U dobrom stanju! Korice malo poustile i stranice jos nisu rasecene, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Oblast: Istorija Opis: 1. izdanje, Beograd 1932, str. 161, meki orig. povez, (nerasečeni tabaci), ćirilica Izdavač: Srpska kraljevska akademija Autor: Jorjo Tadić Težina: 0.3 kg Jorjo Tadić (Stari Grad na Hvaru, 5. jun 1899 — Beograd, 4. oktobar 1969) je bio srpski istoričar i akademik SANU. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a klasičnu gimnaziju u Zadru i Splitu. Istoriju i filozofiju je studirao u Zagrebu, Berlinu, Lajpcigu, Pragu i Beogradu. Bio je jedno vreme suplent Pomorske akademije u Kotoru a potom profesor i direktor Pomorsko-trgovačke škole u Dubrovniku. Za docenta Filozofskog fakulteta u Zagrebu izabran je 1935. godine na predmetu istorija novog vijeka. Tadić je zbog svoje jugoslovenske orijentacije imao različite probleme u toj sredini, pa je želeo da pređe u Beograd.[1] Viši savetnik ministarstva prosvete u Beogradu postao je 1938. godine. Za docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu izabran je 1939. godine.[2] Od 1951. godine radio je kao redovni profesor Filozofskog fakulteta na predmetu Opšta istorija novog veka. Bio je i dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1940, a redovni član SANU od 1959. godine. Sekretar Odeljenja društvenih nauka SAN od 1. III 1963. do 6. IV 1966; od 10. V 1966. do 4. X 1969. godine član Predsedništva Srpske akademije nauka od 15. IV 1960. do 1. III 1963; od 24. IV do 4. X 1969.a do smrti 1970, direktor Istorijskog instituta u Beogradu.[3] Bio je i dopisni član zagrebačke JAZU. Istoriografski rad Jorjo Tadić se pojavio u naučnoj javnosti nakon Prvog svetskog rata, kao vrstan istoričar.[4] Njegovo delo nastajalo je tokom više decenija i čini ga veliki broj radova o srednjovekovnoj istoriji Dubrovnika i o raznim temama iz srpske i jevrejske istorije u periodu između 16. i 18. veka. Hronološki se može podeliti na dva perioda: predratni od 1925. do 1941. i posleratni od 1945. do smrti 1969. godine. Zgrožen ustaškim zločinima i ulogom rimokatoličke crkve u NDH, Tadić je, premda katolik, starinom doseljenik iz Pivske oblasti u današnjoj Crnoj Gori, 1942. godine, zajedno sa Viktorom Novakom, uzeo krsnu slavu i počeo da slavi Sv. Jovana. Od svih istraživača dao je najviše podataka i tumačenja dubrovačke istorije[5] Napisao je biografije mnogih istaknutih ličnosti iz dubrovačke isorije između ostalih i Franja Gundulića, Nikole Pracatovića, Serafima Gučetića, Cvijete Zuzorić i Johanesa Gazulusa u zbirci radova Dubrovački portreti objavljenoj 1948. godine u izdanju Srpske književne zadruge. U kasnijoj fazi svog stvaranja pretežno se okreće temama iz privredne istorije, a izučavanje političke istorije ostavlja za skupove u inostranstvu gde je obavio desetine radova preglednog karaktera. Njegovi radovi o privrednoj istoriji imaju izuzetno veliki istoriografski značaj zbog iznošenja niza, do tada, nepoznatih podataka o ovoj tematici. Zaslugom Jorja Tadića, koji je prijateljevao sa francuskim istoričarem Fernanom Brodelom, Brodel je imao priliku da se upozna sa serijama građe u Dubrovačkom arhivu, što ga je inspirisalo da počne da piše o `dugom trajanju` u istoriji Mediterana kao celini. Bio je jedan od najboljih latinskih paleografa svoga vremena. Izuzetno je bilo njegovo poznavanje rukopisa dubrovačkih kancelara i notara srednjeg veka. Sistematski je objavljivao dubrovačku arhivsku građu (Pisma i uputstva Dubrovačke republike I, Prilozi za istoriju zdravstvene kulture starog Dubrovnika (zajedno sa Ristom Jeremićem), Dubrovačka arhivska građa o Beograd i Građa o slikarskoj školi u Dubrovniku XVIII—XVI veka u dva toma). Pored studija usko vezanih za dubrovačku istoriju značajan je njegov rad na rasvetljavanju privredne prošlosti srpskih i balkanskih zemalja srednjeg veka. Na osnovu dubrovačke arhivske građe dobio je čitav niz brojčanih podataka o agrarnoj i rudarskoj proizvodnji u Srbiji srednjeg veka. Proučavanjem srpske ekonomije i društva pokazao je kako je Srbija od Kosovske bitke do pada Despotovine pod tursku vlast imala jednu od najrazvijenijih rudarskih proizvodnji u Evropi onoga vremena. Ukazao je na razvoj trgovačkog staleža u srednjovekovnoj Srbiji. Takođe je ukazao na značaj srpske rudarske proizvodnje za razvoj Dubrovačke republike. Objavljivao je i radove o kulturi Dubrovnika. Kao istoričar kulture naročitu pažnju je posvećivao biografijama i razmatrao je dela pojedinih književnika i likovnih umetnika. Posebno je zanimljiv njegov rad na izučavanju istorije svakodnevnog života u Dubrovačkoj republici, čiju je istoriju, sa svim njenim specifičnostima, smatrao integralnom sastavnicom srpske istorije. Njegov poslednji tekst, `Sablasti kruže Jugoslavijom`, objavljen posthumno 1971. godine upozoravao je na rastući hrvatski nacionalizam i opasnost od raspada Jugoslavije. Bibliografija Španija i Dubrovnik u XVI veku, Beograd 1932; Miha Pracatović–Pracat, Dubrovnik 1933; Jevreji u Dubrovniku do polovine XVII stoleća, Sarajevo 1937; Promet putnika u starom Dubrovniku, Dubrovnik 1939; Organizacija dubrovačkog pomorstva u XVI veku, Istorijski časopis 1949: Dubrovački portreti I, Beograd, SKZ 1948. Tadić, Jorjo (1963). „Testamenti Božidara Vukovića, srpskog štampara XVI veka”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 7 (1): 337—360. Privreda Dubrovnika i srpske zemlje u prvoj polovini XV veka, Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu 1968 Sablasti kruže Jugoslavijom, Istorijski časopis, Beograd 1971.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! SRPSKI PRAVOSLAVNI NAROD I CRKVA U SARAJEVU u 17. i 18. vijeku , Vladislav Skarić , Državna štamparija Sarajevo 1928. Vladislav Skarić (Sarajevo, 10/22. juni 1869 — Sarajevo, 6. avgust 1943) bio je srpski istoričar i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Rodio se u bogatoj srpskoj trgovačkoj porodici u Sarajevu. Njegov otav Kosta Skarić je bio trgovac duvanom koji se trgovinom obogatio i sagradio jednu od najvećih kuća u Sarajevu toga doba. U toj kući kod hotela Evrope se danas nalazi muzej savremene umjetnosti. U Sarajevu je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije, nakon čega ga otac šalje na školovanje u Sremske Karlovce. Nakon završene Karlovačke gimnazije odlazi na školovanje u Grac gdje je studirao istoriju i geografiju. Po povratku iz Graca je radio kao prvi profesor u Relnoj gimnaziji u Banjaluci, te kao profesor u Srpskoj školi u Sarajevu. Bio je aktivista srpskog narodnog pokreta toga doba, pisao je za srpski časopis Bosanska vila, i bio jedan od osnivača Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva Prosvjeta. Kao istaknutog srpskog intelektualca, austrougarske vlasti ga hapse zajedno sa velikim brojem Srba odmah nakon Vidovdanskog atentata 1914. Prvi svjetski rat je proveo u austrougarskom zatočeništvu. Ubrzo nakon oslobođenja 1919. postaje kustos Zemaljskog muzeja, čiji je bio direktor od 1926. do 1936. godine. Pred Drugi svjetski rat je izvršio popis predmeta Muzeja Stare srpske pravoslavne crkve na Baščaršiji, a 1939. je zajedno sa Đokom Mazalićem i Darinkom Despić otvorio nove prostorije i novu postavku muzeja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti je izabran na Izbornoj skupštini, 18. februara 1935. godine.

Kao na slikama Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. [1] Biografija Uredi Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[2] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[3] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[4] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku[1],[5] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[6] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799)[1]. Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Uredi Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Uredi Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica se odvojila od tabaka, ostalo sve uredno! Ilustracije: Ive Kusanica 1. Izdanje !!! Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić” Kušanić, Ivo, hrvatski karikaturist, crtač i slikar (Zagreb, 9. V. 1924 – Beograd, 21. III. 2003). Studij slikarstva završio 1952. na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Stripove i karikature objavljivao je kao srednjoškolac; nakon suradnje u partizanskim listovima za II. svjetskog rata trajno se odlučio za karikaturu. Radio u Kerempuhu (Zagreb), Ježu (Beograd), Politici (Beograd) i NIN-u (Beograd), povremeno surađujući u više drugih listova, pa se uvrstio među vodeće karikaturiste u tadašnjoj Jugoslaviji. Pretežito se bavio političkom karikaturom. Kao glavni crtač ostvario je nekoliko crtanih filmova u počecima Zagrebačke škole crtanog filma (Susret u snu, Nikola Kostelac, 1957; Strašilo, Vatroslav Mimica, 1957; Lažni kanarinac, Norbert Neugebauer, 1958), a poslije u srpskoj produkciji (Rampa, Konfekcija, oba 1967). Nakon umirovljenja 1977. objavljivao je karikature u Večernjem listu i Vjesniku te se intenzivnije bavio slikarstvom.,,,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica se odvojila od tabaka, sve ostalo u redu! 1928 g. Retko !!! Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Svet u slikama Orbis Pictus Jana Amosa Komenskeho (Komenskog) cirilica Svet v Obrazich Preveo Jovan M.Popovic  posveta prevodioca Banu Drinske banovine Velji M. Popovicu Izdanje Izdavacka Knjizarnica Gece Kona Beograd Knez Mihajlova ulica 1 Godina izdanja 1932. Cetvorojezicna ilustrovana knjiga je fantasticno ocuvana posebno za to godiste bez podvlacenja svrljanja ili bilo kakvih nedostataka i ostecenja tvrd povez slike ilustracije format 20 cm 332 stranice izvanredan poklon Lib 11 Svet u slikama (lat. Orbis pictus или Orbis senzualium pictus) prva je ilustrovana knjiga za decu koju je napisao 1658. godine češki pedagog Jan Komenius (Jan Comenius). Smatra se nekom vrstom enciklopedije i leksikona u slici namenjenih deci.[1] Svet u slikamaOrig. naslovOrbis pictusAutorJan Amos KomeniusZemljaNemačkaJeziklatinski i nemačkiSadržajTemeživa i neživa prioda, čovekIzdavanjeDatum izdavanjaJovan M. Popović Originalno delo je objavljeno na latinskom i nemačkom jeziku 1658. godine u Nirnbergu. Knjiga je počela da se koristi u školama u Nemačkoj i drugim zemljama vrlo brzo po objavljivanju. Orbis pictus je imao dugotrajni uticaj na obrazovanje dece. Ovo delo je bilo prvo uputstvo za očiglednu nastavu. [2]To je bila preteča audiovizuelne tehnike i leksičkog pristupa učenju jezika. Reprint izdanje Orbis pictus iz 18. veka Zbog izuzetnog prijema u svim učiteljskim krugovima Svet u slikama je već posle dve godine doživeo drugo popravljeno izdanje. [2]Prvo englesko izdanje objavljeno je 1659. godine. Prvo kvadrilingvalno izdanje na latinskom, nemačkom, italijanskom i francuskom jeziku je objavljeno 1666. godine. Prvi češki prevod kvadrilingvalnog izdanja (zajedno sa latinskim, nemačkim i mađarskim jezikom) objavljen je 1685. godine u Levoči. Objavljena su i nova izdanja na raznim jezicima sa unapređenim tekstom i slikama između 1670. i 1680. godine. Naredna izdanja su dopunjavana u skladu sa izmenama jezika i govora koje je donosilo vreme u svim strukama ljudskog znanja. Izdanje na srpskom jeziku publikovano je 1913. godine, posle više od dva veka od prvog objavljivanja. Tekst je štampan na srpskom, češkom, nemačkom i francuskom jeziku. Ideja je bila da učitelji, koji hoće da nauče češki jezik, mogu isti lako i brzo da nauče; na isti način i češki učitelji mogu da nauče srpski jezik. Na kraju knjige je dodato kratko uputstvo za pisanje slova, izgovaranje glasova i akcentovanje pojedinih slogova u rečima češkog jezika. Jednostavno bi neko mogao i bez rečnika da nauči i nemački i francuski jezik. Sadržaj je raspoređen po poglavljima sa ilustracijama. Knjiga nije velika, ali sadrži sav svet, jezgro celog jezika u imenovanim i opisanim slikama. Sve slike su predstavljene u potpunosti i ništa nije izostavljeno što je potrebno i bitno. Kod svake slike stavljen je napis ili naslov, izgovarajući i obuhvatajući sve predmete koji su na slici jednim opštim nazivom. Ispod slike opisani su predmeti njihovim nazivima tako, da je svakom naslikanom predmetu i nazivu pridodat jedan isti broj, ukazujući na pripadnost određenoj slici. Teme su najopstije. Komenski je smatrao da je Svet u slikama nova pomoć kod učenja: naslikane su i imenovane sve važne stvari na svetu, svi radovi u životu. Na učiteljima je da to obrade na časovima sa svim učenicima. Komenski se nadao da će tako koncipirana knjiga uticati na učenje mladog naraštaja. Smatrao je da bi učenje trebalo da bude uživanje, a ne krst i mučenje. Poznato je da deca, još od rane mladosti, uživaju u slikama i rado gledaju pozorište. Važno je da se pažnja usredsredi na misao i na taj se način sve više i više rasvetljava. Čula se angažuju jer se u dobu detinjstva i mladalačkom dobu apstraktno teško savladava. Ova knjiga je od velike koristi za privlačenje pažnje (posebno za mlade). Đaci, zainteresovani za takvo posmatranje predmeta, kroz šalu i igru će steći neophodno znanje o važnim stvarima na svetu. “Eto, takvim bistrim pogledom, opisao je Komenski svrhu koju je imao pred očima kad je pisao Orbis pictus.” [1] Komenski je rekao da ne bi trebalo decu učiti mudrosti i znanju iz mrtvih knjiga, nego iz živog posmatranja neba i zemlje. Izdajući “Orbis pictus” Komenski je u predgovoru napisao ove reči: „Neznanju je lek učenje, kojim se um u školama prosvećuje; ali to učenje mora biti istinito, potpuno, jasno i temeljno. Istinito će biti ako se ne budemo ničemu drugom učili već samo onome što je korisno za život. Ne znamo potrebne stvari jer smo učili nepotrebne. Potpuno će biti, ako se razum razvije do mudrosti, jezik do pravilnog iskazivanja, dakle, mudar biti, mudro raditi i govoriti. Jasno će biti ako ono što učimo, ne bude tamno i pobrkano, nego očigledno, shvatljivo i raščlanjeno kao prsti na ruci. A tome je osnov, da stvari budu čulno, očigledno predstavljene, kako bi se mogle shvatiti. ... Vežbamo li brižljivo čula u tome, da ona tačno shvate razliku u stvarima, time polažemo temelj svoj mudrosti, svemu izgovaranju, i svakom smišljenom radu u životu. Naslovna stranica Orbis pictus iz 1685. godine Biblioteka, iz 1842. godine Poglavlje o biljkama Poglavlje o insektima ↑ 1,0 1,1 1,2 Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - 348 str. - Mesto predgovora: pp. 3-5. - Str: 7-17.: Jovan Amos Komenski / po Palackom i Zoubku Voj. Lešeticki. - Str: 19-22.: Predgovor / Jozef Černi i Jan Karlik. - Tekst na srp., češ., nem. i franc. jeziku.↑ 2,0 2,1 Školski list, 15.4.1892. - Str: 5^ Značaj Jana Amosa Komenskog danas : 1592-1670 / Žan Pijaže ; prevela Nataša Vujisić-Živković. - Članak je uz saglasnost preuzet iz publikacije Prospecrt, Vol. XXIII, no. 1/2, (1993). str. 173-196. (UNESCO, International Bureau of Education) Prvi put je objavljen 1957. godine u vreme kada je Žan Pijaže bio direktor Međunarodnog biroa za obrazovanje. - U: Pedagogija. - ISSN 0031-3807. - Vol. 63, br. 1 (2008). str. 115—128.^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Str: 21^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Mesto predgovora: pp. 3-5^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Str:20^ Prosvetni glasnik, 15.2. (1882). str. 28^ Svet u slikama = Orbis pictus = Svět v obrazích / Jana Amosa Komenského ; preveo Jovan M. Popović. - V Českém Brodě : L. Beneš, [1913]. - Predgovor, pp. 19 Spoljašnje vezeUrediSvet u slikama na Vikimedijinoj ostavi.Orbis pictus na latinskomPreuzeto 11.01.2016.Comenius, Johann Amos (1777). Joh. Amos Comenii Orbis Sensualium Pictus: Hoc Est Omnium Principalium in Mundo Rerum, & in Vita Actionum, Pictura & Nomenclatura. S. Leacroft. str. 3. Po božijem liku: Jan Amos Komenski i prva dečja slikovnica 06.12.2017. Sredinom sedamnaestog veka, Jan Amos Komenski je objavio ono što većina smatra prvom slikovnicom namenjenoj obrazovanju dece, „Orbis Sensualium Pictus“ ili „Čulni svet u slikama“. „Enciklopedija Britanika“ klasifikuje ovu knjigu kao „prvu dečju slikovnicu.“ Originalno objavljena na latinskom i nemačkom, 1658. godine, knjiga je – sa svojih 150 slika koje prikazuju svakodnevne poslove poput spravljenja piva, rada u bašti i klanja  životinja – momentalno  prepoznata kao predak današnje dečje književnosti. Ovaj pristup zasnovan na vizuelnom doživljaju, kao i odluka da knjiga bude napisana na maternjem jeziku, uz latinski, označili su proboj na polju obrazovanja mladih. Za razliku od studija o obrazovanju i gramatičkih udžbenika, diretno je namenjena mladima i pokušava da im se približi. „Čulni svet u slikama“ je ostvarila neverovatan uspeh. U jednom trenutku bila je udžbenik koji se najviše koristio u Evropi u osnovnom obrazovanju, i prema nekim navodima prevedena je na „većinu evropskih i nekoliko orijentalnih jezika“. Njen autor Jan Amos Komenski, poreklom Čeh, bio je poznat u Evropi i radio je u nekoliko zemalja na reformi obrazovanja. Njegov portret nacrtao je Rembrant i prema izdanju knjige iz 1887. godine, Komenski je čak bio „u izboru za predsednika Harvarda“. (Iako nikad nije otišao na Harvard, još uvek se može naći njegovo ime ugravirano na zapadnom frizu učiteljskog koledža na Univerzitetu Kolumbija.) Iako je danas manje poznat po imenu, njegove inovativne ideje o obrazovanju su i dalje uticajne. U „Velikoj didaktici“ se zalaže za jednako obrazovanje za sve: dečake i devojčice, bogate i siromašne, građane i seljake. Uprkos progresivnim stavovima i dugotrajnim obrazovnim uticajem, Komenski se ne bi mogao svrstati među moderne pedagoge. Na prvoj strani knjige „Čulni svet u knjigama“ nailazimo na rečenicu koja bi zvučala vrlo čudno u današnjim dečjim knjigama: „Hajde, dečače, nauči da budeš mudar“. Iznad teksta vidimo učitelja i učenika kako razgovaraju, učitelj drži uzdignut prst i nosi štap i veliki šešir, učenik sluša u emocionalnom stanju između anksioznosti i strahopoštovanja. Učenik pita: „Šta znači to, biti mudar?“ Učitelj mu odgovara: „Pravilno razumeti, pravilno raditi i govoriti pravilno sve što je potrebno.“ Prvo poglavlje knjige se bavim trećim od ovih ciljeva u pesmi koja dosta podseća na „Deda Mile ima farmu“. Deca uče „kako da govore pravilno“ imitirajući zvukove životinja. Ove dve strane su prepune latinskih onomatopejskih glagola i čudnih predstava životinjskih zvukova: mačke mjauču „nau nau“ umesto „mjau mjau“, saznajemo da „patke paču“ (anas tetrinnit), „zečevi skviče“ (lapus vagit) a „vrane gaču“ (cornix cornicatur). Ovaj uvod u zvukove životinje je poznata teritorija za moderne igračke, kao što bilo koji odlazak u prodavnicu igračaka može da potvrdi. Učitelj objašnjava da učenici prvo moraju da nauče „jasne zvukove koje životnje prave i da vaš jezik zna da ih imitira“. Kada nauče to, učenik i učitelj će otići u „Svet i videćemo sve stvari.“ Ali nakon što nauče da gaču i skviče, deca ne idu u „Svet“, a ni ne vide ništa. Umesto toga, knjiga se okreće filozofiji i nevidljivom, nadajući se da je ovladavanje onomatopejom patki i miševa dovoljno za razumevanje božanstva. Drugo poglavlje deci daje brzi kurs teološke metafizike, gde uče da je Bog „u suštini duhovan i jedan, ali ima tri ličnosti“. Uče da je On „nedostupno svetlo; sve u svemu. Svuda i nigde“. Iako je knjiga posvećena vizuelnom prikazu, diskusija o Bogu je apstraktna i nerazumljiva. Ilustracije u ovom poglavlju nisu ni nalik bradatom starcu koga vidimo na plafonu Sikstinske kapele. Umesto toga primećujemo kompleksan dijagram, bezličan i geometrijski. Toliko o prikazivanju „čulnog sveta u knjigama“. Na kraju poglavlja, Komenski obrazlaže ovu lekciju, nazivajući Boga „stvaraocem, upravljačem i čuvarem svih stvari, koje mi nazivamo svetom (Mundum).“ Tek nakon lekcije o Bogu, autor opisuje njegove kreacije: „Svet“ (Mundus), „Raj“ (Caelum), četiri elementa, biljke i životinje. U stvari, knjiga labavo oponaša stvaranje iz Knjige postanja. Komenski proširuje ogoljeni biblijski narativ šarenim primerima faune. Učimo o neverovatnom broju egzotičnih životinja: postoje tri poglavlja o pticama (između ostalih: „vodene ptice“ ‒ Aves Aquaticae, „ptice grabljivice“ ‒ Aves Rapaces, i „leteću štetočinu“), a takođe pominje i stršljene (Oestrum) i svice (Cicindela). Nakon trideset pet poglavlja o teologiji, elementima, biljkama i životinjama, Komenski konačno uvodi čoveka. Ponovo se okreće Bibliji i govori o Adamu i Evi, pre neposrednijih tema poput „spoljašni delovi čoveka“, gde učimo da žene imaju „dva vimena sa bradavicama“ i u podnožju stomaka možemo naći „prepone i lične delove.