Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Raspeti narod - Dragoljub Petrović Godina izdanja: 2018 Broj strana: 326 Povez: Mek Ova je knjižica nastala slučajno, kao pokušaj da se odgovori na neka pitanja koja se o srpskoj prošlosti nisu dugo smela postavljati, a na koja su uvek odgovarali samo oni koji su sve znali i prema čijim je merama određivana suština srpske istorije. Tako je, recimo, nordijska istorijska pamet odredila da Srba nije bilo do šestog/sedmog veka, a onda su se oni, odjednom i niotkud, pojavili na Helmu (ili na Iliričkom poluostrvu ili, po najnovijem, na Balkanu), i odmah se rasporedili od delte Dunava do Trsta i od Gemera do Peloponeza.I od tada do danas ne posustaje germansko nastojanje da se njihovo tamošnje (ili ovamošnje) prisustvo prikaže kao slučajnost i da se oni otuda bace u more (bilo posebno, bilo zajedno s Grcima). Za to su u prošlom veku poslužila dva svetska rata, a sad i ono što se sa Srbima događa kao priprava trećega. Pri tome, u ona dva rata Srbi su se pojavili kao uzgredni učesnici (kao kolateralne žrtve – takoreći) jer su iskorišćeni kao žiška da potpale sukob među Velikim Imperijama: u Prvom (najpre zvanom Veliki) – da se sruši Velika Pravoslavna Rusija, a u Drugom (koji baš i nije bio mali) – da se uspostavi Mala Jevrejska Država. I da podmire makar deo onih računa koje su Veliki pripravili: u Prvom ratu ostali su bez milion i po glava, a u Drugom (i mnogo godina posle njega) – makar bez još dva miliona.

Тврђава је роман истакнутог српског и југословенског писца Меше Селимовића који је стварао у другој половини двадесетог вијека. Роман је настао 1970. године. „Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje: moji prsti, njeno tijelo i njegov ujednačeni damar. Nije važno šta se dešava u svijetu, nije važno šta će biti sutra, važan je ovaj čas blaženstva bez misli. Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikad više. Prvi put znam šta je sreća, osjećam je, vidim, mirišem. Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog drugog osim nas nema. I ima sreća. Da li je mogu zadržati? Napolju je proljetna noć, i mjesečina. A ja ne mogu da zaspim, od sreće kojoj nisam tražio razlog. I nisam se čudio što je tako. Kako bi drukčije i moglo biti?“ С Википедије, слободне енциклопедије Меша Селимовић Пуно име Мехмед Селимовић Датум рођења 26. април 1910. Место рођења Тузла, Аустроугарска Датум смрти 11. јул 1982. (72 год.) Место смрти Београд, СР Србија, СФР Југославија Држављанство СФРЈ Националност Југословен Народност Србин[1][2] Религија ислам Универзитет Универзитет у Београду Породица Шефкија (брат) Теуфик (брат) Рођаци Хана Селимовић (унука-братаница) Језик стварања српскохрватски Књижевни жанр егзистенцијализам Утицаји од Жан Пол Сартр, Албер Ками Мехмед Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) био је југословенски[3] писац српскога порекла[1][2] који је стварао на српскохрватскоме говорном подручју[4] у другој половини 20. века. Биографија Меша Селимовић као академик САНУ Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. Имао је два брата, Теуфика и Шефкију. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. године постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли. Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као: професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, уметнички директор „Босна-филма“, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост“. Године 1971. је пензионисан и преселио се јануара 1973. године у Београд. Током живота два пута се женио, са другом супругом је имао две кћерке. Умро је 11. јула 1982. године у Београду, где је сахрањен у Алеји заслужних грађана. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности. Уврштен је у књигу 100 најзнаменитијих Срба. Признања и награде Био је биран за: председника Савеза књижевника Југославије, био је почасни доктор Сарајевског универзитета (1971), редовни члан АНУБиХ и САНУ. Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: НИН-ова награда (1967), ГОРАНОВА награда (1967), Његошева награда (1967), потом Двадесетседмојулска СРБиХ, награда АВНОЈ-а, итд. Дела Табла на згради где је становао у Београду После прве књиге, збирке приповедака Прва чета (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман Тишине (1961). Следе књиге, збирка приповедака Туђа земља (1962) и кратки поетски роман Магла и мјесечина (1965). Дервиш и смрт (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат Шефкија био је у родној Тузли ухапшен, осуђен на смрт и покопан на непознатом месту, што је био додатни ако не и главни мотив за настанак овог романа. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка. Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Селимовић овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност. Роман Тврђава (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и Тврђава је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.[5] Након романа Острво (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе Дјевојка црвене косе, Писци, мишљења и разговори, За и против Вука, Круг и Сјећања (1976). Ово последње дело је аутобиографско. У њему Селимовић описује многе важне догађаје и личности које су утицале на његов живот и оставиле неизбрисив траг. Национална припадност Поштанска марка с ликом Меше Селимовића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године У вези са својим националним опредељењем — српством, Селимовић је једном приликом рекао: Србин је славно бити али и скупо. Мислио је на све оне муке и перипетије кроз које је прошао, да би остао веран себи и био оно што јесте. Свој циљ је формално постигао тек 1972. године, када је његов роман Дервиш и смрт изашао у Београду у едицији `Српска књижевност у 100 књига`, под бројем 95.[6] У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: „ Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције `Српска књижевност у сто књига`, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком. ” Његови ближи преци су из Билеће, а пореклом су из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића.[7][8] У својој књизи сећања пише за оца Алију: `Није био религиозан, а по националном осећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање...`[7] Дела Споменик Меши Селимовићу у Тузли. Увријеђени човјек (1947) Прва чета (1950) Туђа земља (1957) Ноћ и јутра (филмски сценарио) (1958) Тишине (1961) Магла и мјесечина (1965) Есеји и огледи (1966) Дервиш и смрт (1966) За и против Вука (1967) Тврђава (1970) Острво (1974) Сјећања (1976) Круг (1983) Види још Награда Меша Селимовић Гимназија Меша Селимовић Референце „Selimović, Meša”. Hrvatska enciklopedija (на језику: хрватски). Приступљено 19. 8. 2019. „I. Miladinović: Meša Selimović, srpski pisac iz muslimanske porodice”. Нови Стандард (на језику: српски). 2021-06-07. Приступљено 2022-01-01. „Меша Селимовић”. Едукација. Приступљено 19. 8. 2019. „MOST OD RIJEČI - Meša Selimović”. Knjižare Vulkan (на језику: српски). Приступљено 2022-01-01. Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava - Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7. Радован Поповић: `Живот Меше Селимовића`, Београд 1988. године Меша Селимовић: `Сјећања`, Београд-Ријека 1976. године Меша Селимовић: Моји су преци из Билеће од братства Вујовића Литература Selimović, Meša (2011). Roman Tvrđava - Petar V. Arbutina. Beograd: Marso. ISBN 978-86-6107-029-7. Спољашње везе Меша Селимовић на сродним пројектима Википедије Дефиниције на Викиречнику Медији на Остави Новости на Викиновостима Цитати на Викицитатима Текстови на Викизвронику Литература на Викикњигама Биографија на сајту САНУ „Корени храста - Меша Селимовић“, Радован Поповић, Вечерње новости, фељтон, 10—20. фебруар 2009. Меша Селимовић (српско наслеђе) Јубилеј Меше Селимовића у Србији (Вести, 4. фебруар 2010) Текст Меше Селимовића поводом 80. рођендана Иве Андрића („Политика“, 1. мај 2010) Пронашао мир у Београду („Вечерње новости“, 9. јул 2010) Заборављени сценарији Меше Селимовића („Политика“, 10. јул 2010) Меша у сенци „Дервиша“ („Вечерње новости“, 4. мај 2011) Тврђава која је одолела („Политика”, 31. август 2019) Трибина „Меша Селимовић – између дервиша и заборава” историчара мср Огњена Карановића ЗЛАТНА ДЕЦЕНИЈА СА `ЧЕТИРИ ЗЛАТНЕ ПТИЦЕ`: Поводом четрдесет година од смрти једног од највећих писаца Меше Селимовића („Вечерње новости”, 5. јул 2022) Зашто данас читати Мешу Селимовића: Кметови по традицији, кабадахије по жељама („Политика”, 12. јул 2022) kao NOVA bibliofilski primerak

