UTZSCHNEIDER & CIE. Sarreguemines - Dve šoljice(1860-1922) Dimenzije: Visina: 4 cm Širina: 11,5 cm Prečnik dna: 4 cm Prečnik otvora: 9,5 cm Ukupna težina: 190 g Jedna šoljica ima naprslinu na dnu, druga na boku - vidljivo je na kolaž slici. Žig na dnu: Grb Lorene ispod krune. Fabrika “Utzschneider & Cie.” koristila je ovaj žig od oko 1860. do 1922. godine. Fabrika “Utzschneider & Cie.”, u francuskom gradu Sarreguemines (Sargemin), u regionu Lorene, proizvodi porcelan i keramiku od oko 1775. U toku dva veka, mali porodični posao, započet tokom Revolucije, prošao je dug put. Paul Utzschneider (Pol Ucšnajder) i Paul de Geiger (Pol de Žežer), pravi umetnici svog posla, doveli su mali grad Sarreguemines u sam vrh evropske industrije posuđa. Prvu fabriku otvorio je 1790. godine Nicolas-Henri Jacobi (Nikola-Anri Žakobi) zajedno sa dva partnera. Neprijateljski stav lokalnog stanovništva, teško dobavljanje sirovine, oštra konkurencija engleskih i francuskih fabrika i nemiri zbog revolucije učinili su da Jacobi odustane od posla. 1800. godine fabriku je preuzeo Paul Utzschneider, poreklom iz Bavarske, i posao je uskoro krenuo nabolje. Napoleon I postao je jedan od glavnih klijenata, i fabrika je isporučivala keramičke pločice kojima su dekorisani zidovi Pariskog metroa. Istovremeno, Utzschneider je uveo nove postupke dekoracije, i ekspanzija je bila takva da je morao da otvara nove radionice. 1836. godine Utschneider je upravljanje fabrikom prepustio svom zetu, Alexandre-u de Geiger-u (Aleksandr de Žežer), koji je nastavio da ga uspešno vodi. 1838. godine Alexandre de Geiger se pridružio koncernu “Villeroy & Boch”, što se pokazalo dobrim potezom, i posao se dalje uvećavao. 1871. godine, zbog nemačke aneksije pokrajine Mozel, Alexandre de Geiger napustio je Sarreguemines i preselio se u Pariz, a upravljanje fabrikom preuzeo je njegov sin Paul de Geiger (Pol de Žežer). Izgrađene su dve nove fabrike, u Digoinu (Digon) i Vitry-le-François (Vitri-le-Fransoa). Pol de Geiger je umro 1913. godine a upravljanje kompanijom preuzela je porodica Cazal (Kazal). Tokom Drugog svetskog rata fabrika je bila rekvirirana od 1942. do 1945. godine i za to vreme njome je nastavio da upravlja koncern “Villeroy & Boch”. 1978. godine fabriku je kupila grupa Lunéville-Badonviller-Saint-Clément (Ludenvil-Badonvile-San-Klemon) porodice Fenal, što se pokazalo presudnim za istoriju fajansa u Sarregueminesu. Fabrika u Vitry-le-François nastavila je da proizvodi sanitarnu keramiku, fabrika u Digoinu ugostiteljsku keramiku a fabrika u Lunévile-Saint-Clémentu umetničke i dekorativne figure. 2002. godine 26 zaposlenih i menadžera postali su akcionari fabrike. Oni su preuzeli upravljanje fabrikom i pokušali da održe proizvodnju, ali je sud 9. januara 2007. godine naložio likvidaciju. Za manje od mesec dana, sve aktivnosti u fabrici su prestale. (114/47-34/107-kp/1139)

SARREGUIMENES, France - Fajans tanjir `Roseline` Ručno oslikano. Dimenzije Prečnik: 24 cm Visina: 2,5 cm Težina: 570 g Žig na dnu: SARREGUEMINES (iznad grba Lorene sa krunom) SARREGUEMINES ET DIGOIN (oko grba) France (ispod grba) ROSELINE (u pravougaoniku) garanti inaltérable (garantovano trajne boje) Paint a là main (ručno oslikano, na slikarskoj paleti s kistovima) Fabrika “Utzschneider & Cie.” koristila je ovaj žig od 1919. godine. Predmeti `Roseline` obično se datiraju u period oko 1960. godine. Fabrika “Utzschneider & Cie.”, u francuskom gradu Sarreguemines (Sargemin), u regionu Lorene, proizvodi porcelan i keramiku od oko 1775. U toku dva veka, mali porodični posao, započet tokom Revolucije, prošao je dug put. Paul Utzschneider (Pol Ucšnajder) i Paul de Geiger (Pol de Žežer), pravi umetnici svog posla, doveli su mali grad Sarreguemines u sam vrh evropske industrije posuđa. Prvu fabriku otvorio je 1790. godine Nicolas-Henri Jacobi (Nikola-Anri Žakobi) zajedno sa dva partnera. Neprijateljski stav lokalnog stanovništva, teško dobavljanje sirovine, oštra konkurencija engleskih i francuskih fabrika i nemiri zbog revolucije učinili su da Jacobi odustane od posla. 