Marketing
Postavite oglas
Kontakt
Pratite promene cene putem maila
- Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
26-50 od 56 rezultata
Prati pretragu "solzenjicin dva veka zajedno"
Vi se opustite, Gogi će Vas obavestiti kad pronađe nove oglase za tražene ključne reči.
Gogi će vas obavestiti kada pronađe nove oglase.
Režim promene aktivan!
Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje
-
Kolekcionarstvo i umetnost chevron_right Muzika i film
format: LP gatefold, Italian pressing artist: PINK FLOYD (UK) title: Wish You Were Here release date: 1970 (re-press 1976) label, Cat. No.: Harvest, 3C 062-04550 style: rock Ploča: NM/VG+ (5-/4+), omot: M (5), ODLIČAN peimerak. Italijanski original, re-press (Variant 2) iz 1976. godine. Kultni album koji i danas nadahnjuje ljubitelje rock muzike, a za muzičare predstavlja nepresušnu inspiraciju i riznicu ideja. A objavljen je pre `samo` više od pola veka... Atom Heart Mother A1a Father`s Shout A1b Breast Milky A1c Mother Fore A1d Funky Dung A1e Mind Your Throats Please A1f Remergence B1 If B2 Summer `68 B3 Fat Old Sun Alan`s Psychedelic Breakfast B4a Rise And Shine B4b Sunny Side Up B4c Morning Glory ===================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče grupe PINK FLOYD i solo albume njenih članova: I - PINK FLOYD: STUDIJSKI ALBUMI - kompletna vinilna LP diskografija: 1) LP PINK FLOYD - `The Piper At The Gates Of Dawn` (1967) 2) LP PINK FLOYD - `A Saucerful Of Secrets` (1968) 1+2) 2LP PINK FLOYD - `A Nice Pair` (1973) - prva dva albuma zajedno: `The Piper At The Gates Of Dawn` (1967) + `A Saucerful Of Secrets` (1968) https://www.kupindo.com/Ploce/63836017_2LP-PINK-FLOYD-A-Nice-Pair-1974-1-UK-press-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/65533853_2LP-PINK-FLOYD-A-Nice-Pair-74-OK-ploce-omot-los https://www.kupindo.com/Ploce/70500997_2LP-PINK-FLOYD-A-Nice-Pair-1979-PERFEKTAN-NOV https://www.kupindo.com/Ploce/76197921_2LP-PINK-FLOYD-A-Nice-Pair-1979-M-NM-PERFEKTAN https://www.kupindo.com/Ploce/65436841_2LP-PINK-FLOYD-A-Nice-Pair-1979-Jugoton-VG-VG- 3) PINK FLOYD - `Soundtrack From The Film `More` (1969) 4) 2LP PINK FLOYD - `Ummagumma` (1969) https://www.kupindo.com/Ploce/69705073_2LP-PINK-FLOYD-Ummagumma-1969-UK-originalni-press https://www.kupindo.com/Ploce/67507709_2LP-PINK-FLOYD-Ummagumma-1977-Italy-odlicna 5) PINK FLOYD - `Atom Heart Mother` (1970) https://www.kupindo.com/Ploce/76229913_LP-PINK-FLOYD-Atom-Heart-Mother-1970-Italy-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/73307241_LP-PINK-FLOYD-Atom-Heart-Mother-70-France-samo-LP 6) LP PINK FLOYD - `Meddle` (1971) https://www.kupindo.com/Ploce/62273293_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1976-1-pressing-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/71976029_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1976-1-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/63838481_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1976-1-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74555917_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1978-1-pressing-VG-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74555901_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1976-2-press-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/71976109_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1976-2-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/66056173_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1976-3-press-RETKO-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/73313205_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1978-VG-G-NM https://www.kupindo.com/Ploce/70387009_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1981-odlicna-ploca-MINT 7) LP PINK FLOYD - `Obscured By Clouds` (1972) 8) LP PINK FLOYD - `The Dark Side of The Moon` (1973) https://www.kupindo.com/Ploce/70391229_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-PERFEKTNA-M-NM- https://www.kupindo.com/Ploce/66057273_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-1973-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/70500637_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-1973-G- https://www.kupindo.com/Ploce/76198013_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-1973-G https://www.kupindo.com/Ploce/67507361_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-73-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74554769_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-73-2-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74554693_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-1973-VG-- https://www.kupindo.com/Ploce/73313233_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-73-2-pres-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/70390721_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-73-quadro-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/70390901_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-quadrophon-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/73307225_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-1973-G-F- 9) LP PINK FLOYD - `Wish You Were here` (1975) https://www.kupindo.com/Ploce/65439005_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1976-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/73307017_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1978-VG-M-M https://www.kupindo.com/Ploce/70387057_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1978-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/68879233_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1978-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74562769_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1978-G-VG https://www.kupindo.com/Ploce/70500809_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1979-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/74556973_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1980-perfektna https://www.kupindo.com/Ploce/74557021_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1980-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/76197949_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1980-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/63271521_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1980- https://www.kupindo.com/Ploce/68879229_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1985-G-G- 10) LP PINK FLOYD - `Animals` (1977) https://www.kupindo.com/Ploce/63903037_LP-PINK-FLOYD-Animals-1977-German-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/66056617_LP-PINK-FLOYD-Animals-1978-1-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/73307193_LP-PINK-FLOYD-Animals-1978-2-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/71372709_LP-PINK-FLOYD-Animals-1978-2-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76197961_LP-PINK-FLOYD-Animals-1978-2-pressing-G- 11) 2LP PINK FLOYD - `The Wall` (1979) https://www.kupindo.com/Ploce/74555217_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1980-1-press-VG-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/65125929_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1979-Greek-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/65533817_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1979-French-press-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/71976189_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1980-2-press-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/73307185_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1980-samo-jedna-ploca https://www.kupindo.com/Ploce/63836209_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1980-4-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/65438213_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1980-Jugotonac-4-press https://www.kupindo.com/Ploce/76198037_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1980-5-press-VG-VG-M https://www.kupindo.com/Ploce/67507121_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1981-7-pressing-RETKO https://www.kupindo.com/Ploce/76198021_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1981-8-pressing-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/71976317_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1981-9-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74555053_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1981-10-pressing-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76198029_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1981-11-press-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/71373293_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1988-13-pressing-VG 12) LP PINK FLOYD - `The Final Cut` (1983) https://www.kupindo.com/Ploce/66051865_LP-PINK-FLOYD-The-Final-Cut-1983-ODLICNA-M-NM https://www.kupindo.com/Ploce/74556901_LP-PINK-FLOYD-The-Final-Cut-1983-ODLICNA-M-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76197957_LP-PINK-FLOYD-The-Final-Cut-83-NM-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/67507221_LP-PINK-FLOYD-The-Final-Cut-1983-Jugotonac 13) LP PINK FLOYD - `A Momentary Lapse Of Reason` (1987) https://www.kupindo.com/Ploce/73307213_LP-PINK-FLOYD-A-Momentary-Lapse-Of-Reason-1987-VG 14) LP PINK FLOYD - `The Division Bell` (1994) 15) LP PINK FLOYD - `The Endless River` (2014) ********************************************************************** II - PINK FLOYD: LIVE ALBUMI I KOMPILACIJE - selekktivna vinilna LP diskografija: 1) LP PINK FLOYD - `Relics` (1971) 2) LP PINK FLOYD - `A Collection Of Great Dance Songs` (1981) https://www.kupindo.com/Ploce/67507265_LP-PINK-FLOYD-A-Collection-Of-Great-Dance-1982-G- https://www.kupindo.com/Ploce/70500237_LP-PINK-FLOYD-A-Collection-Of-Great-Dance-1982-G-G 3) 2LP PINK FLOYD - `Delicate Sound Of Thunder` (1988) ===================================================================== III - PINK FLOYD - selektivna singl diskografija: SP PINK FLOYD - `Another Brick In The Wall (Part II) / One Of My Turns` (1979) https://www.kupindo.com/Ploce/74379789_SP-PINK-FLOYD-Another-Brick-1982-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74359273_SP-PINK-FLOYD-Another-Brick-1982-2-press-G-G https://www.kupindo.com/Ploce/74359229_SP-PINK-FLOYD-Another-Brick-1982-3-pressing-VG- ===================================================================== IV - DAVID GILMOUR - kompletna solo vinilna LP diskografija: 1) LP DAVID GILMOUR - `David Gilmour` (1978) https://www.kupindo.com/Ploce/70386621_LP-DAVID-GILMOUR-Pink-Floyd-David-Gilmour-78-VG- 2) LP DAVID GILMOUR - `About Face` (1984)
Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Pisma / Isidora Sekulić ; priredio Radovan Popović Vrsta građe pisma Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Stylos, 2004 (Novi Sad : Stylos-print) Fizički opis 629 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Popović, Radovan, 1938- = Popović, Radovan, 1938- Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić ; ǂknj. ǂ14 ISBN (plast. sa omotom) 86-7473-062-0 (za izdavačku celinu) Napomene Tiraž 1.000 Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Str. 5-19: Fragmenti jedne ispovesti / Radovan Popović Adresati: str. 587-594 Životopis: str. 597-604. Predmetne odrednice Sekulić, Isidora, 1877-1958 -- Prepiska 620 pisma Isidore Sekulić hronološki poređena od juna 1895. do marta 1958. godine. Isidorina pisma su svojevrsna analiza ličnih raspoloženja i stanja, radosti i trauma usamljene žena i pored toga što su joj dolazili na poklonjenje najumniji ljudi naše kulture – od Andrića do Krleže, do Marka Ristića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića ili Milana Kašanina. NAPOMENE UREDNIKA Osnovno pitanje koje se postavilo prilikom sređivanja Isidorinih pisama jeste pitanje pravopisa. Kao što je poznato, Isidora je imala skeptičan, da ne kažemo ironično-negatorski, stav prema pravopisu koji se u nas, u toku nekoliko decenija, više puta menjao, a koji uvek, dakle u sadašnjem trenutku, nemamo jedinstven stav u odnosu na niz ortografskih problema, tako da danas u nas cirkuliše nekoliko pravopisnih verzija. Isidorina prepiska trajala je preko šezdeset godina. Da li je moguće u takvoj situaciji sprovesti neko jedinstveno pravopisno načelo? Od- govor se sam po sebi nameće: ako se u jednu knjigu sa- beru tekstovi koji obuhvataju vremenski razmak koji smo pomenuli, ne postoji ni teorijska mogućnost da se oni svedu na jedinstvenu ortografsku formulu. Zato je priređivač ove knjige gospodin Radovan Popović bio potpuno u pravu što je svoju knjigu Isidorinih pisama sve njene tekstove uneo u onakvom obliku, gramatičko-sintaksičkom i ortografskom kako su na- pisani ili, u odgovarajućim slučajevima, kako su već bili objavljeni. Međutim, za ovakav postupak postoji još jedan krupan razlog. Pisma stvaralaca su deo najintimnijeg stvaraočevog bića. Ona su u trenutku nastajanja, gotovo isključivo (ukoliko se ne radi o egzibicionističkim namerama, što je isto tako pri- rodno pravo stvaralaca), namenjena određenoj osobi ili osobama, ali iz najužeg kruga duhovne i stvaralačke srodnosti ili neke druge, recimo rodbinske, vezanosti, a nikako širem krugu ili popularno rečeno javnosti i čitaocima. U pismima stvaraoci, često gotovo isto kao i u svojim dnevnicima, saopštavaju stvari na koje ne nailazimo u njihovim delima, ali bez kojih se, bar u nekim slučajevima, ta dela uopšte ne mogu tačno interpretovati. Kao što he čitalac videti, ova pisma u najvećem broju slučajeva ne skidaju sedmi veo sa Isidorinog stvaralaštva nego se, većinom, bave praktičnom stranom šene stvaralačke delatnosti kao i drugim životnim događajima iz kruga ljudi sa kojima je održavala prijateljske odnose i vodila prepisku. Ali to, po našem mišljenju, i dalje ne predstavlja nikakav argument da se postupi drukčije od onoga kako je postupio priređivač. Bez obzira na svoju sadržinu, pisma ostaju ono što jesu: trenutan izliv raspoloženja, mišljenja, neke praktične a neodložne potrebe, i kao takva su autentičan svedok koji govori o ličnosti stvaraoca, i ta autentičnost se mora poštovati u svim detaljima, sadržajne, gramatičke i ortografske prirode. Dakle kao i samo stvaraočevo umetničko delo, plus jedan trenutak subjektivnog intimizma koji delu najčešće ne- dostaje. O čemu govore i čime se bave ova pisma? Iz njih vidimo kako se ponaša i kakve životne probleme ima pisac van svoga dela, ali najčešće upravo zbog šega. Dakle, ona su većinom pragmatičkog i praktičkog karaktera, ali se ne samo po stilu i rečniku nego i po duhu, razume se, kad je pismo duže, kad nije telegrafske dužine, po onim, za Isidoru, uobičajenim „izletima” u beskrajni svet stvaralaštva i duhovnosti, na šta su u stanju da je asociraju i najobičnije, da ne kažemo najbanalnije stvari i životni problemi. Ova pisma, u smislu autentičnosti, imaju dvostruku vrednost: osvetljavaju Isidorinu ličnost i svedoče o samom vremenu i kulturnim prilikama našeg podneblja. Otkrivamo da je ova visokoumna, karakterna, u svim svojim postupcima do krajnosti odgovor- na i precizna osoba, bila, isto tako, i veoma osetljiva i ranjiva osoba, što često ide, na štetu stvaraoca, zajedno sa njegovim krajnje izoštrenim senzibilitetom za sve pojave oko sebe, ali i sa veoma suptilnom autoopservacijom. A što se tiče samog vremena, njegovi problemi su za pisca dodatno opterećenje čak i kad, po svojoj prirodnoj sklonosti, ne želi da se njima javno bavi; pisac je uvek na udaru upravo zato i tada kad je sebi dosledan, kad ne odstupa od svog umetničkog integriteta i identiteta, kad je svoju životnu egzistenciju stopio i identifikovao sa svojim umetničkim „vjeruju”, kad je, uprkos svim menama i agresijama vremena, izbrisao razliku između svog umetničkog i svog životnog bića. Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG146 (N)
Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Pisma / Isidora Sekulić ; priredio Radovan Popović Vrsta građe pisma Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Stylos, 2004 (Novi Sad : Stylos-print) Fizički opis 629 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Popović, Radovan, 1938- = Popović, Radovan, 1938- Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić ; ǂknj. ǂ14 ISBN (plast. sa omotom) 86-7473-062-0 (za izdavačku celinu) Napomene Tiraž 1.000 Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Str. 5-19: Fragmenti jedne ispovesti / Radovan Popović Adresati: str. 587-594 Životopis: str. 597-604. Predmetne odrednice Sekulić, Isidora, 1877-1958 -- Prepiska 620 pisma Isidore Sekulić hronološki poređena od juna 1895. do marta 1958. godine. Isidorina pisma su svojevrsna analiza ličnih raspoloženja i stanja, radosti i trauma usamljene žena i pored toga što su joj dolazili na poklonjenje najumniji ljudi naše kulture – od Andrića do Krleže, do Marka Ristića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića ili Milana Kašanina. NAPOMENE UREDNIKA Osnovno pitanje koje se postavilo prilikom sređivanja Isidorinih pisama jeste pitanje pravopisa. Kao što je poznato, Isidora je imala skeptičan, da ne kažemo ironično-negatorski, stav prema pravopisu koji se u nas, u toku nekoliko decenija, više puta menjao, a koji uvek, dakle u sadašnjem trenutku, nemamo jedinstven stav u odnosu na niz ortografskih problema, tako da danas u nas cirkuliše nekoliko pravopisnih verzija. Isidorina prepiska trajala je preko šezdeset godina. Da li je moguće u takvoj situaciji sprovesti neko jedinstveno pravopisno načelo? Od- govor se sam po sebi nameće: ako se u jednu knjigu sa- beru tekstovi koji obuhvataju vremenski razmak koji smo pomenuli, ne postoji ni teorijska mogućnost da se oni svedu na jedinstvenu ortografsku formulu. Zato je priređivač ove knjige gospodin Radovan Popović bio potpuno u pravu što je svoju knjigu Isidorinih pisama sve njene tekstove uneo u onakvom obliku, gramatičko-sintaksičkom i ortografskom kako su na- pisani ili, u odgovarajućim slučajevima, kako su već bili objavljeni. Međutim, za ovakav postupak postoji još jedan krupan razlog. Pisma stvaralaca su deo najintimnijeg stvaraočevog bića. Ona su u trenutku nastajanja, gotovo isključivo (ukoliko se ne radi o egzibicionističkim namerama, što je isto tako pri- rodno pravo stvaralaca), namenjena određenoj osobi ili osobama, ali iz najužeg kruga duhovne i stvaralačke srodnosti ili neke druge, recimo rodbinske, vezanosti, a nikako širem krugu ili popularno rečeno javnosti i čitaocima. U pismima stvaraoci, često gotovo isto kao i u svojim dnevnicima, saopštavaju stvari na koje ne nailazimo u njihovim delima, ali bez kojih se, bar u nekim slučajevima, ta dela uopšte ne mogu tačno interpretovati. Kao što he čitalac videti, ova pisma u najvećem broju slučajeva ne skidaju sedmi veo sa Isidorinog stvaralaštva nego se, većinom, bave praktičnom stranom šene stvaralačke delatnosti kao i drugim životnim događajima iz kruga ljudi sa kojima je održavala prijateljske odnose i vodila prepisku. Ali to, po našem mišljenju, i dalje ne predstavlja nikakav argument da se postupi drukčije od onoga kako je postupio priređivač. Bez obzira na svoju sadržinu, pisma ostaju ono što jesu: trenutan izliv raspoloženja, mišljenja, neke praktične a neodložne potrebe, i kao takva su autentičan svedok koji govori o ličnosti stvaraoca, i ta autentičnost se mora poštovati u svim detaljima, sadržajne, gramatičke i ortografske prirode. Dakle kao i samo stvaraočevo umetničko delo, plus jedan trenutak subjektivnog intimizma koji delu najčešće ne- dostaje. O čemu govore i čime se bave ova pisma? Iz njih vidimo kako se ponaša i kakve životne probleme ima pisac van svoga dela, ali najčešće upravo zbog šega. Dakle, ona su većinom pragmatičkog i praktičkog karaktera, ali se ne samo po stilu i rečniku nego i po duhu, razume se, kad je pismo duže, kad nije telegrafske dužine, po onim, za Isidoru, uobičajenim „izletima” u beskrajni svet stvaralaštva i duhovnosti, na šta su u stanju da je asociraju i najobičnije, da ne kažemo najbanalnije stvari i životni problemi. Ova pisma, u smislu autentičnosti, imaju dvostruku vrednost: osvetljavaju Isidorinu ličnost i svedoče o samom vremenu i kulturnim prilikama našeg podneblja. Otkrivamo da je ova visokoumna, karakterna, u svim svojim postupcima do krajnosti odgovor- na i precizna osoba, bila, isto tako, i veoma osetljiva i ranjiva osoba, što često ide, na štetu stvaraoca, zajedno sa njegovim krajnje izoštrenim senzibilitetom za sve pojave oko sebe, ali i sa veoma suptilnom autoopservacijom. A što se tiče samog vremena, njegovi problemi su za pisca dodatno opterećenje čak i kad, po svojoj prirodnoj sklonosti, ne želi da se njima javno bavi; pisac je uvek na udaru upravo zato i tada kad je sebi dosledan, kad ne odstupa od svog umetničkog integriteta i identiteta, kad je svoju životnu egzistenciju stopio i identifikovao sa svojim umetničkim „vjeruju”, kad je, uprkos svim menama i agresijama vremena, izbrisao razliku između svog umetničkog i svog životnog bića. Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG117
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edicija Plava ptica, knjiga 95. Izuzetno retko u ponudi. Autor Ana Šomlo, Naslov Kao...roman o prvoj mladosti ilustracije Ivica Koljanin Godina 1990 Beograd, Prosveta 1990 309 strana, ilustrovano ; 20 cm Ana Šomlo (Negotin, 1935) srpska je književnica i novinarka jevrejskog porekla koja živi u gradu Netanija u Izraelu. Ana Šomlo piše kratku prozu i romane. Takođe je i najeminentniji srpski prevodilac sa hebrejskog jezika. Biografija Ana Šomlo je rođena 1935. godine u Negotinu (otac Miroslav, majka Budimka, rođ. Smederevac). Rano detinjstvo provela je u Negotinu. Njen otac je, tokom 1941. i 1942, u dva navrata bio interniran u logoru u blizini Zaječara. Ana je, sa sestrom, do 1943. bila kod rođaka u Vršcu, posle čega se vratila u Negotin. Zbog antisemitskih mera nemačkih vlasti, sa ocem i sestrom pobegla je u Malajnicu, a zatim u Homoljske planine, gde su se skrivali do kraja rata. Posle rata, sa porodicom je napustila Negotin i preselila se u Vršac. Od 1946. do 1948, živela je u Pančevu, gde je njen otac projektovao most koji povezuje Pančevo i Beograd. Po završetku radova na mostu, porodica se preselila u Novi Sad.[1] Diplomirala je Orijentalnu filologiju i književnost na Beogradskom univerzitetu. Dobivši stipendiju JOINT-a, 1957. godine, upisala je postdiplomske studije u Jerusalimu gde je boravila dve godine radi usavršavanja hebrejskog i arapskog jezika. Tokom boravka u Izraelu, počela je da šalje priloge za Politiku, a po povratku u Beograd, zaposlila se u časopisu Duga. Na novoformiranu Televiziju Beograd, prešla je 1960. godine. Pored rada na Televiziji, pisala je, prevodila i davala časove hebrejskog jezika.[1] Uređivala je TV- Reviju i časopis RTV - Teorija i praksa. Ana Šomlo je dobar deo svog radnog veka provela kao novinar, radeći na Televiziji Beograd. Imala je prilike da se upozna sa mnogim značajnim ličnostima iz raznih sfera a kao produkt tog njenog iskustva je i knjiga koju je objavio Centar za istraživanje Radio-televizije Srbije `Biti i opstati na televiziji` – koju čine intervjui sa značajnim i popularnim ličnostima tadašnje Jugoslovenske televizije, među kojima i sa Radivojem Lolom Đukićem, Dušankom Kalanj, Mićom Orlovićem, Ivanom Hetrihom, Sandom Langerholc, Zdravkom Šotrom, Angelom Miladinovim... O svom iskustvu rada na televiziji, Ana Šomlo je rekla: U svom dnevniku beležila sam utiske o ljudima koje sam sretala, opčinjenosti televizijom. Bili su u ono vreme veoma značajni. O nekim od njih ništa, sem čitulje, nije objavljeno. Zapisala sam u dnevnik i beleške o svojim putešestvijima po selima sa Zaharijem Trnavčevićem, dok sam radila u Emisiji za selo, zaleđenim putanjama i pešačenju, našoj zasluzi za dovođenje vode u selo Ključ. Bio je tu razgovor sa kino-amaterima Dušanom Makavejevim, Kokanom Rakonjcem, Žikom Pavlovićem…o njihovoj želji da se profesionalno bave filmom. U njihovom klubu upoznala sam i Batu Živojinovića koji se tada nadao da će dobiti prvu pravu ulogu. [2] Kao vrsni poznavalac hebrejskog jezika i izraelske književnosti, Šomlo je dala veliki doprinos u oblasti prevodilaštva sa hebrejskog na srpski jezik. Objavila je veliki broj književnih prevoda. Bila je posvećena sastavljanju rečnika i enciklopedijskom radu. Sastavila je i `Hebrejsko–srpskohrvatski i srpskohrvatsko–hebrejski rečnik` i objavila udžbenik `Učite sami hebrejski` . Kao prevodilac sa hebrejskog, i na hebrejski jezik, dala je značajan doprinos učvršćivanju srpsko-hebrejskih kulturnih i književnih veza te promocijom izraelske književnosti u svetu za šta je i nagrađena 2005. godine priznanjem `Kalat haor`. Saradnik je nekoliko enciklopedija: u Prosvetinoj `Enciklopediji` (Beograd, 1969) je pisala odrednice o izraelskoj književnosti. U `Encyclopaedia Judaica` (Keter, Jerusalim 1974) pisala je o književnicima jevrejskog porekla sa južnoslovenskog područja. U `Hrvatskom Općem leksikonu` (Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 1996) piše o savremenim izraelskim piscima. Ana Šomlo, bavi se i književnim stvaralaštvom. Objavila je nekoliko romana i zbirki kratkih priča. Za zbirku priča Ponovo u Jerusalimu, dobila je nagradu izraelskog Ministarstva za useljenje 1996. godine. Možda i najzanimljivije književno ostvarenje Ane Šomlo je njena knjiga `Milenina pisma Kafki` objavljena 1988. godine. O ovoj knjizi i ideji da se upusti u istraživanje emotivne veze između čuvenog pisca Franca Kafke i Milene Jasenske, Ana Šomlo je rekla: Knjiga „Milenina pisma Kafki“ nastala je slučajno. Jedne majske večeri srela sam na uglu Sarajevske i Ulice Miloša Pocerca u Beogradu, Zorana Gluščevića, pisca „Ključevi za Zamak Franca Kafke“ (1971). U razgovoru sam pomenula da čitam Kafkina „Pisma Mileni“. –To su najlepša ljubavna pisma!“ potvrdio je moje mišljenje Gluščević. –Šteta što su Milenina pisma zauvek izgubljena, zaključio je. –Nisam sigurna u to, napisaću ih ponovo, rekla sam, ubeđena da ništa ne može zauvek da nestane. –Odgovoriću na Kafkina pisma, rekla sam… Zoran je moje olako izrečene reči ozbiljno shvatio i stalno mi se javljao da me pita, da li sam već počela da pišem Kafki. Tako su krenula moja istraživanja života Milene Jesenske i njene ljubavi sa Kafkom, putovanje u Prag, traganje za njihovim životima. Moja knjiga „Milenina pisma Kafki“ objavljena je nakon 17 godina u izdanju Književne zajednice Novog Sada.[3] Osim književnom, novinarskom i prevodilačkom radu, Ana Šomlo, decenijama unazad, posvećena je radu Jevrejske zajednice u Beogradu. Bila je aktivan član Saveza jevrejskih opština i predsednica Kulturne komisije Saveza, a imenovana je i za doživotnu potpredsednicu Jevrejske opštine Beograd. Od 2000. do 2003, bila je predsednica Udruženja Jevreja iz bivše Jugoslavije u Izraelu. Uređivala je glasilo udruženja Most.[4] Ana Šomlo, od 1992. godine živi i radi u Izraelu. Sarađuje sa brojnim srpskim književnim časopisima gde objavljuje prozu i prevode sa hebrejskog jezika. Priče na hebrejskom jeziku objavljuje u izraelskim časopisima Moznaim, Iton 77 i Jerušalajim. Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu. Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949.), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini.
Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Naslov Mahabharata / [zamislili, izabrali i preveli s engleskog Slobodan Vlaisavljević i Goran Andrijašević ; sa sanskrtskim izvornikom uporedio, izradio konkordanciju s engleskim prevodom i kritičkim izdanjem sanskrtskog teksta po pevanjima, napisao napomenu i beleške Mislav Ježić ; pogovor Dušan Pajin] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 2005 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 562 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vlaisavljević, Slobodan Andrijašević, Goran Ježić, Mislav Pajin, Dušan Nikolić, Jovanka Gvozdenac, Nataša Zbirka Biblioteka AZ (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Str. 529-530: Napomena prevodioca / Slobodan Vlaisavljević Napomena: str. 531-533 Pogovor: str. 535-551 Beleške uz tekst Str. 553-560: Indeks imena / sačinili Jovanka Nikolić i Nataša Gvozdenac. Predmetne odrednice Mahabharata Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana. Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma. Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno. Vreme nastanka dela E. V. Hopkins, poznati autoritet iz oblasti indijske književnosti, smatra da se počeci staroindijskog epskog pesništva mogu smestiti između 700. i 1700 godina p. n. e., ali o tome ne postoje pouzdani dokazi, tako da se može smatrati da počeci predanja o Bharatama sežu do razdoblja vedskih obrednih dela brahmana, kako je to utvrdio Albreht Veber. Predanja o Bharatama i Kurnima sakupljenim u epu Mahabharata su vrovatno sakupljena pre 400. p. n. e.. Predanja o Pandavama i polubožanstvu Krišni mogla bi da potiču iz razdoblja od 400. do 200. p. n. e. Prerada sa Krišnom kao sveobuhvatnim božanstvom i mnoštvom poučne građe mogla je da usledi između 200. i 100. Pretpostavlja se da su poslednje knjige i početak prve bile dodate između 200. i 400. godine. U istom razdoblju 13. knjiga je mogla da se izdvoji iz 12. knjige i da se dopuni poučnom građom. Posle tog razdoblja ono što je dodavano mogli su da budu samo pojedinačni dodaci, isti oni koji su uklonjeni iz najnovijeg kritičkog izdanja. U 5. veku se, naime, na nekim natpisima već spominje Mahabharata kao delo od sto hiljada stihova, dakle u opsegu koji danas poznajemo, a kako se u epu spominju Javane, izvorno Jonci, s kojima su se Indijci prvi put došli u kontakt u doba Aleksandra Velikog, tekst kakav danas imamo ne može biti stariji od 4. veka p. n. e. U svojoj knjizi o Ramajani, Dž. L. Brokington izložio je sličan pregled razvoja drugog velikog staroindijskog epa, smestivši početak u 5. vek p. n. e. Ramajana je sigurno dovršena pre Mahabharate ali je verovatno mlađa u začecima. Stoga se čini bliskom istini sud J. A. B. Bujtenena da se začeci Mahabharate mogu najverovatnije smestiti negde u 8. ili 9. veku p. n. e. O vremenu nastanka predmeta Mahabharate svakako još treba dodati da su arheolozi poput B. B. Lala i drugih otkopali naselja koja su identifikovali kao Hastinapuru, staru prestonicu Kurua, Ahićatru i Kampilju, gradove Panćala, i druge poznate lokalitete iz velikog epa. Oni pokazuju kulturu ranog gvozdenog doba, odlikuju se posebnim sivim slikanim grnčarstvom, a ispitivanje starosti nalaza pomoću ugljenika C14 pokazuje da potiču otprilike iz razdoblja oko 1000. p. n. e. To je verovatno i razdoblje kada su počele da se pevaju pesme o vladarima Kurua i Panćala u neprekidnom kontinuitetu, jer bi svaki privremeni prekid u usmenom prenošenju pesama kroz dugo razdoblje njihovog stvaranja, sabiranja i razvoja velike pesme o boju Bharata iz njih nužno izazvao i značajni gubitak dela ili čitavog tog predanja pre trenutka zapisivanja. No ta su predanja na svoj način još i danas živa, kao što još i danas postoji grad Mathura i još uvek je središte živog Krišninog kulta, ili kao što ime Indraprastha i danas označava deo Delhija oko Stare tvrđave. Sadržaj dela Jezgro Mahabharate čini priča o sukobu oko nasledstva između dve grane plemena Kuru oko prestola Hastinapura. 1. knjiga: Knjiga o početku Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se – uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu. 2. knjiga: Knjiga o sabornici Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo. 3. knjiga: Knjiga o šumi Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira. 4. knjiga: Knjiga o Virati Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua. 5. knjiga: Knjiga o pripremama Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru. 6–13. knjiga Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni (8) i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova: Knjiga o noćnom prepadu (10). Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života. Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega. 14–20. knjiga Bitka Kurušetra 14. knjiga: Knjiga o konjskoj žrtvi: Judišthira se smiruje, posvećuju ga za kralja Hastinapure, a potom po Krišninom savetu prinosi veliku konjsku žrtvu koja kralja treba da očisti od greha i potvrdi njegovu neospornu vlast. knjiga: Knjiga o pustinjačkom stanu: Kralj Dhrtaraštra, kog su dotad Pandave petnaest godina pazili kao da im je otac jer je izgubio sve svoje sinove, odlučuje da napusti svetovni život i sa svojim najbližima odlazi kao pustinjak u šumu da se pripremi za smrt. knjiga: Knjiga o topuzima: Pandave saznaju da se Krišnino pleme zatrlo na nekoj pijanci u tuči topuzima i to usled Gandarine kletve, a braća Krišna i Balarama su se vratili na nebo. knjiga: Knjiga o velikom putu: I Pandave sa Draupadi napuštaju kraljevstvo ostavljajući Abimanjovog sina, a Arđuninog unuka Parikšita za naslednika. Kreću na veliko hodočašće na Himalaje na kom svi sem Judištire padaju od iznemoglosti, sve dok po njega kao poslednjeg, ne dođe sam Indra, kralj bogova, s Darmom, bogom pravde, da ga vodi na nebo. knjiga: Knjiga o usponu na nebo: Judišthira ne nalazi braću i ženu na nebu nego u paklu gde ispaštaju za svoje grehe i lukavstva u ratu, ali kada odlučuje da i on ostane tu uz njih jer ne želi da ide sam na nebo, dovršava se vreme ispaštanja i svi stižu na nebo i preobražavaju se u božanstva. Time se poslednja knjiga nadovezuje na početne priče u prvoj knjizi gde se i rođenje Pandava objašnjava božanskim poreklom Judištire od boga Darme, Bhime od boga vetra Vajna, Arđune od gromovnika Indre, a njegove braće Nakule i Sahadeve od bogova blizanaca Ašvina, dok Karna vuče poreklo od boga Sunca Surje, a u Bhišmi se otelovio bog neba Djaus. Razvoj Svakako je da sve priče Mahabharate ne potiču iz istog perioda, ali ovde radi sažetosti treba upozoriti makar samo na glavne smerove u kojima se ep u toku predaje širio. U junačku pesmu su se uklapale druge pesme iz repertoara pevača kao npr. verzija priče o Rami ili priča o kralju Nali, čije sudbine pričaju posetioci Pandavama za vreme dugog boravka u šumi jer podsećaju na sudbinu Pandava, ali su se završile srećno i time donose utehu. Kada su bramani preuzeli predaju epa u svoje ruke, proširili su ga mnogobrojnim bramanskim mitovima i legendama — poput priče o vernoj ženi Savitri, indijskoj Alkestidi, ili o tome kako su bogovi stvorili Smrt itd. U predaju su se očito uključili i isposnici i pustinjaci koji su u epu ostavili traga mnogobrojnim poučnim izrekama, parabolama, basnama ili poučnim pričama – poput priče o bramanu Dađaliju i sitnom trgovcu Tuladhari koji veliča nenasilje. Ta uklapanja i proširenja sadržaja posebno su izmenila ep kada su, polazeći od pitanja nasledstva, koje je jedno od vrlo značajnih pitanja obredno-pravne nauke darmašastre, razvila oko originalnih paradoksa (na kojima se gradi višeslojno ustrojstvo priče) čitave pravne rasprave koje su Mahabharatu iz implicitne pretvarale u eksplicitnu darmašastru. Bhišma je sin kuruskog kralja Šantanua. Da bi otac mogao da dobije lepu Satjavati za ženu, on se odriče nasledstva u korist dece buduće očeve žene. Poštovanje roditelja i predaka uslov je prava na nasledstvo. A Bhišma toliko poštuje oca da to pravo gubi. Uz to je i prvorođeni sin, a pravo na nasledstvo ipak stiču Satjavatini sinovi. Napokon se događa da oba njena sina umru mladi bez potomstva, a Bhišma ostaje u životu, a zavetom se odrekao kraljevstva, pa čak i porodičnog života. Zbog svog zaveta ne može pomoći ni dvema udovicama pokojnog polubrata Vićitravirje da, prema običaju levirata, pokojnom mužu rode naslednika. No sad se otkriva da je i Satjavati pre braka sa Šantanuom imala predbračnog sina Vjasu, ali on je strašni isposnik. I sada umesto velikog ratnika Bhišme pravo levirata ostvaruje isposnik Vjasa. Time Vićitravirja stiče dva zakonita sina koji su deca Vjasina. Međutim, Dhrtaraštra koji je stariji rodio se slep, pa nasledstvo opet preko reda pripada mlađem Panduu, a on zbog neke kletve ne sme prići vlastitim ženama Kunti i Madri. Stoga one moraju prizvati bogove da im pomognu da mu rode zakonitu decu, petoricu Pandava. Kada dečaci Kaurave i Pandave odrastu do nasledstva, neće biti sporno ko na njega ima pravo. Ipak, ep često naglašava da je od svih najstariji Judištira pa bi po tome pravo bilo njegovo. No kasnije se saznaje da je odbačeni predbračni Kuntin sin Karna, kog je odgajio kočijaš Adirata pa ga svi smatraju nižim po rodu, zapravo bio najstariji od braće, a ona su ga ubila u boju. I kada Pandave napuštaju kraljevstvo, nasledstvo ostaje na unuku najmlađeg Kuntinog sina Arđune jer su deca svih drugih izginula u ratu. Ravi Varma Spominjući te paradokse J. A. B. Bujtenen navodi da se „veličanstveni nacrt priče čini delom zamišljen kao genealoška zagonetka“. Stoga nije čudno da Kaurave i Pandave probaju više puta da podele kraljevstvo. Prvi put možda već kada šalju Pandave u zapaljeni dvor. Drugi put kada im dodeljuju Indraprasthu. Treći put kada raspodelu kraljevstva prepuštaju kocki. A četvrti put ratnoj sreći kao božjem sudu. Iz pitanja o zakonitom prestolonasledniku razvija se i niz drugih pravnih i drugih pitanja u samoj radnji epa koja neretko deluju kao primeri pravnih dilema. One, međutim, dobijaju snažan pesnički izraz i postaju slika ljudske sudbine u svetu. No kada se u 12. i 13. knjizi uvrste opsežne pravne rasprave i Bhišmine pouke Judištiri, one nemaju pesničkog izraza ni snage i tu veliki poučni tekstovi sasvim menjaju narav epa u eksplicitnu darmašastru. Isto vredi i za kosmološke, geografske i ostale rasprave koje su Mahabharatu pretvarale u enciklopediju. S druge strane stoji najslavniji poučni deo Mahabharate, Bhagavadgita, uvrštena u 6. knjigu epa (23–40) okrunjena otkrovenjem Krišne koji se prijatelju i velikom strelcu Arđuni pokazuje prvo kao veliki učitelj joge, a zatim i kao sveobuhvatno božanstvo koje stvara sva bića i ponovno ih guta kao plamen vremena, i kojem se naprosto treba sasvim predati sa poverenjem i učestvovati u njegovom biću (bhakti). Ta „Gospodnja pesma“ daje čitavom zbivanju u epu novi smisao. Sve u njemu dobija božanski smisao, priča postaje sveta, a ep dobija ulogu i ugled verske knjige ili objave. Nije Bhagavadgita jedini tekst koji daje epu karakteristike verske knjige, ali je najznačajniji, i ne stoji samo izdvojeno u njemu, nego je široko uticala na svoj kontekst i svojom perspektivom prožela brojne epizode i pojedinačne odlomke u čitavom epu. Ipak mnogi drugi delovi priče ostali su tako stilizovani kao da ta božanska perspektiva i ne postoji pa, na primer, prikazuju Krišnu kao običnog čoveka sa svim ljudskim slabostima. Stoga se može pretpostaviti da ep prvobitno nije imao takav verski sadržaj već da ga je dobio kada njegov junački sadržaj više nije imao pevače koji bi ga održavali, nego se druga vrsta pevača poslužila omiljenim epom da u njegovom okviru širi i svoje svetovne ili verske ideje. I sama Mahabharata čuva svesnu uspomenu na svoje širenje kao i stilizovani prikaz svog razvoja. Ona, naime, sama tvrdi da je delo mudraca i isposnika Vjase koji u epu više puta savetuje Judištiru i Pandave ili im pripoveda priče. Vjasa je naučio sina Šuku i nekoliko učenika svoju pesmu, a jedan od učenika, Vaišampajana, ju je ispričao zmijskoj žrtvi koju je prinosio. Vjasa tu možda u svom liku otelovljuje službu porodičnog genealoga i panegiričara ili redaktora književnog predanja. No Mahabharata je predstavljena kao nečije pevanje pesme o tome kako ju je Ugrušravas, sin Šute Lomaharsane, koji ju je čuo od Vaiš na Đaninoj žrtvi, kazivao bramanima i isposnicima okupljenim na dugom dvanaestogodišnjem žrtvenom okupljanju obrednika Šaunake u šumi Naimiša. Ugrušravas je još uvek sin Šute, dvorskog pevača koji je često bio kraljevski kočijaš i opevao podvige gospodara, ali njegova publika su bili bramani i isposnici, nosioci svetovnih i duhovnih znanja, obrednih i verskih predanja, kakvima se vremenom proširivao tekst velikog epa. U epu se spominju njegove različite verzije: Đaja „Pesma o pobedi“ koja je imala svega 8.800 stihova. U epu je stilizovano prikazan i način na koji se kazivao u usmenoj predaji. Prvo bi se iznela kratka okosnica priče. Potom, ako bi slušaoci zamolili pevača da im je detaljnije ispriča, pevač bi uključio u priču detalje. I tada bi slušaoci mogli da prekidaju dodatnim molbama da nešto određenije ili još detaljnije ispriča. Tako se ep pričao u razgovoru između pripovedača i slušalaca, a prenosio u oblik sažetaka ili tema i tehnike pevanja ili formula kojom se iz okosnice gradila priča kakva se dopadala slušaocima. Stoga je pesma lako poprimala različit opseg, a velike svečanosti i dugi obredi na kojima se iznosila mogli su da podstiču njeno širenje. Teorije i izdanja Proučavaoci Mahabharate posvećivali su posebnu pažnju traženju različitih sadržajnih slojeva – hvalospeva Kurua, hvalospeva Pandava – koji su se nataložili u Mahabharati u toku njenog razvoja ili u traženju jedinstvene niti i nacrta čitavog dela kako je do nas došlo u pouci i darmi, pravu, nastojali su da otkriju odnos mitskog obrasca prema istorijskoj podlozi u mitskoj priči, npr. u priči o braku crne Draupadi sa petoricom Pandava kao braku crne Zemlje sa pet godišnjih doba ili da dopru do slike istorije velikog epa[10] Dugo su naučnici morali da se služe izdanjima samo pojedinih recenzija Mahabharate, i to često nekritičkim. M. Vinternic je tražio da se napravi kritičko izdavanje Mahabharate još 1897. u Parizu na XI. međunarodnom kongresu orijentalista. Napokon se pokazalo da taj poduhvat mogu da izvedu jedino Indijci. I tako je Bandarkar institut u Pooni konačno pod vođstvom V. S. Suktankara, S. K. Belvalkara i P. L. Vaidve pripremio između 1933. i 1966. kritičko izdanje Mahabharate, tj. zajedničkog predloška severnih (šaradsko-kašmirske, bengalsko-maitilsko-nepalske i devanagarske) i južnih (grantsko-teluške i malajalske) verzija Mahabharate, ne upuštajući se u spekulacije o ranijim oblicima Đaje, Bharate ili sl. jer njihovu rekonstrukciju sama rukopisna predaja ne omogućuje. Kritičko izdanje je, dakle, zajednički naziv severne i južne recenzije, ali je aparat uz njega prava riznica svih rukopisno potvrđenih varijanata i čitanja epa. U toku tog izdavanja i posebno posle njega ponovo su oživeli svi oni pristupi istraživanju Mahabharate koji su se javili u razdoblju pre kritičkog izdanja i potom u nedostatku takvog pomagala privremeno zamrli. O postanku i razvoju Mahabharate pisali su sam priređivač kritičkog izdanja Suktankar i P. V. Vaidva. Suktankar je pritom, međutim, bio bliži unitarnom shvatanju Mahabharate kao kod Dalmana, barem u pogledu jedinstvenosti zamisli epa, nego analitičkom pristupu Holcmana. Smatrao je da Mahabharata ima značenje pesme o podvizima svojih junaka, ali i značenje pouke o darmi i svete istorije ili krišnističke objave, a videli smo da su upravo ta dva druga značenja izrasla na podlozi prvog u toku razvoja epa. To samo znači da ep ne samo da je u osnovi svoje junačke radnje imao jasnu koncepciju u dugu suta koji su ga stvarali, nego da se i u proširenim preradama u rukama bramana, isposnika takođe razvijao prema promišljenim koncepcijama smera i smisla u kojem su želeli da prerade i prošire ep. Stoga u osnovi nema ni onoliko protuvrečnosti između analitičkog i unitarnog pristupa epu koliko ga vidi Suktankar. Istorijska filološka kritika teksta ne mora da polazi od isključivog interesa za pra-Bharatu, nego može istraživati istoriju niza koncepcija sa kojim se ep u istoriji prerađivao. Prevodi Mahabharate na engleski jezik: K. M. Ganguli-P. C. Roy, Calcutta 1884–96. N. M. Dutt, Calcutta 1895–1905. na francuski jezik: H. Fauche, Paris 1863-70. (1–10. parvan) I oni koji su sledili: na engleski jezik: J. A. B. van Buitenen, Chicago-London, od 1973. (1–5. parvan) P. Lal, Calcutta, od 1967. na ruski jezik: V. I. Kaljanov, Moskva, od 1950, 1987. izašao je 3. parvan u prevodu J. V. Vasilkova i S. L. Neveleve. Verovatno su najpouzdaniji prevodi fan Bujtenena i Kaljanova. MG144 (N)
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deset vekova Srpske knjizevnosti! Deset vekova srpske književnosti predstavlja antologijsku ediciju pokrenutu u Izdavačkom centru Matice srpske 2010. godine.[1] Antologija će imati preko 200 knjiga i obuhvata književnost od 12. stoleća do pisaca savremenog perioda.[2][3] Glavni urednik edicije je srpski književnik akademik Miro Vuksanović. Uređivački odbor čine profesori Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu kao i drugi stručnjaci.[4] Prva štampana knjiga u ediciji je Sabrana dela Svetog Save.[2] Knjige su štampane na posebnom ekološkom papiru koji je po standardu EU, zbog čega su knjige lakše za držanje tokom čitanja.[4] Ediciju je podržala pokrajinska vlada Vojvodine,[5] Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije,[2] grad Novi Sad a medijski pokrovitelj je Radio televizija Srbije.[4] Antologija uključuje dela pisaca koji do sada nisu bili adekvatno valorizovani ili čije delo je bilo skrajnuto.[6] U ediciji su kao integralni deo srpske književnosti uključena dela srpskih književnika iz Dubrovačke republike, na osnovu stanovišta da su bili govornici srpskog jezika, da je dubrovačka baština deo zajedničkog nasleđa dva naroda, kao i da je neuključivanje dubrovačke književnosti u ranije edicije bilo ideološki motivisano. To je naišlo na proteste pojedinih institucija iz Hrvatske. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha....
