названом Пакет аранжман са 4 песме: „Schwule Über Europa“ (срп. Досада над Европом), која пародира однос Југословена према Немцима, „Пластика,“ „Маљчики“ (срп. Дечаци) и „Америка.“ Промоцијски видео за песму „Маљчики“ је забрањен да се приказује на телевизији и неким радијским станицама после интервенције совјетске амбасаде. Комерцијални успех Састав је имао први независни концерт 25. јуна у башти београдског СКЦ-а. Препродавци карата су продавали карте по четири пута већој цени. Предгрупе су били Безобразно зелено, ВИА Талас, Марко Брецељ и Фео Воларић. 0:30 Одломак из песме Зашто су данас девојке љуте Следеће издање је био истоимени ЕП, који је садржао четири песме укључујући и песме Чака Берија „Come On“ (срп. Хајде) и Дарка Краљића „Девојко мала` (са два различита видео-спота). Чланови групе Филм су били гости. Младен Јуричић (знан као и Макс Вилсон) је свирао хармонику, а Јуриј Новоселић (такође знан као и Кузма Видеосекс) је свирао оргуље. Продуцент плоче је био још један члан „Филма“ Иван Станчић Пико. Омот албума је слика Лежећи акт сликара Амeдеа Модиљана. Југотон је касније реиздао ЕП додавши и ЕП групе `Филм` снимљен уживо у Кулушићу, као компилацијски албум Заједно. На турнеју са Филмом су ишли 1981. када су путовали бродом и свирали у приморским летовалиштима. На лето 1981. нови бубњар је постао Кокан Поповић који је претходно свирао са Дивљаном и Коларом у „Мерлину“ и „Звуку улице.“ Бенд је почео да снима свој први албум на јесен 1981. са Гораном Вејводом и Душаном Михајловићем Спиром који је требало да буде асистент продуцента, јер су хтели сами да сниме плочу. После кратког периода Михајловић је напустио бенд и једини асистент је био Миле Милетић Пиле. Снимање албума је трајало више од 400 сати, чим је постигнут рекорд у бившој Југославији. Гости на албуму су били Беби Дол, која је била пратећи вокал на песми „Одбрана,“ као и Вук Вујачић, Горан Грбић и Слободан Гроздановић, који је свирао бас-гитару у песми „Сенке су другачије.“ Одбрана и последњи дани је изашао почетком 1982. Добио је име по истоименом роману Борислава Пекића, на којем је и био заснован. То је компликован концепцијски албум, који се бави једним антрополошким прилазу ка православљу. Песма „Последњи дани“ је првобитно била названа „Маршал“ и била је посвећена преминулом југословенском председнику Јосипу Брозу Титу. Детаљ са тканине Светог Николе је искоришћен као омот, а назив је био исписан ћириличним словима сличним онима у Мирослављевом јеванђељу. Састав је освојио награду за најбољи албум и најбољи омот албума 1982. године. Критичари југословенског рока су 1986. године изгласали овај албум као најбољи југословенски рок албум двадесетог века. Јула 1982. године, Зденко Колар је отишао да одслужи војни рок, а за његову замену је изабран басиста Булевара Бранко Исаковић. Група је почела да снима нови албум у Лондону, са продуцентом Бобом Пејнтером. Иако су променили стил у поп/рок, Чоколада је освојила платинасто издање, а истоимена песма са албума је постао групин највећи комерцијални хит. По издавању албума настао је мали скандал о песмама које је компоновао Душан Гездић за састав ВИА Талас, а Шапер их је навео као песме Идола. Међутим, Герзић је наведен као један од писаца на песми „Бамбина,“ која је издата као сингл. За ову плочу Дивљан је написао једино песме „Радостан дан,“ „Ветар и заставе“ и „Ја сам ту“ (где је додао стих преузет из песме Мише Ковача „Плакат ће зора“), јер је требало да дипломира на Факултету рударства и геологије на Београдском универзитету. Истовремено Шапер је дипломирао за филмског редитеља. На албуму је гостовала Вивиен Голдман, као пратећи вокал и продуцент Боб Пејнтер, који је свирао клавијатуру. Првобитна идеја је била да се изда дупли ЕП назван „У граду без сна,“ али Југотон ју је одбацио и издао је цели албум. Чланови групе Чланови групе су били: Божа Јовановић (бубњеви; 1980-1981), Кокан Поповић (бубњеви; 1981-1984), Небојша Крстић (удараљке и глас), Срђан Шапер (синтисајзер, удараљке и глас), Зденко Колар (бас-гитара; 1980-1982), Бранко Исаковић (бас-гитара; 1983-1984), Влада Дивљан (гитара и глас), Горан Вејвода (гитара, клавијатуре) - пуноправан члан групе кратко 1982. године. --------------------------------- Predmet prodaje je LP Идоли* ‎– Одбрана И Последњи Дани Label: Jugoton ‎– LSY-10011, Jugoton ‎– LSY 10011 Format: Vinyl, LP, Album, Stereo Country: Yugoslavia Released: Mar 1982 Genre: Rock Style: New Wave Tracklist A1 Kenozoik Synthesizer [Casio Vl-2] – Горан Вејвода* Vocals – Небојша Крстић* A2 Poslednji Dani Vocals – Владимир Дивљан* A3 Moja Si Vocals – Срђан Шапер*, Владимир Дивљан* A4 Senke Su Drugačije Saxophone – Вук Вујачић* Trombone – Слободан Гроздановић* Trumpet – Горан Грбић* Vocals – Срђан Шапер* A5 Nemo Vocals – Срђан Шапер*, Владимир Дивљан* A6 Nebeska Tema Vocals – Владимир Дивљан* B1 Rusija Vocals – Владимир Дивљан* B2 Igrale Se Delije Vocals – Срђан Шапер* B3 Jedina (Uzurlikzurli) Vocals – Владимир Дивљан* B4 Odbrana Backing Vocals [Uncredited] – Bebi Dol Synthesizer [Casio Vl-2] – Горан Вејвода* Vocals – Срђан Шапер* B5 Gdje Si Sad Cica-Maco Guitar – Горан Вејвода* Guitar [Solo] – Миле Пиле Милетић* Vocals – Срђан Шапер*, Владимир Дивљан* B6 Glavna Ptica (Skrati Svoj Dugački Jezik) Vocals – Небојша Крстић* Written-By – Kolar* B7 Hajde, Sanjaj Me, Sanjaj Vocals – Владимир Дивљан*

Mihajlo Paunovic Paun Portret Branka Copica, 1975 Rad je originalan, potpisan je i datiran, videti sliku materijal: bronza, precnik ~ 16 cm Branko Ćopić Biografske informacije Rođenje 1. januar 1915. Hašani, Bosna i Hercegovina (tada Austro-Ugarska) Smrt 26. mart 1984. (dob: 69) Beograd, Srbija (tada SFR Jugoslavija) Obrazovanje Zanimanje pisac, učitelj Opus Književne vrste proza, poezija Jezik srpskohrvatski jezik Znamenita djela Ježeva kućica Orlovi rano lete Branko Ćopić (Hašani kraj Bosanske Krupe, 1. januara 1915. – Beograd, 26. marta 1984.), jugoslovenski književnik. Učiteljsku školu je završio u Banja Luci, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student Ćopić se afirmiše kao pisac od dara, skreće na sebe pažnju književne kritike i dobija zasluženo priznanje dodeljivanjem nagrade Milana Rakića. Wikiquote „Nadahnut i spontan u svom književnom radu, dobar opservator i poznavalac živog narodnog govora, a uz to vedra duha i sa istančanim smislom za humor, Ćopić je lako i brzo osvojio najšire slojeve naše čitalačke publike. On je pisao pripovijetke i romane i njegovao pjesničko stvaralaštvo za djecu. Bio je dobar pisac humorističkih priča, a u toku Drugog svetskog rata i patriotskih pjesama.“ 1 Biografija 2 Bibliografija 2.1 Pripovijetke 2.2 Romani 2.3 Pjesme 2.4 Djela za djecu 3 Pripovedač 4 Romansijer 5 Humorista 6 Pjesnik 7 Dječiji pisac Biografija Uoči Drugog sv. rata nalazio se đačkom bataljonu u Mariboru. U danima aprilske katastrofe on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a kad je planula prva oslobodilačka puška, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cijele narodnooslobodilačke borbe. Sve vrijeme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe veoma poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem. Djela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, njemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Cijeli radni i životni vijek nakon Drugog svijetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je vrlo često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Mnogi su za njega govorili da je najveći dječiji pisac svih vremena rođen na prostorima bivše Jugoslavije. Iako je pripadao narodnooslobodilačkom pokretu Branko Ćopić je, kao čovjek velikog obrazovanja, bistrog uma, osjećaja za pravdu i pravednost i kritičkog posmatranja stvarnosti koja ga je okruživala veoma rano počeo da iznosi sopstvena mišljenja o nekim pojavama. Radio je to ili otvoreno ili u literaturi kao pisac. Dana 26. marta 1984. je izvršio samoubistvo skočivši sa mosta. Bibliografija Ćopićevo književno djelo je obimno i raznovrsno. Najpoznatija su mu djela: Pripovijetke Pod Grmečom (1938), Bojovnici i bjegunci (1939), Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1947), Surova škola (1948), Odabrane ratne pripovjetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Dragi likovi (1953), Dožvljaji Nikoletine Bursaća (1955 ), Bašta sljezove boje (1969); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1962); Orlovi rano lete(1959) Pjesme Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945) i Patnikovo proljeće (1947); Djela za djecu Priče partizanke (1944), Pjesme pionirke (1945), Vratolomne priče (1947), Sunčana republika (1948), Armija, odbrana tvoja (1949), Priče ispod zmajevih krila (1950), Pijetao i mačka (1952) i romani Orlovi rano lete (1959), Slavno vojevanje (1960) Magareće godine (1962) Bitka u zlatnoj dolini – poznate kao „Pionirska trilogija“. Ježeva Kućica - pjesma za najmađe, koja je veliku popularnost doživjela nakon ploče koju je izdao Jugoton 1975[1] Pripovedač Teren sa koga je Ćopić pretežno crpeo građu za svoje pripovjedačko stvaralaštvo bio je njegov zavičaj, vučaran podgrmečki kraj. Ćopića su doratnim pripovjetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, djeca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao miloštom i brižnim, zaštitničkim razumevanjem. Ti njegovi junaci su svijet zaboravljenih, usamljenih i odbačenih ljudi koji bezglasno tuguju zbog zla kome ne mogu i ne umiu da se suprostave. U toku rata Jovanče je sa tim svojim junacima učestvovao u oružanom ustanku i pratio ih u napornim marševima i ljutim okršajima. Posmatrao je kako se njegovi mrgodni ljudi kale u vatri ustanka i preobražavaju u revolucionare. Iskreno oduševljen tim junaštvom i pregalaštvom, on je postao pjesnik i tumač njihovih srdaca. U takvom nadahnuću je nastala njegova ratna proza, njegova poema o malom čoveku koji je srcem krenuo u boj protiv nepravde i nasilja. U tim lirskim intoniranim pripovjetkama Ćopić je prikazivao herojske podvige i junačka pregaranja, primere mučeništva, samopregora i svesnog žrtvovanja