1800. godine fabriku je preuzeo Paul Utzschneider, poreklom iz Bavarske, i posao je uskoro krenuo nabolje. Napoleon I postao je jedan od glavnih klijenata, i fabrika je isporučivala keramičke pločice kojima su dekorisani zidovi Pariskog metroa. Istovremeno, Utzschneider je uveo nove postupke dekoracije, i ekspanzija je bila takva da je morao da otvara nove radionice. 1836. godine Utschneider je upravljanje fabrikom prepustio svom zetu, Alexandre-u de Geiger-u (Aleksandr de Žežer), koji je nastavio da ga uspešno vodi. 1838. godine Alexandre de Geiger se pridružio koncernu “Villeroy & Boch”, što se pokazalo dobrim potezom, i posao se dalje uvećavao. 1871. godine, zbog nemačke aneksije pokrajine Mozel, Alexandre de Geiger napustio je Sarreguemines i preselio se u Pariz, a upravljanje fabrikom preuzeo je njegov sin Paul de Geiger (Pol de Žežer). Izgrađene su dve nove fabrike, u Digoinu (Digon) i Vitry-le-François (Vitri-le-Fransoa). Pol de Geiger je umro 1913. godine a upravljanje kompanijom preuzela je porodica Cazal (Kazal). Tokom Drugog svetskog rata fabrika je bila rekvirirana od 1942. do 1945. godine i za to vreme njome je nastavio da upravlja koncern “Villeroy & Boch”. 1978. godine fabriku je kupila grupa Lunéville-Badonviller-Saint-Clément (Ludenvil-Badonvile-San-Klemon) porodice Fenal, što se pokazalo presudnim za istoriju fajansa u Sarregueminesu. Fabrika u Vitry-le-François nastavila je da proizvodi sanitarnu keramiku, fabrika u Digoinu ugostiteljsku keramiku a fabrika u Lunévile-Saint-Clémentu umetničke i dekorativne figure. 2002. godine 26 zaposlenih i menadžera postali su akcionari fabrike. Oni su preuzeli upravljanje fabrikom i pokušali da održe proizvodnju, ali je sud 9. januara 2007. godine naložio likvidaciju. Za manje od mesec dana, sve aktivnosti u fabrici su prestale. Prodaje se bez držača za tanjir. (121/8-44/144-kp/1352)

Manastir Gornjak se nalazi u dolini reke Mlave, između Petrovca na Mlavi i Žagubice, 65 km jugoistočno od Požarevca, odnosno na 18 km od Petrovca ka Žagubici. Izgrađen je u periodu od 1376-1380. godine kao zadužbina kneza Lazara. Sudeći po mnogobrojnim pomenima u istorijskim izvorima, u manastiru se živelo bez prekida. Od srednjovekovnih građevina sačuvale su se glavna manastirska crkva, posvećena Vavedenju i kapela u pećini, posvećena Svetom Nikoli. Po osnovnoj arhitektonskoj zamisli, gornjačka crkva pripada moravskoj školi. Vavedenjska crkva ima trolisnu osnovu sa kupolom. Priprata je naknadno dozidana, kao i zvonik sa tremom. Živopis je slabo očuvan, a 1847. godine preslikao ga je Živko Pavlović, slikar iz Požarevca. Boljom očuvanošću odlikuju se preostale freske u kapeli Svetog Nikole. Poznati srpski pisac, Đura Jakšić, napisao je poemu „Put u Gornjak“. Manastir Ždrelo, kasnije nazvan Gornjak, na maloj zaravni iznad leve obale Mlave ispod strmih litica planine Ježevca, zadužbina je kneza Lazara. Okolni predeo toliko je lep i živopisan, da je Đura Jakšić u oduševljenju pevao: „Od Velikog Sela do samoga Ždrela, ko da je vila neka ćilim razastrela“. Feliks Kanic je zapisao: „Zastali smo kao opčinjeni raskošnom idilom ovog predela gde su boravili