VEOMA RETKA I VREDNA PLOČA, VEOMA RETKO U OVOM STANJU OČUVANOSTI!! ------------------------------------------- Stanje: Ploča 5-/5-- , dobar ton, Omot 5-, unutrašnji omot 5 -------------------------- Opsirnije: ------------------------------- ВИС Идоли („ВИС“ је скраћеница за „вокално-инструментални састав“) је била музичка група из Београда. Група је постојала од 1. марта 1980. године до краја марта 1984. године. Историјат Мерлин и Звук улице Корен Идола се може пронаћи у бенду Мерлин (не истоимени сарајевски бенд) и Звук Улице, који се састојао од Владе Дивљана као гитаристе и певача, басисте Зденка Колара, клавијатуристе Драгана Митрића, бубњара Кокана Поповића, Боре Антиће саксофонисте и Драгане Милковић на клавиру и вокалима. Састав је свирао комбинацију џеза и поп рока. Поред извођења познатих страних песама из шездесетих година, састав је писао сопствене песме. Појавили су се на BOOM фестивалу 1978. године у Новом Саду, а следеће године на Зајечарској гитаријади. Иако је састав снимио материјал у Радију Београд, ништа од тога није било издано. Митрић је отишао у Булевар, а Поповић у бенд Слађане Михајловић. ВИС Дечаци и формирање бенда Прва идеја за формирање Идола се јавила 1979. године, када је омладински часопис издао фотографије састава званог „Дечаци“, кога су чинили будући чланови Идола. Фотографије су садржале духовите коментаре, на пример 8. марта 1979. године на једној фотографији је писало „Дечаци еманципују жене.“ Истовремено у Београду на зидовима разних зграда су се појавили графити који су најављивали формирање бенда. Један од њих („Маргита је дечак“) је био први графит у Београду посвећен Маргити Стефановић, која је постала касније клавијатуриста састава Екатарина Велика. Други су били на пример: „Дечаци не плачу“ или „Срђане буди човек.“ Створивши медијску кампању и задобивши пажњу јавности, састав је требало да докаже своје постојање и почне да свира. „ВИС Идоли“ су званично формирани 1. марта 1980. године у Београду, где су имали своју прву пробу. Првобитни састав су чинили другови из основне школе: Влада Дивљан (гитара, вокали), Зденко Колар (бас-гитара), Божа Јовановић (бубњеви) и Дивљанов средњошколски пријатељ Срђан Шапер (синтисајзер, удараљке, вокали) и Небојша Крстић (удараљке). У исто време састав је сарађивао са Драганом Папићем, који је на неки начин био њихов медијски активиста. Састав је врло добро манипулисао медијима. На пример, често би најављивали промену имена састава, а нека од тих имена би била: „Аполони 5“ или „Идоли плус брадоње“, алудирајући на браде које су носили тада Јовановић и Колар. Састав је први пут одржао свирку јуна 1980. године у СКЦ-у, са водећим саставима српског новог таласа. После месец дана постојања, састав је издао први сингл уз магазин Видици са две песме на А страни, „Помоћ, помоћ“ и „Ретко те виђам са девојкама“, док је на Б страни била поема „Поклон“ Слободана Шкеровића. Раставши се са Папићем, састав је снимио још једну песму на Б страни названу Маљчики, али овог пута у Загребу са Гораном Бреговићем као продуцентом. У Суботици, крајем 1980. су се појавили на фестивалу „Омладина,“ где су се групе новог таласа из Београда и Загреба састале први пут. Наступали су са песмом Зашто су данас девојке љуте? и добили трећу награду публике. Идоли, заједно са Електричним оргазмом и Шарлом Акробатом, су учествовали у пројекту названом Пакет аранжман са 4 песме: „Schwule Über Europa“ (срп. Досада над Европом), која пародира однос Југословена према Немцима, „Пластика,“ „Маљчики“ (срп. Дечаци) и „Америка.“ Промоцијски видео за песму „Маљчики“ је забрањен да се приказује на телевизији и неким радијским станицама после интервенције совјетске амбасаде. Комерцијални успех Састав је имао први независни концерт 25. јуна у башти београдског СКЦ-а. Препродавци карата су продавали карте по четири пута већој цени. Предгрупе су били Безобразно зелено, ВИА Талас, Марко Брецељ и Фео Воларић. 0:30 Одломак из песме Зашто су данас девојке љуте Следеће издање је био истоимени ЕП, који је садржао четири песме укључујући и песме Чака Берија „Come On“ (срп. Хајде) и Дарка Краљића „Девојко мала` (са два различита видео-спота). Чланови групе Филм су били гости. Младен Јуричић (знан као и Макс Вилсон) је свирао хармонику, а Јуриј Новоселић (такође знан као и Кузма Видеосекс) је свирао оргуље. Продуцент плоче је био још један члан „Филма“ Иван Станчић Пико. Омот албума је слика Лежећи акт сликара Амeдеа Модиљана. Југотон је касније реиздао ЕП додавши и ЕП групе `Филм` снимљен уживо у Кулушићу, као компилацијски албум Заједно. На турнеју са Филмом су ишли 1981. када су путовали бродом и свирали у приморским летовалиштима. На лето 1981. нови бубњар је постао Кокан Поповић који је претходно свирао са Дивљаном и Коларом у „Мерлину“ и „Звуку улице.“ Бенд је почео да снима свој први албум на јесен 1981. са Гораном Вејводом и Душаном Михајловићем Спиром који је требало да буде асистент продуцента, јер су хтели сами да сниме плочу. После кратког периода Михајловић је напустио бенд и једини асистент је био Миле Милетић Пиле. Снимање албума је трајало више од 400 сати, чим је постигнут рекорд у бившој Југославији. Гости на албуму су били Беби Дол, која је била пратећи вокал на песми „Одбрана,“ као и Вук Вујачић, Горан Грбић и Слободан Гроздановић, који је свирао бас-гитару у песми „Сенке су другачије.“ Одбрана и последњи дани је изашао почетком 1982. Добио је име по истоименом роману Борислава Пекића, на којем је и био заснован. То је компликован концепцијски албум, који се бави једним антрополошким прилазу ка православљу. Песма „Последњи дани“ је првобитно била названа „Маршал“ и била је посвећена преминулом југословенском председнику Јосипу Брозу Титу. Детаљ са тканине Светог Николе је искоришћен као омот, а назив је био исписан ћириличним словима сличним онима у Мирослављевом јеванђељу. Састав је освојио награду за најбољи албум и најбољи омот албума 1982. године. Критичари југословенског рока су 1986. године изгласали овај албум као најбољи југословенски рок албум двадесетог века. Јула 1982. године, Зденко Колар је отишао да одслужи војни рок, а за његову замену је изабран басиста Булевара Бранко Исаковић. Група је почела да снима нови албум у Лондону, са продуцентом Бобом Пејнтером. Иако су променили стил у поп/рок, Чоколада је освојила платинасто издање, а истоимена песма са албума је постао групин највећи комерцијални хит. По издавању албума настао је мали скандал о песмама које је компоновао Душан Гездић за састав ВИА Талас, а Шапер их је навео као песме Идола. Међутим, Герзић је наведен као један од писаца на песми „Бамбина,“ која је издата као сингл. За ову плочу Дивљан је написао једино песме „Радостан дан,“ „Ветар и заставе“ и „Ја сам ту“ (где је додао стих преузет из песме Мише Ковача „Плакат ће зора“), јер је требало да дипломира на Факултету рударства и геологије на Београдском универзитету. Истовремено Шапер је дипломирао за филмског редитеља. На албуму је гостовала Вивиен Голдман, као пратећи вокал и продуцент Боб Пејнтер, који је свирао клавијатуру. Првобитна идеја је била да се изда дупли ЕП назван „У граду без сна,“ али Југотон ју је одбацио и издао је цели албум. Чланови групе Чланови групе су били: Божа Јовановић (бубњеви; 1980-1981), Кокан Поповић (бубњеви; 1981-1984), Небојша Крстић (удараљке и глас), Срђан Шапер (синтисајзер, удараљке и глас), Зденко Колар (бас-гитара; 1980-1982), Бранко Исаковић (бас-гитара; 1983-1984), Влада Дивљан (гитара и глас), Горан Вејвода (гитара, клавијатуре) - пуноправан члан групе кратко 1982. године. --------------------------------- Predmet prodaje je LP Идоли* ‎– Одбрана И Последњи Дани Label: Jugoton ‎– LSY-10011, Jugoton ‎– LSY 10011 Format: Vinyl, LP, Album, Stereo Country: Yugoslavia Released: Mar 1982 Genre: Rock Style: New Wave Tracklist A1 Kenozoik Synthesizer [Casio Vl-2] – Горан Вејвода* Vocals – Небојша Крстић* A2 Poslednji Dani Vocals – Владимир Дивљан* A3 Moja Si Vocals – Срђан Шапер*, Владимир Дивљан* A4 Senke Su Drugačije Saxophone – Вук Вујачић* Trombone – Слободан Гроздановић* Trumpet – Горан Грбић* Vocals – Срђан Шапер* A5 Nemo Vocals – Срђан Шапер*, Владимир Дивљан* A6 Nebeska Tema Vocals – Владимир Дивљан* B1 Rusija Vocals – Владимир Дивљан* B2 Igrale Se Delije Vocals – Срђан Шапер* B3 Jedina (Uzurlikzurli) Vocals – Владимир Дивљан* B4 Odbrana Backing Vocals [Uncredited] – Bebi Dol Synthesizer [Casio Vl-2] – Горан Вејвода* Vocals – Срђан Шапер* B5 Gdje Si Sad Cica-Maco Guitar – Горан Вејвода* Guitar [Solo] – Миле Пиле Милетић* Vocals – Срђан Шапер*, Владимир Дивљан* B6 Glavna Ptica (Skrati Svoj Dugački Jezik) Vocals – Небојша Крстић* Written-By – Kolar* B7 Hajde, Sanjaj Me, Sanjaj Vocals – Владимир Дивљан*

Odlično Knjiga 2 iz kompleta Geteovih izabranih dela Izdanje Rad 1982. Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe;[1][2][3] Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 — Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Stekavši književnu slavu do svoje 25. godine, Gete je postao pripadnik plemstva zahvaljujući vojvodi Saksen-Vejmara, Karlu Avgustu 1782. godine u čijoj oblasti je obitavao od novembra 1775, nakon uspeha njegovog prvog romana, Stradanja mladog Vertera. On je bio rani učesnik u Šturm und drang književnom pokretu. Tokom njegovih prvih deset godina u Vejmaru, Gete je bio član vojvodinog državnog saveta, bio je član komisija za pitanja rata i drumskog saobraćaja, nadgledao je ponovno otvaranje rudnika srebra u obližnjem Ilmenau, i implementirao je seriju administrativnih reformi Jenskog univerziteta. On je isto tako doprineo planiranju Vejmarskog botaničkog parka i ponovnoj izgradnji vojvodske palate, koji su je 1998. godine zajedno imenovani Uneskovom lokacijom svetske baštine.[4] Njegov prvi veći naučni rad, Metamorfoza biljaka, je objavljen nakon njegovog povratka sa ture u Italiji 1788. Godine 1791, on je bio izvršni direktor pozorišta u Vejmaru, a 1794. godine je započeo prijateljstvo sa dramaturgom, istoričarem, i filozofom Fridrihom Šilerom, čije predstave je premijerno prikazivao do Šilerove smrti 1805. Tokom ovog perioda, Gete je objavio svoj drugi roman, Godine učenja Vilhelma Mejstera, epske stihove Herman i Dorotea, i 1808. godine, prvi deo svoje najpoznatije drame, Faust. Njegove konverzacije i razni zajednički poduhvati tokom 1790-ih sa Šilerom, Johanom Gotlibom Fihteom, Johanom Gotfridom fon Herderom, Aleksandrom fon Humboltom, Vilhelmom fon Humboltom, Augustom i Fridrihom fon Šlegelom su u kasnijim godinama zajednički nazvani Vajmarskim klasicizmom. Artur Šopenhauer navodi Godine učenja Vilhelma Mejstera kao jednu od četiri najbolje novele ikad napisane, zajedno sa Tristram Šandijem, La Nouvelle Héloïse, i Don Kihotom,[5] a Ralf Voldo Emerson je odabrao Getea kao jednog od šest „reprezentativnih ljudi” u svom istoimenom radu, zajedno sa Platonom, Emanuelom Svedenborgom, Mišelom de Montenjom, Napoleonom, i Vilijamom Šekspirom. Geteovi komentari i opservacije formiraju bazu nekoliko biografskih radova, najzapaženiji od kojih su Razgovori sa Geteom Johana Petera Ekermana.[6] Po njemu je nazvan Geteov univerzitet u Frankfurtu. Biografija[uredi | uredi izvor] Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Na posletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad[uredi | uredi izvor] Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama inspirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke slobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela[uredi | uredi izvor] Jadi mladog Vertera[uredi | uredi izvor] Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje.[7] Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj.[8] Godine učenja Vilhelma Majstera[uredi | uredi izvor] Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti[uredi | uredi izvor] U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera[uredi | uredi izvor] Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Religija i politika[uredi | uredi izvor] Gete je bio slobodoumac koji je verovao da osoba može da bude hrišćanin iznutra, bez potrebe da se slede hrišćanske crkve, čija mnogobrojna centralna učenja je čvrsto osporavao, praveći oštru razliku između Hrista i načela hrišćanske teologije, i kritikujući istoriju crkve kao „papazjaniju zabluda i nasilja”.[9][10][11] Njegov sopstveni opis njegovog odnosa sa hrišćanskom verom, a i crkvom je znatno varirao i bio je interpretiran u još širem opsegu, tako da je Geteov sekretar Ekerman portretisao Getea kao entuzijastičnog u pogledu Hrišćanstva, Isusa, Martin Lutera, i protestantske reformacije, koji je čak nazivao hrišćanstvo „ultimatnom religijom”,[12][13] jednom prilikom je Gete opisao sebe kao osobu koja „nije antihrišćanin, niti nehrišćanin, ali najodlučnije nije hrišćanin,”[14] i u svom Venecijanskom epigramu 66, Gete navodi simbol krsta među četiri stvari koje mu se najviše ne sviđaju.[15][16] Prema Ničeu, Gete je posedovao „neku formu gotovo veselog i poverljivog fatalizma” koji je imao „veru koja samo u totalnosti svega izbavlja sebe i izgleda dobrom i opravdanom”.[17] Rođen u luteranskoj familiji, Geteova rana vera je bila potresena događajima kao što su zemljotres u Lisabonu 1755. i Sedmogodišnji rat. Njegova kasnija duhovna perspektiva uključuje elemente panteizma (pod snažnim uticajem Spinoze), humanizma, i raznih elemenata zapadnjačkog ezoterizma, kao što se vidi najživopisnije u Delu II Fausta. Godinu dana pre svoje smrti, u pismu Sjulpizu Buaseru, Gete je izjavio je ima osećaj da je celog svog života težio da se kvalifikuje kao jedan od hipsistarijana, jedne drevne jevrejsko-paganske sekte iz crnomorske regije koji su, po njegovom razumevanju, nastojali da poštuju, kao blisko Bogu, ono što su poznavali kao najbolje i najsavršenije.[18] On je isto tako imao afinitet za Jevreje, tako da je jednom prilikom pisao „Energija je baza svega. Svaki Jevrejin, bez obzira koliko je beznačajan, učestvuje u nekoj odlučnoj i neposrednoj težnji cilju. Oni su največniji ljudi na zemlji. U politici, Gete je bio konzervativan. U vreme Francuske revolucije, on je smatrao je da entuzijazam studenata i profesora predstavlja perverziju njihove energije i ostao je skeptičan u pogledu sposobnosti masa da upravljaju.[19] Slično tome, on se nije suprotstavljao Ratu šeste koalicije (1813–15) koji su nemačke države vodile protiv Napoleona, i ostao je rezervisan po pitanju patriotskih napora da se različiti delovi Nemačke ujedine u jednu naciju. Iako je od njega često traženo da piše pesme koje pobuđuju nacionalističke strasti, Gete je uvek odbijao. U starim danima, on je objasnio svoj stav Ekermanu: Kako sam mogao pisati pesme mržnje kada nisam osećao mržnju? I, među nama, ja nikad nisam mrzeo Francuze, mada sam zahvalio Bogu kad nas je oslobodio njih. Kako sam mogao ja, kome jedine značajne stvari jesu civilizacija [kultura] i varvarizam, da mrzim naciju koja je među najkulturnijim na svetu, i kojoj ja dugujem za ogromni deo moje sopstvene kulture? U svakom slučaju taj posao mržnje među nacijama je čudna stvar. Uvek ćete naći da je to moćnije i u većoj meri varvarsko na nižim nivoima civilizacije. Ali postoji novo na kome to potpuno nestaje, i gde osoba stoji, tako govoreći, iznad nacija, i oseća blagostanje i patnju susednih naroda kao da su to njegov vlastiti.[20] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Faust. Romani[uredi | uredi izvor] Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame[uredi | uredi izvor] Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) - prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme[uredi | uredi izvor] Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela[uredi | uredi izvor] Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori Faust prvi deo ... Na Tavridi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! The Transposed Heads: A Legend of India - Tomas Man Novela `Transponirane glave` je filozofska verzija Thomasa Manna indijanske legende o sukobu uma i tijela. U dvostrukom paroksizmu, dva prijatelja, intelektualac Shridaman i zemljani Nanda, odrubljuju si glave. Čarobno, njihove odsječene glave bivaju vraćene - ali na pogrešno tijelo, a Shridamanova žena, Sita, ne može odlučiti koja kombinacija predstavlja njezinog pravog muža. Priču dodatno komplicira činjenica da je Sita slučajno zaljubljena u oba muškarca. Mann prepričava priču s metafizičke, ali ironične točke gledišta. On snažno reagira na aksiomatsku pretpostavku da postoji dihotomija između duha i života, uma i tijela. On je, kao i mnogi pisci 20. stoljeća, osjećao potrebu preustroja sadašnje ljestvice vrijednosti i značenja stalnim sučeljavanjem sa starijima. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875—Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju.[1] Pohađao je gimnaziju `Katherineum` u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao.[2] U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih.[1] Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.[1] Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` [2] Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman.[3] Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.`[4] Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`.[4] Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.`[5] Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci `Svetozar Marković` u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta `Kallistos` za roman Josif i njegova braća. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama...