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1) BOJOVNICI I BJEGUNCI 2) LJUBAV I SMRT 3) STARI NEVJERNIK 4) PROLOM 5) DOŽIVLJAJI NIKOLETINE BURSAĆA / NE TUGUJ BRONZANA STRAZO 6) GLUVI BARUT 7) OSMA OFANZIVA 8) PJESME / PJESME PIONIRKE 9) PRIČE ISPOD ZMAJEVIH KRILA 10) BOSONOGO DJETINJSTVO 11) PIONIRSKA TRILOGIJA : ORLOVI RANO LETE / SLAVNO VOJEVANJE / BITKA U ZLATNOJ DOLINI 12) DELIJE NA BIHACU 13) BASTA SLJEZOVE BOJE / GLAVA U KLANCU NOGE NA VRANCU 14) ODUMIRANJE MEDJEDA Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”

format: LP gatefold, Italian pressing artist: PINK FLOYD (UK) title: Wish You Were Here release date: 1970 (re-press 1976) label, Cat. No.: Harvest, 3C 062-04550 style: rock Ploča: NM/VG+ (5-/4+), omot: M (5), ODLIČAN peimerak. Italijanski original, re-press (Variant 2) iz 1976. godine. Kultni album koji i danas nadahnjuje ljubitelje rock muzike, a za muzičare predstavlja nepresušnu inspiraciju i riznicu ideja. A objavljen je pre `samo` više od pola veka... Atom Heart Mother A1a Father`s Shout A1b Breast Milky A1c Mother Fore A1d Funky Dung A1e Mind Your Throats Please A1f Remergence B1 If B2 Summer `68 B3 Fat Old Sun Alan`s Psychedelic Breakfast B4a Rise And Shine B4b Sunny Side Up B4c Morning Glory ===================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče grupe PINK FLOYD i solo albume njenih članova: I - PINK FLOYD: STUDIJSKI ALBUMI - kompletna vinilna LP diskografija: 1) LP PINK FLOYD - `The Piper At The Gates Of Dawn` (1967) 2) LP PINK FLOYD - `A Saucerful Of Secrets` (1968) 1+2) 2LP PINK FLOYD - `A Nice Pair` (1973) - prva dva albuma zajedno: `The Piper At The Gates Of Dawn` (1967) + `A Saucerful Of Secrets` (1968) https://www.kupindo.com/Ploce/63836017_2LP-PINK-FLOYD-A-Nice-Pair-1974-1-UK-press-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/65533853_2LP-PINK-FLOYD-A-Nice-Pair-74-OK-ploce-omot-los https://www.kupindo.com/Ploce/70500997_2LP-PINK-FLOYD-A-Nice-Pair-1979-PERFEKTAN-NOV https://www.kupindo.com/Ploce/76197921_2LP-PINK-FLOYD-A-Nice-Pair-1979-M-NM-PERFEKTAN https://www.kupindo.com/Ploce/65436841_2LP-PINK-FLOYD-A-Nice-Pair-1979-Jugoton-VG-VG- 3) PINK FLOYD - `Soundtrack From The Film `More` (1969) 4) 2LP PINK FLOYD - `Ummagumma` (1969) https://www.kupindo.com/Ploce/69705073_2LP-PINK-FLOYD-Ummagumma-1969-UK-originalni-press https://www.kupindo.com/Ploce/67507709_2LP-PINK-FLOYD-Ummagumma-1977-Italy-odlicna 5) PINK FLOYD - `Atom Heart Mother` (1970) https://www.kupindo.com/Ploce/76229913_LP-PINK-FLOYD-Atom-Heart-Mother-1970-Italy-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/73307241_LP-PINK-FLOYD-Atom-Heart-Mother-70-France-samo-LP 6) LP PINK FLOYD - `Meddle` (1971) https://www.kupindo.com/Ploce/62273293_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1976-1-pressing-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/71976029_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1976-1-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/63838481_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1976-1-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74555917_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1978-1-pressing-VG-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74555901_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1976-2-press-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/71976109_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1976-2-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/66056173_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1976-3-press-RETKO-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/73313205_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1978-VG-G-NM https://www.kupindo.com/Ploce/70387009_LP-PINK-FLOYD-Meddle-1981-odlicna-ploca-MINT 7) LP PINK FLOYD - `Obscured By Clouds` (1972) 8) LP PINK FLOYD - `The Dark Side of The Moon` (1973) https://www.kupindo.com/Ploce/70391229_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-PERFEKTNA-M-NM- https://www.kupindo.com/Ploce/66057273_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-1973-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/70500637_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-1973-G- https://www.kupindo.com/Ploce/76198013_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-1973-G https://www.kupindo.com/Ploce/67507361_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-73-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74554769_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-73-2-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74554693_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-1973-VG-- https://www.kupindo.com/Ploce/73313233_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-73-2-pres-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/70390721_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-73-quadro-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/70390901_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-quadrophon-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/73307225_LP-PINK-FLOYD-Dark-Side-Of-The-Moon-1973-G-F- 9) LP PINK FLOYD - `Wish You Were here` (1975) https://www.kupindo.com/Ploce/65439005_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1976-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/73307017_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1978-VG-M-M https://www.kupindo.com/Ploce/70387057_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1978-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/68879233_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1978-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74562769_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1978-G-VG https://www.kupindo.com/Ploce/70500809_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1979-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/74556973_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1980-perfektna https://www.kupindo.com/Ploce/74557021_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1980-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/76197949_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1980-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/63271521_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1980- https://www.kupindo.com/Ploce/68879229_LP-PINK-FLOYD-Wish-You-Were-Here-1985-G-G- 10) LP PINK FLOYD - `Animals` (1977) https://www.kupindo.com/Ploce/63903037_LP-PINK-FLOYD-Animals-1977-German-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/66056617_LP-PINK-FLOYD-Animals-1978-1-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/73307193_LP-PINK-FLOYD-Animals-1978-2-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/71372709_LP-PINK-FLOYD-Animals-1978-2-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76197961_LP-PINK-FLOYD-Animals-1978-2-pressing-G- 11) 2LP PINK FLOYD - `The Wall` (1979) https://www.kupindo.com/Ploce/74555217_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1980-1-press-VG-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/65125929_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1979-Greek-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/65533817_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1979-French-press-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/71976189_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1980-2-press-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/73307185_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1980-samo-jedna-ploca