Ivan Dživo Gundulić OsmanTvrdi povez Izdavač Srpska književna zadrugaИван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био је један од најзначајнијих српских[1][2][3] песника[4][5] из Дубровачке републике.[6] Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп,[7] као и по пасторалном делу Дубравка.БиографијаГундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа[8] Гундулића и Џиве Градић[9]. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић.[10] Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки.[11]Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године.[а] Постаје сенатор[12] 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.Споменик Ивану Гундулићу у ДубровникуМарко Мурат — Џиво Гундулић, Народни музеј ПанчевоДелаГлавни чланци: Еп Осман и Дубравка (Иван Гундулић)Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године.[13] У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру.Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”.Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.„Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи.ЕтницитетГундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом.[14] Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником.[15][16] Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја.[17] Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић.[18]С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века.[19]Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања.[20][21][22][23][24] Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић.[25][26] Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју,[27] српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине.[1][28][29] Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.[30][31]Хрватски академици и Матица хрватска одбацују српске тврдње о двострукој припадности и тврде да су „већ позната српска присвајања, односно отимања хрватске култуre9/5

BUKTINJA - Broj 31 Buktinja - časopis za književnost, umetnost i kulturu Broj 31 Mek povez 99 str. SATIRA IZ NAŠEG SOKAKA Otkako je sveta i veka, mnogobrojne bolesti tište ljudsku zajednicu. Lečimo se na različite načine: buntom, bunom, ratovima, izborima, žalbama, molbama, jadikovanjem i drugim lekovima koji svi zajedno nemaju snagu, prodornost, dalekosežnost i univerzalnost koju sa sobom nosi podsmeh oblikovan u satiričnu književnu formu. Pre 220 godina objavljeno je prvo satirično delo u srpskoj književnosti naslovljeno kao Mali bukvar za veliku decu, autora Mihaila Maksimovića. Ova knjižica, izdata još daleke 1792. godine, kritikuje sve nivoe srpskog malograđanskog društva XVIII veka, a njena sadržina je aktuelna i do današnjih dana. Na ovim prostorima, na sreću ili nesreću, postoji veoma plodno tle za ovakvu vrstu stvaralaštva, pa je zato kratak put od činije pune raznovrsnog voća do najboljih satiričnih dela, u ovom vremenu, a po svemu sudeći, i u budućim vremenima. SATIRA Satira je u doslovnom značenju reči žrtvena činija puna raznog voća, a u prenesenom — pesma ili neko drugo književno delo sastavljeno od raznih elemenata. Pod satirom je, zapravo, moguće podrazumevati: (1) kraću ili dužu pesmu u kojoj se na podrugljiv način ukazuje na štetne pojave u društvu ili na negativne osobine pojedinaca; (2) književno delo bilo kog žanra; (3) satiričnu književnost u širem smislu. Tako se može govoriti o satiračnoj pesmi, satiračnom epu/spevu, satiračnoj poemi, satiračnoj prapoveci/prači, satiračnom romanu, satiračnoj drami (komedija) aforizmu (koji u novije vreme postaje isključivo satirični žanr). Satira se, tradicionalno, određuje kao