Branko Ćopić Orlovi rano lete Tvrdi povez Edicija Lastavica Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[13] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici odsecen deo gde je bila posveta, sve ostalo uredno! Ilustrovano! Avanturistički profesor geologije nailazi na rukopis u kojem istraživač iz 16. veka tvrdi da je pronašao put do Zemljinog jezgra. Profesor Lidenbrok ne može da odoli prilici da istraži i sa svojim nećakom Akselom kreće preko Islanda u društvu Hansa Bjelkea, domaćeg vodiča. Ekspedicija se spušta u ugašeni vulkan prema moru bez sunca, gde nailaze na podzemni svet svetlećih stena, pretpotopnih šuma i fantastičnog morskog života - živu prošlost koja krije tajne porekla ljudskog postojanja.... Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! En torno a Pasolini: Hombre, escritor, poeta, cineasta, político... Oko Pazolinija: Čovek, pisac, pesnik, filmski stvaralac, političar Pjer Paolo Pazolini (ital. Pier Paolo Pasolini; Bolonja, 5. mart 1922 — Rim, 2. novembar 1975) je bio italijanski filmski režiser, pisac, pesnik, scenarista, dramaturg, lingvista, glumac, slikar, političar, novinar i kolumnista, jedan od najvećih intelektualaca Italije 20. veka. Njegovo stvaralaštvo izaziva brojne kontroverze i dan–danas, naročito krvavi erotski triler Salò ili stodvadeset dana Sodome. Biografija Detinjstvo i mladost Pazolini je rođen u Bolonji (Emilija-Romanja), u porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Otac mu je bio poručnik Karlo Alberto, koji se proslavio tako što je predupredio atentat na Musolinija 1926. godine, te uhapsio petnaestogodišnjeg anarhistu Antea Cambonija. Pjerova majka, Suzana Kolusi, radila je kao učiteljica u jednoj osnovnoj školi u Bolonji, a 1921. udala se Karla Albertija. Godinu dana posle Pazolinijevog rođenja, porodica se preselila u Koneljano (Veneto), godine 1925, kada je rođen Pjerov mlađi brat Gvidalberto, u Beluno (Veneto), a naredne godine su se vratili u majčinu porodičnu kuću, u mestašcu Kazarsa dela Delicija (Furlanija-Julijska krajina). Naime, Karlo Alberto je te godine uhapšen zbog kockarskih dugova, te je Suzana sa decom otišla kod roditelja. Godine 1931. Alberta premeštaju u Idriju (Slovenija), a dve godine kasnije Pazolinijevi se sele u Kremonu (Lombardija), pa potom u Skandijano i Ređo Emiliju, gde Pjer upisuje srednju školu i stiče prvog dobrog prijatelja – Lučana Seru, sa kojim igra fudbal i čita Tolstoja, Dostojevskog, Remboa, Kolridža, Novalisa, Šekspira i druge. Prijateljstvo su nastavili i kasnije, kada je Pazolini upisao književnost na Univerzitetu u Bolonji. Ubrzo pokazuje zanimanje za filologiju i estetiku figurativnih umetnosti, a redovno odlazi u jedan od lokalnih bioskopa. Godine 1941. Pjer, zajedno sa prijateljima Frančeskom Leonetijem i Robertom Roversijem, pokušava da pokrene jedan pesnički list, ali njihov pokušaj propada usled nestašice papira. Pazolini je kasnije rekao da mu se tada javila i prva želja da snimi film, ali zbog događaja koji su usledili, ona je dugo bila skrajnuta. Umesto toga, on rado učestvuje na svim kulturnim manifestacijama i sportskim takmičenjima koje su organizovali fašisti, a čiji je simpatizer on polako postajao. Veza sa Komunističkom partijom Iako je poticao iz vojničko protivfašistički orijentisane sredine sam se uključio u komunističku partiju krajem 40-ih godina. U 50-im godinama imao je teškoće sa svojom homoseksualnom orijentacijom, ka kojoj se javio otvoreno, sa italijanskom administracijom i izdanje njegove knjige „Mangupi“ (Ragazzi di vita) iz godine 1955. izazvalo je skandal i komunistička partija ga je isključila iz svojih redova. On sam nije prestao da se predstavlja kao marksista. 60-ih godina 20. počinje Pazolinijeva rediteljska karijera i tek tada ga italijanska javnost počinje ceniti, bez obzira na njegovu seksualnu i političku orijentaciju. Pozne godine Ubistvo Pazolini je ubijen 2. novembra 1975. godine, dan nakon povratka iz Stokholma, gde se susreo sa Ingmarom Bergmanom.[1] Za njegovo ubistvo bio je osuđan Đuzepe Peloci koji je sve negirao i nagovestio da se iza Pazolinijevog ubistva kriju politički motivi. [2] Susret Pazolinija sa Pezolijem desio se kod železničke stanice Roma Termini 1. novembra 1975. oko 22.30h. Pelozi je bio seksualni radnik; Pazolini mu je ponudio 20.000 lira za seksualne usluge. Večerali su u restoranu „Biondo Tevere“. Pelozi je jeo špagete sa uljem i lukom, Pazolini je pio pivo. Oko 23.30h odvezli su se do Ostije, gde mu je, kako Pelozi kaže, Pazolini tražio nešto što on nije hteo – da ga sodomizuje drvenim štapom. Pelozi je odbio, a Pazolini ga je, navodno, napao. Našao je drvo (nogaru od bačenog stola na đubrištu) i njime pretukao Pazolinija na smrt, a onda i pregazio nekoliko puta njegovim autom. Tri sata nakon susreta, italijanska policija je zaustavila „alfa romeo“. Vozač Đuzepe Pelozi počeo je da beži. Uhapšen je zbog krađe automobila. Dva sata kasnije, pretučeno i krvavo telo Pazolinija pronađeno je na plaži. „Ubio sam Pazolinija“, priznao je policiji.[1] Pelozi je osuđen za ubistvo Pjera Paola Pazolinija 1976. godine. Maja 2005. godine, 29 godina nakon izricanja presude, Pelozi povlači svoje priznanje i tvrdi da ga je načinio pod pretnjom smrti svoje porodice. Po novom iskazu, Pazolinija su ubila trojica muškaraca sa „južnjačkim akcentom“, vičući da je „prljavi komunista“.[1] Okolnosti njegovog ubistva su ostale nerazjašnjene. Zvanična verzija govori o seksualnoj aferi, ali prijatelji i poznavaoci rada Pazolinija govore o politički motivisanom ubistvu. Niz neregularnosti pojačalo je takve sumnje. Postavljana su pitanja: da li se moglo poverovati da je atletski građenog muškarca, kakav je bio Pazolini, mogao da pretuče mršav i nejak sedamnaestogišnji mladić? Kako je Pelozi imao samo par sitnih tragova krvi po odeći, kada su forenzički stručnjaci utvrdili da je došlo do žučne borbe po blatu? Takođe, krv je pronađena na krovu automobila sa suvozačeve strane, koja je sugerisala ili da je Pelozi imao saputnika sa sobom, ili da je neko drugi vozio auto. Uz to, zeleni džemper, koji nije pripadao ni Pazoliniju ni Peloziju, pronađen je na zadnjem sedištu. Pazolinijev rođak je rekao da džemper nije bio tamo dan ranije kada je čistio auto. Sa druge strane, policija je slučaju pristupila vrlo traljavo: propustili su da uzmu otiske prstiju sa mesta zločina; ostavili su automobil po kiši koja je uništila sve dokaze; čak su uspeli i kola da udare o stub na putu do istražnog sudije koji je tražio da ga pogleda. Kao rezultat svega, forenzički nalazi su bili bezvredni u ovom slučaju.[1] Serđo Ćiti, italijanski reditelj i scenarista koji je sarađivao sa Pazolinijem na pisanju scenarija za film Salo ili 120 dana Sodome, dao je drugačiju verziju. U intervjuu za La Republika rekao je da su Pazolinija ubila petorica muškaraca. „Pino Pelozi je bio dečak. On je bio mamac za ovu petoricu. Iskoristili su ga, bio im je potreban neko koga će okriviti za zločin.“ Takođe, Čiti tvrdi da je Pazolini ubijen na drugom mestu, pa je njegovo telo bačeno kod plaže, gde su ga pronašli. Ubeđen je da je njegovo ubistvo bilo političko: „Njegova smrt je bila pogodna svima koji su se plašili njegovog uma i slobodnog duha“...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez labaviji, i fali rikna, sve ostalo uredno! Žil Vern Čenseler, Zlatna knjiga Beograd, Štamparija Privrednik, 1938. Dnevnik putnika kazalona Ilustrovao: Đorđe Lobačev. Knjiga broj 76, februar 1938. Tvrd povez, strana 156. G. Kazallon je mislio da bi rezervacija prolaza na teretnom brodu od Charlestona do Liverpoola bio šarmantan način da se vrati u svoju englesku domovinu. Kad bi samo znao! Pomahnitali pomorski kapetan, katastrofa u skladištu, oluje, ugnjetavajuća vrućina, morski psi i glad samo su neki od mnogih nevolja koje muče i putnike i posadu. Hoće li netko od njih preživjeti olupinu Chancellora? Žil Vern pisac, vizionar, rodonačelnik moderne naučne fantastike. Njegovi romani su potsticali maštu čitalaca širom sveta, bilo da se radnja odvijala u nekom zabitom kutku Afrike ili na putu ka Mesecu. Pred vama su ilustracije prvog izdanja `Put na Mesec` koje se pojavilo pre više od sto godina u okviru izdavačke kuće J.Hetzel & Cio iz Pariza. Barbiken i clanovi Gan kluba su došli na ideju da ispale projektil iz džinovskog topa Kolumbija u pravcu Meseca. Uz tipičnu američku poslovnost ide i praktična strana ovog poduhvata: ubuduće bi za projektil bili okačeni `vagoni` prepuni turista željnih da provedu vikend na Mesecu! Vizija Žila Verna bi mogla da bude ostvarena u drugoj polovini ovog veka. O romanu Putovanje na Mesec Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, sve ostalo uredno! Poznata morska zmija, zastrašujuće čudovište svih moreplovaca, da li zaista postoji? Kabidulin, mornar na brodu za kitolove Saint-Enoch, veruje da je tvrd kao gvožđe. Međutim, ovu fantastičnu životinju, nijedan mornar ne može tvrditi da ju je video svojim očima. Ali kada Saint-Enoch, koji je stigao na ribolovno zemljište, susretne mnoge kitove, neobično izmrvljene, morska zmija je odmah optužena za ovaj masakr. A događaji se precipitiraju: jedan razbijeni brod, drugi imobilizovan na pučini bez očiglednog razloga! Kabidulin bi li bio u pravu! Žil Vern pisac, vizionar, rodonačelnik moderne naučne fantastike. Njegovi romani su potsticali maštu čitalaca širom sveta, bilo da se radnja odvijala u nekom zabitom kutku Afrike ili na putu ka Mesecu. Pred vama su ilustracije prvog izdanja `Put na Mesec` koje se pojavilo pre više od sto godina u okviru izdavačke kuće J.Hetzel & Cio iz Pariza. Barbiken i clanovi Gan kluba su došli na ideju da ispale projektil iz džinovskog topa Kolumbija u pravcu Meseca. Uz tipičnu američku poslovnost ide i praktična strana ovog poduhvata: ubuduće bi za projektil bili okačeni `vagoni` prepuni turista željnih da provedu vikend na Mesecu! Vizija Žila Verna bi mogla da bude ostvarena u drugoj polovini ovog veka. O romanu Putovanje na Mesec Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavac: Kugli Zagreb Jules Verne / Zil Vern - Put do Mjeseca sa 20 slika Verneova priča o putovanju na Mjesec iz 1865. je (kao što biste očekivali od Vernea) izvrsna zabavna, čak i ako se njezini dijelovi sada u retrospektivi čine pomalo čudnima. Naš raketni brod je pogođen iz topa? Na mjesec? Dobrota! Ali na druge načine pun je jezivih poslova za koje se pokazalo da su bili vrlo blizu stvarnosti: imao je trošak, kada se prilagodi inflaciji, gotovo potpuno ispravan. Postoje i druge sličnosti. Verneov top nazvan je Kolumbija; zapovjedni modul Apolla 11 nazvan je Columbia. Apollo 11 je imao posadu od tri osobe, baš kao i Verneova; i oboje su eksplodirali iz američke države Florida. Čak se i povratak na zemlju dogodio na više-manje istom mjestu. Slučajnost - ili činjenica!? Kažemo da ćete morati sami pročitati ovu priču da biste ocijenili. Žil Vern pisac, vizionar, rodonačelnik moderne naučne fantastike. Njegovi romani su potsticali maštu čitalaca širom sveta, bilo da se radnja odvijala u nekom zabitom kutku Afrike ili na putu ka Mesecu. Pred vama su ilustracije prvog izdanja `Put na Mesec` koje se pojavilo pre više od sto godina u okviru izdavačke kuće J.Hetzel & Cio iz Pariza. Barbiken i clanovi Gan kluba su došli na ideju da ispale projektil iz džinovskog topa Kolumbija u pravcu Meseca. Uz tipičnu američku poslovnost ide i praktična strana ovog poduhvata: ubuduće bi za projektil bili okačeni `vagoni` prepuni turista željnih da provedu vikend na Mesecu! Vizija Žila Verna bi mogla da bude ostvarena u drugoj polovini ovog veka. O romanu Putovanje na Mesec Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Rastanak s identitetom - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2014 Broj strana: 204 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Čo­lo­vić (1938, Be­o­grad), et­no­log i iz­da­vač (Bi­bli­o­te­ka XX vek). Naj­po­zna­ti­je knji­ge: Di­vlja knji­žev­nost (1985), Bor­del rat­ni­ka (1993; pre­vodi na ne­mač­ki 1994. i fran­cu­ski 2005. i 2009), Po­li­ti­ka sim­bo­la (1997; pre­vo­di na en­gle­ski 2002. i polj­ski 2002), Et­no (2006; pre­vod na polj­ski 2007) i Bal­kan – te­ror kul­tu­re (2008; pre­vo­di na polj­ski 2006, en­gle­ski 2011, ne­mač­ki 2011 i ma­ke­don­ski 2012). Do­bio Her­de­ro­vu na­gra­du (2000), or­den vi­te­za Le­gi­je ča­sti (2001), na­gra­du Be­o­grad­skog cen­tra za ljud­ska pra­va “Kon­stan­tin Ob­ra­do­vić” (2006), na­gra­du “Vitez po­zi­va” (2010), zva­nje po­ča­snog dok­to­ra Var­šav­skog uni­ver­zi­te­ta (2010) i me­da­lju “Kon­stan­tin Ji­re­ček” (2012). Pred­go­vor Na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet kao ne­pri­ko­sno­ve­na, ta­ko­re­ći sve­ta vred­nost do­šao nam je s ra­tom de­ve­de­se­tih, kao jed­na od nje­go­vih glav­nih te­ko­vi­na. Ob­reo se ovaj iden­ti­tet i u fol­klor­nim ver­zi­ja­ma pri­ča o po­li­ti­ci i ra­tu, ta­ko da sam se s njim naj­pre sreo u tom “for­ma­tu”, kad sam se za­in­te­re­so­vao za “fol­klor, po­li­ti­ku i rat”, što je te­ma mo­je knji­ge Bor­del rat­ni­ka. To me je pod­sta­klo da se u na­uč­noj li­te­ra­tu­ri oba­ve­stim o po­re­klu ter­mi­na i nje­go­vim ra­znim zna­če­nji­ma i tu­ma­če­nji­ma, pa sam to iz­lo­žio pod na­slo­vom “Iden­ti­tet iden­ti­te­ta”. U mo­joj sle­de­ćoj knji­zi – Po­li­ti­ka sim­bo­la iden­ti­tet je do­bio još vi­še me­sta, jer sam, is­tra­žu­ju­ći ovo­ga pu­ta no­ve srp­ske po­li­tič­ke mi­to­ve, na­šao da je tu iden­ti­tet (na­ci­o­nal­ni, et­nič­ki, kul­tur­ni) ako ne glav­na, ono sva­ka­ko jed­na od glav­nih te­ma, što je na­ve­lo ame­rič­kog iz­da­va­ča ove knji­ge da u nje­nom na­slo­vu sim­bo­le za­me­ni iden­ti­te­tom, pa se to iz­da­nje zo­ve Po­li­tics of iden­tity in Ser­bia. Ima­la bi re­zo­na i slič­na pro­me­na u na­slo­vu mo­je knji­ge Bal­kan – te­ror kul­tu­re, ko­jom bi na me­sto kul­tu­re do­šao iden­ti­tet, jer je na nje­nim stra­ni­ca­ma reč o kul­tu­ri kao tvr­đa­vi tzv. na­ci­o­nal­nog bi­ća, ko­ja se za­to mo­ra bra­ni­ti, ako tre­ba, i oruž­jem. Me­đu­tim, upr­kos ovoj mo­joj kon­ti­nu­i­ra­noj za­o­ku­plje­nosti iden­ti­te­tom, do­sad mi se ni­je da­lo da ga sta­vim u na­slov ne­ke mo­je knji­ge, jer mi se či­ni­lo da ga vi­dim na ko­ri­ca­ma sva­ke dru­ge pu­bli­ka­ci­je o sa­vre­me­noj po­li­ti­ci i kul­tu­ri. Ovo­ga pu­ta ni­sam hteo da ga spre­čim da se pro­bi­je na to is­tak­nu­to me­sto, ali ne za­to što se u ov­de sa­ku­plje­nim tek­sto­vi­ma još vi­še i još eks­pli­cit­ni­je ne­go u mo­jim pret­hod­nim knji­ga­ma go­vo­ri o po­li­ti­ci iden­ti­te­ta i te­ro­ru iden­ti­te­ta, o nje­go­vim ču­va­ri­ma i di­stri­bu­te­ri­ma, o iden­ti­tet­skom dis­kur­su i iden­ti­tet­skoj pa­ni­ci… Na glav­ni raz­log što sam sad iden­ti­tet pu­stio u na­slov upu­ću­je dru­ga reč ko­ja tu uz nje­ga sto­ji: ra­sta­nak. Na­i­me, sa­zre­la je i u me­ni ide­ja, ko­ju ne­ki an­tro­po­lo­zi i po­li­ti­ko­lo­zi u po­sled­nje vre­me če­sto iz­no­se, da iden­ti­tet kao ana­li­tič­ka ka­te­go­ri­ja vi­še ni­če­mu ne slu­ži i da ga is­tra­ži­vač kul­tu­re i druš­tva da­nas mo­že po­mi­nja­ti sa­mo pod zna­ci­ma na­vo­da. Ni ja vi­še ne mi­slim da se te­o­rij­ski može ela­bo­ri­ra­ti ne­ki mo­del na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta bo­lji od ono­ga ko­ji nu­di na­ci­o­na­li­zam, na pri­mer ta­ko što bi se uva­ži­la sa­zna­nja o nje­go­voj kon­stru­i­sa­no­sti, plu­ral­no­sti, re­la­ci­o­nal­no­sti, hi­brid­no­sti ili di­na­mič­no­sti, i na taj na­čin po­mo­glo prak­ti­ča­ri­ma po­li­ti­ke iden­ti­te­ta da je po­ve­du pu­tem to­le­ran­ci­je i poš­to­va­nja raz­li­ka izme­đu lju­di­. Uvi­deo sam da ta­kva na­sto­ja­nja, do­kle god go­vo­re o nacionalnom iden­ti­te­tu i sa­mim tim što o nje­mu go­vo­re, ne do­vo­de u pi­ta­nje ono na če­mu se za­sni­va njegova omamljujuća moć, ono što ga či­ni teš­ko od­stra­nji­vim po­li­tič­kim “su­per­lep­kom”, to jest ve­ro­va­nje da iden­ti­tet (na­ci­o­nal­ni, et­nič­ki, kul­tur­ni) za­i­sta po­sto­ji, te da se pre­ma nje­mu – ma šta mi­sli­li – mo­ra­mo ne­ka­ko od­re­di­ti. Sa­da želim da i ja is­ko­ra­čim iz ovog u suš­ti­ni te­o­loš­kog dis­kur­sa i iden­ti­te­tu ka­žem: zbo­gom, pu­te­vi se na­ši ra­zi­la­ze. Ti­me što sam ga sta­vio u na­slo­v ove knji­ge že­leo sam da ra­sta­nak s njim ob­ja­vim na vid­nom me­stu i po­seb­no na­gla­sim. U ne­kim ov­de sa­ku­plje­nim tek­sto­vi­ma, po­seb­no u pr­vom i po­sled­njem, ima ta­ko­zva­nih auto­bi­o­graf­skih