“ Anatomska terminologija je široka, uključujući nazive za svaki prst i kosti u telu. Ali kroz instrukcije o opipljivom i poznatom, Komenski ponovo ubacuje apstraktno i nevidljivo u slikovnicu, gde unutar poglavlja 43 raspravlja o „čovekovoj duši“. Obris ljudskog bića, sa raširenim rukama kao da pozdravlja učenika, nalazi se na vrhu strane. Uprkos ilustraciji, diskusija Komenskog o duši nije pojednostavljena za decu. Mladim učenicima izlaže kategorije duša: „vegetativna“ duša biljaka, „senzitivna“ duša životinja i „racionalna“ duša čoveka. Ostala poglavlja bave se svakodnevnim temama. Komenski pominje deformisane ljude i raznovrsne komercijalne zanate uključujući i pravljenje meda, piva, pečenje hleba, obućarstvo i spravljanje kutija. Kasnija poglavlja koncetrišu se na učenike koji su savladali gradivo, one koji su prešli prve nivoe imitiranja zvukova životinja do ljudske duše. Komenski uključuje i poglavlja o muzici, filozofiji, astronomiji kao i poglavlja o vrlinama poput umerenosti i hrabrosti. A učenici koji su napredovali do tih lekcija tokom učenja, zaslužili su i malo slobodnog vremena, tako da ih knjiga  upoznaje sa tenisom, igrama kockicama i mačevanjem. Po ugledu na prvo poglavlje o Bogu i trojstvu, Komenski, počevši od poglavlja 144, završava knjigu dužom diskusijom o teologiji i religiji.  Jasno je kome je Komenski lojalan, posvećuje jednu stranu paganstvu, jednu judaizmu, ali više od dve pune stranice govore o hrišćanstvu. (Takođe je pola stranice posvetio i „muhamedizmu“.) Prikladno, poslednja tema Komenskog je Sudnji dan, gde će „poslednjeg dana uz zvuk trube ustati mrtvi“ i kada će „božji i izabrani otići u mesto večnog života i blaženstva“. Izgleda da koliko god učenici morali da nauče kako je Bog stvorio svet, takođe moraju naučiti i kako će da ga uništi. Poslednja strana, slično kao i prva, ponovo pokazuje učitelja kako govori i mladog učenika koji pažljivo sluša. Ali tokom drugog pojavljivanja, učenik ne govori ništa: moglo bi se reći da se lekcije Komenskog ne tiču dijaloga i diskusije već marljivog pamćenja. Takođe izgleda da je i učitelj promenio svoj pristup. Govori učeniku: „Video si ukratko, sve stvari mogu biti prikazane“, ali preporučuje da učenik „marljivo čita i druge dobre knjige“ bi da tako postao „naučen, mudar i božji“. Moguće da je projekat Komenskog na kraju bio lukava prevera sve vreme. Shvatajući da njegovi učenici nikada neće naučiti o teologiji gledajući ptice i drveće, napisao je „Čulni svet u slikama“, njegovu ličnu „dobru knjigu“ gde deca mogu da nauče metafizičke i biblijske osnove. Prva stranica podstiče učenika da bude „mudar“ i obećava mu da će „videti sve,“ poslednja priznaje da sva ta mudrost ne može doći iz pukog posmatranja i slušanja. Komenski, u stvari, završava knjigu savetom da ne izlaze u svet uopšte. Učenik bi umesto toga trebao da uči da se „plaši Boga, da se poziva na njega, kako bi mu ustupio duh mudrosti.“ Izvor i foto: publicdomainreview.org

Nova Srbija Jevto Dedijer Izdavać SKZ,Beograd br.154 kolo XXII tvrdi povez, 302 strane + dodatak sa slikama +karta, Stanje: Vrlo dobro Stara Srbija Geografska i etnografska slika U ovom članku pokušao sam da dam zaokruženu sliku o zemlji i stanovništvu Stare Srbije. Materijal je najvećim delom uzet iz Cvijićeva rada `Osnove geografije i geologije Makedonije i Stare Srbije`, koji je zbog svoje voluminoznosti i strogo naučnog karaktera nepristupačan širem krugu čitalaca. Bogati, u tri opsežna toma razbacani materijal pokušao sam da sredim i preradim koliko je to potrebno za jedan pregledan članak. Pored toga mestimice sam unosio nepromenjene pasuse iz toga dela. To sam činio onde gde je Cvijić pod neposrednim uticajem prirodnih pojava i etnografskih prilika stvarao žive i jasne slike, koje se vrlo često odlikuju i bogastvom opservacija. Pitanje starosrbijansko može srpsku javnost raznovrsno interesovati. Stara Srbija je naša etnografska matica, centar slavne Nemanjića kraljevine i carevine i njen najkulturniji deo. Pored toga te nas zemlje mogu interesovati i zbog toga što kraljevina Srbija najbrži i najkraći izlaz na more dobiva preko Stare Srbije, i što srpske kraljevine mogu doći u neposredan dodir tek preko ove oblasti. Pa ipak, premda se ne može odreći velika važnost svima ovim momentima, ima jedan momenat koji ja smatram kao važniji od svih. To je pitanje vaspostavljanja normalnih etnografskih i političkih odnosa u pojedinim oblastima Stare Srbije, naročito na Kosovu i Metohiji. To je pitanje stvoreno stalnim favoriziranjem arbanaškog elementa od strane Turske, koje je imalo za težnju da srpski elemenat u ovim oblastima iskoreni, da se od ostalog Srpstva, naročito od Srbije i Crne Gore, otrgnu vardarski Srbi, da se na: taj način Srpstvo razdrobi, i prestane postojati kao jedna etnografska celina. Mislim da je ovo pitanje važnije od svih, ili najmanje važno kao sva ostala, naročito zbog toga što ono neće prestati da bude akutno ni onda kad se granice srpske države pruže do mora. Hteo sam da ovim člankom na nju svratim pažnju. Ako ova misao bude čitaocima jasna i razlozi dovoljno ubedljivi smatraću da je članak odgovorio nameri koju sam imao, kad sam se odlučio da ga napišem. I Ime Stara Srbija, kao geografski naziv, postala je u devetnaestom veku pod uticajem državnih promena koje su nastale iza oslobođenja kneževine Srbije. Kada se kneževina Srbija, kao zasebna oblast, javila na kartama, geografi su morali stvoriti nov geografski naziv za one oblasti srednjevekovne srpske države koje nisu ušle u sastav kneževine. Starom Srbijom nazvane su tada centralne, južne i jugoistočne oblasti srednjevekovne Srbije. Sve neoslobođene oblasti stare srpske države nisu prozvane Starom Srbijom zbog toga što su neke, usled naročitih prilika, dobile u toku poslednja četiri veka nova provincijalna geografska imena, koja su kao takva ušla u geografske karte pre oslobođenja kneževine Srbije i pre postanka imena Stara Srbija. Kao svako novo geografsko ime koje pokriva jednu takvu oblast ni Stara Srbija nema svojih jasno opredeljenih granica. Dugo se diskutovalo o tome gde prestaje granica Makedonije, a gde počinje granica Stare Srbije. Na posletku je u nauci prevladalo mišljenje, koje je zastupao Cvijić, da Starom Srbijom treba nazvati one oblasti stare srpske države koje su do pre oslobođenja Srbije u domaćim i stranim kartama nazivane Srbijom, i iz kojih je stanovništvo nazivalo svoju zemlju Srbijom i srpskom zemljom. S toga gledišta naziv Stara Srbija obuhvata oblasti na jugu i jugoistoku od Skoplja zahvatajući oblasti od Kratova ispod Ovčeg Polja pa preko Vardara (J. Cvijić, `Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije`, knjiga I, str. 44-45). Ako se ovako ograničena Stara Srbija usporedi s granicama srednjevekovne srpske države, onda bi se ona najviše podudarala s južnim granicama Milutinove države ili države koju je nasledio car Dušan (Stanoje Stanojević.`Istorija srpskog naroda`, Drugo izdanje. Beograd 1910 strana 124 i 140). U ovaku oblast Stare Srbije spadali bi ovi predeli: 1) na jugu od planinskog venca Šara Karadag: Ovče Polje, Slavište, Sredorek, Kozjak, Crna Gora (skopska), Polog s tetovskom kotlinom, Poreč, Kičevska i Debarska oblast; 2) na severu od Šare: sliv istočne Morave, Kosovo s Drenicom, prizrenska oblast (Gora, Opolje, Has, Srecka, Podrima, Podgor), Metohija s Podgorom, Prekoruplje, Plav, Gusinje s oblastima oko Skadra, Rugovo, Stari Kolašin i oblasti Novopazarskog Sandžaka. Veličina ove oblasti nije još, prema ovim granicama, izmerena. Iznosiće po prilici oko 40.000 km2. II Utvrđeno je da Stara Srbija ima najpovoljniji položaj među zemljama severnog dela Balkanskog Poluostrva. Važnost toga položaja je u tome što se neposredno dodiruje skoro sa svima, što ima lake i prirodne veze i što zauzima centralni položaj među svima zemljama severnog dela Balkanskog Poluostrva. Naročito povoljne i prirodne veze ima s Makedonijom (dolina Vardara) i sa Srbijom (dolina Morave). Od manjeg su značaja prirodne komunikacije s Bugarskom, Bosnom i Crnom Gorom. Veze sa Severnom Arbanijom i obalama Jadranskog Mora su, po svojim prirodnim osobinama, veoma povoljne, ali su danas bez značaja zbog anarhije koja nekoliko vekova vlada na ovom važnom istorijskom putu. Od naročite je važnosti za Staru Srbiju što kroza nju prolazi najvažnija uzdužna balkanska komunikacija, moravsko-vardarska dolina, i što u njoj izbija najvažnija poprečna balkanska komunikaciona linija, koja ide od Skadra dolinom Drima na Metohiju i Kosovo. Moravsko-vardarska dolina prestavlja prostranu nizinsku liniju, koja polovi severni trup Balkanskog Poluostrva, i koja svojim prostranim i razgranatim slivom vlada znatnim prostorijama na Poluostrvu. Ali njena je glavna važnost u tome što dovodi u dodir oblasti Panonske (Ugarske) Ravnice s oblastima Egejskog i Sredozemnog Mora, i što prestavlja najkraći suvozemni put iz Srednje i Zapadne Evrope za Sueski Kanal i za Indiju. Stara Srbija zauzima centralni deo te komunikacije i drži njenu najvažniju tačku, preševsko razvođe. Važnost skadarsko-kosovskog puta, koji najvećim svojim delom prolazi kroz Staru Srbiju je u ovome. Zapadna balkanska obala od Rijeke (Fijume) do Grčke prestavlja zatvorenu morsku obalu. Ona je bogata zalivima, i to katkad veoma bogata, ali su svi ti zalivi u zaleđu zatvoreni visokim, krševitim i neprohodnim vencima, koji se pružaju paralelno s morskom obalom. Oni su uzrok što bogato razuđena dalmatinska obala ne može da dobije svoj pravi značaj. Reke na zapadnom delu Balkanskog Poluostrva, koje teku poprečno na pravac planinskih venaca, su mahom malene, kratka toka, doline im se veoma retko zasecaju u najviše vence planina dinarskog i grčko-arbanskog planinskog sistema. Ove nepovoljne prilike menjaju se na liniji Skadar-Metohija-Kosovo. Oko Skadarske Kotline planinski venci povijaju iz pravca severo-zapad jugo-istok i prelaze u pravac jugo-zapad, severo-istok; oni dakle na tome mestu prestaju ići paralelno s obalom, već idu poprečno na obalu, i time olakšavaju pristup od obale prema unutrašnjosti. U račvama tektonskog sudara dinarskih i grčko-arbanskih planina koji se vrši u ovoj oblasti, i čija su posledica ova povijanja planinskih venaca, nastaje niz tektonskih potolina (kotlina), koje se ređaju od obale prema unutrašnjosti. Te kotline su omogućile lakši saobraćaj između unutrašnjosti i jadranskih obala, i one su bile uzrok što je u Srednjem Veku kroz njih prolazio najvažniji poprečni put, i što je skadarska obala prestavljala jednu od najbogatijih i najkulturnijih oblasti Balkanskog Poluostrva. Za građenje jedne normalne železničke pruge od važnosti je i to što su ove kotline međusobno vezane dolinom Drima, i što ih ona izvodi na morsku obalu. Za Staru Srbiju od presudne važnosti je to što ova najvažnija poprečna komunikacija izbija u njoj na moravsko vardarsku dolinu, koja opet predstavlja najvažniju uzdužnu komunikaciju. Zbog ovih povoljnih prirodnih veza Stara Srbija sa susednim delovima Srbije i Bugarske nazvana je centralnom balkanskom oblašću, koja ima najlakše neposredne veze sa susednim zemljama. U tu oblast spada Skopska oblast s Ovčim Poljem, Kumanovom i preševskim razvođem, Kosovo, krajevi oko. Vranje, Leskovca, Pirota i Niša u Srbiji i krajevi oko Ćustendila i Sofije u Bugarskoj. U toj oblasti skopsko-preševska oblast ima jedinstven položaj. Ona ima lake i sigurne veze u svima pravcima, drži u sebi ključ najvažnije uzdužne komunikacije i njenu vezu glavnom poprečnom komunikacijom; na posletku skopsko-preševska je oblast znatna prirodnog bogastva. Zbog svih ovih osobina skopsko-preševska oblast postaje središte iz koga se može najlakše zavladati prostranim oblastima Balkanskog Poluostrva, i iz koga se može razviti jedna snažna država u unutrašnjosti Balkanskog Poluostrva. Iz tih razloga Cvijić je skopsko-preševsku oblast po važnosti izdvojio od ostalih i nazvao je balkanskim jezgrom. (`Osnove`, knjiga I, str. 47-52, i knjiga III, str. 1058). U toj centralnoj oblasti možda nije od manjeg značaja ni položaj Niša kad se uzme u obzir njegova veza s dolinom Timoka i s Kosovom. Prva ga dovodi u kontakt s dolinom Dunava, s Vlaškom Nizijom i s Južnom Rusijom, a druga s jadranskom obalom, Italijom i mediteranskim svetom. Kad se još doda da Niš leži na važnoj tački moravske doline, da ima odlične veze i s Beogradom i sa Solunom i Sofijom, onda je razumljiva njegova velika istorijska važnost koju je sačuvao kroz sva vremena; Pruga Dunav-Jadransko More učiniće ga najvažnijom železničkom raskrsnicom na Balkanskom Poluostrvu, na kojoj će se ukrštati saobraćaj između oblasti Sredozemnog Mora i stepskih i borealnih oblasti Evropske Rusije s jedne, i između Srednje Evrope i Bližeg Istoka s druge strane. I iz ovih je razloga od velikog opšteg kulturnog i svetskog interesa da se što pre načini od Skadra na Dunav železnica, i da ta linija dođe u ruke jedne civilizovane države. III Po raznovrsnim prirodnim osobinama u Staroj Srbiji razlikujemo dva dela, i to skopski i kosovski deo Stare Srbije. Oba su rastavljena šarsko-karadaškim planinskim vencem, koji ne čini samo jednu prepreku saobraćaju, već predstavlja važnu klimsku i fitogeografsku granicu. Na južnoj strani, kao što ćemo docnije videti, prevlađuju uticaji mediteranske klime i vegetacije, a na severnoj srednje evropske. Duga, žarka i sušna leta sa dugim jesenjim kišama osobina su prve, a blaga leta, kiše u sva godišnja vremena, i snegovite zime osobina su druge klime. U Skopskoj Staroj Srbiji razlikujemo više manjih celina, između kojih se naročito ističu Skopska Kotlina i visoravan Ovče Polje. Obe ge oblasti predstavljaju ostatke negdašnjeg tercijernog jezera, koje se pružalo duboko prema jugu. Ovče Polje prestavlja ili jednu stariju fazu toga jezera ili deo koji je docnije tektonskim procesima uzdignut. Ovče Polje prestavlja zaravan sa srednjom visinom od 400 m., s vrhovima koji katkad prelaze visinu od 750 m. koja se diže iznad skopske. kotline za 100 do 150 m, koja je sastavljena od slatkovodnih tercijernih sedimenata,* i čija površina nije mnogo oštećena razoravajućim radom rečne vode. Dugačko je 40-50 km., široko 30 km., a veliko 1400 km2. Dižući se iz jedne kotline znatno manje visine Ovče Polje je otvoreno u svima pravcima, k zbog toga je jače izloženo vazdušnim strujama, naročito nepogodama i olujama. Taj momenat uslovljava oštre i snegovite zime, žarka i suha leta. `Zato znatni delovi njegovi imaju leti izgled stepe: goli su i sprljeni, žita su zazrela i klasje i kukuruzovina suvi, samo po slatinama ima malo zelenila. I manji vetrovi dižu prašinu i pesak... Sunčani zraci peku i jako zagrevaju ogoleli, žućkasti, liskunoviti pesak, koji se blješti i ne da u se pogledati. Skoro nigde nema drveta. Drvo za građu dobivaju Ovčepoljci od Mitrovice, i donosi se železnicom do Velesa. Oganj u kućama održavaju poglavito slamom sa malo drva`. (J. Cvijić, `Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije`, knjiga I, strana 224 do 225). Skopska kotlina sastavljena je od jednog planinskog dela, Skopske Crne Gore (srednja visina oko 500 m.), i skopske ravnice (srednja visina 240 met.), koje su zajedno velike 393 km.2 Uokvirena visokim planinama sa čestim dubokim prevojima, usecima i klisurama skopska kotlina, ima naročito lepu panoramu: na horizontu se vide glomazne planinske mase, često duboko usečene i otvorene, obično gole, stenovite s oštrim vrhovima, koji su i leti često pokriveni snegom. U osnovi sastavljena od stena razne starosti, ispunjena mekim jezerskim neogenim sedimentima, puna reka i bara, skopska kotlina ima žarka leta sa vrućim vazduhom, koji od mnogih barskih isparenja postaje zagušljiv. Zimaje vrlo oštra, duž kumanovsko preševske udoline duva jak severni vetar, koji nanosi velike snežaničke smetove. Severna ili kosovska Stara Srbija s Metohijom, prizrenskom kotlinom i Podrimom čine jednu geografsku celinu, za koju se vezuju šarske župe Sirinić, Sredska i Opolje i limska župa Plav s Gusinjom. Ova oblast po svojoj klimi i vegetaciji, koje nose srednjeevropski karakter, mnogo je drukčija od skopske Stare Srbije. `Severno od kačaničke klisure ne osećaju se ni slabi mediteranski uticaji; Kosovo, Metohija i druge kotline na S. od Kačanika imaju srednjeevropsku klimu. Leti nema onakvih žega kao u Skopskoj Staroj Srbiji i dalje u Makedoniji: nebo je češće naoblačeno, kiše nisu sasvim retke, atmosferski su talozi pravilnije raspoređeni na sva godišnja vremena, a preko zime padaju veliki snegovi. Zbog toga je više rečica koje leti ne presušuju; reke, čiji je sliv koliko onih na Jugu od Kačaničke Klisure, imaju mnogo više vode; mnogobrojnije su reke bogate vodom, čije su doline osim toga i leti vlažne i pokrivene bujnim zelenilom. Na Severu od Kačaničke Klisure nema one letnje sprljenosti i sparušenosti, niti je zemljište poznate žućkaste i žućkasto-crvene boje; prevlađuje obraslo, zeleno zemljište: veliki šumski kompleksi hrastove i bukove gore, zatim bujne paše i livade. Ne samo da nema južnih kulturnih biljaka već su retki i vinogradi. Mesto njih se javljaju prostrana polja sa žitima, naročito pšenicom i kukuruzom, zatim šljiva, koja, počinjući odmah oko Kačanika, ima dalje na Severu sve veće rasprostranjenje` (`Osnove za Geografiju i Geologiju Makedonije i Stare Srbije`, napisao J. Cvijić, knjiga treća. Beograd 1911, strana 1052-1053). Oblasti zapadno od Vardara, naročito Tetovo, Poreč, Kičevo i Kopač drže sredinu između makedonskih kotlina i starosrbijanskih. Zime su većinom oštre, duge, ali često bez dugotrajnih jakih vetrova. Proleća i jeseni su kratka i kišovita. Leta su sveža, prijatna, s dovoljno kiše i bez nesnosnih žega. Oblasti veoma bogate atmosferskim talozima. Novopazarski Sandžak prestavlja znatno drukčiju oblast, i po sastavu i plastici svoga zemljišta i po osobinama klime i vegetacije.. Dok su ostala dva dela Stare Srbije bila u oblasti rodopske mase ili u oblasti gde se ona sudarila sastaje s vencima dinarskog i grčko-arbanskog planinskog sistema, Novopazarski Sandžak je skoro sav u oblasti planina dinarskog sistema. U njemu prevlađuju planinski venci, većinom krečnjački i skaršćeni, vrlo često plećati s visokim platoima. Pored krševitih i zbijenih planinskih venaca ova se oblast odlikuje i time što nema onako prostranih kotlina kao ostala dva dela Stare Srbije. Klime je planinske, leta su blaga, kišovita, zime oštre i snegovite. Čini se da je ova oblast vrlo bogata u atmosferskim talozima. Od drugih karsnih oblasti odlikuje se velikim brojem reka, i to dosta velikih reka, od kojih su najvažnije Tara, Lim, Ćotina i Uvac. Zbog prilika koje su do sad u ovoj oblasti vladale znatan deo oblasti je ostao neispitan, skoro naučno nepoznat. IV Zbog nesnosnih političkih prilika, naročito zbog životne nesigurnosti i zuluma od strane Arbanasa i Turaka ekonomske prilike u ovoj oblasti, pored ogromnog prirodnog bogastva, ostale su vrlo primitivne. Seosko stanovništvo bavi se stočarstvom, zemljoradnjom i pečalbarstvom. Prisojne strane skopske kotline zasađene su vinogradima koji odlično uspevaju. Skopsko grožđe i vino naročito je cenjeno, i ono se izvozi i u Srbiju. U skopskoj ravnici rađa odlično žito, duvan i afion, a nekada je na obalama Lepenca sejan pirinač. Torbeši i Turci skopske kotline pored stočarstva i zemljoradnje bave se i pravljenjem ćumura. Ovče Polje je više stočarski nego zemljoradnički kraj, ima mnogo stoke naročito ovaca. Po plodnim delovima seje se pšenica, često mak ili afion. Prisojne strane su često pod vinogradima. U oblastima Debru, Golemoj Reci, Zajasu, Kopaču i Poreču vlada poznata arbanaška anarhija, zbog koje je svaki privredni posao postao prosto nemoguć. Seljaci su morali napuštati gajenje stoke po planinama i obrađivanje udaljenijih njiva. Obrađuju se samo njive oko kuća i na obalama reka. Arbanasi otimaju stoku, odvode decu, ucenjuju i napadaju sela. Zbog toga svaki rad izvan