viši, oštriji vid komike u odnosu na humor — humor, naime, ima za cilj da samo nasmeje čitaoca ukazujući na negativne pojave, a satira da osudi te pojave i osobine i potpomogne njihovom iskorenjivanju. Neke od najčešćih osobina koje bivaju predmet satirične oštrice su: tvrdičluk, pomodarstvo, samohvalisanje, dvoličnost, servilnost, nemoral... U tom smislu, satira se služi i određenim (standardnim) stilskim sredstvima — haperbolom, ironijom, a naročito alegorijom. U velikom broju slučajeva se satira, parodija i šaljiva književnost uopšte vezuju i za druge odrednice, recimo za erotiku, pa se tako, primera radi, Rableov Gargantua a Pantagruel svrstava i u erotske i u satirične romane. Katkad književna dela erotske provenijencije potpuno prerastu u satiru, za šta kao tipičan primer možemo navesti Gomnaidu Dubrovačanina Junija (Džona) Palmotića. Početke satiračne književnosti je teško odrediti. U starogrčkoj književnosti za istaknute satiričare važe Simonid, Arhiloh, Folkidid, komediograf Aristofan. U književnosti starog Rima su se u oblasti satire istakli Horacije, Juvenal (čije glavno i jedino delo ima naslov Satire), Apulej, Petronije Arbiter. U novijoj (evropskoj) književnosti se kao izraziti satiričari navode: Miguel Servantes (autor čuvenog Don Kihota), Fransoa Rable, Volter (sa svojim romanom Kandid), Džonatan Svift (najpoznatij i po romanu Gulaverova putovanja, koji docnije postaje omiljeno dečje štivo), Džordž Gordon Bajron, Džordž Bernard Šo, Nikolaj Vasiljevič Gogolj (čije je glavno delo roman Mrtve duše). Najiscrpniji pregled satiričnih vidova u početnim fazama novije srpske književnosti dao je, po našem mišljenju, Stanislav Vinaver u svom eseju (javnom predavanju održanom na Kolarčevom narodnom univerzitetu) Srpski humoristi i satiričari. U ovom tekstu on tvrdi da se u `najvažnijem pesničkom dokumentu srpskog naroda`, u Gorskom vijencu Petra Petrovića Njegoša, `nalazi (...) i jedna komična i satirična epizoda od monumentalne vrednosti`. Reč je o onom čuvenom mestu iz Njegoševog dela gde Vojvoda Draško saopštava svoje utiske o boravku u Mlecima. Vinaverova je ocena da ova epizoda `u neku ruku ima programski karakter` i da je ona, zapravo, `okvir u kome se ima kretati srpska satira, srpska komika, srpski humor...` Naravno, počeci srpske satirične književnosti dosežu do nešto dalje prošlosti... U istom eseju Stanislav Vinaver ističe da se Dositej Obradović `služi (...) najradije u svojoj didaktici, komikom, blagom šalom`. (Ova konstatacija bi bila samo jedan u nizu dokaza da je u nekim slučajevima teško razlučiti humorističko od satiričnog!). Kao najznačajnijeg, pak, Dositejevog sledbenika Vinaver navodi Jovana Steriju Popovića, jednog od najvećih i žanrovski najraznovrsnijih srpskih pisaca XIX veka. Osim njega, u periodu klasicizma i predromantizma satiru su negovali i manje poznati pisci Mihailo Maksimović i Konstantin Bogdanović. Svoj doprinos srpskoj satiri dali su, posle Njegoša, i drugi romantičari. U najbolja obimnija pesnička ostvarenja Branka Radičevića se, osim Đačkog rastanka i Tuge i opomene, ubraja i satirični spev Put, u kojem je pesnik ismejao protivnike Vukove jezičke reforme. Uobičajena podela koja obuhvata najveći deo originalnog pesničkog stvaralaštva Jovana Jovanovića Zmaja jeste na intimnu liriku i poeziju kolektivne inspiracije (koja je najobimnija od svega što je Zmaj stvorio), u čijem sklopu najznačajnije mesto zauzimaju satirične pesme, `lepe satirice`, kako ih je nazvao Miodrag Popović (Bildung, Jututunska juhahaha, Jututunska narodna himna...). Za negovanje satire u epohi srpskog