ele­me­na­ta, ali ni u onim pi­sa­nim u sti­lu dis­tan­ci­ra­nog aka­dem­skog iz­la­ga­nja, ni­sam iz­be­ga­vao da po­ka­žem da me tor­tu­ra na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta i lič­no po­ga­đa, ta­ko da – ka­ko je za jed­nu svo­ju knji­gu an­tro­po­loš­kih ese­ja re­kla Du­nja Riht­man Auguš­tin – “či­ta­te­lju ne­će osta­ti skri­ve­na mo­ja ras­po­lo­že­nja i strep­nje”. Šta­vi­še, ve­ru­jem da će ova mo­ja lič­na sve­do­čan­stva do­pri­ne­ti ube­dlji­vo­sti te­za ko­je za­stu­pam mo­žda i vi­še od te­o­rij­ske ar­gu­men­ta­ci­je, a isti uči­nak oče­ku­jem i od onih me­sta na kojim se ni­sam us­te­zao od to­ga da, ko­men­ta­ri­šu­ći ne­ki do­ga­đaj iz na­šeg pi­to­resk­nog po­li­tič­kog ži­vo­ta, une­sem i ma­lo iro­ni­je i hu­mo­ra. Ne pot­ce­nju­jem ne­pro­ži­vlje­no zna­nje, zna­nje bez iro­ni­je, ali ne mo­gu da ga za­mi­slim u an­tro­po­loš­kom ese­ju, me­di­ju ko­me pri­pa­da­ju tek­sto­vi ko­ji či­ne ovu knji­gu. Ne­ko­li­ko tek­sto­va po­sve­tio sam ko­men­ta­ri­sa­nju pri­me­ra eks­plici­tnog iden­ti­tet­skog di­sku­rsa, gde se na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet za­zi­va i sla­vi kao isto­vre­me­no za­go­net­na i sa­mo­ra­zu­mlji­va, to jest sve­ta reč. U dru­gim tek­sto­vi­ma ba­vim se pri­me­ri­ma dis­kur­sa gde je iden­ti­tet uglav­nom im­pli­cit­no pri­su­tan, kao pod­ra­zu­me­va­ju­ća i ne­u­pit­na oko­sni­ca po­li­tič­kog ži­vo­ta. Sve sam ih na­šao u me­di­ji­ma, naj­češ­će u no­vi­na­ma i na in­ter­net­skim saj­to­vi­ma, a me­đu onim lju­di­ma či­je sam re­či u sla­vu iden­ti­te­ta ci­ti­rao i tu­ma­čio ima naj­vi­še po­li­tič­kih li­de­ra, no­vi­na­ra, knji­žev­ni­ka, sveš­te­ni­ka, rat­nih zlo­či­na­ca i fud­bal­skih na­vi­ja­ča. I po­red to­ga što ve­ru­jem da ove tek­sto­ve te­ma iden­ti­te­ta po­ve­zu­je, te da je bi­lo oprav­da­no što sam ih sta­vio zajedno u istu knji­gu, ne tre­ba ih či­ta­ti kao po­gla­vlja na­uč­ne mo­no­gra­fi­je u ko­ji­ma se po­ste­pe­no raz­vi­ja­ju auto­ro­ve te­ze, ne­go kao ese­ji­stič­ke va­ri­ja­ci­je na te­mu na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Tru­dio sam se da ovu te­mu či­ta­o­cu pri­bli­žim i osve­tlim, ko­ri­ste­ći za to me­ni ras­po­lo­ži­va zna­nja i ana­li­tič­ke pri­stu­pe, ali me je pri tom naj­vi­še vo­di­la že­lja da je is­cr­pim i ta­ko se nje ko­nač­no re­šim. Ve­ći­na ovih tekstova na­sta­la je i prvi put ob­ja­vlje­na iz­me­đu 2010. i 2013. go­di­ne, kao što se mo­že vi­de­ti u Bi­bli­o­graf­skoj be­leš­ci na kra­ju knji­ge. Znat­no sta­ri­ji je samo čla­nak “Iden­ti­tet ili imidž”, iz 2001. go­di­ne, ko­ji sam ov­de preš­tam­pao za­to što se u nje­mu pr­vi put uklju­ču­jem u di­sku­si­ju o po­li­ti­ci iden­ti­te­ta u Sr­bi­ji, ta­da još uve­ren da se ona mo­že pro­me­ni­ti, a ne da se mo­ra pot­pu­no dis­kre­di­to­va­ti kao le­gi­tim­no pod­ruč­je po­li­ti­ke, što je je­dan od za­klju­ča­ka do ko­jih će me do­ve­sti ka­sni­je na­pi­sa­ni pri­lo­zi ovoj di­sku­si­ji uvrš­će­ni u Ra­sta­nak s iden­ti­te­tom. Ovaj i dru­gi ra­ni­je ob­ja­vlje­ni tek­sto­vi ov­de su pre­ne­ti u iz­vor­nom ob­li­ku, od­no­sno ne­znat­no iz­me­nje­ni, s tim što se od iz­vor­ne ver­zi­je naj­vi­še raz­li­ku­ju dva ogle­da: “Gde su sada ju­na­ci de­ve­de­se­tih?”, ko­ji je na­stao skra­ći­va­njem pred­go­vo­ra za mo­ju knji­gu Za nji­ma smo iš­li pe­va­ju­ći, i “Bal­ka­ni­stič­ki dis­kurs i nje­go­vi kri­ti­ča­ri”, ko­ji sam do­pu­nio po­gla­vljem “Više mačaka ili sin­kre­ti­zam”. Ovu knji­gu po­sve­ću­jem mom pri­ja­te­lju advo­ka­tu i pu­bli­ci­sti Dra­go­lju­bu To­do­ro­vi­ću, ko­ji me odav­no pod­se­ća da je vre­me da ob­ja­vim neš­to no­vo. Ja­nu­ar 2014.

Autor - osoba Man, Tomas Naslov Budenbrokovi : propadanje jedne porodice. 2 / Tomas Man ; [s nemačkog preveli Pavica Mrazović, Boško Petrović] Jedinstveni naslov Buddenbrooks. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1980 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 380 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mrazović, Pavida Petrović, Boško Zbirka Odabrana dela Tomasa Mana Napomene Prevod djela: Buddenbrooks / Thomas Mann Tiraž 10.000. Prvi roman Tomasa Mana i jedno od najznačajnijih dela nemačke književnosti predratnog doba. Roman govori o opadanju buržoazije koje je prikazano kroz propadanje jedne ugledne trgovačke porodice. Radnja romana se dešava u Libeku, rodnom gradu Tomasa Mana, i kroz nekoliko generacija u XIX veku, prati propadanje bogate i ugledne trgovačke porodice Budenbrok. Autor na izvanredan način slika unutrašnja stanja likova i njihove unutrašnje sukobe. Svaki lik ima svoje prepoznatljive osobenosti a, isto tako, u svakom liku prepoznajemo njihovu porodičnu sličnost. U središtu romana su dešavanja i likovi iz treće generacije Budenbrokovih. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875 – Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju. Pohađao je gimnaziju „Katherineum“ u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao. U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih. Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau. Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). „Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)“ Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman. Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: „Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredstvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.“ Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i „problematična priroda umetnikova“. Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: „Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.“ Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela „Tonio Kreger“, „Tristan“ i „Smrt u Veneciji“. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta „Kallistos“ za roman „Josif i njegova braća“. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama. MG140 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot: Aleksandar Hecl Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Naslov Gilgameš : sumersko-vavilonski ep / [priredio Zoran Milutinović] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Unireks : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997 (Kraljevo : Slovo) Fizički opis 93 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milutinović, Zoran Zbirka Biblioteka Šum vremena. kolo 2 ; knj. 1 ISBN 86-427-0608-2 Napomene Prevedeno prema: Gilgamesch; izvornik na akad. jeziku. Pogovor: str. 85-93. Predmetne odrednice `Gilgameš` Ep o Gilgamešu je sumersko-vavilonsko delo o Gilgamešu, petom vladaru prve poslepotopske dinastije iz Uruka između 2700. i 2650. p. n. e. Ep o Gilgamešu je ep (spev) iz Sumera i nesumnjivo najstarije poznato književno delo. Priča sadrži niz legendi i pesama uključenih u duži akadski ep o heroju-kralju Gilgamešu od Uruka, vladaru iz trećeg milenijuma p. n. e. Nekoliko verzija je sačuvano, a najpotpunije je očuvano dvanaest glinenih ploča u biblioteci asirskog kralja Asurbanipala iz 7. veka p. n. e. u Ninivi. Suštinski, priča govori o duhovnom sazrevanju herojskog Gilgameša, moćnog, ali egocentričnog kralja koji tiraniše svoj narod, pa čak zanemaruje i bogove. On je jednim delom božanstvo, a jednim delom čovek. Kroz svoje avanture, Gilgameš prvobitno počinje da upoznaje sebe kroz doživljavanje smrti svog jedinog prijatelja Enkidua. Tražeći tajnu večnog života prototipski heroj putuje, a na kraju se vraća u Uruk mnogo mudriji nego kada je otišao, pomirivši se sa svojom smrtnošću. Jedna od priča iz ovog epa potpuno je ista kao i priča o Nojevom potopu. Nastanak Književnost Vavilona i Mesopotamije bila je vrlo bogata. Iz tog perioda su pronađeni mnogi epovi, legende, mitovi, himne bogovima, psalmi, bajke, basne, poslovice i pripovetke. Najsavršeniji među epovima je Ep o Gilgamešu. Za razliku od junaka iz grčke ili keltske mitologije, junak iz Epa o Gilgamešu je bio istorijska ličnost. Gilgameš, sin Lugalbande bio je prema sumerskoj listi kraljeva, peti kralj grada Uruka, koji je udaljen oko 155 km južno od današnjeg Bagdada. U mesopotamskoj mitologiji Gilgamešu se pripisuje polubožanska nadljudska snaga, (mitološki prethodnik grčkog junaka Herakla), koji je izgradio veliki zid oko grada Uruka da brani svoj narod od stranog neprijatelja. Veruje se da je istorijska vladavina Gilgameša trebalo da bude otprilike oko 2.500. p. n. e., 400 godina pre najranije poznate pisane priče. Otkriće artefakata povezanih s dvojicom kraljeva po imenu u pričama, Aga i Enmebaragesija od Kiša, je dalo verodostojnost o istorijskom postojanju Gilgameša. Najranije sumerske verzije ovog epa se smatra da potiču već od 2.100 g. p. n. e. –2.000. p. n. e., dok najstarije akadske verzije potiču od 2.000-1.500. p. n. e. Ep je napisan na akadskom, vavilonskom jeziku i sastoji se od 12 ploča (pevanja) pa je prema tome i najveći. Ploče imenuju svog autora kao „Sin-Leqi-Unninni“, što znači: Bože meseca, prihvati moju molitvu. Sumerske poeme koje su poslužile kao osnova akadskog Epa o Gilgamešu: Gilgameš i Agga od Kiša Gilgameš i zemlja života Gilgameš i Nebeski bik Gilgameš i vrba Gilgamešova smrt Gilgameš je bio sasvim zaboravljen do viktorijanskog doba. Engleski putnik, Ostin Henri Lajard, 1839. godine je iskopao više od 25.000 glinenih ploča iz ruševina Ninive. Henri Roulinson je počeo da prevodi te ploče, prvo u Bagdadu a onda u Britanskom muzeju. Kada je Roulinsonov učenik Džordž Smit preveo jedanaestu ploču Epa o Gilgamešu, na engleski 1872. godine, izazvao je veliku senzaciju.[10] Razlog tome je bio što je na toj ploči bio opisan potop i spašavanje koje je jako slično onome što je opisano u Bibliji (Utnapištim je u Gilgamešu napravio brod, a u Bibliji Noje). Nekoliko godina kasnije, i druge su ploče prevedene. Ipak, jedna petina epa nije završena, jer neki delovi ploča nisu pronađeni ili su oštećeni. Zanimljivo je da ime Gilgameš, kako je utvrđeno, znači „otac-junak“ ili „stari čovek-junak“. Enkidu, u poemama koje prethode ninivskoj verziji nije saborac i prijatelj Gilgameša već njegov sluga. Značenje njegovog imena tumači se na razne načine, kao „gospodar brana i kanala“, kao „gospodar rita i močvare“, ili kao „stvorenje boga Ea (Enkija)“. Verzije Epa Do nas su doprle tri verzije Epa najstarija starovavilonska, po prvom stihu Velik je on, veći od ljudi svih, čini ga 6 očuvanih odlomaka prepisa koji potiču iz 18–17. veka p. n. e. tzv. periferna verzija koju čine 2 fragmenta iz 15–14. veka p. n. e. i predstavlja sažetu preradu starovavilonske verzije. ninivska verzija, naziv dobila po mestu pronalaska Ninivi, odnosno asirska, po prvom stihu nazvana O sve videvšem, čine je 4 grupe prepisa. Potiče iz 7. veka p. n. e, prema jeziku je vavilonska, predstavlja preradu starovavilonske verzije od koje se razlikuje po tome što je izvršena zamena arhaičnih reči, skraćivanje ili proširivanje teksta epskim formulama i ponavljanjem čitavih pasusa, razmeštaj pojedinih epizoda. Najveću zaslugu za očuvanje Epa ima asirski kralj Asurbanipal (Ašurbanapli) 7. vek p. n. e. koji je kao veliki osvajač i veoma učen čovek izaslao učene ljude i pisare u kulturne centre drevnog Sumera i Vavilona da u tim centrima istraže arhive, prevedu na savremeni semitski jezik sve što je vredno i zapišu na pločice u čijem je zaglavlju moralo stajati: „Prepisano i sravnjeno s izvornikom i sabrano u dvoru Asurbanipala, Vladara Sveta, Kralja Asirije“. Sastav i sadržaj Epa Ep o Gilgamešu može se podeliti na 4 veće celine, koje su sledeće: Enkijada ili pripovest o junaku iz stepe, o njegovom uljuđivanju, ulasku u civilizovani svet i prijateljstvu sa Gilgamešom; obuhvata tablice prvu i drugu; obrađuje mitološke motive: stvaranje prvog čoveka, motiv nevinosti prvog čoveka, istočni greh prvog čoveka, motiv senzualne ljubavi, motiv prijateljstva – paralela Gilgameš – Ahilej. Pohod protiv Humbabe, putovanje u kedrovu šumu i smaknuće Humbabe; pevanja treće, četvrto, peto; za temu ima pustolovine junaka, sadrži motiv roditeljske ljubavi, motiv borbe sa čudovištem, motiv zabrane, tj. motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Humbabe kojeg štiti bog En-lil. Epizoda o ismejavanju boginje Ištar, boj s Nebeskim bikom i smrt Enkidua; pevanja šesto i sedmo, osmo; motiv borbe sa čudovištem, motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Nebeskog bika, motiv smrti. Gilgamešovo traganje za znanjem predaka o ljudskom životu i besmrtnošću; pevanja deveto, deseto, jedanaesto, obrađuje motiv smrti, strah od smrti, motiv besmrtnosti, tajna života, predanje o potopu, simbolika broja dvanaest, sunčev junak. Dvanaesto pevanje, kao dodatak, uslovljeno osnovnom sadržinom i astrološkim značenjem Epa obrađuje motiv donjeg sveta. Radnja jedna trećina čovek a dve trećine bog. Gilgameš se opisuje kao veoma lep i mudar čovek koji je gradio prelepe hramove i velike gradske zidine. Međutim, i pored njegovih vrlina, kada je počeo svoju vladavinu bio je despot. Gilgameš je radio razne grozote svome narodu (npr. silovao je svaku ženu koja mu se svidela). Bogovi su uvideli patnju Gilgameševog naroda i stvorili su Enkidua, čoveka divljine, koji je bio ravan Gilgamešu. Enkidu je bio divlji čovek. Kada ga je jedan lovac ugledao u divljini doveo mu je ženu iz hrama boginje Aruru da bi ga vratio u civilizovani svet (tada se verovalo da seks i žene deluju smirujuće na ljude divljine). Enkidu je stvarno postao normalan čovek. Kada je saznao šta Gilgameš radi svom narodu, otišao je u Uruk i našao Gilgameša. Nakon što su se tukli čitavu noć, sprijateljili su se. Odlučili su da zajedno idu u avanture. Oni prvo odlaze u zabranjenu šumu da ubiju Humbabu koji je uvredio Boga Šamaša. Tu ih napada Humbaba, kojeg pobeđuju. Pri povratku u Uruk, nakon što je Gilgameš odbio da ima ljubavne odnose s boginjom, boginja Ištar traži od svog oca da pošalje bika da kazni Gilgameša. Gilgameš i Enkidu se bore i pobeđuju nebeskog bika. Bogovi odlučuju da kazne Enkidua. Enkidu umire, a Gilgameš je emocionalno slomljen. Nakon toga Gilgameš odlazi u potragu za besmrtnošću. Dolazi do svog praoca koji mu po nagovoru Žene govori kako može da postane besmrtan. On posluša svog praoca i nalazi besmrtnost (TRAVU iz PRAMORA) i želi da je podeli sa svojim sugrađanima. Zmija mu pojede tu travu i on je proklinje. Umire kao smrtnik. Radnja po pločama Drevna Asirska statua koja se čuva u Luvru i za koju neki naučnici smatraju da predstavlja Enkidu, glavni lik Epa o Gilgamešu Prva ploča: Narator kroz opisivanje upoznaje čitaoca sa veličanstvenošću grada Uruka i predstavlja mu njegovog kralja Gilgameša. On je najveći kralj na Zemlji, dve trećine božanstvo, a jedna trećina čovek, najjači čovek koji je ikada postojao. Ipak, vladao je kao tiranin nad svojim ljudima u gradu Uruk, ne saosećajući sa njihovim nevoljama, pa čak i upražnjavajući navodno pravo oduzimanja nevinosti nevestama u prisustvu njihovih muževa. Kada su se njegovi ljudi požalili bogovima da je prestrog, bogovi odlučuju da posavetuju Gilgameša. Majka boginja Aruru/Ninhursag stvara dlakavog divljeg čoveka Enkidua kao dostojnog protivnika. Enkidu živi u divljini među šumskim gazelama. On uništava lovačke zamke, od jednog lovca koji ga otkriva i traži od Gilgameša da ga pošalje u hram jednoj bludnici da ga ona pripitomi tako da ga divlje zveri onda počnu odbijati. Gilgameš ga šalje Šamhat, svetoj bludnici boginje Ištar, koja zavodi Enkidua u nedelju dana dugu seksualnu inicijaciju, u kojoj Enkidu pokazuje izuzetnu muškost. Kao rezultat ovog susreta, životinje se sada boje i beže od njegovog prisustva. Napušteni Enkidu traži utehu od Šamhat koja mu nudi da ga vrati s njom u civilizaciju. Druga ploča: Enkidu uči da jede ljudsku hranu, maže njegovo raščupano telo i oblači se u civilizovanu odeću. On žudi da poseti hram boginje Ištar i da izazove moćnog kralja Gilgameša. Enkidu postaje razjaren saznavši da ovaj navodno uzorni vladar namerava da spava s mladoženjinom mladom prije venčanja. On ide sa Šamhat u Uruk gde blokira Gilgamešu put do mladine prostorije. Nakon ogromne borbe u kojoj Gilgameš pobeđuje, Gilgameš se pokazuje bez zlobe nakon čega on i Enkidu postaju najbliži prijatelji. Gilgameš predlaže avanturu u zabranjenu kedrovu šumu, gde moraju ubiti moćnog Humbabu demona čuvara šume. Enkidu, znajući da je sam glavni bog Enlil dodelio Humbabi ovaj posao gorko protestuje, ali se na kraju slaže iz ljubavi za svog novog prijatelja. Treća ploča: Gilgameš i Enkidu se pripremaju za putovanje u kedrovu šumu. Oni dobiju blagoslov od gilgamešove majke, boginje Ninsun, kao i podršku boga sunca Šamaša, koji postaje njihov zaštitnik. Četvrta ploča: Gilgameš i Enkidu putuju prema zapadu do Libana i kedrove šume. Enkidu ima niz uznemirujućih proročkih snova, koje Gilgameš naivno i pogrešno tumači kao dobra predskazanja. Peta ploča: Ulazeći u šumu, Gilgameš i Enkidu nisu dorasli strašnom Humbabi, ali su uz pomoć svog zaštitnika Šamaša koji šalje osam moćnih vetrova (zviždeći vetar, probijajući vetar, mećavu, zli vetar, demonski vetar, zaleđeni vetar, oluju, peščanu oluju) protiv šumskog zaštitnika. Sada u gilgamešovoj milosti, Humbaba moli za svoj život, obećavši da će dati kralju svu drvenu građu koju želi. Enkidu međutim savetuje Gilgamešu da ne pokazuje milost. Oni svirepo ubijaju Humbabu, vadeći mu utrobu. Zatim su posekli moćna kedrova stabla koje je Humbaba pre štitio i sa splavom se niz Eufrat vraćaju nazad u civilizaciju u grad Uruk. Šesta ploča: Nakon povratka u Uruk, boginja Ištar predlaže brak Gilgamešu. Znajući nesretne sudbine njenih prethodnih ljubavnika, on odbacuje ovaj predlog. Odbačena Ištar zahteva da njen otac Anu pošalje „nebeskog bika“ da ubije Gilgameša zbog njegove drskosti. Enkidu lovi bika i hvata ga za rep, a Gilgameš ga kao matador ubija. Ištar ga proklinje rekavši: „Teško Gilgamešu koji me je oklevetao i ubio nebeskog bika!