za ideale slobode i jednakosti. Romansijer Branko Ćopić se sa uspjehom ogledao i na romanu, iako su prirodi njegovog talenta više odgovarale pripovjetke i novele. Romani Prolom i Gluvi barut slikaju učešće seljaka Bosanske krajine u ustanku, a roman Ne tuguj, bronzana stražo prilagođavanje kolonista novim uslovima života u Vojvodini. Humorista Dobar dio svog stvaralaštva u prozi Ćopić je humoristično intonirao. Humor se nalazi u prirodu i mentalitetu njegovih junaka, koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmiju čak i vlastitoj nevolji. Osim toga, Ćopić je od onih pisaca čija se opservacija naročito manifestovala u otkrivanju sitnih ljudskih mana i nedostataka. Tako se i desilo da je ovaj naš vrsni pripovjedač o mirnim vremenima pripovjedao s tugom, a o ratnim – vedro i nasmijano. Pjesnik Branko Ćopić je pretežno epski pisac, i to pisac sa urođenim darom pripovedača, vještog pejzažiste i duhovitog humoriste. Ali u njegovoj prirodi je isto tako vidna i jedna lirska žica, koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. U burnom vremenu narodnog ustanka iz te lirske niti Ćopićevog talenta potekla je njegova borbena lirska poezija. Sudbonosni događaju narodne revolucija nužno su odredili izraz i sadržaj ove lirike, koja zato i nosi naziv Ognjeno rađanje domovine. NotCommons-emblem-copyrighted.svg Postoji sumnja da ovaj članak ili njegov dio krše autorska prava, a time i politiku Wikipedije o radovima u javnom vlasništvu i GFDL licencu. Prilikom postavljanja ovog šablona obavezno treba navesti dokaze temeljem kojih se dokazuje kršenje aurotskih prava. Za više informacija pogledajte stranicu za razgovor članka. Dječiji pisac On se sa uspjehom ogledao i u stvaralaštvu za djecu. Sa živom maštom i darom za spretno uobličavanje svojih inspiracija, a uz to i odličan humorista, on je našoj dječjoj književnosti dao više dragocijenih priloga. Preko petnaest knjiga za djecu, među kojima su i dva romana, živi su dokaz njegove aktivnosti u ovoj književnoj oblasti. Jedna od najpoznatijih njegovih djela za djecu su svakako Magareće godine i Ježeva kućica.

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

materijal - verovatno guma unutrasnjost ima fleke nacizam, fasizam, fasista, nacista, firer, zlikovac Adolf Hitler (nem. Adolf Hitler; Braunau na Inu, 20. april 1889 — Berlin, 30. april 1945) bio je nemački političar, diktator i vođa Nacističke partije koji je 1933. postao nemački kancelar (premijer, predsednik vlade). Posle smrti nemačkog predsednika Paula fon Hindenburga 1934, Hitler je proglasio sebe za firera (vođu), zvanje u kojem je, zahvaljujući uredbi (nem. Ermächtigungsgesetz) iz 1933, objedinio ovlašćenja predsednika i kancelara i uspostavio totalitarni režim u Nemačkoj pod njegovom vlašću, koji je trajao sve do smrti samoubistvom 1945. godine. Nacistička partija je značajno ojačala svoju poziciju tokom perioda krize u Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata, zahvaljujući odličnoj propagandi i Hitlerovoj harizmi i govorničkoj sposobnosti kojom je lako pridobijao mase. Partija je isticala nacionalizam i antisemitizam kao svoje osnovne oblike izražavanja političkih stavova, i ubrzo je pribegla i fizičkom uklanjanju svojih političkih protivnika kako bi osigurala uspeh. Nakon obnove nemačke ekonomije i ponovnog naoružavanja Vermahta, u Nemačkoj je uspostavljena diktatura pod Hitlerom koji je vodio agresivnu spoljnu politiku sa ciljem osvajanja „životnog prostora“. Kao logični nastavak ovakve spoljne politike usledio je nemački napad na Poljsku 1939. zbog čega su Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska objavile rat Nemačkoj, čime je i zvanično počeo Drugi svetski rat. Na početku Drugog svetskog rata Vermaht je postigao odlične uspehe i Sile Osovine su okupirale najveći deo evropskog kopna i delove Azije. Međutim, zajednički napor savezničkih sila doveo je do poraza Vermahta. Do 1945. Hitlerova politika je pretrpela poraz, a Nacistička partija je bila pred raspadom. Hitlerov rat za teritorije i pročišćenje rase prouzrokovo je smrt desetina miliona ljudi, uključujući i genocid nad oko 6.000.000 Jevreja, poznatiji kao holokaust. U poslednjim danima rata 1945, dok je nemačka prestonica Berlin pružala poslednji otpor sovjetskoj Crvenoj armiji, Hitler se oženio Evom Braun, da bi za manje od 24 sata kasnije njih dvoje izvršili samoubistvo u Hitlerovom bunkeru u Berlinu. Adolf Hitler je rođen u austrijskom graničnom gradu Braunau, kao četvrto od šestoro dece carinika Alojza Hitlera i njegove žene Klare (rođene Pelcl). Od sve dece samo su preživeli Adolf i njegova sestra Paula. U knjizi „Moja borba“ (nem. Mein Kampf), Hitler opisuje svog oca kao naprasitog tiranina. Hitler je svom ocu jako zamerio to što je otac bio vanbračni sin Ane Marije Šiklgruber (Hitlerova baba) i 1876. Alojz je promenio svoje prezime u Hitler. Da li je kasniji muž Alojzove majke u stvarnosti bio Hitlerov deda, to nikada nije bilo dokazano. Johan Georg Hajdler je tek pred smrt priznao očinstvo nad Hitlerovim ocem. Zbog prirode posla Alojza Hitlera morali su često da se sele — iz Braunaua je porodica prešla u Pasau, zatim u Lambah i potom Leonding kod Linca. U osnovnoj školi je bio dobar učenik, a isticao se i u društvu svojih vršnjaka. 1900. nakon završene osnovne škole, Alojz je odlučio da mu sin upiše gimnaziju, i njegovim stopama krene u činovničku karijeru, iako je ta ideja mladom Adolfu bila potpuno nezamisliva, jer je želeo da postane umetnik. U srednjoj školi nije bio uspešan, ponavljao je prvu godinu, a u kasnijim danima je išao na popravne ispite. Iako je tvrdio da je jako voleo Istoriju, Geografiju i Veronauku, iz tih predmeta imao je prosečne ocene. Do kraja je zbog loših ocena bio prisiljen da pređe u drugu školu. Hitler opravdava svoj loš uspeh željom da na taj način razljuti oca sa kojim se nije slagao, iako je imao loše ocene i posle očeve smrti 1903, u pozadini njegova nezamislivost prema školi verovatno je bila sukob sa ocem. Većina njegovih profesora je tvrdila da se Hitler uopšte nije isticao, ni na pozitivan, ni na negativan način. Neki smatraju da je bio bistar, ali nedovoljno zainteresovan za školu zbog toga što je imao problema sa autoritetom. NJegov profesor istorije, Leopold Poesh, ga je svojim pričama o nemačkoj istoriji i mitologiji zainteresovao za pangermansku nacionalnost. Nakon završetka gimnazije 1905, Hitler nije nastavio sa daljim školovanjem. Nije pokazivao želju za bilo kakvim radom, a finansijsko stanje porodice ga nije prisiljavalo na to. Umesto toga, uz dopuštenje svoje popustljive majke, proveo je dve godine živeći neurednim životom, čitajući knjige, svirajući klavir, slikajući i sanjajući da će jednom postati veliki umetnik. Ovaj period je opisao kao `najlepši u životu`. Družio se sa Augustom Kubizekom, mladićem koji je delio Hitlerove snove i bio vrlo opčinjen njime i njegovim idejama. Od 1905. Hitler je živeo boemskim životom u Beču izdržavajući se od penzije koja mu je pripadala kao siročetu i od novca koji mu je majka slala. Dva puta je pokušao da upiše Akademiju primenjenih umetnosti u Beču (1907. i 1908) ali je oba puta odbijen uz komentar da je „nesposoban za slikarstvo“ i da njegov talenat može najbolje doći do izražaja u arhitekturi. NJegova sećanja odražavaju opsednutost ovom temom: „ Cilj mog putovanja je bila poseta galeriji slika u dvorskom muzeju, ali su moje oči jedva zapazile šta drugo osim samog muzeja. Od jutra do kasne večeri obilazio sam mesta koja su bila predmet mog interesovanja ali uvek su zgrade bile te koje su privlačile moju pažnju. ” Sledeći preporuku školskog rektora i sam je postao ubeđen da je to pravi put koji mora da sledi, iako je bio nedovoljno akademski spreman za arhitektonsku školu: „ U samo nekoliko dana postalo mi je jasno da ću jednog dana postati arhitekta. Zasigurno, u pitanju je veoma težak put; sva predavanja koja sam propustio u realnoj školi bila su mi preko potrebna. Neko ne može upisati arhitektonski fakultet ako prethodno nije pohađao građevinsku školu na tehničkoj akademiji i ukoliko nema diplomu srednje škole. Nisam imao ništa od toga. Ispunjenje mojih umetničkih snova delovalo je fizički nemoguće.” Dana 21. decembra 1907. Hitlerova majka je umrla u 47 godini od raka dojke. Po odluci suda u Lincu, Hitler je bio u obavezi da polovinu svoje penzije ustupi svojoj sestri Pauli. Kada je napunio 21 godinu nasledio je novac od svoje tetke. U Beču je zarađivao za život kao slikar, tako što je kopirao scene sa razglednica i prodavao slike trgovcima i turistima. Nakon što je po drugi put odbijen na umetničkoj akademiji, Hitler je ostao bez novca. Godine 1909, potražio je utočište u prihvatilištu za siromašne. Od 1910. živeo je u kući za siromašne radnike. Hitler je tvrdio da je antisemita postao u Beču gde je živela brojna jevrejska populacija među kojima je bilo i ortodoksnih Jevreja izbeglih iz Rusije. Međutim, prema njegovom prijatelju iz detinjstva Avgustu Kubičeku, Hitler je bio „ubeđeni antisemita“ i pre nego što je napustio Linc u Austriji.[7] Beč je u to vreme bio kolevka tradicionalnih religijskih predrasuda i rasizma 19. veka. Hitler je možda bio pod uticajem dela ideologa i antisemite Lanca fon Libenfelsa i rasprava političara kao što su Karl Luger, osnivač Hrišćanske socijalističke partije i gradonačelnika Beča, kompozitora Riharda Vagnera i Georga Ritera fon Šenerera, vođe pan-germanskog pokreta „Dalje od Rima!