realizma znatne zasluge pripadaju Svetozaru Markoviću, koji se, pod vidnim uticajem ruskih revolucionarnih demokrata (najviše Pisarova), zalagao za stvaranje društveno angažovane literature, odnosnoza`uništenje estetike`, kako je to imenovao jedan od njegovih sledbenika, Pera Todorović. Markovićeve ideje je, inače, prihvatio i veliki srpski romantičar (jedini među njima!), Đura Jakšić, a njegova satirična oštrica najubojitija je u pesmi Otac i sin i kratkoj priči Komadić švajcarskog sira. Kod Milovana Glišića, jednog od začetnika srpskog realizma, nailazimo i na onaj tip priča koje su neposredno najavljivale Radoja Domanovića. Najpoznatije od njih su, svakako: Šta čoveku neće pasti na um!, Novi Mesija, Čist vazduh, Sigurna većina, Molepstvo. U tom smislu, treba, kada je reč o Glišiću, veću pažnju posvetiti njegovom ranom stvaralaštvu (onom pre 1873. godine) — saradnji u satiričnom listu Vragolan. I najveći među, inače, malobrojnim liričarima iz vremena realizma, Vojislav Ilić, nije odoleo `izazovu satire`. Takvim svojim pesmama (od kojih je, svakako, najpoznatija Maskenbal na Rudniku) on je, po rečima Jovana Deretića, `stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima` ove epohe. Iz tog vremena potiča i jedna od naj poznatijih naših satiričnih pesama svih vremena - Svinja reformator Milorada Mitrovića. Za razliku od većine ostalih realista, Stevan Sremac je bio monarhista i protivnik Svetozara Markovića. On je, međutim, poput svoje književne sabraće, `više voleo staro nego novo, bliži mu je bio starovremenski, patrijarhalni nego moderni, građanski svet`. Takva Sremčeva shvatanja uticala su na to da on podvrgne `oštrom satiričnom peru` sve ono evropsko, zapadnjačko što je prodiralo u Srbiju. Naj veći domet, što se satire tiče, kod Sremca je ostvaren u Vukadinu i `Limunaciji` na selu, a njima uz bok ide i kraća pripovetka `Česna starina!... `. U ovim i nekim drugim delima, ipak, nisu pošteđeni ni sledbenici pokreta Svetozara Markovića. Sremac se, inače, kao pisac u znatnoj meri oslanja na svoje prethodnike — Jovana Steriju Popovića i Jakova Ignjatovića, a donekle i na Milovana Glišića. Jedan od najviših dometa srpske satire ostvaren je u književnom delu Branislava Nušića, drugog našeg velikog komediografa posle Jovana Sterije Popovića, na čije se stvaralaštvo on, u velikoj meri, nadovezuje. Nušićev prethodnik je, međutim, i Kosta Trifković, koji predstavlja svojevrsnu `kopču` između ova dva velikana. Premda je Nušić sam sebe smatrao više humoristom nego satiričarem, a svoje komedije manje cenio od ostalih drama (i drugih žanrova), one su najvredniji deo njegovog stvaralaštva, a njihov satirični naboj je neporeciv. B. Nušić je, inače, svoje književno stvaralaštvo otpočeo u periodu realizma (i to satiričnom pesmom Dva raba, komedijom Narodni poslanik i drugim ranim delima), a nastavio je da piše i docnije, u vreme moderne, kao i u periodu između dva svetska rata. Humorističko-satirična tradicija srpskog realizma svoj vrhunac doživlja sa Radojem Domanovićem. On je svoj književni talenat najbolje iskazao u satiričnim pripovetkama, koje se obično dele u nekoliko grupa: humoristčko-satirične ili anegdotsko-satirične (Ne razumem, Glasam za slepce, Demon, Mitropolitov mačor i druge), humorističko-satirične sa elementima groteskne fantastike (Kraljević Marko po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola), parodično-satirične (Ozbiljne naučne stvari, Hajduk Stanko po kritičarskom receptu g. Momčila Ivanića) i (najbolje!) alegorično-satirične, čiji je on i tvorac (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Mrtvo