Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavac: Kugli Zagreb Jules Verne / Zil Vern - Put do Mjeseca sa 20 slika Verneova priča o putovanju na Mjesec iz 1865. je (kao što biste očekivali od Vernea) izvrsna zabavna, čak i ako se njezini dijelovi sada u retrospektivi čine pomalo čudnima. Naš raketni brod je pogođen iz topa? Na mjesec? Dobrota! Ali na druge načine pun je jezivih poslova za koje se pokazalo da su bili vrlo blizu stvarnosti: imao je trošak, kada se prilagodi inflaciji, gotovo potpuno ispravan. Postoje i druge sličnosti. Verneov top nazvan je Kolumbija; zapovjedni modul Apolla 11 nazvan je Columbia. Apollo 11 je imao posadu od tri osobe, baš kao i Verneova; i oboje su eksplodirali iz američke države Florida. Čak se i povratak na zemlju dogodio na više-manje istom mjestu. Slučajnost - ili činjenica!? Kažemo da ćete morati sami pročitati ovu priču da biste ocijenili. Žil Vern pisac, vizionar, rodonačelnik moderne naučne fantastike. Njegovi romani su potsticali maštu čitalaca širom sveta, bilo da se radnja odvijala u nekom zabitom kutku Afrike ili na putu ka Mesecu. Pred vama su ilustracije prvog izdanja `Put na Mesec` koje se pojavilo pre više od sto godina u okviru izdavačke kuće J.Hetzel & Cio iz Pariza. Barbiken i clanovi Gan kluba su došli na ideju da ispale projektil iz džinovskog topa Kolumbija u pravcu Meseca. Uz tipičnu američku poslovnost ide i praktična strana ovog poduhvata: ubuduće bi za projektil bili okačeni `vagoni` prepuni turista željnih da provedu vikend na Mesecu! Vizija Žila Verna bi mogla da bude ostvarena u drugoj polovini ovog veka. O romanu Putovanje na Mesec Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Rastanak s identitetom - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2014 Broj strana: 204 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Čo­lo­vić (1938, Be­o­grad), et­no­log i iz­da­vač (Bi­bli­o­te­ka XX vek). Naj­po­zna­ti­je knji­ge: Di­vlja knji­žev­nost (1985), Bor­del rat­ni­ka (1993; pre­vodi na ne­mač­ki 1994. i fran­cu­ski 2005. i 2009), Po­li­ti­ka sim­bo­la (1997; pre­vo­di na en­gle­ski 2002. i polj­ski 2002), Et­no (2006; pre­vod na polj­ski 2007) i Bal­kan – te­ror kul­tu­re (2008; pre­vo­di na polj­ski 2006, en­gle­ski 2011, ne­mač­ki 2011 i ma­ke­don­ski 2012). Do­bio Her­de­ro­vu na­gra­du (2000), or­den vi­te­za Le­gi­je ča­sti (2001), na­gra­du Be­o­grad­skog cen­tra za ljud­ska pra­va “Kon­stan­tin Ob­ra­do­vić” (2006), na­gra­du “Vitez po­zi­va” (2010), zva­nje po­ča­snog dok­to­ra Var­šav­skog uni­ver­zi­te­ta (2010) i me­da­lju “Kon­stan­tin Ji­re­ček” (2012). Pred­go­vor Na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet kao ne­pri­ko­sno­ve­na, ta­ko­re­ći sve­ta vred­nost do­šao nam je s ra­tom de­ve­de­se­tih, kao jed­na od nje­go­vih glav­nih te­ko­vi­na. Ob­reo se ovaj iden­ti­tet i u fol­klor­nim ver­zi­ja­ma pri­ča o po­li­ti­ci i ra­tu, ta­ko da sam se s njim naj­pre sreo u tom “for­ma­tu”, kad sam se za­in­te­re­so­vao za “fol­klor, po­li­ti­ku i rat”, što je te­ma mo­je knji­ge Bor­del rat­ni­ka. To me je pod­sta­klo da se u na­uč­noj li­te­ra­tu­ri oba­ve­stim o po­re­klu ter­mi­na i nje­go­vim ra­znim zna­če­nji­ma i tu­ma­če­nji­ma, pa sam to iz­lo­žio pod na­slo­vom “Iden­ti­tet iden­ti­te­ta”. U mo­joj sle­de­ćoj knji­zi – Po­li­ti­ka sim­bo­la iden­ti­tet je do­bio još vi­še me­sta, jer sam, is­tra­žu­ju­ći ovo­ga pu­ta no­ve srp­ske po­li­tič­ke mi­to­ve, na­šao da je tu iden­ti­tet (na­ci­o­nal­ni, et­nič­ki, kul­tur­ni) ako ne glav­na, ono sva­ka­ko jed­na od glav­nih te­ma, što je na­ve­lo ame­rič­kog iz­da­va­ča ove knji­ge da u nje­nom na­slo­vu sim­bo­le za­me­ni iden­ti­te­tom, pa se to iz­da­nje zo­ve Po­li­tics of iden­tity in Ser­bia. Ima­la bi re­zo­na i slič­na pro­me­na u na­slo­vu mo­je knji­ge Bal­kan – te­ror kul­tu­re, ko­jom bi na me­sto kul­tu­re do­šao iden­ti­tet, jer je na nje­nim stra­ni­ca­ma reč o kul­tu­ri kao tvr­đa­vi tzv. na­ci­o­nal­nog bi­ća, ko­ja se za­to mo­ra bra­ni­ti, ako tre­ba, i oruž­jem. Me­đu­tim, upr­kos ovoj mo­joj kon­ti­nu­i­ra­noj za­o­ku­plje­nosti iden­ti­te­tom, do­sad mi se ni­je da­lo da ga sta­vim u na­slov ne­ke mo­je knji­ge, jer mi se či­ni­lo da ga vi­dim na ko­ri­ca­ma sva­ke dru­ge pu­bli­ka­ci­je o sa­vre­me­noj po­li­ti­ci i kul­tu­ri. Ovo­ga pu­ta ni­sam hteo da ga spre­čim da se pro­bi­je na to is­tak­nu­to me­sto, ali ne za­to što se u ov­de sa­ku­plje­nim tek­sto­vi­ma još vi­še i još eks­pli­cit­ni­je ne­go u mo­jim pret­hod­nim knji­ga­ma go­vo­ri o po­li­ti­ci iden­ti­te­ta i te­ro­ru iden­ti­te­ta, o nje­go­vim ču­va­ri­ma i di­stri­bu­te­ri­ma, o iden­ti­tet­skom dis­kur­su i iden­ti­tet­skoj pa­ni­ci… Na glav­ni raz­log što sam sad iden­ti­tet pu­stio u na­slov upu­ću­je dru­ga reč ko­ja tu uz nje­ga sto­ji: ra­sta­nak. Na­i­me, sa­zre­la je i u me­ni ide­ja, ko­ju ne­ki an­tro­po­lo­zi i po­li­ti­ko­lo­zi u po­sled­nje vre­me če­sto iz­no­se, da iden­ti­tet kao ana­li­tič­ka ka­te­go­ri­ja vi­še ni­če­mu ne slu­ži i da ga is­tra­ži­vač kul­tu­re i druš­tva da­nas mo­že po­mi­nja­ti sa­mo pod zna­ci­ma na­vo­da. Ni ja vi­še ne mi­slim da se te­o­rij­ski može ela­bo­ri­ra­ti ne­ki mo­del na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta bo­lji od ono­ga ko­ji nu­di na­ci­o­na­li­zam, na pri­mer ta­ko što bi se uva­ži­la sa­zna­nja o nje­go­voj kon­stru­i­sa­no­sti, plu­ral­no­sti, re­la­ci­o­nal­no­sti, hi­brid­no­sti ili di­na­mič­no­sti, i na taj na­čin po­mo­glo prak­ti­ča­ri­ma po­li­ti­ke iden­ti­te­ta da je po­ve­du pu­tem to­le­ran­ci­je i poš­to­va­nja raz­li­ka izme­đu lju­di­. Uvi­deo sam da ta­kva na­sto­ja­nja, do­kle god go­vo­re o nacionalnom iden­ti­te­tu i sa­mim tim što o nje­mu go­vo­re, ne do­vo­de u pi­ta­nje ono na če­mu se za­sni­va njegova omamljujuća moć, ono što ga či­ni teš­ko od­stra­nji­vim po­li­tič­kim “su­per­lep­kom”, to jest ve­ro­va­nje da iden­ti­tet (na­ci­o­nal­ni, et­nič­ki, kul­tur­ni) za­i­sta po­sto­ji, te da se pre­ma nje­mu – ma šta mi­sli­li – mo­ra­mo ne­ka­ko od­re­di­ti. Sa­da želim da i ja is­ko­ra­čim iz ovog u suš­ti­ni te­o­loš­kog dis­kur­sa i iden­ti­te­tu ka­žem: zbo­gom, pu­te­vi se na­ši ra­zi­la­ze. Ti­me što sam ga sta­vio u na­slo­v ove knji­ge že­leo sam da ra­sta­nak s njim ob­ja­vim na vid­nom me­stu i po­seb­no na­gla­sim. U ne­kim ov­de sa­ku­plje­nim tek­sto­vi­ma, po­seb­no u pr­vom i po­sled­njem, ima ta­ko­zva­nih auto­bi­o­graf­skih ele­me­na­ta, ali ni u onim pi­sa­nim u sti­lu dis­tan­ci­ra­nog aka­dem­skog iz­la­ga­nja, ni­sam iz­be­ga­vao da po­ka­žem da me tor­tu­ra na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta i lič­no po­ga­đa, ta­ko da – ka­ko je za jed­nu svo­ju knji­gu an­tro­po­loš­kih ese­ja re­kla Du­nja Riht­man Auguš­tin – “či­ta­te­lju ne­će osta­ti skri­ve­na mo­ja ras­po­lo­že­nja i strep­nje”. Šta­vi­še, ve­ru­jem da će ova mo­ja lič­na sve­do­čan­stva do­pri­ne­ti ube­dlji­vo­sti te­za ko­je za­stu­pam mo­žda i vi­še od te­o­rij­ske ar­gu­men­ta­ci­je, a isti uči­nak oče­ku­jem i od onih me­sta na kojim se ni­sam us­te­zao od to­ga da, ko­men­ta­ri­šu­ći ne­ki do­ga­đaj iz na­šeg pi­to­resk­nog po­li­tič­kog ži­vo­ta, une­sem i ma­lo iro­ni­je i hu­mo­ra. Ne pot­ce­nju­jem ne­pro­ži­vlje­no zna­nje, zna­nje bez iro­ni­je, ali ne mo­gu da ga za­mi­slim u an­tro­po­loš­kom ese­ju, me­di­ju ko­me pri­pa­da­ju tek­sto­vi ko­ji či­ne ovu knji­gu. Ne­ko­li­ko tek­sto­va po­sve­tio sam ko­men­ta­ri­sa­nju pri­me­ra eks­plici­tnog iden­ti­tet­skog di­sku­rsa, gde se na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet za­zi­va i sla­vi kao isto­vre­me­no za­go­net­na i sa­mo­ra­zu­mlji­va, to jest sve­ta reč. U dru­gim tek­sto­vi­ma ba­vim se pri­me­ri­ma dis­kur­sa gde je iden­ti­tet uglav­nom im­pli­cit­no pri­su­tan, kao pod­ra­zu­me­va­ju­ća i ne­u­pit­na oko­sni­ca po­li­tič­kog ži­vo­ta. Sve sam ih na­šao u me­di­ji­ma, naj­češ­će u no­vi­na­ma i na in­ter­net­skim saj­to­vi­ma, a me­đu onim lju­di­ma či­je sam re­či u sla­vu iden­ti­te­ta ci­ti­rao i tu­ma­čio ima naj­vi­še po­li­tič­kih li­de­ra, no­vi­na­ra, knji­žev­ni­ka, sveš­te­ni­ka, rat­nih zlo­či­na­ca i fud­bal­skih na­vi­ja­ča. I po­red to­ga što ve­ru­jem da ove tek­sto­ve te­ma iden­ti­te­ta po­ve­zu­je, te da je bi­lo oprav­da­no što sam ih sta­vio zajedno u istu knji­gu, ne tre­ba ih či­ta­ti kao po­gla­vlja na­uč­ne mo­no­gra­fi­je u ko­ji­ma se po­ste­pe­no raz­vi­ja­ju auto­ro­ve te­ze, ne­go kao ese­ji­stič­ke va­ri­ja­ci­je na te­mu na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Tru­dio sam se da ovu te­mu či­ta­o­cu pri­bli­žim i osve­tlim, ko­ri­ste­ći za to me­ni ras­po­lo­ži­va zna­nja i ana­li­tič­ke pri­stu­pe, ali me je pri tom naj­vi­še vo­di­la že­lja da je is­cr­pim i ta­ko se nje ko­nač­no re­šim. Ve­ći­na ovih tekstova na­sta­la je i prvi put ob­ja­vlje­na iz­me­đu 2010. i 2013. go­di­ne, kao što se mo­že vi­de­ti u Bi­bli­o­graf­skoj be­leš­ci na kra­ju knji­ge. Znat­no sta­ri­ji je samo čla­nak “Iden­ti­tet ili imidž”, iz 2001. go­di­ne, ko­ji sam ov­de preš­tam­pao za­to što se u nje­mu pr­vi put uklju­ču­jem u di­sku­si­ju o po­li­ti­ci iden­ti­te­ta u Sr­bi­ji, ta­da još uve­ren da se ona mo­že pro­me­ni­ti, a ne da se mo­ra pot­pu­no dis­kre­di­to­va­ti kao le­gi­tim­no pod­ruč­je po­li­ti­ke, što je je­dan od za­klju­ča­ka do ko­jih će me do­ve­sti ka­sni­je na­pi­sa­ni pri­lo­zi ovoj di­sku­si­ji uvrš­će­ni u Ra­sta­nak s iden­ti­te­tom. Ovaj i dru­gi ra­ni­je ob­ja­vlje­ni tek­sto­vi ov­de su pre­ne­ti u iz­vor­nom ob­li­ku, od­no­sno ne­znat­no iz­me­nje­ni, s tim što se od iz­vor­ne ver­zi­je naj­vi­še raz­li­ku­ju dva ogle­da: “Gde su sada ju­na­ci de­ve­de­se­tih?”, ko­ji je na­stao skra­ći­va­njem pred­go­vo­ra za mo­ju knji­gu Za nji­ma smo iš­li pe­va­ju­ći, i “Bal­ka­ni­stič­ki dis­kurs i nje­go­vi kri­ti­ča­ri”, ko­ji sam do­pu­nio po­gla­vljem “Više mačaka ili sin­kre­ti­zam”. Ovu knji­gu po­sve­ću­jem mom pri­ja­te­lju advo­ka­tu i pu­bli­ci­sti Dra­go­lju­bu To­do­ro­vi­ću, ko­ji me odav­no pod­se­ća da je vre­me da ob­ja­vim neš­to no­vo. Ja­nu­ar 2014.

Knjiga je kao nova. Zid je mrtav, živeli zidovi! - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2009 Broj strana: 405 Format: 17 cm Povez: Broširani Predgovor Ideja o ovom zborniku nije moja, ili je to samo delimično. “Ukrao” sam je od Žan-Fransoa Gosioa i Borisa Petriča, koji su za francusku izdavačku kuću Autrement priredili zbornik tekstova povodom 20. godinjice pada Berlinskog zida i za taj zbornik i od mene tražili prilog. Pomislio sam da bih čitaocima Biblioteke XX vek mogao da ponudim jedan sličan zbornik, ali ograničen na događaje na prostoru bivše Jugoslavije, pa u tom smislu komplementaran knjizi mojih francuskih kolega, koja je uglavnom fokusirana na zbivanja u drugim komunitičkim zemljama Istočne Evrope[1]. Počinjući rad na ovom zborniku, nisam birao teme nego autore, a većina pozvanih da nešto za zbornik priloži mogla je, na moje zadovoljstvo, da se na moj poziv odazove. Pored onih koji su napisali nove radove, troje autora priložilo je tekstove ranije objavljene na engleskom (Ramet i Slapšak), odnosno na francuskom jeziku (Bugarel), koji su ovde objavljeni u prevodu, a tekst Vladimira Arsenijevića, koji u našem zborniku stoji na mestu prologa, našao se tu zahvaljujući srećnom slučaju. Naime, uporedo sa ovom, pripremao sam za štampu i knjigu Arsenijevićevih eseja Jugolaboratorija, među kojima se nalazi i jedan esej-putni zapis, gde se prepliću autorovi utisci iz jedne nedavne posete Berlinu, i sećanja na njegovo prvo putovanje u taj grad, pre dvadeset godina, vozom, kroz nevesele zemlje “lagera”. “Zidovi”, tako glasi naslov tog eseja, prosto su morali da se nađu i u ovom zborniku o berlinskom i drugim zidovima, sa čim se njihov autor složio. U većini ovde objavljenih priloga istovrmeno je reč o više tema, odnosno o više aspekata jedne teme, što je u skladu sa intelektualnim profilom njihovih pisaca, koji su po pravilu ne daju bez ostatka razvrstati u akademski definisane struke. S druge strane, među ovim radovima skoro da nema nijednog čiji se autor bavi samo jednim segmentom razdoblja o kome zbornik govori (1989 – 2009), nego se oni slobodno kreću s kraja na kraj tog vemena, ponekad praveći izlete i u stariju jugoslovensku i evropsku istoriju. Ipak, bilo je mogućno i, nadam se, ne sasvim arbitrarno, podeliti radove u četiri grupe i vezati ih za tri faze razvoja događaja na bivšem jugoslovenskom prostoru tokom proteklih dvadeset godina. Tako su se u prvom delu zbornika (“Od komunizma dio nacionalizma”) našli tekstovi u kojima je, ako ne pretežno, ono svakaklo naglašeno, reč o vremenu formulisanja novih nacionalizama u nekadašnjim jugoslovenskim republikama i pripreme za ratove 1990-ih godina. Mene je, u tekstu koji sam naslovio “Sve je počelo u Srbiji?”, zanimalo da istražim odnos nacionalista i u nacionaliste preobraženih komunista u Srbiji prema događajima u Istočnoj Evropi i da pokažem na koji način su oni pokušavali da političke promene u Srbiji, koje su nastupile s dolaskom Miloševića na vlast, predstave kao najavu onoga što će se dešavati u dugim komunističkim zemljama i da ih predstave kao obrazac koji su te druge zemlje sledile ili bar mogle da slede. Slično tome, prilog Nenada Stefanova (“Strah od ‘nemačke Evrope’”) pokazuje kako su neki srpski intelektualci, posebno tokom 1990-ih odina, uspeli da u javnosti nametnu nacionalistički model društva, koji je uključlivao “etnizaciju u razumavanju demokratije”, ali i rezervisan odnos prema ujedinjenju Nemačke i širenje straha od Evrope kojom bi dominirala osnažena klerikalna Nemačka. O nacionalnim ideolozima govori i tekst Katarine Luketić «Prošlost je naša budućnost», ali je tu reč o Hrvatskoj, o tome kako je ova vrsta ideologa krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina manipulisala hrvatskim nacionalnim identitetom, pretvarajući ga u «gotovo najvažniju nacionalnu relikviju postavljenu na olatar domovine nakon osamostaljenja države». Jezgra tada konstruisanog identiteta, zaključuje Luketić, ostala je stabilna, naracije o njemu neuzdrmane, zbog čega se u Hrvatskoj i danas odbijaju nastojanja da se u politici koncept nacionalnog i etničkog zameni konceptom građanskog. Otpor prema ljudskim pravima, jednoj od bitinih dimenzija građanskog društva – koji u Srbiji i drugim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije, u kontinuitetu traje od vremena stvaranja komunističkog režima do danas – tema je priloga Vojina Dimirijevića («Od pijanca i plota do devete rupe na svirali»). U Srbiji je, zaključuje on, tokom poslednje dve decenije «napredak u oblasti ljudskih prava bio spor i ostao nepotpun». Prilog Sabrine P. Ramet «Jugoslovenska kriza i Zapad», kojim počinje drugi deo zbornika («Rat i nedovršeni raspad Jugoslavije»), napisan je još 1993. godine, u jeku rata u Bosni i predstavlja argumentovanu, ali i emotivnu (pod utiskom vesti stradanju civila i počinjenim zločinima) kritiku neodlučne i neefikasne politke koju su zapadne države vodile u odnosu na taj rat. U postskriptumu ovog teksta, napisanom aprila 2009, Ramet ukratko navodi glavne posledice rata u Bosni, među kojima i nauk da se jedan takav sukob, naizgled lokalnih razmera, itekako tiče i Evrope i Amerike i da one, kad takav sukob izbije, ne mogu ostati po strani, nauk koji je uticao na to da Nato vojno interveniše 1999. godine na Kosovu i u Srbiji. Razlog što EU nije energičnije intervenisala u ratu u Bosni, Ugo Vlaisalvljević, autor priloga «Od Berlina do Sarajeva», objašnjava time što je tu došlo do «zlokobnog» preklapanja principa eničke nacionalnostzi, koji je Evropa prihvatila kao osnov legitimnosti stvaranja novih država, i etničkog čišćenja, tako da su zločini učinjeni prilikom zaposedanja terotirija po etno-nacionalnom principu dobili neku vrstu prećutne legitimnosti. Rat u BIH i kasniji razvoj događaja na tom prostoru može, po Vlaisavljevićevom mišljenju, da bude instruktuivan u trenutku kad se u Evropi preispituje karakter granica, koje posle pada Berlinskog zida – kako je primetio Etjen Balibar – prestaju da budu linije kojima se označava opseg važenja politike jedne države, njena teritorija, i sele se u okvir te teritorije, postajući «predmeti u prostoru političkog». «Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, Kosovo je više nego ikad okruženo visokim zidovima», kaže Žan-Arno Derans u zaključku svog rada «Od Gazimestana do ‘Mitrovačkog zida’». Te zidove su najpre stvorili sukobi i ratovi koji su se završili faktičkom etničkom podelom Kosova. Tako su, zaključuje Derans, otvorena dva nacionalna pitanja, na koja postoje dva mogućna odgovora: prekrajanje granica, neizvodljivo na miran način, i – što je jedino prihvatljivo – «najbrži mogući proces regionalne i evropske integracije, koji bi omogućio da se prevaziđu pogranični i teritorijalni sporovi». I Ksavije Bugarel u svom prilogu («Osveta sela») analizira prirodu jugoslovenskih ratova 1990-ih, posebno se zadržavajući na kritičkoj analizi tumačenja tih ratova kao sukoba između ruralnog i urbanog mentaliteta, između sela i grada, nastojeći da u tim tumačenjima razluči sociološku stvarnost od nacionalističkog mita. To ga je podstaklo da se pozabavi primerima protivrečnog odnosa između države i nasilja – kad se «nasilje protiv države» pretvara u «nasilje za državu» – kojih je bogata istorija balkanskih država. Analizom političkih i društvenih događaja na prostoru bivše Jugoslavije posle ratova 1990-ih, dakle u vreme koje se obično s preteranim optimizmom (jer se zaboravlja nacionalizam) opisuje kao postkomunistička demokratska tranzicija, bave se radovi koji su grupisani u trećem delu knjige («Ka postnacionalizmu?»). Tako Žarko Paić, autor priloga pod naslovom «Melankolija i revolucija», polazi od aktuelne filozofske, kulturološke i politikološke diskusije o politikama identiteta, o biopolitici, civilnoj religiji i kulturi kao politici, da bi zaključio da su od «mračnog raspada» Jugoslavije, kako je kraj te zemlje opisao Alen Badiu, još mračnije posledice tog raspada: razorene ekonomije, ograničena suverenost novih država, koje «naliče morbidnim Arkadijama», bekstvo u obećene zemlje Zapada, političke elite «u zagrljuju Crkve, vojske i lokalno umreženih mafija», čemu treba dodati i privid blagiostanja koji stvaraju mediji. Izgledi za promenu tog stanja ne čine se Paiću realanima, jer ga održava jedna danas neupitna politička moć, moć kulturnog identiteta kao «holograma načina života etničkih skupina». Ipak, ostavlja «mogućnost da se u otvorenosti novoga dogažaja istine preokrene smjer kraja povijesti i iznova krene protiv znakova duha vremena». Ildiko Erdei, u tekstu «Za tango je potrebno dvoje», istražuje psihološko-antropološke aspekte ekonomskih odnosa između Slovenije i Srbije, uoči i posle krize i ratova 1990-ih. Na primeru odnosa publike prema slovenačklom marketu «Mrkator» u Beogradu, koji se, pod uticajem političke propagande, menjao od bojkota do pomame za kupovinom u tom marketu, i oslanjujući se na koncep «ukradenog zadovoljstva» (preuzet od Slavoja Žižeka), Erdei pokazuje da je ekonomija polje na kome se izgrađuju socijalne relacije i konstruišu nacionalni identiteti na osnovu toga da li procenjujemo da nas neko ugožava u «našem načinu uživanja» ili nam je u tom pogledu blizak. Na drugi način temama iz oblasti ekonomije pristupa Mikloš Biro (»Komunizam je pao, kapitalizam i demokratija još uvek dolaze»), da bi pokazao u kojoj meri nasleđe navika iz vremena komunizama danas sputava privredni i demokratski razvoj nekih zemalja nastalih na prostoru Jugoslavije, što posebno važi za Srbiju, koju Biro opisuje kao zemlju «nedovršenog kapitalizma» i «nedovršene demokratije». Među takozvanim evropskim standardima, koje su Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana pozvane da poštuju, ako žele da se priključe Evropskoj uniji, veliki značaj imaju i norme koje se tiču odnosa vlasti – koju i dalje uglavnom drže muškarci – prema ženama. Svetlana Slapšak, kao što kazuje naslov njenog priloga («Posleratni rat polova»), piše o dve decenije osporavanja i ugrožavanja prava žena u zemljama na tlu bivše Jugoslavije, a posebno u Srbiji i Hrvatskoj, odnosno o kontinuitetu mizoginije na ovim prostorima. Ona je pri tom rezervisana prema strategiji feministkinja koje se opredeljuju za «dobrovoljno povlačenje iz javnog diskursa» i zalaže se za to da one aktivno potražuju svoja prava. Pažnju Vjekoslav Perice privukla je jedna druga vrsta sukoba), u kojima se sukobljene strane određuju prema pripadnosti nekoj od «velikih porodica naroda», odnosno slovenstvu, latinstvu, germanstvu… U ovde objavljenom tekstu («Sumrak panslavenskih mitova») on evocira nekoliko momenata iz bogate istorije ideja o panslovenskom jedinstvu i solidarnosti, koje su služile legitimisanju stvaranja zajedničkih država slovenskih naroda, pa tako i one Južnih Slovena, da bi pokazao da ideologija panslavenstava još opstaje kao mitologija, ali bez veće privlačnosti i političkog uticaja. Neće etnička srodnost, nego će samo evropski kontekst, takav kakav se danas stvara, omogućiti slovenskim narodima da jedni druge ponovo upoznaju, zaključuje Perica. O izgledima da se u Srbiji afirmišu nove, evropske vrednosti piše Miroslava Malešević u svom prilogu («Srbija jača od Nokie»). Po njenom mišljenju, ti izgledi ostaju mali sve dok se ne prevaziđe frapantan nesklad između deklarativnog izjašnjavanja današnje političke elite za uključivanje u evropske integracije i politike identiteta koja je i dalje u znaku nacionalističke simbolike iz 1990-ih godina. Logično mesto u poslednjem, četvrtom delu ovog zbornika («Nostalgija») našli su prilozi Erika Gordija i Mitje Velikonje, jer je u njima reč o sećanju na Jugoslaviju. Gordi se priseća svojih nekadašnjih ideja i predstava o toj zemlji, kao i percepcije komunističke Jugoslavije u američkoj javnosti («Jedno sasvim lično sećanje na hladni rat, Jugoslaviju i jeftimo, ali dobro vino»), gde su preovlađivali stereotipi o njenoj navodono autentičnoj politici «trećeg puta» i samoupravljanja. Kad su u ratu 1990- ih godina ti stereotipi nestali, zajedno sa Jugoslavijom, i kad je ona postala «groblje snova zapadne levice», pojavili su se – kaže Gordi – novi zapadni «ideološki mislioci», da na istom prostoru ostvare jedan drugi san, san o autentičnoj demokratiji, boljoj od one koju imaju kod kuće. I to će se uskoro pokazati iluzornim, pa autor na kraju izražava svoju nadu da će zemljama nastalim raspadom Jugoslavije biti dopušteno da konačno budu kao i sve ostale: «nestabilne, korumpirane, nemirne i nesavršene». Mitja Velikonja, u prilogu «Povratak otpisanih», nostalgična sećanja na Jugoslaviju ne objašnjava samo kao neostavrljivu želju vraćanja na staro, odnosno ne svodi ih na diskurs koje on naziva «pasivnom jugonostalgijom». On skreće našu pažnju i na kreativne, emancipatorske potencijale tih sećanja («aktivna jugonostalgija»), gde je pravi predmet nostalgije zapravo utopijski ideal boljeg života u budućnosti a ne rehabilitacija prošlosti. Zato Velikonja budućnost nostalgije, pa tako i one za Jugoslavijom, povezuje sa onim što se danas naziva politkom nade, koja podrazumeva podsticanje vere u budućnost. U slučaju jugonostalgije to znači da nju ne nadahnjuje samo želja za povratkom u izgubljenu prošlost Jugoslavije nego i želja za povratkom u njenu izgubljenu budućnošću. Treba li na kraju da kažem da će biti u pravu svi oni koju budu našli da je ovaj zbornik nepotpun kako u pogledu geopolitičkog obuhvata – nema posebnih priloga o Makedniji i Crnoj Gori itd. – tako i u pogledu vrsta problema kojima se ovde zastupljeni autori bave – nema posebnih priloga o vojskama, crkvama, medijima niti o jezičkim, kulturnim, «duhovnim» granicama i zidovima itd. Spremio sam dva opravdanja što je to tako. Prvo je u faktu da za rad na ovom izdavačkom projektu nisam imao ni monopol ni koncesiju, pa ako ne bude i drugih sličnih radova i knjiga, koji će nadoknaditi ono što je ovde propušteno, onda žalim slučaj. Drugo moje opravdanje je u tome što će čitalac Biblioteke XX vek o tim, ovde propuštenim temama, imati šta da pročita u drugim u ovoj seriji objavljenim knjigama. Kako bi rekao Teofil Pančić – autor koji nije zastupljen u ovom zborniku, ali je zato u Biblioteci XX vek objavio čak tri knjige koje se eksplicitno bave srpskim postkomunizmom – čitanje (što će reći i kupovanje) ovih knjiga nije obavezno, ali je poželjno. I.Č. 20. avgust 2009.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez labaviji, i fali rikna, sve ostalo uredno! Žil Vern: Čenseler: Dnevnik putnika Kazalona Zlatna knjiga Beograd, Štamparija Privrednik, 1938. Ilustracije: Đorđe Lobačev!!! Spoljašnjost kao na slikama, unutra odlično! Povez labaviji, i fali rikna, sve ostalo uredno! Жил Верн (франц. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Нант, 8. фебруар 1828 — Амјен, 24. март 1905) био је француски романописац, песник и драмски писац, најпознатији по својим авантуристичким романима и његовом снажном утицају на књижевни жанр научне фантастике.[1] Рођен у Нанту, требало је да прати стопе свога оца и постане адвокат, али већ од ране младости га је више привлачило позориште и писање текстова. Његова сарадња са издавачем Пјером Жилом Ецелом довела је до стварања Необичних путовања, веома успешне серије романа у којој су се налазила дела као што су Пут у средиште Земље, Двадесет хиљада миља под морем и Пут око света за осамдесет дана. Верн се, генерално, сматра главним књижевним аутором у Француској и већем делу Европе, где је имао велики утицај на књижевне жанрове авангарду и надреализам.[2] Међутим, његова репутација је значајно другачија у англофоним регионима, где се често спомиње као писац фантастике и књига за децу, не само због скраћених и измењених превода у која су његови романи често прештампавани.[3][4] Жил Верн је други најпревођенији аутор на свету, а налази се између енглеских писаца — Агате Кристи и Вилијама Шекспира — али је био најпревођенији аутор током шездесетих и седамдесетих година 20. века. Његов допринос жанру је био такав, да се заједно са писцима Хербертом Џорџом Велсом и Хугом Гернсбеком, понекад назива једним од „очева научне фантастике”.[5] Биографија Детињство Жил Габријел Верн је рођен 8. фебруара 1828. године на острву Федо у Нанту, као син Пјера Верна и Софи Алот де ла Фије.[6] Отац Пјер је био адвокат, а мајка Софи пореклом из бродоградитељске и бродовласничке породице. Мајчина породица има делом шкотско порекло, након што се један предак 1462. године прикључио гарди Луја XI, те добио племићку титулу за верну службу краљу. С друге стране, очева породица је келтског порекла, која је дуго живела у Француској.[7] Осим Жила, породица Верн је имала још четворо деце — сина Пола и кћерке Ану, Матилду и Мари.[8] Са 8 година, Жил Верн је почео да похађа „Сен Станислас”, католичку школу која је одговарала религијским уверењима његовог оца. Након основног образовања, завршио је средњу школу у Нанту, где је добио класично образовање, које укључује познавање грчког и латинског језика, те реторике, певања и географије.[9] Жил и његова породица доста времена су проводили на обалама реке Лоаре, на којој су поседовали викендицу, у коју су његов брат и он често долазили. На тај начин, Жил је развио интересовање за путовања и авантуре. Године 1839, претпоставља се да се Жил укрцао на једрењак „Корали”, који је путовао за Индију. Након што је његов отац то открио, спречио је Жила, те га наговорио да му обећа да ће да путује „само у својој машти”.[10] Сада је познато да је то вероватно измишљена прича Жилове нећаке Маргерит Алот де ла Фије, његовог првог биографа, мада је могуће да је прича инспирисана стварним инцидентом. Образовање Након што је завршио основно и средње образовање, Жил је, на наговор оца, просперитетног адвоката, отишао у Париз како би завршио право.[11] Верн је стигао у Париз 1848. године, у време политичких немира, када се десила Француска револуција. Жил је дошао у град непосредно пре избора Наполеона III Бонапарте за првог председника Републике.[12] У то време, Верн је написао бројне сонете, те чак и пар поетских трагедија за позориште лутака. Године 1848, стриц Франсиск де Шатобур га је увео у књижевне кругове, где је упознао Диме — оца и сина; старији Дима је после имао велики утицај на Верново приватно и књижевно усмерење.[13] Када је отац схватио да се Жил не труди око студирања права, те да му је писање драже, престао је да му шаље новац у Париз. Након што је је потрошио сву уштеђевину на књиге, није имао више ни за храну, што је изазвало бројне тегобе — изазивајући му стомачне поремећаје и фекалне инконтиненције, те нервне поремећаје, који су кулминирали парализом фацијалиса.[14] Поред свих здравствених и личних проблема, Жил је у јануару 1851. године успео да заврши факултет, те стекне звање адвоката.[15] Иако са звањем адвоката, Жил је одлучио да се не врати оцу и ради у његовој канцеларији, већ је остао у Паризу. Почео је да ради као нотар, а затим као секретар у позоришту „Лирик”.[16] Породични живот У мају 1856. године, Верн је отпутовао у Амјен, како би био кум на венчању једног пријатеља, Огиста Леларжа. Верна је младина породица позвала да остане пар дана код њих, што је он прихватио. Спријатељио се са свима, а највише са младином сестром, Онорин де Вијан Морел, двадесетшестогодишњом удовицом која је имала двоје деце.[17][18] Надајући се да ће пронаћи сигуран извор прихода, како би могао да се ожени са Онорин пред судом, Жил је прихватио понуду свог брата, те започео посао посредника.[19] Након што му се финансијска ситуација побољшала, Верн је добио наклоност Онорин и њене породице, те су се венчали 10. јануара 1857. године.[20] Жил је у јулу 1858. године добио понуду — да без икакве накнаде путује бродом од Бордоа до Ливерпула и Шкотске. Путовање, Верново прво изван Француске, дубоко га је одушевило, а он је на истом писао романе.[21] Касније је ишао у Стокхолм, одакле је путовао у Кристијанију и кроз Телемарк.[22] Међутим, на путу кроз Данску, у журби се вратио у Париз, али је ипак пропустио рођење Мишела, свог јединог биолошког сина.[23] Последње године Верн у самртној постељи Иако је одрастао као католик, Верн је постао деист у позним годинама.[24] Неки научници верују да се његова деистичка филозофија огледа у његовим романима, јер они често укључују појам Бога или божанског провиђења, али ретко се помиње концепт Христа.[25] Дана 9. марта 1886. године, када се Верн враћао кући, његов двадесетпетогодишњи нећак, Гастон, два пута је пуцао у њега из пиштоља. Први метак га је промашио, али га је други погодио у ногу; Жил је преживео, али је због хица у ногу до краја живота шепао. Овај инцидент се није прочуо у медијима, али Гастон је провео остатак живота у једној установи за ментално оболеле особе.[26] После смрти своје мајке и пријатеља Ецела, Верн је објављивао радове са мрачнијом тематиком. Године 1888, Верн је ушао у политику и био је изабран за одборника у град Амјену, где је учествовао у организацији које су побољшале живот у граду, те је на тој функцији провео око петнаест година.[27] Године 1905, боловао је од дијабетеса, који му је у потпуности одузео вид, а преминуо је 24. марта у свом дому у Амјену.[28] Године 1863, Верн је написао роман под називом Париз у 20. веку — о младом човеку који живи у свету стаклених небодера, брзих возова, аутомобила са погоном на гас, рачунара и глобалних комуникационих мрежа, али и са животом без среће. Роман има трагичан крај, а Ецел је мислио да ће песимизам романа уништи Вернов сјајан успех, те су одлучили да објављивање романа одгоде на двадесет година. Верн је ставио рукопис у сеф, у ком га је 1989. године пронашао његов праунук, који га је објавио 1994. године.