“ Enkidu koji je bio veran Gilgamešu, usuđuje se da vređa boginju. Ištar i njen sveštenice su u dubokoj žalosti zbog nebeskog bika, dok Gilgameš i ljudi Uruka slave mušku hrabrost heroja-kralja. Sedma ploča: Glavni bogovi Anu, Enlil, i Šamaš okupljaju se i većaju da se odredi kazna za ubijanje nebeskog bika i Humbabe. Nakon rasprave o ovom pitanju, odlučuju da poštede Gilgameša, ali osuđuju Enkidua. Verni Enkidu postaje smrtno bolestan i proklinje svete bludnice Šamhata zbog njegovog dovođenja iz divljine. Na šamašov nagovor, on je međutim pomiluje i blagoslovi je, iako u gorkom i ironičnom smislu. Ležeći na samrti, on opisuje svoje prebivalište „kuću od praha“ u podzemnom svetu ožalošćenom Gilgamešu. Osma ploča: Gilgameš pruža dugotrajan poetski govor o Enkiduu. Gilgameš oplakuje Enkidua 6 dana i 6 noći i tek sedmog dana ga sahranjuje. Duboko potresen, ranije neranjivi kralj žali zbog gubitka svog jedinog pravog prijatelja i po prvi put dolazi do shvatanja o svojoj vlastitoj smrtnosti. Deveta ploča: Da bi izbegao sudbinu Enkidua, Gilgameš preduzima opasno putovanje da poseti legendarnog Utnapištima i njegovu suprugu, jedine ljude koji su preživeli Veliku poplavu dobivši besmrtnost bogova. On putuje na najviši vrh sveta planinu Mašu, gde susreće strašna škorpionska bića koja čuvaju kapiju blokirajući završni deo njegovog putovanja. On ih ubeđuje u sveobuhvatnost svoje svrhe, a oni mu omogućavaju da uđe. Gilgameš nastavlja da putuje naizgled beskrajnim stazama kroz veliku hladnoću i tamu. Deseta ploča: Na dalekoj udaljenoj obali Gilgameš susreće Siduri koja je održavala jednu konobu i koja pokušava da ga odvrati od njegove potrage. On je međutim, previše ožalošćen gubitkom Enkidua i previše ispunjen strahom od svoje eventualne smrti da bi se dao odvratiti od svoje namere. Gilgameš zatim prelazi „vode smrti“ sa skeledžijom Uršanabijem dovršavajući putovanje i sastajući se na kraju sa besmrtnim Utnapištimom. Jedanaesta ploča: Utnapištim govori Gilgamešu detaljno o velikoj poplavi i nerado mu daje priliku da bude besmrtan. On obaveštava Gilgameša da ako može ostati budan sedam dana da će postati besmrtan. Pokušavajući da to ostvari Gilgameš neminovno zaspi. Utnapištim ga obaveštava o posebnoj biljci koja raste samo na dnu mora. Iako mu baš ne dodeljujući besmrtnost, to će mu opet vratiti u mladost. Vezivanjem kamenja na noge da bi zaronio duboko Gilgameš dohvata biljku i nada se da će je vratiti u Uruk. On stavlja biljku na obalu jezera dok se kupa, ali je zmija ukrade. Gilgameš se vraća u Uruk očajan, ali prizor grada sa njegovim masivnim zidovima pokreću ga na pohvaljivanje ljepote samoga grada. Nakon neuspeha u potrazi za besmrtnošću Gilgameš umire kao smrtnik. Dvanaesta ploča: Iako se mislilo da je nekoliko priča u prvih jedanaest ploča prvobitno bile odvojene priče, na pločama one su dobro uvezane u jedinstvenu celinu. Priča na dvanaestoj ploči je jasno kasniji dodatak, u kojem je Enkidu još uvek živ, ima ženu i sina. Počinje sa Gilgamešom koji šalje Enkidua na zadatak u podzemni svet da preuzme predmete svete boginjama Ištar/Inana, koja je Gilgameš izgubio. Priča se završava sa raspravom u kojoj Enkidu odgovara Gilgamešu na nekoliko pitanja koja se odnose na sudbinu onih ljudi u narednom životu. Jezik i stil Jezik epa odlikuje se tonom koji je kasnije korišćen u Bibliji, ali je zapravo tek kasnije prenesen u jevrejsku književnost. To se isto desilo i sa pričom o potopu, koja je objavljivanjem u ovom epu uzbudila celi naučni svet. Epska ponavljanja u njemu vrlo su značajna. Često imaju svrhu da naoko primitivnim ponavljanjem jasnije predoče trajanje vremena u kome se neki jednolični događaji zbivaju (zabijanje 120 stubova u plićake smrti, putovanje Gilgameša kroz mračni klanac i dr.). Celi ep se može podeliti na dva dela: čovek prema spoljašnjem svetu i čovek prema unutrašnjem svetu. U prvom delu epa (od 1. do 7. ploče) treba istaći prijateljstvo između slavljenog junaka Gilgameša i poludivljeg čoveka polja i stepe Enkidua. Jedini predstavnici zla su čarobni nebeski bik i Humbaba, čuvar kedrove šume. Njih pobeđuju oba prijatelja, što s etičke strane predstavlja simbol pobede dobra nad zlom. Osim ove dve borbe u epu nema krvavih ratovanja, svojstvenih mnogim epovima. U dobro izgrađenoj radnji ep dostiže svoj vrhunac opisom smrti prijatelja Enkidua (8. ploča). Preokret koji se tim putem dešava u duši Gilgameša, tuga za prijateljem i njegov iznenadni strah pred smrću iznesen je jednostavno, a ipak tako snažno i potresno da ove stranice pripadaju među najlepše u starijoj književnosti. One tako jasno dokazuju da su čoveka od najstarijih dana pa sve do danas mučili isti problemi. Pitanje života, urođeni strah od smrti, težnja za besmrtnošću opisani su tako da mogu uzbuditi i današnjeg čitaoca. Ovom pločom ep menja karakter. On postaje human, približava se unutrašnjem čoveku i dobija gotovo lirski, elegički karakter. Pravi vrhunac epa nalazi se u opisu potopa (11. ploča), koji je dat na veoma stvaran način. Svojom vrednošću ona daje epu umetnički beleg, uz to svojom dramatičnošću oživljuje tok radnje. Ep završava pesimistički: čovek je nemoćan da bilo šta sazna o stvarima koje ga neprestano muče, a to su pitanja o životu i smrti (12. ploča). Glavni likovi Gilgameš – je bio najjači čovek, hrabri borac, kralj Uruka. Bio je jednu trećinu čovek, a dve trećine bog. On postaje veoma tužan kad njegov prijatelj Enkidu umire. Postaje očajan znajući da će i on umreti i odlazi na putovanje do kraja sveta u potrazi za odgovorom, o životu i smrti. Enkidu – je bio prijatelj i saborac Gilgamešu. Bogovi su ga stvorili kao divljeg čoveka, koga su odgojile životinje. Pošto je sa Gilgamešom ubio Humbabu (čuvara kedrovih šuma) i nebeskog bika, bogovi ga kažnjavaju sporom i bolnom smrću. Utnapištim – kralj i sveštenik u Šuripaku. Na nagovor boga, gradi veliki brod i spašava sebe, svoju porodicu i po jedan primerak svih živih bića, od velike poplave, koja je za malo uništila sav život na svijetu. Bogovi su njemu i njegovoj ženi podarili večni život. Motiv U „Epu o Gilgamešu“ se sa velikom umetničkom snagom postavlja večito pitanje o smislu života i neizbežnosti čovečije smrti, pa makar to bio i proslavljeni heroj. U spevu se priča o tome kako Gilgameš, „dve trećine bog a jednu trećinu čovek“, vlada u starom gradu Uruku. Gilgameš svirepo ugnjetava narod, terajući ga da zida gradske bedeme i hramove bogovima. Stanovnici Uruka žale se na svoju tešku sudbinu bogovima, i bogovi uslišivši njihove žalbe stvaraju div-junaka Enkidua, koji raspolaže natprirodnom snagom. Enkidu živi među divljim zverima, zajedno sa njima ide u lov i na pojilo. Jedan od lovaca, koga Enkidu sprečava da lovi divlje zveri, moli za pomoć Gilgameša. Težeći da primami sebi toga primitivnog heroja, Gilgameš mu šalje hramovnu bludnicu. Bludnica ukroćuje ljubavlju njegovu divlju ćud i dovodi ga u Uruk. Tu oba junaka zapodevaju dvoboj, ali, raspolažući podjednakom snagom, oni ne mogu da savladaju jedan drugog. Sprijateljivši se, oba div-junaka, Gilgameš i Enkidu, zajedno vrše svoje podvige. Oni zajedno kreću u kedrovu šumu, gde obitava moćni Humbaba, čuvar kedrove šume. Gilgameš i Enkidu stupaju u boj sa Humbabom i ubijaju ga: I zaljuljaše se kedrovi, i izađe Humbaba, Strašan, izađe ispod kedrova. Jurnuše oba junaka, nadmećući se u odvažnosti, I oba se uhvatiše u koštac sa gospodarem kedrova. Dvaput je sudba pomogla Enkidu, I Gilgameš drži u ruci Humbabinu glavu. Pobednički junak Gilgameš budi ludu strast u srcu boginje Ištar, koja heroju nudi svoju ljubav. Ali mudri i oprezni Gilgameš odbacuje njenu ljubav, podsećajući boginju na to koliko je patnji i žalosti zadala ona svojim ranijim ljubavnicima. Uvređena Gilgamešovim odbijanjem, boginja Ištar žali se na njega svom ocu, vrhovnom bogu neba, Anu. Uslišivši uporne molbe svoje kćeri, bog na zemlju baca čudovišnog bika, koji svojim padom i dahom ubija i uništava ljude i ljudsku imovinu. Ali junaci ubijaju to strašno čudovište, i Enkidu veli Gilgamešu: Prijatelju moj, pobedili smo nebesku zver, Zar ne smemo sada reći da nam je osigurana slava u potomstvu! Enkidu usni san u kome mu se proriče propast. I zaista Enkidu se smrtno razboli. Dirljivim rečima oprašta se on sa svojim prijateljim Gilgamešom i proriče i njemu neizbežnu smrt. Gilgameš oplakuje smrt prijatelja i prvi put oseća nad svojom glavom lepršanje krila smrti. Njegovo naricanje zaodeveno je u umetničkom obliku Šest dana i noći plakao sam ja nad njim, Sve do dana kada su ga spustili u raku Sada se i ja bojim smrti i bežim u pusto polje. Nada mnom lebdi prijateljeva reč što mi je kaza pred smrt. Kako, o kako da se utešim? Kako, o kako da zaplačem? Voljeni prijatelj sad je nalik na prašinu. I neću li ja leći, kao i on, da nikad više ne ustanem? Moren strahom od smrti, Gilgameš kreće na daleki put. On se upućuje svom pretku Utnapištimu, koji je jedini od smrtnika dobio besmrtnost. Njega ne plaši teškoća dalekog puta. Njega ne mogu zadržati ni ljudi-škorpije, ni rajski vrt sa drvećem na kome cveta drago kamenje, ni boginja Siduri, koja ga poziva da zaboravi na smrt i da se preda svim radostima života. Gilgameš prebrođuje čamcem „vodu smrti“ i stiže u kraj u kome živi Utnapištim. Gilgameš nastoji da od njega dozna tajnu večnog života. Odgovarajući na Gilgamešova pitanja, Utnapištim mu priča o svetskom potopu, i o tome kako ga je bog Ea naučio da sagradi kovčeg i da se u njemu spase od potopa, posle čega su Utnapištim i njegova žena od bogova dobili besmrtnost. Sažalivši se na Gilgameša, Utnapištim mu otkriva „tajnu reč“ i savetuje ga da siđe na dno okeana, da tamo ubere travu besmrtnosti, koja nosi ime „stranac postaje mladićem“. Na svom povratku Gilgameš stiže do tajne trave, ali ljuta zmija dopuže do njega i ugrabi mu travu. Ožalošćen heroj, vrativši se u svoj grad Uruk, moli bogove za poslednju milost. On želi da vidi sen svog preminulog prijatelja Enkudua. Bog podzemnog sveta Nergal šalje po naređenju bogova, na zemlju Enkidouvu sen. Spev se završava zaključenim dijalogom između prijatelja. U odgovor na Gilgamešovu strasnu molbu da mu ispriča „zakon zemlje“, Enkidu mu najmračnijim bojama opisuje zagrobni život umrlih ljudi. „Pa ništa. Pusti me da sednem i zaplačem. Reci mi zakon zemlje koji ti poznaješ.“ „Glava, koje si se ti doticao i zbog koje si osećao radost u srcu, Kao staru odeždu, crv nju proždire“ „Prsa, kojih si se ti doticao i zbog koji si osećao radost u srcu, Kao stari džak, puna su prašine. Čitavo je telo moje nalik na prah“ To je prvi je prvi put da je krajnje jasno i u isto vreme sa takvom snagom i izrazitošću izrečena misao o neizbežnosti smrti, kojoj su podložni svi ljudi, čak i oni koji su spremni na svaki podvig da bi savladali neminovnu smrt. Epska legenda o Gilgamešovim podvizima vodi svoje poreklo iz duboke sumerske starine. Imena glavnih junaka – Gilgameša i njegovog prijatelja Enkidua – sumerskog su porekla. Na Gilgamešovo ime nailazi se u sumerski natpisima iz XXV veka, a na predstavu Gilgameša – na cilindričnim pečatima iz istog vremena. Priče o podvizima Gilgameša i Enkidu, o tragičnoj smrti Enkidu i o Gilgamešovim lutanjima u potrazi za besmrtnošću prepliće sa čitavim nizom starijih religijskih motiva, koji su u vidu pojedinih epizoda umetnuti u opšti tekst speva. Takav je kratak odlomak legende o stvaranju čoveka (Enkidu) od gline, natopljene božijom pljuvačkom; takav je čuveni mit o svetskom potopu, u kome se podrobno priča kako je stari heroj Utnapištim na savet boga mudrosti Ea sagradio kovčeg, spasavši se u njemu od vode potopa, i time zaslužio večni život. Spev o Gilgamešu zauzima posebno mesto u vavilonskoj književnosti, kako po svim umetničkim odlikama, tako i po specifičnosti misli izraženih u njemu. U visokoumetnički oblik zaodevena je misao starovavilonskog pesnika o večnoj čovekovoj težnji da savlada smrt i stekne ličnu besmrtnost. U zadnjim rečima speva oseća se mučna želja čovekova da sazna „zakon zemlje“, tajnu života i smrti. Dubokim pesimizmom prožete su reči starog pesnika. Budući život on slika kao oličenje stradanja i bola. Čak ni čuveni Gilgameš – „divni, snažni, mudri, božanstvo - svojim dvema trećinama, čovek – samo jednom, svetlog tela kao velika zvezda“ – i pored svog božanskog porekla ne može da zasluži i stekne besmrtnost. Blaženstvo u zagrobnom životu daje samo onom ko izvršava zapovest religije, zahteva sveštenika, obrede verskog kulta. U tome je osnovna misao čitavog speva. MG142 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frankenstein - Mary Wollstonecraft Shelley Frankenštajn ili moderni Prometej (engl. Frankenstein, or The Modern Prometeus) roman je engleske književnice Meri Šeli (1797–1851) koji je nastao 1818 i koji govori o Viktoru Frankenštajnu, mladom naučniku koji stvara grusno, pametno stvorenje putem jednog neobičnog naučnog eksperimenta. Šeli je počela da piše ovu priču u svojoj osamnaestoj godini u epistolarnoj formi, a prvo izdanje romana je anonimno objavljeno u Londonu 1. januara 1818, kad je ona imala dvadeset godina.[2] Predgovor za knjigu joj je napisao Persi Biš Šeli i sa posvetom filozofu Vilijamu Godvinu, njenom ocu. Delo je objavljeno u tri toma, standardnom formatu za prva izdanja iz 19. veka u tiražu od samo 500 primeraka. Iako je delo prožeto gotikom i romantizmom Frankenštajn se smatra prvim romanom naučne fantastike.[3] Smatra se da je inspiracija za lik Frankenštajna bio hemičar Hamfri Dejvi. Meri Vulstonkraft Šeli (rođ. Godvin; engl. Mary Wollstonecraft Shelley; London, 30. avgust 1797 — 1. februar 1851) bila je britanski romanopisac, dramski pisac, esejist, biograf, putopisac i filozof. Najpoznatija je po svom gotičkom romanu Frankenštajn (engl. Frankenstein: or, The Modern Prometheus, 1818) koji govori o kapetanu koji je stvorio zombi-čudovište.[2] Meri se takođe bavila izdavanjem i promovisanjem dela svog supruga, romantičarskog pesnika i filozofa Persija Biša Šelija. Otac joj je bio politički filozof Vilijam Godvin, a majka filozof i feministkinja Meri Vulstonkraft. Meri Šeli je rođena 30. avgusta 1797. godine u Londonu, a mesec dana nakon njenog rođenja umrla joj je majka od porodiljske groznice. Godvin je odgajao i vaspitao Meri i omogućio joj bogato, neformalno obrazovanje, podstičući je da se pridržava njegovih liberalnih političkih teorija. Kada je Meri imala četiri godine, Godvin se oženio komšinicom, sa kojom je Meri imala problematične odnose.