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga je biografija Theodorea Roosevelta o engleskom lordu protektoru, Oliveru Cromwellu. Unutar ovog teksta Roosevelt objašnjava kako je Cromwellov uspon na vlast bio prva moderna borba za društvenu, vjersku i političku slobodu. Najprije analizira sve nesposobnije i tiranskije postupke kraljeva Stuarta. Zatim Roosevelt istražuje Dugi parlament i kako je despotizam Charlesa I. natjerao članove parlamenta na pobunu. Zatim proučava Charlesovo smaknuće i, konačno, Roosevelt ispituje Cromwellov kapacitet kao vojnika i vođe u škotskoj i irskoj kampanji. Ova biografija istražuje fascinantan lik koji je bio ključan u razdoblju engleske povijesti koje je utjecalo na razvoj Engleske kao svjetske sile. Roosevelt piše sa strašću i duhovitošću koji su strani mnogim sadašnjim povjesničarima, što ovu knjigu čini obaveznim štivom za studente povijesti. Teodor „Tedi“ Ruzvelt (engl. Theodore `Teddy` Roosevelt; Njujork, 27. oktobar 1858 — Ojster Bej, Njujork, 6. januar 1919) je bio američki državnik, konzervacionista, istoričar, pisac i dvadeset šesti predsednik SAD (1901—1909). Izabran je u njujorško zakonodavstvo (1882), gde je postao republikanski vođa koji se suprotstavljao demokratskoj političkoj mašineriji. Posle političkih poraza i smrti supruge, otišao je u Dakotu da se bavi poljoprivredom. Vratio se u Njujork i služio u komisiji gradske službe (1889—1895) i kao šef gradskog odbora policijskih komesara (1895—1897). Budući pristalica Vilijama Makinlija, služio je kao podsekretar mornarice (1897—1898). Kada je izbio Špansko-američki rat, podneo je ostavku da bi organizovao konjičku jedinicu Grubi jahači. Vratio se u Njujork kao heroj i izabran je za 33. guvernera Njujorka 1899. Kao prvi republikanski potpredsednički kandidat, zauzeo je položaj kada je Makinli ponovo izabran, i postao predsednik posle Makinlijevog ubistva 1901. godine. Jedna od njegovih ranih inicijativa bila je sprovođenje Šermanovog akta protiv trustova da bi se sprečili poslovni monopoli. Osvojio je izbore 1904. pobedivši protiv kandidata Altona Parkera.[1] Na njegovo podsticanje. Kongres je regulisao železničke stope i odobrio akt o ispravnoj hrani i lekovima i akt o inspekciji mesa (1906) radi zaštite javnog zdravlja. Stvarao je nacionalne šume i odvajao zalihe minerala, nafte i uglja za čuvanje. Zajedno sa državnim sekretarom Elihuom Rutom objavio je Ruzveltov amandman Monroovoj doktrini, koji je potvrdio položaj SAD kao zaštitnika zapadne hemisfere. Za posredovanje u rusko-japanskom ratu dobio je Nobelovu nagradu za mir (1906). Osigurao je sporazum sa Panamom za izgradnju kanala. Odbivši da se ponovo kandiduje za predsednika obezbedio je nominaciju Vilijamu H. Tafta. Pošto je proputovao Afriku i Evropu, pokušao je da osvoji republikansku predsedničku nominaciju 1912; kada je odbijen, organizovao je Progresivnu stranku i vodio politiku novog nacionalizma. Iako je izgubio na izborima, osvojio je 88 elektorskih glasova, što je najuspešnija kandidatura treće partije u XX veku. Tokom čitavog života bavio se pisanjem, objavljujući dela o istoriji, politici, putovanjima i prirodi. Tokom Prvog svetskog rata, ponovo se politički aktivirao. Nakon američke objave rata Nemačkoj (1917), zalagao se da SAD objave rat i svim nemačkim saveznicima, ne samo Austrougarskoj, već i Bugarskoj i Turskoj, ali ovi njegovi predlozi nisu bili u celini prihvaćeni, pošto je rat objavljen i Austrougarskoj, ali ne i Bugarskoj.[2] Detinjstvo i porodica Teodor Ruzvelt Mlađi je rođen 27. oktobra 1858. godine u Istočnoj 20. ulici u Njujorku.[1] Bio je drugo od četvoro dece pripadnice visokog društva Marte Stjuart „Miti“ Bulok i biznismena i filantropa Teodora Ruzvelta Starijeg (brata Roberta Ruzvelta i Džejmsa A. Ruzvelta, svi sinovi Kornelijusa Ruzvelta). Imao je stariju sestru Anu (koju su zvali Bami), mlađeg brata Eliota i mlađu sestru Korinu. Ruzveltovu mladost su u velikoj meri obeležili loše zdravlje i iscrpljujuća astma. Često je imao iznenadne noćne napade astme koji su ga gušili skoro do smrti što je užasavalo i Teodora i njegove roditelje. Doktori nisu imali lek.[3] Ipak, bio je energičan, nestašan i veoma radoznao. Njegovo zanimanje za zoologiju je počelo u sedmoj godini kada je ugledao mrtvu foku na lokalnoj pijaci. Kada su pribavili fokinu glavu, Ruzvelt i njegova dva rođaka osnivaju nešto što zovu „Ruzveltov muzej prirodne istorije“. Savladavši osnove prepariranja životinja, ispunio je svoj improvizovani muzej životinjama koje je ubio ili ulovio, a zatim proučavao i pripremao za izlaganje. Sa devet godina je zabeležio svoja posmatranja insekata u radu „Prirodna istorija insekata“. Na Ruzvelta je značajno uticao njegov otac, koji je imao istaknutu ulogu u kulturnim dešavanjima u Njujorku. Pomogao je osnivanje muzeja Metropoliten i posebno je bio aktivan u obezbeđivanju podrške za Uniju tokom građanskog rata, iako su mu rođaci sa ženine strane bili vođe Konfederacije. Ruzvelt je jednom rekao: „Moj otac, Teodor Ruzvelt, bio je najbolji čovek koga sam ikada poznavao. U njemu su snaga i hrabrost bili ujedinjeni sa blagošću, nežnošću i ogromnom nesebičnošću. Kod nas dece nije tolerisao sebičnost, okrutnost, lenjost, kukavičluk i neistinu“. Porodična putovanja u inostranstvo, uključujući putovanja u Evropu 1869. i 1870. kao i u Egipat 1872. oblikovala su njegov kosmopolitski pogled na svet.[4] Planinareći na Alpima s porodicom 1890, Ruzvelt je shvatio da može da održati korak sa svojim ocem. Otkrio je značajne prednosti fizičkog napora za smanjivanje napada astme i jačanje duha. Ruzvelt je započeo naporan režim vežbanja. Nakon maltretiranja od strane dva starija dečaka na jednom kampovanju, našao je trenera boksa da ga uči da se bori i ojača svoje telo.[5] Prva supruga mu je bila Alis Hetvej Li Ruzvelt, a druga Edit Ruzvelt. Obrazovanje Ruzvelt se uglavnom školovao kod kuće, gde su ga podučavali učitelji i roditelji. Biograf H. V. Brend tvrdi: „Najočigledniji nedostatak njegovog školovanja kod kuće bila je neujednačena pokrivenost različitih oblasti ljudskog znanja“.[6] Bio je dobar iz geografije, bistar za istoriju, biologiju, francuski i nemački; međutim, mučio se oko matematike i klasičnih jezika. Kada se upisao na Harvard, 27. septembra 1876, otac ga je savetovao: „Najpre brini o moralu, zatim o zdravlju i na kraju o studijama“.[7] Očeva iznenadna smrt 9. februara 1878, snažno je pogodila Ruzvelta, ali se vremenom oporavio i udvostručio aktivnosti.[8] Dobro su mu išle nauka, filozofija i retorika ali je nastavio da se muči sa latinskim i grčkim jezikom. Intenzivno je proučavao biologiju i već je bio priznati prirodnjak s objavljivanim radovima iz ornitologije. Čitao je izuzetno mnogo i imao skoro fotografsko pamćenje.[9] Dok je bio na Harvardu, bavio se veslanjem i boksom. Jednom je osvojio drugo mesto na harvardskom takmičenju u boksu.[10] Ruzvelt je bio član književnog društva Alfa Delta, bratstva Delta Kapa Epsilon i prestižnog Porcelijanskog kluba; bio je i urednik časopisa Hardvard Advokejt. Ruzvelt je 1880. godine diplomirao na Harvardu sa izuzetnim pohvalama (bio je dvadeset drugi od 177 studenata). Biograf Henri Pringl navodi: Ruzvelt je analizirajući svoju karijeru na univerzitetu i nastojeći da utvrdi kakve je tu koristi stekao, smatrao da je dobio malo od Harvarda. Smetali su mu formalističko obrađivanje mnogih tema, krutost, obraćanje pažnje na sitnice koje su bile važne same po sebi, ali koje niko nije povezivao sa celinom.[11] Nakon očeve smrti, Ruzvelt je nasledio sumu od 125.000 dolara, dovoljnu da živi pristojno do kraja života. Ruzvelt je odustao od svog pređašnjeg plana da studira prirodne nauke i umesto toga odlučio da upiše Pravni fakultet na Univerzitetu Kolumbija i vrati se u porodičnu kuću u Njujorku. Ruzvelt je bio dobar student prava ali je često smatrao da su zakoni nelogični; mnogo vremena je proveo pišući knjigu o Ratu iz 1812. Odlučivši da počne da se bavi politikom, Ruzvelt počinje da prisustvuje sastancima Republikanske stranke. Iako je njegov otac bio istaknuti član ove stranke, Ruzveltov izbor karijere je bio neobičan za pripadnika njegove klase, s obzirom na to da većina njegovih vršnjaka nije želela da se ozbiljno bavi politikom. Bez obzira na to, Ruzvelt je našao saveznike u lokalnoj Republikanskoj partiji i pobedio aktuelnog državnog poslanika koji je bio usko povezan sa senatorom Roskom Konklingom. Nakon pobede, Ruzvelt je odlučio da napusti studije prava, o čemu je kasnije rekao: „Nameravao sam da postanem član vladajuće klase“.[12] Smrt U noći 5. januara 1919. godine, Ruzvelt je imao probleme sa disanjem. Nakon što mu je njegov lekar, dr Džordž V. Feler, dao terapiju bilo mu je bolje i otišao je na spavanje. Ruzveltove poslednje reči: „Molim te ugasi to svetlo, Džejmse“ bile su upućene porodičnom batleru Džejmsu Ejmosu. Između 4:00 i 4:15 tog jutra, Ruzvelt je umro u snu, u svom domu Sagamor Hil nakon što mu se krvni ugrušak otkačio od vene i dospeo u pluća.[13] Imao je šezdeset godina. Pošto je primio vest o smrti svog oca, njegov sin Arčibald je poslao telegram svojoj braći i sestrama: „Stari lav je umro“. Potpredsednik Vudroa Vilsona, Tomas R. Maršal je rekao: „Smrt je morala uzeti Ruzvelta u snu, jer da je bio budan došlo bi do borbe“.[14] Nakon privatnog opela u severnoj sobi u Sagamor Hilu, skromna sahrana je održana u Hristovoj episkopalnoj crkvi u Ojster Beju.[1] Među ožalošćenima su bili potpredsednik Tomas R Maršal, Čarls Evans Hjuz, Voren Harding, Henri Kabot Lodž i Vilijam Hauard.[1] Duž snegom prekrivene putanje povorke do groblja stajalo je mnoštvo posmatrača i odred konjičkih policajaca koji su dojahali iz Njujorka. Ruzvelt je sahranjen na brdu sa pogledom na Ojster Bej...
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plava Ptica Knjiga 96 Ovo klasično delo omladinske književnosti svedoči, ništa manje uzbudljivo od znamenitog „Dnevnika Ane Frank`, o tragičnoj sudbini dece pod nacizmom i otkad se pojavilo, od 1978. godine, više puta je nagrađeno ili proglašeno knjigom godine, a kompanija „Volt Dizni` je snimila izuzetno uspeo igrani film. Delo govori o iskrenom, duboko doživljenom prijateljstvu dve 13-godišnje devojčice iz Beča, a vreme zbivanja radnje je pre i posle Hitlerovog „anšlusa` Austrije nacističkoj Nemačkoj. Inge i Lizelote su nerazdvojne drugarice otkako su pošlo u školu; rođene i u istom danu, one dele sve svoje nade, radosti i snove, ali i tajne, strahovanja i razočaranja. „Ako ikad zatrebamo jedna drugoj, bićemo tu` obećale su jedna drugoj i potvrdile izmešanom krvlju uz devizu Z. T. P. (zauvek tvoja posestrima). Ali, Inge je Jevrejka i dobro oseća dejstvo i posledice fašističkih pogroma protiv njenog nedužnog naroda, a Lizelote je kći revnosnog naciste i mora da stupi u Hitlerovu omladinu. Svako druženje, dakle, postaje opasno za obe. Tragična drama koja počinje iznenadnim podvajanjem daleko je od bezazlenog sveta dveju devojčica. To je u početku Đavo iz njihove mašte protiv koga se one potajno bore u grozničavom nastojanju da sačuvaju svoje prijateljstvo. Ubrzo su u prilici da dobro shvate da je Đavo zbilja i da više ništa nije onako kao pre jednostavno, da se njihovo druženje nasilno raščinjava, da im se životne putanje menjaju i razilaze zauvek. Usled sve otvorenijeg terora i sve beznadežnijeg položaja Jevreja u Austriji. Očajni Ingini roditelji traže spas u bekstvu. Izmakli su Đavolu i stigli u Jugoslaviju, u Zagreb, nadajući se da su sačuvali glavu. Mi danas znamo da se Đavolova senka, avet nacizma, ubrzo nadnela i nad Jugoslaviju, kao i celu Evropu, i da su mnogi nesrećni Ingini sunarodnici umesto spasa u Zagrebu našli smrt malo dalje – u Jasenovcu… Doris Orgel američka je autorica dječje književnosti rođena u Austriji. Rođena je kao Doris Adelberg u Beču, Austrija, 15. veljače 1929. U 1930-ima pobjegla je iz Beča s roditeljima zbog svog židovskog podrijetla. Živi u New Yorku i pisac je za djecu s punim radnim vremenom. Njezina knjiga The Devil in Vienna dobila je nagradu Phoenix Award Honor 1998. godine.[1] Njezine knjige Sarina soba i Patuljak Dugonosi ilustrirao je Maurice Sendak, dobitnik nagrade Hans Christian Andersen. Prevodila je i dječje knjige s njemačkog na engleski. Dva njezina prijevoda, Nero Corleone: mačja priča od Elke Heidenreich i Daniel Half Human od Davida Chotjewitza, počasne su knjige Mildred L. Batchelder, nagrada kojom se prepoznaju izvrsne prevedene knjige za djecu. Pohađala je Radcliffe College od 1946. do 1948. i diplomirala cum laude na Barnard Collegeu 1950. [2] Udana je za Shelley Orgel, liječnicu specijaliziranu za psihoanalizu, i ima troje djece. Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu. Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata. Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga. Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Naziv Jugoslovenske izdavačke edicije podrazumeva, pre svega, hronološki okvir. U nekim od narednih tekstova naći će se oni izdavački poduhvati koji obuhvataju period od 1918. do 1989. godine. Ovde će se naći edicije koje su izlazile u okviru izdavačkih kuća Nolit (Nova literatura, postoji od 1928. godine, osnovali su je braća Pavle i Oto Bihali), Prosveta (Izdavačko preduzeće Gece Kona postoji od 1901. godine, posle rata nastavlja sa radom pod ovim imenom), BIGZ (Beogradski izdavački grafički zavod do ’70 godina 20. veka bavio se samo štampanjem knjiga u zgradi koju je u kraljevini Jugoslaviji za potrebe državne štamparije projektovao Dragiša Brašovan; stanje te zgrade danas i privatizacija te izdavačke kuće koja je štampala najbolje filozofske knjige i džepna izdanja u tiražu od minimum 10 hiljada primeraka najbolje svedoče o kulturnoj politici, rezultatima privatizacije i izdavaštvu posle 1990. godine), SKZ (Srpska književna zadruga, osnovana 1892. godine u Beogradu, naša najstarija izdavačka kuća), IP Jugoslavija (kasnije prisajedinjena sa Prosvetom), IP Vuk Karadžić, IP Rad (osnovan 1949. godine, najpoznatiji po ediciji „Reč i misao“), Kultura (kasnije prisajedinjena sa BIGZom), Dečije novine (Gornji Milanovac), Otokar Keršovani (Rijeka, Opatija), Naprijed (Zagreb), Sveučilišna naklada Liber, Grafički zavod Hrvatske, Svetlost (Sarajevo), Veselin Masleša (Sarajevo), Obod (Cetinje), Bratstvo Jedinstvo (Novi Sad), Minerva (Subotica), Matica srpska (Novi Sad), i mnogi drugi. Treba dodati da su sve ove izdavačke kuće imale knjižare na najboljim mestima u gradu (baš kao i bisokopi), i da je tokom privatizacije motiv onih koji su kupovali ove izdavačke kuće prvenstveno bio poslovni prostor koji bi dobili, a koji je uz knjižare podrazumevao i magacine, kancelarije uredništva, kao i lokale u drugim gradovima bivših republika. Ogromni prostori na najboljim lokacijama u gradu prešli su iz državnog (društvenog) u privatno vlasništvo. U prostore knjižara uslelile su se banke i butici. O tempora! o mores! Pre Drugog svetskog rata postojale su tri značajne dečije edicije: Plava ptica, Zatna knjiga i KADOK. Sve tri edicije bile su u izdanju Gece Kona, iako je KADOK prvobitno izlazio u okviru Izdavačke knjižarnice Radomira D. Ćukovića. Edicije su bile značajne na nivou cele Jugoslavije, izlazile su u Beogradu, štampane su na ćirilici. Grafička oprema za sve tri edicije ostala je ista i u SFRJ. Edicija omladinske literature Plava ptica pokrenuta je u izdanju Gece Kona, čuvenog knjižara i izdavača od čije je izdavačke kuće nastala izdavačka kuća Prosveta. Plavu pticu je do 1941. godine izdavao Geca Kon, od 1941. do 1944. izdavačka kuća Jugoistok, a od kraja Drugog svetskog rata pa do raspada SFRJ ediciju su izdavale IP Jugoslavija i IP Prosveta. KADOK je posle rata, takođe, preuzela Prosveta. Čovek koji je osmislio ediciju Plava ptica i bio njen prvi urednik je Živojin Bata Vukadinović (Ćuprija, 29. septembar 1902. – Beograd, 15. jul 1949.), novinar, dramski pisac i prevodilac koji je gimnaziju završio u Beogradu a studije svetske književnosti i germanistike u Beču i Berlinu. Kao novinar radio je u Politici, u kojoj je 1930. godine pokrenuo Politikin dodatak za decu. Zajedno sa Vladislavom Ribnikarom i Dušanom Dudom Timotijevićem bio je član prve redakcije Politikinog zabavnika. Dečjom i omladinskom književnošću bavio se i u izdavačkoj kući Geca Kon, u kojoj je bio urednik i osnivač edicija Zlatna knjiga i Plava ptica. Zajedno sa Nušićevom ćerkom Gitom osnovao je 1937. godine Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda. Sa porodicom Nušić bio je u vezi i preko supruge Sofije, rođene Novaković, koja je bila rođaka Branislava Nušića. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao lektor i korektor u Izdavačko-prosvetnoj zadruzi, a posle oslobođenja predavao je scenski govor na Visokoj filmskoj školi u Beogradu. Najznačajniji urednik posleratne edicije Plava ptica bio je Žika Bogdanović. Žika Bogdanović je rođen 1932. godine u Beogradu. Bio je jedan od najznačajnijih urednika i radnika u kulturi posleratne Jugoslavije. Edicije koje je pokrenuo i uređivao obrazovale su i ulepšale su život i odrastanje stotinama hiljada ljudi. Neke od edicija koje je pokrenuo i uređivao bile su Kentaur, Zenit, Polaris, Plava ptica. Kao kritičar lista Borba dobitnik je nagrade za filmsku kritiku 1962. godine. Bio je direktor Jugoslovenske kinoteke, urednik i voditelj serijala Svet džeza na Radio Beogradu. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz (1974). Autor je velikog broja stručnih knjiga, romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima Tolkina, Asimova, Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. Edicija Plava ptica dobila je naziv prema drami Morisa Meterlinka Plava ptica iz 1908. godine. Kako su u ovoj ediciji izlazili romani, Meterlinkovo delo nikada nije objavljeno unutar nje jer je u pitanju drama. Grafička oprema ovih knjiga izuzetno je bila bitna i upečatljiva, što je jedan od ključnih aspekata za uspešnu i prepoznatljivu ediciju. Posleratni dizajn pratio je predratni, iako se oprema knjiga unekoliko razlikovala. Predratne knjige imale su tvrde korice koje su se sastojale od papira nalepljenog preko kartona dok su u posleratnoj Jugoslaviji knjige iz ove edicije imale „kožni“ povez. U predratnoj ediciji postojala su, takođe, izdanja i u mekom povezu dok su u posleratnoj ediciji štampana samo izdanja u tvrdom povezu. U obe varijante izdanja su bila praćena belim zaštitnim omotom. Idejno rešenje omota i naslovnog lista osmislio je Mihailo S. Petrov. Ilustracije na omotu radio je Božidar Veselinović. Izdanja su bila praćenja i ilustracijama unutar teksta koje su pripadale različitim umetnicima i koje su naročito ulepšavale ove knjige. U nastavku sledi spisak knjiga izašlih u periodu posle Drugog svetskog rata. Ovo je prvi tekst koji se ovom edicijom bavi na sistematičan način. Neverovatno je da o ovakvoj činjenici naše kulture, koja je zaslužna za obrazovanje hiljada ljudi, postoji samo jedan tekst – sentimentalno sećanje – beskrajno puta kopiran na više sajtova. Uglavnom su se šturi i nepotpuni podaci mogli pronaći o ovoj ediciji i njenom uredniku na internetu. Ukoliko planiramo da ovakve činjenice kulture zapamtimo i prenesemo ih na naredne generacije, moramo da se više, bolje i pedantnije angažujemo na internetu. Kako sam i sama odrastala zahvaljujući knjigama Senka sumnje, Južna zvezda, Faraon, Bela, Zbogom mojih petnaest godina, odlučila sam da ja budem ta koja će ispraviti nepravdu. U pitanju je, naravno, pokušaj i sve greške u tekstu, faktičke ili interpretativne, su moje. Sa druge strane, sve zasluge i zahvalnice idu Siniši Lekiću, beogradskom antikvaru i ljubitelju stare knjige, koji mi je pomogao pri sastavljanju ovog teksta, pre svega snabdevajući me spiskovima i činjenicama u vezi sa ovom edicijom, ali i sa činjenicama u vezi sa jugoslovenskim izdavaštvom u celini.