sela postaje opasan. Opasno je i stoku čuvati, seći drva za japiju i obrađivati udaljenije njive. Zbog ovakih prilika stanovništvo se najviše bavi pečalbarstvom. U pečalbu idu od 13-60 godina. U pečalbi se bavi dunđerstvom, strugarstvom, zatim pekarstvom, neki postaju mesari i piljari. Idu u Srbiju, Bugarsku, Tetovo i Bitolj. U Poreču glavna privredna grana je voće, koje prodaju u Prilepu i Skoplju. Mnoga sela okružena su velikim šumama od voćnjaka. Tetovska kotlina je neobično bogata oblast. Žita rodi toliko da preteče i za izvoz. Rađa kukuruz, pšenica, ječam, raž i ovas, duvan je vrlo dobar. Oko Vardara rađa lan i konoplja. Ovo je voćem jedna od najbogatijih oblasti Balkanskog Poluostrva. Oko poloških sela voćnjaci prekrivaju velike komplekse zemljišta. Čuvene su pološke jabuke i kruške, koje su prenesene i u Srbiju, gde su poznate pod imenom tetovskih jabuka. Izvoze se u Skoplje, Solun i Carigrad. Osim toga oblast je bogata i sa stokom Čuveno je `šarsko` i `korabsko sirenje`. U ovim oblastima je naročito razvijeno stočarstvo. Njim se bave i seljaci i varošani. Seljaci iz Skopske Crne Gore prodaju mleko od svoje stoke solunskim Jevrejima i carigradskim Jermenima, koji od njega onda prave kačkavalj. Ima varošana, i to dosta imućnih trgovaca, koji se bave stočarstvom. Velike `ćaje` iz Skoplja i drugih varoši imaju mnogo stoke koju leti drže po Šari planini, a zimi je vode čak u Solunsko Polje. I oni većinom prodaju preko (Svetozar Tomić, `Skopska Crna Gora`, `Naselja srpskih zemalja`, knjiga III strana 462). Osobite su plodnosti kotline severnog ugla Stare Srbije, naročito Kosovo i Metohija. Tamo je zemljoradnja razvijena na račun stočarstva, zbog plodne crnice kojom su pokrivene najgornje partije dna poljskog. Zemlju radi samo `raja`, Arbanasi vrlo malo rade. Znatan deo ovih oblasti je neobrađen, pa ipak ova polja prestavljaju pravu žitnicu za bliže oblasti. Osobite je plodnosti Malo i Veliko Kosovo, i to prvo naročito zbog toga što se Lab izliva svake godine iz svog korita i na lukama ostavlja mulj. Po tvrđenju Branislava Đ. Nušića na Kosovu radi dve stotine do dve stotine trideset vodenica i jedan parni mlin u Prištini. Isto tako kaže da se s Kosova izveze na solunsku pijacu preko deset miliona oka žita, naročito čuvene kosovske pšenice (Branislav Đ. Nušić. `Kosovo, opis zemlje i naroda`. Sveska I. Izdanje Mitice Srpske. U Novom Sadu 1902, s. 51-56). Nesumnjivo je da ove oblasti nisu još dovoljno naseljene, i da ima dosta pustog zemljišta zgodna za naseljavanje. Ove dve kotline, Kosovo i Metohija, mogu postati žitnice za velike delove Balkanskog Poluostrva, samo ako se gušće nasele, i ako u njih dođe narod koji moderno obrađuje zemlju, kao na primer u Vojvodini ili u srbijanskom Posavlju i Podunavlju. U ovim oblastima ima mnogo ruda, i tragova gde su negda kopane rude. U Tetovskoj kotlini je otkrivena bakarna i srebrna ruda. Kosovska oblast je naročito bogata rudama. Starih rudokopa ima oko Novog Brda, u Janjevu, u Trenči kod Mitrovice, kod Slovinja, Gračanici, Kižnici i drugim mestima. Kosovska oblast treba da postane središte mlinarske i rudarske industrije. U okolini Gnjilana seje se mnogo konoplje, i razvijena je užarska industrija. Gotovo sva sela Stare Srbije su čivčijska; seljaci žive na spahijskoj ili džamijskoj zemlji, s koje plaćaju izvesan prihod džamiji ili spahiji. Ti su čitluci postali na dva načina. U nekim slučajevima država je za nagrade svojim činovnicima i vojnicima davala na uživanje pojedina seoska imanja s koga su oni pobirali izvestan prihod (od desetine do četvrtine). Drugi deo nastao je time što je neki uplivniji Turčin seljaka silom ukmetio. Arbanasi, koji žive kao seljaci imaju većinom svoja imanja, koja su dobili prostom otimačinom od srpskih seljaka. Te su otimačine vršene vrlo mnogo i poslednjih dvadeset godina, i one se mogu tačno dokazati. Interesantno je da je pečalbarstvo na Kosovu i Metohiji slabo razvijeno. Ono je specijalna grana privrede Makedonaca i Starosrbijanaca iz Skopske, Stare Srbije, zatim nekih krajeva oko Prizrena. U pečalbu idu većinom Srbi, ali u najnovije vreme ima i Arbanasa. Srbi idu u pečalbu kao dunđeri, drvodelje, hlebari, kasapi, zidari i peramidžije. Idu u Srbiju, Vlašku i Bugarsku, mnogi se od njih obogate i ostanu za vazda u zemlji u koju dođe. Arbanasi kad odu u pečalbu rade većinom teže poslove, i postaju hamali, cepari ili obični nadničari. Pečalba se javlja često kao posledica anarhije, koja zavlada čim se Arbanasi jave u jednoj oblasti, u većini slučajeva to je jedan stari način privrede, koji docnije pređe u naviku, i koji je specijalna osobina Cincara i oblasti u kojima je bilo više Cincara. Pored ovog svoga raznovrsnog prirodnog bogastva i važna geografskog položaja Stara Srbija je od raznovrsne važnosti za ceo srpski narod, naročito zbog položaja koji ona među srpskim zemljama zauzima, i zbog etnografskih procesa koji se, poslednja tri veka, vrše u njoj na štetu srpskog naroda. Ovde dolazi u obzir nekadašnji i sadašnji položaj Stare Srbije među ostalim srpskim zemljama i prema ostalim delovima srpskog naroda. Treba istaći da je Stara Srbija u srednjem veku prestavljala najkulturniju i najvažniju srpsku zemlju, da je ona bila jezgro iz koje je izišla i oko koje se razvila dvestagodišnja Nemanićka država. Ona je bila centar te snažne države, koja se širila od obala Neretve i Bosne do Vardara i Demir Japije i od Dunava do Jadranskog Mora. O njenoj važnosti svedoči to što su u njoj bile sve važnije prestonice srednjevekovne Srbije: Ras, Pauni, Priština, Prizren i Skoplje, a o njenom privrednom poletu svedoče ostatci od savršenije zemljoradnje i mnogobrojnih rudarskih i trgovačkih mesta. Na posletku o kulturnom poletu ovih oblasti svedoči znatno razvijena crkvena i hronološka književnost, koja je cvetala po mnogobrojnim manastirima i dvorovima pojedinih velikaša, a naročito razvijena je bila graditeljska i ikonografska umetnost, koja je bila na putu da od vizantijskih uzora stvori jedan specijalno srpski graditeljski i slikarski stil. Za istoriju srpskog naroda, za njegovo duhovno jedinstvo i za polet naše narodne poezije i tradicionalne književnosti od presudna uticaja su bili pojedini događaji koji su se odigrali u ovim oblastima. Od najveće važnosti je kosovski boj, koji ne znači samo jedan datum u srpskoj istoriji i jedan događaj od sudbonosnih posledica, već jedan od onih retkih istorijskih događaja pod čijim uticajem se formira cela duša jednoga naroda, zajedno s celom njegovom duhovnom kulturom. Poraz na Kosovu, koji je bio uzrok te je u XV i XVI veku promenjena karta Istočne Evrope, za ceo srpski narod, skoro za celo Jugoslovenstvo bio je događaj koji je duhovno ujedinio velike mase srpskog i jugoslovenskog naroda, i od njega načinio narod koji svoju novu istoriju počinje tek od toga datuma. Kosovska tradicija je danas zajedničko duhovno imanje ne samo raznih delova srpskog, već i celog srpskohrvatskoga, pa i znatnog dela bugarskog naroda. Ona se opeva u prostranoj oblasti od Trsta do Soluna, od Skadra pa do Rile. Ovi kulturnoistorijski momenti, koji na široke mase mogu vršiti izvestan, često i vrlo velik uticaj, za nas su pitanja drugoga reda pred pitanjem o važnosti ovih oblasti za srpski narod, kao jednu etnografsku celinu. Kod ovoga pitanja treba imati na umu da je Stara Srbija ostala ne samo centralna oblast među istočnim srpskim zemljama, nego ona je jedina oblast preko koje razni delovi srpskog naroda mogu među sobom neposredno opštiti. Stara Srbija je zemlja u kojoj se sastaju i preko koje se dodiruju oblasti moravsko-vardarskih Srba s oblastima dinarskih Srba. I pošto je, sticajem naročitih prilika, zona u kojoj se ta dva velika dela srpskog naroda sastaju postala vrlo uska, to j`e postala opasnost da se taj potrebni kontakt ne prekine, što bi značilo nemogućnost srpskog naroda da postoji kao jedna etnografska celina, a to znači koliko i propast jednog naroda. Od šesnaestog veka na ovamo u ovoj oblasti vrše se etnografske promene, koje su stalno ispadale na štetu srpskog naroda. Te etnografske promene nisu se vršile zbog toga što bi srpski narod bio nesposobniji za kulturnu borbu, već na protiv zbog toga, što se jedna država udružila s jednim narodom da fizičkom silom iskoreni srpski elemenat iz ovih klasičnih i za srpski narod tako važnih oblasti. I zbog toga arbanaško prodiranje, iseljavanje srpskog naroda iz ovih oblasti i nasilno poarnaućavanje srpskog naroda su za nas važnija pitanja i od samih istorijskih reminiscencija i od istorijske važnosti ovih oblasti za nas, premda ni prema tome ne možemo ostati ravnodušni, naročito zbog toga što se time naša nacionalna egzistencija dovodi u pitanje. To je bio najvažniji razlog naše stalne uznemirenosti, našeg nacionalnog rada u tim oblastima i stalnih briga celog srpskog društva, Zbog toga ćemo pitanju arbanaško-srpskih odnosa, istoriji arbanaškog prodiranja i etnografskim prilikama ovih oblasti obratiti naročitu pažnju. Problem srpsko arbanaških odnošaja vrlo malo je naučno tretiran i nije dosta jasan. Ovde se ne mogu dublje upuštati u taj problem samo ću istaći ono što su mnogi strani i domaći pisci zapazili, a to je da oblast između crnogorskih Brda i Kačaničke Klisure prestavlja onu oblast Balkanskog Poluostrva, u kojoj su se, za po sledeća tri stoleća, izvršila najveća etnografska pomeranja i pretapanja. U ovoj oblasti već od šesnaestog veka vrši se širenje arbanaškog elementa na račun srpskog. U Srednjem Veku centar srpskog naroda i srpske države, najbolji i najkulturniji njen deo danas je skoro sasvim poarbanašena! Samo u pravcu prema Severu i prema Istoku etnografska granica između Srba i Arbanasa poremećena je na štetu Srba najmanje za sto pedeset kilometara vazdušne linije. Dok je u Srednjem Veku granica između Srba i Arbanasa išla u glavnom između Prizrena i Ljume, danas ona ide od Prespanskog Jezera na Kumanovo, Ristovac duž cele Srbijine granice do Novog Pazara i Sjenice. Nesumljivo je prema svima istorijskim izvorima da je istočno od linije Prizren – Đakovica srpski narod živeo u ogromnoj većini. O tome svedoče svi očuvani istorijski spomenici i svi popisi sela i ljudi koji su sačuvani od toga vremena. Da je u oblasti između te linije i Jadranskog Mora bilo srpskih sela sigurno je, ali koliko, ne može se tačno reći. Ima nekih indikacija po kojima bi se moglo zaključiti da je i u toj oblasti, naročito današnjoj Malisiji, bilo dosta Srba. Na ta razmišljanja pored ostalih navode i ovi momenti: Iznenađuje mnoštvo geografskih srpskih naziva u oblastima, u kojima danas retko ko zna srpski. Drugo, G. Cvijić je našao u Poreču i Tetovskoj kotlini srpskih porodica koje tvrde da su poreklom od Skadra i Malisije. Na posletku mnoga arbanaška plemena tvrde da su srpskog porekla i svojataju se s raznim crnogorskim plemenima. Tako na primer za Hote se tvrdi da su znatnim delom srpskog porekla, od iseljenih Pipera i Čevljana. Beriši su znatnim delom kučnog porekla. Verovatno su srpskog porekla i Klimenti, Šalje i Gaši, koji se svojataju sa susednim crnogorskim plemenima. (J. Cvijić, `Osnove`, Š. str. 1163.) Ipak pored ovih svih momenata može se s dosta pouzdanosti reći da je u oblastima zapadno od Prizrena i Ljume i u Srednjem Veku bilo manje srpskog naroda, kao što je Arbanasa veoma retko bilo u župama oko Prizrena, na Kosovu, u Metohiji, Moravi, i oblastima Novopazarskog Sandžaka. U skadarskom primorju u srednjem veku bilo je dosta srpskih sela. U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je kompaktnije, samo je s Istoka i Severa potisnuto Arbanasima, a s juga išarano turskim plemenima Konjarima i Jurucima. Osim toga u pograničnim planinskim delovima prema Srbiji i Bugarskoj ima i nešto Vlaha (Aromuna) koji na tim planinama, naročito Rujnu i Osogeviji, imaju svoje letnje kolibe, a zimi slaze u susedne kotline. U kratovskoj, kočanskoj i kumanovskoj oblasti ima oko 3000 duša ovih Vlaha, od kojih Je jedna trećina već poslovenjena (J. Cvijić, `Osnove`, I, s. 183). U južnom delu Ovčeg Polja prevlađuje čisto tursko stanovništvo, Turci, vrlo stari doseljenici iz Male Azije. Razgledaju fizički oronuli i iznemogli, vrlo su lenji i predstavljaju najnekulturnije stanovništvo ovih krajeva. Prava su suprotnost njima Konjari, maloazijsko pleme, koji žive mnogo južnije, i koji se odlikuju vrednoćom i trezvenošću. Pored toga ima Pomaka i Torbeša, koji predstavljaju poislamljeno mestimice na pola poarbanašeno srpsko stanovništvo. Pored ovoga ima po varošima i po selima znatan broj hercegovačkih i bosanskih muhadžira. U istočnom delu ove oblasti stanuje slovensko pravoslavno stanovništvo koje susedni srpski i bugarski krajevi nazivaju Šopima ili Šopovima. Šopluk ili Šopsko je jedan naziv koji obuhvata oblasti na dosadašnjoj tromeđi srpsko-bugarsko-turskoj zahvatajući i susedne delove u Srbiji (krajevi oko Pirota) i u Bugarskoj (krajevi do Sofije, Iskrove klisure i Dupnice) zatim u Staroj Srbiji, gde im se smatra kao centar oblast, koja ide od Ovčeg Polja ka Pirotu. Šopovi po najnovijim istraživanjima prof. Cvijića, Jirečeka i Kovačevića, predstavljaju slovensko stanovništvo koje je nastalo smesom iz Pečenjega, Slovena i Vlaha (Cvijić, `Osnove`, I, s. 180). Oni su se kao klin utisnuli između čisto srpskih i čisto bugarskih oblasti, i prestavljaju stanovništvo mahom nacionalno nesvesno, po spoljnem izgledu često su neobični, s dosta mongoloidnih tipova, žene se od 15-18 godina, uzimaju devojke koje su od muža po 8 i 10 godina starije. To je stanovništvo zatvoreno, u se povučeno, vredno, trezveno, štedljivo i veoma sebično. Opaža se da su sumornost, oskudica veselosti i humora i slaba fantazija osobine koje zahvataju znatne delove naročito skopske Stare Srbije. (Cvijić, `Osnove`, 1, 198). U oblastima istočno od Vardara, naročito u Poreču, Kičevu, Kopaču i Pologu većinu stanovništva čine Srbi koji u južnom delu pripadaju srednjevekovnim makedonskim plemenima Mijacima i Brsjacima. Pored toga u znatnom broju ima Arbanasa i Pomaka. U Gornjem Kičevu Arbanasi i Pomaci čine preko polovine svega stanovništva, Zajas je sav arbanaški, a Gornji i Donji Kopač čisto srpski. Etnografski je najčišći Poreč, jer od njegovih 38 sela samo je jedno arbanaško. Srpsko stanovništvo ovih oblasti je više crnomanjasto i smeđe no plavo, većinom srednjeg i malog rasta i vrlo vredno. U tetovskoj kotlini Srbi još čine većinu, dok Arbanasi zauzimaju planinska sela i okolinu. Arnauti su poreklom od Debra, s Kosova, Metohije i Ljume, zatim od Maće, Dukađina i Mirdita. Arbanasi su se počeli doseljavati u ove oblasti po prilici pre 170 godina. Arbanasi su se najpre doselili u visoke oblasti oko Šare i Koraba, a odatle su u razne kotline Stare Srbije i Severne Makedonije slali svoje aramijske čete, koje su klale, ubijale, otimale stoku, imanje, razvaljivale staje i stanove (bačila), onemogućili srpskom stanovništvu da se bave stočarstvom i zemljoradnjom, prisilili ga na taj način da ide na pečalbu i da postepeno iseljava. Uporedo s tim nasiljima išlo je useljavanje Arbanasa, koji su težili da k sebi dobave svoje brastvenike i saplemenike. Tako je za poslednjih sto sedamdeset godina naseljena velika masa Arbanasa u Debru, Kičevu, Zajasu i tetovskoj kotlini. Ovaj proces potiskivanja i poarbanašavanja srpskog elementa bio je. naročito intenzivan u oblastima severo od Šare i Karadaga, naročito na Kosovu, Metohiji, Drenici,. oblastima oko Prizrena i u južnom delu Novopazarskog Sandžaka. Poarnaućavanje ovih oblasti vršeno je na tri načina, iseljavanjem srpskog stanovništva, useljavanjem Arbanasa u čisto srpske oblasti i poarbanašavanjem srpskog stanovništva. Proces potiskivanja srpskog stanovništva počeo je davno, ali on je počeo da se intenzivnije vrši tek posle velikih srpskih seoba u XVII i XVIII veku. Srpsko stanovništvo ovih oblasti, naročito Kosova i Metohije, predstavljalo je u srednjem veku najkulturniji deo srpskog stanovništva. U susedstvu su mu bila malisorska i miriditska arbanaška plemena. Kao što je poznato to su fizički veoma plodna i ekspanzivna plemena. U ovih planinaca vera ne igra tako veliku ulogu. Kada sađu s planina oni su skoro bez izuzetka primali Islam, i prilagođavali se zahtevima turske države. Oni su naročito favorizirani od strane Turske, sačinjavali su najhrabriji deo njene vojske, od njih je u Carigradu obrazovana naročita Sultanova telesna garda. U Staroj Srbiji njima je toliko gledano kroz prste da ne samo što nisu zarezivali tursku vlast, već su i sami Turci trpeli od njihova zuluma. Srpsko stanovništvo bilo je pušteno tim raspuštenim gorštacima na milost i nemilost. Oni su otimali zemlje, stoku, imanja, pa čak i žene, odvodili decu, i ucenjivali. Ti su zulumi trajali nekoliko stotina godina, i ponavljali su se s jačom žestinom za vreme Karađorđevih i Miloševih ustanaka, prvog i drugog srpsko-turskog rata i za vreme raznih crnogorsko-turskih ratova. Ponavljani su čak i za vreme grčko-turskog rata. Zbog toga uvek za vreme ovih događaja i neposredno posle njih vršena su velika iseljavanja srpskog stanovništva s Kosova, iz Metohije i iz Novopazarskog Sandžaka u Srbiju. Na taj je način došlo do toga da skoro jednu celu trećinu stanovništva Kraljevine Srbije sačinjavaju ovi doseljenici s Kosova, iz Metohije i Novo pazarskog Sandžaka. Tvrdi se da je iz ovih oblasti samo od godine 1880-1900 iselilo u Srbiju preko 60.000 stanovnika. Srpsko stanovništvo koje je ostalo u Staroj Srbiji dovijalo se na razne načine kako će da spaze život. Najpre je promenjena nošnja. Svi su muškarci primili arbanaško odelo, obrijali su glave i nosili perčine. To ne čine samo prosti težaci već i sveštenici, samo da što manje padaju u oči, i da se, što manje izlažu opasnosti. Ženske su, na protiv, sačuvale srpsko odelo. Isto tako priman je i arbanaški jezik, kojim se govori na polju, pred Arbanasima, Turcima i strancima, a srpski jezik se upotrebljavao u kući. Mnogi su od zuluma bili prisiljeni da prividno prime Islam, i mnogi Srbi za dugi niz godina na polju vrše obrede muslomanske, a u kući obrede hrišćanske vere. Srbi koji potpuno prime Islam oni se ne odrode samo od hrišćanstva, već se odrode i od Srpstva, i postaju najveće krvopije svoje hrišćanske braće. Srbi se u ovoj oblasti ponašaju onako, kao što su se ponašali poislamljeni Srbi u Bosni i Hercegovini: čim promene veru odmah gube i nacionalnu svest. Kod Arbanasa je drukčije. Oni menjaju veru vrlo lako, ali ne menjaju ni nacionalne svesti, ni jezika, ni običaja, pa čak ni svog odela. Sve ove pojave koje se vide na putovanjima u ovom delu stare Srbije bile su uzrok te se mnogim stranim piscima učinilo da ovde srpskog naroda nikako i nema, i da Srpstvo u ovim oblastima prestavlja samo jednu istorijsku uspomenu. Međutim stvar nije takva. Detaljnim proučavanjem pojedinih sela doznalo se ovo. Sva ta masa koja po spoljašnjim znacima izgleda kao čisto arbanaška da ona nije arbanaška, već da tu ima: 1) znatan broj Srba pravoslavnih koji se ne vide i koji se od arbanaškog zuluma povlače iz javnog života, 2) među samim Muslomanima ovih oblasti ima ih tri vrste. Jedni su čisti Arbanasi, drugo su takozvani Arnautaši, to jest islamizovani domaći Srbi, a treće su bosanskohercegovački muhadžiri. Kad se ovako stvar posmatra srpsko pitanje u kosovskoj Staroj Srbiji izgleda sasvim drukčije. Cvijić se naročito trudio da pronađe tačan broj srpskih porodica na Kosovu, Metohiji i prizrenskoj okolini, i da utvrdi brojnu srazmeru između broja Srba pravoslavnih, Arnautaša, pravih Arbanasa i muhadžira. Za poslednje mu je to samo katkad pošlo za rukom. Broj pravoslavnih kuća svakog sela popisan je u takozvanim mitropolijskim spiskovima. Te spiskove Cvijić je sam kontrolirao, zatim je preko učitelja, sveštenika i drugih pismenijih ljudi dobivao popise domova u pojedinim selima. Na taj način izradio je jednu statistiku srpskog stanovništva koja može da samo minimalan broj srpskog stanovništva. Prema toj statistici srpsko stanovništvo u pojedinim delovima Stare Srbije na severu od Šare planine raspoređeno je ovako: Na Kosovu u ferizovićskom kraju Srba pravoslavnih 178 kuća, Arbanasa 1262, muhadžira 120. U prištinskom kraju u 90 sela Srba pravoslavnih ima 856, Arbanasa 1329, muhadžira 617 kuća. Pored toga ima razbacanih srpskih