https://www.kupindo.com/Ploce/63836209_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1980-4-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/65438213_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1980-Jugotonac-4-press https://www.kupindo.com/Ploce/76198037_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1980-5-press-VG-VG-M https://www.kupindo.com/Ploce/67507121_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1981-7-pressing-RETKO https://www.kupindo.com/Ploce/76198021_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1981-8-pressing-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/71976317_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1981-9-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74555053_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1981-10-pressing-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76198029_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1981-11-press-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/71373293_2LP-PINK-FLOYD-The-Wall-1988-13-pressing-VG 12) LP PINK FLOYD - `The Final Cut` (1983) https://www.kupindo.com/Ploce/66051865_LP-PINK-FLOYD-The-Final-Cut-1983-ODLICNA-M-NM https://www.kupindo.com/Ploce/74556901_LP-PINK-FLOYD-The-Final-Cut-1983-ODLICNA-M-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76197957_LP-PINK-FLOYD-The-Final-Cut-83-NM-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/67507221_LP-PINK-FLOYD-The-Final-Cut-1983-Jugotonac 13) LP PINK FLOYD - `A Momentary Lapse Of Reason` (1987) https://www.kupindo.com/Ploce/73307213_LP-PINK-FLOYD-A-Momentary-Lapse-Of-Reason-1987-VG 14) LP PINK FLOYD - `The Division Bell` (1994) 15) LP PINK FLOYD - `The Endless River` (2014) ********************************************************************** II - PINK FLOYD: LIVE ALBUMI I KOMPILACIJE - selekktivna vinilna LP diskografija: 1) LP PINK FLOYD - `Relics` (1971) 2) LP PINK FLOYD - `A Collection Of Great Dance Songs` (1981) https://www.kupindo.com/Ploce/67507265_LP-PINK-FLOYD-A-Collection-Of-Great-Dance-1982-G- https://www.kupindo.com/Ploce/70500237_LP-PINK-FLOYD-A-Collection-Of-Great-Dance-1982-G-G 3) 2LP PINK FLOYD - `Delicate Sound Of Thunder` (1988) ===================================================================== III - PINK FLOYD - selektivna singl diskografija: SP PINK FLOYD - `Another Brick In The Wall (Part II) / One Of My Turns` (1979) https://www.kupindo.com/Ploce/74379789_SP-PINK-FLOYD-Another-Brick-1982-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74359273_SP-PINK-FLOYD-Another-Brick-1982-2-press-G-G https://www.kupindo.com/Ploce/74359229_SP-PINK-FLOYD-Another-Brick-1982-3-pressing-VG- ===================================================================== IV - DAVID GILMOUR - kompletna solo vinilna LP diskografija: 1) LP DAVID GILMOUR - `David Gilmour` (1978) https://www.kupindo.com/Ploce/70386621_LP-DAVID-GILMOUR-Pink-Floyd-David-Gilmour-78-VG- 2) LP DAVID GILMOUR - `About Face` (1984)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Život na ledu I (Dnevnici 1948-1955) Život na ledu II (Dnevnici 1955-1982) Život na ledu III (Dnevnici mart-decembar 1983) ` Knjiga Život na ledu Borislava Pekića predstavlja izuzetno zanimljive dnevnike s kraja 1982. i iz 1983. godine koji su u audio-zapisu ostali posle Pekićeve smrti. Njih je za štampu pripremila gospođa Ljiljana Pekić. Ti dnevnici polemičke intonacije pisani su u formi ogleda i eseja, intervjua i komentara. Njihovu osnovu predstavlja podsticajna, otvorena i kritička autorova misao. Ona je usredsređena na ključna pitanja društvenog, političkog i kulturnog života u Jugoslaviji od kraja Drugog svetskog rata do osamdesetih godina 20. veka.Pekićevi dnevnički zapisi su jedna vrsta sokratskog dijaloga sa idejama i piscima. Neki od njih, kao Miroslav Krleža i Milovan Đilas, ostavili su vidljiv trag ne samo u književnosti, već, jednako, u književnoj ideologiji i društvenom životu pomenutog razdoblja. Smisao Pekićevih rasprava jeste u poricanju autoritarnog i dogmatskog duha i zalaganju za vrednosni sistem u kojem će recidivi totalitarizma i demokrature biti zamenjeni istinskim slobodama i demokratskim preporodom društva. ` Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Vrlo dobro stanje kao na slikama Izdavač: NOLIT, Beograd 1983; 1. Mučnina, reči, zid 2. Zrelo doba 3. Odlaganje 4. Ubijene duše 5. Drame 6. Šta je književnost 7. Portreti 8. Filozofski spisi Posebno u prodaji imamo i Kritiku dijalektičkog uma 1-2 https://www.kupindo.com/Filozofija/69191421_Zan-Pol-Sartr-KRITIKA-DIJALEKTICKOG-UMA-1-2 Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Žan-Pol Sartr Jean-Paul Sartre FP.JPG Žan-Pol Sartr Datum rođenja 21. jun 1905. Mesto rođenja Pariz Francuska Datum smrti 15. april 1980. (74 god.) Mesto smrti Pariz Francuska Škola Licej Anri IV, Viša normalna škola, Cours Hattemer, Licej Luj Veliki[1] Epoha 20. vek Regija Zapadnjačka filozofija Škola filozofije egzistencijalizam,[2] marksizam Nobel prize medal.svg odbio Nobelovu nagradu za književnost 1964. Interesovanja metafizika, epistemologija, etika, politika, fenomenologija, ontologija Ideje „Egzistencija prethodi esenciji“ „Loša sudbina“ „Ništavilo“ Uticaji od Imanuel Kant, Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Karl Marks, Fjodor Dostojevski, Seren Kirkegor, Fridrih Niče, Edmund Huserl, Martin Hajdeger, Karl Jaspers, Simon de Bovoar, Alber Kami Uticao na Simon de Bovoar, Alber Kami, Frantz Fanon, Ajris Merdok, R.D. Leing, Žil Delez, Feliks Gvatari, Alen Badju, Majkl Džekson Potpis Jean-Paul Sartre signature.svg Biografija Uredi Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovedaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Uredi Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Uredi Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije potpuno ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u čuvenom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Uredi Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći sleva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Uredi Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Uredi Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži čuvenu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Uredi Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivnapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10] Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nekim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Uredi Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“.[11] Dela Uredi Romani i novele Uredi Mučnina (La Nausée, 1938.) Zid (Le Mur, 1939.) Trilogija Putevi slobode (Les Chemins de la liberté, 1945 — 1949.): Zrelo doba (L`âge de raison, 1945.) Odgoda (Le Sursis, 1947.) Smrt u duši (La Mort dans l`âme, 1949.) Poslednja prilika (La Dernière chance, četvrti deo ciklusa koji nikada nije dovršen) Autobiografija Uredi Reči (Les mots, 1964.) Dramska dela Uredi Muve (Les Mouches, 1943.) Iza zatvorenih vrata (Huis clos, 1944.) Nesahranjeni mrtvaci (Morts sans sépulture, 1946.) Bludnica dostojna poštovanja (La putaine respectueuse, 1946.) Prljave ruke (Les Mains sales, 1951.) Đavo i Gospod Bog (Le Diable et le Bon Dieu, 1951.) Zatočenici iz Altone (Les Séquestrés d` Altona, 1959.) Filozofija Uredi Imaginacija (L`Imagination, 1936.) Biće i ništavilo (L`Être et le Néant, 1943.) Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique, 1960.) Eseji i kritike Uredi Egzistencijalizam je humanizam (L`Existentialisme est un humanisme, 1946.) Situacije I - X (Situations I - X, 1947 — 1974.) Šta je književnost? (Qu`est-ce que la littérature ?, 1947.) Bodler (1947) Sveti Genet, komičar i mučenik (Saint Genet, comédien et martyr, 1952.) Porodični idiot (L`idiot de la familie, 1971 — 1972.)