Treće izdanje najvažnije knjige Biljane Jovanović, prvo u „Nezavisnim izdanjima“ Slobodana Mašića. Inicijali i datum na predlistu (v. sliku), inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Jovanović, Biljana, 1953-1996 = Jovanović, Biljana, 1953-1996 Naslov Pada Avala / Biljana Jovanović Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : B. Jovanović : S. Mašić, 1981 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 131 str. ; 16 cm Zbirka Nezavisna izdanja ; 30 ISBN (Broš. sa omotom) Napomene Tiraž 3.000. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG26 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine.

Autor - osoba Man, Tomas Naslov Pripovetke. I–II / Tomas Man ; [s nemačkog preveli Miloš Đorđević ... et al.] Jedinstveni naslov Erzählungen. scc Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1980 Fizički opis 465, 442 str.; 20 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Miloš Zbirka Odabrana dela Tomasa Mana Napomene Prevod dela: Die Erzählungen. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875 – Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju. Pohađao je gimnaziju „Katherineum“ u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao. U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih. Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau. Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman. Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.` Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`. Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.` Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela „Tonio Kreger“, „Tristan“ i „Smrt u Veneciji“. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta „Kallistos“ za roman „Josif i njegova braća“. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama. MG145 (N)

Ana Somlo - Kao... Prosveta, Beograd, 1990. Edicija `Plava ptica`, knjiga 95 Tvrd povez, 310 strana, zastitni omot okrznut na vrhu prevoja (vidi sliku), posveta na belom forzecu. RETKO! Ana Šomlo (Negotin, 1935) srpska je književnica i novinarka jevrejskog porekla koja živi u gradu Netanija u Izraelu. Ana Šomlo piše kratku prozu i romane. Takođe je i najeminentniji srpski prevodilac sa hebrejskog jezika. Biografija Ana Šomlo je rođena 1935. godine u Negotinu (otac Miroslav, majka Budimka, rođ. Smederevac). Rano detinjstvo provela je u Negotinu. Njen otac je, tokom 1941. i 1942, u dva navrata bio interniran u logoru u blizini Zaječara. Ana je, sa sestrom, do 1943. bila kod rođaka u Vršcu, posle čega se vratila u Negotin. Zbog antisemitskih mera nemačkih vlasti, sa ocem i sestrom pobegla je u Malajnicu, a zatim u Homoljske planine, gde su se skrivali do kraja rata. Posle rata, sa porodicom je napustila Negotin i preselila se u Vršac. Od 1946. do 1948, živela je u Pančevu, gde je njen otac projektovao most koji povezuje Pančevo i Beograd. Po završetku radova na mostu, porodica se preselila u Novi Sad.[1] Diplomirala je Orijentalnu filologiju i književnost na Beogradskom univerzitetu. Dobivši stipendiju JOINT-a, 1957. godine, upisala je postdiplomske studije u Jerusalimu gde je boravila dve godine radi usavršavanja hebrejskog i arapskog jezika. Tokom boravka u Izraelu, počela je da šalje priloge za Politiku, a po povratku u Beograd, zaposlila se u časopisu Duga. Na novoformiranu Televiziju Beograd, prešla je 1960. godine. Pored rada na Televiziji, pisala je, prevodila i davala časove hebrejskog jezika.[1] Uređivala je TV- Reviju i časopis RTV - Teorija i praksa. Ana Šomlo je dobar deo svog radnog veka provela kao novinar, radeći na Televiziji Beograd. Imala je prilike da se upozna sa mnogim značajnim ličnostima iz raznih sfera a kao produkt tog njenog iskustva je i knjiga koju je objavio Centar za istraživanje Radio-televizije Srbije `Biti i opstati na televiziji` – koju čine intervjui sa značajnim i popularnim ličnostima tadašnje Jugoslovenske televizije, među kojima i sa Radivojem Lolom Đukićem, Dušankom Kalanj, Mićom Orlovićem, Ivanom Hetrihom, Sandom Langerholc, Zdravkom Šotrom, Angelom Miladinovim... O svom iskustvu rada na televiziji, Ana Šomlo je rekla: U svom dnevniku beležila sam utiske o ljudima koje sam sretala, opčinjenosti televizijom. Bili su u ono vreme veoma značajni. O nekim od njih ništa, sem čitulje, nije objavljeno. Zapisala sam u dnevnik i beleške o svojim putešestvijima po selima sa Zaharijem Trnavčevićem, dok sam radila u Emisiji za selo, zaleđenim putanjama i pešačenju, našoj zasluzi za dovođenje vode u selo Ključ. Bio je tu razgovor sa kino-amaterima Dušanom Makavejevim, Kokanom Rakonjcem, Žikom Pavlovićem…o njihovoj želji da se profesionalno bave filmom. U njihovom klubu upoznala sam i Batu Živojinovića koji se tada nadao da će dobiti prvu pravu ulogu. [2] Kao vrsni poznavalac hebrejskog jezika i izraelske književnosti, Šomlo je dala veliki doprinos u oblasti prevodilaštva sa hebrejskog na srpski jezik. Objavila je veliki broj književnih prevoda. Bila je posvećena sastavljanju rečnika i enciklopedijskom radu. Sastavila je i `Hebrejsko–srpskohrvatski i srpskohrvatsko–hebrejski rečnik` i objavila udžbenik `Učite sami hebrejski` . Kao prevodilac sa hebrejskog, i na hebrejski jezik, dala je značajan doprinos učvršćivanju srpsko-hebrejskih kulturnih i književnih veza te promocijom izraelske književnosti u svetu za šta je i nagrađena 2005. godine priznanjem `Kalat haor`. Saradnik je nekoliko enciklopedija: u Prosvetinoj `Enciklopediji` (Beograd, 1969) je pisala odrednice o izraelskoj književnosti. U `Encyclopaedia Judaica` (Keter, Jerusalim 1974) pisala je o književnicima jevrejskog porekla sa južnoslovenskog područja. U `Hrvatskom Općem leksikonu` (Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 1996) piše o savremenim izraelskim piscima. Ana Šomlo, bavi se i književnim stvaralaštvom. Objavila je nekoliko romana i zbirki kratkih priča. Za zbirku priča Ponovo u Jerusalimu, dobila je nagradu izraelskog Ministarstva za useljenje 1996. godine. Možda i najzanimljivije književno ostvarenje Ane Šomlo je njena knjiga `Milenina pisma Kafki` objavljena 1988. godine. O ovoj knjizi i ideji da se upusti u istraživanje emotivne veze između čuvenog pisca Franca Kafke i Milene Jasenske, Ana Šomlo je rekla: Knjiga „Milenina pisma Kafki“ nastala je slučajno. Jedne majske večeri srela sam na uglu Sarajevske i Ulice Miloša Pocerca u Beogradu, Zorana Gluščevića, pisca „Ključevi za Zamak Franca Kafke“ (1971). U razgovoru sam pomenula da čitam Kafkina „Pisma Mileni“. –To su najlepša ljubavna pisma!“ potvrdio je moje mišljenje Gluščević. –Šteta što su Milenina pisma zauvek izgubljena, zaključio je. –Nisam sigurna u to, napisaću ih ponovo, rekla sam, ubeđena da ništa ne može zauvek da nestane. –Odgovoriću na Kafkina pisma, rekla sam… Zoran je moje olako izrečene reči ozbiljno shvatio i stalno mi se javljao da me pita, da li sam već počela da pišem Kafki. Tako su krenula moja istraživanja života Milene Jesenske i njene ljubavi sa Kafkom, putovanje u Prag, traganje za njihovim životima. Moja knjiga „Milenina pisma Kafki“ objavljena je nakon 17 godina u izdanju Književne zajednice Novog Sada.[3] Osim književnom, novinarskom i prevodilačkom radu, Ana Šomlo, decenijama unazad, posvećena je radu Jevrejske zajednice u Beogradu. Bila je aktivan član Saveza jevrejskih opština i predsednica Kulturne komisije Saveza, a imenovana je i za doživotnu potpredsednicu Jevrejske opštine Beograd. Od 2000. do 2003, bila je predsednica Udruženja Jevreja iz bivše Jugoslavije u Izraelu. Uređivala je glasilo udruženja Most.[4] Ana Šomlo, od 1992. godine živi i radi u Izraelu. Sarađuje sa brojnim srpskim književnim časopisima gde objavljuje prozu i prevode sa hebrejskog jezika. Priče na hebrejskom jeziku objavljuje u izraelskim časopisima Moznaim, Iton 77 i Jerušalajim. Bibliografija Romani `Lea Štraser` (Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, (1980) `Glasovi dijaspore` (Književne novine, Beograd, 1985) `Milenina pisma Kafki` (Književna zajednica Novog Sada, 1988) `Kao…` (Spektar, Zagreb 1983, Prosveta, Beograd, 1990) `Hazari ili obnova vizantijskog romana`, razgovori sa Miloradom Pavićem (BIGZ, Beograd, 1990) `Bila sam tvoje more: prepiska Franca Kafke i Milene Jesenske`, (Pešić i sinovi, Beograd, 2005) `Žuti prkos` (`Inđić`, Beograd, 2006) Zbirke priča `Ponovo u Jerusalimu` (Bosanska knjiga, Sarajevo, 1997) i Prosveta, Beograd 2006) `Iduće godine u Jerusalimu` (Miroslav, Beograd, 2000) `Posle mnogo godina` (Kuća poezije, Banja Luka, 2019) Prevodi sa hebrejskog jezika prevod romana Aharona Apelfelda `Badenhajm 1939` (Dečje novine, Beograd, 1989) prevod (i priređivanje) knjige `Antologija kratkih priča Izraela` Bagdala, Kruševac, 1995) prevod (i priređivanje) knjige `Antologija izraelske poezije i proze` (Zidne novine, Sarajevo, 1995) prevod zbirke eseja izraelskog političara Šimona Peresa `Novo Postanje` (BMG, Beograd, 1999) prevod doktorske disertacije Lili Halpert Zamir `Danilo Kiš: jedna mračna odiseja` (Ateneum, Beograd, 2000) prevod romana `Nakit` Šulamit Lapid, (Klio, Beograd, 2004) prevod knjige `Lavlji med – Mit o Samsonu` Davida Grosmana, (Geopoetika, Beograd, 2006) prevod knjige (zajedno sa ćerkom Elom Krstić) `Holokaust i njegovo značenje` Jisraela Gutmana, Haima Šackera, (Zavod za udžbenike, Službeni glasnik, Beograd, 2010) prevod (i priređivanje) knjige `Moć govora i druge izraelske priče` (Kuća poezije, Banja Luka, 2014) prevod (i priređivanje) knjige `Antologija savremene izraelske poezije` (Kuća poezije, Banja Luka, 2015) Ostala izdanja knjiga intervjua `Biti i opstati na televiziji`, (Radio-televizija Srbije, Beograd, 2004) `Moj svet knjiga: dnevnik čitanja` (Pešić i sinovi, Beograd, 2008) Rečnici i udžbenici `Hebrejsko–srpskohrvatski i srpskohrvatsko–hebrejski rečnik` (Udruženje jugoslovenskih Jevreja u Izraelu, Tel Aviv, 1993) `Učite sami hebrejski` (Izdanje autora, Natanija 1996) `Hebrejsko–srpski rečnik`, Jasen, (Beograd, 2007) Nagrade i priznanja nagrada `BUKI FINCI` za knjigu `Milenina pisma Kafki` (1990) diploma Organizacije `Prijatelji dece Srbije` za roman `Kao...` (1990) nagrada izraelskog Ministarstva za useljenje za zbirku priča `Ponovo u Jerusalimu` (1996) priznanje `Kalat haor` (Laureat svetlosti), za dugogodišnji rad na afirmaciji izraelske književnosti u svetu (2005) priznanje `Povelja za prevodilaštvo i međunarodnu saradnju` Kuće poezije iz Banja Luke i Udruženja književnika Srpske (2015) priznanje `Povelja za izuzetan doprinos i jačanju veza između Izraela i Srbije`, Ministarstva spoljnih poslova Izraela, Izraelsko-srpskog privrednog društva i Parlamentarnog odbora izraelsko-srpskog prijateljstva (2016)

Stanje: Ploca 4/4+ , Omot 4 kao na slikama ----------------------------- Opsirnije: -------------------------------- Смак је југословенска и српска рок група коју је основао гитариста Радомир Михајловић Точак са бубњаром Слободаном Стојановићем Кепом и басистом Зораном Милановићем у Крагујевцу 1971.[1] Историја Смак са почетка Група Смак је име добила по драмском колажу који се у време када је група настала спремао у Крагујевцу али представа није доживела своје премијерно извођење. Слободан Коминац Кома био је певач у првој постави Смака и један од њених оснивача. Пре Смака је свирао гитару и певао у крагујевачким групама Џентри и Сенке. Са извесним музичким образовањем, Коминац је имао искуства у компоновању. У прво време, он је био шеф групе Смак одређујући репертоар за игранке. Групу напушта у два наврата, да би дефинитивно отишао из Смака у лето 1973. године. Трећи оригинални члан групе јесте Миша Николић. Он је био оргуљаш у првој постави Смака. У Крагујевац је долазио сваког викенда из Београда у коме је студирао Музичку академију. Групу је напустио у лето 1972. године. Кратко време је у групи певао Чачанин Слободан Јовановић Јохан али због епидемије великих богиња није било наступа. Тешки Смаков авион Прву стабилну поставу из 1974. су чинили: Радомир Михаиловић Точак (гитара), Слободан Стојановић Кепа (бубњеви), Зоран Милановић (бас-гитара), Борис Аранђеловић (вокал). Априла 1973. године Смак са домаћином Гитаријаде у Пожаревцу - групом Дијаманти дели прво место, да би у лето исте године победили на фестивалу ПОП музике у банатском селу Санад. У октобру, након читавог низа промењених певача, у групу долази Борис Аранђеловић. Он пролази на аудицији и то тако што је својим високим тенором добро отпевао песму Child in Time енглеске групе Дип перпл. Након гитаријаде у Пожаревцу Смак бележи свој први наступ у Београду. Било је то у Хали спортова на Новом Београду, на концерту `Поп Парада` који је организовао тадашњи Рок продуцент Џералд Казаферовић који за кратко био и менаџер групе Смак. Учествовале су многе предгрупе (`Смели`, `Безимени`, `Дах`, `Смеђокоси`, `Смак`) а као главна имена су били гости из Мађарске, `Syrius`, `Orange Taurus`. Затим `група 202` те група `Time`, sa којом је Смак неколико месеци касније имао заједнички концерт у истој дворани. Марта 1974. Смак објављује први сингл. 10. новембра 1974. имају запажен наступ у Београду и то на рођендану емисије Вече уз радио. У Дому Синдиката наступају заједно са београдском Поп машином и другим групама. Неколико дана касније, на самосталном концерту у сали Хероја на Филолошком факултету имају више него успешан наступ. Тада први пут са њима наступа млади оргуљаш из Краљева Лаза Ристовски, који постаје редован члан Смака јануара 1975. Крајем јануара 1975. Смак наступа са мађарском групом Омега у београдском Дому синдиката, да би у фебруару исте године наступили на рок вечери у Опатији, и након тога у Загребу на смотри најбољих ју-гитариста „Конгрес рок мајстора“, где Точак на чуђење многих није изабран међу четворицу најбољих, и то само зато што није био ексклузивац загребачког „Југотона“. Априла 1975. догађа се нешто до тада несвакидашње на југословенском дискографском тржишту. Излазе два иста сингла у различитим издавачким кућама. И загребачки Сузи, а и РТВ Љубљана су имале уговоре са Смаком, те су пожуриле да објаве сингл са тада апсолутним музичким хитом, инструменталном композицијом под називом Улазак у харем. У мају, Смак креће на турнеју са Бијелим дугметом и источнонемачком рок групом Пудис на свирке по Хрватској и Босни и Херцеговини. Крајем маја Смак наступа на фестивалу Бум у Загребу, а убрзо након тога чланови групе приступају снимању деби албума који је назван „Смак“. Свих пет песама са тог албума је доживело да се нађе на званичним и незваничним Смак компилацијама `The best of`. Били су предгрупа Дип перплу на њиховом концерту у Београду 1975. Након хит сингла и одличног концерта са Дип перплом, издали су први албум, који се нашао на листи „Топ 50` најпродаванијих југословенских албума свих времена. Почетком 1976. су објавили мини-плочу „Сателит“ на којој се налазила истоимена хит песма, блуз песма „Шумадијски блуз“. У овом периоду су снимили кратак филм „Смак у Њујорку“, на којем су снимљени кадрови са њујоршких улица те са бродског обиласка (Cyrcle Line) острва Менхетн, као део промоције плоче „Сателит“. Те године такође Точак објављује свој први соло албум „Р. М. Точак“. Следећи њихов сингл „Људи није фер/Ел Думо“ је објављен крајем 1976. Неочекивани узлет Судбину прогонити, враћати се пореклу. Свој Удес испунити - значи бити на путу Вечноме. Нестати а пролазност избећи. Мики Петковски из групе „Брег“ долази као клавијатуриста на место Лазе Ристовског и снима са Смаком њихову најпознатију плочу „Црна дама“, која се такође налази у „Топ 50` најпродаванијих југословенских албума свих времена. Наредне године Петковски одлази из групе због служења војног рока у ЈНА и снима са члановима из група „Смак“ и „Леб и сол“, Лазом Ристовским, Горданом Ивандићем и перкусионистом Дејвидом Мосом свој први соло албум „Ко зна“, који није доживео значајан успех. Суботичанин Тибор Леваи је био следећи клавијатуриста, са којим су снимили плочу „Странице нашег времена“ 1978. и енглеску верзију овог албума - `Smak Dub In The Middle`. У то време, Точкови текстови постају проблем јер су пуни мотива из мистицизма којим је Точак тада био опчињен, остатак групе тиме није задовољан, па у веома и натегнутој лошој атмосфери у јесен 1978. године у студију Chipping Norton снимају албум Странице нашег времена. После изласка плоче групу напушта Тибор Леваи. Он убрзо излази из групе и сели се у Немачку. Да би из Смака крајем 1978. отишао и Точак. Као повод за разлаз у домаћој штампи се наводило наваљивање Р. М. Точка на његовим текстовима, као и да се на енглеској верзији албума нађу текстови Дејвида Моса са чим се остали чланови групе нису слагали. Смак на кратко сарађује са Дадом Топићем који наговара Точка да се врати у групу након месец дана паузе. Почетком 1979. у групу се враћа Точак и са собом доводи Лазу Ристовског који је разочаран лошом продајом плоче коју је снимио са бубњарем Ипетом Ивандићем. У то време, Смак споразумно раскида уговор са немачком кућом `Bellaphon` и снимају са Дадом Топићем сингл „На Балкану“. Почетком 1980. Смак припрема плочу Рок циркус на којој је требало да се оствари споразумно виђење свих чланова. У продукцији Дада Топића направили су хард рок опредељено музичко дело са очигледним комерцијалним претензијама. У то време здравље и смрт председника Тита су били разлог што група Смак није могла јавно да наступа и они јуна 1981. одлучују да престану са радом. На Калемегдану у Рокотеци држе опроштајни концерт пред око 8.000 верних обожавалаца, и на истоме изводе део програма са тек снимљеног албума `Зашто не волим снег`. Ова плоча, у почетку замишљена као Точков самостални рад, на крају је на наваљивање ПГП РТБ-а објављена под именом Смак. Зато на њој не пева Борис Аранђеловић, него се уместо њега појављују Дадо Топић и београдски певач Зоран Живановић-Хозе. Албум је Точак посветио свом преминулом брату. Ипак је непоновљив 1981. - … Оригинална постава се опет окупила 1981. и са Дадом Топићем и Живановићем-Хозеом као певачима су снимили албум `Зашто не волим снег`, где је насловна нумера била посвећена Точковом преминулом брату. Албум је требало да буде објављен као други Точков соло пројект, али су издавачи (ПГП РТБ) сматрали да ће се боље продавати ако буде издат под именом групе Смак. Након тога су се (опет) разишли. 1982. Борис Аранђеловић снима свој први соло албум „Из профила“ са члановима Смака, бившим гитаристом Ју Групе Батом Костићем, бившим бубњаром Корни групе Владимиром Фурдујем и са тада џез саксофонистом Јовом Маљоковићем. Точак је у периоду `80 свирао највише са својим џез - рок Р. М. Т. Триом у коме су били басиста Лола Андријић и бубњар Дејвид Мос. Притом је снимио два сингла „Марш... На Дрину“ и „Специјалка/Мантија“. 1986. снимили су плочу `Смак 86`, али након краће турнеје у време када је клавијатуре свирао Милан Ђурђевић поново су се разишли. Четврти повратак Смака се одиграо 1992. Тада су углавном свирали концерте по Србији и издали концертни албум `ОдLIVEно` (на албуму гостује Пера Џо, један од најбољих српских усно хармоникаша). 1992. и 1993. Точак је са својом групом ТЕК промовисао свој други соло албум и музику за филм Византијско плаво из 1993., за који је освојио награду „Кристална призма“ за најбољу музику из филма. Коначно, 1994. Смак се поново појавио, али овај пут са Точком и Кепом су свирали млади музичари: Дејан Стојановић Кепа Јуниор (други бубњар), Дејан Најдановић Најда (вокал), Влада Самарџић (бас) и Милан Милосављевић Микица (гитара). Смак је са овом поставом објавио албум `Биоскоп Фокс`. Три године касније Влада Самарџић је напустио Смак и отишао на музички колеџ Беркли у САД, заменио га је Слободан Марковић Сале. Последње албуме, за сад `Live without audience` 1998, `Егрегор` 1999, `Live 3. mart 2000. Kragujevac Klub `La Cinema`` 2000. су снимили са њим. 2010 Смак у сали Шумадија снима 4 нумере, `Делфин`, `Циганско срце`, `Испирање` и `Рапсодија о лепом`. То је била промоција искључиво на Јутјуб каналу smakinfo. У време медијске помпе око „смака света 2012` РМ Точак и пријатељи решили су да одсвирају повратнички концерт у Комбанк арени у Београду у оригиналној постави појачаној новим певачем Дејаном Најдановићем Најдом, басистом Милошем Петровићем и клавијатуристом Дејаном Здравевским. Концерт је одржан пред око 20.000 гледалаца и проглашен културним догађајем године у Србији, а група „Смак“ показала се у најбољем светлу као изузетно увежбан тим и изводила своје највеће хитове из 40 година дуге каријере, по први пут са чак 25 песама. Запамћено је да је Точак на почетку концерта рекао „Фрка је, фрка је..`, а да је крај концерта Смак испраћен овацијама препуне Арене.[2] Уследио је концерт на крагујевачком фестивалу Арсенал 2013. Затим велики спектакл на ушћу 20. јуна 2015. Био је то уједно и последњи наступ Бориса Аранђеловића, умро је 27. августа 2015. у Ротердаму. Смак је на достојан начин испратио свог певача. Утицај Смак је био, пре свега, поштован због Точкове гитарске виртуозности, у почетку највише по узору на Џимија Хендрикса и због занимљиве и снажне, фузије хард рока, џеза, прогресивног рока, џез рока са снажном блуз основом, са Аранђеловићевим вокалним фалсетом који је радо коришћен у дуелима гитаре и гласа. Инструментал „Улазак у харем“ је прославио Радомира Михаиловића Точка као гитарског хероја и легенду музичке сцене бивше Југославије током седамдесетих година двадесетог века. Албуми „Црна дама“ из 1977. и „Странице нашег времена“ из 1978. били су врло цењени од стране обожавалаца прогресивног рока, и чак су били издавани за енглеско тржиште. Њихово окупљање од друге половине осамдесетих променило је правац групе ка фузији. Након повратка 1994, пре свега Точкова и Кепина идеја је била да се Смак врати року. Као поређење се могу искористити сличности у стилу са извођачима као што су Џетро тал, Лед зепелин, Дип парпл, Гренд фанк реилроуд, и Јес. Септембра 2023. је испред Дома Омладине у Крагујевцу откривен споменик групи, рад вајарке Катарине Трипковић.[3] ---------------------------------- Predmet prodaje je LP Maxi singl Smak (3) ‎– Nevidljive Terazije Label: PGP RTB ‎– MS 7001 Format: Vinyl, 12`, 45 RPM, Maxi-Single, Misprint, Stereo Country: Yugoslavia Released: Apr 1978 Genre: Rock Style: Prog Rock Nevidljive Terazije (Vinyl, 12 More Images Tracklist Position Title/Credits Duration A Nevidljive Terazije Lyrics By – B. Horvat* B Hitopadeza

Kao na slikama Originalni omot Diskovi odlični Knjižica Original Genres: Comedy | Drama | Family | Romance Director: Charles Chaplin Writer: Charles Chaplin Чарлс Спенсер Чаплин млађи (енгл. Sir Charles Spencer Chaplin Jr.), познат као Чарли Чаплин или раније као Шарло Акробата (Лондон, 16. април 1889 – Вевеј, 25. децембар 1977) био је енглески филмски режисер, глумац, сценариста и продуцент. Он је један од највећих комичара свих времена. Вешто је владао мимиком и слепстик комедијом. Његове комедије су мешавина водвиља, пантомиме, импровизације и циркуса.[1] Један је од пионира кинематографије и највећих синеаста свих времена. Необично је заслужан за ширење популарности филма и за његово признање у сферама традиционалне културе. Његов изворни хуманизам формиран у периоду тешке младости изражен је у лику доброћудне скитнице Чарлија чија је доброта према околини сразмерна њеним злим намерама. Учинио је да свима постане јасна снага филмског говора и његова моћ у афирмацији универзалних и трајних људских вредности. Напустивши Сједињене Државе од 1952. године је живео у Европи, углавном у Швајцарској. У том периоду је остварио мали број својих замисли. У Сједињене Државе се вратио 1972. године јер је награђен Оскаром за животно дело. Добитник је Оскара за најбољу музику за филм ”Светлости позорнице” из 1973. године, и два почасна Оскара. Његовим најпознатијим филмом се сматра Велики диктатор из 1940. године. Амерички филмски институт га је ставио на десето место на листи 100 највећих глумаца 20. века.[2] Чарли Чаплин је једно од најпрепознатљивијих лица у историји филма. Највећа је филмска звезда до краја двадесетих година 20. века.