srpski pustinjaci“. Manastir je podignut 1378. godine, kada je knez izdao i osnivačku povelju, a patrijarh Spiridon je svojom duhovnom vlašću potvrdio. Kao motiv izgradnje manastira, knez Lazar navodi želju da učini mali prinos Bogorodici „s nadom u njenu pomoć na Strašnom sudu Hristovom“. Ali, osim duhovnih, mogući su i izvesni državnički razlozi za podizanje ovog manastira. Naime, Lazar je tek ovladao ovim krajevima, pa je hteo da to obeleži svojom zadužbinom. Sledeće zime ili proleća, Radič sin Branka Rastislavića zbaci vlast Lazarevu, a kako su manastir i ktitorska kompozicija u crkvi, prikazujući Lazara i njegovu porodicu na to još uvek podsećali, oštetio je manastir. Do maja 1379. godine Lazar je ponovo potukao Radiča i oduzeo mu imanja, a manastir dao tek pristiglom Grigoriju Sinajitu — Mlađem, koji se sa bratstvom potrudio „o vzdviženiji i szdaniji hrama togo i o ineh vešteh“ ali s novčanom „pomoštiju gospodina kneza Lazara“. Iste godine Lazar izdaje drugu povelju koju je takođe potvrdio srpski patrijarh. Ukoliko to nije kasnija interpolacija (falsifikat), manastir je izuzet iz vlasti nadležnog episkopa, osim u duhovnim poslovima i pravu pominjanja, a monasima je ostavljeno pravo da sami biraju svog igumana. Za izdržavanje manastira i bratstva, Lazar je darovao Gornjaku mnoga sela u Braničevu, Stigu, Homolju i Podunavlju. Originalne povelje nisu sačuvane, već su do nas došle u kasnijem i dosta lošem prepisu, pri čemu su prva kneževa povelja i obe patrijarhove sastavljene ujedno, dok je druga kneževa povelja izgubljena. Ovakvu povelju objavili su: Franc Miklošič (po prepisu Joakima Vujića) i Šafarik (po prepisu Vuka Karadžića). Za vreme trajanja srednjovekovne srpske države manastir je uživao sva prava iz osnivačke povelje kao i veliki ugled u narodu i monaštvu. Za ovo je imao zahvaliti pre svega ugledu svoga ktitora kneza Lazara koji se opredelio za Carstvo nebesko, jer „zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i do veka“. Iguman manastira Gornjaka zamonašio je oko 1503. godine despota Đorđa Brankovića, unuka despota Đurđa od sina Stefana slepog, davši mu ime Maksim. Ipak, tursko ropstvo donelo je mnoge nevolje kako narodu tako i monasima. Prvi popis za turske uprave beleži Vavedenje u Ždrelu zajedno sa selom Bistricom, i zajedničkim obavezama. Manastir je „nastanjen“ tj u njemu žive monasi. U prvoj polovini XVI veka popis beleži u manastiru šest kaluđera, a godišnji prihod sultanovoj blagajni iznosi 437 akči. Kasniji popisi beleže napredak manastira jer u njemu živi osam monaha a godišnji prihod od ušura (najviše od šire) i drugih dažbina iznosi čak 2.681 akču. Popis iz vremena Murata III (1574-1595), svedoči da manastir opada, jer se broj monaha smanjio na dvojicu, a godišnji prihod iznosi samo 1.000 akči. U ovom popisu javlja se prvi put novo ime manastira — Gornjak. Ime ne dolazi od naziva zapadnog vetra, već od „gornjeg grada“. Naime, Gornjačka klisura je prepuna ostataka starih utvrđenja: na visu Vukanu je gradić kao i na Uzengiji, na suprotnoj strani na Ježevcu stražara osmatračnica sa koje se vidi čitav predeo, sve do Beograda. Kraj reke su postojale zidane kapije koje su zatvarale taj jedini i mučni prolaz u Homolje. Istoriju manastira slabo poznajemo, a oskudni su podaci o njegovim igumanima, monasima, inventaru i imovini. Njegovi su monasi učesnici svih zbegova i seoba kojima je bio izložen ceo srpski narod. Letopisi beleže da je despot Đurađ 1437. predao Turcima gradove Višeslav i Ždrelo: „togda preseljenije mnogim inokom ot svojih vitališt bi“. Kako su monasi sa sobom nosili i svoje knjige i