[3][4] Godine 1814. Meri je započela vezu sa jednim od političkih sledbenika njenog oca, Persijem Šelijem, pa se na kraju udala za njega. Zajedno sa svojom polusestrom Kler Klermont, Meri i Persi su otišli u Francusku, a potom putovali Evropom. Po povratku u Englesku, Meri je bila trudna i nosila Persijevo dete. Tokom sledeće dve godine, ona i Persi su se suočili sa ostrakizmom, konstantnim dugovima i smrću njihove prevremeno rođene ćerke. Venčali su se krajem 1816. godine, nakon samoubistva Persijeve prethodne žene, Harijet Vestbruk. Tokom 1816. godine, par je proveo leto sa Lordom Bajronom, Džonom Vilijamom Polidorijem i Kler Klermont u blizini Ženeve, Švajcarska, gde je Meri dobila ideju za svoj najpoznatiji roman Frankenštajn. Šelijevi su 1818. godine napustili Englesku i otputovali u Italiju, gde su njihovo drugo i treće dete umrli, a nakon toga Meri je rodila svoje poslednje i jedino preživelo dete, Persija Florensa. Godine 1822. njen suprug se utopio kada je njegova jedrilica potonula tokom oluje u blizini Vijaređa. Godinu dana kasnije, Meri se vratila u Englesku i od tada posvetila odgajanju svog sina i karijeri profesionalnog pisca. Poslednju deceniju svog života provela je boreći se sa bolešću, verovatno moždanim tumorom, i umrla u dobi od 53 godine. Sve do 1970-ih, Meri je uglavnom bila poznata po svojim naporima da objavi radove svog supruga i po romanu Frankenštajn, koji je nastavio da bude čitan i inspirisao mnoge pozorišne i filmske adaptacije. Savremeni naučnici dali su sveobuhvatniji pogled na Merina dostignuća. Ukazali su na povećano interesovanje za njen književni rad, posebno njene romane, među kojima su istorijski romani Valperga (engl. Valperga, 1823) i Perkin Vorbek (engl. Perkin Warbeck, 1830), apokaliptični roman Poslednji čovek (engl. The Last Man, 1826), i njena poslednja dva romana Lodor (engl. Lodore, 1835) i Fokner (engl. Falkner, 1837). Studije njenih manje poznatih dela, poput Lutanja po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843 (engl. Rambles in Germany and Italy, in 1840, 1842, and 1843, 1844) i biografskih članaka za Lardnerovu enciklopediju, podržavaju gledište da je Meri Šeli ostala politički radikal tokom čitavog svog života. Merina dela često tvrde su saradnja i saosećajnost, naročito praktikovane od strane žene u porodici, način da se reformiše građansko društvo. Ovakav stav bio je direktno suprotstavljanje individualističkom romantičarskom etosu, promovisanom od strane Persija, i prosvetiteljskim političkim teorijama, artikulisanim od strane njenog oca, Vilijama Godvina. Biografija Mladost Stranica iz Godvinovog dnevnika koja beleži „Merino rođenje, 20 minuta nakon 11 sati uveče” Meri Šeli je rođena kao Meri Vulstonkraft Godvin u Samers Taunu, London, dana 30. avgusta 1797. godine. Bila je drugo dete feminističkog filozofa, prosvetitelja i pisca Meri Vulstonkraft i prvo dete filozofa, romanopisca i novinara Vilijama Godvina. Njena majka umrla je od porodiljske groznice ubrzo nakon što je Meri rođena, tako da je Godvin ostao sam da se brine o Meri i njenoj starijoj polusestri Feni Imlaj, koja je bila ćerka Meri Vulstonkraft i američkog špekulanta Gilberta Imlaja.[5][6] Godinu dana nakon smrti svoje supruge, Godvin je objavio Memoare autora Odbrane prava žena (engl. Memoirs of the Author of A Vindication of the Rights of Woman, 1798), koje je smatrao iskrenim i saosećajnim izrazom poštovanja. Međutim, kako su memoari otkrili aferu Vulstonkraftove i njeno vanbračno dete, delo je viđeno kao šokantno. Meri Godvin čitala je ove memoare i majčine knjige i negovala je uspomenu na svoju majku.[7][8][9] Meri je svoje najranije godine provodila srećno, ako je sudeći prema pismima Godvinove kućepaziteljke Luize Džons.[10][11] Ali, Godvin je često bio u velikim dugovima; osećajući da ne može odgajati decu sam, on je odlučio da se ponovo oženi.[12] Decembra 1801. godine, on se oženio Meri Džejn Klermont, dobro obrazovanom ženom koja je iz prethodnog braka već imala dvoje dece — Čarlsa i Kler.[b] Većini Godvinovih prijatelja se nije svidela njegova nova žena, opisujući je kao temperamentnu i svadljivu;[14][15][v] ali Godvin joj je bio predan, pa je brak bio veoma uspešan.[16][17] Meri je, s druge strane, mrzela svoju maćehu.[3][18][4] Godvinov biograf Kigan Pol kasnije je naveo da je gospođa Godvin više pažnje posvećivala svojoj deci, a zapostavljala decu Vulstonkraftove.[4] Godvinovi su zajedno osnovali izdavačku firmu pod nazivom M. Dž. Godvin koja je prodavala knjige za decu, kao i kancelarijski materijal, mape i igre. Ipak, biznis nije bio baš profitabilan, pa je Godvin bio primoran da pozajmi znatne sume kako bi firmu održao u životu.[19] On je nastavljao da uzima nove pozajmice kako bi vratio one stare, što je samo dovodilo do novih problema. Do 1809. godine, biznis Godvinovih bio je na ivici neuspeha i bio „skoro očajan”.[20] Godvin je bio spašen dužničkog zatvora zahvaljujući svojim filozofskim sledbenicima, među kojima je bio i Frensis Plejs, koji je nastavio da mu pozajmljuje novac.[21] Poligon (sa leve strane) u Samers Taunu, gde je Meri rođena i gde je provela najranije detinjstvo Iako je Meri stekla veoma malo formalnog obrazovanja, njen otac ju je podučavao u širokom spektru tema. On je često odvodio decu na obrazovne izlete, a oni su imali pristup kućnoj biblioteci, kao i bibliotekama mnogih intelektualaca koji su posećivali Godvinove, među kojima su bili romantičarski pesnik Semjuel Tejlor Kolridž i bivši potpredsednik SAD Aron Ber.[22] Godvin je priznao da decu nije edukovao prema filozofiji Meri Vulstonkraft navedenoj u delima poput Odbrane prava žena (engl. A Vindication of the Rights of Woman, 1792), ali je Meri Godvin ipak stekla neobično i napredno znanje za devojku tog vremena. Ona je imala guvernantu, svakodnevnog tutora i čitala je mnoge očeve knjige za decu na temu rimske i grčke istorije, dok su još bile u rukopisima.[23][24][25] Za šest meseci tokom 1811. godine, ona je takođe pohađala školu u Ramstejdžu.[18] Njen otac ju je sa 15 godina opisao kao devojku „jedinstveno smelog, donekle naređivačkog, i živahnog duha. Njena strast prema znanju je velika, a njena istrajnost u svemu što preduzima je gotovo nepobediva”.[26][27] Jula 1812. godine, Godvin je poslao Meri na boravak kod porodice radikala Vilijama Bakstera, blizu Dandija, Škotska.[28] On je pisao Baksteru da se „bojao da je ona možda vaspitana ... kao filozof, možda čak i kao cinik”.[29] Naučnici su spekulisali da je ona možda poslata u Škotsku zbog zdravlja, kako bi je otac udaljio od loše strane njegovog poslovanja, ili kako bi je upoznao sa radikalnom politikom.[30] Meri je uživala u prostranom imanju Baksterovih i u društvu Baksterove četiri ćerke, a na sever se ponovo vratila u leto 1813. godine i ostala tamo punih deset meseci.[31][32] U njenom uvodu u Frankenštajnu iz 1831. godine, ona se prisetila: „već sam tada počinjala da pišem, ali u sasvim banalnom stilu. Ispod drveća na imanju koje je pripadalo ocu, kao i na zasenjenim padinama ogoljenih planina u blizini, rođeni su moji prvi sastavi, vazdušasti letovi moje mašte.”[33] Persi Biš Šeli Dana 26. juna 1814. godine, Meri je priznala Šeliju da je zaljubljena u njega na grobu svoje majke, gde su se oni tajno viđali.[34] Meri se verovatno prvi put srela sa radikalnim pesnikom i filozofom Persijem Bišem Šelijem između dva svoja boravka u Škotskoj.[35][36][37] Kada se po drugi put vratila kući 30. marta 1814. godine, Šeli je već bio napustio svoju suprugu i redovno je posećivao Godvina, kom je obećao da će mu pomoći da otplati dugove.[38][39][40] Šelijev radikalizam, posebno njegovi ekonomski stavovi, koje je upijao iz Godvinove Političke pravde (engl. Political Justice, 1793), otuđio ga je od njegove aristokratske porodice: porodica je od njega tražila da sledi tradicionalne uzore zemljišne aristokratije, a on je, nasuprot tome, želeo da donira veliku sumu porodičnog novca koji bi namenio planovima za pomoć hendikepiranima. Šeli je zbog toga imao problema, jer nije mogao da pristupi novcu sve dok nije nasledio imanje, pošto njegova porodica nije želela da on troši novac na projekte „političke pravde”. Nakon nekoliko meseci obećavanja, Šeli je rekao Godvinu da on neće moći da otplati sve njegove dugove. Godvin je tada bio ljut i osećao se izdanim.[41] Meri i Persi su počeli da se viđaju tajno na grobu njene majke, pa su se na kraju zaljubili jedno u drugo — ona je imala skoro 17 godina, dok je on bio gotovo 22-godišnjak.[42][34] Na Merino zaprepašćenje, njen otac nije odobravao, pa je čak pokušao da osujeti njihov odnos i spase „neumrljanu slavu” svoje ćerke. Otprilike u isto vreme Godvin je saznao za Šelijevu nemogućnost da plati njegove dugove.[43][44][41] Meri je, koja je kasnije pisala o njenoj „preteranoj i romantičnoj privrženosti ocu”,[45] bila zbunjena. Ona je Persija videla kao otelovljenje liberalnih i reformističkih ideja njenih roditelja iz 1790-ih godina, posebno Godvinovog viđenja braka kao represivnog monopola, koji se time bavio u izdanju Političke pravde iz 1793. godine, ali je nakon toga to porekao.[46][47][48] Dana 28. jula 1814. godine, par je tajno pobegao u Francusku i poveo sa sobom Merinu polusestru Kler Klermont,[49][50] pritom ostavljajući Šelijevu trudnu ženu za sobom. Nakon vremena provedenog u Kaleu, Meri ih je ubedila da otputuju u Pariz, pa je trio odatle, koristeći se magarcem, mulom, fijakerom, a i pešice, nastavio put kroz ratom opustošenu Francusku do Švajcarske. „Ličilo je na događaj iz nekog romana i predstavljalo je ovaploćenje romanse”, prisećala se Meri Šeli tokom 1826. godine.[51] Dok su putovali, Meri i Persi su čitali dela njene majke i drugih pisaca, vodili zajednički dnevnik i nastavili svako svoje stvaralaštvo.[52] Dok su bili u Lucernu, nedostatak novca primorao ih je na povratak. Oni su putovali nizvodno Rajnom i kopnom do holandske luke Marslajs, pa su konačno stigli u Grejvsend, Kent, 13. septembra 1814. godine.[53][54] Persi Biš Šeli bio je inspirisan radikalizmom Godvinove Političke pravde (1793). Kada je pesnik Robert Sauti upoznao Šelija, osećao se kao da vidi sebe iz 1790-ih.[55] (portret izradila Amelija Kuran, 1819.) Situacija sa kojom se Meri suočila nakon povratka u Englesku bila je puna komplikacija, od kojih su neke bile potpuno nepredviđene. Da li pre ili tokom puta, ona je ostala u drugom stanju. Ona i Persi su sada bili bez novca, a na Merino istinsko iznenađenje, njen otac odbio je da ima bilo kakve veze s njom.[56][46][57][58] Par je sa Kler iznajmio stan u Samers Taunu, a kasnije na Nelson Skveru. Oni su nastavili da intenzivno čitaju i pišu i zabavljali su se sa Šelijevim prijateljima, među kojima su tu bili Tomas Džeferson Hog i Tomas Lav Pikok.[59] Šeli je ponekad napuštao kuću na kratko kako bi izbegao susrete sa zajmodavcima.[60][61] Uzrujana pisma otkrila su patnju koju su oni proživljavali tokom ovih razdvajanja.[62][63] Trudna i često bolešljiva, Meri je morala da se nosi sa Šelijevom radošću povodom rođenja njegovog sina sa Harijet krajem 1814. godine i njegovim stalnim izlascima sa Kler Klermont.[g] Delimično su je tešile Hogove posete, koji joj se u početku uopšte nije dopadao, ali ga je ubrzo smatrala bliskim prijateljem.[65] Činilo se da je Šeli želeo da Meri i Hog budu ljubavnici; Meri nije odbacila ovu ideju, pošto je i ona, kao i Šeli, verovala u ideju slobodne ljubavi.[66][67] U praksi, ona je volela samo Šelija i činilo se da se nije usudila da preduzme veće korake od flertovanja sa Hogom.[68][69][70][d] Dana 22. februara 1815. godine, ona je, dva meseca pre termina, na svet donela devojčicu, koja nije imala velike šanse da preživi.[71] Iste godine, 6. marta, ona je napisala Hogu: Najdraži, moja beba je mrtva — dođi što pre možeš da me vidiš. Želim da te vidim — bila je savršeno dobro kada sam otišla na spavanje — probudila sam se tokom noći da je podojim, ali se činila da spava toliko čvrsto da nisam htela da je budim. Bila je mrtva već tada, ali nismo znali pre jutra — po njenog izgledu verovatno je umrla od grčeva — Da li ćeš doći — ti si tako mirno stvorenje i Šeli se boji groznice zbog mleka — pošto nisam više majka sada.[72] Gubitak deteta izazvao je akutnu depresiju kod Meri, koju su progonile vizije njene bebe; ali, ona je opet zatrudnela i oporavila se do leta.[73][74] Sa oživljavanjem Šelijevih finansija nakon smrti njegovog dede, Biša Šelija, par je otišao na odmor u Torki, a nakon toga iznajmio kuću na dva sprata u Bišopsgejtu.[75][76] Malo toga je poznato o Merinom životu iz tog doba, s obzirom da je njen dnevnik iz perioda od maja 1815. do jula 1816. izgubljen. U Bišopsgejtu je Šeli napisao svoju poemu Alastor, a Meri se porodila 24. januara 1816. godine. Dečak je dobio ime Vilijam, po njenom ocu, a uskoro je dobio i nadimak „Vilmaus”. U svom romanu Poslednji čovek (lat. The Last Man) Meri je zamišljala i prisećala se Bišopsgejta kao rajskog vrta.[77] Ženevsko jezero i Frankenštajn Deo rukopisa Frankenštajna Maja 1816. godine, Meri, Persi i njihov sin otputovali su u Ženevu zajedno sa Kler Klermont. Oni su planirali da leto provedu sa Lordom Bajronom, sa kojim je Kler, nakon nedavne afere, ostala trudna.[78] Oni su u Ženevu stigli 14. maja 1816. godine, gde je Meri sebe oslovljavala sa gospođa Šeli. Bajron im se pridružio 25. maja, a njegova pratnja bio je mladi fizičar Džon Vilijam Polidori,[79] koji su iznajmili vilu Dionati blizu Ženevskog jezera, dok je Persi Šeli iznajmio manju zgradu pod nazivom Mezon Šapui na doku.[80][81][82] Oni su vreme provodili pišući, vozeći se čamcem po jezeru i pričajući do kasno u noć.[83] Meri se sećala da je to bilo „vlažno, nimalo blago leto i neprestana kiše nas je često danima zatvarala u kućama”.[84][83][đ] Sedeći oko logorske vatre u Bajronovoj vili, društvo se zabavljalo nemačkim pričama o duhovima, što je Bajronu dalo ideju da „svako napiše strašnu priču”.[85][86] Ne mogavši da smisli bilo kakvu priču, Meri je postala zabrinuta. „Svakog jutra su me pitali jesam li smislila priču i svakog jutra sam davala ponižavajući negativan odgovor”.[87] Jedne junske večeri, razgovor se prebacio na temu prirodnih principa života. Meri je napomenula da se „leš možda može reanimirati; galvanizam je ukazao na mogućnost takvih stvari”.[88] To je bilo nakon ponoći pre nego da svi odu na spavanje. Meri, ne mogavši da zaspi, postala je opsednuta svojom maštom dok je posmatrala razjareni užas njenog „budnog sna”, njene strašne priče:[89] Videla sam bledog studenta poročnih veština kako kleči pokraj stvari koju je sastavio. Videla sam groznu opsenu ispruženog čoveka, i onda, pomoću rada nekog snažnog motora, on je pokazao znake života i pokrenuo se mučnim, poluvitalnim znacima života. Zastrašujuće, nego kako; krajnje zastrašujuća bila bi posledica nastojanja bilo kog čoveka da se ruga čudesnom mehanizmu Stvoritelja sveta.[90][e] Ona je počela da piše, s namerom da stvori kratku priču. Uz ohrabrenje svog supruga, ona je proširila priču u roman pod nazivom Frankenštajn ili moderni Prometej (engl. Frankenstein: or, The Modern Prometheus) koji je objavljen 1818. godine.[91][92] Ona je kasnije opisala to leto u Švajcarskoj kao momenat „kada je prvi put prešla iz detinjstva u život”.[79] Priča njenog romana korišćena je kao osnova za brojne kasnije priče i filmove. Septembra 2011. godine, astronom Donald Oslon je, posetivši vilu na Ženevskom jezeru godinu dana ranije i razmotrivši podatke o pokretima meseca i zvezda, zaključio da se njen „san na javi” odigrao između „dva i tri sata posle ponoći” dana 16. juna 1816. godine, nekoliko dana nakon što je Bajron predložio da svako od njih napiše strašnu priču.[93] Autorstvo nad Frankenštajnom Otkad je Frankenštajn anonimno objavljen 1818. godine, brojni čitaoci i kritičari raspravljali su o njegovom poreklu i pojedinačnom doprinosu Šelijevih.[94] Postoje razlike između izdanja iz 1818, 1823. i 1831. godine, za šta je Meri napisala da „suprugu sigurno ne duguje slučajan predlog, niti bilo kakav nalet osećanja, i sem njegovih podsticaja, on nije imao nikakvog doprinosa onom obliku dela kakvo je izašlo u javnost”. Ona je napisala da je, koliko se ona seća, predgovor romana bio Šelijevo delo. Džejms Riger zaključio je da je Persijeva „pomoć u svakom delu izrade knjige bila toliko obimna da se teško može doći do zaključka da li njega posmatrati kao urednika ili manje značajnog saradnika”, dok je Ana Melor kasnije tvrdila da je Persi „samo odradio brojne tehničke korekcije i nekoliko puta pojasnio narativni i tematski kontinuitet teksta”.[95] Čarls Robinson, urednik fototipskog izdanja Frankenštajnovih, zaključio je da su Persijevi doprinosi romanu bili „ništa više nego što većina izdavačkih urednika obezbeđuje novim (ili starim) autorima ili, zapravo, šta kolege čine jedni drugima nakon što pročitaju delo koje ovaj drugi piše”.[96] Bat i Marlou Nakon njihovog povratka u Englesku, Meri i Persi su se — zajedno sa Kler Klermont, koja je iznajmila stan u blizini — preselili u Bat, gde su se nadali da će Klerinu trudnoću držati u tajnosti.