more, Stradija). Poslednjih godina Radoje Domanović više nego možda ijedan pisac zaokuplja pažnju izučavalaca književnosti, tako da se pojavio veliki broj tekstova i zasebnih knjiga. U Domanovićevom delu se otkrivaju nova značenja, nove vrednosti, a na svetlo dana izbijaju i manje poznati ili do sada nepoznati tekstovi ovog književnog velikana. Dragana Vukićević, primera radi, u Domanovićevom (inače, fikcionalnom) stvaralaštvu uočava i prisustvo književnokritičkih tema. Putem Radoja Domanović pošli su mnogi kasniji srpski pisci, tako da je `stvoreno` čitavo Domanovićevo pleme, kako ga je nazvao Miroslav Egerić, jedan od najprilježnijih izučavalaca srpske satire. Tom `plemenu` pripadaju, između ostalih, i ovi pisci: Erih Koš, Branko Ćopić (onim delom svog stvaralaštva koje ga određuje kao jeretičkog Ćopića, po rečima Vladimira Bunjca), Vasa Popović, Dušan Radović, Vladimir Bulatović Vib, Branislav Crnčević, Matija Bećković, Milovan Vitezović, Aleksandar Baljak i niz drugih pisaca, naročito onih koji važe za aforističare. Svoj već pominjani tekst Stanislav Vinaver završava osvrtom na satirične elemente u delu Petra Kočića, jednog od naših lirskih realista. Ovde se Kočićevi stavovi sravnjuju sa stavovima Vuka Karadžića — Vukova sumnja u `prosveščenije` (zbog kvarenja narodnih vrednosti) kod Kočića prelazi u mržnju, ali samo zato što ono dolazi od tuđinske, okupatorske austrougarske vlasti. Na udaru Kočićevog satiričnog pera najviše se našlo kvarenje jedne od najvećih i najsvetijih vrednosti jednog naroda - jezika. Vinaver se posebno bavi manje poznatim Kočićevim tekstom — dužom pripovetkom Sudanija. Najpopularnije Kočićevo delo je, inače, satira u dramskom obliku Jazavac pred sudom. Branimir V. Branković

Viktor Igo Pesme Meki povez Izdavač Izdavačka organizacija Rad Edicija Reč i misao Viktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva. Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834). Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio. Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu. Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon. Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena. Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.

Viktor Igo PesmeMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija RadEdicija Reč i misaoViktor-Mari Igo (Victor-Marie Hugo) rodio se 1802. u Bezansonu, kao treći sin bonapartističkog oficira koji je službovao na Korzici, u Napulju, Madridu i „Vandejke“ rođene u Nantu, žene čvrstog karaktera i roajalističkih ubeđenja. Viktor Igo i njegova braća se u detinjstvu s roditeljima često sele, te se zatim zbog roditeljske nesloge i razdvajanja vraćaju u Pariz s majkom, s kojom će živeti do njene prerane smrti (1821). Od mladalačkih dana Igo piše pesme, osvaja pesničke nagrade, objavljuje u književnim časopisima. Godine 1822. Igo objavljuje prvu zbirku pesama, Ode i različite pesme. Te iste godine pesnik stupa u brak sa Adelom Fuše (Adèle Foucher), svojom ljubavi iz detinjstva. U tom braku rodiće se petoro dece: jedno umire gotovo odmah po rođenju. Od preostalih četvoro, pesnika će nadživeti samo jedno, psihički obolela Adela. Samo će jedan Igoov sin imati potomstvo o kome će pesnik brinuti u svojim poznim godinama. Iako sa Adelom Fuše ostaje u braku do njene smrti (1868), već od 1833. pesnik otpočinje ljubavnu vezu s glumicom Žilijetom Drue (Juliette Drouet). Ova veza trajaće pola veka, a 1883. umire i Žilijeta koju je Igo takođe nadživeo. Uprkos drugim Igoovim vezama i avanturama, Žilijeta Drue je svoju nesmanjenu ljubav i privrženost