[3] Биографија[уреди | уреди извор] После трагедије која му се десила када је имао пет година (мајка му је доживела нервни слом, а отац погинуо), он и његов полубрат, Сидни Чаплин, постали су бескућници. Након краћег времена проведеног у дому за незбринуту децу, Чарли је постао члан једне сиромашне дечје музичко-позоришне трупе у којој је имао неколико споредних улога. У осмој години је почео и сам да наступа. Чаплин је 1913. године напустио музичко-позоришну трупу Фреда Карноа и придружио се Кистоуну (Keystone), који га је ангажовао за сто педесет долара недељно, да глуми уз познатије глумце као што су Мејбл Норманд и Роско Фети Арбакл. Током једне турнеје 1913. године у Њујорку га је запазио краљ комедије, Мак Сенет, (творац најомиљенијег и најтрајнијег жанра немог филма – слепстик комедије), са којим је склопио уговор за снимање првог филма. Снимио је дванаест краткометражних филмова, почео је и сам да режира, пише сценарио и ради монтажу за већину својих остварења. Charlie Chaplin by Charles C. Zoller 4 cleaned На филму се појавио 1914. године и снимио своја први неми филм - „Keystone Was Making a Living“ и други Дечије ауто трке у Венецији („Kid Auto Races at Venice“, 1914). Током рада на свом другом филму 1914. године, Чаплин је осмислио лик скитнице и костим – шлампаве панталоне, полуцилиндар, превелике ципеле и штап – који су постали заштитни знак његовог филмског лика малог скитнице којег је развијао читаве каријере и који је обележио рану историју филмске индустрије. Брзо је потом постао самосталан и почео да режира своје филмове јер филм Скитница из 1915. године га је преко ноћи учинио првом филмском звездом у свету. Арбаклове панталоне, бркови Мека Свејна и ципеле Форда Стерлинга, као и полуцилиндар, штап и тесни сако, наводно су изабрани насумице, али ова неуредна елегантност неодољиво је подсећала на Линдеров лик углађеног кицоша. Неотесан и погрешив, али романтичан и ведар, овај мали скитница био је циник са песничким погледом на свет, нитков са пуританским моралом. Публика широм света поистовећивала се са овим аутсајдером, мада је презирао површност коју она представља. Чаплинове комедије, укорењене у његовом сиромашном детињству у Лондону, биле су веома личне, спајајући осећај носталгије и ужаса због друштвене неправде. Његов хумор био је заснован на карактеризацији и месту збивања, а у филмовима попут Шарло као полицајац (Easy Street, 1917) и Шарло усељеник (The Immigrant, 1917) бавио се контроверзним темама као што су наркоманија, улични криминал и проституција. Са друге стране, у комедијама Стаза за котураљке (The Rink, 1916), Надзорник (The Floorwalker, 1916) и Лечење (The Cure, 1917), чије су енергија и ритам одушевиле Клода Дебисија, Чаплин је доказао изузетне кловновске вештине. Чаплинови филмови су били мање динамични од Сенетових, број гегова у њима је смањен, како би се у потпуности искористио комични потенцијал сваке ситуације, тако да су сцене зависиле не од самог постојања шале, већ од њеног утицаја. Употребом реквизите показао је да има врхунски осећај за комику. Иако су они били непредвидиви и често су служили да створе неку непријатност, као што је случај у филмовима Један ујутро (One A.M., 1916) и Залагаоница (The Pawnshop, 1916) Чаплин их је користио ради карактеризације и изражавања унутрашњих осећања, чиме је продубљивао површинску комедију. Ипак, кључну улогу у успеху свих Чаплинових филмова имала је његова интелигентна и грациозна глума. Иронија је што је наслов Чаплиновог филма Хлеб свагдашњи (Making a Living, 1914) будући да су му популарност и уметничка независност нагло расле са сваким новим уговором и да је један од оснивача система филмских звезда. Постер Куреа из 1917. Године 1915. Напустио је Кистоун и са компанијом Есенеј потписао уговор о снимању четрнаест филмова за суму од 1250 долара недељно. Ту је започео сарадњу са сниматељем Ролијем Тотером (Rolie Totheroh), глумицом Едном Первајанс (Edna Purviance) и Ериком Кембелом (Eric Campbell), који су у његовим филмовима редовно глумили главни женски лик, односно главног непријатеља. У филму Шарло гроф (The Count, 1916) се појављују Кембел који је глумио непријатеља у једанаест наредних краткометражних филмова и Една Первајанс која је глумила улогу идеалне жене у већини његових филмова од 1915. до 1923. године. Године 1916. прешао је у Мјучуал, где је снимио дванаест филмова за плату од 10.000 долара недељно. Године 1918. је потписао са компанијом Фрст нешнал (First National) уговор од милион долара за продукцију само осам филмова, од којих је Малишан (The Kid, 1921) био његов први дугометражни филм. Годину дана касније заједно са Дејвид Грифитом, Мери Пикфорд и Даглас Фербанксом (Douglas Fairbanks) основао је компанију Јунајтед Артистс (United Artists), за коју је снимио све наредне филмове, почевши од Парижанке (A Woman of Paris, 1923). У Чаплиновом раду су почели да се јављају периоди неактивности, мада је Златна грозница (The Gold Rush, 1925), Светла велеграда (City Lights, 1931) и Модерна времена (Modern Times, 1936) спадају у његове најпознатије филмове. Чаплин је од средине 1920-их почео да жуди за интелектуалним признањем. На филм Модерна времена знатно је утицао филм Дајте нам слободу (1931) Рене Клера. Тај филм дугује и совјетском револуционарном филму због чега је био забрањен у Италији и Немачкој. Хитлер и Мусолини су филм оценили као комунистичку пропаганду. Чаплин им се касније осветио филмом Велики диктатор (The Great Dictator, 1940). Диктатор Чарли Популарност лика скитнице је временом опадала, Чаплин је постајао све више самосвестан, његову изражајност и спонтаност замениле су претенциозност и сентименталност. Као редитељ је са лакоћом умео да успостави динамику између камере и глумца али су његове методе биле веома конвенционалне. Глатка монтажа никада није одвраћала пажњу са радње. Његов избор меког осветљења, пажљиво осмишљених сценографија, општег плана и кадра-секвенце одавао је технику чврсто укорењену у позоришној традицији. Чаплин је снимао неме филмове до 1940. године. Ипак, ограниченост Чаплинове режије и кинематографске интелигенције дошла је до изражаја у говорним филмовима (talkies) као што су, поменути, Велики диктатор, Господин Верду (Monsieur Verdoux, 1947), Светлости позорнице (Limelight, 1952), Краљ у Њујорку (A King in New York, 1957) и Грофица из Хонг Конга (The Countess from Hong Kong, 1966). Чарли Чаплин на шеталишту познатих Иако лично никада није проповедао политички радикализам било какве боје, његов филмски опус био је довољан да у време реакционарне хистерије 1950-их година због својих левичарских убеђења постане једна од жртава сенатора Макартија. Исмевао је и многе америчке политичаре. Био је оптужен за ширење идеје комунизма, па му је због тога током педесетих година био забрањен повратак из Европе у Америку. Његов филм „Краљ у Њујорку“ био је забрањен у Америци до 1973. године (више од 15 година). Напустивши Сједињене Државе, Чаплин је од 1952. године живео у Европи, углавном у Швајцарској. У том периоду је остварио мали број својих замисли. Чаплин се доста бринуо о свом здрављу. Редовно се бавио спортом, правилно хранио, мало пушио и ретко пио. Па ипак, његово здравље се знатно погоршало након завршетка филма, „Грофица из Хонгконга“, крајем шездесетих. Ипак, у Сједињене Државе се вратио 1973. године јер је награђен Оскаром за животно дело. Године 1975, британска краљица Елизабета II доделила му је, као једном од најзаслужнијих грађана земље, чин витеза. Чарли Чаплин је имао пуно љубавних веза и афера, четири брака и десеторо деце, од којих је Џералдин Чаплин најуспешнија и то као глумица. Његове супруге биле су и по више од 30 година млађе од њега, због чега је био критикован у јавности. Смрт[уреди | уреди извор] Гроб Чарлија Чаплина Умро је у сну на Божић 25. децембра 1977. године у Корзију-сир-Вевију у Швајцарској, где је провео последњих 20 година живота. Наслеђе[уреди | уреди извор] Чаплин као „Скитница“ 1915. године, кинематографска „најуниверзалнија икона“ [4] Године 1998, филмски критичар Андру Сарис је рекао да је Чаплин „вероватно најважнији уметник којег је произвела кинематографија, свакако њен најизузетнији извођач и вероватно још увек њена најуниверзалнија икона“.[4] Чаплина је Британски филмски институт описао као „надвишујућу фигуру светске културе“, и он је био укључен у Тајм часописов списак „100 Најважнијих људи 20. века“ због „смеха [који је он донео] милионима“ и због тога што је он „више или мање измислио глобалну препознатљивост и помогао претварању индустрије у уметност“.[5][6] Слика Трампа је постала део културне историје; према Симону Ловишу, тај лик је препознатљив и људима који никад нису видели Чаплион филм, и на местима где филмови никада нису приказани.[7][8] Критичар Леонард Малтин је писао о „јединственој“ и „неизбрисивој“ природи Трампа, и тврдио да ни један други комичар није досегао његов „глобални утицај“.[9] Хвалећи карактер, Ричард Шикел сугерише да Чаплинови филмови са Трампом садрже „најелоквентније, богато комичне изразе људског духа“ у историји филма.[10] Меморабилија везана за овај лик још увек доноси велике суме на аукцијама: 2006. године су полуцилиндар и бамбусни штап који су део Трамповог костима продати за 140.000 америчких долара на аукцији у Лос Анђелесу.[11] Као филмски старалац, Чаплин се сматра пиониром и једном од најутицајнијих фигура раног 20. века.[12] Њему се често приписује заслуга једног од првих уметника овог медијума.[13] Филмски историчар Марк Казинс је написао да је Чаплин „променио не само слике биоскопа, него и његову социологију и граматику“ и тврди да је Чаплин био једнако важан за развој комедије као жанра, као што је Дејвид В. Грифит био за драму.[14] Он је био први који је популарисао дугометражну комедију и који је успорио темпо акције, дајући јој озбиљност и суптилност.[15][16] Мада се његов рад углавном класификује као урнебесна комедија, Чаплинова драма A Woman of Paris (1923) је имала велики утицај на филм Ернста Лубича The Marriage Circle (1924) и стога је играла улогу у развоју „софистициране комедије“.[17] Према Дејвиду Робинсону, Чаплинови изуми су „брзо асимилирани и постали део уобичајене праксе филмског заната“.[18] Филмски ствараоци који наводе Чаплина као утицај обухватају Федерика Фелинија (који назива Чаплина „неком врстом Адама, од кога смо сви потекли“), Жака Татија („Без њега ја никад не бих направио филм“), Рене Клера („Он је инспирисао практично сваког филмског ствараоца“), Мајкла Пауела, Били Вајлдера, Виториа де Сике, и Ричарда Атенбора.[19][19][20][21][22][23][24] Руски филмски стваралац Андреј Тарковски је величао Чаплина као „једину особу која је ушла у кинематографску историју без имало сумње. Филмови које је он оставио за собом никад не могу застарети“.[25] Чаплин је такође снажно утицао на рад каснијих комичара. Марсел Марсо је изјавио да је био инспирисан да постане мејм уметник након што је гледао Чаплина, док је глумац Реј Капур базирао своју екранску персону на Трампу.[16][22] Марк Коусинс је такође детектовао Чаплинов стил комедије у француском карактеру Месје Хулот и италијанском карактеру Тото.[22] У другим пољима, Чаплин је допринео инспирацији цртаних ликова мачак Феликс и Мики Маус, и утицао је на дадаистички уметнички покрет.[26][27][28] Као један од оснивача Уједињених уметника, Чаплин је такође имао улогу у развоју филмске индустрије. Гералд Маст је писао да иако УА никад није постала компанија са значајем попут фирми МГМ или Парамаунт пикчерс, идеја да режисери могу да произведу своје сопствене филмове је била „година испред свог времена“.[29] У 21. веку, неколико Чаплинових филмова се још увек сматра класицима и међу највећим филмовима икада направљеним. Године 2012. Sight & Sound истраживање, којим се компилира првих десет гласова филмских критичара и режисера да би се одредили најпризнатији филмови сваке групе, показало је да се City Lights рангира међу критичарима у првих 50, Modern Times у првих 100, а The Great Dictator и The Gold Rush су били у првих 250.[30] Првих 100 филмова по гласовима режисера су обухватали Modern Times на позицији 22, City Lights као 30-ти, и The Gold Rush на броју 91.[31] Свако од Чаплинових остварења је добило глас.[32] Године 2007, Амерички филмски институт је именовао City Lights једанаестим највећим америчким филмом свих времена, док су The Gold Rush и Modern Times поново рангирани у првих 100.[33] Књиге о Чаплину настављају да се регуларно објављују, и он је популарна тема медијских научника и филмских архивиста.[34] Бисте Чаплина широм света, лоциране у (слева надесно) 1. Тренчинске Тјеплице, Словачка; 2. Хелмжа, Пољска; 3. Вотервил, Ирска; 4. Лондон, Уједињено Краљевство; 5. Хајдерабад (Индија); 6. Аласио, Италија; 7. Барцелона, Шпанија; 8. Веве, Швајцарска Филмографија[уреди | уреди извор] Као глумац[уреди | уреди извор] Улоге Чарли Чаплин Година Српски назив Изворни назив Улога Напомена 2003. The Chaplin Collection: Volume One 1967. Грофица из Хонгконга A Countess From Hong Kong 1959. Girls Town 1958. High School Confidential! 1957. A King In New York 1954. Fangs Of The Wild 1954. Follow The Hunter 1947. Monsieur Verdoux 1940. Велики диктатор The Great Dictator 1936. Модерна времена Modern Times Скитница 1931. Светла велеграда City Lights Скитница 1928. Show People 1925. Златна грозница The Gold Rush Усамљени трагач 1923. A Woman Of Paris 1923. A Woman Of Paris/Sunnyside 1921. Малишан The Kid Скитница Као режисер[уреди | уреди извор] Филмови које је режирао Чарли Чаплин Год. Српски назив Оригинални назив 1967. Грофица из Хонгконга A Countess From Hong Kong 1958. The Chaplin Revue 1957. A King In New York 1952. Limelight 1947. Monsieur Verdoux 1940. Велики диктатор The Great Dictator 1938. Charlie Chaplin Carnival 1938. Charlie Chaplin Cavalcade 1938. Charlie Chaplin Festival 1936. Модерна времена Modern Times 1931. Светла велеграда City Lights 1928. Циркус The Circus 1928. The Circus/A Day`s Pleasure 1925. Златна грозница The Gold Rush 1923. A Woman Of Paris 1923. A Woman Of Paris/Sunnyside 1921. The Idle Class 1921. Малишан The Kid 1921. The Kid/The Idle Class 1916. The Burlesque Of Carmen Filmovi Čarlija Čaplina

Nova knjiga. Bez posvete. Izdavač: Jesenski i Turk Povez: Tvrd Godina izdanja: 2016. Pismo: Latinica Broj strana: 318 Format: 24 cm eeee, čitatelju si ga moj... dakako da ovaj tekst ne razumiješ, jer je riječ o specijalnom bhuuurskom južnjačkom dijalektu... ipakproučiš li ovaj glosar, zasigurno će se tvoje znanje - ne samo znanje jezika - poprilično povećati... stoga, ne gubi vrijeme, jer prema takvima povijest zna biti poprilično bešćutna, a povijest bez aktera isto je što i grana bez ptice. Djelo fantastične leksikografije u kojem se abecednim redom nižu pojmovi i pojmovi svijeta patuljaka, naroda/rase čija je povijest, mitologija i legenda duhovitim, ironičnim i satiričnim dosjetkama asocijativno isprepletena sa suvremenom stvarnošću na način peckave i zabavne društvene kritike.Neki će Patuljački glosar doživjeti kao zbirku priča čija dužina varira od nekoliko rečenica do nekoliko stranica. Drugi će možda u tome vidjeti glosar neuobičajene forme i stila. Nije isključeno da neki u tome pronađu minucioznu strukturu kojom se pokušava nadići uvriježene forme, kao i ustaljen način pisanja kojim u pravilu obiluje upravo fantasy žanr.Naposljetku: što god da vam se tijekom čitanja dogodi, ne krivite Normu; ona samo pokušava s drugima podijeliti svoju opčaranost Dugom. Djelo fantastične leksikografije u kojem se abecednim redom nižu pojmovi i pojmovi svijeta patuljaka, naroda/rase čija je povijest, mitologija i legenda duhovitim, ironičnim i satiričnim dosjetkama asocijativno isprepletena sa suvremenom stvarnošću na način peckave i zabavne društvene kritike. Neki će Patuljački glosar doživjeti kao zbirku priča čija dužina varira od nekoliko rečenica do nekoliko stranica. Drugi će možda u tome vidjeti glosar neuobičajene forme i stila. Nije isključeno da neki u tome pronađu minucioznu strukturu kojom se pokušava nadići uvriježene forme, kao i ustaljen način pisanja kojim u pravilu obiluje upravo fantasy žanr. Naposljetku: što god da vam se tijekom čitanja dogodi, ne krivite Normu; ona samo pokušava s drugima podijeliti svoju opčaranost Dugom. Norma C. Rey – iznad svih normativa Odlična fantasy-romančina Prodor Norme C. Rey — s kojom, ponosni, prvi objavljujemo intervju — s lakoćom se upisuje u nacionalno blago, a zaslužuje i pažnju UNESCO-a Osoba s pogledom Norma C. Rey – iznad svih normativa Odlična fantasy-romančina Prodor Norme C. Rey — s kojom, ponosni, prvi objavljujemo intervju — s lakoćom se upisuje u nacionalno blago, a zaslužuje i pažnju UNESCO-a Zašto ste se odlučili za pseudonim? — Zašto ne? Čini mi se da pravi razlog autor najčešće i ne zna. U mom slučaju vjerojatno je riječ o ovom redoslijedu razloga: zaštita privatnosti, manevarski prostor, heteronimija, mistifikacijska dosljednost — dakle sve osim autorske nesigurnosti. Da je to u pitanju, roman nikad ne bi bio objavljen. Sad mi padaju na pamet i drugi razlozi. Ma, zapravo, užasno me živciraju kritičari koji sud o nečijem djelu donose isključivo na temelju informacija o autoru, osobito onih privatnih. Ponekad mi se čini da i kritičare mnogo više zanima boja donjeg rublja autorice nego to što se eventualno krije ispod prvoga zabavnog sloja romana. Tri glavna lika — tri gubitnika Koliko ste dugo pisali roman Prodor, koji po formatu (545 stranica teksta + 110 stranica popisa likova, glosarija, bestijarija & rječnika manje poznatih pojmova) navelike nadilazi domaće standarde? — Ideja i konstrukcija fantazijskog svijeta, desetine mapa, skice gradova, stotine neiskorištenih likova i sav popratni materijal — sve to nastajalo je otprilike šest godina. Pisanje romana trajalo je oko četiri godine s većim ili manjim prekidima, s tim da mi je efektivno trebalo dvanaest mjeseci. Sve ostalo bila su razdoblja inkubacije i iluminacije, a ponajviše faze dilema i propitivanja smisla. Dakako, nikakva pisanja ne bi ni bilo, da mu nisu prethodile godine čitanja najrazličitije literature. Hoće li se, gotovo kao po običaju u fantasy i SF-svjetovima, roman nastaviti u smjeru epa ili, možda, prije serijalizirati kao više parodijski oblik, kao sapunica? — Slučajevi koje spominjete najčešće su cijeđenje suhe drenovine, koja je već dala što je imala. U svijetu iz kojeg je ponikao Prodor toliko se toga događa, da mi je najveći problem bilo odabrati što zasad objaviti. Premda je Prodor samostalno djelo, roman je ujedno i integralni dio mnogo veće cjeline — najvjerojatnije epske trilogije, a možda i više od toga. Uostalom, pažljiv će čitatelj u glosariju pronaći naznačene sinopsise za popriličan broj priča, pa zašto ne i cjelovitih romana? Jeste li razmišljali o dodatnoj opremi romana, najrazličitijoj popratnoj galanteriji? — Naravno. S tim da mi se mnogo ozbiljnijom čini dalja elaboracija svijeta romana u obliku jedne ili nekoliko računalnih igara. Nije mi teško zamisliti ni strip, pa i film, uostalom. Tim više što je u romanu Prodor pisanju ma i najmanjeg fragmenta prethodila izrazita situacijska vizualizacija. Činilo mi se dobrom idejom potpuno izmišljen svijet prikazati u slikama, jer se time gotovo svakomu omogućuje familijariziranje s njim. Dakako, na čitatelju je hoće li ostati na percepcijskoj razini ili možda uroniti dublje u tkivo romana — psihologiju likova, povijest, institucijske oblike ili nešto četvrto. Uzgred, sve to ujedno su konstitutivni elementi dobre povijesno-civilizacijske strategijske računalne igre interakcijskog tipa. Fantasy je redovito nadnacionalan žanr. Razmišlja li se, bez obzira na niz referenci na pojave naših devedesetih, o prodoru Prodora na strana tržišta i je li možda zato odabran anglosaksonski pseudonim? — Svaka isključivost potpuno mi je strana i neprihvatljiva. Ni Norma nije tipično anglosaksonsko ime, a Rey na engleskom ne znači ništa. Pseudonim možda zvuči anglosaksonski, što ni u kom slučaju ne iskazuje moje osobno stajalište prema dominantnoj i recesivnoj kulturi. Uostalom, sva tri glavna lika svojevrsni su gubitnici, nimalo skloni apologiji postojećeg, a kamoli odobravanju kulturnog kolonijalizma. A što se tiče prodora na strana tržišta, očekujem prijevod na kineski, jer bi u tom slučaju roman barem vidjela neka milijarda ljudi. Budući da je to ipak nerealno, zadovoljit ću se skromnijim — prijevodom na engleski. To je danas ipak lingua franca, sviđalo se to nama ili ne. Hobiti na Trgu Je li vas više zabavljalo stvarati likove ili svjetove, biti otac ili demiurg? — Kad stvorite dobar lik, on se odmah otrgne vašoj kontroli i zaživi svojim životom. Pisac može samo trčkarati za njim i bilježiti što mu se događa. Uz mnogo sreće uspjet će ga do kraja priče vratiti u okrilje zamišljenoga svijeta. Jedini istinski užitak u takvu očinstvu/majčinstvu jest vidjeti dijete u priči koju bismo i sami rado pročitali. Svaki dobro osmišljen lik redovito naginje emancipaciji od autora i na trenutke se čini kao da traga za vlastitim identitetom. To mora opčiniti svakoga potencijalnog stvaratelja i jedino što još uspijeva dijeliti s takvim likovima jest sustav vrijednosti koji je u njih ugradio pri stvaranju. Jedini uvjet za uspjeh jest da autor sam ima čvrst sustav vrijednosti. A demiurg, ako i postoji, mora biti netko tko se vječno čudi tome što je stvorio. Ergo, nikad nije sasvim zadovoljan pa se baš i ne bi moglo reći da se zabavlja. Iz koje ste niše riznice Znanja najviše crpli za, tako preciznu i detaljnu konstrukciju fikcijskih svjetova? — Iz pažljiva promatranja realnosti, dakako. Nema bolje fikcije od one koja nastaje opisivanjem notorne stvarnosti. Potrebno je tek donekle promijeniti referentni okvir, ili čak samo jednu dimenziju, neki aksiom ili tek kut gledanja. Primjerice, jedna od vizura mogla bi biti sljedeća: Svakodnevno ulazite u tramvaj krcat goblinima, orcima i inima, ovisno o dobu dana. Na šalteru u banci čeka vas neumoljiv trol, a lik i djelo nerijetkog saborskog zastupnika zasigurno bi bili dovoljni za utemeljenje nekog novog Monster compendiuma. Teškom mukom izlazite na Trgu. Ako ne sviraju hobiti osobno, neki gnom već će poraditi na stvaranju odgovarajuće muzike. Ili kakofonijske vreve. Kamo god se pozoran promatrač okrene, vidjet će fantazmagorijske scene, čija se opstojnost i unutrašnja konzistencija može prihvatiti jedino ako su fikcija i zbilja zamijenile uloge. Ta se zamjena uobičajeno događa samo u posebnim prigodama. A za svijet oko mene kopernikanski obrat na relaciji fikcija-zbilja postao je konstanta. Dijeliti sociokulturni milje s orcima, trolovima goblinima, gnolovima i nadasve intelektualnim polušanima postala je naša svakodnevica. Pa tko onda može reći da je pisanje fantasy-romana nešto nesukladno svijetu u kojem živimo? Naravno, stvarne osobe i događaji za pisanje su potpuno nezanimljivi, osim ako ih uzimate kao simbole, označitelje, odnosno kao ilustraciju općih principa. Po mojem je mišljenju za uspješno pisanje važniji smisao za realnost i analitičnost negoli bujna mašta i prljave strasti. Jer tek dobar analitičar, a ne puki hedonist, jasno razlučuje erotiku od pornografije, vulgarnost od lascivnosti. A tko ne uspijeva razlučiti barem jednu od navedenih dvojnosti, zasigurno nije ni dobar pisac. Podr(a)žavate li razvitak genetskog inženjeringa, koji, teoretski, može stvoriti, i stvara, nove vrste i svjetove? — Genetski inženjering sam po sebi nije nešto a priori dobro ili loše. Preciznije rečeno, to što će se njegovim razvojem dogoditi, besmisleno je unaprijed vrednovati. A da će se poraditi na njegovu razvoju i pragmatičkoj impostaciji, o tome nema dvojbe. Ne znam ni za jedan problem kojeg se u okviru znanosti dohvatila ljudska znatiželja, a da ga nije dovela do realizacije i primjene. Sviđalo se to nama ili ne. Čini mi se da je iskonska znatiželja i potreba za (de)konstrukcijom temelj generičkog u ljudskom rodu i, s tog stajališta, ali samo tog, ništa ljudsko nije mi strano. Samorazumljivo je, dakle, da su sve ideje, koncepti, konstrukti i sl. potpuno legitimni. Tako je i s idejom genetskog inženjeringa. Jedino što mene osobno doista smeta jest tip ljudi koji se danas bavi pitanjima sudbonosnim za čovječanstvo. Može li netko parcijalno obrazovan, pa bio i vrhunski stručnjak za predmet bavljenja voditi računa o totalitetu? Nasuprot tome, genetski inženjering u fikcijskim svjetovima samo je benigno antropomorfiziranje, koje stvarnosti vraća onu bajkovitost i začudnost koju tehnicifikacija nastoji u potpunosti zatrti. Vjerojatno je to razlog masovne zainteresiranosti za SF, te u novije vrijeme za epsku fantastiku ili fantasy. Čovjek se ne može oteti dojmu da je riječ o svojevrsnoj mondijalnoj pomami koja bi se mogla shvatiti i kao tihi alternativni bunt — potrebu da se još jednom preispitaju i rekonstituiraju temelji kolektivne svijesti. Nije baš posve slučajno da se radnja romana ovog žanra smješta u najžešći srednji vijek — civilizacijsko razdoblje razapeto najvećim rasponom htijenja, strasti, prevrata, otkrića i mnogočega — ukratko, svime što uspijemo staviti između erosa i thanatosa. Upravo smo imali priliku pogledati cijeli serijal Ratova zvijezda. Možete li kritički komentirati utemeljenje i logičke napukline tih svjetova? — Premda se mnogi s time neće složiti, Ratovi zvijezda nisu utemeljeni na SF-logici, nego upravo na logici epske fantastike. To što gledatelje fascinira zasigurno nije visoka tehnologija, nego nepodnošljiva lakoća shvaćanja (tobožnjih) temeljnih principa univerzuma. Nije li power tipičan postmoderni stereotip, koji bi da odmijeni kamen mudraca, alkemijsku transmutaciju ili bilo koju od civilizacijski »potrošenih« univerzalija. Nije li se idejom mikroklorana (ili tako nekako, ako me sjećanje ne vara) nastojalo jasno ugaziti put ka vječnosti i tako još jednom otvoriti mogućnost dohvata besmrtnosti? Jer Lucas je veliki majstor — kako žanra, tako i popratne mitologije na kojoj je serijal izgrađen. Samo vrhunski iluzioniost poput njega kadar je, suvereno prezentirajući tek nekoliko naizgled samorazumljivih pojmova, u neuka g. Prosječnjakovića proizvesti veličanstven dojam da mu je sve razumljivo i objašnjivo. To nikako ne bi uspio postići da je serijal stavio u fantasy-okolinu. Upravo suprotno, koristeći aksiom neupitnosti vjere u znanost, on ga u pravom trenutku pridružuje već konstruiranu fikcijskom svijetu. Rezultat: masovna hodočašća ljubitelja oba žanra, te još većeg broja onih što traže makar i privremeni izlaz iz doline suza. Sve u svemu, riječ je o tipičnom vrhunskom proizvodu masovne kulture, toliko potrebne onima čija recepcija i ne seže dalje od Moći i mikroklorana. Delo komično-fantastične leksikografije u kojem se abecednim redosledom nižu pojmovi sveta patuljaka, naroda čija je istorija, legenda i mitologija duhovitim dosetkama isprepletena sa savremenom stvarnošću na način zabavne društvene kritike. Neki će ovaj rečnik doživeti kao zbirku priča, drugi će možda u njemu videti glosar neuobičajenog stila i forme, a neki će pronaći strukturu kojom se pokušavaju nadići uobičajene forme, kao i ustaljeni način pisanja koji obiluje fantastični žanr. gosopdar prstenova, hari poter, naucna fantastika, epska fantastika, Naučna fantastika Pogled na stranu planetu sa koloniziranog mjeseca; autor: Frank Lewecke Naučna fantastika ili znanstvena fantastika (engl. science fiction, akr. SF), umjetnički žanr koji obrađuje razne općeljudske situacije smještene u zamišljenu buduću realnost koja se temelji na danas znanim naučnim podacima za razliku od žanra tzv. `čiste` ili fantastike u širem smislu koja se ne temelji na nauci. Granice žanra nisu jasno definirane kao niti granice podžanrova. Mnoga naučnofantastična djela sadrže značajke drugih umjetničkih žanrova, poput kriminalističkih romana, romana strave i užasa, historijskih romana i fantastike. Tradicionalno se smatra da su danas pokojna trojka Isaac Asimov, Arthur C. Clarke i Robert A. Heinlein najveći književni majstori ovog žanra koji se mnogo promijenio od vremena u kome su živjeli, a koji se često naziva `zlatnim dobom`. Sadržaj 1 Historija 1.1 Počeci 1.2 17. vijek 1.3 Rana naučna fantastika 1.4 19. vijek 1.5 Očevi naučne fantastike 1.6 Zlatno doba 1.7 Novi val 1.8 1970-e i 1980-e 1.9 Cyberpunk i sadašnjost 1.10 Istočnoevropski SF 20. vijeka 1.11 Istočnoazijski ZF 20. veka 1.12 Južnoslavenska naučna fantastika 2 Vrste naučne fantastike 2.1 Tvrdi SF 2.2 Meki SF 3 Podžanrovi naučne fantastike 3.1 Prvi kontakt 3.2 Apokaliptični SF 3.3 Putovanje kroz vreme 3.4 Alternativna historija 3.5 Space Opera 4 Autori koji su ostavili trag, po epohama 5 Povezano 6 Izvori Historija Počeci Ako se izuzmu mitske priče o bogovima koje su uspele preživjeti milenijume do današnjih dana, a realno po svom književnom stilu spadaju u mitologiju, prvo znano naučnofantastično djelo je Lukijanova `Istinita historija` iz 2. vijeka nove ere. U tom sarkastičnom djelu putem kojeg Lukijan ismijava tadašnja vjerovanja da su priče o bogovima, Homerova i Herodotova djela potpuno istiniti istorijski događaji, on šalje svoje heroje na put prema Mjesecu gdje oni dolaze tokom rata između kralja Mjeseca i kralja Sunca za planet Veneru. Zahvaljujući takvoj radnji `Istinita historija` bi zadovoljila sve zahteve da bi bila kvalificirana kao prvo djelo naučne fantastike [1][2] pošto govori o: putovanju između planeta u književnosti prvom interplanetarnom ratu kolonizaciji planeta susretu s svemircima prvim `robotima`. Sljedeći rad koji govori o sličnim dešavanjima bila je orijentalna 1001 noć iz približno 11. vijeka - priče koje govore o nekoj vrsti putovanja kroz vrijeme tokom kojeg se junak priče zadrži na nekoj lokaciji jedan dan dok u svetu prođe jedna, deset ili stotinu godina. Takve mitske priče su postojale i davno pre `Istinite historije` za što je najbolji primer hindustički ep Mahabharata, a postojat će i kasnije što dokazuje japanska legenda Urašima Taro, ali to nije dovoljno da ih se svrsta iz mitologije u naučnu fantastiku. Početkom 13. vijeka iranski naučnik Zakarija al-Kazvini napisao je Avadž bin Anfak, knjigu o čovjeku koji putuje na drugi planet. 17. vijek Johannes Kepler proslavljeni astronom i pisac prvog zapadnoevropskog naučnofantastičnog romana Kraj evropskog mračnog srednjeg vijeka i dolazak renesanse nije označio početak zapadnoevropske naučne fantastike u državama koja su tokom tog doba još uvek bila dobrim delom pod strogom kontrolom Rimokatoličke crkve i pretnjom inkvizicije. Tek popuštanje tih pretnji u 17. vijeku rezultira prvim naučnofantastičnim djelima koja počinju s Kepplerovom knjigom San iz 1630. godine. Pošto taj roman govori o putovanju na Мjesec s kojeg potom glavni lik gleda i opisuje Zemlju, Carl Sagan i Isaac Asimov su ga smatrali prvim naučnofantastičnim romanom.