dragocenosti, to se one nalaze rasute po mnogim fruškogorskim manastirima. Tako se u Remeti nalazi rukopisni zbornik propovedi svetog Grigorija Bogoslova, pisan 1628. godine. Austrijsku okupaciju severne Srbije, shodno odlukama Požarevačkog mira (1718), Gornjak je dočekao u ruševinama. Obnovljenog ga je video Maksim Ratković, egzarh beogradskog mitropolita i opisao: „crkva je stara, sa jednim trulom (kubetom) ... ozgo šindrom pokrivena, neokrečena, bez zvona“. U manastiru živi samo jedan monah, a sva imovina je vinograd od 15 jutara. Na crkvenonarodnom saboru u Sremskim Karlovcima 1735. godine učestvovao je i Danilo, iguman gornjački. Godine 1743. pominje se iguman Maksim čiji je srebrom pozlaćeni krst sačuvan. On je dozidao spoljašnju pripratu uz manastirsku crkvu, a na potesu zvanom „Ključ“ podigao je skrivnicu u koju su se sklanjali monasi i manastirske dragocenosti pred naletom Turaka, pošto su paljenja i rušenja u ovom veku bila česta. Uskoro su ga Turci 1765. godine razorili i spalili, ali ga monah Kirijak obnovio. Kada su ga Turci ponovo spalili, Kirijak beži u Austriju. Uskoro se zamonašio njegov sin i kao monah Rufim postao iguman. U ratu poznatom kao Kočina Krajina, Turci su 1788. godine spalili manastir jer je iguman Isaija sarađivao sa Austrijancima. On je, naime, 1784. godine jednu špijunsku delegaciju čiji je zadatak bio da uhode turske snage na tom prostoru i procene izglede za ratne uspehe (Pokorni i Miteser sa pratiocima) prošetao po Homolju i Požarevcu. Manastir se uspešno obnavljao, a 1792. godine, zauzimanjem mitropolita kod Mustafa paše, kupljena je jedna vodenica, za šta je dobio i urednu tapiju. Beogradski vezir Mustafa paša izdao je 1796. godine dozvolu da se opravi manastirsko kube. Manastir se obnavljao i u prošlom veku za vreme ustaničkih borbi, ali i kasnije. Milutin Petrović, brat Hajduk Veljka, poklonio je Gornjaku jedno kandilo. Karađorđe izdaje 1812. godine svedočanstvo manastiru da slobodno koristi planinu i zemljište koje ima. Knez Miloš je mnogo učinio za obnovu manastira u tek oslobođenoj Srbiji, posebno u Braničevskoj eparhiji. To nije neobično obzirom na njegovu pobožnost i činjenicu da je Požarevac bio jedna od njegovih prestonica. Brinuo je i za obnovu i održavanje Gornjaka, ali je po pisanju Vuka Karadžića, u svoj dvor prebacio jednu od manastirskih dragocenosti — barjak, navodno, cara Dušana Silnog. Na barjaku je s jedne strane grb Dušanov, popis oblasti kojima je vladao i natpis: „Vjem tvoja dela i trudi, za imja moje trudilsja jesi“ (Otk 2,2-3), a sa druge strane blagoveštenski kondak: „Vozbranoj vojevodje pobjediteljnaja“. Kasnije je barjak vratio manastiru, ali su ga jednom prilikom monasi poklone njegovom sinu — knezu Mihailu Obrenoviću. U prošlom veku Gornjak je, uz manastire Studenicu i sveti Roman, određen za sanatorijum u kome su lečeni umobolni bolesnici u posebnim ćelijama. U njemu su izdržavali kazne i neki osuđenici. Tako je Narodni sud srpski u Kragujevcu doneo 26. februara 1831. godine presudu da se Milosav Radosavljević iz Žagubice, zbog ubistva okuje u jednu nogu i pošalje u manastir Gornjak gde će biti prikovan za zid u jednoj od soba. Kasnije u njemu izdržavaju kazne sveštenici koje državni sud osudi na vremenske kazne. Ruska crkva u prošlom veku ukazala je Gornjaku izuzetnu pažnju, poklonivši mu jedan mali manastir u Moskvi. Za upravnika ovog manastira postavljen je gornjački iguman Sava, koji je u Moskvi na tom položaju i umro. Borbu da se manastir oporavi i podigne usporavale su i poplave koje su često bile katastrofalne, kao ona 1825. kada je srušen konak. Zamonašen je 