Tvrdi povezIzdavač Rad**** Knjiga 3 je verovatno imala kontak sa vodom na jednom delu korice ,ostala je tačkasta flekaOsim toga knjige u dosta dobrom stanju *****Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2]Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења.Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.БиографијаРодна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја ЈесењинаРођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.ПесникЗграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-КлепикиУ дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.Прва збирка песама С. ЈесењинаЗаједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.Приватни животПотомци у СрбијиГодине 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5]Бракови и децаГодине 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.Са Исидором Данкан, године 1923.У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10]Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава ТолстојаДана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12]СмртХотел АнглетерДана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13]Посмртна фотографија ЈесењинаПосле комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу.Намештено самоубиствоНа самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана ФјодоровнаУ периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.Гроб Сергеја Јесењина 1983.После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16]Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.ПоезијаОд првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.Тематика стваралаштваПортрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.„Не видать конца и края,Только синь сосёт глаза…”Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:„Ниси ти у мог бога веровала,Русијо, отаџбино моја!Ти си, као чаробница, даљине мерила,И био сам, као посинак твој, ја.”Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“.Познате песмеБреза (1913)Јесен (1914)Песма о керуши (1915)Мангуп (1919)Исповест мангупа (1920)Ја сам последњи песник села (1920)Молитва за умрле (1920)Не жалим, не зовем, не плачем (1921)Пугачов (1921)Писмо мајци (1924)Кафанска Москва (1924)Ко сам, шта сам? (1925)Ана Сњегина (1925)Снежно поље (1925)Црни човек (1925)Качаловљевом псу (1925)До виђења, друже, до виђења (1925)Ти ме не волиш (1925)ПубликацијеЗа живота1916:10/4
SERGEJ JESENJIN KOMPLET CELOKUPNA DELA 1-5 Tvrdi povez Izdavač Rad **** Iz kompleta nedostaje knjiga broj 2 **** Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2] Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Биографија Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока. Песник Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима. У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим. Прва збирка песама С. Јесењина Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу. Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког. У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“. Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту. Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову. Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“. Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе. У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве. Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“. Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“. У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима. Приватни живот Потомци у Србији Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5] Бракови и деца Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд. Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва. Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925. Са Исидором Данкан, године 1923. У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву. Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10] Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја Дана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12] Смрт Хотел Англетер Дана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13] Посмртна фотографија Јесењина После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Намештено самоубиство На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005). Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“. Гроб Сергеја Јесењина 1983. После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16] Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније. Поезија Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“. Тематика стваралаштва Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923 Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.). Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви. На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике. Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама. „ Не видать конца и края, Только синь сосёт глаза… ” Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“. У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат. И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик: „ Ниси ти у мог бога веровала, Русијо, отаџбино моја! Ти си, као чаробница, даљине мерила, И био сам, као посинак твој, ја. ” Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“. Познате песме Бреза (1913) Јесен (1914) Песма о керуши (1915) Мангуп (1919) Исповест мангупа (1920) Ја сам последњи песник села (1920) Молитва за умрле (1920) Не жалим, не зовем, не плачем (1921) Пугачов (1921) Писмо мајци (1924) Кафанска Москва (1924) Ко сам, шта сам? (1925) Ана Сњегина (1925) Снежно поље (1925) Црни човек (1925) Качаловљевом псу (1925) До виђења, друже, до виђења (1925) Ти ме не волиш (1925) Публикације За живота 1916: С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов 1918: С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва С. А. Јесењин, Преображење. — Москва 1920: С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва С. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: Злак С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы 1921: С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва С. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти 1922: С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота). С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — Берлин S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска) 1923: С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов. Године 1924, С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с. С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: Круг С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник 1925: С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с. С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с. С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия Међународне С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010 Други о песнику Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с. Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с. А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970. Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с. П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79. О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9. А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012. Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах). — 5000 экз. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-
SERGEJ JESENJIN KOMPLET CELOKUPNA DELA 1-6 Tvrdi povez Izdavač Rad **** Knjiga 3 je verovatno imala kontak sa vodom na jednom delu korice ,ostala je tačkasta fleka Osim toga knjige u dosta dobrom stanju ***** Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2] Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Биографија Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока. Песник Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима. У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим. Прва збирка песама С. Јесењина Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу. Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког. У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“. Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту. Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову. Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“. Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе. У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве. Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“. Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“. У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима. Приватни живот Потомци у Србији Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5] Бракови и деца Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд. Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва. Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925. Са Исидором Данкан, године 1923. У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву. Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10] Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја Дана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12] Смрт Хотел Англетер Дана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13] Посмртна фотографија Јесењина После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Намештено самоубиство На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005). Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“. Гроб Сергеја Јесењина 1983. После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16] Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније. Поезија Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“. Тематика стваралаштва Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923 Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.). Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви. На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике. Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама. „ Не видать конца и края, Только синь сосёт глаза… ” Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“. У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат. И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик: „ Ниси ти у мог бога веровала, Русијо, отаџбино моја! Ти си, као чаробница, даљине мерила, И био сам, као посинак твој, ја. ” Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“. Познате песме Бреза (1913) Јесен (1914) Песма о керуши (1915) Мангуп (1919) Исповест мангупа (1920) Ја сам последњи песник села (1920) Молитва за умрле (1920) Не жалим, не зовем, не плачем (1921) Пугачов (1921) Писмо мајци (1924) Кафанска Москва (1924) Ко сам, шта сам? (1925) Ана Сњегина (1925) Снежно поље (1925) Црни човек (1925) Качаловљевом псу (1925) До виђења, друже, до виђења (1925) Ти ме не волиш (1925) Публикације За живота 1916: С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов 1918: С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва С. А. Јесењин, Преображење. — Москва 1920: С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва С. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: Злак С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы 1921: С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва С. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти 1922: С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота). С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — Берлин S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска) 1923: С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов. Године 1924, С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с. С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: Круг С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник 1925: С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с. С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с. С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия Међународне С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010 Други о песнику Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с. Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с. А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970. Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с. П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79. О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9. А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012. Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах). — 5000 экз. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Život na ledu I (Dnevnici 1948-1955) Život na ledu II (Dnevnici 1955-1982) Život na ledu III (Dnevnici mart-decembar 1983) ` Knjiga Život na ledu Borislava Pekića predstavlja izuzetno zanimljive dnevnike s kraja 1982. i iz 1983. godine koji su u audio-zapisu ostali posle Pekićeve smrti. Njih je za štampu pripremila gospođa Ljiljana Pekić. Ti dnevnici polemičke intonacije pisani su u formi ogleda i eseja, intervjua i komentara. Njihovu osnovu predstavlja podsticajna, otvorena i kritička autorova misao. Ona je usredsređena na ključna pitanja društvenog, političkog i kulturnog života u Jugoslaviji od kraja Drugog svetskog rata do osamdesetih godina 20. veka.Pekićevi dnevnički zapisi su jedna vrsta sokratskog dijaloga sa idejama i piscima. Neki od njih, kao Miroslav Krleža i Milovan Đilas, ostavili su vidljiv trag ne samo u književnosti, već, jednako, u književnoj ideologiji i društvenom životu pomenutog razdoblja. Smisao Pekićevih rasprava jeste u poricanju autoritarnog i dogmatskog duha i zalaganju za vrednosni sistem u kojem će recidivi totalitarizma i demokrature biti zamenjeni istinskim slobodama i demokratskim preporodom društva. ` Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Na drini cuprija 2. Travnicka hronika 3. Gospodjica 4. Nemirna godina 5. Zedj 6. Jelena zena koje nema 7. Znakovi 8. Deca 9. Staze lica predeli 10. Prokleta avlija Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika
Odlično stanje Retko! Prvo izdanje 1957 Svjetlost Sarajevo dizajn Raul Goldoni Priča Ivana Galeba je, zapravo priča o vremenu i o onom ja ko-je je nestalo u tom vremenu. Vladan Desnica (1905-1967) je nastojao da pronađe najbolji oblik za tu priču. Otuda mu se nametnula potreba da i čitoaca uvede u probleme vezane za pričanje priča, pošto je samo na taj način mogao da mu pokaže koliko je “šta” u književnosti suštinski vezano za “kako”. Time je Desnica došao u priliku da svoj roman izgradi kao modernu književnu tvorevinu koja neke od najvažnijih ideja u tzv. naukama o čoveku pretvara u romaneskno gradivo na jedinstven način - tako što ih „potapa` u dramu i tragediju umetnika koji ostaje bez svega, sa jedinim uporištem u uspomenama, u svesti da je mnogo toga bilo i da on to mora da uvede u priču, pošto je priča jedini način da se sačuva ljudsko osećanje i ona životna podloga koja ga je izazvala, koja mu je dala sadržaj. Vladan Desnica (Zadar, 17. septembar 1905 — Zagreb, 4. mart 1967) je bio srpski i jugoslovenski književnik. Vladan Desnica rođen je u Zadru u srpskoj porodici Desnica, pravoslavne veroispovesti.[1] Njegov otac je Uroš Desnica, a majka Fani Desnica, rođ. Luković. Vladan Desnica je po majčinoj liniji Stojana Mitrovića Jankovića[2] (oko 1635—1687), u srpskoj narodnoj pesmi poznatog kao Janković Stojan, vođe srpskih kotarskih uskoka u XVII veku, serdara Kotara, kavaljera sv. Marka, konjičkog kapetana, zapovednika tvrđave Ostrovice.[3] Desnice su srpska porodica poreklom iz Srba u Lici, odakle je pradeda Vladana Desnice, Danilo Desnica, trgovac i posednik, došao u Obrovac gde mu se rodio sin Vladimir Desnica (1850—1922) koji je sa Olgom Janković, kćerkom grofa (conte veneto) Ilije Dede-Jankovića (1818—1874), potomkom Stojana Jankovića, poznatim slovenofilom, pesnikom, prvakom srpskog naroda u Dalmaciji, imao sina Uroša Desnicu, pravnika i člana Srpske stranke. Pošto je konte Ilija Dede-Janković bio poslednji muški izdanak svoje porodice, Jankoviće su po njegovoj kćerki Olgi, nasledile Desnice, celokupnu imovinu u Islamu Grčkom, uključujući dvore Jankovića, porodičnu crkvu, zemljišne posede i dr.[4] Uroš Desnica se oženio sa Fani Luković, kćerkom pomorskog kapetana Đure Lukovića iz Prčnja u Crnoj Gori.[5] Uroš Desnica je sa Fani Desnica, rođ. Luković imao sina Vladana Desnicu i kćerke Olgu i Natašu. U hrvatskim kulturnim krugovima postoje nastojanja da se Desnica predstavi kao primarno hrvatski pisac. Sam Desnica je u pismu predsedniku UKS D. Jeremiću naveo da duhovno pripada srpskoj kulturi.[6] Biografija Kuća Desnica u Zadru bila je mjesto okupljanja gradskih inteletkualaca i umjetnika Vladan Desnica studirao je prava i filozofiju u Zagrebu i Parizu, diplomirao na zagrebačkom Pravnom fakultetu 1930. Radio je kao advokat, a zatim je prešao u državnu službu.[7] 1934. pokrenuo je književno-istorijski godišnjak „Magazin sjeverne Dalmacije“, koji je uređivao dve godine i štampao ćirilicom u Splitu. U njemu je, između ostalog, objavio dva sopstvena eseja „Jedan pogled na ličnost Dositejevu” (1933/34) i „Mirko Korolija i njegov kraj” (1935). U periodu između 1935 i 1940. napisao je zbirku pripovedaka, koju je poslao beogradskom izdavaču Geci Konu. Zbirka zbog početka Drugog svetskog rata nije štampana, a sam rukopis je izgubljen.[8] Roman „Zimsko ljetovanje“ objavio je 1950. U romanu se pripoveda o sukobu i nerazumevanju između seoskog stanovništva i građana izbeglica iz Zadra, koji su se u seosku sredinu sklonili bežeći od bombardovanja njihovog grada. Književna kritika je negativno dočekala „Zimsko ljetovanje”, jer su ton i vizija sveta u njemu bili u suprotnosti sa vladajućom komunističkom ideologijom i nezvaničnim pravilima na koji način se pisalo o Drugom svetskom ratu. Branivši se od kritika, Desnica je napisao tekst „O jednom gradu i jednoj knjizi“.[9]. Potom izlaze zbirke pripovedaka „Olupine na suncu” (Zagreb, 1952), „Proleće u Badrovcu” (1955), zbirka pesama „Slijepac na žalu” (Zagreb, 1955) i zbirka pripovedaka „Tu odmah pored nas” (Beograd, 1956). Paralelno radi na svom romanu Proljeća Ivana Galeba. Kad je delo završeno, u autoru se javio strah da ga niko neće hteti objaviti, jer je po svemu odudaralo od ondašnje književne produkcije.[10] Izdavačka kuća „Svjetlost” objavljuje roman u Sarajevu 1957. Naredne godine delo osvaja Zmajevu nagradu. Glavni junak Ivan Galeb je pedesetogodišnji propali violinista, koji se nalazi u bolnici, gde se budi iz postoperacione narkoze. On se u danima koji slede seća sopstvenog života i refleksivno meditira o različitim idejama (lepoti, umetnosti, vlasti, smrti, vremenu, itd). Neke od njegovih pripovedaka imaju antologijsku vrednost: Posjeta, Priča o fratru sa zelenom bradom, Florjanović, Konac dana, Bunarevac, Solilokviji gospodina Pinka. U značajnija dela ubraja se zbirka pesama „Slijepac na žalu“ i drama „Ljestve Jakovljeve“. Bavio se i filmom, napisao je scenario za film „Koncert“ 1954. jednan od najznačajnijih filmova jugoslovenske kinematografije. Po njegovom scenariju je snimljen i film „Prvada“ 1962, a posle njegove smrti „Pred zoru“ 1974. na osnovu istoimene novele, koja je realistička analiza gradsko-seoskih odnosa u okviru ratnih dešavanja. 1974. po noveli „Florijanović“ snimljena je istoimena TV drama. Pravoslavna crkva Svetog Đorđa, Janković-crkva, u Islamu Grčkom, izgrađena 1675, u kojoj je sahranjen Vladan Desnica. Vladan Desnica je sahranjen u srpskoj pravoslavnoj crkvici Svetog Georgija pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom. Crkvu u kojoj je sahranjen su uništile hrvatske snage tokom operacije Maslenica u januaru 1993. godine.[11] Desničina „Sabrana djela” u četiri knjige izlaze u Zagrebu u izdanju „Prosvjete” 1974. i 1975. Tada su objavljena i neka dela koja su ostala u rukopisu, kao na primer, njegov nezavršeni roman „Pronalazak Athanatika”.[10][12] Desnica je govorio pet jezika i bio je svestrano obrazovan. Prevodio je sa italijanskog, francuskog i ruskog.[13] On i supruga Ksenija Carić imali su četvoro djece.[14] Nasljeđe Smatra se nastavljačem Sime Matavulja odnosno dalmatinske proze.[15] Povodom stogodišnjice Desničinog rođenja u Biblioteci grada Beograda je 2005. organizovana izložba o njegovom stvaralaštvu i životu.[16] Od 2016. u Srbiji se organizuje trodnevna manifestacija Desničini susreti.[17] Djela Selektivna bibliografija Vladana Desnice obuhvata 202 bibliografske jedinice.[18] Zimsko ljetovanje, Zagreb, 1950.[19] Olupine na suncu, Zagreb, 1952.[20] Koncert, scenario za film, 1954.[21] Proljeće u Badrovcu, Beograd, 1955.[22] Slijepac na žalu, zbirka pjesama, Zagreb, 1956.[23] Tu, odmah pored nas, Beograd, 1956.[24] Proljeća Ivana Galeba, Zagreb i Sarajevo, 1957.[25] Fratar sa zelenom bradom, zbirka pripovjetki, Zagreb, 1959.[26] Ljestve Jakovljeve, psihološka drama, 1961.[27] Sabrana djela I-IV, Zagreb, 1975. Pronalazak Athanatika [Brajevo pismo]: nedovršeni roman, 1979.[28] Progutane polemike, Beograd, 2001.[29] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice I, Zagreb, 2005.[30] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice II, Zagreb, 2006. Raoul Raul Goldoni (Split, 27. siječnja 1919. – Zagreb, 24. ožujka 1983.) je bio hrvatski slikar, kipar, likovni urednik, projektant interijera, dizajner. Svjetski je pionir na području likovnog oblikovanja u staklu. Pisao je u teorijskim problemima umjetničkog odgoja. Izrazio se kroz nekoliko stilova: u okvirima Cézanneova konstruktivističkog slikarstva, fovizma, apstrakcije, eksprezionizma. Slikao je mrtve prirode, krajobraze, crteže, interijere, ilustracije i likovne opreme knjiga, dizajnirao je tapiserije, keramiku. Jedno od njegovih dizajnerski najkompleksnijih djela u kojem je riješio čitav dizajnerski program obuhvaćajući različite materijale staklo, kovina, keramika, tekstil, drvo, beton, što je bio hotel Libertas u Dubrovniku, radio je od 1969. do 1971., uništen je u srpsko-crnogorskoj agresiji na Hrvatsku 1991. godine. Raul Goldoni radio je skice za serijsku proizvodnju. Dizajnirao je čaše, tanjure, boce i vaze. Drugi dio njegova opusa čini modeliranje unikatnih skulptura, staklenih biomorfnih objekata. Rodio se je u Splitu. U rodnom je gradu 1938. maturirao na Realnoj gimnaziji. Još kao gimnazijalac počeo se baviti slikarstvom te je još prije nego je maturirao izlagao na skupnim izložbama u Splitu. Na studij je otišao u Zagreb gdje je u klasi Marina Tartaglije ratne 1942. diplomirao slikarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Sljedeću akademsku godinu 1942/43. nastavio je studirati na Akademiji likovnih umjetnosti u Rimu. 1944. je godine otišao u partizane. Radio je u partizanskom tisku pri hrvatskim partizanskim postrojbama na poluotoku Istri. Stevan Binički svjedočio je pred `Anketnom komisijom za utvrđivanje zločina putem kulturne suradnje s okupatorom`, 7. kolovoza 1945., zajedno s kolegama da im je slikar Josip Horvat Međimurec pomogao tijekom rata i da je bio antifašist. U istom svjedočenju spomenuo je Goldonijev odlazak u partizane i kako je Horvat bio upoznat s time.[1] Dvije godine nakon rata zaposlio se je kao likovni urednik u Nakladnom zavodu Hrvatske gdje je radio do 1951., dvanaest je godina proveo u izdavačkom poduzeću »Mladost« Dok je bio likovni urednik u izdavačkoj kući Mladost, pozvao je hrvatsku slikaricu Cvijetu Job raditi na oslikavanju bajki Ivane Brlić-Mažuranić.[2] Još dok je radio u Mladosti, zaposlio se je u Staklarskoj školi kao nastavnik oblikovanja i obradbe stakla. Tri godine poslije postao je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu. Od 1967. godine radi u Rogaškoj Slatini u tamošnjoj tvornici stakla kao voditelj odjela za dizajn. 1969. zajednom sa skupinom osnivača osnovao je Galeriju Forum. Pored Žarka Vinceka, kao suradnici na projektima Andrije Čičina-Šaina često se pojavljuju Zdenka Rabotić, Spomenka Maretić, Ljerka Saw, Zdenko Sila, Vojo Kalavaris, Dunja Čičin-Šain (kći Andrije Čičin-Šaina), te slikar Raul Goldoni kao projektant interijera. Izlagao je na samostalnim i skupnim izložbama. Djela mu se nalaze u raznim galerijama, među ostalim i u Galeriji umjetnina Branislav Dešković u Bolu na Braču.[3] Interijeri koje je dizajnirao i zahvati u prostoru nalaze se diljem Hrvatske. Citati Wikiquote „Za staklo sam se opredijelio onda kada sam osjetio da u njemu mogu svladati, s relativnom sigurnošću, tri osnovna elementa: svjetlo, volumen i prostor“ (―) Wikiquote „Svjetlo definira postojanje volumena u prostoru, a kvantum svjetla zarobljenog krajnjim površinama oblika stalno je u pokretu pri minimalnoj promjeni kuta promatranja. Taj ritam i kretanje, njihove izmjene, omogućavaju totalitet doživljaja u materiji stakla.“ (―) Wikiquote „Nijedna materija u mojemu dugogodišnjem iskustvu nije budila toliko moju narav koliko staklo. Njegova osnovna svojstva - prozirnost, obojenost, krhkost, hladnoća, varljivost amorfne mase, sam put do transformacije u volumen, organizirano svjetlo u srčiki, pa sve do prostorne vrijednosti stakla - motivirala su moju fantaziju“ (―) Nagrade 1959.: Zagrebački triennale primijenjenih umjetnosti – II. nagrada za projekt stakla) 1959.: Nagrada grada Zagreba za industrijsko oblikovanje 1978.: Zagrebački salon - nagrada za skulpturu 1968.: izložba Form und Qualität, München 1968 – Zlatna medalja bavarske vlade za skulpturu u staklu 1974.: Nagrada »Vladimir Nazor« Dizajn Raul Goldoni