[3] Ubrzo nakon izdavanja te knjige dolazi do pojave sličnih dela o putovanju na Mjesec tako da se izdaje knjiga Engleza Francisa Godwina `Čovjek na Mjesecu` i Cyranoa de Bergeraca `Komična historija država i carstava na Mjesecu`. Pri spominjanju tih prvih zapadnoevropskih naučnofantastičnih romana treba uzeti u obzir strah njihovih pisaca od osude savremenika i potencijalnih pretnji po život. Najbolji primer te činjenice se može naći u podatku da niti jedan od navedenih romana nije izdan tokom piščeva života: Johannes Kepler je na primer umro 1630. dok je knjiga izdana 1634, Francis Godwin je umro 1633. dok je knjiga izdana 1638, a Cyrano de Bergerac je poginuo 1654. dok je knjiga izdana godinu dana posle, a njen nastavak 1662. godine Rana naučna fantastika Iako se danas više smatra fantastičnom, odnosno satiričkom bajkom te se ne smatra naučnom fantastikom u današnjem smislu, često se navodi kako su prvo SF-djelo široko poznato u današnje doba Swiftova Guliverova putovanja iz 1726. godine. Glavni junak ovog romana u putovanju po otocima prvo dolazi na otok malenih liliputanaca, pa na otok divova, a u trećem delu je na lebdećem otoku. Ovaj treći deo je historijski zanimljiv pošto se u njemu spominje prvo zračno bombardiranje u književnosti iako se u tu svrhu koristi `samo` kamen. U zadnjem delu knjiga se bavi otokom gdje vladaju pametni konji dok su ljudi prikazani u svom `životinjskom` obliku. Općenito tada najpopularnija `naučna fantastika` se pre svega bavi prikazivanjem utopijskih ili ako ništa drugo samo različitih društava od onih tada postojećih. Ta tematika se sreće u knjizi Margaret Cavendish - prve žene pisca ovog žanra - imena Vatreni svijet iz 1666, potom u knjizi Norvežanina Nielsa Klima Podzemni sveijet iz 1741. te Mercierove knjige 2440 godina iz 1771. godine. U isto vreme su postojale i druge vrste `naučno fantastičnih priča` što nam dokazuje kratko delo Mikromegas znamenitog francuskog prosvjetitelja Voltairea iz 1752. godine koje je pre svega filozofska rasprava jednog bića s zvezde Sirius i drugog s planete Saturn dok posjećuju našu planetu. Ona zadovoljavaju standarde ovog književnog žanra, ali su bila manje popularna. 19. vijek Radna verzija knjige Frankenštajn Često se početak moderne naučne fantastike pokušava vezati za djelo Frankenštajn koje je 1818. godine objavila 20-godišnja engleska spisateljica Mary Shelley pod uticajem prijatelja Lorda Byrona, Johna Keatsa i muža Percy Bysshe Shelleya. To vrlo uticajno i bezbroj puta ekranizirano djelo - iako u stvarnosti pripada žanru horora - ima tipičnu SF-radnju, odnosno ludog naučnika i njegove eksperimente koji krenu krivo pa ovu knjigu zbog toga Brian Aldiss, dvostruki dobitnik Hugo nagrade, smatra prvom pravom naučno fantastičnom knjigom.[4]. Mary Shelley je, kao i mnogi drugi pisci, inspiraciju pronašla u starijim djelima. Sam naslov prvog izdanja Frankenštajna je imalo dodatak `Moderni Prometej` što jasno objašnjava na koji mit se ono poziva. Slično toj priči tako se osnova djela The Mortal Immortal poziva na grčki mit o čovjeku koji je tražio besmrtnost od bogova, ali je zaboravio tražiti i besmrtnu mladost. Kao što je ona na taj način nalazila inspiracije za svoja djela tako su i pisci 20. vijeka nalazili slične inspiracije pa je na primer Asimovljeva proslavljena Zadužbina kao osnovu imala Gibbonovu knjigu o propasti Rimskog Carstva. Gotovo istovremeno s Shelley u Rusiji se pojavljuje Aleksandar Veltman čije djelo Aleksandar sin Filipa Makedonskog iz 1836. govori o putovanju kroz vreme u doba Aleksandra Makedonskog čime postaje prva ruska SF-knjiga, a heroj ovog dela ima vlastitu vremensku mašinu. Bez obzira na kasniju gotovo potpunu dominaciju američko-britanske naučne fantastike s izuzetkom ranije navedene spisateljice 19.vek je u smislu SF-a francuski vijek. On počinje s knjigom Poslednji čovjek Jean-Baptiste Cousin de Grainville koja postaje prvi primerak apokaliptičnog podžanra u kojemu dolazi do nestanka ljudske rase, nakon čega dolazi Napoleon i osvajanje svijeta Louis Geoffroya koja se događa u alternativnom svemiru gdje Napoleon osvaja Rusiju, a potom i Veliku Britaniju. Ova francuska rana zainteresiranost za naučnu fantastiku će biti nastavljena od drugih tamošnjih pisaca od kojih neupitno najvažniji postaje Jules Verne. Očevi naučne fantastike Jules Verne `otac` naučne fantastike 1892. godine Bez obzira na sve druge pisce najveći utjecaj na daljnji razvoj ovog književnog žanra će imati francuz Jules Verne kojemu čak i englesko govorno područje odaja priznanje kao ocu naučne fantastike iako oni njemu dodaju još vlastite pisce H. G. Wellsa i Huga Gernsbacka koji su s radom gotovo pola vijeka nakon Vernea. Književna karijera Julesa Vernea, koji je od mladosti bio zainteresiran za pisanje, počinje upoznavanjem izdavača Pierre-Julesa Hetzela koji je, pored ostalog. izdavao dela Victora Hugoa. Od trenutka tog poznanstva Jules Verne 1863 godine počinje pisati po dvije knjige godišnje. Prema današnjoj klasifikaciji podžanrova, moglo bi se reći da gotovo sve njegove knjige počevši od 5 sedmica u balonu iz 1863. godine pa sve do Invazije mora iz 1905. godine spadaju u avanturistički podžanr naučne fantastike ili su `najobičniji` ali vrlo popularni avanturistički romani. Osnovu piščevih naučnofantastičnih knjiga čini praćenje najnovijih svjetskih otkrića i eksperimenata, nakon čega je Verne pisao knjigu u kojoj bi stvorio svoj naučnofantastični svijet. Primjer takvog načina rada se već može vidjeti u romanu Put u središte Zemlje iz 1864. godine koji inspiraciju vuče iz stručne knjige Geological Evidences of the Antiquity of Man iz 1863. godine, a to se nastavlja u 20.000 milja pod morem iz 1870. koji se temelji na razvoju prvih podmornica s čime je Jules Verne veliki zaljubljenik mora bio vrlo dobro upoznat. Takav njegov način rada će preuzeti veliki broj modernih pisaca naučne fantastike i on postaje nekakav standard za pisanje kvalitetnih dela u vreme zlatnog doba žanra. U trenutku kada Jules Verne ulazi u poslednji decenij svog života na drugoj strani Kanala s radom počinje H. G. Wells koji eksplozivno ulazi na književno tržište svojom prvom knjigom Vremenski stroj iz 1895. godine, nakon čega dolazi sljedeću godinu Otok doktora Moreaua, pa potom Nevidljivi čovek i Rat svjetova koji svi postaje instant klasici naučne fantastike. Osnovne tematike najvećeg djela Wellsovih djela koja su zaslužna za enormnu popularizaciju SFa su naučna otkrića ili preciznije govoreći strah od njihovih posljedica i njegova vlastita vjerovanja u socijalistički sistem kao pošteniji sistem od kapitalističkog. Njegov napredni i veoma popularni stil naučne fantastike neće biti praćen od ostalih tadašnjih pisaca što ga ostavlja na književnoj sceni jedino kao prethodnika onoga što dolazi u zlatnom dobu koje nastupa u trenutku kada on piše svoja poslednja književna djela. Treći od velikih očeva žanra je bio Hugo Gernsback, mladi Luksemburžanin koji je početkom 20. vijeka emigrirao u SAD, gdje se istakao kao jedan od pionira elektronske industrije, ali i tvorac prvih stručnih časopisa posvećenih elektronici. Gernsback je nove tehnologije nastojao promovirati i pomoću novog književnog žanra, uključujući vlastiti roman Ralph 124C 41+ iz 1911. godine u kome je predvidio mnoga kasnija dostignuća, ali i žanrovske motive. Roman je, međutim, bio izuzetno loše književne kvalitet; Gernsback je umjesto toga poznatiji po tome što je 1926. pokrenuo Amazing Stories, prvi časopis posvećen naučnoj fantastici, i na osnovu koga je nastao prvi SF-fandom u historiji. Zlatno doba Robert Anson Heinlein, L. Sprague de Camp i Isaac Asimov 1944. godine Početak takozvanog `zlatnog doba` naučne fantastike je usko vezan s američkim časopisom Astounding Science Fiction i njegovim doživotnim urednikom Johnom W. Campbellom koji je uredničku dužnost preuzeo 1937. godine te dominira američkom naučnom fantastikom do oko 1950. godine. To zlatno doba će početi u ljeto 1939. godine izdavanjem priče Black destroyer A. E. van Vogta [5][6]. Ova priča koja je kasnije postala inspiracija za Star Trek, Alien[7][8][9] i mnoga kasnija djela radnjom smještena u svemir govori o ljudskoj ekspediciji na planet nepoznate civilizacije koja se nalazi u ruševinama i gotovo bez ikakvog živog sveta. Sljedeća godina po pitanju naučne fantastike će biti godina Robert Ansona Heinleinaa koji piše priče Universe i Blowups Happen - prve u svojim podžanrovima. Universe je priča o generacijskom svemirskom brodu koji putuje do drugog zvjezdanog sistema, a potomci originalne posade su u potpunosti zaboravili svoju kolonizacijsku misiju i žive u nekoj vrsti teokracije. Druga priča imena Blowups Happen pisana samo godinu dana od prvog pokusa stvaranja urana za atomsku bombu govori o incidentu u nuklearnoj centrali. Iako je zbog tada u javnosti još vrlo malo dostupnih tehničkih podataka imala mnogo grešaka, ona je prva u svom podžanru i dobiva veliki publicitet 1940. godine. Posljednje zanimljivo djelo iz te godine je također prvo u ekološkom podžanru - The Dwindling Sphere` danas nepoznatog Willarda Hawkinsa, koje govori da niti jedan resurs nije neiscrpljiv pa makar na prvi pogled izgledalo da jest. U 1941. godini na književnu scenu izlazi devetnaestogodišnji Isaac Asimov koji nakon nešto više od godinu dana pisanja manje kvalitetnih djela i učenja zanata piše priču Nightfall i postaje legenda naučna fantastike. To djelo, koje će 25 godina kasnije biti retroaktivno proglašeno najboljom pričom rane naučne fantastike, ipak u septembarskom broju Astounding Science Fictiona osvaja drugo mesto po popularnosti pošto se na prvom našla apokaliptična priča Adam, ali bez Eve Alfreda Bestera koja govori o puzanju smrtno bolesnog poslednjeg živog bića na planeti Zemlji do obale mora. Tu činjenicu o popularnosti svoje priče 1942. godine je i Asimov sam priznao 40 godina kasnije, ali ona postaje potpuno nevažna pošto sledeću godinu on piše prvu priču iz legendarne serije o Zadužbini. Osnovna književna obilježja naučne fantastike četrdesetih godina takozvanog zlatnog doba su kratke priče u kojima su postavljeni temelji svih podžanrova ovog književnog žanra i to je doba kada počinju s radom gotovo svi pisci koji zbog svoje tadašnje mladosti dominiraju naučnom fantastikom u budućim decenijama. U popisu tih velikana ovog žanra koji tada počinju raditi se osim ranije navedenih Asimova, Heinleina, Vogta nalaze i Arthur Clarke, Poul Anderson, Cyril M. Kornbluth, Clifford Simak, Theodore Sturgeon, Ray Bradbury i mnogi mnogi drugi. Osnovni razlog za pisanje kratkih priča, a ne knjiga normalne veličine tokom zlatnog razdoblja je nepostojanje izdavača zainteresiranih za izdavanje knjiga pošto su mislili da za njih ne postoji tržište. Tokom ovog razdoblja nastaju Asimovljeva tri zakona robotike koji dobivaju emotivne interpretacije u pričama kao i odgovor Jacka Williamsona u priči S prekriženim rukama u kojoj ti zakoni dobivaju hladnu kompjutersku interpretaciju. U sličnom stilu Poul Anderson koji izbija na književnu scenu 1947. godine pričom Deca budućnosti će dati nešto kasnije pričom Čovek koji je uranio neočekivan odgovor na teorije, priče o modernom čoveku koji zahvaljujući znanju 20 veka postane kralj nakon što se nađe u nekoj historijskoj eri. U drugoj polovici četrdesetih godina dvadesetog veka nastaje veliki broj priča pod utecajem bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki koje se bave nuklearnim holokaustom kao što su ranije spomenuta Deca budućnosti. Novi val Ray Bradbury (1975 godine) čijom zbirkom priča Marsovske hronike 1950. godine počinje redovno izdavanje SF knjiga Iako je teško podvući vremensku crtu kada završava zlatno doba, ono je definitvno prestalo 1950-ih kada počinje redovno izdavanje naučno-fantastičnih knjiga. Prva od tih knjiga će biti Marsovske kronike Raya Bradburyja 1950. godine. Ova knjiga, kao i Zadužbina, objavljena u isto vrijeme, je prije svega zbirka kratkih priča izdanih 1940-ih, ali njen tržišni uspjeh, kao i onaj njenog nasljednika rezultiraju stvaranjem književne industrije koja izdaje naučne fantastične knjige. Ubrzo nakon što ovaj književni žanr postaje opće prihvaćen stvorena je i godišnja nagrada za najbolja SF-djela - Nagrada Hugo. Prvi put je dodijeljena 1953. godinu, a prvi dobitnik postaje Alfred Bester autor pre navedenog Adama, ali bez Eve, ali za priču The Demolished Man. Po Briana Aldissa, zagovornika kasnijeg Novog vala, naučna fantastika je tokom zlatnog doba i 1950-ih iskoristila sve klasične teme ovog žanra bezbroj puta u bezbroj varijanti što je dovelo do potrebe stvaranja nečeg novog [10]. Taj novi oblik SFa koji nastaje oko 1960. godine [11] dobiva ime Novi val (engleski: New Wave, potpuno različiti tematski stil pisanja. Osnovna obilježja jest inspiracija u burnim društvenim promjenama u zapadnom svijetu 1960-ih vezanim uz seksualnu revoluciju, mladenačko odbacivanje autoriteta i radikalno preispitivanje i odbacivanje svih dotadašnjih društvenih vrijednosti. Ono se odrazilo kroz književno eksperimentiranje, korištenje tzv. meke naučna fantastika s malim ili nikakvim vezama s naukom i pojava seksa u djelima. Pojava Novog vala je izazvala deceniju dugu književnu svađu pošto su stari pisci naučne fantastike odbili da prihvatiti kao dio žanra djela i autore kao što su Roger Zelazny, s obzirom da su njegove Amberske hronike smještali u `čisti` fantastični žanr. 1960-ih je svađa bila takvog intenziteta da su etablirani časopisi naučne fantastike odbijali štampati djela Novog vala, a što dovodi do stvaranja novih časopisa specijaliziranih za njih. Poznati pisci koji se javljaju tokom ovog perioda su Ursula K. Le Guin, Philip K. Dick, Harlan Ellison, Brian Aldiss dok je neupitno najvažnije delo toga doba Dina Franka Herberta iz 1965. godine. 1970-e i 1980-e Harlan Ellison s A. E. van Vogtom i njegovom ženom 1980. godine Kraj 1960-ih, odnosno postepeno stišavanje burnih promjena u društvu, se odrazilo i na SF-scenu gdje Novi val počinje odstupati, a ljubitelji žanra se vraćaju tvrdoj naučnoj fantastici. Ako se sudi po broju nagrada i nominacija, najistaknutiji pisac žanra je Larry Niven koji je osvojio dvije nagrade i još četiri nominacije za `Hugo`, od čega su mu najpoznatija djela Ringworld i Trn u Božjem oku. Niven će svoj status američkog SF-autoriteta i službeno potvrditi 1980-ih kada je od strane američkog predsjednika Ronalda Reagana imenovan savjetnikom za projekt Rata zvezda. U ovom periodu se nakon dvadeset godina bezuspješnih pokušaja među vodeće pisce uspio probiti i Frederik Pohl. Istaknuta djela žanra su i vijetnamskim iskustvima inspiriran roman Vječni rat vojnog veterana Joea Haldemana te roman The Dispossessed Ursulle K. Le Guin, inspiriran burnim političkim događajima prethodnih decenija. 1970-e su također postale i decenija kada je, zahvaljujući enormnom komercijalnom uspjehu Lucasovog filma Ratovi zvijezda žanr postao sastavni dio globalne popularne, odnosno `opće` kulture. 1980-e su označile sumrak do tada vrlo utecajnih pisaca iz zlatnog doba, od kojih je dio umro, a dio umjesto novih zanimljivih ideja počeo izbacivati nastavke svojih najpopularnijih knjiga. Tako je Asimov pisao nastavke Zadužbine, Clark Rame i Odiseje u svemiru, Herbert Dine, Pohlovog Kapije itd. Tu idejnu prazninu su djelomično uspjeli ispuniti novi ili do tada nepoznati pisci koji će igrati veliku ulogu u ovom književnom žanru tokom sljedećih decenija. Među tim imenima se ističu Douglas Adams, David Brin, Orson Scott Card, Greg Bear i William Gibson koji se sa svojom knjigom Neuromancer smatra tvorcem novog podžanra koje dobiva ime cyberpunk. Cyberpunk i sadašnjost Glavni članak: Cyberpunk Lois McMaster Bujold 1996. godine Pojavi cyberpunka je dosta doprinio brzi razvoj elektronike odnosno informatičke tehnologije, odnosno pojava kompjutera kao dijela svakodnevnog života. Djela cyberpunka kao teme uzimaju odnos tehnike, kompjutera i interneta u odnosu na ljudski rod. Predstavnici ovog podžanra koji će se ubrzo utopiti u opću naučnu fantastiku su pored Gibsona i ostalih, Neal Stephenson i Bruce Sterling. 1990-ih se na SF odrazio i završetak hladnog rata i tada popularna teza o tzv. kraju historije, koji je mnoge pisce i izdavače morao tjerati da se prilagode novim političkim, kulturnim i ekonomskim okolnostima. SF kod izdavača prestaje biti popularan i gubi utrku sa eskapističkim fantasyjem, a u samoj zajednici pisaca SF-a tzv. `čisti` SF se može pronaći tek kod djela Dan Simmonsa poznato po romanu Hyperion, Robert Charles Wilsona te Vernona Vingea. Među `čistim` SF-djelima, kao i u ranijem periodu, dominiraju nastavci ranijih popularnih djela. Za najnagrađenija djela ovog razdoblja je karakteristično da imaju vrlo malo akcije ili iznenađenja za čitatelje. Među njima se ističu Marsovska trilogija Kima Stanleya Robinsona, kao i Blackout/All Clear roman Connie Willis o životu britanaca tokom Drugog svetskog rata. Posljednjih godina su veliku pažnju izazvali Neil Gaiman čiji opis odiše kombinacijom naučne fantastike, horora i fantasyja te Paola Bacigalupija koji se specijalizirao za kombinaciju meke naučne fantastike i cyberpunka. Njegova knjiga The Windup Girl je od strane Time proglašena jednom od deset najboljih iz svih vrsta fikcije u 2009. godinu Među trendovima današnje naučne fantastike se može pronaći i svojevrsna renesansa klasičnog akcionog SF-a, pri čemu se ističe uspjeh američke spisateljice Lois McMaster Bujold koja se sa romanima o Milesu Vorkosiganu uspjelo ono što prije više od pola vijeka nije uspjelo ni Asimovu, Clarku ili Herbertu - 4 nagrade Hugo i pet nominacija u 22 godine. Kritičari tim djelima ponekad spočitavaju komercijalnost nauštrb originalnosti i književnog kvaliteta, a što je zamjerka koja se upućuje i Ericu Flintu i njegovom ciklusu započetim romanom 1632 koji opisuje suvremeno američko rudarsko naselje `zalutalo` u Evropu u doba tridesetogodišnjeg rata. Kao izuzetno produktivan pisac se nametnuo i Harry Turtledove sa nizom knjiga koja se uglavnom bave alternativnom historijom, obično vezanom uz SAD. Istočnoevropski SF 20. vijeka Na planeti crvenog sunca, sovjetska poštanska marka iz 1967. Jedna od karakteristika ZF-a u Istočnoj Evropi 20. veka bila je daleko veća razvijenost i popularnost žanra u odnosu na Zapadnu, a što se tumači specifičnim političkim i kulturnim okolnostima. To se pre svega odnosi na Rusiju, odnosno područja Sovjetskog Saveza čiji su vlastodršci u novom žanru prepoznali oruđe za propagandu svoje komunističke ideologije, odnosno poticali stvaranje književnih dela u kojima se, gotovo u pravilu, veličala `svetla` budućnost temeljena na trijumfu naučnog progresa. Takav optimističan pravac ZF-a, delom temeljen na ranijim utopističkim tradicijama ruske književnosti kao i futurističkim pokretom, su u prvim decenijama sovjetske vlasti možda najbolje karakterisala dela Alekseja Tolstoja; pisci, koji su kao Jevgenij Zamjatin, autor klasičnog distopijskog romana Mi pokušali kritikovati režim su uklonjeni, bilo cenzurom ili teranjem u emigracijom. Kasnijih decenija, kada je sva književnost bila podvrgnuta dogmi socrealizma ZF je služio i kao svojevrsni beg od sumorne stvarnosti za čitatelje kojima, iz ideoloških razloga, nisu bil dostupni žanrovi popularne kulture kao na Zapadu. Neki od autora, pri čemu se posebnu ističu braća Strugacki, su ZF vešto koristili kao sredstvo za posredno kritikovanje režima. Svi ti trendovi su se iz SSSR-a su se nakon drugog svetskog rata preneli i na zemlje Istočne Evrope u kojima su instalirani prosovjetski komunistički režimi koji su preuzeli njihovu ideologiju. To je stvorilo prilike da se u tim zemljama etabliraju poznati pisci - bilo u Čehoslovačkoj gde je već pre rata bio etabliran Karel Čapek kao jedan od svojevrsnih praotaca modernog žanra, bilo u Poljskoj gde se istakao Stanislaw Lem. Posle pada komunističkih režima krajem 1980-ih su već izgrađenoj publici, odnosno ljubiteljima žanra postali dostupni i zapadni pisci, dela i motivi; njihova sinteza sa istočnoevropskom tradicijom će doneti nova, kvalitetnija dela, iako su svetskoj publici poznata prije svega preko izuzetno plodne i razvijene industrije istočnoevropskih videoigara sa SF-tematikom. Istočnoazijski ZF 20. veka Uz anglosaksonsku i istočnoevropsku, jedna od najznačajnijih ZF tradicija profilovanih u 20. veku se razvila u Istočnoj Aziji, pre svega u Japanu. To se često tumači posledicama Meidži revolucije, odnosno nastojanjem vekovima izolovanog i zaostalog Japana da se u tehnološkom smislu što pre izjednači sa zapadnim silama, što je odraz našlo u delima koja slave tehnološki progres, a koja se odrazila i kroz često korištenje motiva robota u japanskim ZF-delima. Sa druge strane, strahovita razaranja u 20. veku izazvana zemljotresom 1923. godine i bombardovanjima u drugom svetskom ratu su također potakla često korištenje distopijskih i postapokaliptičnih motiva. Pri tome se najviše istakao pisac Sakyo Komatsu 1970-ih, ali su ti motivi nejapanskoj publici možda najbolje poznati preko nešto ranijih filmova o Godzili. Japanski ZF je postao prilično popularan u ostatku sveta zahvaljujući i delimičnom oslanjanju na nacionalnu tradiciju, možda najbolje okarakterisanu u mangama i animeu, ali i relativno otvorenosti u odnosu na druge zemlje. Tu se kao poseban kontrast javlja NR Kina gde je žanr ZF-a, usprkos nakon dolaska komunista na vlast prolazio kroz različite tretmane - od jednog od sredstava za propagiranje poretka do nastojanja da ga se suzbije kao `duhovno zagađenje` iz zapadnih izvora. Južnoslavenska naučna fantastika Početak južnoslavenske naučne fantastike pada u 1902. godinu kada srpski pisac Lazar Komarčić izdaje priču Jedna ugašena zvezda, a do pojave vremenski sledećeg dela moralo se čekati više od dva desetljeća i hrvatskog pisca Milan Šufflay koji 1924 izdaje knjigu Na Pacifiku god. 2255.. U istom stilu tokom sledećih 5 desetljeća s izuzetkom pisca Zvonimira Furtingera pojavit će se neka pojedinačna dela kao što je ono o početku ledenog doba iz pedesetih godina dvadesetog veka, ali do sedamdestih godina toga veka i početka izlaska zagrebačkog časopisa Sirius južnoslovenska naučna fantastika praktički ne postoji pa se prva generacija pisaca javlja tek krajem sedamdesetih godina. Početni predstavnik te generacije biva Predrag Raos čije monumentalna knjiga u dva dela Brodolom kod Thule izlazi 1979. godine,a još 3 desetljeća potom je najveće ili jedno od najvećih naših knjiga ovog žanra. Tokom osamdesetih godina putem Siriusa dolazi do kvantitativne eksplozije SF pre svega u takozvanom tvrdom podžanru na području bivše Jugoslavije. To je vreme kada pišu Branko Pihač, Damir Mikuličić, Zoran Živković koji u Beogradu pokreće biblioteku Polaris, Radmilo Anđelković, Zoran Jakšić i drugi. Početak južnoslovenskih ratova je označio vrlo često prekid rada generacije prvih pisaca tako da s pisanjem prestaju Predragu Raos, Branko Pihač, Zoran Živković, a na njihovo mesto dolaze mladi pisci s drugačijim stilom pisanja. Vrste naučne fantastike Postoje mnoge klasifikacije naučne fantastike, ovisno o motivima, stilu, ugođaju i odnosu sa drugim žanrovima. Najčešća je ona koja sva djela SF-a dijeli na tzv. tvrdu i meku. Tvrdi SF Ilustracija romana Sastanak s Ramom Izraz tvrda naučna fantastika se odnosi na djela žanra koja opisuju svijet konzistentan sa svim poznatim prirodnim zakonima. To znači da se u takvoj vrsti SF-a radnja događa u okružju gdje postoje razne pojave, čak i kontroverzne ili danas samo teorijske (nepotvrđene opažanjem ili eksperimentom), ali čiji opis mora biti u skladu s poznatim fizikalnim, astronomskim i hemijskim zakonima. Sam pojam tvrda naučna fantastika je stvoren 1957. godine u Astounding Science Fiction. Postoji veliki nivo fleksibilnosti u smještanju nekog dela u tvrdi SF, kao i u samim interpretacijama te definicije među piscima zbog osnovnog pitanja koliko je moguće dodati podataka koji ne postoje u sadašnjoj nauki u neki teksta da on ostane u tvrdi SF. Primjeri poznatih knjiga ili priča iz tvrdog SF: 20.000 milja pod morem Julesa Verna iz 19. vijeka se bavi u vrijeme izdavanja teoretskom tehnologijom podmornicama i mogućim njihovim razvojem; Universe Robert Anson Heinleina s početka 1940-ih djela Arthura C. Clarkea kao što su Prelude to Space (1947), Susret s Ramom (1972), The Fountains of Paradise (19879) i mnoga druga djela Larryja Nivena kao što su Trn u Božjem oku i Ringworld Tau Zero Poul Andersona iz 1970. godine Marsovska trilogija Kima Stanleya Robinsona, koja za temu ima buduće teraformiranje Marsa romani o Milesu Vorkosiganu Lois McMaster Bujold (1990-e i 2000-e) Predrag Raos: Brodolom kod Thule Meki SF Voštane lutke s likovima iz filma Planeta majmuna, jednog od najpoznatijih primjera `mekog SF` na filmu. Ova vrsta naučne fantastike ima dvostruko značenje pošto se u prvo vreme na južnoslovenskom području pojam koristio za SF-djela koja su `mekana` po pitanju naučne utemeljenosti, ali tokom 1980-ih ovaj pojam se počeo koristiti prije svega za SF djela gdje se izraz `nauka` odnosi na društvene nauke. Za razliku od tvrde naučne fantastike koja se bavi razvojem prirodnih nauka kao fizika, hemija i sl. ovaj oblik književnosti se bavi pretpostavkama o budućem razvoju društva, pri čemu ona mogu imati utopijski i distopijski oblik. Bio je dosta popularan oblik SF-a u Istočnoj Evropi, dok se na Zapadu dosta razvio 1960-ih. Vrlo često se fiktivni svjetovi `mekog SF` mogu shvatiti kao alegorija odnosno komentar na goruće društvene probleme sadašnjosti. Poznatiji predstavnici mekog SF: Beggars in Spain Nancy Kress iz 1993. godine, koja se bavi genetskim inžinjeringom, stvaranjem superčovjeka i posljedicama po društvo. Children of Men, djelo P. D. James iz 1992. godine koja opisuje svijet u kome čovječanstvo odumire zato što su se prestala rađati djeca The Windup Girl Paola Bacigalupija iz 2009. godine koji opisuje biotehnologiju u svijetu koji je ostao bez nafte Podžanrovi naučne fantastike Podžanrovi naučne fantastike se obično označavaju i klasificiraju ovisno o glavnoj temi, odnosno motivu dela. One mogu biti raznovsrna, pa je pogrešno, kao što je to dugo vremena bio slučaj kod većine ne-fanova, žanr poistovjećivati isključivo sa svemirskim istraživanjima ili vanzemaljcima. Dolje su navedene neke od najpopularnijih motiva ZF-a zajedno sa primjerima; potpunu klasifikaciju je teško provesti zbog različitih tumačenja i kriterija, ali i zbog toga što mnoga SF-djela sadrže više spomenutih motiva. Prvi kontakt Prvi kontakt je jedan od najstarijih podžanrova. On opisuje prvi susret ljudi i vanzemaljaca, a njegov prvi uspješan i danas još veoma popularan primjer je Wellsov Rat svjetova iz 1898. godine koji se također može svesti i u apokaliptički podžanr. Najpoznatiji primjeri potpuno čistih primeraka ovog podžanra bi bili Clarkeov Sastanak sa Ramom, koji opisuje prolazak golemog vanzemaljskog svemirskog broda kroz Sunčev sustav, Spielbergov film Bliski susreti treće vrste o prvom kontaktu s dobroćudnim svemircima na našoj planeti, roman Kontakt Carla Sagana u kojemu Zemlja dobije tehnologiju za slanje predstavnika na susret sa vanzemaljcima, te Farewell to the Master iz 1940. po kojoj je snimljen klasični The Day the Earth Stood Still te kultna priča To serve man Damona Knighta iz 1950. koja je poslužila kao inspiracija za televizijsku miniseriju V i njen remake. U najosnovnijoj interpretaciji podžanra prvi kontakt se bavi s prvim susretom ljudi i svemiraca te nesporazumima i problemima koji iz toga nastaju. Ukoliko oni dovode do ratova, takva djela često sadrže elemente drugih podržanrova. Apokaliptični SF Glavni članak: Apokaliptički i postapokaliptički žanr Udar meteorita je jedan od popularnih motiva apokaliptičkog podžanra Apokaliptični i postapokaliptični SF je podžanr naučne fantastike koja se bavi nekom općom katastrofom ili događajima nakon nje. Sama vrsta katastofe da bi delo ušlo u ovaj podžanr je potpuno nevažna, a njeni najpopularniji oblici su nuklearni rat (i događaji nakon njega), epidemije koje unište po 95% ili više stanovnika, udar asteroida, napad svemiraca čiji je cilj istrebljenje homo sapiensa i slično. Uz Wellsov Rat svjetova, jedno od najranijih djela žanra je The Scarlet Plague koje je 1912. napisao Jack London koji opisuje svijet šezdeset godina nakon epidemije koja je opustošila svijet. Motive globalne pošasti koristi klasični i više puta ekranizirani roman Ja sam legenda Richarda Mathesona iz 1954. godine, kao i popularna BBC-jeva serija Survivors iz 1970-ih koja je prikazivala napore šačice preživjelih da prežive i obnove civilizaciju. Jedan od najpopularnijih motiva ovog podžanra jesu djela koja opisuju udar kometa, asteroida ili sličnu kozmičku kataklizmu i njene posljedice po Zemlju. Među romanima se ističe Lucifer`s Hammer Larryja Nivena i Jerryja Pournellea iz 1977. godine. Sličan motiv predstavljaju i napadi vanzemaljaca; primjeri takvih