1935. godine u manastiru 10. marta, da bi 1/14 jula iste godine, bio rukopoložen u čin jerođakona, kao sabrat manastira Tadej Štrbulović. Aprila 1947. godine starac Tadej postaje sabrat manastira. U čin arhimandrita proizveden je 1989. godine pred moštima kneza Lazara. Poslednju okupaciju manastir je teško podneo, jer je starešina manastira sinđel Mardarije (Zdravković) interniran u Nemačku i umro u logoru, a bratstvo se rasulo. Godine 1942. nemačka okupatorska vojska se uselila u manastirske objekte i u njima ostala do kraja rata. Tih godina uništen je dragoceni materijal iz manastirske riznice, među njima i prepis povelje o osnivanju manastira. Nije ništa bolje bilo ni posle rata, jer ga je preuzela Jugoslovenska armija i držala sve do 1953. godine kada je konačno vraćen Crkvi tj. Eparhiji braničevskoj i kada se u njega useljavaju monasi. Na predlog episkopa braničevskog, Sveti arhijerejski sinod SPC pretvorio je Gornjak u ženski manastir. U njega se uselilo sestrinstvo iz Makedonije, koje nije želelo da ostane u okviru tzv. Makedonske crkve. Manastir Gornjak je u poslednja dva veka imao veoma učene monahe. Sava, iguman gornjački polovinom prošlog veka, bio je stalni profesor beogradskog Liceja, a Dositej (Novaković) je izabran za timočkog episkopa. U ovom veku sinđel Serafim (Palajda) bio je diplomirani teolog, a iz ovoga je manastira završio osnovnu školu, bogosloviju i fakultet Sava (Andrić), episkop braničevski (1991—1993). Manastir Gornjak, iako vladarska zadužbina, skromnih je dimenzija, što je često izazivalo sumnju u Lazarevo ktitorstvo. Mnogi od manastirskih objekata nisu sačuvani u prvobitnom stanju. U Drugom svetskom ratu spaljena su oba konaka. Danas manastirski kompleks čine manastirska crkva, kapele Grigorija Sinajita, Zimska kapela i kapela Svetog Ilije, stari i novi konak. Izvan manastirskog kompleksa postoje dva objekta: jednospratna zgrada za duhovnika i goste, i trpezarija za vernike koji se ovde okupljaju o velikim praznicima. Manastirska crkva, posvećena prazniku Vavedenja Presvete Bogorodice, prislonjena je uz planinsku stenu i zauzima centralno mesto u malom prostoru manastirske porte. U niši severnog zida nalazi se kovčeg sa moštima svetog Grigorija Sinajita — Mlađeg, nazivanog i Grigorije Gornjački i Grigorije Ćutljivi. Manastirska crkva ima trolisnu osnovu sa polukružnim apsidama, većom — oltarskom na istoku i manjim pevničkim sa severne i južne strane. Dimenzije crkve su 14h4,5m. Kube sa osmostranim tamburom koje leži na kvadratnom postolju, nose 4 pilastra. Krov je pokriven olovom. Sa zapadne i južne strane dozidana je priprata sa zvonikom. Ikonostas je rađen 1935. godine u Ohridu (rad Timoteja Polebzeja), a ikone dve godine kasnije u manastiru Rakovici (Slobodan Lazarević i Milisav Jović). Prvobitni živopis nije sačuvan, jer je stradao u požarima i razaranjima, a njegovom uništenju doprineli su i Turci skidajući olovni pokrivač sa krova i izloživši tako crkvu uticaju vremenskih nepogoda. Ono što sada imamo od živopisa, potiče iz kasnijih vremena, iz XVIII i XIX veka. Među njima je i fresko portret ktitora kneza Lazara. U pevničkim apsidama razaznaju se predstave svetih ratnika. Primivši manastir da upravlja njime, Grigorije Sinajit se potrudio da ga duhovno obogati, pa je u pećini u jednoj strmoj steni iznad samog manastira, doradom i doziđivanjem, uredio isposnicu sačinjenuod: kelije i kapele posvećene Svetom Nikoli. U kapeli je sahranjen u grobnici koju je za života spremio. Celokupne zidne površine bile su freskopisane, ali su vreme, vlaga i kasnije krečenje, skoro sve uništili pa se jedva po nešto