[97][98] Tamo je Meri primila dva pisma od svoje polusestre Feni Imlaj, koja se žalila kako nesrećno živi; dana 9. oktobra Feni je napisala „uznemirujuće pismo” iz Bristola koje je navelo Persija da užurbano ode u potragu za njom, ali bezuspešno. Sutradan, 10. oktobra ujutru, Feni Imlaj je pronađena mrtva u sobi jedne krčme zajedno sa oproštajnom porukom i bocom laudanuma. Dana 10. decembra, Persijeva prva žena, Harijet Vestbruk, pronađena je udavljena u jezeru u Hajd parku, London.[99][100] Oba samoubistva bila su zataškana. Harijetina porodica omela je Šelijeve pokušaje — koje je Meri u potpunosti podržavala — da preuzme starateljstvo nad Harijetinom decom. Njegovi advokati savetovali su ga da će se slučaj znatno olakšati ukoliko se on bude venčao, pa su se Meri, koja je opet bila trudna, i on venčali 30. decembra 1816. godine u Londonu.[101][102][103] Merini roditelji bili su prisutni na svadbi i njihovo venčanje označilo je kraj loših odnosa.[104][105] Kler Klermont se porodila 13. januara naredne godine, a beba se u početku zvala Alba, kasnije Alegra.[106][107][ž] Marta iste godine, sud je presudio da je Persi moralno nepodoban da preuzme starateljstvo nad decom, koju je sud kasnije dodelio hraniteljskoj porodici.[108][109] Šelijevi su se, zajedno sa Kler i Albom, takođe marta, preselili u Marlou, u veliku, vlažnu kuću na obali Temze. Tu je Meri na svet donela još jedno dete, ćerku Klaru, 2. septembra. U Marlouu su se zabavljali sa svojim novim prijateljima Merijen i Lijem Hantom, radili na novim delima i često raspravljali o politici.[94] Početkom leta 1817. godine, Meri je završila Frankenštajna, koji je anonimno objavljen januara naredne godine. Čitaoci i kritičari pretpostavili su da je to bilo Persijevo delo, s obzirom da je knjiga objavljena sa njegovim predgovorom i bila je posvećena njegovom političkom heroju Vilijamu Godvinu.[110][111] U Marlouu je Meri redigovala zajednički dnevnik pisan tokom njihovog zajedničkog putovanja iz 1814. godine, dodajući materijal napisan u Švajcarskoj 1816. godine i Persijevu poemu Mon Blan (engl. Mont Blanc). Rezultat svega toga bila je Istorija šestonedeljne ture (engl. History of a Six Weeks` Tour), objavljena novembra 1817. godine. Te jeseni, Persi je često odlazio od kuće u London kako bi izbegao zajmodavce. Pretnja dužničkim zatvorom, u kombinaciji sa lošim zdravljem i pretnjom da izgube starateljstvo nad decom, doprineli su odluci da par napusti Englesku i otputuje u Italiju 12. marta 1818. godine i povede Kler i Albu sa sobom.[112][113][114][115] Nisu imali nameru da se vraćaju nazad.[116] Italija Vilijam Vilmaus Šeli, naslikan neposredno pre svoje smrti od malarije 1819. godine (autor Amelija Kuran, 1819) Jedan od prvih zadataka prilikom dolaska u Italiju bio im je da Bajronu, koji je živeo u Veneciji, predaju Albu. On se složio da je odgaja dokle god ne bude imao bilo šta sa Kler.[117][118][119] Šelijevi su potom započeli svoju lutajuću egzistenciju, nikada se ne nastanivši ni u jednom mestu na duži period.[120][z] Usput su sticali brojne prijatelje od kojih su im se neki i pridruživali na putu. Par je svoje vreme posvetio čitanju, pisanju, učenju, razgledanju gradova i druženju. Italijanska avantura bila je, nažalost, prekinuta kada su oba Merina deteta umrla — prvo Klara, septembra 1818. godine u Veneciji, a potom i Vilijam, juna 1819. godine u Rimu.[121][122][i] Ovi gubici bacili su je u duboku depresiju koja ju je izolovala od Persija,[124] koji je napisao u svom dnevniku: Najdraža Meri, zašto si nestala, i ostavila me samog u ovom sumornom svetu? Tvoj oblik ovde je zaista divan ali tvoja umetnost je pobegla, sišla niz sumoran put što Sorou čini mračnim boravištem. Za tvoje dobro ja ne mogu da te pratim ali ti se zbog mene vrati.[125] Neko vreme, Meri je utehu nalazila samo u pisanju.[126] Rođenje njenog četvrtog deteta, sina Persija Florensa Šelija 12. novembra 1819. godine, konačno je popravilo njeno raspoloženje,[127] iako je negovala sećanje na svoju izgubljenu decu do kraja života.[128] Italija je Šelijevima, Bajronu i drugim izgnanicima obezbedila političku slobodu nedostižnu kod kuće. Uprkos suočavanju sa gubicima, Italija je za Meri Šeli postala „zemlja čija su sećanja poput rajske slike”.[129] Godine provedene u Italiji bile su period intenzivne intelektualne i kreativne aktivnosti Šelijevih. Dok je Persi napisao niz velikih pesama, Meri je napisala autobiografski roman Matildu (engl. Matilda),[130] istorijski roman Valpergu (engl. Valperga) i drame Prozerpina (engl. Proserpine) i Midas (engl. Midas). Meri je Valpergu napisala kako bi pomogla ublažavanju finansijskih poteškoća njenog oca, pošto je Persi odbio da mu dalje pomaže.[131] Ona je često bila fizički bolesna, ali i sklona depresijama. Morala je da se nosi sa Persijevim interesovanjem za druge žene, među kojima su bile i Sofija Stejsi, Emilija Vivijani i Džejn Vilijams.[132][133][134] Otkad se Meri složila sa njegovim verovanjem u neekskluzivnost braka, počela je da stvara emocionalne veze sa muškarcima i ženama iz njihovog kruga prijatelja. Posebno su joj postali dragi grčki revolucionar Princ Aleksandar Mavrokordato i Džejn i Edvard Vilijams.[135][136][137][j] Kler Klermont, Merina polusestra i Bajronova ljubavnica (autor Amelija Kuran, 1819) Decembra 1818. godine Šelijevi su otputovali na jug zajedno sa Kler Klermont i svojom poslugom, smestivši se u Napulj, gde su ostali tri meseca. Za vreme provedeno u Napulju imali su samo jednu posetu, izvesnog fizičara.[138][139] Dve godine kasnije, oni su se našli na meti optužbi i pretnji od strane Paola i Elize Fogi, bivše posluge koje je Persi otpustio u Napulju ubrzo nakon što su se Fogijevi venčali.[140] Fogijevi su objavili da je 27. februara 1819. godine u Napulju Šeli registrovao kao svoje i Merino dvomesečno dete pod imenom Elena Adelejd Šeli.[140][141] Fogijevi su takođe tvrdili da je dete bilo Klerino.[142][143][144] Biografi su kasnije nudili različite interpretacije ovog događaja: da je Persi odlučio da usvoji lokalno dete kako bi umirio Meri nakon smrti dvoje dece, da je dete bilo njegovo i Klerino, Elizino, ili neke druge nepoznate žene, ili da je dete bilo Elizino i Bajronovo.[145][146][147][148][k] Meri je na to odgovorila da bi ona svakako znala da je Kler bila trudna, ali i dalje nije jasno koliko je ona zaista znala.[146][149][150] Događaji u Napulju, gradu kog je kasnije Meri nazvala „rajem nastanjenim đavolima”,[146] ostali su obavijeni velom misterije.[l] Jedino što je sigurno je to da sama Meri nije bila majka tog deteta. Elena Adelejd Šeli umrla je u Napulju 9. juna 1820. godine.[151][152] Tokom leta 1822. godine, trudna Meri se zajedno sa Persijem, Kler i Edvardom i Džejn Vilijams preselila u izolovanu Vila Magni, na obali mora blizu zaseoka San Terenco u zalivu Leriči. Kada su se nastanili, Persi je Kler saopštio loše vesti da je njena ćerka Alegra preminula od tifusa u manastiru Banjakavalo.[153][154] Meri je bila rastrojena i nesrećna u skučenoj i zabačenoj Vila Magni, koju je čak smatrala tamnicom.[155][156][157] Ona je 16. juna pobacila, izgubivši pritom toliko krvi da je umalo preminula. Umesto da čekaju doktora, Persi ju je potopio u kadu sa ledom kako bi zaustavio krvarenje — postupak za koji mu je doktor kasnije rekao da je spasao Merin život.[158] Stvari se tog leta nisu baš najbolje odvijale između Meri i Persija. Naime, on je sve više vremena provodio sa Džejn Vilijams umesto sa svojom depresivnom i iscrpljenom ženom.[159][160][161] Veći deo kratkih pesama koje je Persi napisao u San Terencu bile su posvećene Džejn, a ne Meri. Obala je Persiju Šeliju i Edvardu Vilijamsu pružila priliku da uživaju u njihovoj „savršenoj letnjoj igrački”, novoj jedrilici.[158][162] Brod su bili dizajnirali Denijel Roberts i Edvard Triloni, Bajronov obožavalac koji se ovom društvu pridružio januara 1822. godine.[163] Dana 1. jula iste godine, Persi Šeli, Edvard Elerker Vilijams i kapetan Denijel Roberts isplovili su južnom obalom ka Livornu. Tamo je Persi razgovarao sa Bajronom i Lijem Hantom o pokretanju radikalnog časopisa koji bi se zvao Liberal.[164] Šeli i Vilijams su 8. jula krenuli na povratak do Leričija zajedno sa njihovim, osamnaestogodišnjim, čamdžijom Čarlsom Vivijanom.[165] Oni nikada nisu stigli na cilj. Pismo koje je stiglo od Hanta upućeno Šeliju, a poslato u Vila Magni, datirano na 8. jul, sadržalo je sledeće reči: „molim te piši nam i reci nam kako si stigao kući, pošto su nam rekli da je bila oluja nakon što ste vi isplovili u ponedeljak, veoma smo zabrinuti”.[166] Meri je kasnije prokomentarisala trenutak kada je pročitala pismo: „Papir mi je ispao iz ruku; zadrhtala sam”.[166] Ona i Džejn Vilijams očajnički su požurile do Livorna, a potom do Pize, kako bi se uverile da su im muževi još uvek živi. Deset dana nakon oluje, tri tela isplovila su na obalu blizu Vijaređa, na pola puta između Livorna i Leričija. Triloni, Bajron i Hant kremirali su Persijev leš na plaži u Vijaređu.[167] Povratak u Englesku i književna karijera `[Frankenštajn] je najlepše delo za koje sam ja čuo da je neko napisao sa 20 godina. Sada imaš 25 godina. I, na svu sreću, nastavila si u smeru čitanja i kultivisala svoj um na najdivniji način, što te je učinilo velikim i uspešnim piscem. Ako ti ne možeš da budeš nezavisna, ko onda može?` — Reči Vilijama Godvina upućene Meri Šeli[168] Nakon smrti njenog muža, Meri je godinu dana živela sa Lijem Hantom i njegovom porodicom u Đenovi, gde je često viđala Bajrona i prepisivala njegove poeme. Rešila je da živi od pisanja i za svog sina, ali njena finansijska situacija bila je neizvesna. Dana 23. jula 1823. godine ona je napustila Đenovu i otputovala u Englesku, smestivši se u Strendu, London, sa svojim ocem i maćehom, sve dok nije dobila malu pozajmicu od svog svekra koja joj je omogućila da se samostalno smesti u kući u blizini.[169] Timoti Šeli se u početku složio da podrži svog unuka, Persija Florensa, samo ukoliko on dobije starateljstvo nad njim. Meri je tu ideju momentalno odbacila.[170][171] Umesto toga, ona je od Timotija uspela da izvuče minimalnu godišnju isplatu (koju je morala da vrati kada je Persi Florens nasledio imanje), ali je Timoti do kraja svog života odbijao da je vidi uživo i bavio se njom isključivo preko advokata. Meri se jedno vreme, pored drugih književnih napora, bavila i redigovanjem suprugovih pesama, ali se brinula zbog ograničenih opcija oko svog sina. Timoti je pretio da će joj ukinuti isplatu ukoliko bilo kakva biografija njegovog sina bude objavljena.[172][173][174] Godine 1826. Persi Florens je postao zakonski naslednik imanja Šelijevih, pošto je Šelijev i Harijetih sin, Čarls Šeli, preminuo. Timoti je povećao Merinu isplatu sa 100 na 250 dolara, ali je situacija još uvek bila teška kao i ranije.[175] Meri je uživala u stimulativnom društvu kruga prijatelja oko Vilijama Godvina, ali ju je siromaštvo sprečavalo da se druži na način na koji je želela. Ona se takođe osećala odbačeno od strane onih koji, poput Timotija, i dalje nisu odobravali njen brak sa Persijem.[176] Leta 1824. godine Meri se preselila u Kentiš Taun u severnom Londonu kako bi bila blizu Džejn Vilijams. Ona je možda, kako navodi njen biograf Mjurijel Spark, pomalo bila zaljubljena u Džejn. Džejn ju je kasnije razočarala tračarenjem da je Persi više voleo nju nego Meri, navodno zbog Merine nepodesnosti u ulozi supruge.[177] Otprilike u to vreme, Meri je radila na svom romanu Poslednji čovek (engl. The Last Man, 1826), a pomagala je i nizu prijatelja koji su pisali memoare o Bajronu i Persiju — što su bili počeci njenih pokušaja da svog supruga učini besmrtnim, odnosno sačuva od zaborava.[178] Ona je takođe upoznala američkog glumca Džona Hauarda Pejna i američkog pisca Vašingtona Irvinga, koji su je zaintrigirali. Pejn se zaljubio u nju i 1826. godine ju je zaprosio. Ona je odbila, rekavši da posle braka sa jednim genijem, ona se može udati samo za još jednog genija.[179] Pejn je prihvatio odbijanje i bezuspešno probao da razgovara sa svojim prijateljem Irvingom da je i on zaprosi. Meri je bila svesna tog plana, ali je nejasno koliko ozbiljno ga je uzela u obzir.[180][181] Minijatura Meri Šeli autora Redžinalda Istona, navodno naslikana po uzoru na njenu smrtnu masku (c. 1857)[182] Godine 1827. Meri je bila deo plana koji je omogućio njenoj prijateljici Izabelom Robinson i Izabelinoj ljubavnici, Meri Dijani Dods (koja je stvarala pod imenom Dejvid Linsdej), da odu u Francusku i žive tamo kao muž i žena.[183][lj] Uz pomoć Pejna, kome nije ispričala sve detalje, Meri je uspela da dobije lažne pasoše za ovaj par.[184] Godine 1828. ona se razbolela od malih boginja dok je bila u poseti paru u Parizu. Nedeljama kasnije ona se oporavila bez ožiljaka, ali je izgubila svoju mladalačku lepotu.[185] U periodu 1827—1840. godine, Meri je bila zauzeta kao urednik i pisac. Napisala je romane Sudbina Perkina Vorbeka (engl. The Fortunes of Perkin Warbeck, 1830), Lodor (engl. Lodore, 1835) i Fokner (engl. Falkner, 1837). Napisala je pet tomova pod nazivom Životi italijanskih, španskih, portugalskih i francuskih pisaca (engl. Lives of Italian, Spanish, Portuguese, and French authors), što je bio deo Lardnerove enciklopedije u 133 toma pod nazivom Cabinet Cyclopædia. Pisala je i priče za ženske magazine. Još uvek je pomagala svom ocu, pa su oni međusobno nalazili izdavače jedno za drugog.[186] Godine 1830. ona je za 60 dolara prodala autorsko pravo nad novom edicijom Frankenštajna Henriju Kolbernu i Ričardu Bentliju za njihovu novu seriju romana.[187] Nakon smrti njenog oca 1836. godine u dobi od 80 godina, Meri je počela da skuplja njegova pisma i memoare za objavljivanje, kao što je on zatražio u svom testamentu; međutim, nakon dve godine rada, ona je napustila projekat.[188] Tokom ovog perioda, ona se takođe borila i za Šelijevu poeziju, promovišući izdanja iste i citirajući je u svojim delima. Do 1837. godine Persijevi radovi su postali dobro poznati i svi su im se divili.[189] Tokom leta 1838. godine, Edvard Mokson, izdavač i zet Čarlsa Lamba, predložio je objavljivanje sabranih dela Persija Šelija. Meri je bila plaćena 500 dolara kako bi redigovala Pesnička dela (engl. Poetical Works, 1838), za koja je Timoti Šeli insistirao da ne sadrže bilo kakvu Persijevu biografiju. Meri je ipak pronašla način da ispriča priču o Šelijevom životu — ubacila je opširne biografske beleške o pesmama.[190] Meri je nastavila da postupa sa potencijalnim romantičnim partnerima sa oprezom. Godine 1828. ona je upoznala i flertovala sa francuskim piscem Prosperom Merimeom, ali jedno preživelo pismo upućeno njemu naizgled predstavlja skretanje njegove izjave ljubavi.[191] Bila je oduševljena kada se njen stari prijatelj, Edvard Triloni, vratio u Englesku, a oni su se u pismima šalili o braku.[192] Međutim, njihovo prijateljstvo bilo je izmenjeno, što je izazvalo njeno odbijanje da učestvuje u predloženoj biografiji Persija Šelija; on je kasnije ljutito reagovao na njeno izostavljanje ateističkog odeljka Kraljice Mab iz Šelijevih pesama.[193] Zaobilazne napomene u njenom dnevniku iz perioda od početka 1830-ih do ranih 1840-ih ukazuju na to da je Meri gajila osećanja prema radikalnom političaru Obriju Boklerku, koji ju je možda razočarao dva puta, oženivši se drugim ženama.[194][195][196][m] Merina prva briga tokom ovih godina bila je blagostanje Persija Florensa. Ona je ispoštovala jednu od poslednjih želja njenog pokojnog muža da njegov sin pohađa javnu školu, i, uz nevoljnu pomoć Timotija Šelija, Persi Florens je pohađao školu u Herou. Kako bi izbegla dodatne troškove, ona se preselila u Herou, pa je Persi Florens mogao da svakog dana prisustvuje predavanjima.[197][198] Iako je Persi Florens pohađao Triniti koledž, Kembridž, i površno se bavio politikom i pravom, on nije pokazivao znake obdarenosti svojih roditelja.[199][200] Bio je posvećen svojoj majci, i, nakon što je napustio univerzitet 1841. godine, on je prešao da živi sa majkom. Poslednje godine i smrt Želeći da ispune Merine želje, Persi Florens i njegova žena Džejn ekshumirali su posmrtne ostatke njenih roditelja i sahranili ih zajedno sa njom u Burnmutu[201] Godine 1840. i 1842. Meri i Persi Florens putovali su zajedno po kontinentu, a ova putovanja Meri je zabeležila u svojim Lutanjima po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843. (engl. Rambles in Germany and Italy in 1840, 1842 and 1843, 1844).