djela bi mogli biti film Dan nezavisnosti iz 1996. godine Poseban poticaj apokaliptičkom i postapokaliptičkom žanru je u doba hladnog rata pružio koncept nuklearnog holokausta, koji je potakao niz dan-danas popularnih i uticajnih djela, počevši od Andersonove priče Tomorrow`s Children iz 1947. godine, preko romana On the Beach Nevillea Shuttea iz 1957. o radioaktivnom trovanju posljednjih ljudi u Australiji, pa do Alas, Babylon Pata Franka iz 1959. godine. Isti je podžanr zaslužan i za neka od najhvaljenijih djela britanske televizije - pseudodokumentarni film War Games iz 1965. godine i TV-seriju Threads 1980-ih. Na sličan način je naftni šok 1973. godine potakao postapokaliptična djela u kojima civilizacija nestaje uslijed naizgled banalnih događaja koji potkopaju o složenoj tehnologiji ovisno društvo. Klasičan primjer je Jeremiah, strip Hermanna Huppena o Americi koja je nakon krvavog građanskog rata svedena na izolirane feudalne enklave, a koji je, pak, značajno uticao na Pobješnjeli Maks 2 u kome je nestanak nafte od nekoć civiliziranih zemalja stvorio pustoš kojom tumaraju beskrupulozni barbarski pljačkaši. Dio takvih djela ponekad ima i optimističan ton, odnosno kao junake prikazuje idealističke pojedince koji se žrtvuju kako bi obnovili civilizaciju ili barem sačuvaju njeno sjeme za daleku budućnost. Klasična djela tog žanra A Canticle for Leibowitz Waltera M. Millera Jr. i Poštar Davida Brina. Putovanje kroz vreme TARDIS, vremenska mašina u popularnoj BBC-voj seriji Doctor Who Putovanje kroz vrijeme je podžanr koji čine djela koja se bave putovanjima u prošlost ili budućnost pomoću vremenske mašine ili na neke druge načine. Koncept, pogotovo kada je u pitanju putovanje u prošlost, izaziva česte rasprave o njegovoj naučnoj utemeljnosti, ne samo među SF-piscima, nego i među ozbiljnim fizičarima. Najčešće se pri tome kao argument koristi tzv. vremenski ili djedov paradoks, odnosno mogućnost vremenskog putnika da ode u prošlost, ubije vlastitog pretka, ali time istovremeno ukloni i sebe, odnosno jedinu osobu koja je mogla doći iz budućnosti i napraviti taj čin. SF-pisci su dugo vremena nastojali riješiti problem vremenskog paradoksa u svojim pričama, nastojeći stvoriti razne mehanizme koji spriječavaju vremenske putnike da mijenjaju prošlost. Među takvim primjerima se može naći Millennium Johna Varleya u kojem vremenski putnici mogu imati slobodnu interakciju samo sa osobama pred smrt ili nestankom, kao i apokaliptični film 12 Monkeys iz 1996. godine u kome vremenskim putnici iz budućnosti vode unaprijed izgubljenu bitku za zaustavljanje apokaliptične zaraze u prošlosti. Jedan u posljednje vrijeme najpoznatijih djela koje koristi motiv putovanja kroz vrijeme, a istovremeno ga kombinira sa ljubavnom pričom, je Žena vremenskog putnika, roman Audrey Niffeneger iz 2003. godine. Drugi SF-pisci pak omogućavaju vremenskim putnicima da mijenjaju prošlost, često sa raznim neočekivanim posljedicama. Među takvim djelima se ističe klasični Asimovljev roman Kraj vječnosti i Andersonove priče gdje vrijeme čuva Vremenska patrola. Djela u kojima je vremenskim putnicima moguće mijenjati prošlost često kao dodatni motiv koriste koncept paralelnih univerzuma (stvorenih intervencijom u `normalni` vremenski tok) i alternativne historije. Alternativna historija Glavni članak: Alternativna historija Harry Turtledove, američki pisac poznat kao jedan od najplodnijih autora podžanra alternativne historije 2005. godine Motiv alternativne historije - odnosno historije u kojoj su se događaji odvijali drukčijim tokom od one stvarne - se temelji na konceptu historijske špekulacije koji je stariji čak i od samog žanra naučne fantastike, odnosno može se pronaći još na početku nove ere, kada je rimski historičar Tit Livije u svojoj knjizi raspravljao što bi se dogodilo da je Aleksandar Makedonski napao Italiju, a ne Perziju. Takve su špekulacije kroz historiju, sve do današnjeg vremena, bile motivirane nacionalizmom, ideologijom ili nastojanjem da se `isprave krive Drine`, odnosno dokaže da bi svijet mogao biti bolji ili lošiji. Jedno od prvih romana alternativne historije je već spomenuti Geoffroyov Histoire de la Monarchie universelle iz 1836. u kome Napoleon pobjeđuje u napoleonskim ratovima i pod francuskim vodstvom stvara idealnu svjetsku državu. Prvo klasično djelo ovog žanra je roman Lest Darkness Fall od L. Sprague de Campa iz 1939. godine koje je postalo uzor kasnijim knjigama, a koje kao pokretač radnje služi arheolog iz 20. vijeka koji se nađe u Italiji pred početak gotskog rata te, koristeći svoja superiorna tehnička i druga znanja, pokušava spriječiti dolazak mračnog srednjeg vijeka. Najpopularniji motivi alternative na engleskom jeziku su pobjeda nacista u drugom svjetskom ratu, odnosno Juga u američkom građanskom ratu. Kasnija poznata djela iz ovog podžanra koji postaje vrlo popularan tek po završetku hladnog rata su Fatherland Roberta Harrisa iz 1992. godine, te nagrađeni roman The Years of Rice and Salt iz 2002. godine koji opisuje svijet u kome je kršćanstvo nestalo uslijed epidemije Crne smrti. Danas je neupitni kralj alternativne historije postao vizantolog Harry Turtledove [12] koji je osim knjiga koje se bave alternativnom historijom vezanom s američkim građanskim ratom napisao World War tetralogiju (1994-96) zajedno s nastavkom (1999-2004) u kojima se tokom Drugog svetskog rata pojavi svemirska invaziona flota. Za altrenativnu historiju je karakteristično da, usprkos toga što uživaju popularnost među ljubiteljima književnog SF-a, vrlo rijetko korištena kao motiv na filmu i televiziji. Osim televizijske ekranizacije Fatherlanda bi se kao izuzetak mogla navesti i TV-serija Sliders o putnicima kroz paralelne univerzume. Space Opera Svemirska stanica Babylon 5, s označenim delovima na ruskom Izraz `svemirska opera` (engleski: space opera) označava vjerojatno najpopularniji od svih podžanrova SF-a, odnosno podžanr koji se u prošlosti sa njime često poistovjećivao. Uglavnom se odnosi na djela SF-a sa radnjom smještenom u svemir i protagonistima koji raspolažu tehnologijom za međuzvjezdana i međuplanetarna putovanja, a koja sadrže velike količine akcije, pustolovine, a ponekad i romantike i melodrame. Izraz je ponekad pežorativne naravi, odnosno sličan izrazima sapunska ili konjska opera kojima su prije više decenija ozbiljni srednjostrujaški književni kritičari `otpisivali` SF kao `bezvrijedni eskapistički šund`. Bez obzira na to, space opera je ne samo sačuvala svoju popularnost, nego i dala neka od djela velike književne vrijednosti koja su značajno pridonijela daljem razvoju žanra. Postoje brojni primjeri književnih space opera, među kojima se ističu: Zadužbina Isaaca Asimova Dina Franka Herberta Trn u Božjem oku Larry Nivena (sa nastavcima) Enderova igra, Orsona Scotta Carda (sa nastavcima) Vorkosigan Saga, Lois McMaster Bujold Hyperion tetralogija Dana Simmonsa A Fire Upon the Deep Vernora Vingea (sa nastavkom) The Saga of Seven Suns Kevin J. Andersona Na filmu i televiziji su karakteristična djela ovog žanra: Star Trek Star Wars Battlestar Galactica Babylon 5 Stargate Autori koji su ostavili trag, po epohama George Orwell koji je pre svega poznat po svojoj knjigi 1984 Glavni članak: Popis pisaca znanstvene fantastike Počeci žanra Jules Verne (1828-1905) Herbert George Wells (1866-1946) Istraživanje granica žanra Robert A. Heinlein (1907-1988) Džordž Orvel (1903-1950) Moderna ZF Isaac Asimov (1920-1992) Arthur C. Clarke (rođen 1917) Stanislaw Lem (1921-2006) Frank Herbert (1920-1986) Roger Zelazny (1937-1995) Philip K. Dick (1928-1982) Daglas Adams (1952-2001) Orson Scott Card (rođen 1951) Greg Bear

Sergej Jesenjin Komplet 1 - 5 Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Omoti zacepani ,samo knjige u dobrom stanju Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2] Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Биографија Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока. Песник Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима. У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим. Прва збирка песама С. Јесењина Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу. Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког. У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“. Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту. Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову. Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“. Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе. У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве. Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“. Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“. У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима. Приватни живот Потомци у Србији Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5] Бракови и деца Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд. Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва. Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925. Са Исидором Данкан, године 1923. У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву. Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10] Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја Дана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12] Смрт Хотел Англетер Дана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13] Посмртна фотографија Јесењина После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Намештено самоубиство На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005). Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“. Гроб Сергеја Јесењина 1983. После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16] Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније. Поезија Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“. Тематика стваралаштва Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923 Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.). Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви. На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике. Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама. „ Не видать конца и края, Только синь сосёт глаза… ” Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“. У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат. И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик: „ Ниси ти у мог бога веровала, Русијо, отаџбино моја! Ти си, као чаробница, даљине мерила, И био сам, као посинак твој, ја. ” Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“. Познате песме Бреза (1913) Јесен (1914) Песма о керуши (1915) Мангуп (1919) Исповест мангупа (1920) Ја сам последњи песник села (1920) Молитва за умрле (1920) Не жалим, не зовем, не плачем (1921) Пугачов (1921) Писмо мајци (1924) Кафанска Москва (1924) Ко сам, шта сам? (1925) Ана Сњегина (1925) Снежно поље (1925) Црни човек (1925) Качаловљевом псу (1925) До виђења, друже, до виђења (1925) Ти ме не волиш (1925) Публикације За живота 1916: С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов 1918: С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва С. А. Јесењин, Преображење. — Москва 1920: С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва С. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: Злак С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы 1921: С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва С. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти 1922: С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота). С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — Берлин S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска) 1923: С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов. Године 1924, С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с. С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: Круг С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник 1925: С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с. С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с. С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия Међународне С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010 Други о песнику Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с. Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с. А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970. Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с. П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79. О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9. А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012. Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах). — 5000 экз. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-

U ODLIČNOM STANJU Autor - osoba Mann, Thomas, 1875-1955 = Man, Tomas, 1875-1955 Naslov Doktor Faustus : život nemačkog kompozitora Adrijana Leverkina, ispričao jedan prijatelj / Tomas Man ; prevod i predgovor Dragan Stojanović Jedinstveni naslov Doktor Faustus. srp Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1989 Fizički opis 2 knj. (752 str.) ; 19 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Dragan = Stojanović, Dragan Biblioteka Nolit Napomene Prevod dela : Doktor Faustus / Thomas Mann. Doktor Faustus - očaj i pogled ka sreći: str.7-40 Predmetne odrednice Man, Tomas, 1875-1955 -- `Doktor Faustus` Koliki je značaj pridavao Tomas Man jednom od svojih kapitalnih dela, romanu „Doktor Faustus“, dovoljno govori činjenica da je povodom njega napisao „roman jednog romana”, knjigu „Nastanak ’Doktora Faustusa’”. A kakvo joj je mesto namenio u svom opusu, vidi se iz nekoliko reči Čarlija Čaplina, izrečenih u jednom njihovom razgovoru, a koje Man citira u „Nastanku ’Doktora Faustusa’`: „To je zapanjujuće! Može se desiti da to bude vaša najbolja knjiga!” Teško je reći da li je „Doktor Faustus“ zaista najbolje ostvarenje Tomasa Mana, ali se može tvrditi da je to njegovo poslednje veliko delo, neka vrsta rekapitulacije čitavog opusa. Da bi se to postiglo, nije ništa moglo bolje poslužiti od tradicionalne i uvek izazovne teme Fausta i paktiranja sa paklenim silama. Ali ta tema je ujedno proistekla iz piščevih aktuelnih preokupacija – iz košmarnih problema koje je pred njega postavila pojava nacizma u Nemačkoj. Muzičar Adrijan Leverkin – koji u sebi spaja obdarenosti Berlioza, Ničea i Šenberga – pokušava da u savezu sa demonskim silama postigne neograničenu umetničku moć. Taj pokušaj završava u kakofoniji i ludilu, pošto je umetnik prethodno u sebi „uništio Devetu simfoniju`. U „Doktoru Faustusu“ Tomas Man optužuje sopstveni narod, koji je možda baš zahvaljujući apstraktnosti i misticizmu svoje filozofije i svoje muzike bio u stanju da pruži tako različite i na izgled tako nespojive plodove kakvi su Deveta simfonija i nacizam. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875 – Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju. Pohađao je gimnaziju „Katherineum“ u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao. U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih. Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau. Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman. Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.` Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`. Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.` Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela „Tonio Kreger“, „Tristan“ i „Smrt u Veneciji“. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta „Kallistos“ za roman „Josif i njegova braća“. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Mann, Thomas, 1875-1955 = Man, Tomas, 1875-1955 Naslov Doktor Faustus : život nemačkog kompozitora Adrijana Leverkina, ispričao jedan prijatelj / Tomas Man ; prevod i predgovor Dragan Stojanović Jedinstveni naslov Doktor Faustus. srp Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1989 Fizički opis 2 knj. (752 str.) ; 19 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Dragan = Stojanović, Dragan Zbirka ǂBibliotekaǂ Nolit. Proza Napomene Prevod dela : Doktor Faustus / Thomas Mann. Doktor Faustus - očaj i pogled ka sreći: str.7-40 Predmetne odrednice Man, Tomas, 1875-1955 -- `Doktor Faustus` Koliki je značaj pridavao Tomas Man jednom od svojih kapitalnih dela, romanu „Doktor Faustus“, dovoljno govori činjenica da je povodom njega napisao „roman jednog romana”, knjigu „Nastanak ’Doktora Faustusa’”. A kakvo joj je mesto namenio u svom opusu, vidi se iz nekoliko reči Čarlija Čaplina, izrečenih u jednom njihovom razgovoru, a koje Man citira u „Nastanku ’Doktora Faustusa’`: „To je zapanjujuće! Može se desiti da to bude vaša najbolja knjiga!” Teško je reći da li je „Doktor Faustus“ zaista najbolje ostvarenje Tomasa Mana, ali se može tvrditi da je to njegovo poslednje veliko delo, neka vrsta rekapitulacije čitavog opusa. Da bi se to postiglo, nije ništa moglo bolje poslužiti od tradicionalne i uvek izazovne teme Fausta i paktiranja sa paklenim silama. Ali ta tema je ujedno proistekla iz piščevih aktuelnih preokupacija – iz košmarnih problema koje je pred njega postavila pojava nacizma u Nemačkoj. Muzičar Adrijan Leverkin – koji u sebi spaja obdarenosti Berlioza, Ničea i Šenberga – pokušava da u savezu sa demonskim silama postigne neograničenu umetničku moć. Taj pokušaj završava u kakofoniji i ludilu, pošto je umetnik prethodno u sebi „uništio Devetu simfoniju`. U „Doktoru Faustusu“ Tomas Man optužuje sopstveni narod, koji je možda baš zahvaljujući apstraktnosti i misticizmu svoje filozofije i svoje muzike bio u stanju da pruži tako različite i na izgled tako nespojive plodove kakvi su Deveta simfonija i nacizam. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875 – Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju. Pohađao je gimnaziju „Katherineum“ u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao. U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih. Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau. Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman. Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.` Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`. Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.` Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela „Tonio Kreger“, „Tristan“ i „Smrt u Veneciji“. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta „Kallistos“ za roman „Josif i njegova braća“. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama. MG121 (N)

Dobro očuvano! Autor - osoba Man, Tomas Naslov Eseji. 1–2 / Tomas Man ; [s nemačkog preveli Tomislav Bekić, Boško Petrović, Petar Vujičić, Bora Grujić et al.] Jedinstveni naslov Reden und Aufsätze I–II. scc Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1980 Fizički opis 334 str. ; 354 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Bekić, Tomislav Petrović, Boško Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Zbirka Odabrana dela Tomasa Mana (Pl.) Napomene Prevod dela: Reden und Aufsätze I–II. Predmetne odrednice Nemačka književnost -- 18-19v Ruska književnost -- 19v Muzika, nemačka -- 19v Nemačka filozofija -- 19v SADRŽAJ Knjiga 1 Gete i Tolstoj (preveo Tomislav Bekić) 5 Gete kao reprezentant građanskog razdoblja (preveo Boško Petrović) 127 Patnja i veličina Riharda Vagnera (preveo Petar Vujičić, revidirao i redigovao Boško Petrović) 164 Preko mora s „Don Kihotom” (preveo Boško Petrović) 233 Frojd i budućnost (preveo Boško Petrović) 284 Rihard Vagner i „Nibelunški prsten” (preveo Boško Petrović) 309 Knjiga 2 Šopenhauer (preveo Branimir Živojinović) 5 O Geteovu „Faustu” (preveo Boško Petrović) 60 Ana Karenjina (preveo Boško Petrović) 111 Dostojevski – sa merom (preveo Bora Grujić, redaktor prevoda Boško Petrović) 130 Ničeova filozofija u svetlosti našega iskustva (preveo Bora Grujić, redaktor prevoda Boško Petrović) 149 Fantazija o Geteu (preveo Bora Grujić, redaktor prevoda Boško Petrović) 187 Ogled o Čehovu (preveo Boško Petrović) 234 Ogled o Šileru (preveo dr Strahinja K. Kostić) 261 Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875 – Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju. Pohađao je gimnaziju „Katherineum“ u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao. U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih. Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau. Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman. Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.` Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`. Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.` Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela „Tonio Kreger“, „Tristan“ i „Smrt u Veneciji“. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta „Kallistos“ za roman „Josif i njegova braća“. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama. MG113 (N, L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Između njega i sveta postoji zid mračne tajne... Radnja se događa danas, ali budućnost je već prošla! „Još od prapostojanja, još od zore čovečanstva, vodi se na ovoj planeti najpresudniji i najkrvavljiji građanski rat koji od ovih sporednih, sekundarnih, nevažnih, niko i ne primećuje. To je rat između ljudi i androida. U Atlantidi ću eliminisati sve elemente fabule i baviti se isključivo svojim shvatanjem da je ova naša civilizacija već hiljadama godina metaforično – androidska.“ Borislav Pekić Posle više od dvadeset godina ponovo je pred čitaocima Pekićeva knjiga koja je deo antropološke trilogije Besnilo – Atlantida – 1999. Dinamična priča o borbi između robotske i ljudske civilizacije koje uporedo obitavaju na zemlji, ovaj roman je spoj negativne utopije, klasičnog epa i fantastičnog trilera. „I tako već ulazimo u čarobnu tajnu. A tajne se ne ispovedaju.“ Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta, pecat! 1. Izdanje !!! Stolećima je Britanija živela do Evrope, ponekad i od nje. Stolećima je njen život zavisio od Evrope i Evropa od nje. Da vlastite interese zaštiti, došla je svojim intervencijama glave mnogim evropskim ambicijama, i ne verujem da sa sigurnošću smemo reći kako nije bila u pravu, ali kao da je sve vreme, u podozrenju i otporu prema Kontinentu kome je samo geografski pripadala, slutila opasnost koja će je jednom od nje snaći, opasnost što će u nekoliko krupnih i proždrljivih zalogaja progutati gotovo sve njene istorijske trijumfe. Borislav Pekić Objedinjujući mnoge istorijske istine i zablude, Borislav Pekić, dugo godina azilant na britanskom ostrvu, stvorio je neobičnu, istorijski validnu i čitalački uzbudljivu i zanimljivu povest gordog Albiona – britanskog Ujedinjenog Kraljevstva. Sentimentalna povest Britanskog carstva, međutim, uzdiže se iznad „terora istorije“, ali i iznad književnih uopštavanja i fikcionalizacije, ironijskim otklonom prema inače pouzdanom istoriografskom pristupu građi. Na taj način je stvorio delo koje svedoči da je istorija „učiteljica života“ ali je opisao i njene dobre i loše đake. Nema ničega sentimentalnog u krvavim istorijskim epizodama, ali ima u sentimentu pisca koji zna da je dobra priča osnov za dobru knjigu, a ova povest je upravo to. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

KARABEG - Nedžad Ibrišimović IZDAVAČ: Svjetlost Sarajevo GODINA IZDANJA: 1971. BROJ STRANA: 109 POVEZ: tvrd Dželaludin Taib Karabeg rodio se u Mostaru godine hidžretske 1265.Bio je obdaren umnošću,ljepotom,istrajnošću,skromnošću,a duša mu je bila vedra.Otac mu je bio bogat čovjek pa ga je dao na nauke u Stambol.Kada je Karabeg otšao u Stambol bilo mu je dvadeset godina,a kada se povratio u Mostar, bilo mu je dvadeset i četiri. Od 1272. do 1275. mostarski prvaci nikako se nisu mogli složiti koga da izaberu za muftiju,ali im se mladić učini podoban.Tako je Karabeg postao najmlađi muftija u historiji Bosne i Hercegovine.Ali samo što su ga darovali, on ono zlato pokupi i podijeli siromasima pa i sam pridoda kesu dukata, a njih napadne i javno osramoti za nedjela koja su počinili.Prvake to ražesti, ali ništa ne rekoše, nego se tajno zavjetovaše da Karabega ubiju. Zgoda za njihov naum ubrzo se ukaže.Seljaci oko Nevesinja zatraže vojsku da ih zaštiti od razbojnika,ali ih mostarski mutesarif-paša,kajmekam i kadija odbiju.Nevesinjci onda odu Karabegu, a on ih primi,sasluša, fetvom naredi da se vojska okupi i sam je povede Nevesinju. Mutesarif-paša optuži Karabega za pobunu,a valija tu tužbu izašalje veziru u Carigrad. Neki se tome obradovaše,a neki se tome ražalostiše,jer su i oni i ovi mislili da se muftija živ neće vratiti. Karabegov otac bio je odlučan čovjek,pa u inat ulemi i ostalim zlobnicima oženi sina Umihanom, lijepom Mostarkom,kćerkom zaima Abaz-bega Čauševića,koji je bio u zavadi s mutesarif-pašom.I to ga oženi onaj dan kada je Dželaludin morao u Stambol Velikom veziru na odgovor. Bi sjajna svadba, muftija priđe svojoj ženi, ali usred veselja zajaha konja i ode u Dubrovnik, a odatle lađom u Carigrad. U Carigradu ostane četiri mjeseca i umjesto kazne dobije mevlevijetti mehdžid,titulu kadijskog mulle,pregršt darova, sultanov blagosov, vezirovo povjerenje, siđe na kamili u Meku da obavi hodočašće,svrgnu mostarskog mutesarif-pašu i sarajevskog valiju i nakon devet mjeseci vrati se u Mostar. Za to vrijeme umro mu je otac, a rodio mu se sin. Nastavio je posao muftije, i za godinu dana, svojim dosljednim poštenjem i u vjerskim i u svjetovnim stvarima, odbio je sve ljude od sebe.Umihana se kamenila u njegovom zagrljaju, a mnogima je draža bila kadijina osuda nego muftijina pravednost.Prvaci su tražili ubicu. Početkom 1295.godine Dželaludin Taib Karabeg se zatvori u kuću i ostane u njoj više od pola godine,nikako ne izlazeći.Domalo vremena Mostarci počeše na sva usta hvaliti mudrost i veličinu svoga muftije,odlučno odbivši da uzmu drugoga, pa makar Karabeg više nikada ne izašao među njih.Mutesarif-paša vještim spletkama ponovo dobi mutesarifluk, a podmitljivost, laž, zlo i nevolje uzeše maha. Tako Mostarce zateče ljeto i vijest da će Austro-Ugarska zaposjednuti Bosnu i Hercegovinu. Jedni su bili za to da se grad odupre ulasku vojske, drugi navališe na kapiju Karabegove kuće da traže savjet.On izađe pred njih i reče im da bi ovaj rat bio protiv Boga,sultana i razuma. Mutesarif-paša i ostali prvaci sazovu narod na dovu,izvjese pobunjeničku zastavu na Tabiju,prenesu barut,topove i oružje iz Tvrđave pod Konak, optuže muftiju za izdaju, pa stanu vijećati kao da se odupru kauru. Karabeg siđe među njih, a vojska pod Konakom, njih oko tri hiljade, rastavi se da on prođe.Čim stade među prvake, jedan između njih poteže nož u nakani da ga ubije, ali nekolicina skoči Karabegu u odbranu vičući da je ovaj što je potegao nož sulud i da ne vlada sobom.Nisu željeli da krv padne u Konaku, nego Karabegu odmah ponude da im bude vođ,što on odbi.Ponudiše mu da im bude reis, a on i to odbi.Ponudiše mu da im bude imam, a on razdrlji košulju na prsima i reče:“Ako vam je namjera da me ubijete, evo-ubijte me, ali znajte da ja nisam za ovaj rat.“ Tako ih zauzda i pokoleba. Bašibozuci podno Konaka znali su o čemu govori u mutesarifhani, pa se niotkud nije čuo ničiji glas do Karabegov. „Trideset hiljada vojnika nadire na Mostar i nisu dalje nego četiri sahata hoda, a nas je deset puta manje.Za dva dana ne bismo prenijeli barut i topove do Bijele Crkve a kamoli za četiri sahata.Pomoć iz Albanije i Konjica nećemo živi dočekati i grad će biti spržen.Kajtaz-paša sa svojih pet hiljada Arnauta neće nam priteći u pomoć.Redifski bataljon već pljačka grad…“ I pošto je poduže tako govorio,zaplaka.Svi se nadigoše da govore, a i vojska se uznemiri;već su se čuli pucnji i povici.Mutesarif-paša podiže ruku i reče:“Ako si protiv rata,a ti izdaj fetvu!“ Jednog čovjeka Bog toliko ne opterećuje! Prvo zašutješe,a onda onaj što je potegao nož prihvati „Izdaj fetvu“!Svima se ote iz usta:“Izdaj fetvu!