Kao na slikama Nolit, 1978 Tvrd povez sa omotom, 7 knjiga. Komplet je lepo očuvan, zaštitni omoti kao na slikama 1. Proces/ 253 strane 2. Zamak/ 401 strana 3. Amerika/ 297 strana 4. Pripovetke/ 546 strana 5. Dnevnici 1910-1913/ 317 strana 6. Dnevnici 1914-1923/ 387 strana 7. Pisma/ 301 strana Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac[1][2] jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[3] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Biografija[uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Franc Kafka, 1888. godine. Kafkine sestre (sleva nadesno): Vali, Eli i Otla. Kafkini roditelji, Herman i Julija Kafka. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[4] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.`[5] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[6][7] obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom.[8] Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[9] Kafkina majka, Julija (1856—1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podjebradi,[10] koja je bila obrazovanija od svog supruga.[6] Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[11] Plaketa koja označava rodnom mesto Franca Kafke u Pragu, koji su dizajnirali Karel Hladik i Jan Kaplicki, 1966 Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[12] Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[13] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[14] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[15] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[16] Obrazovanje[uredi | uredi izvor] Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893, Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[5][17][18] Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[19][20] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[21] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[22] Maturske ispite položio je 1901. godine.[23] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[24] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[25] Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[26] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[27] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[26] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[28] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[29] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog.[30] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[31] Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost[19][20] te dela Johana Volfganga Getea.[32] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[34][35] Posao[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Dana 1. novembra 1907, Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[37][38] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[39][40] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[41] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[42] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[43] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[44][45] Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja.[46] U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću.[47] Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom.[48] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[49] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza[50] mu je dijagnostikovana 1917. godine.[51] Privatni život[uredi | uredi izvor] Franc Kafka 1917. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[52] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[53][54][55] a zanimala ga je i pornografija.[52] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[56][57] Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki `Preobražaj`. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili.[58] Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala.[56][59][60] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom.[58][61] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[62] Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[63][64] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman.[65][66] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[67] Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[68] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[69] Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[70] U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju.[69] Ličnost[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[71] Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[72] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[73] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[74][75] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[76] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[29] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[74] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[77] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[74] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[78] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[79] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja.[80] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[81] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[82] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[83] Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[84] Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[85] Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[86] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[87] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[88] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine.[89] Politički stavovi[uredi | uredi izvor] Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[90] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[91] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[92][93] `Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[93] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[93] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[94] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezahvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[95] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[96] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[97] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[98] Judaizam i cionizam[uredi | uredi izvor] Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[99] Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce.[100] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: `Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.`[101] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema.[102][103][104] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac.[105] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[106] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.`[107] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[100] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[100] i odlazeći na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije.[108] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[107] Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[107] Smrt[uredi | uredi izvor] Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[58] gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[69] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu.[109][110] Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov.[54] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[79] Delo[uredi | uredi izvor] Prva stranica Pisma ocu. Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[111][112] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[113] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica.[114] Priče[uredi | uredi izvor] Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908,[115] a dva u proleće 1909, sve u Minhenu.[116] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912, Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[117] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[118][119] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[120] tu priču koja se `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[121] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[122] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[69] Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[123] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[124][125][126] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914,[69] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik u gladovanju`, izdata u časopisu Die neue Rundschau`` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[127] Njegova poslednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[128] Romani[uredi | uredi izvor] Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[129] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[130] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[131] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[132] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[133] Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces,[116] svom verovatno najuticajnijem romanu.[v] Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunosti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[134][135] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[135] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.`[135] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922.[116] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[136] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[137] Istorija izdavanja[uredi | uredi izvor] Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[138] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[138] Fragment priče `Avioni u Breši`, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[138][139] Dana 27. jula 1910, nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[138][140] U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[138] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom letnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[141] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913).[142] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[143] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[142] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[142] a posvećena je Kafkinom ocu.[144] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru.[145] Maks Brod[uredi | uredi izvor] „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[146][147] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[148] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[149] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[35] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[150][151] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predati za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [151]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja[uredi | uredi izvor] Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[152][153] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[153][154] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[155] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[156] Neizdani papiri[uredi | uredi izvor] Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[157] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[111][158] Godine 2012. živa je bila samo Eva.[159] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[160] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu`.[160] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[161] Kritička analiza[uredi | uredi izvor] Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[162] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[163] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[101][164] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[165] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[166] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[14][166] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[167] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[168] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[98] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[91][98] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[98] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[169] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[170] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[171][172] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljaju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[173][174] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[175] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaoca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[176] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[177] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[178][179] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[180] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[181] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[180] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[182] Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[183] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[179][184] U jednoj publikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[185] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[186] Ostavština[uredi | uredi izvor] Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera`[uredi | uredi izvor] Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[187][188][189][190] Komemoracija[uredi | uredi izvor] Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[191] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[192] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[192] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[192] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[193] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[194] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[195] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[196] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[197] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[194] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[198] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[187] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[187] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[167] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.[167] Ovde se nalazi kratak spisak raznoraznih umetničkih ostvarenja koji su, na ovaj ili onaj način, povezani s Kafkom: Naslov Godina Medijum Beleške Reference `A Friend of Kafka` 1962. kratka priča nobelovca Isaka Baševisa Singera, o židovskom glumcu po imenu Žak Kohn koji je rekao da je poznavao Franca Kafku; u ovoj priči, prema Žaku Konu, Kafka je verovao u Golema, legendarno biće iz židovskog folklora [199] The Trial 1962. film u režiji Orsona Velsa, koji je rekao: `Možete reći što hoćete, ali Proces je moje najveće delo, veće i od Građanina Kanea.` Josefa K. u filmu tumači Anthoni Perkins, a od značajnih glumica pojavljuju se Žana Moro, Romi Šnajder i sam Vels; film je delomično sniman i u Jugoslaviji (lokacije u Zagrebu i Dubrovniku) [188][200] Watermelon Man 1970. film delomično inspirisan `Preobražajem`, u kojem se belac budi kao crnac [201] `Kafka-Fragmente, Op. 24` 1985. muzika mađarskog kompozitora Đerđa Kurtaga za sopran i violinu, koristeći fragmente Kafkinih dnevnika i pisama [202] Kafka`s Dick 1986. drama autora Alana Beneta, u kojoj se duhovi Kafkr, njegova oca Hermana i Broda nalaze u kući engleskog osiguravatelja i njegove žene [203] Kafka 1991. film u kojem Džeremi Ajrons glumi pisca iz naslova; scenario je napisao Lem Dobs, a film režirao Stiven Soderberg; film meša njegov život i delo stvarajući tako polubiografsku reprezentaciju autorovog života; Kafka istražuje nestanak jednog od svojih radnih kolega, što ga vodi kroz brojna njegova dela, među kojima se ističu Dvorac i Proces [204] Franz Kafka`s It`s a Wonderful Life 1993. film kratka komedija rađena za BBC Scotland, dobitnica Oskara; režiju i scenario potpisuje Piter Kapaldi, a glavnu ulogu (Kafke) tumači Ričard E. Grant [205] The Trial 1993. film BBC-jev film u režiji Davida Džonsa u kojem Josefa K. tumači Kajl Maklaklan; scenario za film potpisuje nobelovac Harold Pinter, a u nastupima se pojavljuju mnogi poznati glumci među kojima Entoni Hopkins, Džulijet Stivenson, Alfred Molina, Dejvid Tjulis i Majkl Kitčen [206] `Bad Mojo` 1996. video igra temeljena na `Preobražaju`, u kojoj su glavni likovi Franc i Roxer Sams, što je aluzija na Gregora Samsu [207] Umibe no Kafka 2002. roman japanskog pisca Harukija Murakamija, stavljena na popis 10 najboljih knjiga 2005. godine Njujork tajmsa, dobitnica nagrade World Fantasy Award [208] Proces Kafka 2005. opera danskog kompozitora Poula Rudersa, temeljena na istoimenom romanu i autorovom životu; praizvedena 2005, danas dostupna kao CD [209] Kafka`s Soup 2005. knjiga autora Marka Krika, književni pastiš u formi kuvara, s receptima pisanim u stilu slavnog autora [210] `Kafka the Musical` 2011. radio drama koju je napravio BBC Radio 3; Kafku je tumačio David Tenant [211] `Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka` 2012. muzika HAZE Netlabel je izdao muzičku kompilaciju Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka [212] Preobrazba 2012. drama drama Hrvatskog narodnog pozorišta u Splitu praizvedena 28. marta 2012. na Sceni 55; dramatizaciju i režiju potpisuje Ivan Plazibat, a ulogu Gregora Samse tumači Nikša Arčanin, dok se ulozi njegovog šefa pojavljuje Nenad Srdelić; radi se o rediteljskog viziji priče, čija je radnja proširena za scenu tako da su dodati novi elementi kojih u priči nema; takođe, za preobražaj Samse nije korišten kostim ili posebni efekt, već je preobrazba prikazana glumačkom mimikom [213][214] Dela[uredi | uredi izvor] Romani Proces (ISBN 978-86-7609-340-3) Замак (ISBN 978-86-85063-60-2) Америка (ISBN 978-86-84971-03-8.) (negde Nestala osoba[215]) Pripovetke Preobražaj (ISBN 978-86-331-3246-6) U kažnjeničkoj koloniji Jazbina Seoski lekar Umetnik u gladovanju Ložač Mala žena Celokupne pripovetke (ISBN 978-86-83503-23-0.) FRANC KAFKA komplet 1-7 FRANC KAFKA Izabrana dela FRANC KAFKA Odabrana dela Franc Kafka SABRANA DELA
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! S a d r ž a j: Siguran čovek (5); Neobavezna dešavanja (6); Izgubljen (7); Ogledala (8); Susret (9); The fall (10); Tvoj kurs za mene (11); El test (12); Vi ste ljudi (13); Wild America (14); Kuda li me voziš (15); Naše kiše (16); Džepovi su jako bitni (17); Festival in Deptford (18); Pametni i lepi (19); Razmišljalac (20); Zaboravili ste kutiju cigareta i upaljač (22); U - mor (23); Razum na vetru (24); Torbe (25); Dimitrije dobar drug (26); Zloduh (27); Margate (28); Kočnice 2 (29); Rođen - dan (30); To je kao put (31); Molim se za tvoje zdravlje (32); Spavač (34); Umnožavanje prosta reprodukcija (35); Štaje za tebe sreća (36); Ukrštanja (37); Šta to osvaja moj pogled (38); Svako ima svoje stilove (40); Ispiranje (41); Colour, line and silhouette (42); A + B + C + D - avioni (43); Prazan predmet odvažnog nestajanja (44); Pokušaj i ti (45); Srđan Valjarević Moguće da ja u stvari tražim ženu (46-49); Nikola (50); Čelične lokomotive (51); Bunar želja (52); Pa da (53); Disanje (54); Halo - Lulu (56); Ljubomorno čuvam bol (57); Mlaka voda i cvekla (58); Reforma u vašoj glavi (59); Sigurnost (60); Šta ja očekujem od ptice (62); Čokolada (63); 8024 (64); Jako ste bolesni (65); To niko ne želi (66); Razgovor (67); Pra - istorija (68); Kadilak (69); We shall have to work hard (70); Gde si sada (71); Film (72); Tebe tražim (73); Klikeranje (74); Mirno more more (75); R + R (76); Prstaranje (78); Eliot je sreda (79); Samo vi letite i odletite (80); Jednakost u nizu (81); Obraz i odraz (82); Težine jutra (83); Dr (84); Alo - alo (85); Smeh (86); Dvorište ispred zgrade (88); Svetske nesreće (89); Voda (90); Gde ti je kapa (92); Čarobna su osećanja (93); Suze potočare (94); Opasan (95); Snaga sna (96); Vibra (97). (Karton) INTERVJU Branislav Babić Kebra: Država nam je u skromnom stanju, samim tim i sve ostalo 13. 11. 2019. INTERVJU Branislav Babić Kebra: Država nam je u skromnom stanju, samim tim i sve ostalo Svoju zbirku poezije `Reci pravo`, koja je objavljena pre četvrt veka, Kebra otvara sa stihovima: `Bio jednom jedan siguran čovek. 100% siguran. Kakav čovek!` Pomalo pretenciozno, ali s razlogom, možemo da kažemo i da je Obojeni program siguran bend, 100% siguran, kakav bend! U kontekstu jugoslovenskog prostora, na kojem ovaj bend funkcioniše, ne postoji pojava kao Obojeni program, sa jedinstvenom poetikom, ali i upečatljivim muzičkim izrazom. A sve je počelo osamdesete godine u Novom Sadu, naredne godine imali su prvi nastup u `Bronxu`. Imali su svoju `belu fazu` kada su svi članovi benda bili obučeni u belo. Svirali su okrenuti jedni prema drugima, ali svi su se pitali zbog čega Kebra okreće leđa publici? Ostaje upamćeno i to da je Obojeni program bio prvi sastav sa ovih prostora koji je predstavljen u emisiji legendarnog Džona Pila, dok su embargo probili emitovanjem spota za `981` na MTV. Priča o Obojenom programu je ujedno i priča o istrajnosti, veri u ono što se stvara. Na prvu ploču čekali su 10 godina, a kada se ona konačno pojavila, država u kojoj je objavljena potpuno je nestala. Ipak, opstao je jedinstveni kulturni prostor za one koji su razumeli da su sve nacije, kako je zapisano na jednom zidu, imaginacije. Iako svoju publiku imaju u mnogim gradovima, Kebra ističe da je Obojeni program novosadski bend i da mu je ovaj grad super. `I dok Dunav mirno teče`, Obojeni program vraća se klupskom nastupu u gradu u kom su nastali, a publika može da očekuje i izvođenje novih pesama. `Pesma `Umeš li da upravljaš sa vremenom` je već završena, dok je `Ona samo pleše` uvrštena u koncertni repertoar. Ostale su još dve pesme na kojima trenutno radimo miks i ovih dana imamo miks i probe, pošto se spremamo za koncert u Domu kulture. Stalno radimo na novim pesmama i nama je jako bitno da što više novih pesama bude prisutno u koncertnom repertoaru. Inače, naš koncertni repertoar se sastoji od pesama iz raznih perioda, ali je uvek akcenat na novim numerama i na onome čime se bend trenutno bavi. Tako će biti i sada u Domu kulture`, kaže na početku razgovora za 021.rs Branislav Babić Kebra. 021: Sledeće godine nije samo četiri decenije od osnivanja Obojenog programa, nego bi ta godina mogla da se posveti čitavoj novosadskoj novotalasnoj sceni - Program, La strada, Grad, Boye, Luna - svi su nastali u tom nekom vremenskom periodu. Čini li vam se da je to bio trenutak kada je novosadska scena bila najjača u svom izražaju? Kebra: Sledeće godine jeste 40 godina od osnivanja benda i mislim da je uspeh da se takva vrsta muzike zadržala do dana današnjeg. Mislim da je to jako važan period za Novi Sad u muzičkom smislu. Možda i jeste najbolji period. Svi ti bendovi jesu jako bitni, jer je sam period bitan. Boye, La Strada, Grad, Luna, ali ne samo ti bendovi, bilo je tu još dosta sastava. Uopšte, taj novi talas, pank, tu je bilo pregršt energije koja je prožimala sve delove grada i u svakom delu grada postojalo je nekoliko bendova. To je stvarno bilo jedno specifično vreme, što ne znači da ovo sada vreme nije specifično, daleko od toga. Mislim da je taj period stvarno bio toliko interesantan da on prevazilazi okvire Novog Sada. To je bio period koji je zabeležen kao jedan od bitnijih u istoriji tadašnje jugoslovenske muzike. Četrdeset godina, prolete... 021: Zapisali ste kako `kretati se polako možda i nije najbrže, ali je zato najsigurnije`. Je li to i maksima rada Obojenog programa? Kebra: Rad, pre svega rad. Mi volimo to što radimo i stvarno dosta vremena posvećujemo tome. Nisu to samo probe, nego je to neki estetski kod koji živiš ceo dan, 24 sata si u tom fazonu. Jako je bitno da se bude u radu samokritičan, a samim tim kada si samokritičan, onda nikad nisi zadovoljan i konstantno insistiraš na tome da budeš još bolji. Mi i dan-danas imamo tu metodologiju rada i jako nam je bitno da za svaki koncert budemo najbolje pripremljeni. To se prosto zadržalo i mislim da se to u zvuku na našim koncertima dosta dobro čuje. 021: Šta je ono što vas i posle gotovo 40 godina `gura` u stvaranje? Kebra: Kada smo počinjali nije nam ni padalo na pamet da će to toliko da traje. To je bila neka lokalna skupina iz kvarta, koja nije bacala dalje od razmišljanja u kvartu. Zašto to još uvek traje i posle toliko godina? Traje zato što postoje neki ljudi koji vole da se bave time. Mislim da je bavljenje muzikom stvarno najbolji mogući posao, super je ako je to u nekom smislu posao i ako možeš da živiš od toga. Mi uglavnom ne živimo samo od toga, svako se bavi još nekim drugim stvarima. Ne bavimo se komercijalnom muzikom. Ipak, u Srbiji ima više rok muzike nego u Švajcarskoj, Belgiji ili Portugalu, ali nema više nego u Engleskoj. Mislim da ovde još uvek postoji neka publika za rok muziku. Ona nije preterano brojna, ali postoji i mislim da će uvek postojati. Srbija po tome jeste specifična zemlja. To traje već ovoliko godina na neki način ne samo zbog nas, nego i zbog ljudi koje to interesuje i svi zajedno stvaramo neku dobru stranu Srbije, u smislu rokenrola. I kad kažem rokenrol, mislim na muziku uopšte, ne govorim u smislu žanru. Muzika je jako bitna i dobro je dok ima ljudi koji to osećaju i prepoznaju. `Posvećenost nečemu ništa to ne boli Mehanizam u tvom telu ne može da stoji` 021: Poznato je da početna slova prvih sedam albuma Obojenog programa daje ime grada u kojem ste nastali. Zbog čega ste se odlučili na takvu posvetu? Kebra: Mi smo novosadski bend. Nama je Novi Sad sve. To je dovoljno. Da živimo u Nišu ili Boru bila bi dovoljna tri albuma. To je neki naš dug Novom Sadu i to je okej. Novi Sad je super grad. 021: Nezahvalna stvar je porediti dva vremena na nekom prostoru, ali nas uvek interesuje kako je neko posmatrao određenu promenu. U ovom slučaju možemo odrediti vremenski okvir od nastanka Obojenog programa pa do danas - koliko se Novi Sad promenio? Kebra: To je dosta kompleksna priča. Naravno da se promenio grad i super je da se promenio. U gradu žive živi ljudi i te promene sa životom, arhitekturom, dešavanjima su neminovne. Ja nisam u tom kontekstu jugonostalgičan. Mislim da se svašta desilo u proteklih 40 godina i sa našom državom i sa susednim državama, svašta lošeg se izdešavalo, ali je to prošlo i nadam se da se više nikada neće ponoviti. Zbog svega toga svako mesto je moralo da se promeni, ne samo Novi Sad. Mi smo mali i nebitni da bismo u bilo kakvom smislu uticali na to, mi možda nismo bili neki nemi posmatrači, jer se bavimo muzikom, ali smo gledali da, kao i svi ljudi, što bezbolnije prođemo kroz to. Grad je u međuvremenu počeo da liči na grad, došlo je dosta ljudi u Novi Sad i on je postao ozbiljniji centar Vojvodine i jedan od važnijih gradova u Srbiji. To je tako, sviđalo se to nekome ili ne. Svaki razvoj ovog grada će biti super i trebalo bi da se razvija. Naravno, moglo bi svašta drugačije da se uradi. Ali okej, ne bavimo se time, to je posao političara, mi smo muzičari. Mislim da je super što su se u gradu otvorili neki dodatni prostori u kojima se svira, kao što je i Dom kulture, to me raduje. Dolazi i taj događaj Evropska prestonica kulture i nadam se da će to biti korisno za Novi Sad. Kebra: Mi gledamo da se pre svega bavimo time čime se bavimo, jer je i to dosta teško. Generalno kultura je u prilično skromnom stanju. Mislim, država nam je u skromnom stanju, pa samim tim i sve ostalo. Nije lako, ali nije nikada ni bilo lako, pogotovo ako se bavite alternativnom kulturom. To po nekom prirodnom difoltu nikog ne zanima ili zanima baš neke ljude koji imaju strpljenja i hrabrosti da se time bave. Muzika je super, ako hoćete da vam bude dobro slušajte muziku i pritom gledajte da slušate dobru muziku. 021: Kada se govori o Obojenom programu, posebna tema jeste sama poetika benda. Šta je sve uticalo na vaš izraz, je li to bio pank u koji se uleteli u drugoj polovini sedamdesetih ili druženja sa Tišmom, Čedom Drčom, Mandom, Andrlom? Kebra: Sve to zajedno predstavlja neki sklop. Mi smo se kao klinci družili sa tim starijim novosadskim umetnicima i to je naše dragoceno iskustvo. To se kasnije pretvorilo u nama bitna prijateljstva. Mi smo se jako lepo družili sa tom starijom ekipom i oni su nam mnogo pomogli u otkrivanju i spoznaji umetničkih vrednosti. Stvarno smo im zahvalni i to ćemo uvek ponavljati. Ta ekipa oko Slobodana Tišme, Miroslava Mandića, Drče i Andrle, bilo je tu dosta njih, ona je jako bitna. U nekom smislu, drago mi je što Novi Sad još uvek ne prepoznaje veličinu tog vremena i tih ljudi. Moram priznati da mi je to u neku ruku jako drago, zato što je to jedna specifičnost Novog Sada, koji nikad to nije razumeo u suštini, uvek je naginjao na tu umetnost koja je bliža politici, a nije kapirao ostale umetnosti. Zahvalni smo njima i trenutku kada smo se svi mi upoznali, a to je momenat kada u svetu nastaje pank i kada je to sve ključalo u Britaniji i Americi, istog trenutka je ključalo i u Novom Sadu. Tada smo stvarno bili jedan kulturološki svet. Možda sada baš i nismo, ali tada smo bili. 021: Zanimljiv je taj momenat, jer se ispostavilo da Jugoslavija u kontekstu panka i novog talasa nije kaskala za svetom, što se ne može reći za neke druge civilizacijske tokove... Kebra: U to vreme smo kaskali možda četiri dana, koliko nam je otprilike trebalo da nabavimo ploče iz Engleske. Mislim da je to bilo neko najmanje kašnjenje za svetom. `Srce moje crveno samo kući voljeno Trava ova zelena dugo nije košena` 021: Učestvovali ste na antiratnim protestima, pevali ste `Nebo, nebo plavo je` i bili ste mobilisani i poslati u Hrvatsku. Kako na te momente gledate kao osoba sa neposrednim iskustvom? Kebra: Bio je rat i rat svima, osim trgovcima s oružjem, ne donosi ništa dobro. Meni je strašno žao što se to desilo, jer su mnogi ljudi u svemu tome grozno prošli. Daleko od toga da smo mi dobro prošli, ali mnogi su još gore prošli, mnogi nisu sa nama. Ljudi koji bi trebalo da su odgovorni za to verovatno nisu odgovarali ili su neki odgovarali, ali pojam pravde i pravednosti je naravno upitan i svaka strana će imati svoju teoriju toga i ne bih ulazio u sve to. Mislim da se teritorija bivše Jugoslavije oporavlja od toga, koliko će još trajati taj oporavak, mentalno i u svakom drugom smislu, i na koji način će svaka država to da rešava, to je opet na nekim višim nivoima. Očito da još traje taj oporavak i to se vidi u svim tim državama. Nadam se da postoje ljudi koji se time bave. Kada ljudi naprave neke gluposti to ne može preko noći da se ispravi. Svi narodi na prostorima bivše Jugoslavije su bili učesnici u svemu tome i na svima nama je da to dovedemo u neki red, da živimo normalno, kao neki normalni ljudi. Ne možemo 100 godina da se bavimo time, moramo da idemo dalje. 021: Vaš prijatelj Slobodan Tišma nedavno je rekao kako je pozicija umetnika pozicija izdajnika, te da umetnik mora da bude kontra spram sredine u kojoj živi, inače ga nema, `adio, umetnosti`. Šta mislite o ovoj ideji, mora li umetnik da bude izdajnik i da li se osećate tako? Kebra: Mislim da je umetnik po difoltu na nekoj drugoj strani u odnosu na sve, ali to ne znači da je on izdajnik ili ono što bi bilo suprotnog od izdajnika, neizdajnik, lojalni umetnik. U svakom slučaju, šta god kaže Tišma ja se apsolutno slažem sa tim, jer on je dovoljno pametan čovek da iz svog ugla sagleda možda realnije nego što gledam ja ili bilo ko od nas. Pročitao sam taj tekst gde je on to rekao. Tišma je najbitniji umetnik u ovom trenutku u gradu i jako mi je drago što živim u vreme stvaralaštva Slobodana Tišme. 021: Ono što je konstanta Obojenom programa, osim kvaliteta, i posle 39 godina, jeste margina. Šta bi to bila margina u Srbiji, da li je to sloboda, neki kvalitet ili samo još jedan prostor za delovanje? Kebra: U stvaralaštvu više ni te pozicije nisu bitne, ti sam stvaraš poziciju za sebe i ti se pozicioniraš tamo gde se dobro osećaš. Kako god se to zvalo. Jako je bitno da čovek, ukoliko ima potrebu u sebi za stvaranjem, da ima mogućnost i da se izrazi. Nema više tih ratova pa onda može da se uspostavi nekakva gradska mreža kulturnih dešavanja koja ne mora da koketira sa politikom i mejnstrimom i sa tim nekim državnim kulturama. Ne mislim da su kulture nekulturne, ali one pokrivaju određeni establišment, bave se istorijskom kulturom i ne zanima ih mnogo avangarda, budućnost. Više su istoričari umetnosti nego ljudi koji gledaju u budućnost kao umetnost. Mi imamo neki mali prostor u kojem funkcionišemo. On nije naravno građevinski, nego je i mentalni. To nam je dovoljno. Bitno nam je da nam niko ne remeti rad, da nas te kulturološke institucije i političari koji ih vode ostave na miru i da nas puste da radimo. Nikad ništa nismo tražili i margina je mesto na kojem mi već 40 godina funkcionišemo. Ne mogu da kažem da smo nezadovoljni, mogli bismo da kažemo da je moglo sve da bude bolje i da smo mogli mnogo više da radimo, ali još uvek radimo i osećamo potrebu za tim i uživamo u tome. Obojeni program
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Devedsto petnaesta - Ožalošćena porodica,Opasna igra,Dr - Put oko sveta,Gospođa ministarka - Običan čovek,Svet,Beograd nekad i sad - Opštinsko dete,Listići - Hajduci,Pripovetke - Narodni poslanik,Sumnjivo lice,Protekcija - Mister dolar,Pokojnik,Vlast,Male scene - Autobiografija, - Pučina,Tako je moralo biti,Kneginja od Tribala,Knez od Semberije Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.