[202] Iste godine kad je delo objavljeno umro je i Timoti Šeli, u dobi od 90 godina, „padajući sa stabla kao precvetao cvet”, kako je Meri navela.[203] Po prvi put, ona i njen sin bili su finansijski nezavisni, iako se pokazalo da je nasleđe bilo manje vredno nego što su se oni nadali.[204] Sredinom 1840-ih, Meri se našla na meti tri zasebna ucenjivača. Godine 1845, italijanski politički izgnanik zvani Gateši, kog je upoznala u Parizu, pretio je da će objaviti pisma koja mu je ona slala. Prijatelj njenog sina podmitio je šefa policije da oduzme Gatešiju papire, uključujući i pisma, koja su kasnije uništena.[205][206] Ubrzo nakon toga, Meri je kupila neka pisma koje su ona i Šeli pisali od čoveka koji je sebe zvao G. Bajron i predstavljao se kao vanbračni sin pokojnog Lorda Bajrona.[207][208] Iste godine, Persijev rođak Tomas Medvin prišao je Meri tvrdeći da je napisao biografiju Persija Šelija u kojoj ga nije prikazao u najboljem svetlu i da će to zataškati u zamenu za 250 dolara, ali je Meri odbila da pristane na tu nagodbu.[209][210][n] Persi Florens se 1848. godine oženio Džejn Gibson Sent Džon. Brak se pokazao kao srećan, a Meri i Džejn su se volele.[211][212] Meri je živela sa svojim sinom i snajom u Fild Plejsu, Saseks, u nasleđenoj kući Šelijevih, i na Čester skveru, London, a pratila ih je i na njihovim putovanjima u inostranstvo. Poslednjih godina svog života Meri je bila razorena bolešću. Od 1839. godine ona je patila od glavobolje i napada paralize u pojedinim delovima tela, koje su joj ponekad onemogućavale da čita i piše.[213][214] Dana 1. februara 1851, na Čester skveru, ona je umrla u dobi od 53 godine od onoga što je njen lekar sumnjao da je moždani tumor. Prema Džejn Šeli, Meri Šeli je tražila da bude sahranjena pored oca i majke; međutim, Persi Florens i njegova supruga, procenivši da je groblje u Sent Pankrasu, gde su sahranjeni Merini roditelji, „užasno”, odlučili su da je umesto toga sahrane u crkvi Svetog Petra u Bornmutu, blizu njihove nove kuće u Boskombu.[215] Prilikom prve godišnjice smrti Meri Šeli, oni su otvorili njen radni sto. Unutra su pronašli pramenove kose njene mrtve dece, dnevnik koji je delila sa Persijem Šelijem i kopiju njegove poeme Adonis sa jednom stranicom smotanom u krug i svilenim delom koji je sadržao deo njegovog pepela i ostatke njegovog srca.[128] Književne teme i stil Meri Šeli je živela književnim životom. Njen otac ohrabrivao ju je da nauči da piše tako što bi sastavljala pisma,[216] a njeno omiljeno zanimanje u detinjstvu bilo je pisanje priča.[217] Nažalost, sva Merina mladalačka dela su izgubljena kada je pobegla sa Persijem 1814. godine, i nijedan od njenih preživelih rukopisa ne može se definitivno datirati od pre te godine.[218] Veruje se da je njeno prvo objavljeno delo bilo Mounseer Nongtongpaw,[219][220][221] komični stihovi koje je napisala za Godvinovu Dečju biblioteku kada je imala deset i po godina; ipak, autorstvo nad pesmom se danas pripisuje drugom piscu u najnovijoj merodavnoj kolekciji njenih radova.[222][223][224] Persi Šeli je sa oduševljenjem ohrabrivao Meri da se bavi pisanjem: „moj suprug je, od samog početka, veoma želeo da ja dokažem da sam vredna svog porekla i upišem se na stranicu slavnih. Oduvek me je podsticao da dobijem književnu reputaciju”.[225] Romani Autobiografski elementi Pojedini delovi Merinih romana često se tumače kao prikrivene prerade njenog života. Kritičari su ukazivali na ponavljanje motiva otac-ćerka kao na specifičan dokaz tog autobiografskog stila.[226] Na primer, komentatori su veoma često Matildu (1820) čitali autobiografski, identifikujući tri centralna lika romana kao verzije Meri Šeli, Vilijama Godvina i Persija Šelija.[227][228] Meri se poverila da je modelovala centralne likove u svom romanu Poslednji čovek po uzoru na prijatelje iz italijanskih krugova. Lord Rejmond, koji je napustio Englesku kako bi se uz Grke borio i umro u Konstantinopolju, baziran je na Lordu Bajronu; a utopista Adrijan, Grof od Vindzora, koji vodi svoje sledbenike u potragu za prirodnim rajem i umire kada njegov brod potone u oluji, fiktivan je portret Persija Šelija.[229][230] Ipak, kako je napisala u recenziji Godvinovog romana Cloudesley (1830), ona nije verovala da pisci „samo kopiraju sadržaje iz svojih srca”.[231] Vilijam Godvin je smatrao karaktere njene ćekre pre kao tipove, a ne kao portrete osoba iz stvarnog života.[232] Neki moderni kritičari, poput Patriše Klemit i Džejn Blamberg, zauzeli su isti stav, suprotstavljajući se autobiografskom posmatranju Merinih dela.[233][234][235] Romaneskni žanrovi Meri se koristila tehnikama brojnih novelističkih žanrova, najčešće godvinijanskim romanom, novim istorijskim romanom Valtera Skota i gotičkim romanom. Godvinijanski roman, koji je postao popularan tokom 1790-ih delima poput Godvinovog Kejleba Vilijamsa (engl. Caleb Williams, 1794), „koristio se Rusoovom ispovedaoničkom formom kako bi istražio kontradiktorne odnose između pojedinca i društva”,[236][237] a Frankenštajn prikazuje mnoge od teme i književne izume kao i pomenuti Godvinov roman.[238][239] Ipak, Šeli je kritikovao ove prosvetiteljske ideale koje je Godvin promovisao u svojim delima.[240] U Poslednjem čoveku Meri je iskoristila godvinijansku filozofsku formu kako bi demonstrirala krajnju besmislenost sveta.[241] Dok su raniji godvinijanski romani pokazivali kako racionalni pojedinac može postepeno poboljšati društvo, Poslednji čovek i Frankenštajn pokazuju pojedinčev nedostatak kontrole nad istorijom.[242] Šelijeva je takođe koristila njene istorijske romane kako bi govorila o odnosima između polova; na primer, Valperga predstavlja feminiziranu verziju Skotovog maskulinizma.[243][244] Uvodeći ženu koja nije bila deo istorijske pozadine, Šeli koristi njihove priče kako bi dovela u pitanje etablirane teološke i političke institucije.[245][246] Ona pohlepu muškog junaka za osvajanjem stavlja kontrastno sa ženskom alternativom: razumom i osećajnošću.[247] U Sudbini Perkina Vorbeka, još jednom njenom istorijskom romanu, Lejdi Gordon označava vrednosti prijateljstva, porodičnog života i jednakosti. Kroz nju Šelijeva nudi feminističku alternativu muškoj političkoj moći koja na kraju uništava muški lik. Roman daje inkluzivniju istorijsku priču kako bi izazvala one koje se obično odnose na isključivo muške događaje.[248][249] Pol S porastom feminističke književne kritike tokom 1970-ih, Merina dela, posebno Frankenštajn, počela su da privlače mnogo veću pažnju naučnika. Feministički i psihoanalitički kritičari bili su uglavnom zaslužni za ponovnu popularnost Merinih dela.[250] Elen Moers bila je jedan od prvih koja je tvrdila da je Merin gubitak deteta bio presudan uticaj za pisanje Frankenštajna.[251] Ona je navela da je roman „mit o rođenju” u kom Šelijeva želi da se pomiri sa krivicom izazvanom majčinskim gubitkom, kao i zbog toga što nije uspela kao roditelj.[252][253] En Melor, naučnica koja je proučavala Merino stvaralaštvo, ukazuje da je roman, sa feminističke tačke gledišta, priča „o tome šta se desi kada muškarac pokuša da ima bebu bez žene ... [Frankenštajn] je duboko zabrinut prirodnim, za razliku od neprirodnih, načina produkcije i reprodukcije”.[254] Neuspeh Viktora Frankenštajna u ulozi „roditelja” u romanu može se shvatiti kao izraz zabrinutosti koji prati trudnoću, porođaj, a posebno materinstvo.[255] Sandra Gilbert i Suzan Gubar tvrdile su u njihovoj zajedničkoj knjizi Luda žena u potkrovlju (1979) da je u Frankenštajnu Šelijeva posebno odgovorila na mušku književnu tradiciju koju je zastupao Džon Miltonov Izgubljeni raj. Prema njihovoj interpretaciji, Šelijeva je reafirmisala ovu mušku tradiciju, uključujući mizoginiju nerazdvojivu sa njom, ali u isto vreme i „sakrivene fantazije jednakosti koje povremeno izbijaju u monstruoznim slikama besa”.[256] Meri Puvi tumačila je prvo izdanje Frankenštajna kao deo većeg šablona u Merinom pisanju, koji počinje književnim samopotvrđivanjem i završava se kontroverznim feminizmom.[257] Povi je ukazala na to da je Frankenštajnova višestruka narativnost omogućila Šelijevoj da podeli svoju umetničku ličnost, pa je tako mogla da „izrazi i izbriše sebe u isto vreme”.[258][259] Merin strah od samozalaganja ogleda se u sudbini Frankenštajna, koji je bio kažnjen zbog egoizma izgubivši sve svoje domaće veze.[260] Feministički kritičari fokusirali su se na to kako je autorstvo, posebno žensko autorstvo, prikazano u i kroz Merine romane.[261] Kako Melorova objašnjava, Šelijeva je koristila gotički stil ne samo da istraži potisnutu žensku seksualnu želju,[262] već i način kako da „cenzuriše svoj govor u Frankenštajnu”.[263] Prema Povijevoj i Melorovoj, Meri nije želela da promoviše svoju autorsku ličnost i duboko u sebi osećala se neadekvatno u ulozi pisca, pa je „ova sramota doprinela je generaciji njenih fiktivnih slika abnormalnosti, perverzije i destruktivnosti”.[264] Merina dela stavljaju fokus na ulogu porodice u društvu i ulogu žene u toj porodici. Ona slavi „ženska osećanja i saosećanje” u vezi sa porodicom i ukazuje na to da društvo ne bi moglo da preživi bez njih.[265] Meri je bila „duboko posvećena etici saradnje, uzajamnoj zavisnosti i samopožrtvovanju”.[266] U romanu Lodor, na primer, centralna priča prati sudbinu žene i ćerke glavnog junaka, Lorda Lodora, koji je ubijen u dvoboju na kraju prvog toma romana, ostavljajući za sobom niz pravnih, finansijskih i porodičnih prepreka sa kojima ove dve heroine treba da se suprotstavljaju. Roman se bavi političkim i ideološkim pitanjima, posebno obrazovanjem i društvenom ulogom žena.[267] On analizira patrijarhalnu kulturu koja razdvaja polove i postavlja ženu u položaj zavisnosti od muškarca. Prema viđenju Beti Benet, „roman predlaže ravnopravne obrazovne paradigme za muškarce i žene, što bi dovelo do društvene pravde, kao i do duhovnog i intelektualnog razumevanja prilikom susretanja sa izazovima koje život donosi”.[268] Ipak, Fokner je jedini Merin roman u kome heroina izlazi kao pobednik.[269] Roman navodi da kada ženske vrednosti trijumfuju nad nasilnom i destruktivnom muškošću, ljudi će biti slobodni da iskažu „saosećanje, simpatiju i velikodušnost”, ili njihovu bolju prirodu.[270] Prosvetiteljstvo i romantizam Frankenštajn, kao i brojna gotička fikcija iz tog perioda, predstavlja mešavinu visceralnog i otuđenog predmeta subjekta sa spekulativnim i provokativnim temama.[271] Umesto da se fokusira na obrte i preokrete radnje, u prvi plan romana su mentalne i moralne borbe protagoniste, Viktora Frankenštajna, a Šelijeva je prožela tekst njenim ličnim vidom politiziranog romantizma, romantizam koji je kritikovao individualizam i egoizam tradicionalnog romantizma.[272][273] Viktor Frankenštajn je poput Satane u Izgubljenom raju, i Prometej: on se buni protiv tradicije, on stvara život i oblikuje svoju sudbinu. Ove osobine nisu prikazane pozitivno: kako Blamerg piše, „njegova neumorna ambicije je samoobmana, naslikana kao traganje za istinom”.[274][275] On mora da napusti svoju porodicu kako bi ispunio svoje ambicije.[274][276][277] Naslovna strana izdanja Frankenštajna iz 1831. godine, autora Teodora fon Holsta, jedna od prve dve ilustracije romana[278] Meri je verovala u prosvetiteljsku ideju da ljudi mogu na poboljšaju društvo odgovornim vršenjem političkih dužnosti, ali je strahovala da bi neodgovorno vršenje vlasti moglo da dovede do haosa.[279] U praksi, njena dela su uglavnom kritikovala mislioce 18. veka poput njenih roditelja, koji su verovali da se takva promena može dogoditi. Stvorenje u Frankenštajnu, na primer, čita knjige povezane sa radikalnim idejama, ali obrazovanje koje stiče iz njih je na kraju beskorisno.[280] Merina dela otkrivaju njen manji optimizam u odnosu na Godvina i Vulstonkraftovu; ona ne veruje u Godvinovu teoriju da bi čovečanstvo u nekom trenutku moglo postati savršeno.[281][282] Kako književnik Kari Loke navodi, Poslednji čovek, više nego Frankenštajn, „u svom odbijanju da postavi čovečanstvo u centar svemira, njegovo ispitivanje našeg privilegovanog položaja u odnosu na prirodu ... predstavlja dubok i proročki izazov zapadnjačkom humanizmu”.[283][284] Naime, Merine aluzije na ono što su radikali smatrali propalom revolucijom u Francuskoj i na Godvinov, Vulstonkraftovin i Berkov odgovor na nju, sukobljavaju se sa „prosvetiteljskom verom u neminovni napredak zajedničkim naporima”.[285][286] Kao i u Frankenštajnu, Šelijeva „nudi duboko razočaravajući komentar na doba revolucije, koji se završava totalnim odbacivanjem progresivnih ideala njene generacije”.[287] Ne samo da odbacuje te prosvetiteljske političke ideale, već odbacuje i romantičarsku predstavu da poetska ili književna imaginacija može da ponudi alternativu, beg od stvarnosti.[288][289] Politika Kritičari su do skoro navodili Lodora i Foknera kao dokaz rastućeg konzervativizma u Merinim kasnijim delima. Godine 1984, Meri Puvi je uticajno identifikovala oskudicu Merine reformističke politike u poznim delima.[290] Puvijeva je sugerisala da je Meri Šeli napisala Foknera kao svoj konfliktni odgovor na očevu kombinaciju libertarijanskog radikalizma i strogog insistiranja na društvenu pristojnost.[291] Melorova se složila, tvrdeći da je „Meri Šeli utemeljila svoju alternativnu političku ideologiju na metafori mirne, nežne, buržoaske porodice. Ona je time implicitno podržala konzervativnu viziju postepene evolucione reforme”.[292] Ova vizija dozvolila bi ženama da učestvuju u društvenoj sferi, ali je ona nasledila nejednakosti svojstvene buržoaskoj porodici.[293] Ipak, u poslednjoj deceniji (20. veka) ovo gledište dovedeno je u pitanje. Na primer, Benetova tvrdi da Merina dela otkrivaju doslednu posvećenost romantičarskom idealizmu i političkoj reformi,[294] a studija Merinih ranih dela autorke Džejn Blamberg tvrdi da se njena karijera ne može lako podeliti na radikalni i konzervativni period. Ona tvrdi da „Šelijeva nije nikada bila strastveni radikal poput njenog supruga i da njen kasniji način života nije bio naglo lažan, niti je bio izdaja. Ona je zapravo izazivala političke i književne uticaje njenih krugova prijatelja u svom prvom delu”.[295] Prema ovom tumačenju, Merina rana dela tumače se kao izazov Godvinov i Šelijev radikalizam. „Nepromišljeno odbacivanje porodice” Viktora Frankenštajna je, na primer, viđeno kao dokaz Merine konstantne brige za ljude oko sebe.[272] Kratke priče Šelijeva je često pisala priče kako bi ispratila već pripremljene ilustracije za zbirke, kao što je ova, koja prati Transformaciju iz 1830. godine u godišnjaku Keepsake.[296] Tokom 1820-ih i 1830-ih, Meri je stalno pisala kratke priče za zbirke priča i godišnjake, uključujući 16 priča za The Keepsake, čija su ciljna grupa bile sredovečne žene.[219][297] Merina dela iz ovog žanra bila su opisana kao dela „plaćenog pisca” i „razvučena i dosadna”.[219] Ipak, kritičarka Šarlot Susman ističe da su drugi pisci tog doba, poput romantičarskih pesnika Vilijama Vordsvorta i Semjuela Tejlora Kolridža, davali prednost ovom profitabilnom tržištu. Ona objašnjava da su „godišnjaci bili glavni vid književnog stvaralaštva tokom 1820-ih i 1830-ih”, a The Keepsake najuspešniji među njima.[298] Mnoge Merine priče smeštene su u doba daleko pre devetnaestovekovne Britanije, kao što je Grčka i vladavina Anrija IV francuskog. Šelijeva je posebno bila zainteresovana za „krhkost individualnog identiteta” i često prikazivala „da put osobe u svetu može biti kataklizmički izmenjen unutrašnjim emocionalnim prevratom, ili nekom natprirodnom pojavom koja se ogleda u unutrašnjoj šizmi”.[299] U njenim pričama, ženski identitet vezan je za ženske kratkotrajne vrednosti u braku, dok muški identitet može da se održi i transformiše korišćenjem novca.[300][301] Iako je Meri napisala 21 kratku priču za godišnjake između 1823. i 1839. godine, ona je uvek sebe, pre svega, smatrala romanopiscem. Pisala je Liju Hantu: „pišem loše članke koji mi pomažu da se osećam jadnom — ali ću uroniti u roman i nadam se da će njegova čista voda oprati blato ovih časopisa”.[302] Putopisi Kada su leta 1814. godine pobegli u Francusku, Meri i Persi počeli su da pišu zajednički dnevnik,[303] koji su oni objavili 1817. pod nazivom Istorija šestonedeljne ture, dodavši tome četiri pisma, po dva od svakog, bazirana na njihovoj poseti Ženevi 1816. godine, zajedno sa Šelijevom pesmom Mon Blan. Knjiga slavi mladalačku ljubav i politički idealizam i svesno sledi primer Meri Vulstonkraft i drugih koji su kombinovali putovanje sa pisanjem.