kuća i u drugim selima, tako da u tome kraju ima svega 1952 srpskih kuća (u to uračunato i 399 kuća katoličkih Srba u Janjevu). U vučitrnskom kraju ima Srba u 33 sela, i u varoši Vučitrnu 584 srpskih pravoslavnih kuća. U deset detaljno ispitanih sela razmer između Srba pravoslavnih i ostalih je ovaj: Srbi pravoslavni 91, Arbanasi 45, Arnautaši 14, Muhadžiri 35 kuća. U mitrovičkom kraju s varoši Mitrovicom ima 755 srpske kuće. Srazmera s Arbanasima nije ispitana. U 125 sela iz oblasti Morave Srba pravoslavnih ima svega 2602 kuće, što sa varoši Gnjilanima čini 3009 kuća. U 56 detaljno ispitivanih sela srazmera je ova. Srba pravoslavnih 1013, Srba katolika 18, Arbanasa 188, Arnautaša 1155, muhadžira 106. U pećskoj okolini. U Podgoru u 60 sela 635 srpskih, 716 arbanaških, 4 muhadžirske, 9 katoličkih kuća. U Prekoruplju, u 44 sela, 231 srpska, 457 arbanaških, 108 katoličkih, 14 muhadžirskih kuća. U Prekovodama u 25 sela 183 kuće Srba pravoslavnih, 268 arbanaških, 57 katoličkih i 9 muhadžerskih. U Rekama srpskih 191 kuća, arbanaških 646 katoličkih 14. U ostalim selima pećke nahije 61 srpska kuća. U varoši Plavu i okolnih 29 sela ima Srba pravoslavnih 207 kuća sa 2053 duše, Srba Muslimana 705 kuća, Arbanasa 878 kuća. U varoši Peći Srba pravoslavnih 519 kuća, Srba muslomana 334 kuće, Arbanasa muslomana 1204, Arbanasa katolika 30 kuća, Turaka 41. U Rugovu ima 183 kuće Arbanasa, a Srba nema ni jednog. U prizrenskom kraju u 17 ispitanih sela ima: Srba pravoslavnih 516 kuća, Srba muslomana 644 kuće, Srba katolika 75 kuća, Arbanasa 77, pored ovih po mitropolijskim spiskovima u 24 druga sela ima 194 srpske kuće. Osim toga u oblasti Sredskoj ima 420 kuća, u oblasti Siriniću (selo Sevce) ima 152 kuće. Na taj način u prizrenskom sandžaku ima 1295 srpskih kuća. U varoši Prizrenu 1910. bilo je 3200 do 3400 muslomanskih porodica sa 23.800 duša, 870 srpskih kuća sa 4350 duša, grčko cincarskih 145 kuće sa 725 duša, katoličkih 190 kuća sa 950 duša, i ciganskih 92 kuće sa 460 duša. Varoš Prizren svega 4.497 kuća sa 30.285 duša. U celoj Staroj Srbiji, severno od Šare (sandžaci prištinski, pećski, sjenički, pljevaljski i prizrenski kraj bez gostivarskog i tetovskog) ima 26.339 srpskih pravoslavnih kuća, i to 3965 u varošima, a 22.374 po selima. Prema mnogobrojnim ispitivanjima došlo se do rezultata da u svakoj srpskoj kući u ovom delu Stare Srbije živi prosečno po 10 duša. Prema tome broj Srba pravoslavnih u Staroj Srbiji severno od Šar planine iznosi oko 260.000 duša. U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je raspoređeno ovako: u skopskoj kazi 34.385, tetovskoj i gostivarskoj 31.897, kumanovskoj 34.191, kratovskoj 19.385 krivo-palanačkoj 24.162. Svega 144.497 duša. (Ovaj broj će se prema granici koja se ima povući izmeću Srbije i Bugarske morati menjati. Ipak mi ćemo ga za sada zadržati). Prema ovome svemu izlazi da srpskog pravoslavnog stanovništva u Staroj Srbiji ima od 400.000 do 500.000 duša. U celoj oblasti koju Srbija ima da dobije taj će se broj moći popeti na 800.000 duša. Pored toga u Staroj Srbiji ima oko 300.000 Srba Muslomana koji govore samo srpskim jezikom i 150 do 200000 Srba Muslomana, koji su na pola arbanizovani, koji govore i srpski i arbanaški. Ostatak od 300-400.000 čine pravi Arbanasi. (Dr. J. Cvijić `Balkanski rat i Srbija`, Beograd 1912, s 16-17). Iz ove statistike vidi se da broj srpskog naroda pravoslavne vere nije tako malen kao što je izgledalo mnogim strancima, da Srba nije sasvim nestalo na Kosovu ni u Metohiji, ni u krajevima oko Prizrena, u kojima vlada najveća anarhija. Samo srpsko pravoslavno stanovništvo u celoj Staroj Srbiji čini skoro polovinu svega stanovništva. Uz to dolazi znatan broj Srba Muslomana koji govore samo srpski. Na taj način srpsko stanovništvo koje govori. samo srpskim jezikom sačinjava apsolutnu većanu celokupnog stanovništva Stare Srbije. Ovo je rezultat najsavesnijeg ispitivanja stanovništva Stare Srbije, rezultat koji može biti samo u toliko netačan, što se celo srpsko pravoslavno stanovništvo nije moglo izbrojati. Prema tome ovi podatci prestavljaju minimalne brojeve srpskog pravoslavnog stanovništva. VI Pošto mi je bio određen dosta kratak rok u kome sam morao. svršiti ovaj članak, ja nisam mogao do kraja izvesti jedan zadatak, koji sam prvobitno imao na umu, a to je da na osnovu sigurnih izvora utvrdim broj sela, u kojima su u prvoj polovini XIX veka živeli Srbi, i da ih uporedim sa današnjim stanjem. Na taj način bi se moglo utvrditi dokle su srpska naselja dopirala na zapad i koje su oblasti bile srpske u prvoj polovini XIX veka. Na tome pitanju sam bio počeo raditi, i zasada sam skupio ove podatke koje ovde s najnužnijim napomenama iznosim. Oko polovine XIX veka ruski konzul Hilferding našao je u Prizrenu `okolo 3000 musulmanskih, 900 pravoslavnih i 100 katoličkih domova i okolo 12,000 žitelej muškoga pola` (Bosnija. Putevja zam`tki pisma k A S. Homjakovu. Moskva 1859. str. 2.) Prema ranije navedenoj turskoj statistici da se broj stanovništva u Prizrenu za poslednjih 50-60 godina nije mnogo povećao, i da se brojni odnošaj između religija nije mnogo menjao. U okolini Prizrena Hiljferding je našao ovaj broj porodica. U pravom Podrinju (`sopstvenij Podrim`) 3000 arbanaških i 300 srpskih pravoslavnih kuća, Rahovcu 50 arbanaških i 100 srpskih kuća,[1] u Župi Sredskoj 200 arbanaških i 300 srpskih kuća, Podgoru 1000 kuća muslomansko arbanaških i oko 20 arbanaško katoličkih i oko 300 pravoslavnih. (Bosnija. s. 10.) Prema tome u prizrenskom kraju bez sirinićskih sela bilo je u to doba oko 1000 kuća, znači da se za pedeset godina broj srpskih kuća umnožio samo za 143 na hiljadu ili 143% što na jednu godinu dolazi 0,28 %. Međutim broj Srba Muslomana znatno se umnožio. Tako na primer u Rahovcu prilike posle 50 do 60 godina izgledaju ovake: Srba pravoslavnih 141 kuća, Srba Muslomana 416; znači da su se Srbi pravoslavni za pedeset godina umnožili samo za 41 kuću, što iznosi za pedeset godina 41% ili 0,82% za jednu godinu. Međutim Srbi Muslomani koje je Hiljferding usled ovlašnog posmatranja uračunao u Arbanase, umnožili su se za to isto vreme od 50 na 416 kuća, dakle za 366 kuća ili za 732%. Znači da je godišnji priraštaj muslomanskog stanovništva iznosio 146% godišnje! Ovakav priraštaj je potpuno neprirodan, i on se može objasniti jedino prelaskom velikih masa Srba pravoslavnih na Islam. Isto tako Hiljferding navodi da su kosovska sela Robovci, Vojnovci i Topličani hrišćanska (Bosnł˙. s. 21-22). Međutim danas u Vojnovcima nema nijedna srpska kuća, a ima 38 arbanaških, u Topličanima ima 22 srpske pravoslavne kuće, arbanaških ima 16, a muhadžirskih 16 kuća. (Cvijić, `Osnove`, III, str. 1177-1178), a u Robovcima po mitropolijskim spiskovima ima samo 17 srpskih kuća. Godine 1844. izišla je knjiga Dra Josifa Milera, pod jednim dugačkim naslovom: `Albanien, Rumelien und osterreichisch montenegrinische Granze dishricts von Budua in Osterreichisch Albanien, Praag 1844, (str XII+103,8o). Rgag 1844, (str XII + 103, 8°). Taj Miler proživio je dugi niz godina kao lekar u Turskoj, proputovao je sve ove krajeve, i upoznao se odlično s tadašnjim prilikama Evropske Turske. Za tu knjigu, koja zaslužuje da se i danas pročita, napisao je predgovor Pavle Šafarik, i kaže da se odlikuje`durch Genauigkeit und Treue in Wiedergeben des Selbstbeobachteten und durch Shenge in Absondern des fremher Entlehnten`. Miler nalazi da u pećkoj oblasti ima 65.000 stanovnika, od toga 31.000 hrišćana u đakovičkoj (Jakowa) 52.000 stanovnika sa 21.000 hrišćana, u prizrenskoj 78.000 stanovnika sa 29.000 hrišćana, a u Zadrimu 19.000 stanovnika sa 16.000 hrišćana. Kao srpska sela nabraja: Kremovik, Mirošić, Čupevo, Grebnik i Zlokuće na obalama Belog Drima. (str. 21.) Danas u Čupevu nema ni jedne srpske kuće, a ima 15 arbanaških, u Grebniku srpskih 12, arbanaških 20, u Zlokućanima ima samo 30 arbanaško-katoličkih; a ni jedne srpske.[2] (Cvijić, III str. 1186-1187) Isto tako kao srpska sela navađa Crnce (Crca), Veličane, Ljuboždu, Novo Selo i Bijelo Polje na severu od Peći zatim Jošanicu, Banje i Kopilika kod Kijeva. Od tih sela danas u Crncima nema ni jedne srpske kuće, a ima 30 arbanaških, u Novom Selu 3 srpske a 20 arbanaških, u Banjama 27 srpskih, 3 arbanaške, u Belom Polju 20 srpskih i 30 arbanaških, u Jošanici 1 srpska pravoslavna. 20 arbanaških i 9 kuća bosanskih muhadžira, u Kijevu 20 srpskih a 20 arbanaških. (Cvijić, citirano mesto). Za selo Istiniće kaže da je isključivo nastanjeno `nesjedinjenim Grcima` (to est pravoslavnim stanovništvom). (Milerovo delo, str. 76). Međutim danas u Istinićima nema ni jedne srpske porodice, ali ima 150 arbanaških kuća (Cvijić, Osnove, III. str. 1189). Zatim spominje sela Rastavic sa 80, Babaj sa 200 srpskih stanovnika i Velju Koronicu sa 160 stanovnika. Za poslednje kaže da pripadaju srpskom plemenu koje je najdalje na zapad prodrlo. (Miler, cit. delo 76). Spominje Srbe koji stanuju u celom slivu reke Erenik,[3] između Dečana, Đakovice i mesta Fšai[3] na Drimu, koje se nalazi dva časa na severu od Švanjskog Mosta. Za ranije pomenuta sela na S. od Švanjskog Mosta daje ovu statistiku: Kremovik 40, Mirošić 210, Čupevo 8 i Grebnik sa 50 kuća, u Klinu 30 stanovnika `srpskog plemena, ali muslomanske vere`. U Fšai živi `70 većinom muslomanskih stanovnika srpskog plemena.` Oko Švanja su sela: Petrušane, Rać, Doli, Kušavica i Snać `gde se srpski narodni elemenat meša s arbanaškim` (s. 79). Koliko sam izvešten u ovim selima nema danas nijedne srpske kuće. Broj stanovnika u Peći u godini 1838 iznosio je 12.000. Među tima bilo je 150 familija `grčko nesjedinjenih,` i 20 katoličkih. Za pećsko stanovništvo veli: `Der Abstammung nach bilden die Slaven die überwiegende Mehrheit der Bevclkerung, indem man nur 62 osmanische Familien hierorts findet`(str. 74.). Treba napomenuti da on često ime Srbin zamenjuje imenom Sloven i gde god spomene Slovene treba razumevati Srbe. Prema ranije citiranoj Cvijićevoj statistici izgleda da se broj pravoslavnih kuća u Peći za poslednjih 80 godina umnožio skoro za 400, ali nesrazmerno više broj arbanaško-muslomanskih kuća. Ako su ove statistike precizne, broj Srba muslomana u Peći se strašno smanjio., Znači da su se mnogi poarbanasili. U Đakovici je našao 1900 kuća sa 18.000 muslomanskih, 450 katoličkih i 2600 grčko-pravoslavnih stanovnika`. To stanovništvo razlikuje po narodnosti ovako: 17.000 Arbanasa, 3.800 Slovena i 180 Osmanlija (str. 78). Ovi brojevi kazuju mnogo o silnom pretapanju srpskog muslomanskog i strašnom istrebljivanju srpskog pravoslavnog stanovništva u zapadnim oblastima Stare Srbije. Ovaj lekar koji je umeo fino da oseti i dobro da vidi često ističe psihološke i kulturne razlike između srpskog i arbanaškog stanovništva, daje često svoja precizna mišljenja o jednima i drugima. Ta su mišljenja davana redovno u našu korist. Ovaj otmeni i pronicavi stranac umeo još pre 80 do 100 godina da oseti svu težinu položaja tamošnjeg srpskog naroda i svu našu istorijsku tragiku koja je najrečitije govorila baš u tim oblastima. VII Arbanaška najezda tolika je silna da je srpska pravoslavna naselja u severnom delu Stare Srbije prestavljaju manje i veće oaze. Arbanasi su srpska naselja svojim kompaktnim oblastima opkolili sa svih strana. Takva jedna arbanaška oblast pruža se duž Šare i Karadaga prema severu do Bujanovaca na granici Srbije. Ta arnautska zona odvaja vardarske Srbe od kosovskih, prizrenskih i metohijskih Srba. Druga kompaktna arbanaška zona pruža se od Bujanovaca duž srpske granice preko Kopaonika do sela Kovačića. Ta neprekidna arbanaška zona, koja je dugačka 100 do 120 kilometara, odvaja kosovske Srbe od Kraljevine Srbije. Četvrta zona ide od severnih arbanaških planina u pravcu prema Kopaoniku, prokinuta je samo uskom srpskom zonom kod Mitrovice: cilj joj je da odvoji Kosovske i Metohijske Srbe od srpskih oblasti Novopazarskog Sandžaka. Ovako sa svih strana opkoljena naselja Arbanasi su svojim čistim oblastima uspeli da rastrzaju u više komada. Takva jedna prostrana arbanaška zona koja ide od Starog Kolašina i pruža se zapadnim delom Kosova kroz celu dolinu Lepenca uspela je da odvoji prizrenske i metohijske srpske oblasti od kosovskih. Srpski narod u Staroj Srbiji severno od Šare i Karadaga nalazi se u položaju opkoljenoga. Kad se ovaka slika posmatra izgleda prosto da je ovo izvršivano sve po jednom planu čiji je izgleda cilj bio, da se neprijatelj opkoli, da se razdvoji u manja odelenja, i da se onda pojedina odelenja ili prisile na predaju ili prosto istraže. Sudbina mnogih ovako izolovanih oblasti bila je unapred određena; ko nije mogao da se iseli taj je morao da primi islam, i da se onda postepeno poarbanašava. Ta sudbina koja je pretila sadašnjim srpskim oblastima snašla je ranije, na opisani način, prizrenske oblasti islamizovanih Srba, zatim Drenicu, Rožaj i druge. Na Kosovu prevlađuje muslomansko stanovništvo koje se sastoji od Arbanasa, Arnautaša, zatim muhadžira iz Srbije i Bosne. Pored toga u varošima ima nešto Turaka, i ti su malobrojni. Posle Arbanasa brojno su najjači pravoslavni Srbi, koji često čine veće čisto i pretežno srpske celine. Od tih je najveća između Gračanice i Prištine sa najvećim srpskim selom Doljom i Gornjom Guštericom. Slabija je vučitrnska srpska oblast, koja se duž Sitnice, i s jedne i druge strane, produžuje prema severozapadu. Malo je Srba u slivu Nerodimke i Drenice. S kosovskom oblašću u kontaktu su srpske oblasti Gornja i Donja Morava, zatim Stari Kolašin. Lab je čisto arbanaški. Od kosovskih i metohijskih Srba odvojena su arbanaškom oblasti Rugovo srpska muslomanska n pravoslavna naselja u Plavu i Gusinju, koja održavaju kontakt sa susednim srpskim oblastima Crne Gore. Skoro čistu srpsku oblast prestavlja Novopazarski Sandžak. U njemu ima samo jedna čisto arbanaška oblast na zapadu od varoši Novog Pazara. Pravoslavni Srba čine preko polovine pravoslavnog stanovništva. Spomenuta arbanaška oaza, s oblasti Pešter i gornjim delom doline Ibra čini najveću arbanašku zonu u Sandžaku, koja se širila i prema severu i jugu, s namerom da se između crnogorske i srbijanske granice stvori jedan isključivo muslomanski bedem. Muslomani obično čine velike oaze oko varoši i po plodnijim kotlinama, a Srbi pravoslavni po planinama i krševitim oblastima, zatim duž granica Srbije i Crne Gore. Obično se u nas misli da su ovi krajevi posle velikih seoba u sedamnaestim i osamnaestom veku potpuno opusteli, i da ovake etnografske prilike vladaju u severnoj Staroj Srbiji već dve stotine godina. Ova pretpostavka može samo donekle, za izvesne krajeve i izvesno vreme, da bude tačna. Izgleda daje u oblastima Kosovo i nekim delovima Metohije za vreme velikih seoba skoro sasvim bilo nestalo srpskog elementa. Ali posle tih velikih seoba vršile su se etnografske promene koje nisu išle potpuno na štetu srpskog elementa. Vršena su raznovrsna iseljavanja i useljavanja. U svima tim pokretima učestvovali su i Srbi iz susednih oblasti, (prizrenskog i novopazarskog kraja i crnogorskih Brda). Prema podatcima koje smo izneli u prošloj glavi vidi se da su Srbi u početku XIX veka mnogo dublje prodirali u arbanašku oblast, da su u mnogim današnjim pretežno arbanaškim i čisto muslomanskim oblastima živeli u znatnom broju, i da su mnoge tada srpske oblasti danas čisto arbanaške i arnautaške. Ovake etnografske prilike stvorene su tek u drugoj polovini XIX veka. i to većinom u vremenu od 1875 do danas. Kosovsko stanovništvo je raznovrsne etnografske kompozicije. Većina srpskog stanovništva poreklom je od doseljenika koji su se od nazad 100 do 200 godina iz raznih susednih oblasti doselili. Za velikih seoba XVII i XVIII veka iselila se velika masa srpskog stanovništva. Ostalo stanovništvo koje se odmah iza Srba doselilo u ove oblasti, čini se da je upropašćavano raznim bolestima, kugama i kolerama, u osamnaestom i devetnaestom veku, pa i ranije. U ta tako opustošena naselja doseljavali su Srbi i Arbanasi iz susednih oblasti. Srpsko stanovništvo u južnom delu Kosova poreklom je iz prizrenskog, kačaničkog i ferizovićskog kraja. Dosta ima doseljenika iz šarske župe Sirinića. Mnogo je jača struja doseljavanja iz crnogorskih Brda i iz Kolašina, koje starinci i doseljenici s juga zovu Erama. To je zdravo, plodno i izdržljivo stanovništvo, živi u velikim porodicama i zadrugama, i sposobnije je za borbu s Arbanasima. Ta struja zahvata oblasti oko Mitrovice i Vučitrna, a dopire na jugu i do Gračanice. U Nerodimlji, Čagljevici i Gračanici ima dosta doseljenika iz Metohije i Prizrena. Kosovsko stanovništvo iseljavalo je u velikim masama u Srbiji. Kosovaca ima naročito mnogo u srednjoj i istočnoj Srbiju. Najpoznatija su njihova naselja u Srbiji: kruševački kraj, Župa, sliv Toplice, oko Grdeličke Klisure, na Timoku, oko Zaječara i Negotina, Resavi, Ravanici, Paraćina, Levču, Temniću, u dolini Mlave, Homolju, Zviždu, i u okolini Beograda. Arbanasi su mahom poreklom od malisorskih i miriditskih plemena, iz Ljume, Podrime, Drenice i Prizrenskog kraja. Mahom su noviji doseljenici, od nazad 100 do 120 godina. Pored toga svaki dan se vrše premeštanja iz jednog sela u drugo. Naročito su pomeranja izvršena u vremenu od 1876, od prvog srpsko-turskog rata. Islamizovanih i poarbanašenih Srba ima na Kosovu mnogo. Cvijić je pouzdano utvrdio da na Kosovu ima najmanje 140 kuća poarbanašenih Srba. To su mahom novi Arnautaši, za koje se još pamti kad su prešli na Islam i koju su slavu slavili. Islamizovanih Srba ima mnogo u Novopazarskom Sandžaku. Izuzevši arbanašku oblast oko Peštara, i neke porodice u varoši celo muslomansko stanovništvo u Sandžaku srpskog je porekla, i govori samo srpskim jezikom. Srba muslomana ima dosta u okolini Peći, oko Plava i Gusinja. Mnoge muslomanske oblasti oko Prizrena su naseljene Srbima muslomanima. Najznatnija je od njih oblast Gora koja je prešla u Islam pre 100 godina. Veći deo Srba muslomana izvan Sandžaka govori srpski i arbanaški, neki već arbanaški kao i srpski, a neki su potpuno poarbanašeni i ušli su u sastav arbanaških plemena, Krasnića, Gaša, Bitiča i Beriša. Napomene [1] Mnogo ranije dr. Miler u Orahovcu (Oravac) našao je 310 pravoslavnih stanovnika. [2] U Milerovoj karti koja je priložena uz delo na levoj obali Drima ucrtana su sva ova sela. Prva dva sela nisam mogao naći ni na Derokovoj, ni na austrijskoj karti od 1: 300.000 i 1: 200.000,. pa ni u Cvijićevu popisu sela. Verovatno su propala [3] Ta se reka srpski zove Renika. [4] Fšai je danas arbanaško selo, srpsko mu je ime Sivanj. O autoru Dedijer, Jevto, geograf (Čepelica, Hercegovina, 15, 8. 1880 – Sarajevo, 24. 12. 1918). Gimnaziju učio u Mostaru, studirao na Velikoj školi u Beogradu i na Univerzitetu u Beču, gde je doktorirao 1907. Bio zaposlen u Zemaljskom muzeju u Sarajevu do aneksije BiH (1908), zatim profesor bogoslovije u Beogradu, a 1910 je izabran za docenta geografije na Univerzitetu u Beogradu. Za vreme Prvog svetskog rata izbegao u Francusku, a zatim prešao u Švajcarsku. Po završetku rata vratio se u zemlju, gde je umro zahvaćen epidemijom španskog gripa. D. je kao gimnazist počeo da proučava sela prema uputstvima J. Cvijića. U Geografskom zavodu na Univerzitetu u Beogradu izradio svoj rad `Bilećke rudine` (Srpski etnografski zbornik SA, 1903, V) a docnije obiman etnografski rad Hercegovina (ibid., 1909, XII). Dao je manje antropogeografske radove: `Stare seoske porodice u Hercegovini`, `Vrste nepokretne svojine u Hercegovini` (Glasnik Zemaljskog muzeja, 1907, 79, i 1908, 79) i `Stočarske zone u planinama dinarske sisteme` (Glasnik Srpskog geografskog društva, 1914, 34). D. se interesovao i za geomorfološke probleme, i iz te oblasti dao: `Prilozi geološkoj istoriji Neretve` (Glasnik Zemaljskog muzeja, 1907, 1012) i glacijalno-morfološke studije: `Glacijalni tragovi Zelengore, Tovarnice i Maglića` (Glas SA, 1905, LXIX), `Glacijacije Visočice u Južnoj Bosni` (ibid., 1909, LXXIX). Pored tih studija D. je dao i više informativno-stručnih članaka: `Porijeklo bosanskohercegovačkog stanovništva`, i `Srbi i Bugari` (u sarajevskom Pregledu, 1911, 78 i 1913, 912), `Hercegovina i Hercegovci` (LMS, 1912, knj. 289, sv. 5), `Stara Srbija` (SKG, 1912, knj. 29, br. 9) i veću knjigu Nova Srbija (SKZ, 1913).