Vrlo dobro stanje kao na slikama Izdavač: NOLIT, Beograd 1983; 1. Mučnina, reči, zid 2. Zrelo doba 3. Odlaganje 4. Ubijene duše 5. Drame 6. Šta je književnost 7. Portreti 8. Filozofski spisi Posebno u prodaji imamo i Kritiku dijalektičkog uma 1-2 https://www.kupindo.com/Filozofija/69191421_Zan-Pol-Sartr-KRITIKA-DIJALEKTICKOG-UMA-1-2 Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Žan-Pol Sartr Jean-Paul Sartre FP.JPG Žan-Pol Sartr Datum rođenja 21. jun 1905. Mesto rođenja Pariz Francuska Datum smrti 15. april 1980. (74 god.) Mesto smrti Pariz Francuska Škola Licej Anri IV, Viša normalna škola, Cours Hattemer, Licej Luj Veliki[1] Epoha 20. vek Regija Zapadnjačka filozofija Škola filozofije egzistencijalizam,[2] marksizam Nobel prize medal.svg odbio Nobelovu nagradu za književnost 1964. Interesovanja metafizika, epistemologija, etika, politika, fenomenologija, ontologija Ideje „Egzistencija prethodi esenciji“ „Loša sudbina“ „Ništavilo“ Uticaji od Imanuel Kant, Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Karl Marks, Fjodor Dostojevski, Seren Kirkegor, Fridrih Niče, Edmund Huserl, Martin Hajdeger, Karl Jaspers, Simon de Bovoar, Alber Kami Uticao na Simon de Bovoar, Alber Kami, Frantz Fanon, Ajris Merdok, R.D. Leing, Žil Delez, Feliks Gvatari, Alen Badju, Majkl Džekson Potpis Jean-Paul Sartre signature.svg Biografija Uredi Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovedaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Uredi Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Uredi Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije potpuno ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u čuvenom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Uredi Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći sleva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Uredi Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Uredi Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži čuvenu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Uredi Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivnapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10] Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nekim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Uredi Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“.[11] Dela Uredi Romani i novele Uredi Mučnina (La Nausée, 1938.) Zid (Le Mur, 1939.) Trilogija Putevi slobode (Les Chemins de la liberté, 1945 — 1949.): Zrelo doba (L`âge de raison, 1945.) Odgoda (Le Sursis, 1947.) Smrt u duši (La Mort dans l`âme, 1949.) Poslednja prilika (La Dernière chance, četvrti deo ciklusa koji nikada nije dovršen) Autobiografija Uredi Reči (Les mots, 1964.) Dramska dela Uredi Muve (Les Mouches, 1943.) Iza zatvorenih vrata (Huis clos, 1944.) Nesahranjeni mrtvaci (Morts sans sépulture, 1946.) Bludnica dostojna poštovanja (La putaine respectueuse, 1946.) Prljave ruke (Les Mains sales, 1951.) Đavo i Gospod Bog (Le Diable et le Bon Dieu, 1951.) Zatočenici iz Altone (Les Séquestrés d` Altona, 1959.) Filozofija Uredi Imaginacija (L`Imagination, 1936.) Biće i ništavilo (L`Être et le Néant, 1943.) Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique, 1960.) Eseji i kritike Uredi Egzistencijalizam je humanizam (L`Existentialisme est un humanisme, 1946.) Situacije I - X (Situations I - X, 1947 — 1974.) Šta je književnost? (Qu`est-ce que la littérature ?, 1947.) Bodler (1947) Sveti Genet, komičar i mučenik (Saint Genet, comédien et martyr, 1952.) Porodični idiot (L`idiot de la familie, 1971 — 1972.)
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nakladni zavod Matice Hrvatske-Zagreb 1986 god.,tvrd povez, ukupno više od 1000 str. Naslovi: 1.Krabulja crvene smrti 2.Izdajničko srce 3.Grad u moru Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej
-
Kolekcionarstvo i umetnost chevron_right Muzika i film
format: LP, 4. pressing artist: TIME (Croatia, Yugoslavia) title: Time (I album) release date: 1972 (re-press 1978 ?) label, Cat No.: Jugoton, LPYV-S-60978 style: prog rock / rock Ploča: VG+ (4+), omot: VG (). Veoma dobar primerak. 4. pressing. Ukoliko je moja evidencija tačna, a mislim da jeste, postoji 12 pressinga ovog albuma u doba SFRJ, i pošto svi nose samo 2 različita matriksa, teško ih je razlikovati, ali uz pomoć ovog `vodiča` rešićete i tu zagonetku. 1. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene velikim slovima A i B, sa matriksom koji će nositi svu presinzi zaključno sa osmim: (A): LPYVS 60978 A 16772 ZP / (B): 60978 B 16772 ZP 2. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene malim slovima a i b 3. PRESSING (1973): srebrna ploča, jedini od `srebrnih ploča` sa crno-srebrnom etiketom 4. PRESSING (1978?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom. 5. PRESSING (1979?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 6. PRESSING (1979?): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 7. PRESSING (1979?): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 8. PRESSING (1979? - nema ga na Discogsu): zlatna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom, kao kod 4. pressinga, i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 9. PRESSING (1981): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji nam daje i godinu izdavanja: (A): LPY 60978-1 9 2 81 SB / (B): LPYVS 60978-2 10 11 80 SB. Znači, sve je isto kao kod 7. pressinga, samo je matriks drugačiji. 10. PRESSING (1982?): zlatna ploča, crvena etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i istim matriksom kao kod 9. pressinga, ali očito je iskoriužšćen isti stamper i ploča presovana dogodine, ili čak 1983. 11. PRESSING (1984?): zlatna, plavo-bela `JT` etiketa, sa matriksom kao kod 9. i 10. pressinga 12. PRESSING (1989?): zlatna, crna etiketa, poslednji SFRJ pressing. Moj stav prema ovoj ploči je manje-više poznat muzičkoj javnosti – kada je bilo prilike, kao i u nekoliko izbora za najbolju YU rock ploču svih vremena, stavljao sam je na prvo mesto, isto kao i 10-minutnu pesmu `Za koji život treba da se rodim`, koja se takođe nalazi na ovom maestralnom LP-ju. Nakon prvog izdanja 1972. odmah je štampan još jedan tiraž, a zatim tokom godina, skoro do samog raspada zemlje, još 10. Onda su usledila reizdanja na CD-u, pa od pre par godina i još dva vinilna... Iako je prošlo pola veka od izlaska ploče, ona i dalje živi, i širi rock ideologiju kroz prostor i vreme. A1 Istina mašina 4:40 A2 Pjesma No. 3 5:54 A3 Hegedupa upa 5:15 B1 Kralj alkohol 6:53 B2 Za koji život treba da se rodim 10:05 ====================================================================== I - TIME – kompletna hronološka vinilna LP diskografija: 1) LP TIME – `Time` (1972, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/67301833_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing-G-G-retko https://www.kupindo.com/Ploce/72314941_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315069_LP-TIME-I-1973-3-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315045_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/74292845_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/67301841_LP-TIME-I-1972-5-pressing-NM-VG-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292905_LP-TIME-I-1979-7-pressing-M-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72315085_LP-TIME-I-1979-8-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315109_LP-TIME-I-1984-11-pressing-MINT-PERFEKTAN- https://www.kupindo.com/Ploce/72315129_LP-TIME-I-1984-11-pressing-M-NM-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292885_LP-TIME-I-1984-11-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/74389717_LP-TIME-I-album-1984-11-pressing-G-VG 1a) LP TIME - `Time` (reizdanje 2019, Croatia Records) 1b) LP TIME – `Time (Half Speed Mastered At Abbey Road Studios London)`, (remaster 2022, Croatia Records) 2) LP TIME – `Time II` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60849929_LP-TIME-Time-2-1975-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315437_LP-TIME-Time-2-1976-4-pressing-VG-NM-retko https://www.kupindo.com/Ploce/74292389_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/63715497_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315445_LP-TIME-Time-2-1978-7-press-MINT-PERFEKTNA- https://www.kupindo.com/Ploce/72315449_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-NM-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/67294117_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67294073_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315441_LP-TIME-Time-2-1979-9-pressing-G-VG- 3) LP TIME – `Život u čizmama s visokom petom` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74292585_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74292601_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72315293_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315289_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/60849765_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/74389677_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-G-VG _____________________________________________________________________ II - TIME – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) 6` one sided promo flexy TIME – `Frio` (1972, Jugoton) 2) SP TIME – `Reci Ciganko, što mi u dlanu piše / Makedonija` (1973, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74290481_SP-TIME-Reci-Ciganko-Makedonija-1973-VG-VG 3) SP DADO TOPIĆ I TAJM – `Kad jednom otkrijem čoveka u sebi / Da li znaš da te volim` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63673005_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-1976-M https://www.kupindo.com/Ploce/67289537_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/67289517_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-1-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289509_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-1976-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/72320053_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-pres-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72320357_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/72320073_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-press-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74290625_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-pres-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72319973_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72320425_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-77-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74290605_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-NM-VG- 4) SP DADO TOPIĆ I GRUPA `TIME` – Kad smo ja i moj miš bili bokseri / Dok ja i moj miš sviramo jazz (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/72321045_SP-TIME-Kad-smo-ja-i-moj-mis-1976-4-press-ODLICNA 5) SP TIME – `Tini - Tina / Dok sjedim ovako u tvojoj blizini` (1976, PGP RTB) ______________________________________________________________________ III - TIME – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom pesama grupe TIME sa kojima učestvuju na tim pločama: 1) 2LP V/A – `Pop Festival Ljubljana 72 – Boom` (1972, Jugoton) pesma: TIME – Za koji život treba da se rodim (live) 2) 2LP V/A – `Boom Pop fest `73` (1973, Jugoton) pesma: TIME – Reci mi Ciganko što u mom dlanu piše (live) https://www.kupindo.com/Ploce/72311585_2LP-V-A-Boom-73-1973-YU-grupa-TIME-DAH-220-VG- 3) 2LP V/A – `Kongres rock majstora` (1975, Jugoton) napomena: ovde se kao izvođaš pojavljuje Vedran Božić, ali ga prati cela ekipa TIME, uključujući i Dadu Topića pesme: a) VEDRAN BOŽIĆ – Najbolji drug b) VEDRAN BOŽIĆ – Čovjek i žena c) VEDRAN BOŽIĆ – Shiffle d) VEDRAN BOŽIĆ – Da li čuješ https://www.kupindo.com/Ploce/72300321_2LP-V-A-Kongres-rock-majstora-1975-VG-YU-grupa- 4) LP V/A – `Boom `76` (1976, PGP RTB) pesma: TIME – Da li znaš da te volim (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62409877_LP-V-A-Boom-76-1976-Smak-Time-MINT-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/60776689_LP-V-A-BOOM-76-YU-rock-festival-Smak-Time-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/64321237_LP-V-A-BOOM-76-VALJAK-SEPTEMBER-SMAK-TIME 5) LP ZORAN MODLI – Leteća diskoteka (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ i TIME - Dok ja i moj miš sviramo jazz b) DADO TOPIĆ i TIME - Da li znaš da te volim https://www.kupindo.com/Ploce/61059273_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977- https://www.kupindo.com/Ploce/74264457_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977-G- 6) 2LP V/A – `Pop parada 1` (1977, PGP RTB) pesme: a) TIME – Da li znaš da te volim (live) b) TIME – Dok ja i moj miš sviramo džez (live) c) TIME – Rock`n`Roll u Beogradu (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62661805_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74264349_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-press-TIME-DEMONI https://www.kupindo.com/Ploce/60776697_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-2-pressing-MINT 7) 2LP V/A – `Randevu s muzikom` (1977, Jugoton) pesme: a) TIME – Divlje guske (live) b) TIME – Život u čizmama sa visokom petom (live) https://www.kupindo.com/Ploce/73077797_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-Time-Drago-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/70358017_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-SEPTEMBER-TIME-MINT 8) 2LP V/A – `Legende YU rocka` (1987, Jugoton) pesme: a) TIME – Rock`n`Roll u Zagrebu (live) b) TIME – Pjesma No. 3 (live) c) TIME – Da li znaš da te volim (live) d) TIME – Majko zemljo (live) https://www.kupindo.com/Ploce/74290213_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/71343185_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-YU-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74290285_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-YU-grupa-indexi ===================================================================== IV - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna LP, 2LP i MLP diskografija: 1) 2LP DADO TOPIĆ – `Neosedlani` (1979, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60834857_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979- https://www.kupindo.com/Ploce/62617693_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74389773_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289745_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/63436897_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-pressing 2) LP DADO TOPIĆ – `Šaputanje na jastuku` (1980, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63702073_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980- https://www.kupindo.com/Ploce/67289677_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/67289669_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67289681_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72315217_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-5-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74292221_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-6-pressing 3) MLP DADO TOPIĆ i PEPEL IN KRI – `Vodilja` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289797_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-PERFEKT https://www.kupindo.com/Ploce/72315181_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-odlicna 4) MLP SLAĐANA + DADO – `Princeza` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289445_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-NM-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69663349_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-VG-VG ______________________________________________________________________ V - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) SP DADO TOPIĆ – Život moj / Pjesma 3 (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74288949_SP-DADO-TOPIC-Zivot-moj-Pjesma-3-1974-VG-VG- 2) SP DADO TOPIĆ – `Poželi nešto / Superstar` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289561_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72318777_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-VG https://www.kupindo.com/Ploce/60873877_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/67289577_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-G-VG- 3) SP OLIVERA – DADO – CUNE – `Napred plavi / Dobar dan Španijo` (1984, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74289981_SP-DADO-CUNE-OLIVERA-Napred-plavi-1982-NM-G _____________________________________________________________________ VI - DADO TOPIĆ – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom Topićevih pesama sa kojima učestvuje na tim pločama: 1) LP V/A – `Slovenska popevka `74` (1974, RTV Ljubljana) pesma: ADOLF TOPIĆ – Maja z biseri 2) LP V/A `Hit parada No. 4` (1976, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Poželi nešto 3) LP V/A – `Uspomene` (1977, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Ljudi, ljudi 4) LP V/A – `Pesme Titu` (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ – Prolog b) DADO TOPIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ i ZLATKO PEJAKOVIĆ - Obnova i izgradnja c) RALE DAMJANOVIĆ, ZLATKO PEJAKOVIĆ, NEDA UKRADEN, BISERA VELETANLIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ, DADO TOPIĆ i MERI CETINIĆ - Druže Tito mi ti se kunemo 5) LP V/A – `Originalna muzika iz filma `Nacionalna klasa` (do 785 ccm)` (1979, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Floyd 6) LP V/A – `Parada pjevača` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 7) LP V/A – ` Ruleta 5 (Jugoslávské rockové skupiny)` (1984, Supraphon) pesma: DADO A. TOPIĆ - Bombarder (Bombarďák) 8) LP V/A – `Mesam - Parada hitova` (1984, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Bit ćemo zajedno https://www.kupindo.com/Ploce/65377301_LP-V-A-Mesam-parada-hitova-1984-PERFEKTNA 9)LP V/A – `Zaplešimo! 16 originalnih hitova` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza (Negdje izvan planeta) 10) LP V/A – `Mesam - 2. Međunarodni sajam muzike - Parada hitova` (1985, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Ne mogu ubiti ljubav 11) LP V/A – `Oni su najbolji` (1986, PGP RTB) pesma: DADO i SLAĐANA - Princeza 12) LP V/A – `Nešto se dešava` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ, NADA PAVLOVIĆ, ĐORĐE NIKOLIĆ I UMETNIČKI ANSAMBL JNA – Armija rođena smeh dečiji da brani https://www.kupindo.com/Ploce/73270125_LP-V-A-Nesto-se-desava-1986-Dado-Tifa-Arsen-MINT 13) LP V/A – `Pop • Top • 24 (Zagrebfest ’86)` (1986, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ –Zagreb By Night 2LP V/A – ` Split `86 - Split Song Festival - Festival zabavne glazbe` (1986, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Kristina https://www.kupindo.com/Ploce/65191405_2LP-V-A-Split-86-1986-Oliver-Hladna-Braca-Daniel https://www.kupindo.com/Ploce/62444533_2LP-V-A-Split-86-1986-Dado-Magazin-Kaliopi- 14) LP V/A – `Mesam - Pop festival 86.` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ i MIRA TOPIĆ - Poslednja iskra 15) 2LP V/A `MESAM 88` (1988, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Žena od porcelana 16) 2LP V/A – ` U dvoje je ljepše br. 1 - 12 popularnih dueta` (1990, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 17) LP V/A - ` Moj Zagreb tak imam te rad - Tebi grade moj br. 2` (1990, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ – Zagreb By Night
-
Kolekcionarstvo i umetnost chevron_right Muzika i film
format: LP, 11. pressing artist: TIME (Croatia, Yugoslavia) title: Time (I album) release date: 1972 (re-press 1984 ?) label, Cat No.: Jugoton, LPYV-S-60978 style: prog rock / rock Ploča: VG (4), omot: VG+ (4+), veoma dobar primerak. 11. pressing. Ukoliko je moja evidencija tačna, a mislim da jeste, postoji 12 pressinga ovog albuma u doba SFRJ, i pošto svi nose samo 2 različita matriksa, teško ih je razlikovati, ali uz pomoć ovog `vodiča` rešićete i tu zagonetku. 1. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene velikim slovima A i B, sa matriksom koji će nositi svu presinzi zaključno sa osmim: (A): LPYVS 60978 A 16772 ZP / (B): 60978 B 16772 ZP 2. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene malim slovima a i b 3. PRESSING (1973): srebrna ploča, jedini od `srebrnih ploča` sa crno-srebrnom etiketom 4. PRESSING (1978?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom. 5. PRESSING (1979?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 6. PRESSING (1979?): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 7. PRESSING (1979?): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 8. PRESSING (1979? - nema ga na Discogsu): zlatna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom, kao kod 4. pressinga, i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 9. PRESSING (1981): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji nam daje i godinu izdavanja: (A): LPY 60978-1 9 2 81 SB / (B): LPYVS 60978-2 10 11 80 SB. Znači, sve je isto kao kod 7. pressinga, samo je matriks drugačiji. 10. PRESSING (1982?): zlatna ploča, crvena etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i istim matriksom kao kod 9. pressinga, ali očito je iskoriužšćen isti stamper i ploča presovana dogodine, ili čak 1983. 11. PRESSING (1984?): zlatna, plavo-bela `JT` etiketa, sa matriksom kao kod 9. i 10. pressinga 12. PRESSING (1989?): zlatna, crna etiketa, poslednji SFRJ pressing. Moj stav prema ovoj ploči je manje-više poznat muzičkoj javnosti – kada je bilo prilike, kao i u nekoliko izbora za najbolju YU rock ploču svih vremena, stavljao sam je na prvo mesto, isto kao i 10-minutnu pesmu `Za koji život treba da se rodim`, koja se takođe nalazi na ovom maestralnom LP-ju. Nakon prvog izdanja 1972. odmah je štampan još jedan tiraž, a zatim tokom godina, skoro do samog raspada zemlje, još 10. Onda su usledila reizdanja na CD-u, pa od pre par godina i još dva vinilna... Iako je prošlo pola veka od izlaska ploče, ona i dalje živi, i širi rock ideologiju kroz prostor i vreme. A1 Istina mašina 4:40 A2 Pjesma No. 3 5:54 A3 Hegedupa upa 5:15 B1 Kralj alkohol 6:53 B2 Za koji život treba da se rodim 10:05 ====================================================================== I - TIME – kompletna hronološka vinilna LP diskografija: 1) LP TIME – `Time` (1972, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/67301833_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing-G-G-retko https://www.kupindo.com/Ploce/72314941_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315069_LP-TIME-I-1973-3-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315045_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/74292845_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/67301841_LP-TIME-I-1972-5-pressing-NM-VG-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292905_LP-TIME-I-1979-7-pressing-M-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72315085_LP-TIME-I-1979-8-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315109_LP-TIME-I-1984-11-pressing-MINT-PERFEKTAN- https://www.kupindo.com/Ploce/72315129_LP-TIME-I-1984-11-pressing-M-NM-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292885_LP-TIME-I-1984-11-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/74389717_LP-TIME-I-album-1984-11-pressing-G-VG 1a) LP TIME - `Time` (reizdanje 2019, Croatia Records) 1b) LP TIME – `Time (Half Speed Mastered At Abbey Road Studios London)`, (remaster 2022, Croatia Records) 2) LP TIME – `Time II` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60849929_LP-TIME-Time-2-1975-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315437_LP-TIME-Time-2-1976-4-pressing-VG-NM-retko https://www.kupindo.com/Ploce/74292389_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/63715497_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315445_LP-TIME-Time-2-1978-7-press-MINT-PERFEKTNA- https://www.kupindo.com/Ploce/72315449_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-NM-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/67294117_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67294073_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315441_LP-TIME-Time-2-1979-9-pressing-G-VG- 3) LP TIME – `Život u čizmama s visokom petom` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74292585_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74292601_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72315293_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315289_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/60849765_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/74389677_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-G-VG _____________________________________________________________________ II - TIME – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) 6` one sided promo flexy TIME – `Frio` (1972, Jugoton) 2) SP TIME – `Reci Ciganko, što mi u dlanu piše / Makedonija` (1973, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74290481_SP-TIME-Reci-Ciganko-Makedonija-1973-VG-VG 3) SP DADO TOPIĆ I TAJM – `Kad jednom otkrijem čoveka u sebi / Da li znaš da te volim` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63673005_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-1976-M https://www.kupindo.com/Ploce/67289537_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/67289517_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-1-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289509_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-1976-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/72320053_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-pres-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72320357_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/72320073_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-press-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74290625_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-pres-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72319973_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72320425_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-77-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74290605_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-NM-VG- 4) SP DADO TOPIĆ I GRUPA `TIME` – Kad smo ja i moj miš bili bokseri / Dok ja i moj miš sviramo jazz (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/72321045_SP-TIME-Kad-smo-ja-i-moj-mis-1976-4-press-ODLICNA 5) SP TIME – `Tini - Tina / Dok sjedim ovako u tvojoj blizini` (1976, PGP RTB) ______________________________________________________________________ III - TIME – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom pesama grupe TIME sa kojima učestvuju na tim pločama: 1) 2LP V/A – `Pop Festival Ljubljana 72 – Boom` (1972, Jugoton) pesma: TIME – Za koji život treba da se rodim (live) 2) 2LP V/A – `Boom Pop fest `73` (1973, Jugoton) pesma: TIME – Reci mi Ciganko što u mom dlanu piše (live) https://www.kupindo.com/Ploce/72311585_2LP-V-A-Boom-73-1973-YU-grupa-TIME-DAH-220-VG- 3) 2LP V/A – `Kongres rock majstora` (1975, Jugoton) napomena: ovde se kao izvođaš pojavljuje Vedran Božić, ali ga prati cela ekipa TIME, uključujući i Dadu Topića pesme: a) VEDRAN BOŽIĆ – Najbolji drug b) VEDRAN BOŽIĆ – Čovjek i žena c) VEDRAN BOŽIĆ – Shiffle d) VEDRAN BOŽIĆ – Da li čuješ https://www.kupindo.com/Ploce/72300321_2LP-V-A-Kongres-rock-majstora-1975-VG-YU-grupa- 4) LP V/A – `Boom `76` (1976, PGP RTB) pesma: TIME – Da li znaš da te volim (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62409877_LP-V-A-Boom-76-1976-Smak-Time-MINT-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/60776689_LP-V-A-BOOM-76-YU-rock-festival-Smak-Time-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/64321237_LP-V-A-BOOM-76-VALJAK-SEPTEMBER-SMAK-TIME 5) LP ZORAN MODLI – Leteća diskoteka (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ i TIME - Dok ja i moj miš sviramo jazz b) DADO TOPIĆ i TIME - Da li znaš da te volim https://www.kupindo.com/Ploce/61059273_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977- https://www.kupindo.com/Ploce/74264457_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977-G- 6) 2LP V/A – `Pop parada 1` (1977, PGP RTB) pesme: a) TIME – Da li znaš da te volim (live) b) TIME – Dok ja i moj miš sviramo džez (live) c) TIME – Rock`n`Roll u Beogradu (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62661805_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74264349_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-press-TIME-DEMONI https://www.kupindo.com/Ploce/60776697_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-2-pressing-MINT 7) 2LP V/A – `Randevu s muzikom` (1977, Jugoton) pesme: a) TIME – Divlje guske (live) b) TIME – Život u čizmama sa visokom petom (live) https://www.kupindo.com/Ploce/73077797_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-Time-Drago-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/70358017_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-SEPTEMBER-TIME-MINT 8) 2LP V/A – `Legende YU rocka` (1987, Jugoton) pesme: a) TIME – Rock`n`Roll u Zagrebu (live) b) TIME – Pjesma No. 3 (live) c) TIME – Da li znaš da te volim (live) d) TIME – Majko zemljo (live) https://www.kupindo.com/Ploce/74290213_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/71343185_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-YU-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74290285_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-YU-grupa-indexi ===================================================================== IV - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna LP, 2LP i MLP diskografija: 1) 2LP DADO TOPIĆ – `Neosedlani` (1979, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60834857_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979- https://www.kupindo.com/Ploce/62617693_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74389773_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289745_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/63436897_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-pressing 2) LP DADO TOPIĆ – `Šaputanje na jastuku` (1980, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63702073_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980- https://www.kupindo.com/Ploce/67289677_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/67289669_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67289681_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72315217_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-5-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74292221_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-6-pressing 3) MLP DADO TOPIĆ i PEPEL IN KRI – `Vodilja` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289797_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-PERFEKT https://www.kupindo.com/Ploce/72315181_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-odlicna 4) MLP SLAĐANA + DADO – `Princeza` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289445_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-NM-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69663349_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-VG-VG ______________________________________________________________________ V - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) SP DADO TOPIĆ – Život moj / Pjesma 3 (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74288949_SP-DADO-TOPIC-Zivot-moj-Pjesma-3-1974-VG-VG- 2) SP DADO TOPIĆ – `Poželi nešto / Superstar` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289561_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72318777_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-VG https://www.kupindo.com/Ploce/60873877_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/67289577_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-G-VG- 3) SP OLIVERA – DADO – CUNE – `Napred plavi / Dobar dan Španijo` (1984, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74289981_SP-DADO-CUNE-OLIVERA-Napred-plavi-1982-NM-G _____________________________________________________________________ VI - DADO TOPIĆ – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom Topićevih pesama sa kojima učestvuje na tim pločama: 1) LP V/A – `Slovenska popevka `74` (1974, RTV Ljubljana) pesma: ADOLF TOPIĆ – Maja z biseri 2) LP V/A `Hit parada No. 4` (1976, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Poželi nešto 3) LP V/A – `Uspomene` (1977, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Ljudi, ljudi 4) LP V/A – `Pesme Titu` (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ – Prolog b) DADO TOPIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ i ZLATKO PEJAKOVIĆ - Obnova i izgradnja c) RALE DAMJANOVIĆ, ZLATKO PEJAKOVIĆ, NEDA UKRADEN, BISERA VELETANLIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ, DADO TOPIĆ i MERI CETINIĆ - Druže Tito mi ti se kunemo 5) LP V/A – `Originalna muzika iz filma `Nacionalna klasa` (do 785 ccm)` (1979, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Floyd 6) LP V/A – `Parada pjevača` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 7) LP V/A – ` Ruleta 5 (Jugoslávské rockové skupiny)` (1984, Supraphon) pesma: DADO A. TOPIĆ - Bombarder (Bombarďák) 8) LP V/A – `Mesam - Parada hitova` (1984, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Bit ćemo zajedno https://www.kupindo.com/Ploce/65377301_LP-V-A-Mesam-parada-hitova-1984-PERFEKTNA 9)LP V/A – `Zaplešimo! 16 originalnih hitova` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza (Negdje izvan planeta) 10) LP V/A – `Mesam - 2. Međunarodni sajam muzike - Parada hitova` (1985, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Ne mogu ubiti ljubav 11) LP V/A – `Oni su najbolji` (1986, PGP RTB) pesma: DADO i SLAĐANA - Princeza 12) LP V/A – `Nešto se dešava` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ, NADA PAVLOVIĆ, ĐORĐE NIKOLIĆ I UMETNIČKI ANSAMBL JNA – Armija rođena smeh dečiji da brani https://www.kupindo.com/Ploce/73270125_LP-V-A-Nesto-se-desava-1986-Dado-Tifa-Arsen-MINT 13) LP V/A – `Pop • Top • 24 (Zagrebfest ’86)` (1986, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ –Zagreb By Night 2LP V/A – ` Split `86 - Split Song Festival - Festival zabavne glazbe` (1986, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Kristina https://www.kupindo.com/Ploce/65191405_2LP-V-A-Split-86-1986-Oliver-Hladna-Braca-Daniel https://www.kupindo.com/Ploce/62444533_2LP-V-A-Split-86-1986-Dado-Magazin-Kaliopi- 14) LP V/A – `Mesam - Pop festival 86.` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ i MIRA TOPIĆ - Poslednja iskra 15) 2LP V/A `MESAM 88` (1988, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Žena od porcelana 16) 2LP V/A – ` U dvoje je ljepše br. 1 - 12 popularnih dueta` (1990, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 17) LP V/A - ` Moj Zagreb tak imam te rad - Tebi grade moj br. 2` (1990, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ – Zagreb By Night
-
Kolekcionarstvo i umetnost chevron_right Muzika i film
format: LP, 7. pressing artist: TIME (Croatia, Yugoslavia) title: Time (I album) release date: 1972 (re-press 1979 ?) label, Cat No.: Jugoton, LPYV-S-60978 style: prog rock / rock Ploča: jedna strana je MINT (5), druga NM (5-), omot: VG+ (4+), odličan primerak. 7. pressing. Ukoliko je moja evidencija tačna, a mislim da jeste, postoji 12 pressinga ovog albuma u doba SFRJ, i pošto svi nose samo 2 različita matriksa, teško ih je razlikovati, ali uz pomoć ovog `vodiča` rešićete i tu zagonetku. 1. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene velikim slovima A i B, sa matriksom koji će nositi svu presinzi zaključno sa osmim: (A): LPYVS 60978 A 16772 ZP / (B): 60978 B 16772 ZP 2. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene malim slovima a i b 3. PRESSING (1973): srebrna ploča, jedini od `srebrnih ploča` sa crno-srebrnom etiketom 4. PRESSING (1978?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom. 5. PRESSING (1979?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 6. PRESSING (1979?): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 7. PRESSING (1979?): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 8. PRESSING (1979? - nema ga na Discogsu): zlatna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom, kao kod 4. pressinga, i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 9. PRESSING (1981): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji nam daje i godinu izdavanja: (A): LPY 60978-1 9 2 81 SB / (B): LPYVS 60978-2 10 11 80 SB. Znači, sve je isto kao kod 7. pressinga, samo je matriks drugačiji. 10. PRESSING (1982?): zlatna ploča, crvena etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i istim matriksom kao kod 9. pressinga, ali očito je iskoriužšćen isti stamper i ploča presovana dogodine, ili čak 1983. 11. PRESSING (1984?): zlatna, plavo-bela `JT` etiketa, sa matriksom kao kod 9. i 10. pressinga 12. PRESSING (1989?): zlatna, crna etiketa, poslednji SFRJ pressing. Moj stav prema ovoj ploči je manje-više poznat muzičkoj javnosti – kada je bilo prilike, kao i u nekoliko izbora za najbolju YU rock ploču svih vremena, stavljao sam je na prvo mesto, isto kao i 10-minutnu pesmu `Za koji život treba da se rodim`, koja se takođe nalazi na ovom maestralnom LP-ju. Nakon prvog izdanja 1972. odmah je štampan još jedan tiraž, a zatim tokom godina, skoro do samog raspada zemlje, još 10. Onda su usledila reizdanja na CD-u, pa od pre par godina i još dva vinilna... Iako je prošlo pola veka od izlaska ploče, ona i dalje živi, i širi rock ideologiju kroz prostor i vreme. A1 Istina mašina 4:40 A2 Pjesma No. 3 5:54 A3 Hegedupa upa 5:15 B1 Kralj alkohol 6:53 B2 Za koji život treba da se rodim 10:05 ====================================================================== I - TIME – kompletna hronološka vinilna LP diskografija: 1) LP TIME – `Time` (1972, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/67301833_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing-G-G-retko https://www.kupindo.com/Ploce/72314941_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315069_LP-TIME-I-1973-3-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315045_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/74292845_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/67301841_LP-TIME-I-1972-5-pressing-NM-VG-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292905_LP-TIME-I-1979-7-pressing-M-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72315085_LP-TIME-I-1979-8-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315109_LP-TIME-I-1984-11-pressing-MINT-PERFEKTAN- https://www.kupindo.com/Ploce/72315129_LP-TIME-I-1984-11-pressing-M-NM-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292885_LP-TIME-I-1984-11-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/74389717_LP-TIME-I-album-1984-11-pressing-G-VG 1a) LP TIME - `Time` (reizdanje 2019, Croatia Records) 1b) LP TIME – `Time (Half Speed Mastered At Abbey Road Studios London)`, (remaster 2022, Croatia Records) 2) LP TIME – `Time II` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60849929_LP-TIME-Time-2-1975-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315437_LP-TIME-Time-2-1976-4-pressing-VG-NM-retko https://www.kupindo.com/Ploce/74292389_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/63715497_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315445_LP-TIME-Time-2-1978-7-press-MINT-PERFEKTNA- https://www.kupindo.com/Ploce/72315449_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-NM-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/67294117_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67294073_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315441_LP-TIME-Time-2-1979-9-pressing-G-VG- 3) LP TIME – `Život u čizmama s visokom petom` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74292585_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74292601_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72315293_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315289_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/60849765_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/74389677_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-G-VG _____________________________________________________________________ II - TIME – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) 6` one sided promo flexy TIME – `Frio` (1972, Jugoton) 2) SP TIME – `Reci Ciganko, što mi u dlanu piše / Makedonija` (1973, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74290481_SP-TIME-Reci-Ciganko-Makedonija-1973-VG-VG 3) SP DADO TOPIĆ I TAJM – `Kad jednom otkrijem čoveka u sebi / Da li znaš da te volim` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63673005_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-1976-M https://www.kupindo.com/Ploce/67289537_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/67289517_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-1-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289509_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-1976-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/72320053_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-pres-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72320357_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/72320073_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-press-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74290625_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-pres-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72319973_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72320425_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-77-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74290605_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-NM-VG- 4) SP DADO TOPIĆ I GRUPA `TIME` – Kad smo ja i moj miš bili bokseri / Dok ja i moj miš sviramo jazz (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/72321045_SP-TIME-Kad-smo-ja-i-moj-mis-1976-4-press-ODLICNA 5) SP TIME – `Tini - Tina / Dok sjedim ovako u tvojoj blizini` (1976, PGP RTB) ______________________________________________________________________ III - TIME – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom pesama grupe TIME sa kojima učestvuju na tim pločama: 1) 2LP V/A – `Pop Festival Ljubljana 72 – Boom` (1972, Jugoton) pesma: TIME – Za koji život treba da se rodim (live) 2) 2LP V/A – `Boom Pop fest `73` (1973, Jugoton) pesma: TIME – Reci mi Ciganko što u mom dlanu piše (live) https://www.kupindo.com/Ploce/72311585_2LP-V-A-Boom-73-1973-YU-grupa-TIME-DAH-220-VG- 3) 2LP V/A – `Kongres rock majstora` (1975, Jugoton) napomena: ovde se kao izvođaš pojavljuje Vedran Božić, ali ga prati cela ekipa TIME, uključujući i Dadu Topića pesme: a) VEDRAN BOŽIĆ – Najbolji drug b) VEDRAN BOŽIĆ – Čovjek i žena c) VEDRAN BOŽIĆ – Shiffle d) VEDRAN BOŽIĆ – Da li čuješ https://www.kupindo.com/Ploce/72300321_2LP-V-A-Kongres-rock-majstora-1975-VG-YU-grupa- 4) LP V/A – `Boom `76` (1976, PGP RTB) pesma: TIME – Da li znaš da te volim (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62409877_LP-V-A-Boom-76-1976-Smak-Time-MINT-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/60776689_LP-V-A-BOOM-76-YU-rock-festival-Smak-Time-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/64321237_LP-V-A-BOOM-76-VALJAK-SEPTEMBER-SMAK-TIME 5) LP ZORAN MODLI – Leteća diskoteka (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ i TIME - Dok ja i moj miš sviramo jazz b) DADO TOPIĆ i TIME - Da li znaš da te volim https://www.kupindo.com/Ploce/61059273_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977- https://www.kupindo.com/Ploce/74264457_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977-G- 6) 2LP V/A – `Pop parada 1` (1977, PGP RTB) pesme: a) TIME – Da li znaš da te volim (live) b) TIME – Dok ja i moj miš sviramo džez (live) c) TIME – Rock`n`Roll u Beogradu (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62661805_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74264349_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-press-TIME-DEMONI https://www.kupindo.com/Ploce/60776697_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-2-pressing-MINT 7) 2LP V/A – `Randevu s muzikom` (1977, Jugoton) pesme: a) TIME – Divlje guske (live) b) TIME – Život u čizmama sa visokom petom (live) https://www.kupindo.com/Ploce/73077797_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-Time-Drago-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/70358017_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-SEPTEMBER-TIME-MINT 8) 2LP V/A – `Legende YU rocka` (1987, Jugoton) pesme: a) TIME – Rock`n`Roll u Zagrebu (live) b) TIME – Pjesma No. 3 (live) c) TIME – Da li znaš da te volim (live) d) TIME – Majko zemljo (live) https://www.kupindo.com/Ploce/74290213_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/71343185_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-YU-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74290285_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-YU-grupa-indexi ===================================================================== IV - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna LP, 2LP i MLP diskografija: 1) 2LP DADO TOPIĆ – `Neosedlani` (1979, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60834857_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979- https://www.kupindo.com/Ploce/62617693_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74389773_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289745_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/63436897_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-pressing 2) LP DADO TOPIĆ – `Šaputanje na jastuku` (1980, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63702073_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980- https://www.kupindo.com/Ploce/67289677_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/67289669_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67289681_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72315217_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-5-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74292221_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-6-pressing 3) MLP DADO TOPIĆ i PEPEL IN KRI – `Vodilja` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289797_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-PERFEKT https://www.kupindo.com/Ploce/72315181_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-odlicna 4) MLP SLAĐANA + DADO – `Princeza` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289445_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-NM-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69663349_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-VG-VG ______________________________________________________________________ V - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) SP DADO TOPIĆ – Život moj / Pjesma 3 (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74288949_SP-DADO-TOPIC-Zivot-moj-Pjesma-3-1974-VG-VG- 2) SP DADO TOPIĆ – `Poželi nešto / Superstar` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289561_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72318777_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-VG https://www.kupindo.com/Ploce/60873877_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/67289577_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-G-VG- 3) SP OLIVERA – DADO – CUNE – `Napred plavi / Dobar dan Španijo` (1984, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74289981_SP-DADO-CUNE-OLIVERA-Napred-plavi-1982-NM-G _____________________________________________________________________ VI - DADO TOPIĆ – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom Topićevih pesama sa kojima učestvuje na tim pločama: 1) LP V/A – `Slovenska popevka `74` (1974, RTV Ljubljana) pesma: ADOLF TOPIĆ – Maja z biseri 2) LP V/A `Hit parada No. 4` (1976, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Poželi nešto 3) LP V/A – `Uspomene` (1977, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Ljudi, ljudi 4) LP V/A – `Pesme Titu` (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ – Prolog b) DADO TOPIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ i ZLATKO PEJAKOVIĆ - Obnova i izgradnja c) RALE DAMJANOVIĆ, ZLATKO PEJAKOVIĆ, NEDA UKRADEN, BISERA VELETANLIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ, DADO TOPIĆ i MERI CETINIĆ - Druže Tito mi ti se kunemo 5) LP V/A – `Originalna muzika iz filma `Nacionalna klasa` (do 785 ccm)` (1979, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Floyd 6) LP V/A – `Parada pjevača` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 7) LP V/A – ` Ruleta 5 (Jugoslávské rockové skupiny)` (1984, Supraphon) pesma: DADO A. TOPIĆ - Bombarder (Bombarďák) 8) LP V/A – `Mesam - Parada hitova` (1984, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Bit ćemo zajedno https://www.kupindo.com/Ploce/65377301_LP-V-A-Mesam-parada-hitova-1984-PERFEKTNA 9)LP V/A – `Zaplešimo! 16 originalnih hitova` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza (Negdje izvan planeta) 10) LP V/A – `Mesam - 2. Međunarodni sajam muzike - Parada hitova` (1985, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Ne mogu ubiti ljubav 11) LP V/A – `Oni su najbolji` (1986, PGP RTB) pesma: DADO i SLAĐANA - Princeza 12) LP V/A – `Nešto se dešava` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ, NADA PAVLOVIĆ, ĐORĐE NIKOLIĆ I UMETNIČKI ANSAMBL JNA – Armija rođena smeh dečiji da brani https://www.kupindo.com/Ploce/73270125_LP-V-A-Nesto-se-desava-1986-Dado-Tifa-Arsen-MINT 13) LP V/A – `Pop • Top • 24 (Zagrebfest ’86)` (1986, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ –Zagreb By Night 2LP V/A – ` Split `86 - Split Song Festival - Festival zabavne glazbe` (1986, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Kristina https://www.kupindo.com/Ploce/65191405_2LP-V-A-Split-86-1986-Oliver-Hladna-Braca-Daniel https://www.kupindo.com/Ploce/62444533_2LP-V-A-Split-86-1986-Dado-Magazin-Kaliopi- 14) LP V/A – `Mesam - Pop festival 86.` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ i MIRA TOPIĆ - Poslednja iskra 15) 2LP V/A `MESAM 88` (1988, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Žena od porcelana 16) 2LP V/A – ` U dvoje je ljepše br. 1 - 12 popularnih dueta` (1990, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 17) LP V/A - ` Moj Zagreb tak imam te rad - Tebi grade moj br. 2` (1990, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ – Zagreb By Night
-
Kolekcionarstvo i umetnost chevron_right Muzika i film