…“ Ali bašibozucima se vijećanje učini predugo,zapucaše prema Konaku,povikaše koliko ih grlo nosi i kidisaše na svoje vođe.Očas se od usta do usta pronese lažan glas:“Muftija piše fetvu o predaji“.Neki se prvaci razbježaše i posakrivaše, a Karabeg osta nijem i nepomičan sve dok ga vojnici ne dokopaše.“Ubijte nevjernika!“ urlali su. Zabadali su svoje noževe ni duboko ni u srce i škrto s njega otkidali komad po komad.Dželaludin Taib Karabeg je dugo ostao na nogama opominjući ih na kaznu koja ih dočekuje.Kada je pao i izdahnuo, svukli su sa njega odjeću, a jedan donese Knjigu i otvoreno je baci na njegova prsa smijući se i govoreći:“Na,sada izdaj fetvu,murtate!“ Toga su bašibozuci grlili i ljubili, a onda su se svi zajedno uputili Karabegovoj kući.Tu posegoše rukama za niskom dukata oko Umihaninog vrata, ali je niska bila od konjske strune pa su dugo vukli dok je nisu prekinuli.Sve su prevrnuli tražeći zlato, a onda su kuću zapalili i ponovo sišli na Tepu.Vojska je pljačkala grad. Oko hiljadu pobunjenika izađe austrougarskoj vojsci u susret, ali samo što su pripucali, pobjegoše očajavajući. Karabega je u žurbi i strahu sahranilo jedva desetak ljudi, a mostarski prvaci požuriše kaurskom generalu i pokloniše mu se.Šestog šabana 1265.godine vojska je ušla u Mostar.(1878). Izvor:Nedžad Ibrišimović-„Žurno ispričao Šamilov mlađi sin“;Svjetlost SA 1997. Nedžad Ibrišimović (2o. oktobra 1940. Sarajevo – 15. septembra 2011. Sarajevo) je pripovjedač, romansijer, dramski pisac i publicist. Osnovnu školu je završio u Žepču. Školu za primijenjenu umjetnost, odsjek vajarstvo, završio je 1961. godine u Sarajevu. U Sarajevu je 1977. i diplomirao na Filozofskom fakultetu, odsjek filozofija. Član je Društva pisaca Bosne i Hercegovine od 1964. godine i član je Udruženja likovnih umjetnika BiH od 1982. godine. Dopisni je član ANUBiH od 2008. godine. U toku agresije na Bosnu i Hercegovinu 1992-1995 neposredno se uključio u odbranu zemlje. Na Dobrinji je organizovao podružnicu Kulturnog društva Bošnjaka Preporod koja je radila i u doba blokade ovog dijela grada Sarajeva. Predsjednik je Društva pisaca Bosne i Hercegovine u dva mandata, od 1993. do 2001. godine. Od 1995. do 1998. bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost Život. Osnivač i predsjednik Legološkog udruženja BiH. Autor je više knjiga priča, pripovijesti, drama i romana koje su prevođene na češki, turski, albanski, španski, arapski, engleski, francuski, njemački i talijanski jezik. Prvu priču objavio je još kao osnovac u listu Plavi vjesnik (U bostanu), a potom se pojavio u Oslobođenju pričom Posjeta 1959. godine, nakon čega slijedi bogat pripovjedački i romaneskni opus. Veliki dio Ibrišimovićeve proze uobličen je u dramske tekstove koji su predstavljeni na mnogim bosanskohercegovačkim scenama, ali i izvan njih. Autorova pozorišna adaptacija Ugursuza gostovala je u četiri grada Poljske (Vroclav, Krakov, Lođ i Varšava), te Sterijinom pozorju u Novom Sadu. Sam autor je dramatizovao romane Ugursuz (1970) i Karabeg (1983). Drame Nedžada Ibrišimovića izvođene su na festivalima u Bosni i Hercegovini i to na Susretima pozorišta / kazališta BiH u Brčkom, Pozorišnim kazališnim igrama u Jajcu i Festivalu bosanskohercegovačke drame u Zenici. Autor je i nekoliko radio-drama, te TV-drame Ćilim, prvi put emitovane 1970. godine u režiji Aleksandra Jevđevića. Prema romanu Ugursuz snimljen je TV-film u režiji Pjera Majhrovskog za čiju je filmsku adaptaciju Nedžad Ibrišimović nagrađen prvom nagradom za tekst na bledskom festivalu (1970). Naporedo sa pisanjem proze Nedžad Ibrišimović se bavio i likovnom umjetnošću, vajao je i slikao. Imao je četrnaest samostalnih izložbi. Značajna zbirka njegovih portreta Abdulaha Sidrana pohranjena je 2000. godine u Muzeju književnosti i pozorišne umjetnosti BiH. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Nakon izlaska iz štampe romana Vječnik (2005), Društvo pisaca BiH donijelo je odluku o njegovoj kandidaturi za Nobelovu nagradu za književnost. BIBLIOGRAFIJA 1. Kuća zatvorenih vrata, priče, Svjetlost, Sarajevo, 1964. 2. Ugursuz, roman, Svjetlost, Sarajevo, 1968; Zla krev, prijevod na češki Milada Nedvedeva, Odeon, Praha, 1976; Ugursuz, Veselin Masleša, Sarajevo, 1982; Ugursuz, edicija Savremana književnost naroda i narodnosti BiH u 50 knjiga, Svjetlost, Sarajevo, 1985; Ogursezi, prijevod na albanski Musa Ramadani. Rilindija, Prishtine 1988; Ugursuz, edicija Muslimanska književnost XX vijeka u 25 knjiga, Svjetlost, Sarajevo, 1991; Ugursuz, edicija Bošnjačka književnost u 100 knjiga, Preporod, Sarajevo, 1996; Ugursuz, Biblioteka izabranih djela, Svjetlost, Sarajevo, 1997; Ugursuz, Publishing, Sarajevo, 1999; Ugursuz, Autorsko izdanje, Sarajevo, 2009; Ugursuz. V.B.Z., Zagreb, 2011. 3. Karabeg, roman, Svjetlost, Sarajevo, 1971; Karabeg, drugo izdanje, Svjetlost, Sarajevo, 1984/1985; Karabeg, El-Kalem, Sarajevo, 1996; Karabey, prijevod na turski jezik, Suat Engüllü, Sakarya Valiligi, Adapazari, 2007. 4. Priče, priče, Svjetlost, Sarajevo, 1972. 5. Živo i mrtvo, priče, Svjetlost, Sarajevo, 1978. 6. Zmaj od Bosne, pripovijest, Svjetlost, Sarajevo, 1980. 7. Bog si ove hefte, autobiografska proza, Svjetlost, Sarajevo, 1980; Car si ove hefte, Autorsko izdanje, Sarajevo, 1991. 8. Šamili i Tubakovi, priče, Svjetlost, Sarajevo, 1984/1985. 9. Nakaza i vila, kratke priče, Svjetlost, Sarajevo, 1986. 10. Drame, Veselin Masleša, 1988. 11. Kuća bez vrata i druge priče, Svjetlost, Sarajevo, 1989. 12. Braća i veziri, roman, Veselin Masleša, Sarajevo, 1989; Braća i veziri, Autorsko izdanje, Sarajevo 1991. 13. Dva dana u Al-Akaru, pripovijest, Biblioteka Ključanin, Sarajevo, 1991. 14. Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, pripovijest, Svjetlost, Sarajevo, 1992; Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, dvojezično izdanje na bosanskom i engleskom, Ljiljan, Sarajevo, 1994; Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, pripovijest, Biblioteka Egzil-a-b-c, Ljubljana, 1994; El libro de Adem Kahriman, prijevod na španski Antonio Saborit i Stephen Schwartz, Breve Fondo Editorial, Mexico, 2000; Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, pripovijest, trojezično izdanje na bosanskom, engleskom i njemačkom, Društvo pisaca BiH, Sarajevo, 2003; Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, Connectum, Sarajevo, 2006. 15. Zambaci moje duše, pjesme, Preporod, Sarajevo, 1994; Zambaci moje duše, Ocean, Travnik, 1994; Zambaci moje duše, Svjetlost-komerc, Sarajevo, 1994; Bosna je ćilimom zastrta, Međunarodni centar za mir, Sarajevo, 1996. 16. Ruhani i šejtani inspiracija, članci i intervjui, Bosanska knjiga, Sarajevo, 1996. Ruhani i šejtani inspiracija, Legološko udruženje u BiH, Sarajevo, 2013. 17. Bio jednom jedan ( 77 priča), kratke priče, OKO, Sarajevo, 2000; Nakaza i vila (Bio jednom jedan, 77 priča), Biblioteka Dani, Sarajevo, 2005; Bio jednom jedan, prijevod na arapski Gamal Muhammed Saed, Kairo, 2007; Bio jednom jedan, Connectum, Sarajevo, 2009. 18. Woland u Sarajevu, drama, CZKIO, Tešanj, 2000. 19. Vječnik (odlomci iz romana u rukopisu), Prusac, 2001. 20. Vječnik, roman, Svjetlost-komerc, Sarajevo, 2005; Vječnik, Svjetlostkomerc, Sarajevo, 2005; Vječnik, Svjetlost-komerc, Sarajevo, 2006; Vječnik, Svjetlost-komerc, Sarajevo, 2006; Vječnik, Autorsko izdanje, Sarajevo, 2007; Vječnik, V.B.Z., Zagreb 2oo7; Vječnik, Zalihica, Sarajevo, 2008; Vječnik, Šahinpašić, Sarajevo, 2008; Eternee, prijevod na engleski Ahmed i Lejla Ananda, ANUBiH, Sarajevo, 2010; Eternee, prijevod na engleski Ahmed i Lejla Ananda, ANUBiH, Sarajevo, 2011. Véčnik, prijevod na češki jezik Mihad Mujanović, Malvern, Praha, 2016. 21. Nepoznati ljudi, izbor priča, Bosanska riječ, Sarajevo, 2009. 22. El-Hidrova knjiga, roman, Autorsko izdanje, Sarajevo 2011. RADIO I TV-DRAME: 1. Najbolji časovničar na svijetu, radio-drama, 1967. 2. Pisac i njegova kreatura, radio-drama, 1968. 3. Zlatni most, radio-drama, 1968. 4. Ćilim, TV-drama, 1970. 5, Glas koji je pukao o Egidiju, radio-drama, 1974. 6. Izvor, radio-drama, 1977. POZORIŠNE PRAIZVEDBE 1970. Ugursuz, Bosansko narodno pozorište Zenica, režija Ljubiša Georgijevski 1983. Karabeg, Bosansko narodno pozorište Zenica, režija Sulejman Kupusović 1985/86. Boja hrđe, Kamerni teatar 55, režija Sulejman Kupusović 1996. Karabeg, Bosansko narodno pozorište Zenica, režija Slobodan Stojanović 1997. Zmaj od Bosne, Bosansko narodno pozorište Zenica, režija Gradimir Gojer 1997. Ugursuz, Kamerni teatar 55, režija Gradimir Gojer 2003/04. Woland u Sarajevu, Kamerni teatar 55, režija Gradimir Gojer 2004. Karabeg, Narodno pozorište Tuzla, režija Gradimir Gojer SAMOSTALNE IZLOŽBE 1985. Sarajevo, Mala galerija Radničkog univerziteta 1988. Sarajevo, Galerija Dom mladih 1989. Sarajevo, Galerija Radničkog univerziteta 1989. Sarajevo, Galerija Leonardo 1990. Sarajevo, Rabuzinov hol 1990. Sarajevo, Dom pisaca 1992. Sarajevo, Dobrinja 1994. Sarajevo, Galerija Paleta 1996. Sarajevo, Dom pisaca 1997. Sarajevo, Galerija Gabrijel 1997. Sarajevo, Galerija Gabrijel 2004. Sarajevo, Galerija Preporod 2006. Sarajevo, Galerija Roman Petrović 2007. Sarajevo, Galerija Gabrijel NAGRADE 1969. Šestoaprilska nagrada Grada Sarajeva za roman Ugursuz 1970. Prva nagrad za dramski tekst na svejugoslovenskom Festivalu TV-drama na Bledu za televizijsku adaptaciju Ugursuza 1971. Nagrada IP Svjetlost za roman Karabeg 1989. Nagrada IP Veselin Masleša za roman Braća i veziri 1992. Nagrada Društva pisaca za roman Knjiga Adema Kahrimana 2003. Nagrada za najbolji dramski tekst na Festivalu domaće drame u Zenici za dramu Woland u Sarajevu 2005. Nagrada Skender Kulenović za Izabrana djela 2005. Nagrada BZK Preporod za roman Vječnik 2005. Nagrada izdavača i knjižara BiH za roman Vječnik 2005. Nagrada Hasan Kaimija za roman Vječnik HOD. L.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Priče - Ivo Andrić Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 844 Format: 25 cm Povez: Tvrdi „Ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.“ Ivo Andrić Od 1920. do kraja života, za više od pola veka svog plodnog stvaralačkog rada, Andrić je napisao više od sto priča koje se mogu uvrstiti u svaku antologiju svetske priče. Majstor kratke prozne forme, samo naizgled tradicionalan u naraciji i stilu pripovedanja, Andrić zapravo pripada onim velikanima savremene svetske priče koji se uvek čitaju sa novim uzbuđenjem, lako i u dahu. Štaviše, kako vreme prolazi, Andrić je sve moderniji. Bilo da pripoveda o bosanskim Muslimanima, Turcima ili Jevrejima, o ženama, gradovima ili fratrima, o neobičnim likovima koje je upoznao ili zamislio u Sarajevu, Višegradu ili Beogradu, Andrić sa neodoljivom ironijom, prepoznatljivim i jedinstvenim stilom uspeva u svojim pričama da čitaoca uvek iznova, kako je sam umeo da kaže, „iznenadi nečim poznatim“. U govoru pod nazivom „O priči i pričanju“, koji je održao prilikom primanja Nobelove nagrade u Stokholmu 1961. godine, Andrić će sam sublimirati svoj pripovedački kredo: „Pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo.“ Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Odlično stanje Tvrd povez, Beograd 1990 Miloš Crnjanski (Čongrad,[1] 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977)[2] bio je srpski književnik, novinar, prevodilac, kritičar i diplomata. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Jedan je od najznačajnijih stvaralaca srpske književnosti 20. veka. Ubrajan je među 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Crnjanski je rođen u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan” iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta „tadašnjeg činovničkog Sibira”.[3] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[4] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[5][6] Pre toga njegovi preci su živeli u Itebeju.[7] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u „srcu Mađarske”,[8] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[9] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[3] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio.[10] Prvu pesmu „Sudba” Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub” 1908. godine. A 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili” štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj”, poslata iz Bečkereka.[11] Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor] Crnjanski za vreme njegovog službovanja u austrougarskoj vojsci, 1914. godine Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Bio je inače vojnik redov austrougarske carske i kraljevske 29. regimente, sa sedištem u Velikom Bečkereku. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire„ malo pre toga”.[3] Period između dva svetska rata[uredi | uredi izvor] Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan”. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i popljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija” nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[12] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Godine 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1923. do 1931. godine[13] profesor je IV beogradske gimnazije. Saradnik uglednog lista „Politika”. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je u listu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku” izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe”. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[14] U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila” izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[15][16] U periodu 1928-1929. bio je ataše za kulturu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[17] Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe” dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje” u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi i srpstvu.[18] List je sledeće godine prestao da izlazi. U časopisu „Vreme”, Crnjanski je 22. maja 1934. odgovorio Miroslavu Krleži na njegov članak kojim je replicirao na raniju kritiku Crnjanskog upućenog, kako je smatrao, lažnim pacifistima. Crnjanski je navodio da je Krleža lažni pacifista jer je podržavao austrijske vojne napore tokom Prvog svetskog rata, pseudomarksista, on je navodio da Krleža neadekvatno samom Crnjanskom pripisuje stavove koje izgovora lik iz njegovog romana, Miloš Crnjanski je pisao da Krleža nije čovek za fine analize intelekta a kao pisca ga karakteriše autorom zverskih dijaloga i romana manijaka.[19] Svedočanstvo iz septembra 1927. sa potpisom Miloša Crnjanskog i njegov potpis sa razglednice upućene Slobodanu Jovanoviću iz Dubrovnika Diplomatska služba, emigracija[uredi | uredi izvor] Crnjanski i članovi jugoslovenske ambasade u Italiji, Rim, 1939 U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Kao osoba koja nije imala lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu pokazivao je više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima bio i te kako kritičan i prema toj zaraćenoj strani.[20] Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, iskazivao je simpatije za neke aspekte Musolinijeve politike. posebno na bliskost Musolinijeve ideologije sa socijalističkim idejama. Takođe je ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemalja koje su iako i same kolonijalne sile zamerale Italiji njen imperijalizam.[21] Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[22] Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Pisma Crnjanskog upućena Gvidi Tartalji iz emigracije.[23] Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. Tokom života u emigraciji nikada nije u javnosti negativno govorio o komunističkom režimu ili novoformiranom državnom uređenju jer je smatrao da izdaja otadžbine predstavlja najveći greh i najveću sramotu.[24] Odmah po okončanju Drugog svetskog rata bio je skrajnut (zajedno sa još nekim istaknutim srpskim piscima poput Dučića i Vinavera) iz sistema obrazovanja od strane komunističke vlasti, da bi tek 80-ih bilo predloženo vraćanje njegovih dela u jezgro nastavnog plana i programa.[25] Tada je Branko Ćopić izjavio da samo najbolji pisci treba da sačinjavaju jezgro, za razliku od kriterijuma posleratne vlasti kada su pisci bili preporučivani po nacionalnosti i `koji su bili poznati kao pisci samo njihovim porodicama`.[26] Povratak u Beograd[uredi | uredi izvor] Spomen ploča u Beogradu Mogućnost povratka u republiku Jugoslaviju nagovestio mu je tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar - komunistički funkcioner Moša Pijade.[27] Stručne i druge knjige objavljene u SFRJ predstavljale su Crnjanskog kao fašistu ili ljubitelja fašizma.[28] U Jugoslaviju se vratio 1965. godine u društvu sa jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, Srđom Pricom.[29] Po dolasku odrekao se britanskog državljanstva, koje je dobio nakon diplomiranja na londonskom Univerzitetu. Prvobitno je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior” u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti ... Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. ... A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen „dostojanstveno ali ne i pompezno” u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[30] O njemu je Danilo Bećković napravio dokumentarni film „Crnjanski...”.[31] Gorana Raičević je napisala monografiju na 767 strana Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog za koju je 2021. dobila Nagradu „Laza Kostić” i Nagradu „Nikola Milošević”.[32][33] Obeležja književnog stvaralaštva[uredi | uredi izvor] Pronicljivo uočivši privid apsolutne prozirnosti u proznim i poetskim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, i utkanost jednog drugog, skrivenog značenja u tim delima, Nikola Milošević je razvio čitavu studiju posvećenu piščevom stvaralaštvu.[34] Milošević je na primerima poznatih stihova i delova iz proznih ostvarenja pokazao povezanost melodijske, emotivne i filozofske komponente, pri čemu filozofska dimenzija stihova prevazilazi odgovarajuće prozne odnosno govorne iskaze. No, emotivna boja, melodioznost i filozofsko značenje stihova Crnjanskog „nisu poređani jedno kraj drugog kao slojevi zemljišta“, već između njih postoji duboka organska povezanost i prožimanje, dok filozofska dimenzija igra ulogu „organizatora pesničke strukture”, imajući za posledicu usporeni i slobodni ritam poetskog kazivanja kao adekvatan za pesnikovu filozofsku i emotivnu poruku. U većini dela Miloša Crnjanskog, pesničkim i proznim, isprepletani su tragično osećanje besmisla i uzaludnosti sa utešnom mišlju o kosmičkoj povezanosti stvari. U Seobama se uočava piščeva ideja o univerzalnoj uzaludnosti, iako skrivena iza specifičnog nacionalnog i istorijskog obeležja. Dva osnovna toka koja mogu da se prate u Seobama jesu istorijski i psihološki (jedan tok) , i meditativni i vrednosni (drugi tok). Različite likove i karaktere ujedinjuje isti filozofski rezultat koji ishodi i okončava u metafizičkom osećanju praznine, uzaludnosti čovekovog života i neizbežnosti smrti. Postoji veliki misaoni kontinuitet u literarnom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pri čemu se iza istorijskog, psihološkog i kompozicionog toka književne strukture razvija i produbljuje istovetna metafizička vizija čoveka i sveta. Crnjanski u sportu[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski sa prijateljima u lovu Intenzivno se bavio sportom: igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. [35] Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion FK Rijeke. Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački NK Građanski. U intervjuu za „Sportistu” 1930. godine kaže da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, no da dobije nagradu Akademije. Iz tadašnjeg perioda po magiji igre izdvaja fudbalere „SK Jugoslavije”: Stevana Luburića, Dragana Jovanovića Ženu. U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji njegovi učenici, a fudbaleri beogradske „Jugoslavije” bili su i Milutin Ivković (Milutinac), Momčilo Đokić (Moša), Branislav Hrnjiček (Hrnja) – reprezentativci, Petar Joksimović.[36] [35] Crnjanski je igrao aktivno fudbal za SK `Pobedu` iz Pančeva. (U prilogu je objavljena službena verifikacija fudbalske registracije za FK Banat između ostalih i MILOŠA CRNjANSKOG - `Politika` 22. decembra 1922. g.)[37] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Nagrada „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Miloš Crnjanski” Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloša Crnjanskog dobila je svoje prostorije 2013. godine.[38] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, sa sedištem u Novom Sadu, nastao je preimenovanjem Zavoda za kulturu Vojvodine. Pod novim nazivom deluje od 28. decembra 2018. godine, odlukom osnivača Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine. Postoji oratorijum „Apoteoza Crnjanskog” koji je premijerno izveden 21. decembra 2022. u Novom Sadu.[39] Dela[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Crnjanski na poštanskoj markici Srbije iz 2018 Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija Lirika Itake (1919) Odabrani stihovi (1954) Lament nad Beogradom (1962) Pripovetke, eseji i putopisna proza Priče o muškom (1920) Pisma iz Pariza (1921) Naše plaže na Jadranu (1927) Boka Kotorska (1927) Tajna Albrehta Direra (1928) Iris Berlina (1929) Ljubav u Toskani (1930) Knjiga o Nemačkoj (1931) Sveti Sava (1934)[40] Romani Dnevnik o Čarnojeviću (1921) Seobe (1929) Druga knjiga Seoba (1962) Roman o Londonu (1971) Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — Kap španske krvi[mrtva veza] i Suzni krokodil (nedovršen).[41] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[42] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog Kod Hiperborejaca (1966), žanrovski teško odredivo, stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Sâm Crnjanski je za to delo rekao da je „i roman, i putopis, i memoari, i poezija, i pamflet”.[43] Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov” — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo”.) Po „Romanu o Londonu” snimljena je 1988. istoimena mini serija. Memoari Embahade (1983) Embahade obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove `beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet`, već da su to uspomene pisca - očevica `o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota`. Drame Maska (1918) Konak (1958) Nikola Tesla (1967) Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda. Firma Catena Mundi je izdala knjigu novinski članaka - Politički članci 1919-1939. Nameštaj Miloša Crnjanskog „Roman o Londonu” preveden je na više jezika među kojima su: francuski COBISS.SR 45830407, rumunski COBISS.SR 187531783, poljski COBISS.SR 112573196, mađarski COBISS.SR 72968967, češki COBISS.SR 15790604, ruski COBISS.SR 3545862, slovenački, makedonski, a prevod na engleski jezik je u pripremi za 2020. godinu.[44] Izdanja sabranih i izabranih dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930) Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom Izabrana dela, jedan tom, Parnas Book, Valjevo (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Sabrana dela, knjige I-XVI, Štampar Makarije, Beograd (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi Izabrana dela, jedan tom, Leo Commerce, Beograd (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš Crnjanski (Čongrad,[1] 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977)[2] bio je srpski književnik, novinar, prevodilac, kritičar i diplomata. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Jedan je od najznačajnijih stvaralaca srpske književnosti 20. veka. Ubrajan je među 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Crnjanski je rođen u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan” iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta „tadašnjeg činovničkog Sibira”.[3] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[4] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[5][6] Pre toga njegovi preci su živeli u Itebeju.[7] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u „srcu Mađarske”,[8] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[9] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[3] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio.[10] Prvu pesmu „Sudba” Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub” 1908. godine. A 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili” štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj”, poslata iz Bečkereka.[11] Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor] Crnjanski za vreme njegovog službovanja u austrougarskoj vojsci, 1914. godine Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Bio je inače vojnik redov austrougarske carske i kraljevske 29. regimente, sa sedištem u Velikom Bečkereku. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire„ malo pre toga”.[3] Period između dva svetska rata[uredi | uredi izvor] Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan”. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i popljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija” nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[12] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Godine 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1923. do 1931. godine[13] profesor je IV beogradske gimnazije. Saradnik uglednog lista „Politika”. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je u listu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku” izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe”. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[14] U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila” izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[15][16] U periodu 1928-1929. bio je ataše za kulturu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[17] Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe” dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje” u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi i srpstvu.[18] List je sledeće godine prestao da izlazi. U časopisu „Vreme”, Crnjanski je 22. maja 1934. odgovorio Miroslavu Krleži na njegov članak kojim je replicirao na raniju kritiku Crnjanskog upućenog, kako je smatrao, lažnim pacifistima. Crnjanski je navodio da je Krleža lažni pacifista jer je podržavao austrijske vojne napore tokom Prvog svetskog rata, pseudomarksista, on je navodio da Krleža neadekvatno samom Crnjanskom pripisuje stavove koje izgovora lik iz njegovog romana, Miloš Crnjanski je pisao da Krleža nije čovek za fine analize intelekta a kao pisca ga karakteriše autorom zverskih dijaloga i romana manijaka.[19] Svedočanstvo iz septembra 1927. sa potpisom Miloša Crnjanskog i njegov potpis sa razglednice upućene Slobodanu Jovanoviću iz Dubrovnika Diplomatska služba, emigracija[uredi | uredi izvor] Crnjanski i članovi jugoslovenske ambasade u Italiji, Rim, 1939 U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Kao osoba koja nije imala lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu pokazivao je više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima bio i te kako kritičan i prema toj zaraćenoj strani.[20] Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, iskazivao je simpatije za neke aspekte Musolinijeve politike. posebno na bliskost Musolinijeve ideologije sa socijalističkim idejama. Takođe je ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemalja koje su iako i same kolonijalne sile zamerale Italiji njen imperijalizam.[21] Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[22] Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Pisma Crnjanskog upućena Gvidi Tartalji iz emigracije.[23] Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. Tokom života u emigraciji nikada nije u javnosti negativno govorio o komunističkom režimu ili novoformiranom državnom uređenju jer je smatrao da izdaja otadžbine predstavlja najveći greh i najveću sramotu.