“. Hitler je izjavio u „Majn kampfu“ da je njegova transformacija od protivnika antisemitizma na religijskoj osnovi do njegovog zagovornika na rasnoj osnovi nastala kao posledica kontakta sa ortodoksnim Jevrejima, ali u ovom periodu života, Hitlerova antisemitska osećanja nisu bila naročito ispoljena. Bio je čest gost na večerima u uglednoj jevrejskoj kući, a jevrejski trgovci su prodavali njegove slike. Hitler je verovatno bio i pod uticajem dela Martina Lutera „O Jevrejima i njihovim lažima“. Kristalna noć odigrala se 10. novembra, na rođendan Martina Lutera. „ U Lincu je bilo malo Jevreja. Tokom vekova, Jevreji koji su živeli tamo su se evropeizovali u spoljašnjem izgledu i toliko su ličili na druga ljudska bića da sam ih čak posmatrao kao Nemce. Razlog zbog kojeg tada nisam razumeo apsurdnost ove zablude bio je taj što je jedini vidljivi znak koji sam prepoznao i koji je odvajao njih od nas bilo upražnjavanje njihove čudne religije. Kada bih pomislio da su proganjani samo zbog njihove religije, moj otpor prema izjavama protiv njih koje bi čuo, pretvarao se u gađenje. Nisam ni pretpostavljao da je moguće da postoji takva stvar kao što je sistematski antisemitizam. Jednom kada sam prolazio kroz centar grada, iznenada sam naišao na pojavu u dugom kaftanu i sa crnim loknama. Moja prva misao je bila: „Da li je to Jevrejin?“ Oni svakako nisu ovako izgledali u Lincu. Krišom sam nastavio da pažljivo posmatram čoveka i što sam duže gledao u čudnu pojavu i ispitivao je detalj po detalj, to se sve više oblikovalo pitanje u mojoj glavi: „Da li je to Nemac?“ U „Majn kampfu“ Hitler je opisao Martina Lutera kao velikog ratnika, pravog državnika i velikog reformatora, rame uz rame sa Vagnerom i Fridrihom Velikim. Vilhelm Repke je u svojim delima nakon holokausta došao do zaključka da je „bez ikakve sumnje luteranizam uticao na političku, duhovnu i društvenu istoriju Nemačke na takav način, koji se nakon pažljivog razmatranja može samo okarakterisati kao sudbonosan.“ Hitler je tvrdio da su Jevreji neprijatelji arijevske rase. Smatrao ih je odgovornim za austrijsku krizu. Takođe je identifikovao određene oblike socijalizma i boljševizma, sa velikim brojem jevrejskih lidera kao jevrejske pokrete, sjedinjavajući svoj antisemitizam sa antimarksizmom. Krivio je revolucije iz 1918. za vojni poraz Nemačke, smatrao je da su Jevreji glavni krivci za propast Nemačkog carstva i ekonomske probleme koji su potom nastupili. Generalizujući na osnovu burnih scena iz parlamenta višenacionalne austrougarske monarhije, zaključio je da je demokratski sistem nedelotvoran. Ipak, prema Avgustu Kubišeku, njegovom nekadašnjem cimeru, bio je više zainteresovan za Vagnerove opere nego za politiku. Hitler je u maju 1913. nasledio poslednji deo očevog imanja i preselio se u Minhen. U „Majn kampfu“ je napisao da je oduvek želeo da živi u „pravom“ nemačkom gradu. U Minhenu se ponovo zainteresovao za arhitekturu i kako je sam rekao za delo Hjustona Stjuarta Čemberlena. Preseljenje u Minhen mu je takođe pomoglo da izbegne vojnu obavezu u Austriji, ali ga je austrijska vojska ipak uhapsila. Nakon sistematskog pregleda i prigovora savesti, ustanovljeno je da je nesposoban za vojnu službu i dozvoljeno mu je da se vrati u Minhen. Ipak, kada je Nemačka ušla u Prvi svetski rat u avgustu 1914, uputio je peticiju kralju Ludvigu III od Bavarske u kojoj je zatražio dozvolu da stupi u bavarski puk. Dana 1. avgusta 1914. nemački car Vilhelm II objavio je opštu mobilizaciju. Budući da je bio austrijski državljanin, zakon je onemogućavao Adolfu Hitleru da se prijavi u nemačku vojsku kao dobrovoljac. Zbog toga je 3. avgusta uputio peticiju bavarskom kralju Ludvigu III u kojoj je zatražio da mu se omogući da dobrovoljno stupi u nemačku vojsku. Nakon što je njegova molba uvažena, Adolf Hitler se 16. avgusta prijavio kao dobrovoljac i raspoređen je u 16. bavarski pešadijski puk. Posle osnovne pešadijske obuke, njegov puk je 21. oktobra upućen na zapadni front. Dana 3. novembra 1914. unapređen je u čin kaplara. Po unapređenju Hitler je obavljao dužnost kurira puka i često se pod žestokom neprijateljskom vatrom kretao na relaciji front-pozadina. Tokom Bitke na Somi, Hitler je 5. oktobra 1916. ranjen u levu butinu zbog čega je prebačen na lečenje u vojnu bolnicu u Belicu, blizu Berlina, u kojoj je ostao do početka decembra. Po otpuštanju iz bolnice, raspoređen je u 4. četu, 1. bataljona 16. puka koja je bila stacionirana u Minhenu. Zgrožen stanjem u bavarskoj prestonici i niskim moralom civilnog stanovništva, zatražio je od svog pretpostavljenog, poručnika Videmana, da se vrati na front. Dana 5. marta 1917. ponovo se pridužio svojoj jedinici na frontu. Tokom jula 1918. u više navrata pokazao je izuzetnu hrabrost. Spasao je život ranjenom komandiru čete, iznevši ga iz zone dejstva američke artiljerije, a zatim je blagovremenom intervencijom sprečio nemačku artiljeriju da greškom otvori vatru na sopstvenu pešadiju. Savesno obavljajući svoju dužnost, privukao je pažnju nadređenih oficira koji su ga predložili za odlikovanje. Dana 4. avgusta odlikovan je Gvozdenim krstom I klase. Neposredno pred kraj rata, 14. oktobra 1918. Hitler je zajedno sa grupom vojnika iz svog puka nastradao tokom britanskog napada bojnim otrovima. Nakon što mu je u frontovskoj bolnici ukazana prva pomoć, prebačen je na lečenje u rezervnu vojnu bolnicu u Pazevalku. Lekar koji je bio zadužen za njegovo lečenje konstatovao je da Hitler nije pretrpeo ozbiljne povrede očiju i disajnih puteva, već da je do privremenog gubitka vida došlo usled „histeričnog slepila“, a da je gubitak moći govora bio posledica „histerične onemelosti“. Međutim, prava priroda Hitlerovog slepila i gubitka moći govora ne može se sa sigurnošću utvrditi jer je kompletna bolnička dokumentacija bolnice u Pazevalku nestala. Po završetku Prvog svetskog rata Hitler se vratio u Minhen gde je ostao u vojnoj službi sve do otpuštanja 31. marta 1920. Hitler se dugo divio Nemačkoj i tokom rata je postao strastveni nemački patriota, iako je nemački državljanin postao tek 1932. Bio je šokiran kapitulacijom Nemačke u novembru 1918. uprkos tome što je Nemačka vojska još uvek bila na stranoj teritoriji. Kao i mnogi drugi nemački nacionalisti, Hitler je verovao u legendu o „ubodu u leđa“ (nem. Dolchstoßlegende) po kojoj je vojska, iako „neporažena na bojnom polju“, bila „ubodena u leđa“ od strane civilnih lidera i marksista iz pozadine. Ovi političari su kasnije nazvani „novembarskim kriminalcima“. Versajski sporazum lišio je Nemačku brojnih teritorija, demilitarizovana je Rajnska oblast i nametnute su joj ekonomski štetne sankcije. Sporazumom je ponovo uspostavljena Poljska država na šta su čak i umereni Nemci reagovali sa zgražavanjem. Sporazum je takođe okrivio Nemačku za sve užase rata, što neki ugledni istoričari kao DŽon Kigan danas smatraju barem delimično „pobedničkom pravdom“; mnoge evropske nacije su pred kraj Prvog svetskog rata postale značajno militarizovane i spremne za borbu. Nemačka krivica je iskorišćena da joj se nametnu ratne reparacije (iznos reparacija je više puta obnovljen Davovim planom, Jangovim planom i Huverovim moratorijumom). Nasuprot tome, Nemačka je sam sporazum, a naročito tačku u kojoj se ističe nemačka krivica za rat, smatrala ponižavajućim. Na primer, u skladu sa sporazumom, u Nemačkoj je sprovedena skoro potpuna demilitarizacija i njene oružane snage ograničene su na šest bojnih brodova, bez podmornica, bez avijacije, bez tenkova i sa vojskom ne većom od 100.000 ljudi. Sporazum je bio jedan od značajnih činilaca u formiranju društvene i političke situacije u Nemačkoj koja je prethodila dolasku Hitlera i nacista na vlast. Hitler i njegova partija iskoristili su potpisivanje Versajskog sporazuma od strane „novembarskih kriminalaca“ i poniženje koje je on doneo nemačkom narodu kao jedan od najjačih argumenata u borbi za vlast. „Novembarski kriminalci“ iskorišćeni su kao žrtveni jarci iako ni jedan od nemačkih političara koji je učestvovao na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. nije imao punu slobodu izbora pri donošenju ovakve odluke. Posle Prvog svetskog rata, Hitler je ostao u vojsci i vratio se u Minhen gde je — suprotno njegovim kasnijim izjavama — učestvovao u pogrebnoj ceremoniji ubijenog bavarskog premijera Kurta Ejznera.[traži se izvor] Nakon suzbijanja Bavarske Sovjetske Republike, učestvovao je u kursevima „nacionalnog mišljenja“ u organizaciji Obrazovnog i propagandnog odeljenja bavarske Rajhsver grupe, Štab 4 pod komandom kapetana Karla Majera. „Žrtveni jarci“ pronađeni su među „međunarodnim Jevrejima“, komunistima i političarima različitih opredeljenja, a naročito unutar političkih stranaka Vajmarske koalicije. U julu 1919. Hitler je postavljen za policijskog špijuna (nem. Verbindungsmann) u sastavu obaveštajne komande (nem. Aufklärungskommando) Rajhsvera sa zadatkom da vrši uticaj na vojnike i da se infiltrira u malu političku stranku po imenu Nemačka radnička partija. Tokom inspekcije Nemačke radničke partije, Hitler je bio impresioniran antisemitskim, nacionalističkim i antimarksističkim idejama njenog vođe Antona Drekslera koji je zagovarao snažnu i aktivnu vladu, ne-jevrejsku varijantu socijalizma i uzajamnu solidarnost svih članova društva. Hitler je takođe upoznao i Ditriha Ekarta, jednog od prvih osnivača partije i člana okultnog društva Tula. Ekart je postao Hitlerov mentor i često je razmenjivao ideje sa njim, učeći ga kako da se oblači i govori i upoznajući ga sa velikim brojem ljudi iz svog okruženja. Svoju zahvalnost Ekartu, Hitler je izneo u drugom tomu svog dela „Majn kampf“. Hitler je otpušten iz armije u martu 1920, nastavljajući, uz punu podršku svojih nekadašnjih pretpostavljenih, učešće u svim partijskim aktivnostima. Početkom 1921. postao je veoma vešt u držanju govora pred velikim brojem ljudi. U februaru je održao govor u Minhenu pred skoro 6.000 ljudi. Da bi najavio miting, poslao je dva kamiona puna partijskih članova da se voze kroz grad sa istaknutim svastikama, deleći propagandni materijal i bacajući letke. U ovom periodu političke aktivnosti Hitler je stekao lošu reputaciju izvan partije zbog svojih vatrenih, polemičkih govora protiv Versajskog sporazuma i političkih suparnika (monarhista, nacionalista, socijalista i dr.) a naročito protiv marksista i Jevreja. Rukovodstvo Nemačke radničke partije činio je izvršni komitet sastavljen od starih članova koji su smatrali da je Hitlerov uticaj suviše ojačao. Iskoristivši njegovu odsutnost, članovi komiteta su se pobunili protiv njegovog rukovođenja partijom i udružili su se sa grupom socijalista iz Augzburga. Hitler se u Minhen vratio 11. jula 1921. i zapretio je članovima komiteta da će napustiti partiju. Znajući da bi njegov odlazak značio raspad partije, iskoristio je priliku da svoj povratak uslovi davanjem najširih „diktatorskih“ ovlašćenja. Razljućeni članovi komiteta, uključujući i Drekslera, snažno su se usprotivili ovom Hitlerovom zahtevu. U međuvremenu, u javnosti se pojavio anonimni letak na kojem je pisalo „Adolf Hitler: Da li je on izdajnik?