format: LP, 5. pressing artist: TIME (Croatia, Yugoslavia) title: Time (I album) release date: 1972 (re-press 1979 ?) label, Cat No.: Jugoton, LPYV-S-60978 style: prog rock / rock Ploča: NM (5-), omot: VG+ (4+). ODLIČNO očuvan primerak, kakav se danas sve teže pronalazi. 5. pressing. Ukoliko je moja evidencija tačna, a mislim da jeste, postoji 12 pressinga ovog albuma u doba SFRJ, i pošto svi nose samo 2 različita matriksa, teško ih je razlikovati, ali uz pomoć ovog `vodiča` rešićete i tu zagonetku. 1. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene velikim slovima A i B, sa matriksom koji će nositi svu presinzi zaključno sa osmim: (A): LPYVS 60978 A 16772 ZP / (B): 60978 B 16772 ZP 2. PRESSING (1972): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, crno-srebrna etiketa gde su strane obeležene malim slovima a i b 3. PRESSING (1973): srebrna ploča, jedini od `srebrnih ploča` sa crno-srebrnom etiketom 4. PRESSING (1978?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom. 5. PRESSING (1979?): srebrna ploča, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 6. PRESSING (1979?): bez oznake `srebrna` ili `zlatna ploča`, tirkizna etiketa sa PUNOM (ne ornamentisanom) vertikalnom linijom. 7. PRESSING (1979?): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 8. PRESSING (1979? - nema ga na Discogsu): zlatna ploča, tirkizna etiketa sa ORNAMENTISANOM (ne punom) vertikalnom linijom, kao kod 4. pressinga, i matriksom koji je isti kao kod dotadašnjih pressinga. 9. PRESSING (1981): zlatna ploča, teget etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i matriksom koji nam daje i godinu izdavanja: (A): LPY 60978-1 9 2 81 SB / (B): LPYVS 60978-2 10 11 80 SB. Znači, sve je isto kao kod 7. pressinga, samo je matriks drugačiji. 10. PRESSING (1982?): zlatna ploča, crvena etiketa sa vertikalnom srebrnom ornamentisanom linijom i istim matriksom kao kod 9. pressinga, ali očito je iskoriužšćen isti stamper i ploča presovana dogodine, ili čak 1983. 11. PRESSING (1984?): zlatna, plavo-bela `JT` etiketa, sa matriksom kao kod 9. i 10. pressinga 12. PRESSING (1989?): zlatna, crna etiketa, poslednji SFRJ pressing. Moj stav prema ovoj ploči je manje-više poznat muzičkoj javnosti – kada je bilo prilike, kao i u nekoliko izbora za najbolju YU rock ploču svih vremena, stavljao sam je na prvo mesto, isto kao i 10-minutnu pesmu `Za koji život treba da se rodim`, koja se takođe nalazi na ovom maestralnom LP-ju. Nakon prvog izdanja 1972. odmah je štampan još jedan tiraž, a zatim tokom godina, skoro do samog raspada zemlje, još 10. Onda su usledila reizdanja na CD-u, pa od pre par godina i još dva vinilna... Iako je prošlo pola veka od izlaska ploče, ona i dalje živi, i širi rock ideologiju kroz prostor i vreme. A1 Istina mašina 4:40 A2 Pjesma No. 3 5:54 A3 Hegedupa upa 5:15 B1 Kralj alkohol 6:53 B2 Za koji život treba da se rodim 10:05 ====================================================================== I - TIME – kompletna hronološka vinilna LP diskografija: 1) LP TIME – `Time` (1972, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/67301833_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing-G-G-retko https://www.kupindo.com/Ploce/72314941_LP-TIME-I-album-1972-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315069_LP-TIME-I-1973-3-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315045_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/74292845_LP-TIME-I-1978-4-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/67301841_LP-TIME-I-1972-5-pressing-NM-VG-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292905_LP-TIME-I-1979-7-pressing-M-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72315085_LP-TIME-I-1979-8-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/72315109_LP-TIME-I-1984-11-pressing-MINT-PERFEKTAN- https://www.kupindo.com/Ploce/72315129_LP-TIME-I-1984-11-pressing-M-NM-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74292885_LP-TIME-I-1984-11-pressing-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/74389717_LP-TIME-I-album-1984-11-pressing-G-VG 1a) LP TIME - `Time` (reizdanje 2019, Croatia Records) 1b) LP TIME – `Time (Half Speed Mastered At Abbey Road Studios London)`, (remaster 2022, Croatia Records) 2) LP TIME – `Time II` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60849929_LP-TIME-Time-2-1975-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315437_LP-TIME-Time-2-1976-4-pressing-VG-NM-retko https://www.kupindo.com/Ploce/74292389_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/63715497_LP-TIME-Time-2-1976-6-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/72315445_LP-TIME-Time-2-1978-7-press-MINT-PERFEKTNA- https://www.kupindo.com/Ploce/72315449_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-NM-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/67294117_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67294073_LP-TIME-Time-II-1978-8-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315441_LP-TIME-Time-2-1979-9-pressing-G-VG- 3) LP TIME – `Život u čizmama s visokom petom` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74292585_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74292601_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72315293_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/72315289_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/60849765_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/74389677_LP-TIME-Zivot-u-cizmama-s-visokom-petom-1976-G-VG _____________________________________________________________________ II - TIME – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) 6` one sided promo flexy TIME – `Frio` (1972, Jugoton) 2) SP TIME – `Reci Ciganko, što mi u dlanu piše / Makedonija` (1973, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74290481_SP-TIME-Reci-Ciganko-Makedonija-1973-VG-VG 3) SP DADO TOPIĆ I TAJM – `Kad jednom otkrijem čoveka u sebi / Da li znaš da te volim` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63673005_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-1976-M https://www.kupindo.com/Ploce/67289537_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/67289517_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-1-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289509_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-1976-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/72320053_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-pres-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/72320357_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/72320073_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-76-2-press-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74290625_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-pres-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72319973_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-1976-2-press-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72320425_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-77-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/74290605_SP-DADO-TOPIC-I-TIME-Da-li-znas-da-te-volim-NM-VG- 