Lepo očuvano kao na slikama August Cesarec (Zagreb, 4. prosinca 1893. - zagrebačka Dotrščina 17. srpnja 1941.) je bio istaknuti hrvatski komunista, intelektualac, pisac i španski borac. Ubijen je zajedno sa drugim zatočenicima prilikom bijega iz ustaškog logora Kerestinec 1941. godine. Poznat je i kao autor izraza `zlatna mladež`. Sadržaj/Садржај 1 Životopis 1.1 Partijski rad 1.2 Španski građanski rat 1.3 KPJ tokom Velike čistke 1.4 Logor Kerestinec 2 Književni rad 3 Djela 3.1 Objavljena za života 3.2 Objavljena posthumno 4 U popularnoj kulturi 5 Izvori 6 Literatura 7 Vanjske veze Životopis[uredi - уреди | uredi kôd] Nakon osnovne škole pohađa gimnaziju (1904.-1912.) kada puno čita domaće i strane pisce (S.S. Kranjčević, Janko Polić Kamov, Emil Zola, Maksim Gorki, S. Stepnjak Kravčinski, P.A. Kropotkin i dr.). Već kao gimnazijalac bio je socijalistički usmjeren, zbog čega je pod stalnom policijskom paskom i više puta je zatvaran. 1912. godine uhićen je i optužen za suučesništvo u atentatu na kraljevskog povjerenika Slavka Cuvaja te osuđen na tri godine robije. Robiju izdržava u kaznionici Srijemska Mitrovica. Godine 1914. Cesarec je pušten sa robije i odmah podnosi molbu za prijem u Socijaldemokratsku stranku ali molba mu nije prihvaćena s obrazloženjem: da se stranka ne bi kompromitirala. Pred kraj godine 1915. biva mobiliziran i poslan u Kruševac u okupiranoj Srbiji. Partijski rad[uredi - уреди | uredi kôd] Nakon sloma Austro-Ugarske vraća se u Zagreb te pristupa Socijaldemokratskoj stranci. 1919. godine se opredjeljuje za ljevicu koja na Kongresu ujedinjenja u Beogradu osniva SRPJ (komunista) a 1920. na Drugom Kongresu u Vukovaru mijenja ime u KPJ. S Miroslavom Krležom pokrenuo je i uređivao 1919. godine časopis Plamen koji u kolovozu iste godine biva zabranjen. U jesen 1922. godine od KPJ je poslan, u svojstvu delegata, na IV. kongres Komunističke internacionale u Moskvu. Poslije Kongresa u Moskvi ostaje pet mjeseci a na povratku je, na granici, uhićen i potom osuđen na dva mjeseca zatvora. Na vijest o uhićenju i utamničenju Augusta Cesarca listovi Borba i Savremenik traže njegovo puštanje na slobodu a Miroslav Krleža u svom poznatom članku Slučaj Augusta Cesarca u listu Nova Evropa (br. 16, 1923.) diže optužbu protiv tadašnje žalosne situacije u državi. Nakon Hitlerovog dolaska na vlast, August Cesarec je 1934. godine u levičarskom listu Danas pisao o nespojivosti socijalizma i nacionalizma i nemogućnosti da isti pokret bude istovremeno i socijalan i nacionalan. Kapital, međutim, i kada je „najinternacionalniji po svojim vezama“, dok je imperijalističan i pred nuždom rata radi osvajanja novih tržišta, uvek se služi nacionalizmom. Zaključivao je da je zato nebitno da li on to radi iz oportunizma ili ne, iskreno ili neiskreno, jer iza „raspirenog nacionalizma i šovinističkih strasti“ uvek stoji samo njegov interes.[1] Španski građanski rat[uredi - уреди | uredi kôd] Jugoslovenski borci u Španiji. August Cesarec drugi s desna u donjem redu. Kao uvjereni antifašist boravio je 1937. godine u Španjolskoj, o čemu je pisao u knjizi Španjolski susreti. KPJ tokom Velike čistke[uredi - уреди | uredi kôd] Glavni članak: KPJ tokom Velike čistke U svom Dnevniku Miroslav Krleža iznosi svoje utiske o Augustu Cesarcu, posebno o njegovom držanju tokom staljinskih čistki: Wikiquote „Godinama me nervirao svojim nastranim stavovima, ah, tako često kao bezidejni politički gnjavator, i ne samo to, nego kao fanatik, koji bi istog trenutka, čim bi nanjušio ’politički sumnjivo lice’ počeo da mijenja boju glasa kao partijski istražni sudac. Koji je đavo ubrizgao u tog lirskog fantastu tako opasno jaku dozu fanatizma? Ne, to nije bila destilirana klasna svijest! Njegova strastvena klasna netrpeljivost, javljala se nesumnjivo kao znak izobličenja te svijesti, jer, po svojoj prijatnoj naravi, on je bio staromodno sentimentalan nervčik, da, ako se smije reći, upravo dekadentna, isposniöka pojava. Biti komunist za Augusta značilo je gladovati s gladnima, robovati sa političkim osuđenicima, stradavati sa stradalnicima iz solidarnosti. [...] Ljudi se udaljuju jedan od drugoga usprkos magnetizmu osobnim sklonostima zbog takozvanih ’Pogleda’ na nešto što oni misle da je ’Istina’. Politika među nama bila je trajnim izvorom razdora od beogradskog kongresa (1919) pa sve do finskog rata i do moskovskih procesa do konca. Iako su Đuka, i Milček, i Jovanka, i Vlado, i Sima, i Zora, i Filip, i Štefek, i svi oni drugi, s onom pedesetoricom naših, negdje u Sibiru ostali bezimeni grobovi, koliko god je bio sentimentalan, on se spram tih grobova odnosio inkvizitorski strogo. Bio ie uvjeren da su pravedno likvidirani i s time se uzvišeno, nadljudski pomirio.[2]“ (Miroslav Krleža) Logor Kerestinec[uredi - уреди | uredi kôd] Glavni članak: Bijeg iz logora Kerestinec 1941. Poruka komunista uhvaćenih nakon bijega iz ustaškog logora u Kerestincu, koju je napisao August Cesarec. Nakon okupacije i uspostave NDH, zatočen je u logoru Kerestinec. Nakon strijeljanja Otokara Keršovanija i drugova organiziran je, u noći između 13. i 14. srpnja, bijeg iz Kerestinca. Bijeg nije uspio zbog loše organizacije i gotovo svi su bjegunci uhvaćeni i odvedeni u podrum zatvora u ulici Račkoga 9. Par dana poslije stavljeni su pred senat pokretnog prijekog suda i zbog pokušaja pobune protiv Državne vlasti osuđeni na smrt. Vjerojatno je pogubljen zajedno sa ostalim drugovima u zagrebačkoj Dotrščini 17. srpnja 1941.[3] Poslije Drugog svjetskog rata, tokom preuređenja prostorija u bivšem ustaškom zatvoru u ulici Račkoga 9, pronađen je zapis: `U ovim su prostorijama proživjeli svoje posljednje časove internirani borci iz Kerestinca četrdeset četvorica. Osudu o strijeljanju primili su svi uzdignute glave, jer su znali da umiru za pravednu stvar, za stvar radnog naroda. Živjela sovjetska Hrvatska!`.[4] Ekspertizom rukopisa utvrđeno je da je autor zapisa August Cesarec.[4] Književni rad[uredi - уреди | uredi kôd] Objavljivao je putopise, prevodio Maksima Gorkog, Victora Hugoa i Emilea Zolu te je pisao mnogim listovima, časopisima i tjednicima kao što su: Plamen (1919), Istina (1919), Nova Istina (1919), Novi svijet (1920), Komunista (1921), Borba (1922.-1924.), Kritika (1922), Omladinska borba (1923), Književna republika (1923.-1925.), Nova Evropa (1923), Savremenik (1923, 1926.-1927.), Radnička borba (1924), Obzor (1925), Jutarnji list (1925), Hrvat (1925.-1926.), Vijenac (1925.-1928.), Hrvatsko kolo (1927.-1932.), Zaštita čovjeka (1928.-1929.), Hrvatska revija (1928.-1932.), Književnik (1928.-1933.), Literatura (1931.-1932.), Savremena stvarnost (1933), Danas (1934), Nova riječ (1938.-1939.) i Izraz (1939.-1941.). U početku piše ekspresionistički (njegov roman Bijeli lutalac zasigurno je najveće hrvatsko romansijersko ekspresionističko djelo), a poslije se sve više priklanja realističkom konceptu književnog oblikovanja. Najznačajniji dio opusa čine mu romani Careva kraljevina, Zlatni mladić i Bjegunci u kojima se bavi moralnom dekadencijom hrvatskoga građanskog društva prije i neposredno nakon Prvog svjetskog rata. Cesarčevo posljednje za života objavljeno djelo, Sin domovine, drama o Eugenu Kvaterniku, napisana je u duhu slobodarskih težnji hrvatskog naroda. Cesarčeva Sabrana djela, u dvadeset svezaka, objavljena su u Zagrebu (1982.-1988.). Djela[uredi - уреди | uredi kôd] Spomenik Augustu Cesarcu, Zagreb. Objavljena za života[uredi - уреди | uredi kôd] Đački pokret, Zagreb 1912. (pod pseudonimom Budislav Mirković) Stihovi, Zagreb 1919. Sudite me, Zagreb 1922. Careva kraljevina, 1925. Stjepan Radić i republika, Zagreb 1925. Za novim putem, Zagreb 1926. Zlatni mladić i njegove žrtve, Koprivnica 1928. Tonkina jedina ljubav, 1931. Psihoanaliza i individualna psihologija, Zagreb 1932. (u vlastitoj nakladi) Bjegunci, Zagreb 1933. Današnja Rusija, Zagreb 1938. (pod pseudonimom Vuk Korneli) Španjolski susreti, Toronto 1938. Izraelov izlazak i druge legende, Zagreb 1938. Novele, Zagreb 1939. Putovanje po Sovjetskom Savezu, Zagreb 1940. Na Ukrajini, Zagreb 1940. Kod sovjetskih malih naroda, Zagreb 1940. Sin domovine, Zagreb 1940. Objavljena posthumno[uredi - уреди | uredi kôd] Smijeh Jude Iškarijota, Zagreb 1946. (Novele) Put u novi život, Zagreb 1947. (Novele) Legende i druge pripovijesti, Zagreb 1951. Kći crne ruke - Ćuk u njenome duplju, Zagreb 1951. Kriza stranke prava i naši `komunari` 1871, Zagreb 1951. Majka božja bistrička, Zagreb 1955. (Roman) Izabrane pjesme, Zagreb 1961. Izbor članaka, Beograd, 1962. Svjetlost u mraku, Zagreb 1963. (publicistički radovi i članci Augusta Cesarca, priredio Jure Kaštelan) Eseji i putopisi, Zagreb-Beograd-Sarajevo 1964. (Izabrana djela) (Knjiga II. Izbor i napomene: Marin Franičević i Marijan Matković. Srpski i hrvatski pisci XX veka. Kolo I. Knjiga 7.) Otkriće (Tragedija u tornju i gledana kroz toranj jedne vile), Krčma široko grlo (Drama), Legenda o zvonu na groblju (Fragment), Zagreb 1965. (Rad JAZU. Knjiga 342.) `AUGUST CESAREC, I, Pjesme, Novele, Zapisi, Eseji i Putopisi` Zagreb 1966. Brodolom obitelji Rožman, Beograd 1968. Bijeli lutalac, Zagreb 1982. Roman Bjegunci, koji je Cesarec pisao kroz cijele dvadesete godine i napokon ga objavio 1933. (prvi nacrt romana potječe iz 1920.) , govori o emigrantima koji su od jugoslavenskog i mađarskog (Horthyjeva) režima pobjegli u Prag, glavni grad tadašnje demokratske republike Čehoslovačke. Roman iscrtava tableau u kojem se sukobljavaju različite političke pozicije čiji su predstavnici socijaldemokrati i komunistički revolucionari, buržujski političari, reformisti i mistici. Strukturiran je oko središnjeg sukoba između studentice Buge i njezine majke, licemjerne aktivistice zagrebačkog buržoaskog feminističkog pokreta (vjerojatno spisateljica Zofka Kveder). Sukob između majke i kćeri nadrasta, međutim, privatni horizont i odražava cijeli dijapazon sukobljenih političkih strana 1920-ih, kada buržoazija pokušava provesti moralnu i duhovnu reformu kojoj prkose mladi zagovaratelji revolucije. Ove druge, međutim, ne predstavlja toliko Buga sama koliko njezini poznanici, primjerice Nikola Višnjić, kojeg njezina majka optužuje da zagovara nasilje: „A radilo se o tom da je Višnjić dolazio sve više pod uticaj događaja u Rusiji, oktobra, Brestlitovska... I naročito ona brestlitovska logika je majku silno revoltirala, ona ju je smatrala samo zločinom.“ Kao što majka optužuje Višnjića zbog priklanjanja revolucionarnom nasilju, tako Buljuz, koji nije samo zagovaratelj revolucije, nego i potpuni fanatik, optužuje Bugu za prazne fraze i defetizam: „Samo kultura, kultura, inkvizicija, inkvizicija, čovječnost, čovječnost… sve to, što smo već bezbroj puta čuli od različitih frazera... […] A onda kada se radi da se borbom dođe do čovječnosti, onda odbija tu borbu, kao uostalom i ti!“ Za razliku od Buge, koja pada žrtvom korumpirane ekonomije obitelji, njezin kolega sa studija, umjetnik Ilija Koren uspijeva se trgnuti iz estetskih „fantazija“ i „snova“ te tako doživljava političko „buđenje“: „A ja hoću da život i stvari gledam lice u lice, onako kakve su one u stvarnosti! I stvarno da učestvujem u životu i radim na izmjeni toga života, pa makar, kako rekoh, i uz žrtvu samoga sebe!“ Nakon što prođe kroz tu transformaciju, on kao glavnu prepreku Buginoj političkoj subjektivizaciji ističe privatne brige. Slično kao i Višnjić, koji uzvikuje da je potrebno samo „znati se snaći i odlučiti, to je sve!“, Koren tvrdi da upravo bujanje privatnog života – čega je Bugina majka glavni nositelj – blokira političko ostvarenje: „Pa majka! Nema sumnje da je pojam majke nešto veliko, što nas još danas manje više sve intimno veže na jednu sferu osjećajnosti.“ Međutim, mi smo „tim nesretniji, čim se više povlačimo u svoj privatni život, koncentriramo se u svoje intimnosti!“ Begunci Minerva

Габриеле Д`Анунцио: ЕПИСКОП и друге новеле Издавач: МОДЕРНА КЊИЖНИЦА, Загреб, 1914.год. Меки повез, 122 стране, латиница. Очувано као на фотографијама. ИЗУЗЕТНО РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. `Габријел Д`Анунцио (1863-1938), велики италијански песник, вишеструки ратни херој, денди, миљеник лепих жена и високих салона, необично маркантна личност, током Првог светског рата посветио је Србији потресне стихове дивљења, охрабрења и подршке. Милански лист „Corriere della sera” објавио их је у целини 24. новембра 1915. Запањујућа је дубина његовог познавања српске историје и разумевања српског бића. Један примерак исписао је својеручним краснописом и послао, уз штампано издање, српском краљу Петру Првом. „Какав то крик непрестани недра планинска пара? Какав то вапај заумни потреса густе шуме, дах леденим рекама гуши, немир у изворима ствара? О Србијо Стефанова, о краљевство Лазарово!…” Овим римама започиње Ода народу српском Габријела Д’Анунција, поема чија се лепота и вишезначност, можда, могу упоредити само још са лепотом Давичове Србије. Својим стиховима, једним од најлепших посвећених српском роду, песник враћа у сећање јунаке и места српске историје: Стефана и Лазара, девет Југ-Богданових синова, земљу Миличиног плача, поносног Хајдук Вељка, Баново брдо и Београд, Маркову Србију, Цара Душана, Косово поље, Рудник, Тополу, Петровића Ђорђа, Дунав, Вардар, Тимок и Дрину, Шумадију… На једном месту гневно пева: „О Маркова Србијо, где су сада твоји пернати буздовани? Зар те нико не чује? Хајде, народе Марков, храбар буди! Имај срце јарко, срце челично пред судбином! Ти си, ох људи: располућен, подељен, цинично на два дела, на два трупла крвава, као на кули што погођен би Хајдук Вељко…” Ово поетско дело, својеврсни сажетак српске историје, славни Италијан испевао је за време Првог светског рата. У јесен 1915, 24. новембра, милански лист Corriere della sera објавио је Оду објавио у целини. Када звецка оружје, ратни извештаји су на већој цени од поезије. Али, ко би одолео овим стиховима у којима је исписана и заувек сачувана злехудост српског постојања и пострадања у балканској земљи чуда. Песник китњастим рукописом својеручно исписује своје стихове и заједно са неколико примерака књиге, штампане о свом трошку, шаље их краљу Петру I Карађорђевићу. Оном краљу мученику који је под старост преживео албанску голготу. То издање штампано је с две врсте корица; у десном горњем углу оног луксузнијег био је српски грб. Од хероја херојима Ексцентрични Италијан од духа и дара, и сам витез у души, дивио се остарелом краљу који се са својим народом пробио кроз балканске врлети. Стихови су поклоњење српском роду и његовом страдању. Д’Анунцио тако пева: „Заузеше Смедерево, град стоји, заузеше такође и град бели, Београд, престони, у ватреном паклу: од Липара до великог Врачара, свако брдо поста пећ врела…. Напунише Планину старцима ослепелим, женама дојке режу, а осакаћена деца пузе да брашно лижу. И Сопот претворише убице у јадне своје касапнице…” У име владе, песнику се захвалио министар Ристић, између осталог и на овима стиховима згуснутог значења и пуноће: „О Србијо плачи на коленима. Затим устани и скочи, у своје руке поврати цркву, тврђаву, светиње олтара и главну кулу, царство и судбину…” И на овом злослутном стиху: „Оде Лазарева глава на Косову равном и пропаде царство, згасну слава. То од Скопља Бугарин црни по Косову равном блато стреса љубећи победу срамну. Држи се, Србине! Чуј урлик беса Хајдук-Вељка који васкрсава и снагу обнавља. Држи се храбро!…” Ко ће најбоље него песник препознати учинак другог песника. Милутин Бојић Оду одмах преводи уз помоћ једног српског војника, а белешке уз њу дело су Николе Томазеа, још једног Италијана песника. Ода је цела штампана, белешке скраћене, а риме прошаране белинама: празним местима. Ревносни ратни цензори изоставили су делове уперене против аустријског и немачког цара. Нарочито онај део у коме песнике пева: „Хабсбуршки џелат, стари убица немоћних и слабих, кољач нејаке дечице и жена, старкеља блудна којој кроз ноздрве црви на гомиле врве и већ се смрдљива, са трепавица и браде, крмељива и балава душа слива, бегунац што се тетура и мучи, кога твој мач проби на Церу, у Ваљеву, у Гучи…”. Избегао најгоре: просечност и досаду Прошао је век од када је испевана „Ода народу српском”. У међувремену, често се учини да је писац заборављен, и овде и у свом завичају. Отуд овај скромни покушај да се име Габријела Д’Анунција отргне од заборава, да се осветле дело и живот необичног човека и уметника, својевремено овенчаног славом и почастима. Уз име Габријела Д’Анунција иду свакојаки епитети. Како га све нису звали: декадентни уметник, естета, врач, геније, ратни херој и политичар, женољубац, смеони аеронаутички пионир… Непоправљиви романтичар, чинио је све да избегне „оно најгоре: просечност и досаду”. Лагодном животу претпоставио је авантуру. И то какву! Само што је израстао из кратких панталона, момчић вичан перу објављује књигу поезије Први стих. Убрзо исписује и књигу Нова песма. Но, тек збирком новела Девичанска земља улази на велика врата у свет литературе, али и монденски свет. Опијен је скандализовањем малограђанског лицемерја и бурним полемикама. Сплеткарење је и његов хоби. Томе пре њега нису одолели ни Бокачо, Вајлд и Пруст, зашто би он? „Уколико некоме причаш на уво, биће спремнији да ти поверује”, говорио је. Похађао је најбоље школе. Књижевност и философију студирао у Риму. Мада у литературу улази као песник, славу су му, ипак, касније донели романи. Међу поетама високо рангиран. У италијанску поезију унео дашак европске декаденције, естетику и шарм ирационалног. Пажљив са речима. Стихови одишу чулношћу и новим ритмом. Необично музикалан, говорио је да италијански језик поседује мелодичност, да се може такмичити са великим вагнеровским оркестром и усадити у наше душе оно што само музика може. „И поезија је музика”, каже Д’Анунцио. Све ће учинити да, бар у његовом случају, тако и буде. Принципи романтичног родољубља Више од наставе, студент књижевности ужива у својој песничкој слави и чарима римског аристократског друштва, где се његов темперамент и избирљивост добро уклапају. У двадесетој години оженио се једном војвоткињом, Маријом Ароуин. Невеста ће брзо искусити да његова плаха нарав и необузданост нису никаква гаранција за срећан брак. Петнаестак година касније, на прагу праве зрелости, Габријеле Д’Анунцио сусреће жену свог живота, славну глумицу Елеонору Дузе. Снажна осећања подстичу креативност. Уз велику уметницу и заводницу, он доспева у своју зрелу фазу, овенчану плодним стваралаштвом. Љубавна и креативна радионица песника сада је пресељена у вилу „Копончина” у Сетињану. Он живи лагодно, утонуо у луксуз, његову другу природу. Уз репутацију ренесансног господина добро пристаје заводљива дива Елеонора Дузе. Надахнула је многе његове редове и подстакла драмска дела. Нижу се: Ђоконда, Глорија, Франческа да Римини, Јоријова кћи, Брод, Федра.. Инспирисан својом љубављу према славној глумици, написао је прве три књиге Похвала које се сматрају круном његове поезије. Али лагодан живот има цену. Задужен до гуше, песник бежи из Италије у Француску. Тамо пише више драмских текстова на француском, а на његову драму Мученик из Сан Себастијана (1911) Клод Дебиси компонује музику. Ратна труба чује се до Француске. Песник-патриота се враћа у Италију 1915. да учествује у рату против Аустрије. Задивиће његова храброст. Песник је и витез, прекаљени борац. Прошао готово све родове војске: пешадинац, морнар, авијатичар. Међу његовим подвизима прочуо се лет над Пулом 1917, а годину дана касније легендарни подухват назван „поруга из Бакра”, када је потопљено неколико аустријских бродова укотвљених у истарским базама. Највећу славу донео му је, ипак, неустрашиви лет дуг хиљаду километара, када је надлетао Беч. Мало је недостајало да слава војника помути славу песника. Из рата излази као победник, окићен једном златном медаљом за храброст, пет сребрних, једном бронзаном, и многим другим одличјима. Незаборавно освајање Ријеке Рат је завршен, али не и за песника. Д’Анунцио креће у сопствени бој. На челу је „Ардита”, групе добровољаца са којима јуриша да одвоји Ријеку од Југославије и дарује је Италији. И, гле чуда, Ријека је освојена, лако, без проблема, али Италија одбија великодушну понуду свог песника. Неће његову махниту ријечку републику. Модерни ускоци, предвођени неустрашивим и сулудим песником, успевају да привуку неколико италијанских трговачких бродова који дају будућност републици: новац у благајнама. Прочуло се. У Ријеку масовно стижу авантуристи, уметници, боеми, избеглице, бегунци… Опијен урнебесом, песник проводи бесане ноћи уз песму и музику. Забава не престаје. Д’Анунцио сваког јутра чита поезију и прогласе са балкона, сваке вечери је концерт, а затим ватромет. Потрајало је осамнаест месеци. Када је нестало вина и новца, а музика утихнула, стигла је напокон италијанска флота. Испаљено је неколико пројектила на градску скупштину, али нико више није имао снаге да се брани. Био је то крај махните ријечке републике (коју је Италија касније, ипак, припојила). Песник се 1922. повукао у самоћу виле „Карњако” у месту Гардоне Ривијера, на језеру Гада, коју ће озрачити својом луцидном природом и претворити у светилиште поезије, уметности и хероизма. Две године касније додељена му је титула принца од Монтеневоза. Необични Италијан доживео је и успон Мусолинија. У почетку му је наклоњен. Није избегао баналност по којој власт заводи и гази генијалног човека. Али, одолео је моћнику. Не остаје му дужан. Против њега ратује пером, својим најјачим оружјем. У својим писмима, он упућује саркастичне речи и клетве Дучеу и режиму. Мусолини, притајен, не делује отворено да умири гнев песника. Завиди поети, хероју, љубавнику, човеку велике културе. Дарежљивошћу покушава да ућутка песника или бар да ублажи његове жаоке. И фашисти зазиру. Уочи марша на Рим блокирали су песника-пророка у његовој вили. Д’Анунцио отворено мрзи Хитлера. Зове га Атила, а Дучеа упозорава: „Пази, чује се да си склон Немцу!” Не скрива бес због пакта између Италије и Немачке. Није доживео Хитлеров поход на свет. Умро је 1. марта 1938. године. Према неким изворима, од излива крви у мозак, према другима био је то „пад са балкона у присуству власти”. У сваком случају, Д’Анунцио је био стар, неосетљив за оно што се око њега догађа. За историју књижевности можда и није најважније на који је начин песник напустио овај свет. Важнији је његов литерарни тестамент. После Д’Анунцијеве смрти, тек 1950. године објављена су његова сабрана дела. Двадесетак година касније изашла је из штампе и његова преписка са Мусолинијем. Д’Анунцио је данас у Италији готово заборављен, а његове позоришне представе се ретко изводе. Код нас је недавно објављен његов роман Недужан (у преводу Мирјане Ђукић-Влаховић и Тамаре Влаховић), у коме Д’Анунцио најављује оно што ће се у свету догађати наредних векова: осека сваковрсне љубави и аморалност. Како је будућност брзо дошла! Онима који сумњају у велики дар заборављеног песника, упућујемо речи Џемса Џојса: „Сматрам да је у XX веку три писца природа обдарила највећим даром: Д’Анунција, Киплинга и Толстоја.” Преводи Непотписан превод „Оде народу српском” објављен је на Крфу 1916. у Српским новинама. Четири године касније Бојићев млађи брат Радивоје открива да је превод дело славног српског песника Милутина Бојића. Било је још покушаја да се стихови овог пријатеља српског народа преведу, препевају. Зна се да је у ратном логору у Лигурији (Кастело ди Гава) група аустријских заробљеника, пореклом Срба, превела песму, уз пропратно писмо захвалности њеном творцу. Превод никада није пронађен. Били су то преводилачки „рани радови”. Данас се „Ода народу српском” чита лако, и у њој ужива, захваљујући изванредном преводу Драгана Мраовића.`