format: LP, 8. pressing artist: TIME (Croatia, Yugoslavia) title: Time (I album) release date: 1972 (re-press 1979) label, Cat No.: Jugoton, LPYV-S-60978 style: prog rock / rock Ploča i omot: VG+ (4+). 8. pressing. Ukoliko je moja evidencija tačna, a mislim da jeste, postoji 12 pressinga ovog albuma u doba SFRJ, i pošto svi nose samo 2 različita matriksa, teško ih je razlikovati, ali uz pomoć ovog `vodiča` rešićete i tu zagonetku. 1. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene velikim slovima A i B, sa matriksom koji će nositi svu presinzi zaključno sa osmim: (A): LPYVS 60978 A 16772 ZP / (B): 60978 B 16772 ZP 2. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene malim slovima a i b 3. PRESSING (1973): srebrna ploča, jedini od `srebrnih ploča` sa crno-srebrnom etiketom 4. PRESSING (1978?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom. 5. PRESSING (1979?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 6. PRESSING (1979?): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 7. PRESSING (1979?): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 8. PRESSING (1979? - nema ga na Discogsu): zlatna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom, kao kod 4. pressinga, i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 9. PRESSING (1981): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji nam daje i godinu izdavanja: (A): LPY 60978-1 9 2 81 SB / (B): LPYVS 60978-2 10 11 80 SB. Znači, sve je isto kao kod 7. pressinga, samo je matriks drugačiji. 10. PRESSING (1982?): zlatna ploča, crvena etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i istim matriksom kao kod 9. pressinga, ali očito je iskoriužšćen isti stamper i ploča presovana dogodine, ili čak 1983. 11. PRESSING (1984?): zlatna, plavo-bela `JT` etiketa, sa matriksom kao kod 9. i 10. pressinga 12. PRESSING (1989?): zlatna, crna etiketa, poslednji SFRJ pressing. Moj stav prema ovoj ploči je manje-više poznat muzičkoj javnosti – kada je bilo prilike, kao i u nekoliko izbora za najbolju YU rock ploču svih vremena, stavljao sam je na prvo mesto, isto kao i 10-minutnu pesmu `Za koji život treba da se rodim`, koja se takođe nalazi na ovom maestralnom LP-ju. Nakon prvog izdanja 1972. odmah je štampan još jedan tiraž, a zatim tokom godina, skoro do samog raspada zemlje, još 10. Onda su usledila reizdanja na CD-u, pa od pre par godina i još dva vinilna... Iako je prošlo pola veka od izlaska ploče, ona i dalje živi, i širi rock ideologiju kroz prostor i vreme. A1 Istina mašina 4:40 A2 Pjesma No. 3 5:54 A3 Hegedupa upa 5:15 B1 Kralj alkohol 6:53 B2 Za koji život treba da se rodim 10:05 ====================================================================== I - TIME – kompletna hronološka vinilna LP diskografija: 1) LP TIME – `Time` (1972, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/67301833_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing-G-G-retko https://www.kupindo.com/Ploce/72314941_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315069_LP-TIME-I-1973-3-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315045_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/74292845_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/67301841_LP-TIME-I-1972-5-pressing-NM-VG-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292905_LP-TIME-I-1979-7-pressing-M-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72315085_LP-TIME-I-1979-8-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315109_LP-TIME-I-1984-11-pressing-MINT-PERFEKTAN- https://www.kupindo.com/Ploce/72315129_LP-TIME-I-1984-11-pressing-M-NM-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292885_LP-TIME-I-1984-11-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/74389717_LP-TIME-I-album-1984-11-pressing-G-VG 1a) LP TIME - `Time` (reizdanje 2019, Croatia Records) 1b) LP TIME – `Time (Half Speed Mastered At Abbey Road Studios London)`, (remaster 2022, Croatia Records) 2) LP TIME – `Time II` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60849929_LP-TIME-Time-2-1975-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315437_LP-TIME-Time-2-1976-4-pressing-VG-NM-retko https://www.kupindo.com/Ploce/74292389_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/63715497_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315445_LP-TIME-Time-2-1978-7-press-MINT-PERFEKTNA- https://www.kupindo.com/Ploce/72315449_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-NM-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/67294117_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67294073_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315441_LP-TIME-Time-2-1979-9-pressing-G-VG- 3) LP TIME – `Život u čizmama s visokom petom` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74292585_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74292601_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72315293_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315289_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/60849765_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/74389677_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-G-VG _____________________________________________________________________ II - TIME – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) 6` one sided promo flexy TIME – `Frio` (1972, Jugoton) 2) SP TIME – `Reci Ciganko, što mi u dlanu piše / Makedonija` (1973, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74290481_SP-TIME-Reci-Ciganko-Makedonija-1973-VG-VG 3) SP DADO TOPIĆ I TAJM – `Kad jednom otkrijem čoveka u sebi / Da li znaš da te volim` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63673005_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-1976-M https://www.kupindo.com/Ploce/67289537_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/67289517_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-1-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289509_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-1976-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/72320053_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-pres-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72320357_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/72320073_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-press-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74290625_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-pres-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72319973_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72320425_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-77-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74290605_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-NM-VG- 4) SP DADO TOPIĆ I GRUPA `TIME` – Kad smo ja i moj miš bili bokseri / Dok ja i moj miš sviramo jazz (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/72321045_SP-TIME-Kad-smo-ja-i-moj-mis-1976-4-press-ODLICNA 5) SP TIME – `Tini - Tina / Dok sjedim ovako u tvojoj blizini` (1976, PGP RTB) ______________________________________________________________________ III - TIME – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom pesama grupe TIME sa kojima učestvuju na tim pločama: 1) 2LP V/A – `Pop Festival Ljubljana 72 – Boom` (1972, Jugoton) pesma: TIME – Za koji život treba da se rodim (live) 2) 2LP V/A – `Boom Pop fest `73` (1973, Jugoton) pesma: TIME – Reci mi Ciganko što u mom dlanu piše (live) https://www.kupindo.com/Ploce/72311585_2LP-V-A-Boom-73-1973-YU-grupa-TIME-DAH-220-VG- 3) 2LP V/A – `Kongres rock majstora` (1975, Jugoton) napomena: ovde se kao izvođaš pojavljuje Vedran Božić, ali ga prati cela ekipa TIME, uključujući i Dadu Topića pesme: a) VEDRAN BOŽIĆ – Najbolji drug b) VEDRAN BOŽIĆ – Čovjek i žena c) VEDRAN BOŽIĆ – Shiffle d) VEDRAN BOŽIĆ – Da li čuješ https://www.kupindo.com/Ploce/72300321_2LP-V-A-Kongres-rock-majstora-1975-VG-YU-grupa- 4) LP V/A – `Boom `76` (1976, PGP RTB) pesma: TIME – Da li znaš da te volim (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62409877_LP-V-A-Boom-76-1976-Smak-Time-MINT-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/60776689_LP-V-A-BOOM-76-YU-rock-festival-Smak-Time-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/64321237_LP-V-A-BOOM-76-VALJAK-SEPTEMBER-SMAK-TIME 5) LP ZORAN MODLI – Leteća diskoteka (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ i TIME - Dok ja i moj miš sviramo jazz b) DADO TOPIĆ i TIME - Da li znaš da te volim https://www.kupindo.com/Ploce/61059273_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977- https://www.kupindo.com/Ploce/74264457_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977-G- 6) 2LP V/A – `Pop parada 1` (1977, PGP RTB) pesme: a) TIME – Da li znaš da te volim (live) b) TIME – Dok ja i moj miš sviramo džez (live) c) TIME – Rock`n`Roll u Beogradu (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62661805_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74264349_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-press-TIME-DEMONI https://www.kupindo.com/Ploce/60776697_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-2-pressing-MINT 7) 2LP V/A – `Randevu s muzikom` (1977, Jugoton) pesme: a) TIME – Divlje guske (live) b) TIME – Život u čizmama sa visokom petom (live) https://www.kupindo.com/Ploce/73077797_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-Time-Drago-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/70358017_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-SEPTEMBER-TIME-MINT 8) 2LP V/A – `Legende YU rocka` (1987, Jugoton) pesme: a) TIME – Rock`n`Roll u Zagrebu (live) b) TIME – Pjesma No. 3 (live) c) TIME – Da li znaš da te volim (live) d) TIME – Majko zemljo (live) https://www.kupindo.com/Ploce/74290213_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/71343185_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-YU-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74290285_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-YU-grupa-indexi ===================================================================== IV - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna LP, 2LP i MLP diskografija: 1) 2LP DADO TOPIĆ – `Neosedlani` (1979, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60834857_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979- https://www.kupindo.com/Ploce/62617693_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74389773_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289745_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/63436897_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-pressing 2) LP DADO TOPIĆ – `Šaputanje na jastuku` (1980, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63702073_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980- https://www.kupindo.com/Ploce/67289677_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/67289669_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67289681_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72315217_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-5-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74292221_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-6-pressing 3) MLP DADO TOPIĆ i PEPEL IN KRI – `Vodilja` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289797_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-PERFEKT https://www.kupindo.com/Ploce/72315181_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-odlicna 4) MLP SLAĐANA + DADO – `Princeza` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289445_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-NM-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69663349_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-VG-VG ______________________________________________________________________ V - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) SP DADO TOPIĆ – Život moj / Pjesma 3 (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74288949_SP-DADO-TOPIC-Zivot-moj-Pjesma-3-1974-VG-VG- 2) SP DADO TOPIĆ – `Poželi nešto / Superstar` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289561_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72318777_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-VG https://www.kupindo.com/Ploce/60873877_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/67289577_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-G-VG- 3) SP OLIVERA – DADO – CUNE – `Napred plavi / Dobar dan Španijo` (1984, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74289981_SP-DADO-CUNE-OLIVERA-Napred-plavi-1982-NM-G _____________________________________________________________________ VI - DADO TOPIĆ – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom Topićevih pesama sa kojima učestvuje na tim pločama: 1) LP V/A – `Slovenska popevka `74` (1974, RTV Ljubljana) pesma: ADOLF TOPIĆ – Maja z biseri 2) LP V/A `Hit parada No. 4` (1976, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Poželi nešto 3) LP V/A – `Uspomene` (1977, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Ljudi, ljudi 4) LP V/A – `Pesme Titu` (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ – Prolog b) DADO TOPIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ i ZLATKO PEJAKOVIĆ - Obnova i izgradnja c) RALE DAMJANOVIĆ, ZLATKO PEJAKOVIĆ, NEDA UKRADEN, BISERA VELETANLIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ, DADO TOPIĆ i MERI CETINIĆ - Druže Tito mi ti se kunemo 5) LP V/A – `Originalna muzika iz filma `Nacionalna klasa` (do 785 ccm)` (1979, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Floyd 6) LP V/A – `Parada pjevača` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 7) LP V/A – ` Ruleta 5 (Jugoslávské rockové skupiny)` (1984, Supraphon) pesma: DADO A. TOPIĆ - Bombarder (Bombarďák) 8) LP V/A – `Mesam - Parada hitova` (1984, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Bit ćemo zajedno https://www.kupindo.com/Ploce/65377301_LP-V-A-Mesam-parada-hitova-1984-PERFEKTNA 9)LP V/A – `Zaplešimo! 16 originalnih hitova` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza (Negdje izvan planeta) 10) LP V/A – `Mesam - 2. Međunarodni sajam muzike - Parada hitova` (1985, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Ne mogu ubiti ljubav 11) LP V/A – `Oni su najbolji` (1986, PGP RTB) pesma: DADO i SLAĐANA - Princeza 12) LP V/A – `Nešto se dešava` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ, NADA PAVLOVIĆ, ĐORĐE NIKOLIĆ I UMETNIČKI ANSAMBL JNA – Armija rođena smeh dečiji da brani https://www.kupindo.com/Ploce/73270125_LP-V-A-Nesto-se-desava-1986-Dado-Tifa-Arsen-MINT 13) LP V/A – `Pop • Top • 24 (Zagrebfest ’86)` (1986, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ –Zagreb By Night 2LP V/A – ` Split `86 - Split Song Festival - Festival zabavne glazbe` (1986, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Kristina https://www.kupindo.com/Ploce/65191405_2LP-V-A-Split-86-1986-Oliver-Hladna-Braca-Daniel https://www.kupindo.com/Ploce/62444533_2LP-V-A-Split-86-1986-Dado-Magazin-Kaliopi- 14) LP V/A – `Mesam - Pop festival 86.` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ i MIRA TOPIĆ - Poslednja iskra 15) 2LP V/A `MESAM 88` (1988, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Žena od porcelana 16) 2LP V/A – ` U dvoje je ljepše br. 1 - 12 popularnih dueta` (1990, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 17) LP V/A - ` Moj Zagreb tak imam te rad - Tebi grade moj br. 2` (1990, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ – Zagreb By Night
-
Kolekcionarstvo i umetnost chevron_right Muzika i film
format: LP, 5. pressing artist: TIME (Croatia, Yugoslavia) title: Time (I album) release date: 1972 (re-press 1979 ?) label, Cat No.: Jugoton, LPYV-S-60978 style: prog rock / rock Ploča: NM (5-), omot: VG+ (4+). ODLIČNO očuvan primerak, kakav se danas sve teže pronalazi. 5. pressing. Ukoliko je moja evidencija tačna, a mislim da jeste, postoji 12 pressinga ovog albuma u doba SFRJ, i pošto svi nose samo 2 različita matriksa, teško ih je razlikovati, ali uz pomoć ovog `vodiča` rešićete i tu zagonetku. 1. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene velikim slovima A i B, sa matriksom koji će nositi svu presinzi zaključno sa osmim: (A): LPYVS 60978 A 16772 ZP / (B): 60978 B 16772 ZP 2. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene malim slovima a i b 3. PRESSING (1973): srebrna ploča, jedini od `srebrnih ploča` sa crno-srebrnom etiketom 4. PRESSING (1978?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom. 5. PRESSING (1979?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 6. PRESSING (1979?): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 7. PRESSING (1979?): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 8. PRESSING (1979? - nema ga na Discogsu): zlatna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom, kao kod 4. pressinga, i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 9. PRESSING (1981): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji nam daje i godinu izdavanja: (A): LPY 60978-1 9 2 81 SB / (B): LPYVS 60978-2 10 11 80 SB. Znači, sve je isto kao kod 7. pressinga, samo je matriks drugačiji. 10. PRESSING (1982?): zlatna ploča, crvena etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i istim matriksom kao kod 9. pressinga, ali očito je iskoriužšćen isti stamper i ploča presovana dogodine, ili čak 1983. 11. PRESSING (1984?): zlatna, plavo-bela `JT` etiketa, sa matriksom kao kod 9. i 10. pressinga 12. PRESSING (1989?): zlatna, crna etiketa, poslednji SFRJ pressing. Moj stav prema ovoj ploči je manje-više poznat muzičkoj javnosti – kada je bilo prilike, kao i u nekoliko izbora za najbolju YU rock ploču svih vremena, stavljao sam je na prvo mesto, isto kao i 10-minutnu pesmu `Za koji život treba da se rodim`, koja se takođe nalazi na ovom maestralnom LP-ju. Nakon prvog izdanja 1972. odmah je štampan još jedan tiraž, a zatim tokom godina, skoro do samog raspada zemlje, još 10. Onda su usledila reizdanja na CD-u, pa od pre par godina i još dva vinilna... Iako je prošlo pola veka od izlaska ploče, ona i dalje živi, i širi rock ideologiju kroz prostor i vreme. A1 Istina mašina 4:40 A2 Pjesma No. 3 5:54 A3 Hegedupa upa 5:15 B1 Kralj alkohol 6:53 B2 Za koji život treba da se rodim 10:05 ====================================================================== I - TIME – kompletna hronološka vinilna LP diskografija: 1) LP TIME – `Time` (1972, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/67301833_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing-G-G-retko https://www.kupindo.com/Ploce/72314941_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315069_LP-TIME-I-1973-3-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315045_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/74292845_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/67301841_LP-TIME-I-1972-5-pressing-NM-VG-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292905_LP-TIME-I-1979-7-pressing-M-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72315085_LP-TIME-I-1979-8-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315109_LP-TIME-I-1984-11-pressing-MINT-PERFEKTAN- https://www.kupindo.com/Ploce/72315129_LP-TIME-I-1984-11-pressing-M-NM-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292885_LP-TIME-I-1984-11-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/74389717_LP-TIME-I-album-1984-11-pressing-G-VG 1a) LP TIME - `Time` (reizdanje 2019, Croatia Records) 1b) LP TIME – `Time (Half Speed Mastered At Abbey Road Studios London)`, (remaster 2022, Croatia Records) 2) LP TIME – `Time II` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60849929_LP-TIME-Time-2-1975-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315437_LP-TIME-Time-2-1976-4-pressing-VG-NM-retko https://www.kupindo.com/Ploce/74292389_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/63715497_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315445_LP-TIME-Time-2-1978-7-press-MINT-PERFEKTNA- https://www.kupindo.com/Ploce/72315449_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-NM-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/67294117_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67294073_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315441_LP-TIME-Time-2-1979-9-pressing-G-VG- 3) LP TIME – `Život u čizmama s visokom petom` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74292585_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74292601_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72315293_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315289_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/60849765_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/74389677_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-G-VG _____________________________________________________________________ II - TIME – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) 6` one sided promo flexy TIME – `Frio` (1972, Jugoton) 2) SP TIME – `Reci Ciganko, što mi u dlanu piše / Makedonija` (1973, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74290481_SP-TIME-Reci-Ciganko-Makedonija-1973-VG-VG 3) SP DADO TOPIĆ I TAJM – `Kad jednom otkrijem čoveka u sebi / Da li znaš da te volim` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63673005_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-1976-M https://www.kupindo.com/Ploce/67289537_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/67289517_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-1-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289509_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-1976-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/72320053_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-pres-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72320357_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/72320073_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-press-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74290625_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-pres-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72319973_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72320425_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-77-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74290605_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-NM-VG- 4) SP DADO TOPIĆ I GRUPA `TIME` – Kad smo ja i moj miš bili bokseri / Dok ja i moj miš sviramo jazz (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/72321045_SP-TIME-Kad-smo-ja-i-moj-mis-1976-4-press-ODLICNA 5) SP TIME – `Tini - Tina / Dok sjedim ovako u tvojoj blizini` (1976, PGP RTB) ______________________________________________________________________ III - TIME – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom pesama grupe TIME sa kojima učestvuju na tim pločama: 1) 2LP V/A – `Pop Festival Ljubljana 72 – Boom` (1972, Jugoton) pesma: TIME – Za koji život treba da se rodim (live) 2) 2LP V/A – `Boom Pop fest `73` (1973, Jugoton) pesma: TIME – Reci mi Ciganko što u mom dlanu piše (live) https://www.kupindo.com/Ploce/72311585_2LP-V-A-Boom-73-1973-YU-grupa-TIME-DAH-220-VG- 3) 2LP V/A – `Kongres rock majstora` (1975, Jugoton) napomena: ovde se kao izvođaš pojavljuje Vedran Božić, ali ga prati cela ekipa TIME, uključujući i Dadu Topića pesme: a) VEDRAN BOŽIĆ – Najbolji drug b) VEDRAN BOŽIĆ – Čovjek i žena c) VEDRAN BOŽIĆ – Shiffle d) VEDRAN BOŽIĆ – Da li čuješ https://www.kupindo.com/Ploce/72300321_2LP-V-A-Kongres-rock-majstora-1975-VG-YU-grupa- 4) LP V/A – `Boom `76` (1976, PGP RTB) pesma: TIME – Da li znaš da te volim (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62409877_LP-V-A-Boom-76-1976-Smak-Time-MINT-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/60776689_LP-V-A-BOOM-76-YU-rock-festival-Smak-Time-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/64321237_LP-V-A-BOOM-76-VALJAK-SEPTEMBER-SMAK-TIME 5) LP ZORAN MODLI – Leteća diskoteka (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ i TIME - Dok ja i moj miš sviramo jazz b) DADO TOPIĆ i TIME - Da li znaš da te volim https://www.kupindo.com/Ploce/61059273_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977- https://www.kupindo.com/Ploce/74264457_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977-G- 6) 2LP V/A – `Pop parada 1` (1977, PGP RTB) pesme: a) TIME – Da li znaš da te volim (live) b) TIME – Dok ja i moj miš sviramo džez (live) c) TIME – Rock`n`Roll u Beogradu (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62661805_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74264349_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-press-TIME-DEMONI https://www.kupindo.com/Ploce/60776697_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-2-pressing-MINT 7) 2LP V/A – `Randevu s muzikom` (1977, Jugoton) pesme: a) TIME – Divlje guske (live) b) TIME – Život u čizmama sa visokom petom (live) https://www.kupindo.com/Ploce/73077797_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-Time-Drago-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/70358017_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-SEPTEMBER-TIME-MINT 8) 2LP V/A – `Legende YU rocka` (1987, Jugoton) pesme: a) TIME – Rock`n`Roll u Zagrebu (live) b) TIME – Pjesma No. 3 (live) c) TIME – Da li znaš da te volim (live) d) TIME – Majko zemljo (live) https://www.kupindo.com/Ploce/74290213_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/71343185_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-YU-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74290285_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-YU-grupa-indexi ===================================================================== IV - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna LP, 2LP i MLP diskografija: 1) 2LP DADO TOPIĆ – `Neosedlani` (1979, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60834857_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979- https://www.kupindo.com/Ploce/62617693_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74389773_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289745_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/63436897_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-pressing 2) LP DADO TOPIĆ – `Šaputanje na jastuku` (1980, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63702073_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980- https://www.kupindo.com/Ploce/67289677_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/67289669_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67289681_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72315217_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-5-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74292221_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-6-pressing 3) MLP DADO TOPIĆ i PEPEL IN KRI – `Vodilja` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289797_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-PERFEKT https://www.kupindo.com/Ploce/72315181_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-odlicna 4) MLP SLAĐANA + DADO – `Princeza` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289445_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-NM-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69663349_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-VG-VG ______________________________________________________________________ V - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) SP DADO TOPIĆ – Život moj / Pjesma 3 (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74288949_SP-DADO-TOPIC-Zivot-moj-Pjesma-3-1974-VG-VG- 2) SP DADO TOPIĆ – `Poželi nešto / Superstar` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289561_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72318777_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-VG https://www.kupindo.com/Ploce/60873877_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/67289577_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-G-VG- 3) SP OLIVERA – DADO – CUNE – `Napred plavi / Dobar dan Španijo` (1984, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74289981_SP-DADO-CUNE-OLIVERA-Napred-plavi-1982-NM-G _____________________________________________________________________ VI - DADO TOPIĆ – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom Topićevih pesama sa kojima učestvuje na tim pločama: 1) LP V/A – `Slovenska popevka `74` (1974, RTV Ljubljana) pesma: ADOLF TOPIĆ – Maja z biseri 2) LP V/A `Hit parada No. 4` (1976, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Poželi nešto 3) LP V/A – `Uspomene` (1977, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Ljudi, ljudi 4) LP V/A – `Pesme Titu` (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ – Prolog b) DADO TOPIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ i ZLATKO PEJAKOVIĆ - Obnova i izgradnja c) RALE DAMJANOVIĆ, ZLATKO PEJAKOVIĆ, NEDA UKRADEN, BISERA VELETANLIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ, DADO TOPIĆ i MERI CETINIĆ - Druže Tito mi ti se kunemo 5) LP V/A – `Originalna muzika iz filma `Nacionalna klasa` (do 785 ccm)` (1979, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Floyd 6) LP V/A – `Parada pjevača` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 7) LP V/A – ` Ruleta 5 (Jugoslávské rockové skupiny)` (1984, Supraphon) pesma: DADO A. TOPIĆ - Bombarder (Bombarďák) 8) LP V/A – `Mesam - Parada hitova` (1984, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Bit ćemo zajedno https://www.kupindo.com/Ploce/65377301_LP-V-A-Mesam-parada-hitova-1984-PERFEKTNA 9)LP V/A – `Zaplešimo! 16 originalnih hitova` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza (Negdje izvan planeta) 10) LP V/A – `Mesam - 2. Međunarodni sajam muzike - Parada hitova` (1985, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Ne mogu ubiti ljubav 11) LP V/A – `Oni su najbolji` (1986, PGP RTB) pesma: DADO i SLAĐANA - Princeza 12) LP V/A – `Nešto se dešava` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ, NADA PAVLOVIĆ, ĐORĐE NIKOLIĆ I UMETNIČKI ANSAMBL JNA – Armija rođena smeh dečiji da brani https://www.kupindo.com/Ploce/73270125_LP-V-A-Nesto-se-desava-1986-Dado-Tifa-Arsen-MINT 13) LP V/A – `Pop • Top • 24 (Zagrebfest ’86)` (1986, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ –Zagreb By Night 2LP V/A – ` Split `86 - Split Song Festival - Festival zabavne glazbe` (1986, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Kristina https://www.kupindo.com/Ploce/65191405_2LP-V-A-Split-86-1986-Oliver-Hladna-Braca-Daniel https://www.kupindo.com/Ploce/62444533_2LP-V-A-Split-86-1986-Dado-Magazin-Kaliopi- 14) LP V/A – `Mesam - Pop festival 86.` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ i MIRA TOPIĆ - Poslednja iskra 15) 2LP V/A `MESAM 88` (1988, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Žena od porcelana 16) 2LP V/A – ` U dvoje je ljepše br. 1 - 12 popularnih dueta` (1990, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 17) LP V/A - ` Moj Zagreb tak imam te rad - Tebi grade moj br. 2` (1990, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ – Zagreb By Night
Istorija cene
Naziv oglasa
Početna cena
Najveća cena
Najniža cena
Nema podataka o istoriji cene
Pretraga: " "
Uspešno ste zapratili pretragu.
Sve zapraćene pretrage možete videti u
korisničkom panelu.