[304] Perspektiva knjige je filozofski i reformistički, pre nego konvencionalni putopis; putopis naročito apostrofira efekte politike i rata na Francusku.[305] Pisma koja je par napisao tokom drugog putovanja suočavaju se sa „velikim i izvanrednim događajima” konačne pobede Napoleona kod Vaterloa nakon njegovog „stodnevnog” povratka 1815. godine. Ona takođe istražuju uzvišenost Ženevskog jezera i Mon Blana, kao i revolucionarno nasleđe filozofa i romanopisca Žana Žaka Rusoa.[306] Merina poslednja knjiga, napisana u formi pisama i objavljena 1844. godine, nosi naziv Lutanja po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843. i beleži njena putovanja sa Persijem Florensom i njegovim univerzitetskim prijateljima. U Lutanjima, Šelijeva prati tradiciju Pisama napisanih u Švedskoj, Norveškoj i Danskoj — delo njene majke — i svoju Istoriju šestonedeljne ture kako bi mapirala svoj lični i politički pejzaž kroz govor senzibiliteta i simpatije.[307][308] Za Šelijevu, izgradnja saosećajne veze među ljudima je put do stvaranja civilnog društva i povećanja znanja: „znanje, da prosvetli i oslobodi um od prijemčivih otupelih predrasuda — širi krug simpatije sa svojim srodnim dušama — to su koristi putovanja”.[309] Između zapažanja o pejzažima, kulturi i „ljudima, posebno sa političke tačke gledišta”,[310] ona je koristila formu putopisa kako bi istražila svoje uloge udovice i majke i razmišljala o revolucionarnom naturalizmu u Italiji.[311][nj] Ona je takođe beležila svoje „hodočašće” na scenama vezanim za Šelija.[312][129] Prema kritičarki Klarisi Or, Merino usvajanje ličnosti filozofskog materizma daje Lutanjima jedinstvo prozne pesme, sa „smrću i sećanjem kao centralnim temama”.[313] U isto vreme, Šelijeva stvara egalitaran slučaj protiv monarhije, klasnih razlika, ropstva i rata.[314] Biografije Između 1832. i 1839. godine, Meri je napisala brojne biografije značajnih italijanskih, španskih, portugalskih i francuskih muškaraca i i nekoliko žena za knjigu Životi najznačajnijih književnika i naučnika autora Dionizija Lardnera. Biografije su bile deo Lardnerove enciklopedije, jedne od boljih među brojnim takvim proizvedenim tokom 1820-ih i 1830-ih kao odgovor na rastuću želju za samoobrazovanjem srednje klase.[315] Sve do ponovnog izdavanja ovih eseja 2002. godine, njihov značaj u okviru njenog korpusa nije bio cenjen.[316][o] Prema mišljenju književnog naučnika Grega Kučića, oni otkrivaju Merino „čudesno istraživanje kroz nekoliko vekova i više jezika”, njen poklon biografskoj pripovesti i njeno interesovanje za „nove oblike feminističke istoriografije”.[317] Šeli je pisala u biografskom stilu popularizovanom od strane 18ovekovnog kritičara Semjuela Džonsona u njegovom delu Životi pesnika (engl. Lives of the Poets, 1779—81), kombinujući sekundarne izvore, memoare i anegdote, kao i autorsku evaluaciju.[318] Ona je beležila detalje iz života i karaktera svakog pisca, citirala njihova dela, kako u originalu tako i u prevodu, i završavala sa kritičkim razmatranjem njihovog stvaralaštva.[319] Za Šelijevu je biografsko pisanje, prema njenim rečima, trebalo da se „stvara kao da je to škola u kojoj se uči filozofija istorije”[320] i predaju lekcije. Najčešće i najvažnije, ove lekcije sastavljene su od kriticizma muško-dominantnih institucija kao što je primogenitura.[321] Šelijeva stavlja akcenat na porodični život, romantiku, porodicu, simpatiju i saosećajnost u životima njenih subjekata. Njeno uverenje da takve snage mogu poboljšati društvo povezuje njen biografski pristup sa ostalim ranim feminističkim istoričarima poput Meri Hejs i Ane Džejmson.[322] Za razliku od njenih romana, od kojih je većina imala originalan tiraž od svega nekoliko stotina primeraka, Životi su štampani u oko 4.000 primeraka po svakom tomu: time, prema Kučiću, Merina „upotreba biografije kako bi progurala socijalni program ženske istoriografije postala je jedna od najuticajnijih političkih intervencija”.[323] Urednički rad Ubrzo nakon Persijeve smrti, Meri je odlučila da napiše njegovu biografiju. U pismu iz 17. novembra 1822. godine, ona je najavila: „pisaću o njegovom životu i time okupirati samu sebe na jedini način iz kog mogu da izvučem utehu”.[324] Ipak, njen svekar, Timoti Šeli, efektno joj je zabranio da to učini.[325][p] Meri je započela gajenje Persijeve pesničke reputacije 1824. godine objavljivanjem njegovih Posthumnih pesama. Godine 1839, dok je radila na Životima, ona je pripremila novo izdanje njegove poezije, koje je postalo, prema rečima Suzan Volfson, „kanonizovani događaj” u istoriji ugleda njenog supruga.[326][327] Sledeće godine, Meri je izdala tom Persijevih eseja, pisama, prevoda i fragmenta, a tokom 1830-ih, ona je njegovu poeziju predstavila široj javnosti objavljujući njegove odabrane radove u godišnjaku The Keepsake.[328] Izbegavajući Timotijevu zabranu biografije, Meri je često u ovim izdanjima ubacivala svoje napomene i razmišljanja o životu i stvaralaštvu svog supruga.[329] „Ja sam tu da opravdam njegove puteve i da ga načinim voljenim svim budućim generacijama”, napisala je ona 1824. godine.[330] Bio je to cilj, kako navodi Blamberg, koji je doveo do predstavljanja Šelijevog rada javnosti na „najpopularniji mogući način”.[331] Kako bi prilagodila njegove radove viktorijanskoj javnosti, ona je Šelija predstavljala više kao lirskog nego kao političkog pesnika.[332][333] Ipak, kako Meri Favret navodi, „bestelesni Persi sam legitimiše duh svoje poezije”.[334] Meri je pominjala Persijev politički radikalizam kao oblik sentimentalizma, tvrdeći da je njegov republikanizam nastao iz saosećanja prema onima koji su patili.[335] Ubacivala je i romantične anegdote njegovog čovekoljublja, ljubavi prema domu i ljubavi prema prirodi.[336] Predstavljajući sebe kao Persijevu „praktičnu muzu”, ona je takođe napomenula da je revizije vršila onako kako je on napisao.[337] Uprkos emocijama koje je ovaj rad uzburkao, Meri se neosporno pokazala kao profesionalni i naučni urednik.[338] Radeći sa Persijevim neurednim, ponekad nejasnim, sveskama, ona je pokušala da formira hronologiju njegovih radova, pa je uključila i pesme, poput Epipsychidion — posvećenu Emiliji Vivijani, koje bi najradije izostavila.[333][339] Bila je, ipak, primorana da načini izvesne kompromise i, kako navodi Blamberg, „moderni kritičari su pronašli grešku sa izdanjem i različito tvrde da je ona pogrešno prepisala, pogrešno protumačila, namerno načinila nejasnim neke stvari i pokušala da pesnika pretvori u nešto što on nije bio”.[340] Prema Donaldu Demijanu, savremenom uredniku Šelijevih dela, Merin stil uređivanja pripada „periodu uređivanja kada cilj nije bio da se ustanove tačni tekstovi i naučni aparat već da se predstavi celokupan zapis piščeve karijere za prosečnog čitaoca”.[341] U principu, Meri je verovala u objavljivanje svake reči rada njenog supruga;[342][343] međutim, našla se u obavezi da izostavi neke delove, bilo pod pritiskom izdavača Edvarda Moksona, bilo iz poštovanja prema javnosti.[327][344] Na primer, ona je izostavila ateističke delove prvog izdanja Kraljice Mab. Nakon što ih je vratila u drugom izdanju, Mokson je bio krivično progonjen i osuđen za bogohulnu klevetu, iako je izbegao kaznu.[345][346] Merini propusti i izostavljanja izazvali su kritike, često veoma loše, od strane pripadnika Persijevih krugova prijatelja,[347][345] a recenzenti su je, između ostalog, optuživali za neselektivno uključivanje.[348] Njene beleške su ipak ostale osnovni izvor za proučavanje Persijevog rada. Kako Benet objašnjava, „biografi i kritičari se slažu da je Merina predanost da učini supruga zapaženim i njegova dela značajnim bio jedina, glavna sila koja je uspostavila Šelijevu reputaciju tokom perioda kada bi on gotovo sigurno izbledeo u očima javnosti”.[349][350] Reputacija Gravura Džordža Stodarta prema spomeniku Meri i Persija Šelija autora Henrija Viksa (1853) Tokom svog života, Meri je ozbiljno bila shvaćena kao pisac, iako su kritičari često previđali političku stranu njenih radova. Ipak, nakon njene smrti, ona se uglavnom pamti kao supruga Persija Biša Šelija i kao autor Frankenštajna.[351] Zapravo, u uvodu njenih pisama objavljenih 1945. godine, urednik Frederik Džouns je napisao: „zbirka ove veličine ne može se opravdati opštim kvalitetom pisama niti Merinom važnošću u ulozi pisca. To je zato što ona kao žena [Persija Biša Šelija] zadivljuje naše interesovanje”.[352] Ovaj stav nije se promenio do 1980. godine kada je Beti Benet objavila prvi tom sabranih radova Meri Šeli. Kako je ona objasnila, „činjenica je da su do ovih godina naučnici gledali na Meri kao na ćerku Vilijama Godvina i Meri Vulstonkraft koja je postala žena Persija Šelija”.[353] To je bilo tako dok Emili Sastejn nije 1989. godine objavila celokupnu naučnu biografiju Meri Šeli pod nazivom Meri Šeli: Romantika i stvarnost (engl. Mary Shelley: Romance and Reality).[354] Pokušaji Merinog sina i snaje da „viktorijanizuju” uspomenu na nju cenzurišući biografske dokumente doprineli su viđenju Meri kao konvencionalnije, manje reformističke figure nego što njena dela ukazuju na to. Njena bojažljiva izostavljanja delova iz Persijevih dela i njeno tiho izbegavanje javne kontroverze tokom njenih poznih godina doprineli su ovom utisku. Tumačenja Hoga, Trilonija i drugih poštovalaca Šelija takođe su se postarala da umanje Merin radikalizam. Trilonijevi Zapisi o Šeliju, Bajronu i autoru (engl. Records of Shelley, Byron, and the Author, 1878) veličali su Persija Šelija na Merin račun, dovodeći u pitanje njenu inteligenciju, pa čak i njeno autorstvo nad Frankenštajnom.[355] Lejdi Šeli, supruga Persija Florensa, doprinela je delom ovome, objavivši veoma izmenjenu kolekciju pisama koju je nasledila pod nazivom Šeli i Meri (engl. Shelley and Mary, 1882).[356][357][358] Od Frankenštajnove prve pozorišne adaptacije iz 1923. godine do filmskih adaptacija tokom čitavog 20. veka, uključujući i prvu bioskopsku verziju iz 1910. godine i danas poznate adaptacije, među kojima su Vejlov Frankenštajn iz 1931. godine, Bruksov Mladi Frankenštajn iz 1974. godine i Branin Frankenštajn iz 1994. godine, veliki deo javnosti susreo se prvi put sa Merinim stvaralaštvom putem adaptacija.[359] Tokom 19. veka, Meri je, u najboljem slučaju, bila viđena kao autor jednog romana, a ne kao profesionalni pisac, što i jeste bila; mnoga njena dela bila su van štampe sve do pre tridesetak godina, zaklonivši tako veći pogled na njen doprinos.[360] Poslednjih nekoliko decenija, ponovno izdavanje gotovo svih njenih dela stimulisalo je novo priznanje njenih vrednosti. Njena navika intenzivnog čitanja i studiranja, otkrivena u njenim dnevnicima i pismima i ogledana u njenim delima, sada je bolje cenjena.[361] Merina koncepcija sebe kao autora takođe je bila priznata; nakon Persijeve smrti, ona je pisala o svojim autorskim ambicijama: „mislim da mogu da se održim, a tu je i nešto inspirišuće u ideji”. Naučnici sada smatraju Meri jednom od glavnih romantičarskih ličnosti, značajnu zbog njenog književnog doprinosa i njenog političkog glasa kao žene i liberala.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan od najkontroverznijih romana svih vremena, Ruždijevo najpoznatije i najšokantnije delo, odiseja koja suptilno meša stvarnost i maštu u naše doba prepuno haosa i čuda.Pred samo svitanje tog zimskog jutra, negde iznad Lamanša, oteti avion je eksplodirao. Dve figure propadale su kroz oblake. Samo što ovoga puta to nisu bili oblaci popularnosti, kojima su ih obasipali verni fanovi, već pravi paperjasti oblaci. Džibril Farišta, najpoznatiji indijski glumac, prihvatio je razvoj situacije s pesmom na usnama. To se nije moglo reći i za njegovog prijatelja, Saladina Čamču, čoveka sa hiljadu glasova, koji je trenutno bio veoma loše volje. Pali su na jednu plažu, iscrpljeni ali živi. Pravo je čudo kako su preživeli.Sigurno se pitate kako je ovo moguće? Vratimo se malo unazad. Sve je počelo kada je jedna osoba pritisla pogrešno dugme, onda je avion nestao sa kontrolne table. Istovremeno je došlo do eksplozije, a njih dvojica su izabrani. Sada kada znamo kako, postavljaju se neka mnogo važnija pitanja: ko ih je izabrao? Ko je na strani dobra, a ko na strani zla? I možda najvažnije: ko će izaći kao pobednik? Ser Ahmed Salman Ruždi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari[ко?] najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka. Rođen je u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman „Grimus“ (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Roman „Deca ponoći“ (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Ruždijev treći roman, „Sramota“ (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, „Satanski stihovi“, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatami povukao fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Ruždija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Salman Ruždi nastavlja da piše i objavljuje knjige. 1990. godine izlazi iz štampe knjiga za decu „Harun i more priča“. Slede: zbirka eseja „Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981-1991“ (1991); knjiga kratkih priča „Istok, zapad“ (1994); roman „Mavrov poslednji uzdah“ (1995). Knjiga „Tlo pod njenim nogama“ (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana „Bes“ (2001) i „Shalimar the Clown“ (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma. Salman Ruždi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996). Radi kao počasni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004. do 2007. godine. Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Ruždija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Književni stil Salman Ruždi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indjskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Ruždi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.[тражи се извор] Zanimljivosti Ruždi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.[1] U londonskom teatru „Barbikan“ je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Ruždijevom romanu. Prvobitni scenario Ruždi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.[2] U filmu „Dnevnik Bridžit Džons“ Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe. Bibliografija Grimus (1975) The Midnight‘s Children (1981) Shame (1983) The Jaguar Smile: a Nicaraquan Journey (1987) The Satanic Verses (1988) Haroun and the Sea of Stories (1990) In Good Faith (1990) Imaginary Homelands: Esseys and Critisism 1981-1991 (1991) The Wizard of Oz (1992) East, West (1994) The Moor‘s Last Sight (1995) The Ground Beneath Her Feet (1999) Fury (2001) Step Across this Line: Collected Non−fiction 1992−2002 (2002) Shalimar the Clown (2005) Careless Masters (2007) Parallelville (2007) Enchantress of Florence (2008) Luka and the Fire of Life (2010) Dela objavljena na srpskom jeziku Deca ponoći - `BIGZ` (1986, 1987, 1989), `Dereta` (2008) Satanski stihovi - `Prosveta` (1989, 1991), `Feniks Libris` (2009) Harun i more priča - `Prosveta` (1991) Istok, Zapad - `Geopoetika` (1995 ) Mavrov poslednji uzdah - `Narodna knjiga` (1997) Bes - `Narodna knjiga` (2001) Sramota - `Narodna knjiga` (2002) Tlo pod njenim nogama - `Plato` (2003) Grimus - `Narodna knjiga` (2004) Klovn Šalimar - `Narodna Knjiga` (2007) Čarobnica iz Firence - `Alnari` (2009) Luka i vatra života - `Alnari` (2011)

Branko Ćopić Vasilisa i monahMeki povezIzdavač Bigz Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Vasilisa i monahMeki povezIzdavač Bigz Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Priče zanesenog dečaka i druge pričeTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Odumiranje međedaTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Stari nevjernikSveti magaracLjudi sa repom Gorki medRazgovori stariTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Stari nevjernikSveti magaracLjudi sa repom Gorki medRazgovori stariTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Stari nevjernikSveti magaracLjudi sa repom Gorki medRazgovori stariTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Stari nevjernikTvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić ProlomTvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10