“, u kojem je kritikovana njegova žudnja za vlašću kao i siledžije koje je okupio oko sebe. Hitler je na objavljivanje ovog članka u Minhenskim novinama reagovao tužbom i nakon što je sud presudio u njegovu korist, isplaćena mu je određena skromna suma na ime odštete. Naposletku, izvršni komitet DAP je popustio pred Hitlerovim zahtevima koji su nakon glasanja članova partije usvojeni sa 543 glasa za i samo jednim protiv. Na sledećem skupu održanom 29. jula 1921. Adolf Hitler je predstavljen kao firer Nacional-socijalističke partije, što je bila prva javna upotreba ove titule. Hitler je promenio ime partije u Nacional-socijalistička nemačka radnička partija (nem. Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei). Hitlerovi vatreni govori koje je držao u pivnici, napadajući Jevreje, socijal-demokrate, liberale, reakcionarne monarhiste, kapitaliste i komuniste, počeli su da privlače sve veću pažnju javnosti. NJegovi rani sledbenici postali su Rudolf Hes, bivši pilot ratnog vazduhoplovstva Herman Gering i armijski kapetan Ernst Rem, koji je postao vođa nacističke paramilitarne organizacije pod nazivom SA odredi (nem. Sturmabteilung ili „jurišni bataljon“), koja je imala zadatak da obezbeđuje održavanje mitinga i napada političke protivnike. Hitler je takođe asimilirao i nezavisne grupe, kao što je bila nirnberška (nem. Deutsche Werkgemeinschaft) pod vođstvom Julijusa Štrajhera koji je kasnije postao gaulajter Frankonije. NJegova politička aktivnost privukla je pažnju lokalnih poslovnih ljudi koji su ga primili u svoje okruženje što mu je omogućilo da dođe u kontakt i sa ratnim herojem generalom Erihom Ludendorfom. Ohrabren podrškom uglednih krugova nemačkog društva Hitler je odlučio da iskoristi generala Ludendorfa kao paravan za državni udar koji će kasnije postati poznat kao Pivnički puč (u upotrebi su i nazivi „Hitlerov puč“ ili „Minhenski puč“). Nacistička partija kopirala je ikonografiju italijanskih fašista i prihvatila je neke tačke njihovog programa pa je Hitler, 1923. odlučio da, slično Musolinijevom maršu na Rim, pokrene svoju kampanju „Na Berlin“. Hitler i Ludendorf mogli su da računaju na tajnu podršku Gustava fon Kara, tadašnjeg de facto vladara Bavarske, kao i vodećih ljudi Rajhsvera i policije. Hitler je 8. novembra 1923. zajedno sa pripadnicima SA upao na javni skup koji je vodio Kar, u pivari Birgerbrojkeler (nem. Bürgerbräukeller) izvan Minhena. Objavio je da je osnovao novu vladu sa Ludendorfom i zatražio je, pod pretnjom vatrenim oružjem, od Karovih pristalica i lokalnog oficirskog kora da mu pomognu u svrgavanju vlade u Berlinu. Kar je iskoristio prvu priliku kako bi napustio Hitlera i pridružio se njegovim protivnicima. Sledećeg dana, Hitler i njegove pristalice napustili su pivnicu i uputili se ka bavarskom ministarstvu rata kako bi svrgli Bavarsku vladu i započeli svoj „Marš na Berlin“, ali su se sukobili sa vojskom i policijom. Došlo je do kraće razmene vatre nakon koje su se pučisti razbežali. U sukobu je nastradalo šesnaest članova i simpatizera NSDAP. Hitler je u razmeni vatre bio ranjen u ruku, ali je uspeo da pobegne i da se sakrije u kuću Ernsta Hanfštengla, gde je za kratko razmišljao o samoubistvu. Ubrzo je uhapšen zbog izdaje, a Alfred Rozenberg je postao privremeni vođa partije. Tokom suđenja Hitleru je dozvoljeno da koristi sudnicu kao govornicu za iznošenje političkih stavova i ubrzo je stekao veliku popularnost u nemačkoj javnosti vešto artikulišući i manipulišući njenim nacionalističkim osećanjima. NJegova popularnost pravazišla je okvire Minhena i stekla je nacionalni karakter. Hitler je 1. aprila 1924. osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina i upućen je na njeno izdržavanje u zatvor Landsberg. U zatvoru je Hitler imao povlašćen položaj i primao je veliki broj pisama od svojih obožavalaca. Pomilovan je i pušten iz zatvora decembra 1924. u sklopu opšte amnestije za sve političke zatvorenike. Računajući i vreme provedeno u pritvoru, ukupno je odslužio nešto više od godinu dana zatvorske kazne. Dok je bio na izdržavanju zatvorske kazne u zatvoru Landsberg, Hitler je izdiktirao „Majn kampf“ (srp. Moja borba, dok je prvobitni naziv knjige bio „Četiri godine borbe protiv laži, gluposti i kukavičluka“) svom zameniku Rudolfu Hesu. Knjigu koju je posvetio članu tajnog društva Tula, Ditrihu Ekartu, predstavljala je njegovu autobiografiju prožetu ideološkim stavovima i načelima. Objavljena je u dva dela 1925. i 1926. i u periodu 1925—34. godine prodato je oko 240.000 primeraka. Do kraja rata ukupno je prodato ili distribuirano (svaki vojnik koji bi se oženio kao bračni poklon dobijao je jedan primerak knjige) preko osam miliona primeraka. Hitler je godinama izbegavao da plati porez na prihode od prodaje knjige i njegov dug prema državi je, do njegovog imenovanja za kancelara, dostigao cifru od 405.500 nemačkih rajhsmaraka (oko šest miliona evra) ali mu je ovaj dug oprošten. U vreme Hitlerovog puštanja iz zatvora, politička situacija u Nemačkoj se smirila, a ekonomska situacija značajno popravila zbog čega je znatno umanjen prostor za Hitlerovu političku agitaciju. Iako je Hitlerov puč imao nacionalni odjek, uporište partije je i dalje bilo u Minhenu. Pošto mu je bilo zabranjeno da drži govore u javnosti, Hitler je imenovao Georga Štrasera, koji je 1924. izabran u Rajhstag, za organizacionog vođu partije (nem. Reichsorganisationsleiter) i poverio mu je organizaciju partije u severnoj Nemačkoj. Štraser je zajedno sa svojim mlađim bratom Otom Štraserom i Jozefom Gebelsom, forsirao nezavisne političke stavove unutar partije, insistirajući na socijalističkim načelima unutar partijskog programa. Potpartija „Arbeitsgemeinschaft der Gauleiter Nord-West“ je postala unutrašnja opozicija, koja je značajno ugrozila Hitlerov autoritet ali je ova frakcija poražena tokom Bamberške konferencije 1926. tokom koje se Gebels pridružio Hitleru. Posle ovog susreta, Hitler je još više centralizovao upravljanje partijom u koje je uveo „princip vođe“ (nem. Führerprinzip) kao osnovni princip partijske organizacije. Lideri nisu bili birani od strane svoje organizacije već su ih imenovali njihovi pretpostavljeni kojima su bili odgovorni dok su, od ljudi njima potčinjenih mogli da zahtevaju apsolutnu poslušnost. U skladu sa Hitlerovim gađenjem nad demokratijom, vlast unutar partije progresivno je slabila od vrha ka dnu. Ključni činilac Hitlerove privlačnosti bila je njegova sposobnost da u narodu probudi osećaj povređenog nacionalnog ponosa čiji je uzrok bio Versajski sporazum nametnut poraženom Nemačkom carstvu od strane zapadnih saveznika. Nemačka je izgubila ekonomski veoma značajne teritorije u Evropi, zajedno sa njenim kolonijama i priznala je isključivu odgovornost za izbijanje rata zbog čega je bila prinuđena da plati ogromne ratne reparacije u ukupnom iznosu od 132 milijarde zlatnih maraka. Većina Nemaca nije se slagala sa ovim uslovima ali su prvobitni nacistički pokušaji da pridobiju podršku naroda svaljujući krivicu za ovako teške uslove mira na „međunarodno jevrejstvo“ bili relativno neuspešni. Partija je brzo učila na svojim greškama i uskoro je počela da primenjuje novu propagandnu praksu kombinujući antisemtizam sa napadima na nedostatke Vajmarskog sistema i partija koje su ga podržavale. Posle neuspelog pokušaja svrgavanja republike, Hitler se u daljim političkim aktivnostima rukovodio „legalitetnom strategijom“ — ova strategija podrazumevala je formalno poštovanje zakona Vajmarske republike u cilju legalnog dolaska na vlast. Neki od članova stranke, naročito unutar SA, protivili su se ovakvoj strategiji — Rem se podrugivao Hitleru nazivajući ga Adolf Legalite. U posleratnom periodu Hitler je dobio posao u pokrajini Bavarska kao istraživač političkih grupacija. Ubrzo je primetio Nemačku radničku partiju (nem. Deutsche Arbeiterpartei) i bio fasciniran njenim programom i žarom njenih članova. Učlanio se, ubrzo postao odgovoran za propagandu, a nedugo zatim i predsednik. Partija je promenila ime u Nacionalsocijalistička Nemačka partija (nem. Nationalsocialistische Deutsche Arbeiterpartei) — NSDAP, ili u običnom govoru „nacisti“. Nakon neuspešnog pokušaja puča 8. i 9. novembra 1923. (nem. Hitlerputsch), Hitler je osuđen na pet godina zatvora. Pušten je nakon 9 meseci provedenih u tvrđavi Landsberg (od aprila do decembra 1924). Hitler je smatran bezopasnim, a nacisti kao politička partija su jedva i postojali, razbijeni nakon neuspelog puča. Hilter je 1925. osnovao SS, odred svojih ličnih telohranitelja. Na čelu ove elitne jedinice u crnim uniformama je bio Hajnrih Himler, kasnije glavni izvršitelj Hitlerovih planova za „Jevrejsko pitanje“. U svojim govorima Hitler je igrao na kartu izgubljenog ponosa kod nemačkog naroda, koji je nakon Versajskog mira izgubio teritorije i isplaćivao velike odštete napadnutim državama. Takva istupanja su naročito došla do izražaja u ranim tridesetim kada je Nemačku pogodila finansijska kriza i depresija. Na izborima u septembru 1930, nacisti su od partije izvrgnute podsmehu izrasli u važan činilac u političkom životu Nemačke, osvojivši preko 18% glasova i 107 mesta u Rajhstagu. Nacisti su postali druga po veličini partija u Nemačkoj. U nemačkim parlamentarnim izborima u martu 1933, nacisti su osvojili 44% glasova i kroz koaliciju sa DNVP (Nemačka narodna partija) imali parlamentarnu većinu u Rajhstagu. Hilter je bio izabran za državnog sekretara. Ubrzo su zabranjene ostale partije, a nakon smrti predsednika Hindenburga Hitler je, umesto novih izbora, promenio zakon i uzeo upražnjeno