razaznaje. (Tri fotografije prikazuju freske iz ove kapele.) Umetnik je bio čovek nevelikog slikarskog dara i veštine, sa više smisla za proporciju figura nego za kolorit. Istorija ove kapele, sastavni je deo istorije Gornjaka. Popis iz 1467. godine, pominje je kao manastir svetoga Nikole u Ždrelu, koji sultanovoj blagajni plaća godišnje 200 akči. Deceniju kasnije, kada se turska vlast u ovim krajevima ustalila i organizovala stvaranjem subašiluka, prvi braničevski subaša Ali-beg Mihaloglu uselio se u kapelu Grigorijevu pretvorivši ovu teško pristupačnu crkvicu u svoj lični stan. Tako je manastir postao sedište turske okupatorske vlasti, iako su monasi i dalje ostali u njemu, a kapela i dalje plaćala svoju obavezu od 200 akči. Godine 1528 manastiru pripadaju i 3 vlaške kuće od kojih prihod iznosi 150 akči. Kada se turska granica pomerila severnije, Turci su vratili monasima ovu kapelu i napustili manastir.

m8 Izdavač: Liber Novus - Beograd, 2014. god. Tvrd povez, 20 cm. 303 str. Naučno-fantastični roman francuskog pisca Žila Verna, u kom je predviđena izgradnja podmornice sa ljudskom posadom i osvajanje Južnog pola. Kada se Nautilus pojavio u moru, mnogi su mislili da je u pitanju morsko čudovište, sve dok se profesor Aronaks nije odvažio da, u društvu svog sluge Saveta i ćudljivog, prostodušnog Neda Landa, konačno otkrije kakvo je čudo u pitanju. Našavši se u Nautilusu, pod rukovodstvom kontroverznog kapetana Nema, ekipa prelazi čudesnih 20 000 milja, upoznaje neslućene mogućnosti i karakteristike podmornice, kao i očaravajući život mora, a avantura koja ih prati na tom putu, ne dozvoljava da prekinete čitanje ove genijalno osmišljene priče. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike”. Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina. Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskici malo iskrzani, sve ostalo uredno! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja. Miki Maus Miki Maus se prvi put pojavio 1928. godine u prvom zvučnom crtanom filmu Parobrod Vili. Miki je zapravo nastao nekoliko godina ranije. Kada je imao 25 godina, Dizniju su u Metro-Goldvin-Mejeru za ovaj lik predskazivali da nikada neće uspeti da proda.[4] Miša je najpre nazvao po kućnom ljubimcu Mortimeru, ali se takvom imenu usprotivila njegova žena Lilijen, pa je ono promenjeno u Miki. O tome ko je prvi nacrtao lik Mikija Mausa postoje razne legende, s obzirom da je Volt, prema rečima svojih ilustratora, s naporom crtao ljudske likove, posebno lica, a često je u žurbi, za reklamne svrhe, potpisivao njihove crteže.[2] Mikiju je glas najpre pozajmljivao Volt Dizni lično, od prvog emitovanja 1928. godine, potom od 1947. Džimi Mekdonald, a od 1977. i narednih trideset godina Vejn Olvajn, dok je Vejnova supruga Rasi Tejlor pozajmljuje glas Mini Maus.[22] Miki Maus je postao jedan od najpoznatijih animiranih likova popularne kulture i simbol cele firme.[5] Posle Mikija se pojavila čitava serija likova koje je kreirao isti studio. Ovi likovi u animiranim filmovima i stripovima, uz prateću industriju, koju je projektovao Dizni sa svojim saradnicima, brzo su se pročuli po celom svetu, a materijal koji su pravili je bio dovoljno univerzalan da je omogućio prevazilaženje čak i ideoloških prepreka. Diznijeva produkcija je bila poštovana i hvaljena čak i u Sovjetskom Savezu tridesetih godina prošlog veka, za vreme Staljina, a veštom primenom Diznijeve animacijske tehnike i stila, u nacističkoj Nemačkoj je obrazovana posebna grupa animatora, koja je svoja umeća koristila u humorističke ili propagandne svrhe.