piscu iskazivala tokom svih tih godina i bila mu je veliki oslonac u mnogim životnim nedaćama, kao što je njegov egzil u doba Drugog carstva.Od objavljivanja prve zbirke pesama, Igo sve do četrdesetih godina XIX veka gotovo u pravilnim razmacima objavljuje više zbirki lirske poezije: Ode i balade (1826), Orijentalke ili još u prevodu Istočnjačke pesme (1829), Jesenje lišće (1831), Sutonske pesme (1835), zatim zbirke Unutarnji glasovi (1837) i Zraci i senke (1840). U isto to doba, pisac niže i pozorišne uspehe iako su neki od njegovih pozorišnih komada bili na udaru cenzure: od Kromvela (naročito je značajan njegov predgovor, kao manifest romantičarske škole; 1827), preko Ernani (1830), slede Marion Delorm (1830, cenzurisan dve godine ranije), Kralj se zabavlja (1832, cenzurisan) Lukrecija Bordžija i Marija Tjudor (1833), Ruj Blaz (1838) i drugi. Igoova spisateljska delatnost toliko je raznovrsna i bogata da svih tih godina on neumorno izdaje i svoje prve romane: Han Islanđanin (1823), Bug Žargal (1826), Poslednji dani osuđenika na smrt (1829), Bogorodičina crkva u Parizu (1831), dužu novelu ili kraći roman Klod Ge (1834).Prekretnicu u Igoovom radu ali i u privatnom životu predstavlja godina 1843. U martu te godine, premijera Igoovog komada Plemići (komad poznat i pod imenom Birgrafovi) ne doživljava željeni uspeh i skinuta je s repertoara posle trideset i tri izvođenja. Mnogo je važniji međutim tragičan događaj iz septembra iste godine: Igoova kćerka Leopoldina, koja se te iste godine udala, nesrećnim slučajem zajedno sa svojim mužem utapa se u Seni. Narednih devet godina Igo ništa ne objavljuje već se okreće politici i društvenom angažmanu: postaje per Francuske od 1845, a zatim kada 1848. izbija Revolucija, poslanik u Ustavotvornoj (1848), te u Zakonodavnoj skupštini Druge republike (između 1849 i 1851). Iako se prethodno zalagao za izbor Luja Bonaparte za predsednika, Napoleonova sve veća autoritarnost, a zatim i njegov državni udar 2. decembra 1851, Igoa nedvosmisleno svrstavaju među protivnike novog režima. Pesnik tada napušta zemlju, a 1852. novi car, Napoleon III i zvanično ga proteruje iz Francuske. Te iste godine, Igo se oglašava pamfletom Napoleon mali, te je proteran i iz Belgije u koju se u prvom trenutku sklonio.Tada se pesnik nastanjuje na ostrvu Džerzi u Lamanšu (Jersey, u arhipelagu Anglonormanskih ostrva u engleskom posedu), a tri godine kasnije, proteran i sa Džerzija zbog svoje borbenosti, prelazi na drugo, obližnje ostrvo, Gernzi (Guernesey) gde provodi narednih petnaest godina, sve do povratka u Francusku 1870. Njegov uticaj na književne događaje i na mlade pisce u Francuskoj niukoliko međutim ne jenjava, tim pre što u ovom razdoblju Igo piše svoja najveća dela. Vrhunce njegovog pesničkog stvaralaštva predstavljaju zbirka angažovane i satirične poezije, Kazne, napisana protiv Napoleona III (1853), zatim lirska zbirka Kontemplacije (1856) kao i lirsko-epska zbirka o istoriji sveta Legenda vekova (u tri serije: 1859, 1877, 1883). Piše i drugu poeziju, neke od njegovih poema objavljene su tek posthumno (Satanin kraj 1886, Bog 1891). Pored poezije, Igo piše i objavljuje roman Jadnici (1862), započet mnogo ranije, još 1845, koji mu donosi svetsku slavu i veliko bogatstvo. U egzilu objavljuje još dva romana Pomorci (1866) i Čovek koji se smeje (1869), nastavlja da piše i pozorišne komade, piše eseje, crta i slika. No, Igo ne samo da mnogo radi i zarađuje, već na razne načine pomaže siromasima, namenjujući značajne sume novca i prihode od određenih izdanja svojih dela u dobrotvorne svrhe, a godinama