mesto. Hitler je imao običaj da svake godine, na dan 8. novembra obeleži godišnjicu Pivničkog puča iz 1923. držeći govor svojim saborcima u pivnici Birgerbrojkeler u Minhenu, iz koje su pučisti krenuli u akciju. Svake godine njegov govor počinjao bi oko 20.30 i potrajao bi nešto malo duže od sat vremena. Međutim, zbog mnoštva obaveza Hitler je 8. novembra 1939. stigao u pivnicu oko 20.00, a govor je počeo u 20.10. Žureći da stigne na specijalni voz za Berlin, Hitler je održao kraći govor i brzo napustio pivnicu. Samo deset minuta nakon njegovog odlaska, u pivnici je odjeknula eksplozija. Bomba koja je bila postavljena u stubu iza podijuma za govornike ubila je sedmoricu i ranila više desetina prisutnih nacističkih veterana. Istraga je brzo utvrdila da je za atentat odgovoran tridesetogodišnji Georg Esler, po zanimanju stolar. Esler je malo pre ekslozije priveden u Konstancu od strane carinskih službenika kojima se učinio sumnjiv i koji su ga predali graničarima. Prilikom pretresa kod njega su pronađeni značka „Rotkempferbunda“ (komunističke organizacije), eksploziv, podaci o firmama specijalizovanim za prodaju oružja i eksploziva i razglednica Birgerbrojkelera. Tokom saslušanja Esler je priznao da je podmetnuo bombu, ali je tvrdio da je to učinio samostalno, bez pomoći saučesnika. Esler je bez suđenja upućen u koncentracioni logor Dahau gde je i pogubljen 9. aprila 1945. Dana 12. marta 1938, Hitler je proglasio Austriju i Nemačku jednom državom (Anšlus) i trijumfalno umarširao u Beč. Sledeći korak je bio izazivanje krize oko Sudetske oblasti, većinski nemačke oblasti u Čehoslovačkoj. Na Minhenskim pregovorima u septembru, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su popustile njegovim zahtevima, rat je izbegnut na štetu Čehoslovačke. Sudetska oblast je pripala Nemačkoj. Kao rezultat tih događaja, Hitler je izabran za „Osobu godine“ (engl. Man of the year) 1938. u magazinu Tajm. Hitler je naredio invaziju na Čehoslovačku 10. marta 1939. i istovremeno zatražio od Poljske da vrati teritoriju oduzetu Nemačkoj u Versaju. Evropske sile su se protivile ali i bile nemoćne da formiraju zajednički stav sa Sovjetskim Savezom. Hitler ih je izmanevrisao sklopivši tajni pakt sa Rusima 23. avgusta 1939. (Molotov — Ribentrop). Dana Prvog septembra 1939, Nemačka je napala Poljsku. Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su objavile rat Nemačkoj. Poljska je pala do kraja septembra, a Hitler je nastavio sa mobilizacijom. U martu 1940, nemačke snage su umarširale u Dansku i Norvešku a nakon dva meseca napale su i Francusku osvojivši usput Holandiju i Belgiju. Francuska je potpisala primirje 22. juna 1940, a Musolini i Italija, politički bliski Hitleru, stali su na nemačku stranu u ratu. Da bi nemačka pobeda na zapadu bila kompletna, kao i da bi osigurao svoju pozadinu pred početak pohoda na Istok, Hitler je morao da uništi Britaniju. Nemački ratni plan za napad na Britaniju nosio je naziv Operacija Morski lav. Osnovni preduslov za uspešno iskrcavanje nemačkih trupa na britansko tlo bio je da Luftvafe ostvari vazdušnu premoć na nebu iznad Engleske. U tu svrhu, nemačko ratno vazduhoplovstvo pokrenulo je veliku operaciju nazvanu operacija „Orao“, koja će u istoriji ostati zapamćena kao bitka za Britaniju. Bitka za Britaniju je trajala od avgusta 1940. godine do maja 1941. godine, ali su najžešći sukobi okončani do novembra 1940. godine. Luftvafe nije uspela da uništi RAF zbog čega je Operacija Morski lav otkazana. Aprila 1941, Nemačka je napala Jugoslaviju i Grčku i uskoro zauzela skoro celi Balkan. Dana 22. juna 1941, Hitler je poslao 5 miliona vojnika na Sovjetski Savez. Pohod na Sovjetski Savez, Operacija Barbarosa, u prvi mah je bila uspešna jer je Hitler dodao Baltičke zemlje i Ukrajinu na svoju mapu osvojenih zemalja. U blizini Moskve, nemačke snage su zaustavljene veoma oštrom zimom i dobro organizovanom odbranom. To je bio prvi veći Hitlerov neuspeh u Drugom svetskom ratu, jer je planirao da osvoji Rusiju u kratkom periodu. Između 1942, i 1945. „SS“ i saučesnici, tj. kolaboratori, sistematski su ubili oko 3,5 miliona Jevreja u koncentracionim logorima. Takođe ogroman broj Jevreja je ubijen manje sistematski, ili je umrlo od izgladnjenosti ili iznemoglosti radeći u radnim kampovima. Pretpostavlja se da je između 5 i 6 miliona Jevreja ubijeno ili umrlo od navedenih razloga u Drugom svetskom ratu. Osim Jevreja, Sloveni, komunisti, homoseksualci, Romi, hendikepirane osobe, mentalno zaostale osobe, Jehovini svedoci, antinacisti, poljski intelektualci, i drugi, su bili ciljevi u ovom zločinačkom projektu. Eliminacija svih ovih, za naciste nepoželjnih, grupa se generalno naziva Holokaust. Smatra se da je Hitler, zajedno sa Himlerom, bio idejni tvorac ovog projekta iako nema mnogo dokumenata koji to potvrđuju. To su bili nezvanični razgovori posle kojih nisu ostajali tragovi. Na konferenciji u Vanseu u blizini Berlina, 20. januara 1942. Hitler je snimljen kako govori: „Jedino eliminacijom Jevreja možemo vratiti sebi zdravlje“. Ovakav stav se ogledao i u odnosu prema ratnim zarobljenicima. Zapadni ratni zarobljenici su tretirani shodno Ženevskoj konvenciji, dok su ratni zarobljenici istočno od Beča imali isti tretman kao i Jevreji. Hitler je živeći u strahu od trovanja hranom, imao 15 devojaka koje su pre njega probale hranu pre svakog obroka. Nemačke snage su prvi veliki poraz doživele u Staljingradu, zime 1942/43. U severnoj Africi, saveznici su zaustavili Nemce u njihovom pokušaju da osvoje Suecki kanal i Bliski istok. Ovi porazi su bili glavne prekretnice u II svetskom ratu. Posle toga, Hitlerovi vojno-taktički potezi su postali iracionalni. Nemačka vojna i finansijska pozicija je uzdrmana, kao i Hitlerovo zdravlje. Leva ruka mu je počela nekontrolisano drhtati; neki istoričari smatraju da je bolovao od Parkinsonove bolesti. Proglašenje rata SAD 11. decembra 1941. dovelo je Hitlera u nezavidnu poziciju. Ratovao je sa najvećom i vojnički najbrojnijom državom (Sovjetski Savez), najvećom industrijskom i finansijskom silom (SAD) i najvećom imperijom (Britanska imperija). Kada je 1943. njegov saveznik Musolini zbačen sa vlasti, američke snage su zauzele Siciliju. Sovjeti su napredovali na Istočnom frontu. Konačno, 6. juna 1944. savezničke snage su se iskrcale u severnoj Francuskoj (operacija Overlord). Realisti u Nemačkom vojnom vrhu su videli da je poraz neminovan, nekoliko njih je odlučilo smaknuti Hitlera. Krajem jula 1944. jedan od njih, Klaus fon Štaufenberg, podmetnuo je bombu u Hitlerov vojni štab, ali je Hitler preživeo. Usledila su ispitivanja i streljanja, oko 4.000 osoba je pogubljeno - i pokret otpora je slomljen. Do kraja 1944. Sovjeti su potpuno oslobodili državu i počeli prodirati u srednju Evropu. Saveznici su nadirali u Nemačku sa zapada. Nemačka je vojno poražena, ali Hitler je odbijao pomisao na predaju ili pregovore o predaji. To je dovelo do daljeg ratovanja i razaranja Nemačke. U aprilu 1945, Sovjeti su bili pred Berlinom. Hitlerovi saradnici su savetovali beg u Austriju ili Bavarsku, ali on je bio odlučan da umre u glavnom gradu. Odbijao je svaku pomisao na izbeglički, neizvesni status, i kao što je obećavao od samog početka rata, izvršio je samoubistvo u trenucima bezizlaza i poraza. Naime, septembra 1939. u Krol Operi, obraćajući se nemačkoj naciji, Hitler je između ostalog rekao da je ponovo obukao uniformu, koja mu je između 1914—1918. bila najsvetija i da je neće skinuti dok ne dobije rat, a ako izgubi - on taj kraj neće dočekati. Nešto posle ponoći 29. aprila, završio je diktiranje svog privatnog i političkog testamenta i potom odlučio da se oženi svojom ljubavnicom Evom Braun, sa kojom je bio u vezi bez prekida od 1932. godine. Samoubistvo su izvršili zajedno, oko 15:30 časova, 30. aprila. Adolf Hitler je zagrizao ampulu cijanida i pucao sebi u glavu, dok je Eva Hitler popila samo otrov. NJihova tela par minuta kasnije iznesena su u dvorište Rajhstaga, polivena sa 200 litara benzina i spaljena. Veruje se da su Adolf i Eva Hitler lažirali smrt tako što su pobegli iz tajnog tunela i sa transportnim avionom `junkers 52 otišli u Argentinu i da je Hitler tamo živeo do 1962. godine i imao dve ćerke sa Evom Hitler. Sebastijan Hafner je u svom delu „Anmerkungen zu Hitler - Primedbe o Hitleru“ pisao o prelomu Hitlerovog života. „Trideset godina neuspeli čovek, onda iz istog momenta politička lokalna ličnost a na kraju čovek oko kog se svetska politika okreće“. Filozof Karl Jaspers je nazvao istoriju o nacionalnom socijalizmu kao opomenu. „Bilo je moguće da se to dogodi, i može u svako doba da se desi“.

Bogdan Čiplić NOVI BEČEJ, 1979 Akvarel 36 x 49 cm plus ram signiran i datiran dole desno Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.). На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп. БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959. ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.