[24] Odmah po okončanju Drugog svetskog rata bio je skrajnut (zajedno sa još nekim istaknutim srpskim piscima poput Dučića i Vinavera) iz sistema obrazovanja od strane komunističke vlasti, da bi tek 80-ih bilo predloženo vraćanje njegovih dela u jezgro nastavnog plana i programa.[25] Tada je Branko Ćopić izjavio da samo najbolji pisci treba da sačinjavaju jezgro, za razliku od kriterijuma posleratne vlasti kada su pisci bili preporučivani po nacionalnosti i `koji su bili poznati kao pisci samo njihovim porodicama`.[26] Povratak u Beograd[uredi | uredi izvor] Spomen ploča u Beogradu Mogućnost povratka u republiku Jugoslaviju nagovestio mu je tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar - komunistički funkcioner Moša Pijade.[27] Stručne i druge knjige objavljene u SFRJ predstavljale su Crnjanskog kao fašistu ili ljubitelja fašizma.[28] U Jugoslaviju se vratio 1965. godine u društvu sa jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, Srđom Pricom.[29] Po dolasku odrekao se britanskog državljanstva, koje je dobio nakon diplomiranja na londonskom Univerzitetu. Prvobitno je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior” u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti ... Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. ... A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen „dostojanstveno ali ne i pompezno” u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[30] O njemu je Danilo Bećković napravio dokumentarni film „Crnjanski...”.[31] Gorana Raičević je napisala monografiju na 767 strana Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog za koju je 2021. dobila Nagradu „Laza Kostić” i Nagradu „Nikola Milošević”.[32][33] Obeležja književnog stvaralaštva[uredi | uredi izvor] Pronicljivo uočivši privid apsolutne prozirnosti u proznim i poetskim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, i utkanost jednog drugog, skrivenog značenja u tim delima, Nikola Milošević je razvio čitavu studiju posvećenu piščevom stvaralaštvu.[34] Milošević je na primerima poznatih stihova i delova iz proznih ostvarenja pokazao povezanost melodijske, emotivne i filozofske komponente, pri čemu filozofska dimenzija stihova prevazilazi odgovarajuće prozne odnosno govorne iskaze. No, emotivna boja, melodioznost i filozofsko značenje stihova Crnjanskog „nisu poređani jedno kraj drugog kao slojevi zemljišta“, već između njih postoji duboka organska povezanost i prožimanje, dok filozofska dimenzija igra ulogu „organizatora pesničke strukture”, imajući za posledicu usporeni i slobodni ritam poetskog kazivanja kao adekvatan za pesnikovu filozofsku i emotivnu poruku. U većini dela Miloša Crnjanskog, pesničkim i proznim, isprepletani su tragično osećanje besmisla i uzaludnosti sa utešnom mišlju o kosmičkoj povezanosti stvari. U Seobama se uočava piščeva ideja o univerzalnoj uzaludnosti, iako skrivena iza specifičnog nacionalnog i istorijskog obeležja. Dva osnovna toka koja mogu da se prate u Seobama jesu istorijski i psihološki (jedan tok) , i meditativni i vrednosni (drugi tok). Različite likove i karaktere ujedinjuje isti filozofski rezultat koji ishodi i okončava u metafizičkom osećanju praznine, uzaludnosti čovekovog života i neizbežnosti smrti. Postoji veliki misaoni kontinuitet u literarnom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pri čemu se iza istorijskog, psihološkog i kompozicionog toka književne strukture razvija i produbljuje istovetna metafizička vizija čoveka i sveta. Crnjanski u sportu[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski sa prijateljima u lovu Intenzivno se bavio sportom: igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. [35] Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion FK Rijeke. Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački NK Građanski. U intervjuu za „Sportistu” 1930. godine kaže da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, no da dobije nagradu Akademije. Iz tadašnjeg perioda po magiji igre izdvaja fudbalere „SK Jugoslavije”: Stevana Luburića, Dragana Jovanovića Ženu. U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji njegovi učenici, a fudbaleri beogradske „Jugoslavije” bili su i Milutin Ivković (Milutinac), Momčilo Đokić (Moša), Branislav Hrnjiček (Hrnja) – reprezentativci, Petar Joksimović.[36] [35] Crnjanski je igrao aktivno fudbal za SK `Pobedu` iz Pančeva. (U prilogu je objavljena službena verifikacija fudbalske registracije za FK Banat između ostalih i MILOŠA CRNjANSKOG - `Politika` 22. decembra 1922. g.)[37] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Nagrada „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Miloš Crnjanski” Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloša Crnjanskog dobila je svoje prostorije 2013. godine.[38] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, sa sedištem u Novom Sadu, nastao je preimenovanjem Zavoda za kulturu Vojvodine. Pod novim nazivom deluje od 28. decembra 2018. godine, odlukom osnivača Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine. Postoji oratorijum „Apoteoza Crnjanskog” koji je premijerno izveden 21. decembra 2022. u Novom Sadu.[39] Dela[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Crnjanski na poštanskoj markici Srbije iz 2018 Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija Lirika Itake (1919) Odabrani stihovi (1954) Lament nad Beogradom (1962) Pripovetke, eseji i putopisna proza Priče o muškom (1920) Pisma iz Pariza (1921) Naše plaže na Jadranu (1927) Boka Kotorska (1927) Tajna Albrehta Direra (1928) Iris Berlina (1929) Ljubav u Toskani (1930) Knjiga o Nemačkoj (1931) Sveti Sava (1934)[40] Romani Dnevnik o Čarnojeviću (1921) Seobe (1929) Druga knjiga Seoba (1962) Roman o Londonu (1971) Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — Kap španske krvi[mrtva veza] i Suzni krokodil (nedovršen).[41] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[42] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog Kod Hiperborejaca (1966), žanrovski teško odredivo, stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Sâm Crnjanski je za to delo rekao da je „i roman, i putopis, i memoari, i poezija, i pamflet”.[43] Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov” — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo”.) Po „Romanu o Londonu” snimljena je 1988. istoimena mini serija. Memoari Embahade (1983) Embahade obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove `beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet`, već da su to uspomene pisca - očevica `o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota`. Drame Maska (1918) Konak (1958) Nikola Tesla (1967) Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda. Firma Catena Mundi je izdala knjigu novinski članaka - Politički članci 1919-1939. Nameštaj Miloša Crnjanskog „Roman o Londonu” preveden je na više jezika među kojima su: francuski COBISS.SR 45830407, rumunski COBISS.SR 187531783, poljski COBISS.SR 112573196, mađarski COBISS.SR 72968967, češki COBISS.SR 15790604, ruski COBISS.SR 3545862, slovenački, makedonski, a prevod na engleski jezik je u pripremi za 2020. godinu.[44] Izdanja sabranih i izabranih dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930) Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom Izabrana dela, jedan tom, Parnas Book, Valjevo (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Sabrana dela, knjige I-XVI, Štampar Makarije, Beograd (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi Izabrana dela, jedan tom, Leo Commerce, Beograd (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Man, Tomas Naslov Doktor Faustus : život nemačkog kompozitora Adrijana Leverkina ispričao jedan prijatelj. 1 : Doktor Faustus / Tomas Man ; [s nemačkog preveo Dragan Stojanović] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1980 Fizički opis 433 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Dragan Zbirka Odabrana dela Tomasa Mana (Pl.) Napomene Prevod dela: Doktor Faustus. Autor - osoba Man, Tomas Naslov Doktor Faustus : život nemačkog kompozitora Adrijana Leverkina ispričao jedan prijatelj. 2 : Doktor Faustus ; Nastanak doktora Faustusa : roman jednog romana / Tomas Man ; [s nemačkog prevela Drinka Gojković] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1980 Fizički opis 477 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Dragan Zbirka Odabrana dela Tomasa Mana Napomene Prevod dela: Doktor Faustus. Koliki je značaj pridavao Tomas Man jednom od svojih kapitalnih dela, romanu „Doktor Faustus“, dovoljno govori činjenica da je povodom njega napisao „roman jednog romana”, knjigu „Nastanak ’Doktora Faustusa’”. A kakvo joj je mesto namenio u svom opusu, vidi se iz nekoliko reči Čarlija Čaplina, izrečenih u jednom njihovom razgovoru, a koje Man citira u „Nastanku ’Doktora Faustusa’`: „To je zapanjujuće! Može se desiti da to bude vaša najbolja knjiga!” Teško je reći da li je „Doktor Faustus“ zaista najbolje ostvarenje Tomasa Mana, ali se može tvrditi da je to njegovo poslednje veliko delo, neka vrsta rekapitulacije čitavog opusa. Da bi se to postiglo, nije ništa moglo bolje poslužiti od tradicionalne i uvek izazovne teme Fausta i paktiranja sa paklenim silama. Ali ta tema je ujedno proistekla iz piščevih aktuelnih preokupacija – iz košmarnih problema koje je pred njega postavila pojava nacizma u Nemačkoj. Muzičar Adrijan Leverkin – koji u sebi spaja obdarenosti Berlioza, Ničea i Šenberga – pokušava da u savezu sa demonskim silama postigne neograničenu umetničku moć. Taj pokušaj završava u kakofoniji i ludilu, pošto je umetnik prethodno u sebi „uništio Devetu simfoniju`. U „Doktoru Faustusu“ Tomas Man optužuje sopstveni narod, koji je možda baš zahvaljujući apstraktnosti i misticizmu svoje filozofije i svoje muzike bio u stanju da pruži tako različite i na izgled tako nespojive plodove kakvi su Deveta simfonija i nacizam. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875 – Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju. Pohađao je gimnaziju „Katherineum“ u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao. U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih. Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau. Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman. Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.` Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`. Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.` Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela „Tonio Kreger“, „Tristan“ i „Smrt u Veneciji“. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta „Kallistos“ za roman „Josif i njegova braća“. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama. MG124 (L, K)

Retko u ponudi Lepo očuvano Publije Vergilije Maron (lat. Publius Vergilius Maro 70. st. e. - 19. st. e.) bio je rimski pesnik, najpoznatiji kao autor Eneide, najvećeg epa u rimskoj književnosti. Vergilije je jedan od najuticajnijih rimskih književnika, o čemu svedoči i to da ga je Dante Alighieri koristio kao svog vodiča kroz Pakao i Čistilište u svojoj Božanstvenoj komediji. Vergilije je rođen 15. oktobra 70. stare ere u selu Andi (Andes) blizu Mantove (Mantua), u severnoj Italiji. U ovome je kraju bilo keltskih i ilirskih naselja pa latinitet Vergilijevog imena nije sasvim pouzdan. Nije bio iz imućne porodice, ali je od mladosti veoma pažljivo obrazovan, za šta se pobrinuo njegov otac. Mladost je Vergilije proveo delimično u školama Kremone i Milana (Mediolanum). Potom je došao u Rim gde je učio retoriku, medicinu i filozofiju, prvenstveno Epikurovu kod epikurejca Sirona. Zbunjivi i stidljivi Vergilije nije imao uspeha kao javni govornik. Ali je već u mladosti pisao uspele manje pesme po uzoru na aleksandrijske pesnike i neoterike Katulove grupe, u kojima se učenost mešala s izričajima subjektivne intime. Nalazimo tako u njegovoj mladosti one elemente koji će biti značajni i za njegovo pesništvo: blizinu selu i prirodi, solidno i široko obrazovanje prožeto retorikom, koja stoji pored poezije sklone erudiciji i artizmu. Nije mladog Vergilija obišlo ni ono kolebanje između filozofije i retorike, karakteristično za antičko obrazovanje u kome su se filozof i retoričar neprestano borili oko vodstva. Sačuvana je pod Vergilijevim imenom jedna kratka pesma, u čiju autentičnost nemamo razloga sumnjati, gde se mladi pesnik oprašta od retorike i od pesništva da bi se sasvim posvetio Epikurovoj filozofiji. Pa opet se i u toj pesmi Vergilije ne oprašta sasvim i zauvijek od pesništva — smatra da su povremeni izleti u pesništvo čak i epikurejcu dozvoljeni. sništvo je pobedilo nad filozofijom, i to pesništvo u kome je i retorika našla dosta mesta. U Rimu je Vergilije prijateljevao s elegičarem Kornelijem Galom, s istoričarom i polihistorom Azinijem Polionom i sa Alfenom Varom, koji je po svoj prilici takođe pisao pesme. Ovim prijateljima posvetio je neke od svojih Pastirskih pjesama, i to Galu desetu, Polionu četvrtu i osmu, Varu devetu. Ovu zbirku patirskih ekloga spevao je Vergilije na nagovor Azinija Poliona, i to po uzoru na Teokrita. Takođe piše i didaktički ep Pesme o zemljoradnji ili Georgike, koje se sastoje od četiri knjige i u kojima se na pesnički način daju uputstva o ratarstvu, voćarstvu, stočarstvu i pčelarstvu. Uskoro postaje prijatelj uglednog i bogatog Mecenata (Maecenas), potomka kraljevske etrurske loze. Postaje i intiman prijatelj pesnika Horacija. U Horacijevoj Satiri I, 5 (`Put u Bruidizij`) čitamo kako Horacije, rodom sa juga Italije, i Vergilije, rodom sa severa, prate Mecenata, koji putuje važnim političkim poslom. Taj realistički opis pokazuje prijateljske odnose koji vladaju u ovome krugu obrazovanih pesnika čiji zaštitnik Mecenat i sam sastavlja stihove, ali mu je glavna briga da i u delima njegovih prijatelja nađe izraz Avgustova politika `obnove` starorimskih vrednosti. Vergilija rano upoznaje i sam Oktavijan Avgust pa ga postepeno sve čvršće veže za sebe i svoju kulturnu propagandu. Tako Vergilije svojim Georgikama i spevom Eneida postaje glavni predstavnik Avgustova vladanja, visoko cenjen i od samog Avgusta koji mu osigurava udoban i povučen život. Poslednjih deset godina života proveo je Vergilije većinom blizu Napulja, a ponekad i na Siciliji. Godine 19. stare ere polazi na put u Grčku i Anadoliju s namerom da upozna te krajeve pre nego dovrši Eneidu i posveti se potom sasvim filozofiji, jer ga ova želja iz mladosti nije napustila. Do smrti je radio na tom epu, sastavljenom od 12 pevanja koje je kasnije postalo rimskim nacionalnim epom. U Atini se nađe sa Avgustom koji ga nagovori da se vrati. Krhka zdravlja, Vergilije se već u Grčkoj razboli, stigne lađom do Brundizija u Kalabriji gde umire 20. septembra 19. godine st. e. Njegovo je telo preneto do Napulja i tu sahranjeno. Bio je, kažu, seljačkog lika, omanji i punašan, ali krhka zdravlja. Tih, skroman i jako stidljiv, izbegavao je javnost, pa su ga stoga zvali Parthenias. Vergilijev dodatak[uredi | uredi kod] Glavni članak: Vergilijev dodatak Zbirka pesama poznata pod imenom Vergilijev dodatak (Appendix Vergiliana) sadrži niz različitih pesama, od kojih svaka predstavlja poseban problem u pogledu autentičnosti. Sitnice (Catalepton, grč. κατὰ λεπτόν = u sitno) je naslov zbirke četrnaest kratkih pesmica, od kojih peta i osma najverovatnije jesu zaista Vergilijeve, jer u njima ima autobiografskih crta. U jednoj se Vergilije oprašta od retorike i pesništva da bi se posvetio filozofiji pod vodstvom epikurejca Sirona, dok se u drugoj opisuje skromna Sironova vila. Obe su po tonu i obliku bliske Katulovom pesništvu, a to važi i za ostale pesme u ovoj zbirci. Epilij Komarac (Culex) predstavlja helenističku pesničku igrariju (παίγνιον) punu sjajnog artizma. Pesma je puna mitološke učenosti, ali protkana draži koju joj daje lako parodični ton. Premda neki antički izvori ustvrđuju Vergilijevo autorstvo, način pisanja, struktura stiha te očigledna nastojanja da se podražava Verglije upućuju na to da joj je autor bio neki mlađi i vešti imitator. Ciris (Ciris) je tipičan helenistički epilij sa čisto mitološkom tematikom. To je ljubavna povest Scile, kćerke kralja Nisa iz Megare, koja se zaljubila u neprijateljskog kralja Minoja pa je izdala domovinu. Mit se završava preobražajem (metamorfozom), omiljenim elementom helenističke poezije, tako što bogovi pretvaraju Scilu u neku morsku pticu zvanu ciris (grč. κεῖρις), a njenog oca Nisa u morskog orla (haliaetos). U ovoj etiološkoj pesmi ima elemenata preuzetih iz Lukrecija i Katula, pa i samoga Vergilija, pa nije verovatno da joj je autor Vergilije, a niti Kornelije Gal, na šta se takođe pomišljalo. Pravi joj je autor verovatno pripadao književnom krugu oko Mesale Korvina. Pesma Kletve (Dirae) sastavljena je u heksametrima, a pomišlja se da ju je možda napisao učitelj neoterika Valerije Katon. Pesnik proklinje veterana kome je nakon građanskog rata dodeljeno njegovo imanje, a sam pesnik mora u progonstvo. Sa ovom pesmom spojena je pod istim naslovom i pesma koja ima drugačiju sadržinu i ton. Ta druga pesma je Lidija (Lidia), u kojoj pesnik tuguje za odsutnom draganom. I ovde je očigledna veza s neoteričkim pesništvom, ali je moguće i da su ove pesme napisala dva različita autora, a da su kasnije u rukopisima greškom spojene. Elegija Krčmarica (Copa) mogla bi, sudeći po njenim visokim umetničkim kvalitetima, zaista biti Vergilijeva, ali o tome nemamo nikakvih pouzdanih dokaza. Pesma je hedonistički poziv na uživanje života, koji izgovara sirijska krčmarica koja mami pesmom i igrom goste u svoju krčmu realistički opisujući draži svoje gostionice. Ajvar (Moretum) takođe odiše realizmom i uživanjem u finom i detaljnom opisu svakodnevnog života. Pesma se uglavnom karakteriše kao `idila`, u smislu realističkih Teokritovih `sličica` (εἰδύλλια) u kojima ima malo idealizovanja i romantike. Naziv pesme dolazi od neke salate, slične našem ajvaru, koju siromašni seljak priprema rano ujutro pred polazak u polje. Opis spremanja hleba i spravljanja te salate sadržina je gotovo cele pesme (123 heksametra). Didaktična pesma u heksametrima pod naslovom Etna (Aetna) govori o vulkanskim pojavama. Kompozicija joj je prilično slaba, a u jeziku se mešaju arhaizmi s novim kovanicama. Stil je donekle blizak novom stilu Senekinog vremena. Autorstvo joj ostaje nepoznato, ali se zna to da je nastala u Neronovo doba, pre erupcije Vezuva 79. godine nove ere. Uostalom, već se u antici s razlogom sumnjalo u Vergilijevo autorstvo. Pastirske pesme[uredi | uredi kod] Glavni članak: Bukolike Mladalačke pesme Vergilijeve – sačuvane u Vergilijevom dodatku – pokazuju očigledan uticaj neoteričke poezije. Spoj tog aleksandrinizma i epikurejskog ideala o povučenom životu u prirodi odrazio se u prvom velikom pesničkom delu Vergilijevom – Pastirskim pesmama, nazvanim i Bukolike (Bucolica), a koje su kasnije u rukopisima nazvane još i Izabrane pesme (Eclogae, ukupno ih ima deset, nastale 42–39. god. st. e.). Kao obrazac za Pastirske pesme poslužile su Vergiliju idile Teokritove. Ponegde je Vergilije po dve ili tri teokritove pesme sastavljao u svoju jednu. Među eklogama ima nekoliko alegorija u kojima pesnik, u okviru idile, iskazuje zahvalnost caru Avgustu i drugim prijateljima, ili priča kakav događaj koji se na njih odnosi. Dijalozi i monolozi pastira, snažna osećajnost, plastičan jezik i skladni heksametarski stihovi ispunjavaju delo novim lirskim kvalitetom. Ekloge nisu samo imitiranje Teokrita: u njima je produbljeno osećanje prirode, a pejzaž i raspoloženje stapaju se u jednu celinu. Legendarna Arkadija predstavlja za pesnika beg i utočište mira od aktuelne stvarnosti i političkih previranja tih godina. Zato se u Pastirskim pesmama likovi iz mašte stapaju s likovima iz savremenog pesnikovog društva. Najznamenitije su četvrta i osma ekloga. U četvrtoj se proslavlja očekivano rođenje nekog božanskog deteta s kojim treba da otpočne novi zlatni vek: ova je pesma čuvena po tome što je u srednjem veku interpretirana kao mesijansko otkrovenje, zbog čega je Vergilije smatran svojevrsnim mistikom i čarobnjakom. U osmoj eklogi opisuje se ljubav neke ostavljene devojke, koja pokušava da čarolijama i vradžbinama svog dragoga vrati k sebi. Tu je Vergilije obradio poznati Teokritov mim Čarobnice. Pesme o zemljoradnji[uredi | uredi kod] Glavni članak: Georgike Pastirskim pesmama Vergilije je privukao Mecenatovu pažnju i pridružio se njegovom književnom krugu, u kojem će stvarati zajedno s Horacijem i Propercijem. Već sledeće svoje delo – Pesme o zemljoradnji ili Ratarske pesme, poznate i kao Georgike (Georgica, pisane 37–29. st. e.) – posvetio je Vergilije Mecenatu. To je didaktički ep u četiri knjige, u kome su obrađeni zemljoradnja, voćarstvo i ostalo drveće, stočarstvo i pčelarstvo. Četvrta knjiga imala je dva izdanja: u prvom se nalazila pohvala Vergilijevom prijatelju, pesniku Korneliju Galu, a u drugom izdanju – izdatom nakon što je Kornelije Gal pao u nemilost kod Avgusta – Vergilije je izostavio pohvalu Galu i umesto nje umetnuo mit o Aristeju, božanskom zaštitniku pčela. S Pastirskim pesmama i kasnijom Eneidom povezuje ovaj spev isti osnovni motiv ljubavi prema italskom tlu i rimskom narodu. I ovde preovlađuje ideja mira, ali ne više samo onoga arkadskog iz Pastirskih pesama, nego stvaralačkog mira i povratka prirodi, u kojoj treba trudbenički raditi. Vergilije je ovaj spev napisao na osnovu obimnih studija: od Grka čitao je Arata, Hesioda, Ksenofonta, Aristotela, Teokrita i mnoge druge, a od Rimljana upotrebio je Katona i Varona. Za stil i jezik obrazac mu je bio Lukrecijev spev O prirodi (De rerum natura). Pesme o zemljoradnji nesumnjivo su najbolji didaktički ep u celokupnoj antičkoj književnosti, ali je u njemu didaktičnost građe i obrade snažno potisnuta lirskim slikanjem prirode i ljubavi prema njoj. Elegancija izraza i izbrušenost heksametara, upletene epizode, birana igra živih i harmoničnih slika čine Georgike najsavršenijim delom Vergilijevim. Eneida[uredi | uredi kod] Glavni članak: Eneida Eneja beži dok Troja Gori, Federico Barocci, 1598, Galleria Borghese, Rim Najvažnije i najveće delo Vergilijevo jeste Eneida, junački spev u dvanaest knjiga sa ukupno 9.896 heksametara, na kome je pesnik radio od 29. god. st. e. pa sve do svoje smrti. U spevu se opisuju događaji sa Enejom nakon propasti Troje, njegova lutanja, dolazak u Italiju, borbe u Laciju sa starosedeocima i rutulskim kraljem Turnom. Eneida je postala rimskim nacionalnim epom, ali ona je istovremeno i apoteoza carske julijevske porodice, koju je Vergilije preko Enejinog sina Askanija ili Jula vezao za Eneju i njenu majku Veneru. Sadržina speva[uredi | uredi kod] Kratak je sadržaj Eneide po pevanjima ovakav: Trojanski junak Eneja, nakon sedam godina lutanja po moru, bačen je, zbog Junonine srdžbe, na afričku obalu kod KartaginavKartagine. Eneja priča kartaginskoj kraljici Didoni o padu Troje i svom bekstvu iz nje. Nastavak Enejinog pripovedanja o lutanjim i smrti oca Anhiza na Siciliji. Didona, zaljubljena u Eneju, pokušava da spreči njegov odlazak te, ne uspevši u tome, ubija se na lomači. Eneja ponovo dolazi na Siciliju, priređuje igre u čast oca i s delom drugova stiže do Italije. U pratnji proročice Sibile Eneja se spušta u podzemni svet, gde mu otac proriče buduću veličinu i snagu Rima i govori mu o njegovom potomstvu – Rimljanima. Nakon iskrcavanja na ušću Tibera Eneji kralj Latin nudi savez i kćerku Laviniju za ženu, ali protiv toga se, podstaknut Junoninim gnevom, buni rutulski kralj Turno i započinje rat. Eneja traži pomoć od palantskog kralja Evandra i dobija oružje koje kuje Vulkan. U Enejinoj odsutnosti Turno napada Trojance, ali na kraju se mora povući. Nakon većanja bogova i Jupiterove odluke da se oni ne mešaju u rat, Turno ponovo bezuspešno navaljuje na Trojance. Odigrava se još jedna bitka s Turnom pred gradom Laurentom. Pošto se Junona pomirila s Enejom, on u direktnom dvoboju pobeđuje Turna. Vrednost i značaj[uredi | uredi kod] Tradicija po kojoj su Rimljani vodili poreklo od Trojanaca koje je Eneja doveo u Lacij bila je poznata i zvanično prihvaćena još tokom prvog punskog rata. Ali ta je tradicija tvorevina rimskih filologa i analista i ne potiče iz narodne poezije. Vergilije, dakle, nije našao građu u usmenoj narodnoj tradiciji, nego je morao vršiti naučna istraživanja. On je upotrebio grčke epske pesnike i bogatu istorijsku, mitološku, filološku i antikvarsku literaturu, pomoću koje je istraživao stare rimske i italske običaje i ustanove. Izgleda da je u većoj meri upotrebio mlađe analiste. Verglije je, prema tome, u Eneidi učeni pesnik (poeta doctus), u punom smislu te reči. To ističu i Vergilijevi komentatori: `Zaista je Vergilije uvek pun znanja`, kaže Servije (Totus quidem Vergilius scientia plenus est), dok je Makrobije impresioniran Vergilijevim izvanrednim poznavanjem (profunda scientia) rimskoga kulta. Pesnik je Eneidu prvo bio skicirao u prozi, pa ju je onda pretvarao u stihove, i to ne redom, nego kako bi mu se koji odeljak svideo. Radio je, polako i brižljivo, najmanje deset godina, i sa poslom ni do svoje smrti nije bio sasvim gotov. Prema Kvintilijanu, `Varije je tvrdio da je za jedan dan Vergilije stvarao veoma malo stihova`. Eneida je izvanredno pesničko delo. Osnovna zamisao – da se stvori nacionalna rimska epopeja – u potpunosti je uspela. Jezik i pesnički izraz su dovedeni do savršenstva, a besprekorna je i tehnička strana građenja stihova. Vergilije je naročito snažan u slikanju detalja, na kojima je radio s brižljivošću karakterističnom za aleksandrijske pesnike. Međutim, ep ima i nekoliko nedostataka. Pre svega, mitološka osnova epa previše je izveštačena. Događaji nisu uvek dovoljno motivisani; i ljudi i bogovi previše su zavisni od sudbine (fatum). Glavni lik, Eneja, ima kao epski junak malo inicijative, a osim toga on je oslikan kao previše nežna priroda; čak ni njegovi postupci nisu uvek za odobravanje, pa se simpatije čitalaca često nalaze na strani Enejinih neprijatelja, naročito kralja Turna, koji herojski brani domovinu od došljaka, prkoseći i volji bogova i sudbini. Ponegde se u pojedinim delovima epa nailazi i na preterano patetičan ton. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Eneida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Eneide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Eneide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Eneidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera. Vergilije Eneidu nije sasvim završio. Celina je bila gotova, ali u detaljima je bilo propusta, nepotpunosti, nedvoršenosti, protivrečnosti. Čak u epu ima možda i poneki nedovršeni heksametar. Konačno su bila završena pevanja drugo (propast Troje), četvrto (Didona) i šesto (silazak u donji svet) – za njih znamo da ih je pesnik pročitao Avgustu. Poslednja Vergilijeva želja na samrti bila je navodno da se rukopis Eneide spali, ali to na intervenciju Avgustovu nije učinjeno. Avgust je dao da se spev objavi, i to pošto je iz nje izostavljeno ono što je bilo sasvim suvišno i očigledno nedovršeno. Dodavano pak nije ništa. U toj Avgustovoj redakciji sačuvana nam je Eneida i do danas. Značaj i uticaj[uredi | uredi kod] Vergilije je imao nekoliko komentatora, a u celini su nam sačuvani Servijevi i Donatovi komentari. Vergilije je – što je takođe pokazatelj njegove slave, jer isti je slučaj bio i s Homerom – imao i dosta neprijatelja: `Osporavatelja Vergiliju nikada nije nedostajalo`, kaže jedan antički pisac (Obtrectatores Vergilio numquam defuerunt). Jedan je pisao Antibucolica (= `Antibukolske pesme`), drugi Aeneomastix (= `Šibatelj Eneje`), neki su tražili pozajmice i `krađe` od drugih pesnika. Askonije Pedijan odgovorio je svima njima u delu Protiv osporavatelja Vergilija (Contra obtrectatores Vergilii). I Kaligula je mrzeo Vergilija, `zato što je bio bez ikakvoga talenta i obrazovanja`. Vergilijeve pesme upotrebljavane su i kao proročanstva – to su tzv. Vergilijeva proročanstva (sortes Vergilianae), i to čak i po hramovima. Tako je, na primer, Klodije Albin, kada je pitao Apolona u Kumi za svoju sudbinu, dobio kao odgovor dva stiha iz Eneide: 6.857 i 8.858. Lepu karakteristiku Vergilijeve poezije dao je Kvintilijan: `Kao kod Grka Homer, tako je kod nas, u najsrećniji čas, stvorio epopeju Vergilije, koji je od svih epskih pesnika, i grčkih i naših, nesumnjivo Homeru najbliži. Da kažem ono isto što sam, u svojoj mladosti, čuo od Afera Domicija; kad sam ga naime zapitao koji je pesnik po njegovom mišljenju najbliži Homeru, on mi je odgovorio ovo: `Drugi je Vergilije, ali je on bliži onome ispred njega, nego onome iza njega`. A baš neka je i tačno da naši pesnici ne mogu dostići nesbesku besmrtnu genijalnost Homerovu, mora se priznati da je Vergilije, kad se uporedi s Homerom, pokazao veću brižljivost i trud, naročito još s obzirom na to da je njegov zadatak bio teži. Kod Homera ima više sjajnih detalja, ali se zato Vergilije kroz celo svoje delo održao na istoj visini`. Humanost i dostojanstvenost Vergilijeve umetnosti otvorila mu je ubrzo kao klasičnom pesniku put u rimske i kasnije škole te ga učinila sve do 18. veka vrhunskim uzorom epskoga pesništva (Dante Alighieri, Geoffrey Chaucer, Edmund Spenser, Hans Sachs, Luis de Camões, Pierre de Ronsard, Torquato Tasso, John Milton, Voltaire i dr.). Od svih rimskih pesnika Vergilije je s Ovidijem najdublje uticao i na pesništvo hrvatskih latinista, a najviše na Jakova Bunića (u oba njegova epa, Otmici Kerbera – De raptu Cerberi i Hristovom životu i delima – De vita et gestis Christi), Marka Marulića (posebno u Davidijadi – Davidias) te Rajmunda Kunića (u prevodu Ilijade s grčkoga – Homeri Ilias Latinis versibus expressa, Rim 1776).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo isrzana u gornjem delu, nista strasno. Sve ostalo uredno! Eneida (lat. Aeneis) je latinska epska pesma koju je napisao rimski pisac Vergilije tokom poslednjih deset godina svoga života, od 29. do 19. godine stare ere, nakon što se Oktavijan Avgust posle bitke kod Akcija (31. god. st. e.) konačno učvrstio kao samovladar rimske države. Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneju, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima. Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Eneida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Eneide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Eneide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Eneidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera. Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu; da je pesma ostala nedovršena dokazuje nekih 60 nepotpunih heksametara koji se nalaze raštrkani po celom epu i koje je pesnik sigurno nameravao popraviti. S druge strane, malo je verovatno da je pesnik nameravao dodavati pesmi bilo šta što bi suštinski promenilo, produžilo ili skratilo sadržaj speva. Eneidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka. Publije Vergilije Maron (lat. Publius Vergilius Maro 70. st. e. - 19. st. e.) bio je rimski pesnik, najpoznatiji kao autor Eneide, najvećeg epa u rimskoj književnosti. Vergilije je jedan od najuticajnijih rimskih književnika, o čemu svedoči i to da ga je Dante Alighieri koristio kao svog vodiča kroz Pakao i Čistilište u svojoj Božanstvenoj komediji. Vergilije je rođen 15. oktobra 70. stare ere u selu Andi (Andes) blizu Mantove (Mantua), u severnoj Italiji. U ovome je kraju bilo keltskih i ilirskih naselja pa latinitet Vergilijevog imena nije sasvim pouzdan. Nije bio iz imućne porodice, ali je od mladosti veoma pažljivo obrazovan, za šta se pobrinuo njegov otac. Mladost je Vergilije proveo delimično u školama Kremone i Milana (Mediolanum). Potom je došao u Rim gde je učio retoriku, medicinu i filozofiju, prvenstveno Epikurovu kod epikurejca Sirona. Zbunjivi i stidljivi Vergilije nije imao uspeha kao javni govornik. Ali je već u mladosti pisao uspele manje pesme po uzoru na aleksandrijske pesnike i neoterike Katulove grupe, u kojima se učenost mešala s izričajima subjektivne intime. Nalazimo tako u njegovoj mladosti one elemente koji će biti značajni i za njegovo pesništvo: blizinu selu i prirodi, solidno i široko obrazovanje prožeto retorikom, koja stoji pored poezije sklone erudiciji i artizmu. Nije mladog Vergilija obišlo ni ono kolebanje između filozofije i retorike, karakteristično za antičko obrazovanje u kome su se filozof i retoričar neprestano borili oko vodstva. Sačuvana je pod Vergilijevim imenom jedna kratka pesma, u čiju autentičnost nemamo razloga sumnjati, gde se mladi pesnik oprašta od retorike i od pesništva da bi se sasvim posvetio Epikurovoj filozofiji. Pa opet se i u toj pesmi Vergilije ne oprašta sasvim i zauvijek od pesništva — smatra da su povremeni izleti u pesništvo čak i epikurejcu dozvoljeni. sništvo je pobedilo nad filozofijom, i to pesništvo u kome je i retorika našla dosta mesta. U Rimu je Vergilije prijateljevao s elegičarem Kornelijem Galom, s istoričarom i polihistorom Azinijem Polionom i sa Alfenom Varom, koji je po svoj prilici takođe pisao pesme. Ovim prijateljima posvetio je neke od svojih Pastirskih pjesama, i to Galu desetu, Polionu četvrtu i osmu, Varu devetu. Ovu zbirku patirskih ekloga spevao je Vergilije na nagovor Azinija Poliona, i to po uzoru na Teokrita. Takođe piše i didaktički ep Pesme o zemljoradnji ili Georgike, koje se sastoje od četiri knjige i u kojima se na pesnički način daju uputstva o ratarstvu, voćarstvu, stočarstvu i pčelarstvu. Uskoro postaje prijatelj uglednog i bogatog Mecenata (Maecenas), potomka kraljevske etrurske loze. Postaje i intiman prijatelj pesnika Horacija. U Horacijevoj Satiri I, 5 (`Put u Bruidizij`) čitamo kako Horacije, rodom sa juga Italije, i Vergilije, rodom sa severa, prate Mecenata, koji putuje važnim političkim poslom. Taj realistički opis pokazuje prijateljske odnose koji vladaju u ovome krugu obrazovanih pesnika čiji zaštitnik Mecenat i sam sastavlja stihove, ali mu je glavna briga da i u delima njegovih prijatelja nađe izraz Avgustova politika `obnove` starorimskih vrednosti. Vergilija rano upoznaje i sam Oktavijan Avgust pa ga postepeno sve čvršće veže za sebe i svoju kulturnu propagandu. Tako Vergilije svojim Georgikama i spevom Eneida postaje glavni predstavnik Avgustova vladanja, visoko cenjen i od samog Avgusta koji mu osigurava udoban i povučen život. Poslednjih deset godina života proveo je Vergilije većinom blizu Napulja, a ponekad i na Siciliji. Godine 19. stare ere polazi na put u Grčku i Anadoliju s namerom da upozna te krajeve pre nego dovrši Eneidu i posveti se potom sasvim filozofiji, jer ga ova želja iz mladosti nije napustila. Do smrti je radio na tom epu, sastavljenom od 12 pevanja koje je kasnije postalo rimskim nacionalnim epom. U Atini se nađe sa Avgustom koji ga nagovori da se vrati. Krhka zdravlja, Vergilije se već u Grčkoj razboli, stigne lađom do Brundizija u Kalabriji gde umire 20. septembra 19. godine st. e. Njegovo je telo preneto do Napulja i tu sahranjeno. Bio je, kažu, seljačkog lika, omanji i punašan, ali krhka zdravlja. Tih, skroman i jako stidljiv, izbegavao je javnost, pa su ga stoga zvali Parthenias. Vergilijev dodatak Glavni članak: Vergilijev dodatak Zbirka pesama poznata pod imenom Vergilijev dodatak (Appendix Vergiliana) sadrži niz različitih pesama, od kojih svaka predstavlja poseban problem u pogledu autentičnosti. Sitnice (Catalepton, grč. κατὰ λεπτόν = u sitno) je naslov zbirke četrnaest kratkih pesmica, od kojih peta i osma najverovatnije jesu zaista Vergilijeve, jer u njima ima autobiografskih crta. U jednoj se Vergilije oprašta od retorike i pesništva da bi se posvetio filozofiji pod vodstvom epikurejca Sirona, dok se u drugoj opisuje skromna Sironova vila. Obe su po tonu i obliku bliske Katulovom pesništvu, a to važi i za ostale pesme u ovoj zbirci. Epilij Komarac (Culex) predstavlja helenističku pesničku igrariju (παίγνιον) punu sjajnog artizma. Pesma je puna mitološke učenosti, ali protkana draži koju joj daje lako parodični ton. Premda neki antički izvori ustvrđuju Vergilijevo autorstvo, način pisanja, struktura stiha te očigledna nastojanja da se podražava Verglije upućuju na to da joj je autor bio neki mlađi i vešti imitator. Ciris (Ciris) je tipičan helenistički epilij sa čisto mitološkom tematikom. To je ljubavna povest Scile, kćerke kralja Nisa iz Megare, koja se zaljubila u neprijateljskog kralja Minoja pa je izdala domovinu. Mit se završava preobražajem (metamorfozom), omiljenim elementom helenističke poezije, tako što bogovi pretvaraju Scilu u neku morsku pticu zvanu ciris (grč. κεῖρις), a njenog oca Nisa u morskog orla (haliaetos). U ovoj etiološkoj pesmi ima elemenata preuzetih iz Lukrecija i Katula, pa i samoga Vergilija, pa nije verovatno da joj je autor Vergilije, a niti Kornelije Gal, na šta se takođe pomišljalo. Pravi joj je autor verovatno pripadao književnom krugu oko Mesale Korvina. Pesma Kletve (Dirae) sastavljena je u heksametrima, a pomišlja se da ju je možda napisao učitelj neoterika Valerije Katon. Pesnik proklinje veterana kome je nakon građanskog rata dodeljeno njegovo imanje, a sam pesnik mora u progonstvo. Sa ovom pesmom spojena je pod istim naslovom i pesma koja ima drugačiju sadržinu i ton. Ta druga pesma je Lidija (Lidia), u kojoj pesnik tuguje za odsutnom draganom. I ovde je očigledna veza s neoteričkim pesništvom, ali je moguće i da su ove pesme napisala dva različita autora, a da su kasnije u rukopisima greškom spojene. Elegija Krčmarica (Copa) mogla bi, sudeći po njenim visokim umetničkim kvalitetima, zaista biti Vergilijeva, ali o tome nemamo nikakvih pouzdanih dokaza. Pesma je hedonistički poziv na uživanje života, koji izgovara sirijska krčmarica koja mami pesmom i igrom goste u svoju krčmu realistički opisujući draži svoje gostionice. Ajvar (Moretum) takođe odiše realizmom i uživanjem u finom i detaljnom opisu svakodnevnog života. Pesma se uglavnom karakteriše kao `idila`, u smislu realističkih Teokritovih `sličica` (εἰδύλλια) u kojima ima malo idealizovanja i romantike. Naziv pesme dolazi od neke salate, slične našem ajvaru, koju siromašni seljak priprema rano ujutro pred polazak u polje. Opis spremanja hleba i spravljanja te salate sadržina je gotovo cele pesme (123 heksametra). Didaktična pesma u heksametrima pod naslovom Etna (Aetna) govori o vulkanskim pojavama. Kompozicija joj je prilično slaba, a u jeziku se mešaju arhaizmi s novim kovanicama. Stil je donekle blizak novom stilu Senekinog vremena. Autorstvo joj ostaje nepoznato, ali se zna to da je nastala u Neronovo doba, pre erupcije Vezuva 79. godine nove ere. Uostalom, već se u antici s razlogom sumnjalo u Vergilijevo autorstvo. Pastirske pesme Glavni članak: Bukolike Mladalačke pesme Vergilijeve – sačuvane u Vergilijevom dodatku – pokazuju očigledan uticaj neoteričke poezije. Spoj tog aleksandrinizma i epikurejskog ideala o povučenom životu u prirodi odrazio se u prvom velikom pesničkom delu Vergilijevom – Pastirskim pesmama, nazvanim i Bukolike (Bucolica), a koje su kasnije u rukopisima nazvane još i Izabrane pesme (Eclogae, ukupno ih ima deset, nastale 42–39. god. st. e.). Kao obrazac za Pastirske pesme poslužile su Vergiliju idile Teokritove. Ponegde je Vergilije po dve ili tri teokritove pesme sastavljao u svoju jednu. Među eklogama ima nekoliko alegorija u kojima pesnik, u okviru idile, iskazuje zahvalnost caru Avgustu i drugim prijateljima, ili priča kakav događaj koji se na njih odnosi. Dijalozi i monolozi pastira, snažna osećajnost, plastičan jezik i skladni heksametarski stihovi ispunjavaju delo novim lirskim kvalitetom. Ekloge nisu samo imitiranje Teokrita: u njima je produbljeno osećanje prirode, a pejzaž i raspoloženje stapaju se u jednu celinu. Legendarna Arkadija predstavlja za pesnika beg i utočište mira od aktuelne stvarnosti i političkih previranja tih godina. Zato se u Pastirskim pesmama likovi iz mašte stapaju s likovima iz savremenog pesnikovog društva. Najznamenitije su četvrta i osma ekloga. U četvrtoj se proslavlja očekivano rođenje nekog božanskog deteta s kojim treba da otpočne novi zlatni vek: ova je pesma čuvena po tome što je u srednjem veku interpretirana kao mesijansko otkrovenje, zbog čega je Vergilije smatran svojevrsnim mistikom i čarobnjakom. U osmoj eklogi opisuje se ljubav neke ostavljene devojke, koja pokušava da čarolijama i vradžbinama svog dragoga vrati k sebi. Tu je Vergilije obradio poznati Teokritov mim Čarobnice. Pesme o zemljoradnji Glavni članak: Georgike Pastirskim pesmama Vergilije je privukao Mecenatovu pažnju i pridružio se njegovom književnom krugu, u kojem će stvarati zajedno s Horacijem i Propercijem. Već sledeće svoje delo – Pesme o zemljoradnji ili Ratarske pesme, poznate i kao Georgike (Georgica, pisane 37–29. st. e.) – posvetio je Vergilije Mecenatu. To je didaktički ep u četiri knjige, u kome su obrađeni zemljoradnja, voćarstvo i ostalo drveće, stočarstvo i pčelarstvo. Četvrta knjiga imala je dva izdanja: u prvom se nalazila pohvala Vergilijevom prijatelju, pesniku Korneliju Galu, a u drugom izdanju – izdatom nakon što je Kornelije Gal pao u nemilost kod Avgusta – Vergilije je izostavio pohvalu Galu i umesto nje umetnuo mit o Aristeju, božanskom zaštitniku pčela. S Pastirskim pesmama i kasnijom Eneidom povezuje ovaj spev isti osnovni motiv ljubavi prema italskom tlu i rimskom narodu. I ovde preovlađuje ideja mira, ali ne više samo onoga arkadskog iz Pastirskih pesama, nego stvaralačkog mira i povratka prirodi, u kojoj treba trudbenički raditi. Vergilije je ovaj spev napisao na osnovu obimnih studija: od Grka čitao je Arata, Hesioda, Ksenofonta, Aristotela, Teokrita i mnoge druge, a od Rimljana upotrebio je Katona i Varona. Za stil i jezik obrazac mu je bio Lukrecijev spev O prirodi (De rerum natura). Pesme o zemljoradnji nesumnjivo su najbolji didaktički ep u celokupnoj antičkoj književnosti, ali je u njemu didaktičnost građe i obrade snažno potisnuta lirskim slikanjem prirode i ljubavi prema njoj. Elegancija izraza i izbrušenost heksametara, upletene epizode, birana igra živih i harmoničnih slika čine Georgike najsavršenijim delom Vergilijevim. Eneida Glavni članak: Eneida Eneja beži dok Troja Gori, Federico Barocci, 1598, Galleria Borghese, Rim Najvažnije i najveće delo Vergilijevo jeste Eneida, junački spev u dvanaest knjiga sa ukupno 9.896 heksametara, na kome je pesnik radio od 29. god. st. e. pa sve do svoje smrti. U spevu se opisuju događaji sa Enejom nakon propasti Troje, njegova lutanja, dolazak u Italiju, borbe u Laciju sa starosedeocima i rutulskim kraljem Turnom. Eneida je postala rimskim nacionalnim epom, ali ona je istovremeno i apoteoza carske julijevske porodice, koju je Vergilije preko Enejinog sina Askanija ili Jula vezao za Eneju i njenu majku Veneru....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prevod: Mladen S. Atanasijevic Eneida (lat. Aeneis) je latinska epska pesma koju je napisao rimski pisac Vergilije tokom poslednjih deset godina svoga života, od 29. do 19. godine stare ere, nakon što se Oktavijan Avgust posle bitke kod Akcija (31. god. st. e.) konačno učvrstio kao samovladar rimske države. Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneju, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima. Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Eneida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Eneide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Eneide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Eneidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera. Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu; da je pesma ostala nedovršena dokazuje nekih 60 nepotpunih heksametara koji se nalaze raštrkani po celom epu i koje je pesnik sigurno nameravao popraviti. S druge strane, malo je verovatno da je pesnik nameravao dodavati pesmi bilo šta što bi suštinski promenilo, produžilo ili skratilo sadržaj speva. Eneidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka. Publije Vergilije Maron (lat. Publius Vergilius Maro 70. st. e. - 19. st. e.) bio je rimski pesnik, najpoznatiji kao autor Eneide, najvećeg epa u rimskoj književnosti. Vergilije je jedan od najuticajnijih rimskih književnika, o čemu svedoči i to da ga je Dante Alighieri koristio kao svog vodiča kroz Pakao i Čistilište u svojoj Božanstvenoj komediji. Vergilije je rođen 15. oktobra 70. stare ere u selu Andi (Andes) blizu Mantove (Mantua), u severnoj Italiji. U ovome je kraju bilo keltskih i ilirskih naselja pa latinitet Vergilijevog imena nije sasvim pouzdan. Nije bio iz imućne porodice, ali je od mladosti veoma pažljivo obrazovan, za šta se pobrinuo njegov otac. Mladost je Vergilije proveo delimično u školama Kremone i Milana (Mediolanum). Potom je došao u Rim gde je učio retoriku, medicinu i filozofiju, prvenstveno Epikurovu kod epikurejca Sirona. Zbunjivi i stidljivi Vergilije nije imao uspeha kao javni govornik. Ali je već u mladosti pisao uspele manje pesme po uzoru na aleksandrijske pesnike i neoterike Katulove grupe, u kojima se učenost mešala s izričajima subjektivne intime. Nalazimo tako u njegovoj mladosti one elemente koji će biti značajni i za njegovo pesništvo: blizinu selu i prirodi, solidno i široko obrazovanje prožeto retorikom, koja stoji pored poezije sklone erudiciji i artizmu. Nije mladog Vergilija obišlo ni ono kolebanje između filozofije i retorike, karakteristično za antičko obrazovanje u kome su se filozof i retoričar neprestano borili oko vodstva. Sačuvana je pod Vergilijevim imenom jedna kratka pesma, u čiju autentičnost nemamo razloga sumnjati, gde se mladi pesnik oprašta od retorike i od pesništva da bi se sasvim posvetio Epikurovoj filozofiji. Pa opet se i u toj pesmi Vergilije ne oprašta sasvim i zauvijek od pesništva — smatra da su povremeni izleti u pesništvo čak i epikurejcu dozvoljeni. sništvo je pobedilo nad filozofijom, i to pesništvo u kome je i retorika našla dosta mesta. U Rimu je Vergilije prijateljevao s elegičarem Kornelijem Galom, s istoričarom i polihistorom Azinijem Polionom i sa Alfenom Varom, koji je po svoj prilici takođe pisao pesme. Ovim prijateljima posvetio je neke od svojih Pastirskih pjesama, i to Galu desetu, Polionu četvrtu i osmu, Varu devetu. Ovu zbirku patirskih ekloga spevao je Vergilije na nagovor Azinija Poliona, i to po uzoru na Teokrita. Takođe piše i didaktički ep Pesme o zemljoradnji ili Georgike, koje se sastoje od četiri knjige i u kojima se na pesnički način daju uputstva o ratarstvu, voćarstvu, stočarstvu i pčelarstvu. Uskoro postaje prijatelj uglednog i bogatog Mecenata (Maecenas), potomka kraljevske etrurske loze. Postaje i intiman prijatelj pesnika Horacija. U Horacijevoj Satiri I, 5 (`Put u Bruidizij`) čitamo kako Horacije, rodom sa juga Italije, i Vergilije, rodom sa severa, prate Mecenata, koji putuje važnim političkim poslom. Taj realistički opis pokazuje prijateljske odnose koji vladaju u ovome krugu obrazovanih pesnika čiji zaštitnik Mecenat i sam sastavlja stihove, ali mu je glavna briga da i u delima njegovih prijatelja nađe izraz Avgustova politika `obnove` starorimskih vrednosti. Vergilija rano upoznaje i sam Oktavijan Avgust pa ga postepeno sve čvršće veže za sebe i svoju kulturnu propagandu. Tako Vergilije svojim Georgikama i spevom Eneida postaje glavni predstavnik Avgustova vladanja, visoko cenjen i od samog Avgusta koji mu osigurava udoban i povučen život. Poslednjih deset godina života proveo je Vergilije većinom blizu Napulja, a ponekad i na Siciliji. Godine 19. stare ere polazi na put u Grčku i Anadoliju s namerom da upozna te krajeve pre nego dovrši Eneidu i posveti se potom sasvim filozofiji, jer ga ova želja iz mladosti nije napustila. Do smrti je radio na tom epu, sastavljenom od 12 pevanja koje je kasnije postalo rimskim nacionalnim epom. U Atini se nađe sa Avgustom koji ga nagovori da se vrati. Krhka zdravlja, Vergilije se već u Grčkoj razboli, stigne lađom do Brundizija u Kalabriji gde umire 20. septembra 19. godine st. e. Njegovo je telo preneto do Napulja i tu sahranjeno. Bio je, kažu, seljačkog lika, omanji i punašan, ali krhka zdravlja. Tih, skroman i jako stidljiv, izbegavao je javnost, pa su ga stoga zvali Parthenias. Vergilijev dodatak Glavni članak: Vergilijev dodatak Zbirka pesama poznata pod imenom Vergilijev dodatak (Appendix Vergiliana) sadrži niz različitih pesama, od kojih svaka predstavlja poseban problem u pogledu autentičnosti. Sitnice (Catalepton, grč. κατὰ λεπτόν = u sitno) je naslov zbirke četrnaest kratkih pesmica, od kojih peta i osma najverovatnije jesu zaista Vergilijeve, jer u njima ima autobiografskih crta. U jednoj se Vergilije oprašta od retorike i pesništva da bi se posvetio filozofiji pod vodstvom epikurejca Sirona, dok se u drugoj opisuje skromna Sironova vila. Obe su po tonu i obliku bliske Katulovom pesništvu, a to važi i za ostale pesme u ovoj zbirci. Epilij Komarac (Culex) predstavlja helenističku pesničku igrariju (παίγνιον) punu sjajnog artizma. Pesma je puna mitološke učenosti, ali protkana draži koju joj daje lako parodični ton. Premda neki antički izvori ustvrđuju Vergilijevo autorstvo, način pisanja, struktura stiha te očigledna nastojanja da se podražava Verglije upućuju na to da joj je autor bio neki mlađi i vešti imitator. Ciris (Ciris) je tipičan helenistički epilij sa čisto mitološkom tematikom. To je ljubavna povest Scile, kćerke kralja Nisa iz Megare, koja se zaljubila u neprijateljskog kralja Minoja pa je izdala domovinu. Mit se završava preobražajem (metamorfozom), omiljenim elementom helenističke poezije, tako što bogovi pretvaraju Scilu u neku morsku pticu zvanu ciris (grč. κεῖρις), a njenog oca Nisa u morskog orla (haliaetos). U ovoj etiološkoj pesmi ima elemenata preuzetih iz Lukrecija i Katula, pa i samoga Vergilija, pa nije verovatno da joj je autor Vergilije, a niti Kornelije Gal, na šta se takođe pomišljalo. Pravi joj je autor verovatno pripadao književnom krugu oko Mesale Korvina. Pesma Kletve (Dirae) sastavljena je u heksametrima, a pomišlja se da ju je možda napisao učitelj neoterika Valerije Katon. Pesnik proklinje veterana kome je nakon građanskog rata dodeljeno njegovo imanje, a sam pesnik mora u progonstvo. Sa ovom pesmom spojena je pod istim naslovom i pesma koja ima drugačiju sadržinu i ton. Ta druga pesma je Lidija (Lidia), u kojoj pesnik tuguje za odsutnom draganom. I ovde je očigledna veza s neoteričkim pesništvom, ali je moguće i da su ove pesme napisala dva različita autora, a da su kasnije u rukopisima greškom spojene. Elegija Krčmarica (Copa) mogla bi, sudeći po njenim visokim umetničkim kvalitetima, zaista biti Vergilijeva, ali o tome nemamo nikakvih pouzdanih dokaza. Pesma je hedonistički poziv na uživanje života, koji izgovara sirijska krčmarica koja mami pesmom i igrom goste u svoju krčmu realistički opisujući draži svoje gostionice. Ajvar (Moretum) takođe odiše realizmom i uživanjem u finom i detaljnom opisu svakodnevnog života. Pesma se uglavnom karakteriše kao `idila`, u smislu realističkih Teokritovih `sličica` (εἰδύλλια) u kojima ima malo idealizovanja i romantike. Naziv pesme dolazi od neke salate, slične našem ajvaru, koju siromašni seljak priprema rano ujutro pred polazak u polje. Opis spremanja hleba i spravljanja te salate sadržina je gotovo cele pesme (123 heksametra). Didaktična pesma u heksametrima pod naslovom Etna (Aetna) govori o vulkanskim pojavama. Kompozicija joj je prilično slaba, a u jeziku se mešaju arhaizmi s novim kovanicama. Stil je donekle blizak novom stilu Senekinog vremena. Autorstvo joj ostaje nepoznato, ali se zna to da je nastala u Neronovo doba, pre erupcije Vezuva 79. godine nove ere. Uostalom, već se u antici s razlogom sumnjalo u Vergilijevo autorstvo. Pastirske pesme Glavni članak: Bukolike Mladalačke pesme Vergilijeve – sačuvane u Vergilijevom dodatku – pokazuju očigledan uticaj neoteričke poezije. Spoj tog aleksandrinizma i epikurejskog ideala o povučenom životu u prirodi odrazio se u prvom velikom pesničkom delu Vergilijevom – Pastirskim pesmama, nazvanim i Bukolike (Bucolica), a koje su kasnije u rukopisima nazvane još i Izabrane pesme (Eclogae, ukupno ih ima deset, nastale 42–39. god. st. e.). Kao obrazac za Pastirske pesme poslužile su Vergiliju idile Teokritove. Ponegde je Vergilije po dve ili tri teokritove pesme sastavljao u svoju jednu. Među eklogama ima nekoliko alegorija u kojima pesnik, u okviru idile, iskazuje zahvalnost caru Avgustu i drugim prijateljima, ili priča kakav događaj koji se na njih odnosi. Dijalozi i monolozi pastira, snažna osećajnost, plastičan jezik i skladni heksametarski stihovi ispunjavaju delo novim lirskim kvalitetom. Ekloge nisu samo imitiranje Teokrita: u njima je produbljeno osećanje prirode, a pejzaž i raspoloženje stapaju se u jednu celinu. Legendarna Arkadija predstavlja za pesnika beg i utočište mira od aktuelne stvarnosti i političkih previranja tih godina. Zato se u Pastirskim pesmama likovi iz mašte stapaju s likovima iz savremenog pesnikovog društva. Najznamenitije su četvrta i osma ekloga. U četvrtoj se proslavlja očekivano rođenje nekog božanskog deteta s kojim treba da otpočne novi zlatni vek: ova je pesma čuvena po tome što je u srednjem veku interpretirana kao mesijansko otkrovenje, zbog čega je Vergilije smatran svojevrsnim mistikom i čarobnjakom. U osmoj eklogi opisuje se ljubav neke ostavljene devojke, koja pokušava da čarolijama i vradžbinama svog dragoga vrati k sebi. Tu je Vergilije obradio poznati Teokritov mim Čarobnice. Pesme o zemljoradnji Glavni članak: Georgike Pastirskim pesmama Vergilije je privukao Mecenatovu pažnju i pridružio se njegovom književnom krugu, u kojem će stvarati zajedno s Horacijem i Propercijem. Već sledeće svoje delo – Pesme o zemljoradnji ili Ratarske pesme, poznate i kao Georgike (Georgica, pisane 37–29. st. e.) – posvetio je Vergilije Mecenatu. To je didaktički ep u četiri knjige, u kome su obrađeni zemljoradnja, voćarstvo i ostalo drveće, stočarstvo i pčelarstvo. Četvrta knjiga imala je dva izdanja: u prvom se nalazila pohvala Vergilijevom prijatelju, pesniku Korneliju Galu, a u drugom izdanju – izdatom nakon što je Kornelije Gal pao u nemilost kod Avgusta – Vergilije je izostavio pohvalu Galu i umesto nje umetnuo mit o Aristeju, božanskom zaštitniku pčela. S Pastirskim pesmama i kasnijom Eneidom povezuje ovaj spev isti osnovni motiv ljubavi prema italskom tlu i rimskom narodu. I ovde preovlađuje ideja mira, ali ne više samo onoga arkadskog iz Pastirskih pesama, nego stvaralačkog mira i povratka prirodi, u kojoj treba trudbenički raditi. Vergilije je ovaj spev napisao na osnovu obimnih studija: od Grka čitao je Arata, Hesioda, Ksenofonta, Aristotela, Teokrita i mnoge druge, a od Rimljana upotrebio je Katona i Varona. Za stil i jezik obrazac mu je bio Lukrecijev spev O prirodi (De rerum natura). Pesme o zemljoradnji nesumnjivo su najbolji didaktički ep u celokupnoj antičkoj književnosti, ali je u njemu didaktičnost građe i obrade snažno potisnuta lirskim slikanjem prirode i ljubavi prema njoj. Elegancija izraza i izbrušenost heksametara, upletene epizode, birana igra živih i harmoničnih slika čine Georgike najsavršenijim delom Vergilijevim. Eneida Glavni članak: Eneida Eneja beži dok Troja Gori, Federico Barocci, 1598, Galleria Borghese, Rim Najvažnije i najveće delo Vergilijevo jeste Eneida, junački spev u dvanaest knjiga sa ukupno 9.896 heksametara, na kome je pesnik radio od 29. god. st. e. pa sve do svoje smrti. U spevu se opisuju događaji sa Enejom nakon propasti Troje, njegova lutanja, dolazak u Italiju, borbe u Laciju sa starosedeocima i rutulskim kraljem Turnom. Eneida je postala rimskim nacionalnim epom, ali ona je istovremeno i apoteoza carske julijevske porodice, koju je Vergilije preko Enejinog sina Askanija ili Jula vezao za Eneju i njenu majku Veneru....