4) SP DADO TOPIĆ I GRUPA `TIME` – Kad smo ja i moj miš bili bokseri / Dok ja i moj miš sviramo jazz (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/72321045_SP-TIME-Kad-smo-ja-i-moj-mis-1976-4-press-ODLICNA 5) SP TIME – `Tini - Tina / Dok sjedim ovako u tvojoj blizini` (1976, PGP RTB) ______________________________________________________________________ III - TIME – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom pesama grupe TIME sa kojima učestvuju na tim pločama: 1) 2LP V/A – `Pop Festival Ljubljana 72 – Boom` (1972, Jugoton) pesma: TIME – Za koji život treba da se rodim (live) 2) 2LP V/A – `Boom Pop fest `73` (1973, Jugoton) pesma: TIME – Reci mi Ciganko što u mom dlanu piše (live) https://www.kupindo.com/Ploce/72311585_2LP-V-A-Boom-73-1973-YU-grupa-TIME-DAH-220-VG- 3) 2LP V/A – `Kongres rock majstora` (1975, Jugoton) napomena: ovde se kao izvođaš pojavljuje Vedran Božić, ali ga prati cela ekipa TIME, uključujući i Dadu Topića pesme: a) VEDRAN BOŽIĆ – Najbolji drug b) VEDRAN BOŽIĆ – Čovjek i žena c) VEDRAN BOŽIĆ – Shiffle d) VEDRAN BOŽIĆ – Da li čuješ https://www.kupindo.com/Ploce/72300321_2LP-V-A-Kongres-rock-majstora-1975-VG-YU-grupa- 4) LP V/A – `Boom `76` (1976, PGP RTB) pesma: TIME – Da li znaš da te volim (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62409877_LP-V-A-Boom-76-1976-Smak-Time-MINT-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/60776689_LP-V-A-BOOM-76-YU-rock-festival-Smak-Time-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/64321237_LP-V-A-BOOM-76-VALJAK-SEPTEMBER-SMAK-TIME 5) LP ZORAN MODLI – Leteća diskoteka (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ i TIME - Dok ja i moj miš sviramo jazz b) DADO TOPIĆ i TIME - Da li znaš da te volim https://www.kupindo.com/Ploce/61059273_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977- https://www.kupindo.com/Ploce/74264457_LP-V-A-Leteca-diskoteka-Zorana-Modlija-1977-G- 6) 2LP V/A – `Pop parada 1` (1977, PGP RTB) pesme: a) TIME – Da li znaš da te volim (live) b) TIME – Dok ja i moj miš sviramo džez (live) c) TIME – Rock`n`Roll u Beogradu (live) https://www.kupindo.com/Ploce/62661805_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-pressing-VG https://www.kupindo.com/Ploce/74264349_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-1-press-TIME-DEMONI https://www.kupindo.com/Ploce/60776697_2LP-V-A-Pop-Parada-1-1977-2-pressing-MINT 7) 2LP V/A – `Randevu s muzikom` (1977, Jugoton) pesme: a) TIME – Divlje guske (live) b) TIME – Život u čizmama sa visokom petom (live) https://www.kupindo.com/Ploce/73077797_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-Time-Drago-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/70358017_2LP-V-A-Randevu-s-muzikom-77-SEPTEMBER-TIME-MINT 8) 2LP V/A – `Legende YU rocka` (1987, Jugoton) pesme: a) TIME – Rock`n`Roll u Zagrebu (live) b) TIME – Pjesma No. 3 (live) c) TIME – Da li znaš da te volim (live) d) TIME – Majko zemljo (live) https://www.kupindo.com/Ploce/74290213_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/71343185_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-TIME-Tocak-YU-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/74290285_2LP-V-A-Legende-YU-rocka-1987-YU-grupa-indexi ===================================================================== IV - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna LP, 2LP i MLP diskografija: 1) 2LP DADO TOPIĆ – `Neosedlani` (1979, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60834857_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979- https://www.kupindo.com/Ploce/62617693_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74389773_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/67289745_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-press-VG https://www.kupindo.com/Ploce/63436897_2LP-DADO-TOPIC-Neosedlani-1979-3-pressing 2) LP DADO TOPIĆ – `Šaputanje na jastuku` (1980, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/63702073_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980- https://www.kupindo.com/Ploce/67289677_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-1-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/67289669_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/67289681_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-G- https://www.kupindo.com/Ploce/72315217_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-5-pressing https://www.kupindo.com/Ploce/74292221_LP-DADO-TOPIC-Saputanje-na-jastuku-1980-6-pressing 3) MLP DADO TOPIĆ i PEPEL IN KRI – `Vodilja` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289797_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-PERFEKT https://www.kupindo.com/Ploce/72315181_MLP-DADO-TOPIC-I-PEPEL-IN-KRI-Vodilja-1984-odlicna 4) MLP SLAĐANA + DADO – `Princeza` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289445_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-NM-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69663349_MLP-SLADjANA-I-DADO-Princeza-1984-VG-VG ______________________________________________________________________ V - DADO TOPIĆ – kompletna hronološka vinilna singl (SP) diskografija: 1) SP DADO TOPIĆ – Život moj / Pjesma 3 (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/74288949_SP-DADO-TOPIC-Zivot-moj-Pjesma-3-1974-VG-VG- 2) SP DADO TOPIĆ – `Poželi nešto / Superstar` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/67289561_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/72318777_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-VG https://www.kupindo.com/Ploce/60873877_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-Superstar-1976- https://www.kupindo.com/Ploce/67289577_SP-DADO-TOPIC-i-TIME-Pozeli-nesto-1976-G-VG- 3) SP OLIVERA – DADO – CUNE – `Napred plavi / Dobar dan Španijo` (1984, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/74289981_SP-DADO-CUNE-OLIVERA-Napred-plavi-1982-NM-G _____________________________________________________________________ VI - DADO TOPIĆ – kompilacijske ploče sa drugim izvođačima, sa popisom Topićevih pesama sa kojima učestvuje na tim pločama: 1) LP V/A – `Slovenska popevka `74` (1974, RTV Ljubljana) pesma: ADOLF TOPIĆ – Maja z biseri 2) LP V/A `Hit parada No. 4` (1976, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Poželi nešto 3) LP V/A – `Uspomene` (1977, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ – Ljudi, ljudi 4) LP V/A – `Pesme Titu` (1977, PGP RTB) pesme: a) DADO TOPIĆ – Prolog b) DADO TOPIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ i ZLATKO PEJAKOVIĆ - Obnova i izgradnja c) RALE DAMJANOVIĆ, ZLATKO PEJAKOVIĆ, NEDA UKRADEN, BISERA VELETANLIĆ, OLIVER DRAGOJEVIĆ, DADO TOPIĆ i MERI CETINIĆ - Druže Tito mi ti se kunemo 5) LP V/A – `Originalna muzika iz filma `Nacionalna klasa` (do 785 ccm)` (1979, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Floyd 6) LP V/A – `Parada pjevača` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 7) LP V/A – ` Ruleta 5 (Jugoslávské rockové skupiny)` (1984, Supraphon) pesma: DADO A. TOPIĆ - Bombarder (Bombarďák) 8) LP V/A – `Mesam - Parada hitova` (1984, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Bit ćemo zajedno https://www.kupindo.com/Ploce/65377301_LP-V-A-Mesam-parada-hitova-1984-PERFEKTNA 9)LP V/A – `Zaplešimo! 