knjiga - skripte, bros izdanje, FUTUR - Beograd, 1938 KOMPLETNO str. 148 stanje LOSE Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogrady. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892., vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931., i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi enleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Godine 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora. Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove. Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Lepo očuvano Prvo izdanje Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski[a] književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[b] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”.[10] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[11] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Biografija Detinjstvo i školovanje Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[12][13][14] u Dolcu pored Travnika u Bosni i Hercegovini pod austrougarskom okupacijom od oca Antuna Andrića (1863—1896)[15], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[16][17][18][19] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili” objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak”.[20] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[21] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak”, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i povesti na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Iržikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[22][23] O tome postoji knjiga „Jelena, žena koje ima”. Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[24] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je, nakon smrti cara Franca Jozefa, objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Ivo Andrić 1922. godine Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto” biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva”. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[25] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri”, pripovetke „Ćorkan i Švabica”, „Mustafa Madžar”, „Ljubav u kasabi”, „U musafirhani” i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa”. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica”. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi”. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci”, „Žeđ” i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema”. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, 8. jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[26] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[27][28] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[29] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[30] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[31][32] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[33] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[34] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[35] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke” za vreme dok „narod pati i strada”: Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima. U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[36] Nakon rata Ivo Andrić sa suprugom Milicom (na vest o Nobelovoj nagradi, 1961) Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[34] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine”. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu”, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu”, „Bife Titanik”, „Znakovi”, „Na sunčanoj strani”, „Na obali”, „Pod Grabićem”, „Zeko”, „Aska i vuk”, „Nemirna godina” i „Lica”. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija” je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[37] Iste 1958. godine je počeo da živi u stanu na sadašnjem Andrićevom vencu.[38] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje”. Besedom „O priči i pričanju” se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[39] Josip Broz Tito se nije pridružio sveopštem slavlju u Jugoslaviji povodom Andrićevog osvajanja Nobelove nagrade, pošto je smatrao da je učinjena nepravda Miroslavu Krleži. Dobrica Ćosić beleži da su na svečanom ručku koji je Broz priredio povodom Andrićevog uspeha, teme razgovora bila zdrava hrana i život, putovanje, kao i da je Andrić bio uštogljen, distanciran i da su se domaćini i gosti rastali uz lažnu srdačnost.[40] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[41] Andrić umire 13. marta 1975. godine na staroj Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Književni rad Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak” i „Blaga i dobra mesečina” objavljenim u „Bosanskoj vili” 1911. godine.[42] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma”, „Strofe u noći”, „Tama”, „Potonulo”, „Jadni nemir” i „Noć crvenih zvijezda”).[42] Prvu knjigu stihova u prozi — „Ex Ponto” — Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri” štampao je u Beogradu 1920. godine.[43] Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i romanom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi”. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić iz profila, fotografija Stevana Kragujevića Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju” i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta”. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja” koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života”. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji”, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja”, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice”. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti”. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu”. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života”. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...” Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje”. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini”. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla”, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010 U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[44] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz romana Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u srpskoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Srpski identitet Lična iskaznica Ive Andrića gde on svoju narodnost navodi kao „srpsku” (1951) Ivo se direktno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u „svojim zrelim godinama i ne od juče”. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[45] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici „narodnost”, Ivo unosi „srpska”. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [46], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla.[47] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[48] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.”.[49] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[50], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se on, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu i da je bio progonjen pa zatvoren 1914. na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpskog međuratnog modernizma 20. veka[51][52] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije.[53] Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Odlikovanja Orden oficira obnovljene Poljske (1926) Orden Crvenog krsta (1936) Orden velikog oficira obnovljene Poljske (1937) Orden velikog oficira Legije časti (1937) Orden Svetog Save I reda (1938) Orden Nemačkog orla I reda (1939) Orden zasluga za narod I reda (1952) Orden Republike sa zlatnim vencem za naročite zasluge na polju književne i kulturne delatnosti (1962) Orden junaka socijalističkog rada (1972)[54] Nasleđe Zadužbina Ive Andrića Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[55] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe”. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim interesima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[56] Spomen-muzej Ive Andrića Andrićev radni sto, deo stalne postavke u spomen-muzeju Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[57] Stazama Ive Andrića Godine 2012. u gradu Beogradu je odlučeno da se na svim tačkama grada gde je Andrić provodio vreme (radna mesta, parkovi, kafane) postave male table sa odgovarajućom oznakom. U gornjem desnom uglu table je i QR kod preko koga se uz pomoć interneta može doći do potpunijih podataka o datoj lokaciji. Oznaka na „Politici”. Oznaka na „Politici”. Oznaka na „Borbi”. Oznaka na „Borbi”. Oznaka na SANU. Oznaka na SANU. Pločica na klupi u Pionirskom parku na kojoj je Andrić često sedeo. Pločica na klupi u Pionirskom parku na kojoj je Andrić često sedeo. Pločica na Klubu književnika, Francuska ulica. Pločica na Klubu književnika, Francuska ulica. Pločica na Malom Kalemegdanu, Andrić je voleo košarku. Pločica na Malom Kalemegdanu, Andrić je voleo košarku. Povodom 60 godina od dodele Nobelove nagrade, u decembru 2021. godine, izdata je poštanska marka sa njegovim likom.[58] Mnoge obrazovne ustanove, osnovne, srednje škole i naselja u Srbiji i Republici Srpskoj dobile su naziv u čast Ive Andrića, sledi spisak: proširi Spisak obrazovnih ustanova i naselja Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[61] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[62] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[62] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[62] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[62] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[63] U Herceg Novom postoji kuća Ive Andrića.[64] Žaneta Đukić Perišić objavila je više knjiga o Ivi Andriću. U knjizi „Ko je bio Ivo Andrić” sabrala je sećanja savremenika na Ivu Andrića.[65] Dela Ivo Andrić u svojoj radnoj sobi Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[66] Osnovni pregled najznačajnijih dela Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Njegoš kao tragični junak kosovske misli, esej, 1935. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika.[67]

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1927. godine. Veoma dobro očuvano (nedostaci na slici: rikna zacepljena 1 cm u dnu prednje korice i nedostaje donji ćošak najavnog lista), bez pisanja, pečata, podvlačenja. Crtež na koricama Sreten Stojanović Autor - osoba Humo, Hamza, 1895-1970 Naslov Grozdanin kikot / Hamza Humo ; naslovni list od Sretena Stojanovića Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1927 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Izdanje S. B. Cvijanovića, 1927 (Beograd : `M. Karića`) Fizički opis 98 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Sreten Zbirka Moderna biblioteka ; 33 (Broš.) Hamza Humo – Grozdanin kikot Grozdanin kikot je roman (pjesma, poema, skaska...) ili čak zapis o starosjedilačkom idealu prošlosti u kome je Humo pokušao da spoji i sažme idejni fantazmagorični impuls nastalim na impresivnoj unutarnjoj osnovi sa materijalističkim, tjelesnim porivom i doživljajem jasnog dodira života i prirode. Svakog proljeća i ljeta rađa se strast i ljubav, jesen je gasi i potapa u ništavilo praznine i šupljih dana i dugih noći bez slasti. Pisac je, čini se, u jednom dahu izlio sve svoje duboke misli, bolnost jednog nedoživljenog života, njegovu potencijalnu jačinu i istrajnost, ali i muku neminovnosti, prizvuk pada i konačnog sunovrata. Hamza Humo je, naravno, primao i prihvatao uticaje i sugestije svog vremena, pokušavajući se uklopiti u trenutnu literarnu masu koja je u to trusno doba nadilazila iz više pravaca razbijajući stare i forsirajući avangardne književne novotarije. No, unatoč tome, on se kao literat i umjetnik profilirao sopstvenim eksperimentisanjem s namjerom da zasebno i beskompromisno predoči svoju intimnu viziju života i umjetnosti. Tako je u njegovom djelu, uglavnom, nadvladana neposredna rezonanca nametanja sa strane silinom svoje originalnosti i ličnog ispovijednog individualizma koji je za rezultat imao stvaranje osobne poetike prepoznatljive po obliku i ideji koja nije dopuštala parafrazu, ostavljajući ga usamljenog na zvjezdanom nebu književnosti. Likovi – Grozdana i Grozdan, Ozren, Svrzimantija, Galama, deda Skemba, Grlica, Ivanka, Juro, Leko, narod, Mati, Minda... Književni pravac - Ekspresionizam (Ekspresionizam je pravac suprotan impresionizmu. Ne osvrće prirodu i spoljašnje utiske nego apstraktno prikazuje unutrašnje življanje, koje je često strastveno, mistično i religiozno. Ekspreszionizam se prvi put javio u Francuskoj a najsnažnije je delovao u Nemačkoj. U književnosti je kratko trajao.) Kratak sadržaj – Glavni lik romana je Ozren. Na početku ljeta se vraća u selo gdje upoznava milu i surovu stranu života. Radnja je ispretletana između Ozrena, Grlice i Ivanke te Grozdana i Grozdane. Za Ozrena Grlica predstavlja pravu, istinsku ljubav dok mu je Ivanka samo predmet zadovoljstva i avanture. Grozdana i Grozdan su ljubavnici koji su živjeli u tom selu u vijeku prije Ozrena. Roman nema posebno složenu radnju. U prvom dijelu romana opisuje se pejzaž sela, u drugom dijelu se opisuje život u selu uz pejzaž. Na kraju romana Ozren se vraća tužan u grad. Svrzimantija se ubija a Grlica skače sa litice. Hamza Humo (Mostar, Austrougarska, 30. decembar 1895 – Sarajevo, SFRJ, 19. januar 1970) je bio srpski, jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, novinar i istoričar umetnosti. Gimnaziju je završio u Mostaru. S početka Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u Mađarsku. Godine 1915. mobilisan kao tumač i pisar u bolnici u Đeru. Po završetku rata studirao je istoriju umetnosti (1918–23) u Zagrebu, Beču i Beogradu. Od 1922. godine bio je profesionalni novinar beogradskih listova „Novosti“, „Reč“ i „Politike“ i aktivni član Grupe sarajevskih književnika. Nakon kapitulacije Jugoslavuje 1941. odlazi u selo Cim kod Mostara gde ostaje sve vreme okupacije. Posle rata živi u Sarajevu, uređuje list Novo vrijeme, a zatim radi kao urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po romanu Adem Čabrić snimljena je TV serija „Kože“. Bio je stric Avda Huma, visokog državnog i partijskog funkcionera u SFR Jugoslaviji. Hamza Humo je rođen 30. decembra 1895. u Mostaru gdje je pohađao mekteb, osnovnu školu i gimnaziju. 1914. godine, nakon Sarajevskog atentata, biva uhapšen a zatim interniran u Mađarsku (Komarovo), a 1915. je mobiliziran u austrijsku vojsku. Do kraja rata je služio kao pisar i tumač u bolnici u Beču. Nakon rata vraća se u Mostar i maturira, a potom odlazi na studij historije umjetnosti u Zagreb, potom u Beč i konačno u Beograd. U Zagrebu se druži s mladim pjesnicima Antunom Brankom Šimićem, Ulderikom Donadinijem i Nikom Milićevićem i sam oduševljen ekspresionističkim pokretom. 1919. javlja se prvim književnim ostvarenjem, zbirkom pjesama `Nutarnji život`. Pet godina kasnije, Humo objavljuje zbirku Grad rima i ritmova, kojom se odmiče od školski naučene poetike sablasnog ekspresionizma i primiče čulnom misteriju prirodnog opstojanja. U proznim je djelima s naglašenim lirizmom opisao raslojavanje bošnjačkog svijeta u rodnome hercegovačkom okolišu, utkivajući folklorne i slavensko-bogumilske mitove u svoje pripovijetke: Pod žrvnjem vremena (1928), Pripovijetke (1932), Ljubav na periferiji (1936), Hadžijin mač (1955) i dr. te u romane Grozdanin kikot (1927), Zgrada na ruševinama (1939) i Adam Čabrić (1947). Za razliku od Bašagića i Đikića, koji su uglavnom ponavljali formalno-stilske obrasce sevdalinke i balade u tonovima lirske usmene tradicije, Humo se oslobađa vezanog stiha, a pored očaranosti usmenom tradicijom, zbirkom Sa ploča istočnih ne odriče se ni vrijednosti koje je gajila poezija Bošnjaka na orijentalnim jezicima. Pisao je pjesme, pjesme u prozi, pripovijetke, romane, dramske tekstove, članke, prikaze i reportaže i objavljivao ih u časopisima i listovima Misao (Beograd 1920–23, 1925–26, 1931–32), Beogradski dnevnik (1922), Budućnost (1922–23), Narod (1922–25), Novosti (Beograd 1922–23, 1929), Srpski književni glasnik (Beograd 1922, 1925, 1927, 1936), Književni pregled (1923), Tribuna (Beograd 1923), Zabavnik (1923–24), Gajret (1924–30, 1932–35, 1937–38, 1940), Ilustrovani list (Beograd 1924), Prosveta (Beograd 1924, 1928, 1932–33, 1939–41), Belgrader Zeitung (1925), Reč (Beograd 1925–26), Vijenac (1925–27), Zagreber Tagblatt (1925–26), Letopis Matice srpske (Novi Sad 1926–27), Morgenblatt (1926–27, 1930–31, 1934), Naša domovina (Beograd 1926), Reč i slika (Beograd 1926–27), Sloboda (1926–27), Zora (1926), Politika (Beograd 1927–41), Pregled (1927–31, 1934–35), Sloga (1927), Večernja pošta (1927), Književni sever (Subotica 1928), Trgovinski glasnik (Beograd 1928), Bosanska pošta (1929), Glas naroda (Beograd 1929), Jugoslovenska pošta (1929, 1932–34), Novo doba (1929), Život i rad (Beograd 1929), Riječ (1930), La Yougoslavie (Beograd 1932), Nedelja (Beograd 1932, 1935), Pravda (Beograd 1933–34, 1936–37), Ideje (Beograd 1934), Štampa (Beograd 1934), Vreme (Beograd 1934, 1936–37), Pomorski Lloyd (Beograd 1935), Jugoslovenske pariske novine (Pariz 1936), Bulletin d’Informations économiques (Beograd 1937), Jugoslavija (1937–39), Jugoslovenska stručna štampa (Beograd 1937), Ošišani jež (Beograd 1937), Donauzeitung (Beograd 1941). U vremenu između dva svjetska rata, kada piše najplodnije i najintenzivnije, objavio je vise pjesničkih knjiga i svoje najznačajnije djelo, lirski roman Grozdanin Kikot (1927), koje će doživjeti više izdanja i biti prevedeno na mnoge jezike. Od 1923. godine uređuje list Zabavnik, a od 1923. do 1931. urednik je časopisa Gajret, a potom sve do rata novinar je Politike. Drugi svjetski rat provodi u Cimu kod Mostara. Od 1945. godine uređuje bošnjački list Novo doba, potom je urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po motivima romana Adem Čabrić snimljena je televizijska serija pod nazivom Kože. Za svoje raznorodno i obimno kniževno djelo Humo je, pored drugih priznanja, dobio i dvije visoke nagrade: Nagradu Srpske akademije nauka u Beogradu i Dvadesetsedmojulsku nagradu SR BiH, koja mu je dodijeljena za životno djelo. Umro je u Sarajevu 19. januara 1970. godine. Bibliografija Nutarnji život, pesme, 1919. Strasti, pripovetke, 1923. Grad rima i ritmova, pesme, 1924. Sa ploča istočnih, pesme, 1925. Grozdanin kikot, 1927 Pod žrvnjem vremena, pripovetke, 1928. Slučaj Raba slikara, novele, 1930. Pripovijetke, 1932. Ljubav na periferiji, pripovetke, 1936. Zgrada na ruševinama, roman, 1939.] Za Tita, 1946. Pjesme, 1946. Hasan opančar, pripovetke, 1947. Adem Čabrić, roman, 1947; 1951. Poema o Mostaru, 1949. Tri svijeta, drama, 1951. Perišićeva ljubav, pripovetke, 1952. Izabrane pjesme, 1954; 1968. Hadžijin mač, pripovetke, 1955; 1964; 1967. Sabrana dela I–VI, Sarajevo 1976. Sreten Stojanović (Prijedor, 2. februar 1898 – Beograd, 29. oktobar 1960) bio je srpski akademski vajar, crtač, akvarelista, teoretičar, likovni kritičar, pedagog i dekan Likovne akademije u Beogradu. Stojanovići su Jakšići iz Nevesinjskog polja. Odatle su se pokrenuli pod vođstvom kneza Vukovoja Jakšića i zaustavili na Kozari u selima više Prijedora. Po sinovima Vukovojevim, Stojanu, postali su Stojanovići, a po knezu Milanu Kneževići. U krajiškoj porodici Stojanovića bile su tri generacije sveštenika. Ilija, Gavro i Simo, otac Sretena Stojanovića i još njegovih sedmoro braće i sestara. Odrastao je u pravoslavnoj srpskoj porodici. Majka Jovanka, djevojački Vujasinović iz svešteničke pravoslavne porodice iz Kozarske Dubice i otac Simo Stojanović pravoslavni sveštenik. Slava Stojanovića je Sveti Đorđe. Sve učenje iz porodice je upućivalo da je najveći domet svakog nacionalizma ipak samo i jedino čovjek. Svi Stojanovići su bili dobro i lijepo vaspitana djeca. Osnovnu školu pohađao je u Prijedoru, a bila je na svega nekoliko metara od njihove porodične kuće na mjestu današnjeg Doma za penzionere i stara lica. Počeo je da pohađa srednju školu u Banjoj Luci ali je kao nacionalistički revolucionar isteran iz gimnazije. Za vreme rata je bio zatvoren. Kao pripadnik Mlade Bosne robijao je u zatvoru u Zenici, gde rezbari i ukrašava kutije za duvan od lipovog drveta. Sa njim je robijao njegov brat dr Mladen Stojanović potonji narodni heroj. Studirao je u Beču, pod pokroviteljstvom potpredsednice Društva „Cvijeta Zuzorić“ Kriste i profesora Medicinskog Fakulteta Đurice Đorđevića, kod majstora Franca Celeznog (Franz Zelezny), a izradu biste kod poljskog vajara Stanislava Romana Levandovskog (Stanisław Roman Lewandowski), koji je neko vreme proveo u ateljeu Ogista Rodena. U Pariz je došao krajem oktobra 1919. gde upisuje privatnu školu Grande Chaumiére, u kojoj je klasu vodio Emila Burdela. Tokom studija družio se sa drugim srpskim umetnicima kao što su Sava Šumanović, Milo Milunović, Risto Stijović, Dušan Jovanović Đukin. Od 1922. se naseljava u Beograd. Tokom života u Beogradu, čest je gost svojih prijatelja i mecena Kriste i Đurice Đorđevića, koji su nakon preseljenja iz Zagreba u Beograd svoj stan u ulici Strahinjića Bana pretvorili u mesto okupljanja umetnika.[1] Za njihov stan Stijović izrađuje 36 reljefa u hrastovini, dok je Milo Milunović radio molitvenu fresku u stanu a arhitekta Zloković projektovao hol. Njihov stan zajedno sa radovima Stojanovića i drugih umetnika uništen je u Aprilskom bombardovanju Beograda. U periodu između dva svetska rata radio je fasadnu plastiku, u saradnji sa arhitektama Milanom Zlokovićem, Dragišom Brašovanom, Milanom Sekulićem i Prokom Bajićem. Njegovi radovi mogu se videti na zgradi Trgovačke komore u ulici Modene u Novom Sadu, na kući Đorđa Dragutinovića u Zmaj Jovinoj ulici broj 31 u Zemunu, palati Asikuracioni Đenerali u beogradskom bulevaru Kralja Aleksandra, stambeno-poslovnom objektu podignutom na uglu Bulevara kralja Aleksandra 17 i Resavske ulice, zgradi u ulici Tadeuša Košćuška 20, zgradi Industrijske komore u Makedonskoj 25 u Beogradu i dvojnoj kuće sa ateljeom Sretena Stojanovića i Mladena Josića. Deo njegovih rada smatra se izuzetnim primerima ar deko reljefa. Nakon 1932. Stojanović više nije radio fasadnu plastiku. Godine 1931. Stojanović je na izložbi sa Kostom Hakmanom prikazao reljefe u drvetu: Igra, Kolo, Pod punim jedrima i Domaća Muzika. Stojanović je jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), izabran 1950. godine za dopisnog, a od 1959. godine za redovnog člana. Osećaj za monumentalnost iskazuje na spomenicima Karađorđu, Njegošu, Filipu Višnjiću, Mladenu Stojanoviću, a naročito na spomenicima izvedenim posle Drugog svetskog rata na Iriškom vencu (spomenik Sloboda iz 1951) i u Bosanskom Grahovu. Izlagao je još na izložbama nezavisnih umetnika u Parizu 1921. godine. Njegova dela izložena su u više galerija, pored ostalih i u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Umro je 29. oktobra 1960. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U junu 2013. godine u Galeriji RTS je otvorena izložba njegovih skulptura i slika. Prema Lazaru Trifunoviću tri umetnička perioda u Stojanovićevom radu su: Period stilizacije, 1919–1928 Period realizma, 1929–1944 Period romantike, 1945–1960 Uz Tomu Rosandića, Petra Palavičinija i Ristu Stijovića ubraja se u protagoniste srpske savremene skulpture. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! zdanje: 1926/27 god - Knjiga I, 1889 - 1897 - Knjiga I, 1868 - 1878 - Knjiga II, 1878 - 1889 Aleksandar I Obrenović (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.[3] Nakon abdikacije svog oca Milana Obrenovića 1889, trebalo je da Srbijom vlada Namesništvo do Aleksandrovog punoletstva. 1893. se proglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Ovaj potez ga je načinio popularnim. Druga odluka, koja je duboko ozlojedila mnoge ljude, je bilo ukidanje slobodoumnog ustava iz 1888. i vraćanje apsolutističkog ustava iz 1869. Za vreme Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u haosu.[4] 1897. godine je doveo svog oca Milana u Srbiju. Milan nije ostao samo kao kraljev otac, već je dobio titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila naročito nepoverljiva zbog ove odluke, pošto je Milan bio poznati austrofil. Deset puta je menjao vladu, tri puta je menjao ustav, a jednom je nakratko uveo neustavno stanje. Nezadovoljstva je bilo i što se oženio udovicom Dragom Mašin. Nikada nije bio omiljen među Srbima. Smatran je za slabog vladara i muškarca jer je supruginu familiju postavio na važne državne pozicije.[5] Nezadovoljstvo Aleksandrovom vladavinom je vrhunac imalo u maju 1903. kada je grupa zaverenika predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubila kraljevski par i bacila kroz prozor u dvorište. Nakon smrti kralja Aleksandra, na tron Srbije je došla dinastija Karađorđević. Sticajem okolnosti je na njegovog daljeg rođaka kneza Mihaila takođe izvršen atentat 10. juna (29. maja) 1868, odnosno tačno 35 godina ranije. Bio je prvi srpski kralj koji se rodio u Beogradu.[b] Za vreme njegove vladavine je Nikola Tesla prvi i jedini put posetio Srbiju i Beograd 1. juna (17. maja) 1892. godine,[6] a Aleksandar ga je i lično dočekao sutradan sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem.[7] Za vreme njegove vladavine su otvorene i prve elektrane u Srbiji. Prva javna elektrana u Srbiji, Termoelektrana na Dorćolu, počela je sa radom 5. oktobra (23. septembra) 1893. godine. Prva hidroelektrana, Mala hidroelektrana na reci Gradac kod Valjeva, otvorena je 9. maja 1900. godine, čime je Valjevo postalo prvi grad sa električnom energijom u Srbiji. Takođe je i u Užicu 2. avgusta 1900. otvorena prva hidroelektrana sagrađena po Teslinim principima — Mala hidroelektrana Pod gradom.[8] Prvi je srpski vladar koji se susreo sa knezom Nikolom u Srbiji, na Vidovdan 1896. godine, a bio je miropomazan za kralja, i učestvovao je u proslavi 500. godišnjice boja na Kosovu u Kruševcu 27. (14) juna 1889. godine.[9] Sa kraljicom Viktorijom Hanoverskom je ugovorio sporazum o međusobnom izručenju kriminalaca Srbije i Velike Britanije, koji je načinjen je 6. decembra (23. novembra) 1900. godine u dva primerka u Beogradu. Sporazum je sa srpske strane potpisao tadašnji predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Aleksa Jovanović, a sa britanske ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Džordž Fransis Bonham.[10] Zvanično je objavljen 25. (13) februara 1901. godine u službenim Srpskim novinama. Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar[1], potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.[2] Biografija Ženeva, 1890. Slobodan Jovanović tokom studija. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Vladimir Jovanović (1833—1922) je kao vodeći srpski liberal živeo u Novom Sadu kao politički izgnanik iz Srbije. Dao je ime svom sinu prvencu Slobodan, a ćerki Pravda. Po mnogima je Slobodan Jovanović prvi među Srbima nosio ovo ime.[3] Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892, vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Slobodan Jovanović u Beogradu, 1896. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Slobodan Jovanović u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931, i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Slobodan Jovanović u presbirou Vrhovne komande, sa Arčibaldom Rajsom 1915. g Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja[4] Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Jula 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda.[5] Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove.[6] Drugi svetski rat Slobodan Jovanović levo od kralja Petra II Karađorđevića (Sednica vlade u Londonu 1942) Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa.[7] Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet.[8], ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima.[9] Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi.[10] Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića.[13][9] Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade.[13] Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[14][11][15][12], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića [16][11] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[17], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[15] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[15]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[12] Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.. Rehabilitacija Plato Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Razglednica iz Dubrovnika koju je Miloš Crnjanski poslao Slobodanu Jovanoviću, deo kolekcije Adligata Na novčanici od 5000 dinara Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup. Dela Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića.