format: LP, 11. pressing artist: TIME (Croatia, Yugoslavia) title: Time (I album) release date: 1972 (re-press 1984 ?) label, Cat No.: Jugoton, LPYV-S-60978 style: prog rock / rock Ploča i omot: M (5), PERFEKTAN PRIMERAK u svakom smislu !!! 11. pressing. Ukoliko je moja evidencija tačna, a mislim da jeste, postoji 12 pressinga ovog albuma u doba SFRJ, i pošto svi nose samo 2 različita matriksa, teško ih je razlikovati, ali uz pomoć ovog `vodiča` rešićete i tu zagonetku. 1. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene velikim slovima A i B, sa matriksom koji će nositi svu presinzi zaključno sa osmim: (A): LPYVS 60978 A 16772 ZP / (B): 60978 B 16772 ZP 2. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene malim slovima a i b 3. PRESSING (1973): srebrna ploča, jedini od `srebrnih ploča` sa crno-srebrnom etiketom 4. PRESSING (1978?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom. 5. PRESSING (1979?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 6. PRESSING (1979?): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 7. PRESSING (1979?): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 8. PRESSING (1979? - nema ga na Discogsu): zlatna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom, kao kod 4. pressinga, i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 9. PRESSING (1981): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji nam daje i godinu izdavanja: (A): LPY 60978-1 9 2 81 SB / (B): LPYVS 60978-2 10 11 80 SB. Znači, sve je isto kao kod 7. pressinga, samo je matriks drugačiji. 10. PRESSING (1982?): zlatna ploča, crvena etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i istim matriksom kao kod 9. pressinga, ali očito je iskoriužšćen isti stamper i ploča presovana dogodine, ili čak 1983. 11. PRESSING (1984?): zlatna, plavo-bela `JT` etiketa, sa matriksom kao kod 9. i 10. pressinga 12. PRESSING (1989?): zlatna, crna etiketa, poslednji SFRJ pressing. Moj stav prema ovoj ploči je manje-više poznat muzičkoj javnosti – kada je bilo prilike, kao i u nekoliko izbora za najbolju YU rock ploču svih vremena, stavljao sam je na prvo mesto, isto kao i 10-minutnu pesmu `Za koji život treba da se rodim`, koja se takođe nalazi na ovom maestralnom LP-ju. Nakon prvog izdanja 1972. odmah je štampan još jedan tiraž, a zatim tokom godina, skoro do samog raspada zemlje, još 10. Onda su usledila reizdanja na CD-u, pa od pre par godina i još dva vinilna... Iako je prošlo pola veka od izlaska ploče, ona i dalje živi, i širi rock ideologiju kroz prostor i vreme. A1 Istina mašina 4:40 A2 Pjesma No. 3 5:54 A3 Hegedupa upa 5:15 B1 Kralj alkohol 6:53 B2 Za koji život treba da se rodim 10:05 ====================================================================== I - TIME – kompletna hronološka vinilna LP diskografija: 1) LP TIME – `Time` (1972, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/67301833_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing-G-G-retko https://www.kupindo.com/Ploce/72314941_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315069_LP-TIME-I-1973-3-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315045_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/74292845_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/67301841_LP-TIME-I-1972-5-pressing-NM-VG-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292905_LP-TIME-I-1979-7-pressing-M-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72315085_LP-TIME-I-1979-8-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315109_LP-TIME-I-1984-11-pressing-MINT-PERFEKTAN- https://www.kupindo.com/Ploce/72315129_LP-TIME-I-1984-11-pressing-M-NM-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292885_LP-TIME-I-1984-11-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/74389717_LP-TIME-I-album-1984-11-pressing-G-VG 1a) LP TIME - `Time` (reizdanje 2019, Croatia Records) 1b) LP TIME – `Time (Half Speed Mastered At Abbey Road Studios London)`, (remaster 2022, Croatia Records) 2) LP TIME – `Time II` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60849929_LP-TIME-Time-2-1975-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315437_LP-TIME-Time-2-1976-4-pressing-VG-NM-retko https://www.kupindo.com/Ploce/74292389_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/63715497_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315445_LP-TIME-Time-2-1978-7-press-MINT-PERFEKTNA- https://www.kupindo.com/Ploce/72315449_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-NM-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/67294117_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67294073_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315441_LP-TIME-Time-2-1979-9-pressing-G-VG- 3) LP TIME – `Život u čizmama s visokom petom` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74292585_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74292601_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72315293_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315289_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/60849765_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/74389677_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-G-VG _____________________________________________________________________ II - TIME – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) 6` one sided promo flexy TIME – `Frio` (1972, Jugoton) 2) SP TIME – `Reci Ciganko, što mi u dlanu piše / Makedonija` (1973, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74290481_SP-TIME-Reci-Ciganko-Makedonija-1973-VG-VG 3) SP DADO TOPIĆ I TAJM – `Kad jednom otkrijem čoveka u sebi / Da li znaš da te volim` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63673005_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-1976-M https://www.kupindo.com/Ploce/67289537_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/67289517_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-1-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289509_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-1976-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/72320053_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-pres-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72320357_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/72320073_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-press-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74290625_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-pres-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72319973_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72320425_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-77-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74290605_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-NM-VG- 4) SP DADO TOPIĆ I GRUPA `TIME` – Kad smo ja i moj miš bili bokseri / Dok ja i moj miš sviramo jazz (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/72321045_SP-TIME-Kad-smo-ja-i-moj-mis-1976-4-press-ODLICNA 5) SP TIME – `Tini - Tina / Dok sjedim ovako u tvojoj blizini` (1976, PGP RTB) ______________________________________________________________________ III - TIME – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom pesama grupe TIME sa kojima učestvuju na tim pločama: 1) 2LP V/A – `Pop Festival Ljubljana 72 – Boom` (1972, Jugoton) pesma: TIME – Za koji život treba da se rodim (live) 2) 2LP V/A – `Boom Pop fest `73` (1973, Jugoton) pesma: TIME – Reci mi Ciganko što u mom dlanu piše (live) https://www.kupindo.com/Ploce/72311585_2LP-V-A-Boom-73-1973-YU-grupa-TIME-DAH-220-VG- 3) 2LP V/A – `Kongres rock majstora` (1975, Jugoton) napomena: ovde se kao izvođaš pojavljuje Vedran Božić, ali ga prati cela ekipa TIME, uključujući i Dadu Topića pesme: a) VEDRAN BOŽIĆ – Najbolji drug b) VEDRAN BOŽIĆ – Čovjek i žena c) VEDRAN BOŽIĆ – Shiffle d) VEDRAN BOŽIĆ – Da li čuješ https://www.kupindo.com/Ploce/72300321_2LP-V-A-Kongres-rock-majstora-1975-VG-YU-grupa- 4) LP V/A – `Boom `76` (1976, PGP RTB) pesma: TIME – Da li znaš da te volim (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62409877_LP-V-A-Boom-76-1976-Smak-Time-MINT-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/60776689_LP-V-A-BOOM-76-YU-rock-festival-Smak-Time-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/64321237_LP-V-A-BOOM-76-VALJAK-SEPTEMBER-SMAK-TIME 5) LP ZORAN MODLI – Leteća diskoteka (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ i TIME - Dok ja i moj miš sviramo jazz b) DADO TOPIĆ i TIME - Da li znaš da te volim https://www.kupindo.com/Ploce/61059273_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977- https://www.kupindo.com/Ploce/74264457_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977-G- 6) 2LP V/A – `Pop parada 1` (1977, PGP RTB) pesme: a) TIME – Da li znaš da te volim (live) b) TIME – Dok ja i moj miš sviramo džez (live) c) TIME – Rock`n`Roll u Beogradu (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62661805_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74264349_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-press-TIME-DEMONI https://www.kupindo.com/Ploce/60776697_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-2-pressing-MINT 7) 2LP V/A – `Randevu s muzikom` (1977, Jugoton) pesme: a) TIME – Divlje guske (live) b) TIME – Život u čizmama sa visokom petom (live) https://www.kupindo.com/Ploce/73077797_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-Time-Drago-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/70358017_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-SEPTEMBER-TIME-MINT 8) 2LP V/A – `Legende YU rocka` (1987, Jugoton) pesme: a) TIME – Rock`n`Roll u Zagrebu (live) b) TIME – Pjesma No. 3 (live) c) TIME – Da li znaš da te volim (live) d) TIME – Majko zemljo (live) https://www.kupindo.com/Ploce/74290213_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/71343185_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-YU-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74290285_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-YU-grupa-indexi ===================================================================== IV - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna LP, 2LP i MLP diskografija: 1) 2LP DADO TOPIĆ – `Neosedlani` (1979, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60834857_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979- https://www.kupindo.com/Ploce/62617693_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74389773_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289745_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/63436897_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-pressing 2) LP DADO TOPIĆ – `Šaputanje na jastuku` (1980, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63702073_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980- https://www.kupindo.com/Ploce/67289677_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/67289669_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67289681_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72315217_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-5-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74292221_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-6-pressing 