16 originalnih hitova` (1984, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza (Negdje izvan planeta) 10) LP V/A – `Mesam - 2. Međunarodni sajam muzike - Parada hitova` (1985, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ - Ne mogu ubiti ljubav 11) LP V/A – `Oni su najbolji` (1986, PGP RTB) pesma: DADO i SLAĐANA - Princeza 12) LP V/A – `Nešto se dešava` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ, NADA PAVLOVIĆ, ĐORĐE NIKOLIĆ I UMETNIČKI ANSAMBL JNA – Armija rođena smeh dečiji da brani https://www.kupindo.com/Ploce/73270125_LP-V-A-Nesto-se-desava-1986-Dado-Tifa-Arsen-MINT 13) LP V/A – `Pop • Top • 24 (Zagrebfest ’86)` (1986, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ –Zagreb By Night 2LP V/A – ` Split `86 - Split Song Festival - Festival zabavne glazbe` (1986, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Kristina https://www.kupindo.com/Ploce/65191405_2LP-V-A-Split-86-1986-Oliver-Hladna-Braca-Daniel https://www.kupindo.com/Ploce/62444533_2LP-V-A-Split-86-1986-Dado-Magazin-Kaliopi- 14) LP V/A – `Mesam - Pop festival 86.` (1986, PGP RTB) pesma: DADO TOPIĆ i MIRA TOPIĆ - Poslednja iskra 15) 2LP V/A `MESAM 88` (1988, Jugoton) pesma: DADO TOPIĆ – Žena od porcelana 16) 2LP V/A – ` U dvoje je ljepše br. 1 - 12 popularnih dueta` (1990, Jugoton) pesma: SLAĐANA i DADO - Princeza 17) LP V/A - ` Moj Zagreb tak imam te rad - Tebi grade moj br. 2` (1990, Jugoton) pesma: MIRA i DADO TOPIĆ – Zagreb By Night

Autor: Miroslav Krleža Naslov: Sabrana djela Miroslava Krleže; Jubilarno izdanje u povodu 65-te godišnjice autorova rada Kolo: DNEVNIK 1–5 Godina: 1981 Izdavanje i proizvodnja: Sarajevo : Oslobođenje ; Zagreb : Mladost : Globus, Povez: tvrdi Autor: Miroslav Krleža Naslov: Sabrana djela Miroslava Krleže; Jubilarno izdanje u povodu 65-te godišnjice autorova rada 446 + 459 + 488 + 354 + 553 stranica 20x13 cm Tvrd povez sa zlatotiskom Miroslav KRLEŽA Dnevnik I–V (komplet) 1. Dnevnik 1914–1917. Davni dani I 2. Dnevnik 1918 –1922. Davni dani II 3. Dnevnik 1933–1942. 4. Dnevnik 1943. 5. Dnevnik 1958–69. U decembarskoj svesci časopisa „Pečat“, u dvobroju 8–9 za godinu 1939, Miroslav Krleža objavio Tu polemiku – kojoj rame uz rame u jugoslovenskoj književnosti može stati samo još Kišov „Čas anatomije“ – nazvao je autor „razumnim pokušajem da stvari na lijevom krilu naše knjige sredi i podredi imperativima dostojanstva visokog književnog poziva, koji se klanja principima nezavisnosti, dosljednosti i slobodnog uvjerenja, da je istina jedini ideal svih disciplina pak tako i dijalektike.“ Buknula je politička polemika književnim sredstvima među ideološkim saborcima, komunistima, kad je Drugi svetski rat već počeo, iskreno najavljivan godinama kao lavež klerofašizma i nacionalsocijalista. Krleža je to uporno i pravovremeno godinama isticao: „Ovaj lavež oko nas bolesna (je) pojava“, a kad se upustio u polemiku, stoga je upozorio: „Od tog ljudožderskog proždiranja svojih vlastitih suborilaca profitira samo onaj treći književni faktor, koji se sprema da nas pojede sve zajedno na svoju najveću radost i ljudoždersko zadovoljstvo.“ Zašto je, međutim, detonirao polemiku? Zato što se borba protiv nacističkog zatiranja dostojanstva stvaralaštva i slobode ne može temeljiti na zabrani stvaralaštva i slobode koju vodi antidijalektički materijalizam staljinizirane književnosti i ideologije. Godinama je Krleža ćutao na uvredljive, neistinite etikete koje su mu po književnim listovima lepili na ime partijski drugovi: da izvrdava dijalektici, da je esteta u saradnji s buržoaskom umetnošću i da je trockista. Inicijator „Dijalektičkog antibarbarusa“, tekst je Ognjena Price „Recepti, propisi i dogme – povodom pisanja ‘Pečata`“, u časopisu Izraz, kojim se Prica obrušio na tekst Marka Ristića „San i Istina Don Kihota“, koji je objavljen u prvom broju Pečata, na početku godine 1939. Prica optužuje Ristića, a preko Ristića, u stvari, Krležu, da se „Pečat“, u najgorem vremenu zla odao larpurlartizmu i doživljaju književnog poziva kao poju ševe u polju i drozda na grani, sasvim nadrealistički. Optužba, dakle, glasi: izdaja socijalne tendencije u književnosti! Na višoj, transcendentnoj instanci suda, ona se tumači kao izdaja dijalektike. Antibarbarusom Krleža ispoveda svoj književni kredo, koji je jasno navestio pet godina ranije, pišući o Hegedušiću: „Nikada dakle, ni jednom svojom jedinom riječi, ni u jednom svom natpisu, a najmanje pak u ‘Predgovoru podravskim Motivima’ Krste Hegedušića – nisam isključio mogućnosti tendenciozne primjene umjetnički prerađenih podataka, pošto sam čitav taj predgovor i bio napisao u u svrhu da populariziram jednog umjetnika koji svoje slikarske sposobnosti vrlo uspješno primjenjuje u okviru našeg mladog, socijalnotendencioznog slikarstva, a najposlije i zato što i sam pišem u sličnome smislu.“ Optužen za izdaju socijalnih tendencija u umetnosti, Krleža samog sebe otvoreno naziva socijalnotendencioznim književnikom. Bit razlike između ova dva razumevanja socijalne tendencije u estetici, jeste u tome da li je u toj tendenciji stvoreno umetničko delo ili ne: „Poeti pišući s tendencijom, stvaraju veliku socijalnotendencioznu književnost koje nitko i ne poriče, a antipoeti pišući isto tako s tendencijom stvaraju antipoeziju. Tendencija je možda ista u oba slučaja, ali umjetnički, to jest pjesnički rezultat nikako, jer ne može biti svrhom tendenciozno umjetničkog stvaranja da se ta tendencija, koje nitko ne poriče, izražava nezgrapno, nevješto i falš provincijalno, diletantski, barbarski, diluvijalno, dakle glupo i smiješno, nego to da se ta tendencija ostvaruje po mogućnosti više-manje ipak umjetnički što uvjerljivije, dakle što iskrenije, budući da se prava i uvjerljiva i iskrena književnost ne treba loše šmirantski glumiti.“ Ono najčudovišnije u Pricinom pristupu Ristićevom tekstu jeste da on, upravo s pozicija Ristićevih stavova, kritikuje ono što u Ristićevom tekstu nije izrečeno. Prica Ristića optužuje za izdaju socijalnoangažovane umetnosti, a Ristić upravo, i to nad odrom ubijenog Federika Garsije Lorke, ispisuje odu socijalnoangažovanom pesništvu: „Čelik se samo čelikom može skrhati, ne mišlju, jer život mora da zadaje smrt da bi se spasao od smrti i san pesnika da bi se ispunio mora da postane svest, koja postaje čin, mora da se pretvori u javu ratnika.“ Prica otvoreno govori notornu neistinu, ubeđen, dakle, da je istinitije na svetu lagati nego govoriti pravo. Kakvo ga uverenje na to obavezuje? Ništa drugo do osećanje transcendentne Istine koja negira puku istinu među pukim ljudima: Krleža, Ristić, Davičo i ostali oko Krležinog Pečata jesu trockisti koje, kao neprijatelje Partije, treba odstraniti. Svako sredstvo njihove likvidacije – sredstvo je istine. To je suština staljinističke dijalektike, za koju Krleža kaže da se pretvara u ono što sama dijalektika negira – u dogmu. Za njenog predstavnika Pricu, Krleža piše: „Ne progovara iz njega živi duh, nego nekakav stroj što zvekeće i zvrnda, kao mehanizam lutke koja se kreće po zakonu mrtvih kotačića: navinulo ga je, te sada zvrnda kao gramofon!“ To je karakteristika inženjera u „zavodu za mumificiranje života“. Iz Krležine kritike tog zavoda, nastaće Kišova priča „Mehanički lavovi“, četiri decenije potom, a za njom, u polemici, i drugi deo Antibarbarusa – „Čas anatomije“. Krleža, Miroslav, hrvatski književnik (Zagreb, 7. VII 1893 – Zagreb, 29. XII 1981). Autor najznačajnijih tekstova hrvatske književnosti XX. st. i pokretač mnogih kulturnih inicijativa zasnovanih na kritičkom osvješćivanju hrvatskog društva, što je njegov opus učinilo jednom od središnjih odrednica u izgradnji moderne Hrvatske. Djelujući u uvjetima izrazite društvene podijeljenosti s obzirom na temeljne probleme zajednice, uspio je, ne izbjegavajući prijepore, uobličiti svoju polaznu, estetsku poziciju kao nedvojbenu za pristaše i protivnike, pa je integralnost njegova djela i misli u bitnoj pretpostavci nacionalnoga kulturnoga standarda. Krleža je podrijetlom iz građanske obitelji s nekoliko sjevernohrvatskih nasljednih odvjetaka, što mu je pomoglo da unatoč skromnu statusu roditelja stekne solidnu obrazovnu i socijalnu osnovu. Nižu je gimnaziju završio u Zagrebu, 1908. otišao je u kadetsku školu u Pečuh, a 1911. u vojnu akademiju Ludoviceum u Budimpešti, ali ju je napustio već 1913. pokušavajući, zaokupljen balkanskom krizom, preko Pariza i Soluna stići do Beograda. Bez uporišta u Srbiji, vratio se u Zagreb, počeo raditi u novinskim redakcijama, objavljivati prve književne priloge te postao profesionalnim književnikom. Potkraj 1915. bio je unovačen i u ljeto 1916. poslan na bojište u Galiciji; zbog bolesti je bio oslobođen od vojne službe na ratištu pa se potkraj 1917. vratio u Zagreb. Pisao je komentare o stanju na bojištima I svjetskog rata, počeo objavljivati prve knjige te s krugom vršnjaka na valu općega nezadovoljstva i skromnih zasada socijaldemokratske tradicije sudjelovati u formiranju začetaka hrvatskoga komunističkoga pokreta. Nastojeći otpočetka zadržati gestu umjetnika kojemu je programatski i stvarno namjera fiksirati a ne uređivati svijet, 1919. s A. Cesarcem pokrenuo je i uređivao avangardistički časopis Plamen, poričući mitove hrvatske kulture, ali i tzv. vidovdanski kompleks, kroz koji su se očitovale prave težnje srpske politike. Časopis je bio zabranjen, a Krležu je policijski nadzor pratio sve do uspostave komunističkog poretka 1945. Kazališta i nakladnici počeli su 1920-ih prihvaćati Krležinu suradnju, pa su on i njegova supruga Bela, pošto je potkraj 1920-ih ona dobila stalni glumački angažman, postali istaknut umjetnički par, a njihov je dom sve do njihove smrti bio važnom točkom društvenog života. Premda je Krležino djelo izrazito određeno Zagrebom, više je puta dulje vrijeme izbivao: 1920–21. boravio je u ludbreškome kraju, početkom 1925. nekoliko je mjeseci boravio u Rusiji; od siječnja do rujna 1932. bio je u Češkoj, pa u Varšavi i Parizu; od jeseni 1933. pokušavao je djelovati u Beogradu, gdje je 1934. s M. Bogdanovićem pokrenuo časopis Danas. God. 1949–50. u Parizu je pripremao izložbu jugoslavenske srednjovjekovne umjetnosti. Za ustaškoga režima 1941–45. bio je prvo uhićen, a potom u prešutnoj kućnoj internaciji uz potporu kruga prijatelja u kojem se isticao Đ. Vranešić. Osim kao umjetničkom koncepcijom, Krleža je književnošću trajno bio zaokupljen i kao kulturnim modelom. Njegovi su časopisi Plamen, Književna republika (1923–27), Danas i Pečat (1939–40) orijentacijska polja hrvatskog modernizma; sudjelovao je pri pokretanju i određivanju smjera dvaju najznačajnijih književnih časopisa druge polovice XX st., Republike i Foruma; neprestano je u novinama i javnim forumima kritički raspravljao, sudjelovao u pripremi izvedbi svojih drama te osobito u redigiranju i objavljivanju svojih djela. Za svojega stvaralačkoga vijeka objavio je gotovo 200 autorskih knjiga. Prvu kolekciju pokrenuo je već 1923. kod koprivničkoga nakladnika Vošickoga, slijedili su reprezentativni nizovi zagrebačkih nakladnika Minerve i Biblioteke nezavisnih pisaca 1930-ih, pokušaj sa Suvremenom nakladom Jos. Čaklovića u ljeto 1945., potom izdanja Nakladnoga zavoda Hrvatske od 1946, sabrana djela Zore od 1952. te naposljetku sabrana djela u 45 knjiga s dodatnom petosveščanom Panoramom pogleda, pojava i pojmova sarajevskoga nakladnika Oslobođenje (1975–88). Premda je bio utjecajna figura društvene nomenklature i najprevođeniji hrvatski pisac svojega doba, utemeljitelj Leksikografskoga zavoda (koji danas nosi njegovo ime) te pokretač i glavni urednik niza enciklopedija, Krleži za života nisu bila objavljena cjelovita djela. S time je u vezi i njegova oporuka, kojom je na dvadesetak godina bilo odgođeno raspolaganje njegovom rukopisnom ostavštinom, što se većim poznatim dijelom danas čuva i obrađuje u Nacionalnoj i sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu. Za kompleksnost tipološke raščlambe Krležina djela znakoviti su njegova velika žanrovska obuhvatnost i difuznost, vremenski planovi epoha i pripadnih stilskih formacija – one iz koje je proizišao i s kojom je bio u retrospektivnu i na svoj način nostalgičnu dijalogu te one koju je u razmjerno dugu ciklusu nastojao podvrgnuti ne samo misaonomu nego i stilskomu jedinstvu – razvijajući kompleksnu rečenicu u sintaktički ritam hrvatskog standarda bez presedana u uzorima i bez postupka za nasljedovanje. Krleža je u književnost ušao na uobičajen način: posve u duhu svojega doba i kulturnih prilika u svojoj sredini želio je privući pozornost lirikom i pokušati dospjeti na dramsku scenu. Čak i kada je u figurativnome rekvizitariju ili dramaturškim sredstvima ta početnička gesta bila provokativna ili prezahtjevna za prag očekivanja, ona se čvrsto držala kriterija ukorijenjenosti i razumljivosti, potencirajući svoj rast u odgovarajućem rastu konkretne kulture koju je modulirala. Krležino se djelo zato prije segmentira u problemskim ciklusima nego u žanrovskima, a problemi lirske impostacije i dramaturške konzistencije nerijetko su objašnjivi tek na razini obuhvatne ambicije. Razvijajući odnos prema svojemu predmetu od avangardističke negacije do enciklopedičke sinteze, Krleža je strukturirao cijeli kompleks divergentnih punktova, s prividno jasno postavljenom ideološkom podlogom, ali međusobno i kao cjelina dijaloški postavljenih prema tradiciji i velikim pitanjima povijesti kao općega vremena pred kojima se hrvatska kultura do njega uglavnom skanjivala. Već je u prvim objavljenim tekstovima, dramoletima Legendi i Maskerati (1914), narativnim lirskim fragmentima (Zaratustra i mladić, 1914) i Podnevnoj simfoniji (1916), pokušavao rastvoriti i pretopiti žanrovske okvire. Ukupno je objavio osamnaest dijaloških tekstova: Legendu, Maskeratu, Hrvatsku rapsodiju (1917), Kraljevo, Kristofora