Izuzetno retko u ponudi. Stanje kao na slikama. Potpis na predlistu (možda Borislav Mihailović Mihiz). Unutra odlično očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Izabrane pripovetke / Ivo Andrić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1945 Izdavanje i proizvodnja [Sarajevo] : Svjetlost, 1945 (Sarajevo : Državna štamparija) Fizički opis 133 str. ; 20 cm (Broš.) U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko trideset jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. KC

U pitanju su samo originalne meke korice prvog izdanja Andrićevih `Nemira` iz 1920. Ako neko ima knjižni blok ili prekoričeno izdanje, može ih iskoristiti da reparira knjigu. Stanje kao na slici, minimalno iskrzane. I knjiga `Nemiri` (1920) nastaje delom u zatvoru i internaciji. Kao i Ex Ponto, i to delo je ispovednog karaktera, s tim što su autobiografski elementi zamaskirani ili poetski transformisani. Tri ciklusa koji čine knjigu – „Nemir od vijeka“, „Nemir dana“ i „Bregovi“ – predstavljaju tri bitna odnosa subjekta prema fundamentalnim ljudskim mogućnostima. U delu se javlja i reska socijalna nota. Pesnik setnih i melanholičnih raspoloženja, koji svojim dotadašnjim stihovima postavlja pitanja suštine i smisla prolaznoga života, budi se najednom kao borac za socijalnu pravdu. Pored mračnog, introvertovanog, samozagledanog Andrića, u delu se pojavljuje jedan borbeni, aktivistički Andrić, okrenut svetu. U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odeljenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“. Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova – „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju – Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan – u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko trideset jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio, sve ostalo uredno! „Nečista krv“ je sa predgovorom Milana Ogrizovića štampana u Zagrebu 1910. godine. Godinu dana kasnije postaje referent u Ministarstvu vera, gde je zajedno radio sa Ivom Andrićem. Nečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke. U časopisima i listovima, najviše u Politici, Stanković objavljuje pripovetke i odlomke iz romana Nečista krv, koji će u celosti izaći 1910. godine. Prvi odlomak, pod istim imenom, objavljen je „više godina` ranije u niškoj „Gradini” (što mora biti 1900-1901) a odlomci „U amamu” i „Efendi Mita” su feljtonizirani u „Politici”.[1] Pišući o ovom delu, Jovan Skerlić konstatuje da je to `dvostruka dobit za srpsku književnost, ne samo što srpska književnost dobija roman od velike vrednosti, nego što se i potpuno razbija strah koji je vladao kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića`.[2] Iako je Nečista krv jedini završeni roman Borisava Stankovića, to delo je bilo dovoljno da svom autoru donese status jednog od najboljih srpskih romanopisaca. Kada je knjiga o tragičnoj sudbini vranjanske lepotice objavljena 1910. godine, i kritika i čitaoci bili su saglasni da je srpska književnost dobila svoj najbolji roman. Takav status roman je održao i do danas, u vreme kada su mnogi autori i romani s početka 20. veka zaboravljeni.[2] Na engleski jezik je preveden 1932. godine, i to pod nazivom Sophka, prema glavnoj junakinji. Prevodilac je bio Alek Braun. Roman Nečista krv se ocenjuje kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne.[3] Originalni naslov je smatran nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački 1934. Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski književnik. Najviše se istakao kao pripovedač, romansijer i dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. Državni službenik je postao 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kada se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, a proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana pisao je i dramska dela. Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavio je 1902, gde je prvi put u književnom delu koristio vranjski izgovor, što je izazvalo izrazite književne kritike. Jednog od najpoznatijih srpskih romana, Nečistu krv, objavio je 1910. Godinu dana kasnije postao je predsednik Udruženja književnika Srbije. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata je radio u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. u Beogradu. Za svoj rad i doprinos srpskoj književnosti uvršten je u antologijsku knjigu 100 najznamenitijih Srba. U njegovu čast se u Vranju svake godine priređuje manifestacija Borina nedelja, kao i Borini pozorišni dani. Biografija Mladost Kuća Bore Stankovića u Vranju. Izgled enterijera kuće, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici u Vranju. Rodna kuća Bore Stankovića u Vranju. Bio je prvo muško dete oca Stojana i majke Vaske, rođen 31. marta 1876. u Vranju, iako se podaci o tačnom datumu rođenja razlikuju.[1] Njegov otac, Stojan, radio je kao obućar, a majka je bila ćerka bogatog vranjskog trgovca po imenu Rista Grk. Deda po ocu, Ilija, koji je došao sa sela, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne kuće Jovčića. Posle Ilijine smrti, Zlata se preudala, ali joj je drugi muž, trgovac, ubrzo umro. Od nasleđa je podigla kuću i dala sina na očev zanat. Stojan, obućar u Gornjoj mahali, bio je i čuveni pevač.[2] Borisavu je bilo pet godina kada mu je umro otac, 21. septembra 1881, a kada je imao sedam, preminula je i njegova majka, Vaska, 1. marta 1883.[2] Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[traži se izvor] Brigu o Borisavu preuzela je njegova baba Zlata. Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom” Vranju.[1] Kako su bili siromašni, baba Zlata je tkanjem, preprodajom starih stvari, pletenjem i ostalim poslovima uspevala da obezbedi sebi i svom unuku normalan život. Prvi i početni dani bili su ispunjeni siromaštvom, na sve to nadovezivalo se i odsustvo oba roditelja, koje je njegov život činilo još težim.[3] O svom detinjstvu, kasniji pisac imao je potrebu da govori, i u nekim od svojih pripovedaka (Uvela ruža, Na onaj svet, Tetka Zlata). Ostao je da živi sa Zlatom, a njen brat Jovča je takođe brinuo o Bori i njegovom razvoju.[2] Školovanje Školske 1883/84. upisan je u prvi razred osnovne škole i svih pet razreda završio je kao solidan učenik. Godine 1888/89. upisuje se u prvi razred Vranjske niže gimnazije. Godine 1892/93. upisuje se u peti razred više Vranjske gimnazije i završava je dve godine kasnije.[3] Stanković je imao prilike da bude učenik profesorima poput: Ilije Vukićevića, Draže Pavlovića, Milivoja Simića i drugih, koji su znatno uticali na njega. Milivoje Simić bio je direktor škole, koji je Borisavu Stankoviću i novčano pomagao, savetovao ga i hrabrio da nastavi sa školovanjem, jer je Stankoviću zbog teških materijalnih prilika razmatrao da odustane.[3] Stanković je počeo da piše pesme još u gimnaziji, pesme pune pesimizma, bez uspeha. Ubrzo je ostavio pisanje pesama, ali je nastavio mnogo da čita. Ono što je kao gimnazijalac osetio, video, čuo, to će postati njegov kapital za čitav život i umetničko stvaranje. Krajem avgusta 1895. postaje učenik osmog razreda Niške više gimnazije, gde se sreće sa profesorom Milivojem Bašićem, koji preuzima očinsku ulogu Milivoja Simića, iako će ga Simić pratiti do kraja života. U Niškoj gimnaziji maturira.[4][1] Somborski golub objavljuje pesme Želja i Majka na grobu svoga jedinca, sa potpisom Borko.[5][2] Prelazak u Beograd Početkom februara 1896, njegova baba Zlata umire. O njoj je napisao sledeće: „ Dakle, umrla je! Dođe i taj čas... Ona, ona! Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kutak moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja, umrla je! Ni oca, ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od `mrvu mrvku` očuvala. Nje nema više. ” — Na onaj svet, 1896[6] Iste godine, upisuje se na Pravni fakultet u Beogradu, ekonomski odsek.[traži se izvor] U Brankovom kolu izlazi pesma Počuj pesmu 1896. Na drugoj godini studija počeo je da piše prozu i 1898. da štampa prve priče. Zbog finansijskih poteškoća, prodaje kuću[1] lokalnom svešteniku.[traži se izvor] Početne i kasnije radove studenata prihvatio je Andra Gavrilović, koji je doprineo da se Stankovićeva dela pronađu u zbirci Iz starog jevanđelja (Đurđev dan, Prva suza, U noći, Stanoje, i Uvela ruža). Stanković se zaposlio kao praktikant Državne štamparije 1897. gde je radio tri godine, dok nije postao praktikant ministarstva prosvete. Ubrzo zatim prelazi u Narodno pozorište gde ostaje sve do maja 1901. Prvog juna je zauvek napustio Vranje.[4] Godine 1900, izdaje, u časopisu Zvezda, treći čin dela Koštana, koje je po njegovim rečima „pozorišna igra u četiri čina”. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku 1902, iako je Stanković više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904.[7] Devetog maja 1901, postavljen je za praktikanta ministarstva inostranih dela, gde ostaje dve godine. Godine 1902. objavljuje nekoliko dela: Stari dani, Božji ljudi, Koštana. Iste godine se ženi s Angelinom. Od jula 1903. do jula 1904. bio je zaposlen kao pisar poreske uprave, da bi otišao i u Pariz na specijalizaciju, za šta je dobio stipendiju. Zatražio je da ostane još godinu dana u Parizu, što mu nije odobreno, zbog čega je uputio javno pismo Nikoli Pašiću. Po povratku u Beograd, podnosi ostavku, ima neprilike u službi i pridružuje se književnicima koji su se, iz sličnih razloga, osećali „suvišnim u Srbiji”. Radoje Domanović to zamera Stankoviću i uvlači ga u polemiku. U božićnjem broju Pravde objavljuje pripovetku Rista bojadžija, prvu sa nadnaslovom Iz moga kraja.[8] Sve do 1913, on ostaje na dužnosti činovnika ministarstva finansija Kraljevine Srbije.[9] U ratnim periodima Borisav Stanković u poznijim godinama. Fotografisano u Vranju. U januaru 1903. dobio je prvo dete, ćerku Desanku, a godinu i po dana kasnije i drugu ćerku, Stanku.[10] Letopis nije prihvatio Stankovićevu ponudu i pisac sam odlučuje da objavi svoj najpoznatiji roman, Nečista krv. Jedan deo romana već je bio odštampan kada se obratio Odboru Kolarčeve zadužbine za pomoć, prilažući gotove tabake „kako bi se mogla proveriti vrednost dela”. Pomoć nije dobio i daje „književni oglas” za Nečistu krv. Srpski književni glasnik objavljuje prvi čin, a Politika odlomak drugog čina Tašane.[11] U januaru 1913. postavljen je za referenta crkvenog odeljenja ministarstva prosvete, gde ga zatiče i rat, a dobija i treće dete, po imenu Ružica.[12] Pošteđen „vojništva i učešća u ratnim naporima”, nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim dolazi u Niš, gde je vlada prešla sa čitavom državnom administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja, određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz manastira Studenice prema Peći.[12] Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu.[13] U Peći napušta vojsku, koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zarobljen i „kao poluinternirani” zadržan je u logoru Derventa. Ovde je napisao skicu Ludi Rista iz ciklusa Božji ljudi.[10] Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada zameniku vojnog upravnika za okupiranu Srbiju, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd. Počinje da piše za okupatorske Beogradske novine, o ratnim sećanjima ljudi koji su radili za okupatore, kako bi prehranio porodicu.[10][13] Sarađivao je od 1916. do završetka rata.[12] U Zagrebu izlazi Nečista krv 1917, dok je zbirka novela pod naslovom Vrela krv objavljena u Sarajevu. Sledeće godine, Nečista krv izlazi u Ženevi, kao izdanje Biblioteke jugoslovenske književnosti. U kalendaru CMK, glavne vojne uprave u Srbiji, objavljuje pripovetku Crveni krst. Ostao je na istoj dužnosti referenta i u novom ministarstvu vera Kraljevine SHS.[10] Posleratni život i smrt Godine 1919. objavljuje uspomene Pod okupacijom u listu Dan. Godinu dana kasnije, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju, a zatim za administratora inspektora ministarstva.[14] Godine 1921. objavljuje pripovetku Njegova Belka, a sledeće godine, Novosti objavljuju u nastavcima Stankovićeve uspomene Pod okupacijom i Zabušanti.[15] U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.[13] Iste godine objavljuje i svoju poslednju pripovetku Moji zemljaci.[15] Sledeće godine, od vranjske opštine dobija plac na kom zida kuću.[10] Sve više se povlači iz književnosti i javnog života, što zbog bolesti, uremije, što zbog konstantnih napada na njegovu ličnost u štampi. Rado se druži sa glumcima Narodnog pozorišta, posebno Čiča-Ilijom Stanojevićem. Preminuo je u svojoj kući na Dorćolu, 21. oktobra 1927. Sahranjen je dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.[16] Od 1928. do 1930. štampaju se njegova dela u redakciji Dragutina Kostića, sve ono što je napisao tokom života.[10] Ličnost O ličnosti poznatog pisca se jako malo zna. U jednom intervjuu, njegova unuka Zorka je rekla:[17] „ Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše, to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrebna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju. Mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo. ” — Zora Živadinović Davidović, unuka Borisava Stankovića Zaostavština Bista u njegovoj kući u Vranju. Bista u Kalemegdanskom parku u Beogradu. Za više informacija pogledajte: Borina nedelja, Borini pozorišni dani i Stari dani Književno delo Bore Stankovića igra ključnu ulogu u priči koju Vranjanci pričaju o sebi samima. On je „naš Bora”, a mnogi kod kuće imaju njegova sabrana dela i veoma su osetljivi na novije i slobodnije interpretacije njegovih ostvarenja.[18] Mnoge važne institucije u gradu nose njegovo ime, ili imena njegovih književnih junaka (gimnazija, osnovana 1881, od 1959. nosi piščevo ime, Pozorište, Gradska biblioteka, Književna zajednica, koja od 1992. dodeljuje nagradu sa Borinim imenom za najbolju knjigu proze objavljenu na srpskom jeziku u kalendarskoj godini, Fabrika obuće „Koštana”, poslastičara „Koštana” u centru grada i tako dalje).[18] Kao godišnja svečanost u čast pisca organizuje se „Borina nedelja” (ustanovljena 1967, a od 1976. počinje 23. marta, na dan piščevog rođenja), potom „Borini pozorišni dani” i druge kulturne manifestacije, sve sa zaštitnim znakom Bore Stankovića.[19] Godine 1954. podignut je u gradskom parku spomenik Bori Stankoviću, a njegovu kuću je 1964. opština otkupila od novih vlasnika i 1967. zvanično otvorila kao muzej-kuću.[20] Simbolizacija lokalnog identiteta pomoću Bore Stankovića dobija naročiti zamah od momenta kada je ustanovljena „Borina nedelja”.[18][21] Za svoj rad i doprinos srpskoj književnosti, uvršten je u antologijsku knjigu 100 najznamenitijih Srba.[22] Književno delo Poštanska marka s likom Borisava Stankovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. Prošlost Vranja, grada na raskrsnici važnih puteva i kulturnih dodira, je u mnogim izvorima opisana kao ispunjena burnim događajima. Do 1878. godine, Vranje je bilo pod vlašću Osmanskog carstva, kada je položaj grada privlačio višu otomansku klasu da se u njemu nastani. U to vreme su izgrađene mnogobrojne džamije, konaci i hamami.[18] Trgovci u Vranju su trgovali prekog granice, sarađivali sa otomanskim vlastima i govorili turski i arapski jezik. Nakon oslobođenja Vranja 1878, muslimani se masovno iseljavaju, a džamije i druge turske građevine su uglavnom razorene. U sudaru starih i novih vrednosti, ugledne gradske trgovačke porodice su propadale. Bora Stanković je u svojim delima opisao taj period, od 1878. do 1910, sa svim kontrastima starog i novog, sa zamenom starog života novim.[1] Stanković je retko posećivao Vranje, niti je poznato da je ikada posetio ijedno selo u okolini. Nije najbolje poznavao neke činjenice, kao na primer, geografski položaj naselja i objekata u samom gradu ili običaje koji su postojali. Ipak, on je bio vezan za Vranje snažnim emocijama i gotovo sva njegova dela su vezana za Vranje i okolinu. Sa očiglednom nostalgijom je opisivao „stare dane” i nekadšnji život u Vranju (jedna njegova pripovetka, objavljena 1900, nosi naziv Stari dani). Stanković je i sam govorio da su njegovi likovi bazirani na pričama koje je slušao, i da je spakao više ljudskih sudbina u pojedine likove, da bi postigao punoću i umetničku zaokruženost. I pored svega, mnogi etnografski i fokloristički radovi identifikuju sadržaje njegovih dela kao neospornu vranjsku tradiciju, kao realan opis života u Vranju na kraju 19. i početku 20. veka.[1][23] O Stankoviću piše Jovan Skerlić u knjizi Istorija nove srpske književnosti. Prema Skerliću, Stanković je više pesnik nego pripovedač, „više pesnik no ogromna većina srpskih pesnika koji su pevali do danas”. Navodi da Stanković ima svojih mana i nedostataka. Da je pre svega jednolik, dosta uskog vidika, svodi svet i ljude na jedno jedino osećanje, na ljubav, i u svetu vidi samo ljubavnike i ljubavnice, sevdalije i bolnike od ljubavi. Njegove pripovetke su nevezane, nerazvijene, često bez sklada, epizode su razvijane na štetu celine, opisi gutaju radnju, dijalog težak i ispresecan, često izgleda na mucanje, sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna. Ali, pored tih nedostataka koji se više tiču forme, Stanković ima jednu vrlinu koja nadoknađuje za sve: silan, elementarno, nesvesno silan lirski temperament. To je možda najjači pripovedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti, navodi Skerlić.[24] Stanković je nakon dolaska u Beograd, i konstantnog neprihvatanja ranih ostvarenja bio vrlo nezadovoljan. Posebno je ružna epizoda o kojoj svedoči Milan Grol, u članku Jubilej Borisava Stankovića objavljenom u Srpskom književnom glasniku iz 1924: „Da se oslobodi posla [recenzije Stankovićeve zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1899)] u kome ga ništa nije privlačilo, Skerlić umoli mene. Sećam se kao danas tog bacanja knjige iz ruku u ruke jednog majskog jutra u učionici Univerziteta, uoči ne znam kog ispita.” Grolova recenzija je bila pozitivna, ali je on u njoj prvi opisao Stankovićevu sintaksu rečju „mucava”, što se kasnije nekritički prenosilo u brojnim tekstovima o njegovom delu. Verovatno su tekstovi Borisava Stankovića, sve do velikog uspeha Nečiste krvi 1910, svojom neobičnom sintaksičkom organizacijom odbijali pobornike tzv. beogradskog stila.[25] „Borin pripovedački diskurs, njegov ’južni stil’, ’vranjanski stil’, nosi u sebi taj napor da deo reči dođe do onoga što ne može da progovori“, navodi Jerkov.[26] Stanković se nije obazirao na kritike. Jednom prilikom je rekao: „ Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to naturalizam, ili idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača što osećaji stvore. Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg. ” — Borisav Stanković u intervjuu sa Branimirom Ćosićem[27] Prvi književni rad Bora Stanković je objavio prvi književni rad u časopisu Golub. To su bile dve pesme: Majka na grobu svog jedinca i Želja.[28] O svom početku, Stanković je napisao: „ Prve moje pripovetke nije hteo nijedan list da štampa. Kada je Andra Gavrilović pokrenuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i obodrio na dalji rad. I obećao da će za prvu moju zbirku pripovedaka napisati predgovor. Ja sam dao oglas i kod Ace M. Stanojevića, štampao prvu moju zbirku Iz starog jevanđelja. Za vreme kupljenja pretplate, što god novca da sam d obijao, ja sam davao g. Andri Gavrilovuću, da on to čuva, bojeći se da ne potrošim, da bih imao čime da platim kada bude gotova knjiga. Ali, pokazalo se ono staro pravilo, da je moj književni otac i pisac predgovora mojim pripovetkama, kao veoma potrebit, potrošio ono što sam mu davao na čuvanje (oko stotinu dinara) a on običan, prost štampar, Aca Stanojević, pokaza se veći poštovalac književnosti, jer mi ustupi knjige na prodaju, da mu posle otplaćujem koliko mogu. ” — Borisav Stanković, 1919.[29] Moderna srpska proza počela je da živi punim životom u delu Borisava Stankovića.[30] On je njen prvi veliki reformator, tvorac nove književne škole, začetnik simbolističkog stila u srpskoj pripoveci.[31] Stara pripovedačka rečenica zatreperila je pod njegovim drugačijim zvukom, uzdigla se u dotad nedosegnute visine, i doprla do jezgra duševne galaksije modernog čoveka. U njegovim prozama, realistička tradicija se naglo prekida i oplemenjuje oblicima i idejama koje su svojstvene književnim shvatanjima novog doba. Folklorni realizam postaje privid, maska, goli okvir unutrašnje drame.[31] Crte psihološkog, poetskog i simboličkog realizma nove književne epohe nalazile su se tik ispod površine čak i onih ranih Stankovićevih pripovedaka, u kojima su se nostalgično i setno evocirale dečje uspomene na odnose u patrijarhalnoj porodici.[31] Žal za mladošću kao jedna od bitnih idejnih i estetskih odrednica Stankovićeve proze, shvaćen je i dat kao odlika ličnosti, a ne zajednice ili društva, kao lični nemir i lično prokletstvo pojedinca, neprilagođenog svetu u kome se zatekao, osuđenog da živi u suprotnosti sa najdubljim težnjama svog bića, maštanja i zova krvi. Žal za mladošću kod Stankovića je uvek bol za izgubljenim, neproživljenim i promašenim...