[23] Diznijeve kreacije su se često preplitale sa lokalnom umetničkom i industrijskom produkcijom širom sveta. Tako su u listu „Veseli četvrtak”, 1932. godine, domaći autori, a pre svih Ivan Šenšin, počeli da crtaju svoju verziju Mikija Mausa (nazvanog Mika Miš), u obliku proto-stripova[a]. Mika Miš je predstavljen kako luta po egzotičnim krajevima sveta, u društvu junaka koji uopšte ne postoje u originalnoj Diznijevoj verziji (noj, pelikan, japanski vojnik i dr). Tako su na primer, glavni junaci zabavljali stanovnike Afrike učeći da igraju kolo. U drugoj polovini tridesetih godina, u nekoliko beogradskih listova pojavio se i niz stripova, u kojima su crtači predstavljali svoja viđenje Diznijevih likova.[23] Zanimljivo je da su 1968. godine Milton Glejser i Li Sevidž napravili kratak antiratni animirani film u trajanju od 1,07 minuta, u kome se Miki najpre prijavljuje u armiju, zatim prolazi obuku, zadužuje pušku i šlem, a potom brodom kreće u rat u Vijetnamu, gde odmah po iskrcavanju biva pogođen snajperskim metkom u glavu i umire. Namera autora je bila da ovaj film prikažu na festivalu, ali nisu dobili dozvolu od Diznijeve kompanije.[24] Jedan od najradikalnijih slučajeva upotrebe likova iz Diznijeve produkcije je dečji program palestinskog pokreta Hamas, pod nazivom Pioniri sutrašnjice, namenjen deci uzrasta od 7 do 13 godina. U nedostatku sredstava za sopstvenu produkciju, u emisiji se između ostalih likova, jedno vreme pojavljivao i Miš Farfur, kostimirana imitacija Mikija Mausa, sa sličnim piskavim glasom i pokretima tela, ali je njegova uloga bila da, uključujući se u razgovor sa decom, promoviše terorizam i govor mržnje prema Jevrejima, cionistima, Izraelu, Americi i njihovim liderima.[8] Paja Patak Paja Patak (engl. Donald Duck) je lik koga je prvi nacrtao Dik Landri. Pojavio se 9. juna 1934. godine, u epizodi crtanog filma–serije Šašave simfonije (engl. Silly Symphonies). Paja je zapravo patka sa žuto-narandžastim kljunom, najčešće obučena u mornarsku bluzu i kapu, ali bez pantalona i vozi razdrndani auto sa registracijom 313. Animator Karl Barks, za koga se zapravo smatra da ga je učinio poznatim, u kasnijem periodu mu je povećao glavu i oči i smanjio vrat. U stvaranje lika Paje Patka uloženo je više truda nego u bilo kog drugog Diznijevog junaka, čak više nego u Mikija, a Karl Barks mu je posvetio ceo svoj životni vek. Volt Dizni je u nekoliko navrata istakao da je Paju, temperamentnog patka, zamislio kao „protivtežu uvek savršenom mišu Mikiju Mausu”. Paja prepoznatljivo izražen karakter, po naravi je prgav, svadljiv, večito nezadovoljan, pesimističan, trapav, baksuzan,[25] netrpeljiv i sklon izlivima besa, ali takođe, na svoj način šarmatam.[26] Paja je 1937. godine prvi put postao glavni junak, a uz njega su se našli i njegovi rođaci Raja, Gaja i Vlaja, devojka Pata, stric bogataš i škrtica Baja. Bio je i junak osmominutnog crtanog filma „Firerovo lice” iz 1942. godine, u kojem dobija noćnu moru da se budi u totalitarnom režimu. Za ovo delo lik Paje Patka je dobio prvog, a Volt Dizni svog devetog Oskara. Paja Patak se u Srbiji i na Balkanu prvi put pojavio u Politici 13. marta 1938. godine, a ime mu je dao prevodilac istog lista. Do sankcija na SRJ redovno se pojavljivao u Mikijevom zabavniku.[25] Stripovi sa Pajom, Mikijem i Bojažljivim Ćirom pojavili su se i u prvom broju Politikinog Zabavnika od 28. februara 1939. godine.[27] Zanimljivo je da su stripovi o Paji Patku, bili zabranjeni u Finskoj, samo zato što ne nosi pantalone.[25] Glas mu je u originalnim crtanim fimovima pozajmljivao glumac Klarens Neš, do svoje smrti 1985, a kasnije Toni Anselmo.