Kolumba (1918), Michelangela Buonarrotija, U predvečerje (1919), Galiciju, Adama i Evu, Golgotu (1922), Vučjaka (1923), U agoniji, Gospodu Glembajeve (1928), Ledu (1932), U logoru (1934), Areteja (1959), Salomu (1963), Put u raj (1970). Posredno se može pretpostaviti, a i izravnim uvidom u ostavštinu potvrditi da je Krleža radio i na drugim dramaturškim predlošcima, od kojih su neki zagubljeni, u nekim je primjerima sam provjeravao dramaturški, odn. narativni profil svojih tekstova, a neki su mu pripovjedni pa i esejistički tekstovi priređeni za scenu (npr. Banket u Blitvi, Zastave, Moj obračun s njima), ali to ne mijenja težišne, koncepcijske ni razvojne topose njegove dramaturgije. Krležino se kazalište uobličavalo u mnogobrojnim inačicama prvotnih tekstova, potaknutima zahtjevima izvedbe i promjenom receptivnoga okruženja. Svoje je prve artističke i simboličke vizije (legende), pa i socijalne kompozicije s verističkom i ekspresionističkom poetičkom podlogom, zasnovao znatno prije nego što su one bile scenski formirane; stabilnim, uvjerljivim i formativnim na razini cijeloga opusa pokazao se glembajevski ciklus (U agoniji, Gospoda Glembajevi, Leda), nastao u maniri analitičke drame „nordijske škole“, s nizom karakternih slomova kojima se (de)mistificira i kompenzira povijesna i socijalna freska zagrebačke građanske sredine. Kao pjesnik počeo je na zasadama hrvatske moderne, s estetiziranom dikcijom koja se brzo razvijala prema svjetonazornomu vitalizmu, što je upravo u pjesmama otišao aktivistički najdalje, pod općom figurom „ratne lirike“, ali i plakatiranja lenjinističke dinamike. U jedanaest zbirki – Pan, Tri simfonije (1917), Pjesme I, Pjesme II (1918), Pjesme III, Lirika (1919), Knjiga pjesama (1931), Knjiga lirike (1932), Simfonije (1933), Balade Petrice Kerempuha (1936), Pjesme u tmini (1937) – tematski i stilski krug te stihovni i ritmički osjećaj prostiru cijeli registar traženja, koje se smatra dorečenim u artificijelnim Baladama Petrice Kerempuha, pomaku od standarda u jezičnom i kulturnom pogledu, kako bi se otkrila pritajena postojanost subjekta na kojem Krležino djelo inzistira. Problemskomu polju Krležine dramaturgije i lirike uglavnom pripadaju i novelistički ciklusi; u prvome, „domobranskome ciklusu“, strukturiranom u zbirci Hrvatski bog Mars (1922, konačna redakcija 1946), obrađen je kompleks vojničkoga stradanja hrvatskog čovjeka, koje je u I. svjetskom ratu dosegnulo fatalističke, apsurdne razmjere, u drugome, „jakobinskome ciklusu“, zaokupljen je pojedincima koji ne uspijevaju prevladati ograničenja malograđanske sredine (zabranjena zbirka Hiljadu i jedna smrt, 1933), a u trećem, glembajevskom ciklusu, riječ je o jedanaest proznih fragmenata sa situacijskom i generičkom razradbom dramaturške cjeline. Krležin se pripovjedni tekst u 1920-ima, dosljedno tendenciji u europskoj prozi, od kraćih vrsta (Tri kavaljera frajle Melanije, 1922, Vražji otok, 1923) razvijao prema kanonizaciji romana, što u njegovu središnjem pripovjednom djelu, modernom romanu Povratak Filipa Latinovicza (1932) – priči o umjetniku koja zadire u organsku nemoć društva i kulturnog modela – hrvatsku prozu dovodi u simultanu poziciju (M. Proust, R. Musil, R. M. Rilke). Sljedećim će romanima, Na rubu pameti (1938), Banket u Blitvi (I–III, prva knjiga 1938) i Zastave (I–V, prva knjiga 1962), sigurnim narativnim i superiornim intelektualnim strategijama sročiti stotine stranica kronike o srednjoeuropskoj kulturnoj i političkoj panorami, ali će određujućim i uporišnim za razumijevanje i formativnost njegova djela ostati upravo rane 1930-e, s glembajevskom cjelinom, romanom Povratak Filipa Latinovicza i Baladama Petrice Kerempuha. Krležin je utjecaj u hrvatskom društvu upravo tada dosegnuo vrhunac, što se posebno odražavalo u većem, problemskom, nefikcionalnom, u širem smislu esejističkome dijelu njegova opusa. Premda se u Krležinim tekstovima teško mogu razdvajati strukturne razine, što je posebno izraženo u zbirci Izlet u Rusiju (1926), s putopisnom poveznicom, ali tematski, narativno i asocijativno suptilnu mozaiku o strogo osobnome doživljaju sovjetske Rusije, upravo su njegove studije društvenih i kulturnih kontroverzija (Moj obračun s njima, 1932; Deset krvavih godina, 1937; Dijalektički antibarbarus, 1939) dovele do odlučujućih rasprava o izgledima i održanju hrvatskog društva. Osim o književnosti i umjetnosti pisao je o povijesti, politici, filozofiji, medicini, posvetivši se u doba rada na enciklopediji, nakon 1950., gotovo univerzalnom opserviranju, djelomice objavljenom (pet knjiga) u opsežnim izvodima (fragmentima i zapisima) iz dnevnika, odn. opsežnoj građi enciklopedijskih bilježaka (marginalia lexicographica). Njegove osobne relacije zrcale se u vrlo opsežnoj i dugogodišnjoj korespondenciji. Za razliku od književnog djelovanja, u prosudbi kojega trajno prevladavaju izrazito pozitivne ocjene, Krležino je javno, odn. političko djelovanje izazivalo žestoke otpore i prijepore. Još od rane mladosti zastupao je protuimperijalističku koncepciju komunističkog pokreta, pri čemu je rješenje hrvatskoga nacionalnoga pitanja vidio u federalizmu kakav je proklamirala Treća internacionala. Raslojavanje hrvatskoga komunističkoga pokreta u jugoslavenskom okruženju dovelo ga je u svojevrsnu ekvidistanciju od političke prakse i ljevice i desnice pa se o njegovu neposrednom društvenom djelovanju može govoriti tek nakon uspostave komunističke vlasti u 1940-ima i pridobivanja Titova punoga povjerenja nakon 1948, odn. napuštanja staljinističke prakse. Krleža je i u razdoblju 1918–41. pokušavao organizirano djelovati u hrvatskim kulturnim institucijama i komunističkom pokretu, ali u njima nije dobivao ni približno onoliko utjecaja kao u javnosti. U društvenim uvjetima tzv. narodne demokracije sudjelovao je u postavljanju i stabiliziranju mnogih tradicionalnih i novih institucija i programa: Društva književnika, Akademije, Matice hrvatske, Leksikografskoga zavoda, zaštite kulturne baštine u Zadru, zaštite prava na dostojanstvo umjetnosti (Govor na Kongresu književnika u Ljubljani, 1952), zauzimanja za slobodan razvoj hrvatskog jezika (potpora Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika). Posebnu važnost za razumijevanje Krležina djela ima njegovo poznavanje drugih kultura iz okruženja i suradnja u njima, napose srpske, madžarske i bosanske. U hrvatskoj književnoj i kulturnoj povijesti uopće Krležino se djelo u cjelini smatra izvanrednim, neusporedivim pojedinačnim prinosom, a u vanjskoj stručnoj i općoj opservaciji hrvatskog nasljeđa najvažnijom modernom referencijom. Polemično i kooperativno, to je djelo promicalo nove poetičke usmjerenosti, ali i zasjenilo druge; ono u svoje doba i u svojoj sredini nije imalo ravnopravna oponenta, što pri prosudbi ne treba zanemariti i s čime je i samo to djelo u svojem unutrašnjem dijalogu računalo. God. 1993–98. objavljena je enciklopedija posvećena Krležinu životu i radu (Krležijana, I–III), a 2000. započeto je izdavanje njegovih sabranih djela. MG47 (L, K)