3) MLP DADO TOPIĆ i PEPEL IN KRI – `Vodilja` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289797_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-PERFEKT https://www.kupindo.com/Ploce/72315181_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-odlicna 4) MLP SLAĐANA + DADO – `Princeza` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289445_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-NM-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69663349_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-VG-VG ______________________________________________________________________ V - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) SP DADO TOPIĆ – Život moj / Pjesma 3 (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74288949_SP-DADO-TOPIC-Zivot-moj-Pjesma-3-1974-VG-VG- 2) SP DADO TOPIĆ – `Poželi nešto / Superstar` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289561_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72318777_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-VG https://www.kupindo.com/Ploce/60873877_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/67289577_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-G-VG- 3) SP OLIVERA – DADO – CUNE – `Napred plavi / Dobar dan Španijo` (1984, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74289981_SP-DADO-CUNE-OLIVERA-Napred-plavi-1982-NM-G _____________________________________________________________________ VI - DADO TOPIĆ – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom Topićevih pesama sa kojima učestvuje na tim pločama: 1) LP V/A – `Slovenska popevka `74` (1974, RTV Ljubljana) pesma: ADOLF TOPIĆ – Maja z biseri 2) LP V/A `Hit parada No. 4` (1976, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Poželi nešto 3) LP V/A – `Uspomene` (1977, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Ljudi, ljudi 4) LP V/A – `Pesme Titu` (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ – Prolog b) DADO TOPIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ i ZLATKO PEJAKOVIĆ - Obnova i izgradnja c) RALE DAMJANOVIĆ, ZLATKO PEJAKOVIĆ, NEDA UKRADEN, BISERA VELETANLIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ, DADO TOPIĆ i MERI CETINIĆ - Druže Tito mi ti se kunemo 5) LP V/A – `Originalna muzika iz filma `Nacionalna klasa` (do 785 ccm)` (1979, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Floyd 6) LP V/A – `Parada pjevača` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 7) LP V/A – ` Ruleta 5 (Jugoslávské rockové skupiny)` (1984, Supraphon) pesma: DADO A. TOPIĆ - Bombarder (Bombarďák) 8) LP V/A – `Mesam - Parada hitova` (1984, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Bit ćemo zajedno https://www.kupindo.com/Ploce/65377301_LP-V-A-Mesam-parada-hitova-1984-PERFEKTNA 9)LP V/A – `Zaplešimo! 16 originalnih hitova` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza (Negdje izvan planeta) 10) LP V/A – `Mesam - 2. Međunarodni sajam muzike - Parada hitova` (1985, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Ne mogu ubiti ljubav 11) LP V/A – `Oni su najbolji` (1986, PGP RTB) pesma: DADO i SLAĐANA - Princeza 12) LP V/A – `Nešto se dešava` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ, NADA PAVLOVIĆ, ĐORĐE NIKOLIĆ I UMETNIČKI ANSAMBL JNA – Armija rođena smeh dečiji da brani https://www.kupindo.com/Ploce/73270125_LP-V-A-Nesto-se-desava-1986-Dado-Tifa-Arsen-MINT 13) LP V/A – `Pop • Top • 24 (Zagrebfest ’86)` (1986, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ –Zagreb By Night 2LP V/A – ` Split `86 - Split Song Festival - Festival zabavne glazbe` (1986, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Kristina https://www.kupindo.com/Ploce/65191405_2LP-V-A-Split-86-1986-Oliver-Hladna-Braca-Daniel https://www.kupindo.com/Ploce/62444533_2LP-V-A-Split-86-1986-Dado-Magazin-Kaliopi- 14) LP V/A – `Mesam - Pop festival 86.` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ i MIRA TOPIĆ - Poslednja iskra 15) 2LP V/A `MESAM 88` (1988, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Žena od porcelana 16) 2LP V/A – ` U dvoje je ljepše br. 1 - 12 popularnih dueta` (1990, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 17) LP V/A - ` Moj Zagreb tak imam te rad - Tebi grade moj br. 2` (1990, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ – Zagreb By Night

format: LP, 11. pressing artist: TIME (Croatia, Yugoslavia) title: Time (I album) release date: 1972 (re-press 1984 ?) label, Cat No.: Jugoton, LPYV-S-60978 style: prog rock / rock Ploča: M (5), omot: NM (5-), sa najminimalnijim tragovima vremena. PERFEKTAN PRIMERAK, kakav je danas veoma teško naći. 11. pressing. Ukoliko je moja evidencija tačna, a mislim da jeste, postoji 12 pressinga ovog albuma u doba SFRJ, i pošto svi nose samo 2 različita matriksa, teško ih je razlikovati, ali uz pomoć ovog `vodiča` rešićete i tu zagonetku. 1. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene velikim slovima A i B, sa matriksom koji će nositi svu presinzi zaključno sa osmim: (A): LPYVS 60978 A 16772 ZP / (B): 60978 B 16772 ZP 2. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene malim slovima a i b 3. PRESSING (1973): srebrna ploča, jedini od `srebrnih ploča` sa crno-srebrnom etiketom 4. PRESSING (1978?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom. 5. PRESSING (1979?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 6. PRESSING (1979?): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 7. PRESSING (1979?): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 8. PRESSING (1979? - nema ga na Discogsu): zlatna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom, kao kod 4. pressinga, i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 9. PRESSING (1981): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji nam daje i godinu izdavanja: (A): LPY 60978-1 9 2 81 SB / (B): LPYVS 60978-2 10 11 80 SB. Znači, sve je isto kao kod 7. pressinga, samo je matriks drugačiji. 10. PRESSING (1982?): zlatna ploča, crvena etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i istim matriksom kao kod 9. pressinga, ali očito je iskoriužšćen isti stamper i ploča presovana dogodine, ili čak 1983. 11. PRESSING (1984?): zlatna, plavo-bela `JT` etiketa, sa matriksom kao kod 9. i 10. pressinga 12. PRESSING (1989?): zlatna, crna etiketa, poslednji SFRJ pressing. Moj stav prema ovoj ploči je manje-više poznat muzičkoj javnosti – kada je bilo prilike, kao i u nekoliko izbora za najbolju YU rock ploču svih vremena, stavljao sam je na prvo mesto, isto kao i 10-minutnu pesmu `Za koji život treba da se rodim`, koja se takođe nalazi na ovom maestralnom LP-ju. Nakon prvog izdanja 1972. odmah je štampan još jedan tiraž, a zatim tokom godina, skoro do samog raspada zemlje, još 10. Onda su usledila reizdanja na CD-u, pa od pre par godina i još dva vinilna... Iako je prošlo pola veka od izlaska ploče, ona i dalje živi, i širi rock ideologiju kroz prostor i vreme. A1 Istina mašina 4:40 A2 Pjesma No. 3 5:54 A3 Hegedupa upa 5:15 B1 Kralj alkohol 6:53 B2 Za koji život treba da se rodim 10:05 ====================================================================== I - TIME – kompletna hronološka vinilna LP diskografija: 1) LP TIME – `Time` (1972, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/67301833_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing-G-G-retko https://www.kupindo.com/Ploce/72314941_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315069_LP-TIME-I-1973-3-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315045_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/74292845_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/67301841_LP-TIME-I-1972-5-pressing-NM-VG-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292905_LP-TIME-I-1979-7-pressing-M-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72315085_LP-TIME-I-1979-8-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315109_LP-TIME-I-1984-11-pressing-MINT-PERFEKTAN- https://www.kupindo.com/Ploce/72315129_LP-TIME-I-1984-11-pressing-M-NM-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292885_LP-TIME-I-1984-11-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/74389717_LP-TIME-I-album-1984-11-pressing-G-VG 1a) LP TIME - `Time` (reizdanje 2019, Croatia Records) 1b) LP TIME – `Time (Half Speed Mastered At Abbey Road Studios London)`, (remaster 2022, Croatia Records) 2) LP TIME – `Time II` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60849929_LP-TIME-Time-2-1975-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315437_LP-TIME-Time-2-1976-4-pressing-VG-NM-retko https://www.kupindo.com/Ploce/74292389_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/63715497_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315445_LP-TIME-Time-2-1978-7-press-MINT-PERFEKTNA- https://www.kupindo.com/Ploce/72315449_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-NM-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/67294117_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67294073_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315441_LP-TIME-Time-2-1979-9-pressing-G-VG- 3) LP TIME – `Život u čizmama s visokom petom` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74292585_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74292601_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72315293_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315289_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/60849765_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/74389677_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-G-VG _____________________________________________________________________ II - TIME – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) 6` one sided promo flexy TIME – `Frio` (1972, Jugoton) 2) SP TIME – `Reci Ciganko, što mi u dlanu piše / Makedonija` (1973, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74290481_SP-TIME-Reci-Ciganko-Makedonija-1973-VG-VG 