Prvo izdanje. Odlično očuvano. Originalne meke korice. Na najavnom listu pečat i potpis bivšeg vlasnika, rikna očuvana, unutra kompletno, bez pisanja, podvlačenja. Retko u ponudi. Autor - osoba Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 = Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 Naslov Reči o Svečoveku / [Nikolaj Velimirović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1920 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. B. Cvijanović, 1920 (Beograd : `Sv. Sava`) Fizički opis 338 str. ; 21 cm Napomene Podatak o autoru prema katalogu Biblioteke Matice srpske. Zbirka alegoričnih pouka i zapisa vladike Nikolaja, u kojima novi pravoslavni Zlatoust, u razuđenoj i raznovrsnoj narativnoj dramaturgiji, blistavoj jezgrovitosti svoje poetike i stila, blagovesti, opominje i podseća na naše zamrlo sećanje na Boga, bližnjeg, svoga. Ideja se javila za vreme boravka u Rusiji koji je iskoristio da se upozna sa ljudima, da proputuje veliku zemlju i upozna se sa crkvama, manastirima, svetim lavrama. Pod uticajem dela Dostojevskoga i Solovjeva začela se u dr Nikolaja misao o Svečoveku, nasuprot Ničeovom Natčoveku. Ovim delom vladika Nikolaj Velimirović pokazao je svu svoju širinu i dubinu i svoje teološke misli i ljudske topline. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. – Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“. Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine, a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić. Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling). U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem. Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Kontroverze U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806–1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806–1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Reči o svečoveku, 1920. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914. 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac. KC

Prvo izdanje iz 1923, s originalnim mekim koricama. Spolja kao na slici, rikna s prednje gornje strane zacepljena 4 cm i fali gornji ćošak zadnje korice, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Retko u ponudi!!! Autor - osoba Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 = Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 Naslov Misli o dobru i zlu / episkop ohridski Nikolaj Vrsta građe aforizmi, poslovice Jezik srpski Godina 1923 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Polet, 1923 (Beograd : Štamparija Saveza prof. zanatl. udruženja) Fizički opis 175 str. ; 19 cm (Broš.) U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čovek čije je delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a ideje i misli putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. – Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“. Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine, a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić. Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling). U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem. Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Kontroverze U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806–1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806–1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Reči o svečoveku, 1920. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914. 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac. KC (L)

Prvo izdanje knjige „Smrt Karađorđeva“ Pere Todorovića. Izuzetno retko u ponudi s omotom. Omot iskrzan i repariran (v. sliku). Knjiga očuvana, bez pisanja i pečata, kompletno. KC (L) Autor - osoba Todorović, Pera, 1852-1907 = Todorović, Pera, 1852-1907 Naslov Smrt Karađorđeva : istoriski roman iz nedavne prošlosti / [Pera Todorović] ; sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : D. S. Nikolajević, 1928 (Beograd : „Planeta“) Fizički opis XIV, 311 str., [1] list sa slikom autora ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 = Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 Zbirka Celokupna dela Pere Todorovića ; ǂknj. ǂ1 ISBN (Karton) Napomene Str.V-XIV: Predgovor / Dušan S. Nikolajević. Predmetne odrednice Karađorđe, 1768-1817 -- u literaturi Pera Todorović o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva” Pera Todorović, bliski prijatelj kuće Obrenovića, pisao je o Karađorđu i to za vreme vladavine Obrenovića. To baš liči na Peru. Međutim kada je krajem 1903. godine u svome „Ogledalu” pisao o počivšem kralju Aleksandru Obrenoviću, već druga i treća sveska „Ogledala” bile su sudski zabranjene sa motivacijom: uvreda vladara. Ne od strane Petra Karađorđevića, jer on u tom trenutku nije imao vlast, već verovatno od strane zaverenika i radikala. Da ne bih daleko odlutao od prvobitne teme (čemu sam sklon), neću pisati o tome ko je bio Pera Todorović, oni koji ovo ime čuju prvi put mogu da kliknu ovde i pročitaju kratku biografiju na srpskoj Vikipediji. Pišem „kratku”, jer Pera Todorović zaslužuje više od dvadesetak rečenica, koliko je obiman članak o njemu. Na kraju krajeva, postoje knjige o Peri, čitajte, život Pere Todorovića (1852-1907) nekome može biti inspiracija i nadahnuće, a u najgorem slučaju saznaćete mnogo toga interesantnog o ovom srpskom novinaru, piscu, političaru i jednom od osnivača i vođa Narodne radikalne stranke. Šta je Pera Todorović rekao o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva“. U Zemunu, 11. februara 1904. godine Todorović piše: Još od detinjstva svoga, još iz doma očeva ja sam poneo pojam i osećanje da je Karađorđe nešto veliko, uzvišeno, sveto, uzdignuto visoko iznad obična života i običnih ljudi. Upravo, to je bio kao neki mit, neko božanstvo. Za moga detinjstva taj osećaj još je živeo u smederevskoj Jasenici, naročito kod starosedelaca. O izvesnim praznicima, pri paljenju zadušnih sveća, moj pokojni otac uvek izdvoji po jednu svećicu, koju poljubi, upali i prilepi malo u stranu od ostalih. To je bila svećica namenjena za dušu Karađorđa. Otac je to primio od svoga oca. Moj otac nije bio jedini domaćin u ovome kraju koji je tako postupao. Ta je uspomena ostala živa u meni kroz ceo vek. Ja sam se poduhvatio da toj uspomeni podignem spomenik, onakav kako ja mogu i kako osećam. I ja sam taj spomenik Karađorđu i podigao. U 76. broju „Malih novina” od 16. marta 1892. god. počeo je izlaziti, a u 46. broju od 15. februara 1893. godine završen je moj podlistak „Smrt Karađorđeva”. To je delo koje sam ja radio s ljubavlju i predanošću, to je velika knjiga u koju je utrošeno mnogo truda i rada – to je moj spomenik podignut najvećem junaku i najslavnijem vojskovođi iz novije povesnice naše. Podižući taj i takav spomenik Karađorđu, ja sam to činio jedino po svome ličnom ubeđenju i jedino iz svojih ličnih osećanja. Od Karađorđevića tada nikoga nisam ni poznavao, i tek 2 godine docnije prilikom obodske proslave, video sam se na Cetinju i prvi i poslednji put s knezom Petrom Karađorđevićem. „Malih novina” u kojima je štampano delo „Smrt Karađorđeva” nema nigde više, sem možda u kakvoj biblioteci. Stoga se nosim mišlju da „Smrt Karađorđevu” naštampam u zasebnu knjigu. Možda bi tome baš sad i bilo vreme, kada se proslavlja stogodišnjica prvoga našeg ustanka. Ako ne bude velikih nezgoda i teškoća, postaraću se da ovo i ostvarim. Danas znamo da Pera Todorović za svoga života nije nikada odštampao „Smrt Karađorđevu” kao zasebnu knjigu. Pera je preminuo 1907. godine, a „Smrt Karađorđeva, istorijski roman iz nedavne prošlosti” kao zasebna knjiga izašla je prvi put u Beogradu 1928. godine (Planeta), sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića. Legenda našeg modernog žurnalizma Bez obzira na to što su ga na burnom životnom putu neprestano pratile kontroverze, Pera Todorović je postao legendarni lik modernog srpskog žurnalizma baš zato što je imao lucidnost i inteligenciju da ostane nezavisna ličnost čak i kada je bio u službi drugih, jer je zapravo uvek pisao u javnom interesu O modernom srpskom žurnalizmu ne može se govoriti a da se ne počne sa pričom o Peri Todoroviću. Zato što je bio jedan od vodećih novinara socijalističkih listova Svetozara Markovića u Kragujevcu – „Radnika“, „Javnosti“, „Glasa javnosti“, „Oslobođenja“ i (posle Markovićeve smrti) „Starog oslobođenja“ (1971–1875) i što je u Beogradu pokrenuo prvi socijalistički časopis u Srbiji, „Rad“ (1874); zato što je još kao mladić bio jedan od organizatora prve socijalističke manifestacije u Kragujevcu, poznate pod nazivom „Crveno barjače“ (1876); zato što je bio urednik prvog socijalističkog mesečnika u Vojvodini – „Straže“ u Novom Sadu (1878–1889); zato što je uz Nikolu Pašića bio osnivač Narodne radikalne stranke, prve masovne političke stranke osnovane u Srbiji, i glavni novinar stranačkog lista „Samouprava“ (1881); zato što je povodom Timočke bune bio osuđen na smrt i bačen u okove zbog svoga političkog rada (1883); zato što je od „Malih novina“ u Beogradu, koje je kupio 1888. godine, a koje je izdavao i u njima pisao sve do 1903. godine, stvorio prvi moderan i visokotiražan dnevni list u Srbiji. Najbolji poznavalac dela Pere Todorovića u našoj istoriografiji Latinka Perović kaže da je njegova ličnost „višestruko obdarena, retko plodna, složena, čak tajnovita“, a da je njegovo književno, publicističko i novinarsko delo ogromno i da se mora zastati nad njegovom „čudesnom energijom“, jer on spada u one ličnosti koje su u Srbiji „obavile posao za čitave institucije“. Treći sin među sedmoro dece Pera Todorović se rodio 2. maja 1852. godine u selu Vodice kraj Smederevske Palanke. Bio je treći sin bogatog svinjarskog trgovca Jovana i majke Smiljane, koji su imali sedmoro dece. Osnovnu školu Todorović je završio u Palanci, a zatim je pohađao gimnazije u Kragujevcu i Beogradu. Iz beogradske gimnazije izbačen je zbog đačke pobune, to jest zato što je u šestom razredu odbio da primi pričešće, pa su mu se u tom protestu pridružili i drugovi. Zato odlazi u Peštu na dvogodišnju trgovačku školu, a zatim, 1872. godine, iz Novog Sada, gde je upoznao Svetozara Markovića, odlazi (na njegov savet) na studije u Cirih, za koji se može reći da je tada bio centar evropskih socijalista, posebno ruskih i srpskih. U Cirihu Pera Todorović upoznaje Nikolu Pašića, Peru Velimirovića, Lazu Pačua, Simu Lozanića i ruske socijaliste i anarhiste. Mihailo Bakunjin je u to vreme u Švajcarskoj privlačio najviše pažnje, ali Todorović nije prihvatao njegovu teoriju rušilačke revolucije, kao, uostalom, ni Svetozar Marković, kome će se Pera sasvim približiti. Od Rusa su srpski studenti najviše uzimali narodnjačke ideje. Todorović je tada, po sećanju Lenke Paču, nosio rusku bluzu i veliki šešir, govorio sjajno ruski, bio vanredan dijalektičar i umeo da priča o marksizmu. Govoreći o korenima svojih prvih socijalističkih uverenja Slobodanu Jovanoviću, Todorović će reći: „Nama je istinitost socijalizma izgledala potpuno dokazana time što je bilo mladih ljudi i žena – i to kakvih ljudi i žena! – koji su bili gotovi za taj socijalizam poginuti na gubilištu ili provesti najbolje godine po sibirskim rudnicima… Takvi kakvi smo bili, mi se nismo pitali da li je socijalizam u Srbiji mogućan; mi smo žudeli za socijalističkim društvom prosto stoga što mi ni u kojem drugom društvu nismo mogli biti srećni…“ Kada se iz Ciriha vratio u Srbiju, 1871. godine, Pera Todorović se pridružio Svetozaru Markoviću i bio jedan od saradnika i glavnih finansijera svih njegovih, a kasnije i svojih socijalističkih listova. Na troškove ovih listova potrošio je 2500 dukata nasleđa, što su tada bile ogromne pare. U Beogradu, 1874. godine, Todorović sam, sa 22 godine, pokreće društveni časopis „Rad“ u kome, po ugledu na Černiševskog, pokušava da se bavi oštrom socijalnom kritikom. Evo primera: „Kad je neko društvo ogrezlo u neznanju i predrasudama, kad u njemu ima sijaset nepravdi i tiranluka, kad se kvarež širi sve dalje i dalje; i od tih zala podriven, izgrižen i otrovan strada ceo društveni organizam, kad sva ta zla, velimo, snađu neki narod i kad u njemu ima ljudi, koji sve to pojme, razumeju i vide, onda su oni dužni da se knjigom i rečju bore protiv tih zala.“ Posle Markovićeve smrti, Todorović predvodi njegove sledbenike, ističe kao glavni cilj narodnu (opštinsku) samoupravu u organizaciji države, a društvenu kritiku okreće prema tadašnjoj „birokratskoj sistemi“. To su odrednice budućeg radikalskog programa. „Naš narod u Srbiji pati, piše Todorović u ‘Starom oslobođenju’, od namnoženih činovnika, koji ga skupo koštaju, a nikakve vajde od njih nema… Naš narod pati od policijskih zuluma, od sporog suđenja i uopšte od celog današnjeg državnog uređenja. Da se ovom zlu doskoči valja ukinuti birokraciju, a zavesti narodnu samoupravu po svim strukama državnog uređenja…“ Crveno barjače Kada je početkom 1876. godine na opštinskim izborima za predsednika opštine u Kragujevcu izabran socijalista Pera Velimirović, na pobedničkoj manifestaciji, u kojoj je bilo sukoba sa žandarmima, razvijena je crvena zastava na kojoj je pisalo Samouprava. Zbog toga je Todorović zajedno sa Velimirovićem bio osuđen za veleizdaju (konačno na tri godine i devet meseci zatvora), ali su pušteni da kao dobrovoljcu idu u rat sa Turskom. Posle rata su emigrirali u Novi Sad, da izbegnu uručenje presude i dočekaju zastaru izvršenja kazne. Brak iz političke solidarnosti Pera Todorović se prvi put oženio 2. maja 1875. godine u Topčiderskoj crkvi u Beogradu, sa Milicom Ninković, starijom od poznatih sestara Ninković, prvih srpskih socijalistkinja iz Novog Sada, sa kojima se tamo, tokom emigracije, upoznao Svetozar Marković, koji je stanovao u kući njihovog oca i koji ih je privukao socijalnim idejama. Navodno se Pera oženio Milicom fiktivno, samo da ona ne bi bila proterana iz Kragujevca kao strana državljanka. I mlađa sestra Anka se tada udala, iz istih razloga, za Sretu Anđelkovića. Nažalost, Perina Milica je veoma brzo umrla od tuberkuloze, u Kragujevcu, 18. novembra 1881. godine (u tom trenutku je imala 33 godine). U emigraciji u Novom Sadu, sa Lazom Pačuom i Perom Velimirovićem, 1878. godine, pokreće mesečnik „Straža“. Politički deo mesečnika u suštini vodi Pera Todorović, ali se ne bavi samo tim temama. Prevodi romane Turgenjeva i Gogolja, piše književne kritike i sećanja na ratovanje (u posebnoj publikaciji Ilustrovana ratna kronika). Pokazuje se i kao izvanredno rečit polemičar. Na primer, u pismu dr M. Đorđeviću, direktoru i uredniku „Zastave“, on upozorava: „Čuvajte se da se više nikad sa mnom ne sukobite u polemici; izbegavajte brižljivo svaku mogućnu prepirku sa mnom, pa bila ona blaga ili srdita, prosta ili naučna, kratka ili dugačka, jer ako se još jedanput sukobimo, vaistinu vam kažem, napraviću vam od glave duduk dva metra dugačak, i onda deca više neće govoriti: glup kao Martin, već glup kao Milan Đorđević.“ Nažalost, mađarska vlast, puna opreza prema širenju socijalnih ideja, koristi negativne intervencije iz Beograda, pa je „Straža“ obustavljena 1879. godine, a Pera Todorović je proteran, prvo iz Novog Sada, a samo nešto kasnije i iz Ugarske, na molbu liberala koji drže srpsku vladu. Zbog toga odlazi u Pariz, uz nešto finansijske potpore Matice srpske, gde je počeo da poboljeva od jetre (ehinokokusa). Kasnije se decenijama mučio sa ovom bolešću i bolovima, mada je više puta operisan (punktiran) u Beču. Prinuđen da stalno uzima sredstva za smirenje bolova, postao je morfinista, što su na ružan način koristili svi njegovi potonji politički i lični protivnici. Po povratku u Srbiju, decembra 1880. godine, jedan je od ključnih sastavljača programa Narodne radikalne stranke, koji je, istovremeno sa strankom, promovisan u prvom broju „Samouprave“, koji je izašao 8. januara 1881. godine. Todorović obnavlja i svoj stari časopis „Rad“. Na osnivačkoj skupštini Radikalne stranke u Kragujevcu, jula meseca, sledeće 1882. godine, govorio je ceo jedan dan i bio vodeća ličnost čitavog skupa. Ovaj legendarni Todorovićev celodnevni govor, koji kao feljton u nastavcima potom objavljuje „Samouprava“, prosta seljačka masa koja se okupila da podrži radikale, slušala je gotovo bez daha, jer on je bio mešavina pledoajea za socijalnu pravdu i velikog demagoškog umeća. Evo samo jedne ilustracije iz tog Todorovićevog govora: „Učešće u državnim poslovima ne sme se odmeriti po dubini kese, pa ko je bogatiji onaj neka i barata po državi, a ko je siromašak njegova nigde da se ne čuje i ne jede. Sprečiti sirotinju da se meša u državne poslove zato što je sirotinja, značilo bi ugušiti glas baš onih koji najviše osećaju težinu nezgodnih državnih ustanova, i po tome imaju najviše interesa da rade na njihovoj popravci…“ U okovima – dogovor s kraljem U Timočkoj buni 1883. godine, nije izbegao u inostranstvo, poput Nikole Pašića, koji je bunu potpirio iza leđa celog stranačkog rukovodstva, pa je kao član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke uhapšen i bačen u okove. Pred prekim sudom, pred kojim je odvažno branio Stranku, osuđen je na smrt. U takvoj situaciji on piše kralju Milanu Obrenoviću i nudi mu sporazum sa Radikalnom strankom – u nacionalnom interesu. Kralj Milan će ga, posle razgovora u ćeliji Beogradske kule, pomilovati, pa je smrtna kazna preimenovana u kaznu desetogodišnje robije, jer je sa njim uglavio da posreduje u sklapanju političkog sporazuma da radikali uđu u vladajuću koaliciju sa naprednjacima i priznaju legitimnost vlasti Obrenovića. To je za Peru Todorovića bio fatalan dogovor – jer taj dogovor Radikalna stranka, na savetovanju u Nišu (6. februara 1886), nije prihvatila. Kada su osuđeni radikali amnestirani i pušteni na slobodu, 1886. godine, oni su umesto sa naprednjacima, krenuli u kortešovanje sa liberalima. Todorović je ostavljen na cedilu, a mržnju prema kralju Milanu radikali su proširili i na „izdajnika“ Peru Todorovića. Sam i pritisnut neprijateljskom kampanjom do juče svoje, a najjače političke stranke, morao je u jednom trenutku da prihvati od Obrenovića uhljebljenje u Narodnoj banci Srbije, gde je postavljen za komesara (1886). Zbog toga je odmah izbačen iz Radikalne stranke. Sada već u opoziciji prema glavnoj struji Radikalne stranke, aprila 1886. godine, Todorović pokreće ponovo „Samoupravu“, radi borbe protiv saveza radikala i liberala koji je tada osnovan i iz koga je stvorena „savezna vlada“, 1. juna 1887. godine. Zatim pokušava da opstane kao izvorni radikal, pokrećući list „Radikal“, kada se koalicija radikala i liberala raspala krajem 1887. godine – i kada su radikali dobili vladu. No, surova i sirova radikalska kampanja protiv Todorovića već je počela i trajaće sve do njegove smrti. Kakav je to progon bio i kako se u obračunu sa Todorovićem nisu štedele uvredljive reči, jednostavno pokazuje primer diskvalifikacija koje je prema njemu uputio Janko Veselinović, pisac „patriotske literature“ (Hajduk Stanka, na primer), koji će doslovno, 1898. godine, u „Dnevnom listu“, napisati: „Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena… U imenu ovoga po nevaljalstvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih devetnaest vekova, sabrani su svi poroci, sva nevaljalstva, koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj… Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu… Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč, kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije…“ I tako dalje, i tako redom. Neki radikalski prvaci i novinari su čak ime i prezime Pere Todorovića pisali malim slovom. Organ radikalne demokratije „Odjek“ usuđuje se da napiše: „Uživa nezasluženo glas novinara, bez ikakve naučne spreme, bez ičega književnog u stilu. Hiljadu puta je tučen. Postavlja masu ludih pitanja. Iznosi besmislene ideje. Nakazno i budalasto tumači istorijske događaje. Nedoučen đak. Prosto polupismen čovek. Moralna propalica: Neznalica Petar Todorović…“ Pera Todorović je znao da uzvrati. Ostala je čuvena njegova rečenica: „Nema udarca koji ne mogu primiti i odbiti, kadar sam da se borim sa obadve ruke, da udaram i levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa – vratiću mu udarac u lice.“ Inače, Velizar Ninčić vezu Pere Todorovića sa dvorom Obrenovića tumači psihološkim razlozima, pa kaže: „Kao pravi polemičar, on niti je bio objektivan, niti je mogao da stoji na sredini. Ili je išao sa jakobincima ili je išao sa Dvorom.“ Zanimljivo je da je Todorović, koji je retko šta priznavao svojim kritičarima, otvoreno rekao: „Jest – svoje dvadesetogodišnje veze s dvorom našim ja smatram kao nevidljive okove, koje sam 20 godina nosio.“ Posle izlaska iz zatvora, Pera Todorović se, kao udovac, 26. oktobra 1886. godine, ženi bogatom miraždžikom Hristinom Barlovac iz Beograda. Brak je ubrzo postao užasan, pa je njegova rođena žena čak učestvovala u konstruisanju optužbe da je Todorović homoseksualac, o čemu je vođena sudska parnica 1887. godine, da bi samouvereni Pera bio javno uvaljan u blato. Sa Hristinom je imao ćerku Smiljanu, koja je umrla kao malo dete. Velika štampa počinje s „Malim novinama“ Kada je otpušten sa mesta komesara iz državne službe, navodno zato što je bio optužen za „beščasteće delo“ (mada za to delo nije bio osuđen), Pera Todorović, 6. februara 1889. godine, otkupljuje „Male novine“ od Jefte Medicijana i Đorđa Kimpanovića (od br. 51). To je bio pravi potez, od tog lista Todorović će načiniti prvi moderni dnevnik u Srbiji. Kada je kupio „Male novine“ on je hteo da napravi list koji će „bar približno ličiti na jevropske listove“. Odmah je najavio da će list biti „za ljude sviju pravaca i pogleda“ – dakle nestranački list. Smanjio je cenu primerka na pet para („petparački list“) i raširio uličnu prodaju, koja se tada prvi put pojavila u Srbiji. Po mnogo čemu su „Male novine“ bile i prvi srpski tabloid, jer se Todorović nije libio da u njima objavljuje i raznovrsne društven skandale, pa i naručene napade na određene ličnosti. „Male novine“ su dostizale dnevni tiraž od 30.000 primeraka. One nisu počinjale političkim uvodnicima, već najsvežijim vestima. U njima su bila i obaveštenja o vremenskim prilikama, lutrijski izveštaji, vesti sa pijace, a imale su i crnu hroniku i humoristički kutak. Prve su u Srbiji objavljivale klasične feljtone. Todorović se može svrstati i u rodonačelnike našeg istraživačkog i analitičkog novinarstva – na primer serija napisa o hajdučiji u Srbiji, kada je uz praćenje, iz dana u dan (120 izveštaja), suđenja grupi razbojnika u Čačku (na optuženičkoj klupi bilo je oko stotinu okrivljenih) dodavao i napise o temeljnim socijalnim i političkim uzrocima širokog obima kriminalnog nasilja i otimačine u srpskoj provinciji. U „Malim novinama“ Todorović je objavio i niz svojih memoarskih zapisa: zaokruženu verziju Dnevnika jednog dobrovoljca, Krvavu godinu i druga sećanja. I svoj neosporni književni talenat „trošio“ je u listu, pa je kao feljtone objavio romane Smrt Karađorđeva, Silazak s prestola (kralja Milana, prim. aut.), Smrt kneza Mihaila, Aspide i nedovršen roman Beogradske tajne. „Male novine“ je zabranio kralj Aleksandar Obrenović, septembra 1900. godine, zbog pisanja protiv njegove ženidbe sa Dragom Mašin. Nastavile su da izlaze 1901. godine, pod nazivom „Stare Male novine“, koje je Todorović morao da prekine posle Majskog prevrata, 29. maja 1903. godine, kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Draga Mašin, a na presto doveden Petar Karađorđević – dok su realnu vlast delili oficiri zaverenici i radikali. Posle tog prevrata, pokrenuo je periodično glasilo „Ogledalo“ (izašlo je sto svezaka). U napisima za „Ogledalo“ svodio je i svoj životni bilans: „U toj strašnoj borbi ja sam pet godina proveo u izgnanstvu; više od 20 puta bivao sam zatvoren i hapšen; bio sam osuđen na 27 godina zatvora, proveo sam u kazamatima i hapsanama pet godina, sedam meseci i devet dana; platio sam 11 hiljada dinara raznih globa i taksi; vukao sam teške okove, od kojih mi i sada zjape rane na nogama, i bio sam osuđen na smrt, jedan put javno i znano, a četiri puta o koncu je visilo da izgubim glavu potajno i mučki.“ Umro je 7. oktobra 1907. godine u 55. godini života. Na pogreb su mu došli i radikalski prvaci, svi osim Pašića. KC (L)