3) SP DADO TOPIĆ I TAJM – `Kad jednom otkrijem čoveka u sebi / Da li znaš da te volim` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63673005_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-1976-M https://www.kupindo.com/Ploce/67289537_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/67289517_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-1-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289509_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-1976-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/72320053_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-pres-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72320357_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/72320073_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-press-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74290625_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-pres-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72319973_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72320425_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-77-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74290605_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-NM-VG- 4) SP DADO TOPIĆ I GRUPA `TIME` – Kad smo ja i moj miš bili bokseri / Dok ja i moj miš sviramo jazz (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/72321045_SP-TIME-Kad-smo-ja-i-moj-mis-1976-4-press-ODLICNA 5) SP TIME – `Tini - Tina / Dok sjedim ovako u tvojoj blizini` (1976, PGP RTB) ______________________________________________________________________ III - TIME – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom pesama grupe TIME sa kojima učestvuju na tim pločama: 1) 2LP V/A – `Pop Festival Ljubljana 72 – Boom` (1972, Jugoton) pesma: TIME – Za koji život treba da se rodim (live) 2) 2LP V/A – `Boom Pop fest `73` (1973, Jugoton) pesma: TIME – Reci mi Ciganko što u mom dlanu piše (live) https://www.kupindo.com/Ploce/72311585_2LP-V-A-Boom-73-1973-YU-grupa-TIME-DAH-220-VG- 3) 2LP V/A – `Kongres rock majstora` (1975, Jugoton) napomena: ovde se kao izvođaš pojavljuje Vedran Božić, ali ga prati cela ekipa TIME, uključujući i Dadu Topića pesme: a) VEDRAN BOŽIĆ – Najbolji drug b) VEDRAN BOŽIĆ – Čovjek i žena c) VEDRAN BOŽIĆ – Shiffle d) VEDRAN BOŽIĆ – Da li čuješ https://www.kupindo.com/Ploce/72300321_2LP-V-A-Kongres-rock-majstora-1975-VG-YU-grupa- 4) LP V/A – `Boom `76` (1976, PGP RTB) pesma: TIME – Da li znaš da te volim (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62409877_LP-V-A-Boom-76-1976-Smak-Time-MINT-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/60776689_LP-V-A-BOOM-76-YU-rock-festival-Smak-Time-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/64321237_LP-V-A-BOOM-76-VALJAK-SEPTEMBER-SMAK-TIME 5) LP ZORAN MODLI – Leteća diskoteka (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ i TIME - Dok ja i moj miš sviramo jazz b) DADO TOPIĆ i TIME - Da li znaš da te volim https://www.kupindo.com/Ploce/61059273_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977- https://www.kupindo.com/Ploce/74264457_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977-G- 6) 2LP V/A – `Pop parada 1` (1977, PGP RTB) pesme: a) TIME – Da li znaš da te volim (live) b) TIME – Dok ja i moj miš sviramo džez (live) c) TIME – Rock`n`Roll u Beogradu (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62661805_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74264349_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-press-TIME-DEMONI https://www.kupindo.com/Ploce/60776697_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-2-pressing-MINT 7) 2LP V/A – `Randevu s muzikom` (1977, Jugoton) pesme: a) TIME – Divlje guske (live) b) TIME – Život u čizmama sa visokom petom (live) https://www.kupindo.com/Ploce/73077797_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-Time-Drago-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/70358017_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-SEPTEMBER-TIME-MINT 8) 2LP V/A – `Legende YU rocka` (1987, Jugoton) pesme: a) TIME – Rock`n`Roll u Zagrebu (live) b) TIME – Pjesma No. 3 (live) c) TIME – Da li znaš da te volim (live) d) TIME – Majko zemljo (live) https://www.kupindo.com/Ploce/74290213_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/71343185_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-YU-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74290285_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-YU-grupa-indexi ===================================================================== IV - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna LP, 2LP i MLP diskografija: 1) 2LP DADO TOPIĆ – `Neosedlani` (1979, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60834857_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979- https://www.kupindo.com/Ploce/62617693_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74389773_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289745_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/63436897_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-pressing 2) LP DADO TOPIĆ – `Šaputanje na jastuku` (1980, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63702073_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980- https://www.kupindo.com/Ploce/67289677_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/67289669_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67289681_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72315217_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-5-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74292221_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-6-pressing 3) MLP DADO TOPIĆ i PEPEL IN KRI – `Vodilja` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289797_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-PERFEKT https://www.kupindo.com/Ploce/72315181_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-odlicna 4) MLP SLAĐANA + DADO – `Princeza` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289445_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-NM-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69663349_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-VG-VG ______________________________________________________________________ V - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) SP DADO TOPIĆ – Život moj / Pjesma 3 (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74288949_SP-DADO-TOPIC-Zivot-moj-Pjesma-3-1974-VG-VG- 2) SP DADO TOPIĆ – `Poželi nešto / Superstar` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289561_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72318777_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-VG https://www.kupindo.com/Ploce/60873877_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/67289577_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-G-VG- 3) SP OLIVERA – DADO – CUNE – `Napred plavi / Dobar dan Španijo` (1984, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74289981_SP-DADO-CUNE-OLIVERA-Napred-plavi-1982-NM-G _____________________________________________________________________ VI - DADO TOPIĆ – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom Topićevih pesama sa kojima učestvuje na tim pločama: 1) LP V/A – `Slovenska popevka `74` (1974, RTV Ljubljana) pesma: ADOLF TOPIĆ – Maja z biseri 2) LP V/A `Hit parada No. 4` (1976, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Poželi nešto 3) LP V/A – `Uspomene` (1977, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Ljudi, ljudi 4) LP V/A – `Pesme Titu` (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ – Prolog b) DADO TOPIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ i ZLATKO PEJAKOVIĆ - Obnova i izgradnja c) RALE DAMJANOVIĆ, ZLATKO PEJAKOVIĆ, NEDA UKRADEN, BISERA VELETANLIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ, DADO TOPIĆ i MERI CETINIĆ - Druže Tito mi ti se kunemo 5) LP V/A – `Originalna muzika iz filma `Nacionalna klasa` (do 785 ccm)` (1979, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Floyd 6) LP V/A – `Parada pjevača` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 7) LP V/A – ` Ruleta 5 (Jugoslávské rockové skupiny)` (1984, Supraphon) pesma: DADO A. TOPIĆ - Bombarder (Bombarďák) 8) LP V/A – `Mesam - Parada hitova` (1984, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Bit ćemo zajedno https://www.kupindo.com/Ploce/65377301_LP-V-A-Mesam-parada-hitova-1984-PERFEKTNA 9)LP V/A – `Zaplešimo! 16 originalnih hitova` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza (Negdje izvan planeta) 10) LP V/A – `Mesam - 2. Međunarodni sajam muzike - Parada hitova` (1985, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Ne mogu ubiti ljubav 11) LP V/A – `Oni su najbolji` (1986, PGP RTB) pesma: DADO i SLAĐANA - Princeza 12) LP V/A – `Nešto se dešava` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ, NADA PAVLOVIĆ, ĐORĐE NIKOLIĆ I UMETNIČKI ANSAMBL JNA – Armija rođena smeh dečiji da brani https://www.kupindo.com/Ploce/73270125_LP-V-A-Nesto-se-desava-1986-Dado-Tifa-Arsen-MINT 13) LP V/A – `Pop • Top • 24 (Zagrebfest ’86)` (1986, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ –Zagreb By Night 2LP V/A – ` Split `86 - Split Song Festival - Festival zabavne glazbe` (1986, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Kristina https://www.kupindo.com/Ploce/65191405_2LP-V-A-Split-86-1986-Oliver-Hladna-Braca-Daniel https://www.kupindo.com/Ploce/62444533_2LP-V-A-Split-86-1986-Dado-Magazin-Kaliopi- 14) LP V/A – `Mesam - Pop festival 86.` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ i MIRA TOPIĆ - Poslednja iskra 15) 2LP V/A `MESAM 88` (1988, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Žena od porcelana 16) 2LP V/A – ` U dvoje je ljepše br. 1 - 12 popularnih dueta` (1990, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 17) LP V/A - ` Moj Zagreb tak imam te rad - Tebi grade moj br. 2` (1990, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ – Zagreb By Night