priređuje nedeljne obroke za siromašnu decu.Tek po padu Napoleona III u francusko-pruskom ratu Igo se vraća u Pariz, gde je dočekan s oduševljenjem. Po povratku se odmah uključuje u politički život, postaje narodni poslanik, zatim i senator, sve do svoje smrti. U to doba objavljuje još jedan roman, posvećen Francuskoj revoluciji, Devedeset treća (1874), svoje sabrane političke govore i druge spise. Njegova popularnost sve je veća, te mu za sedamdeset deveti rođendan 26. februara 1881. Pariz priređuje velelepnu svečanost: na taj dan “stotine hiljada ljudi” (po izvorima čak njih 600 000) defiluje ispod prozora njegovog stana i zgrade kako bi mu odalo počast. Ulica u kojoj tada stanuje, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije, od te godine nosi ime “Avenija Viktora Igoa”. Pisac umire 15. maja 1885., a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Panteon.Igoovo delo toliko je raznovrsno i ogromno da je ovde teško pobrojati njegovu celokupnu umetničku zaostavštinu: za njim ostaju zbirke pesama i poeme, pozorišni komadi, romani i novele, politički govori, književni eseji, putopisi, obimna prepiska, crteži i slike. Njegova dela prevedena su na mnoge svetske jezike. Što se Srbije tiče, interesovanje kod nas rodilo se još četrdesetih godina XIX veka otkada su gotovo svi Igoovi romani prevođeni neposredno po njihovom objavljivanju u Francuskoj. Više Igoovih pozorišnih komada igrano je još u XIX veku u pozorištima po Srbiji. Svojim političkim govorom “Za Srbiju” iz 1876. u kome je ukazao na patnje srpskog naroda u srpsko-turskim ratovima stekao je kod nas posebno uvažavanje. Što se Igoove poezije tiče, iako su se mnogi naši pesnici, prevodioci i književni poslenici cenili njegovo pesničko stvaralaštvo i okušali se u njegovom prevođenju (Dragiša Stanojević, Jovan Skerlić, Milan Rakić, Vojislav Ilić Mlađi, Sima Pandurović, u novije vreme Kolja Mićević, Nikola Bertolino), nijedna Igoova pesnička zbirka nije u celosti prevedena.Uvažavan i hvaljen, ali i osporavan i kritikovan, Igo pleni kako svojom snažnom ličnošću i nepokolebljivim angažmanom za pravdu tako i izuzetnom spisateljskom uobraziljom i silinom misli i reči, konačno svojom verom u prosvetiteljsku ulogu književnosti. Od “uzvišenog deteta” (Šatobrijan), vođe romantičarske škole, akademika, prognanika, zatim narodnog tribuna, Igo je izrastao u gorostasa francuske književnosti.12/6

Salman Ruždi Čarobnica iz Firence Meki povez Visoki, žutokosi mladi evropski putnik koji sebe naziva Mogor del Amore, mogul ljubavi, pristiže na dvor pravog velikog mogula, cara Akbara, s pričom koja počinje da opseda čitavu carsku prestonicu. Stranac tvrdi da je dete izgubljene mogulske princeze, najmlađe sestre Akbarovog dede Babura: Qare Köz, gospe Crnooke, velike lepotice za koju se verovalo da poseduje moći mađijanja i čarobnjaštva, i koju je prvo zarobio uzbečki vojskovođa, a zatim persijski šah, da bi na kraju postala ljubavnica izvesnog Argalije, firentinskog plaćenika, zapovednika vojske osmanskog sultana. Kada se Argalija bude vratio kući s mogulskom ljubavnicom, grad će biti hipnotisan njenom pojavom, nakon čega će uslediti mnoge nevolje. Čarobnica iz Firence priča je o ženi koja pokušava da upravlja sopstvenom sudbinom u muškom svetu. Ona spaja dva grada koji jedva da znaju jedan za drugi – hedonističku mogulsku prestonicu u kojoj se briljantni car svakodnevno bori s pitanjima vere, želje i izdaje sinova, i jednako senzualni firentinski svet moćnih kurtizana, humanističke filozofije i nehumanog mučenja, u kom Argalijin drug iz detinjstva Il Makija – Nikolo Makijaveli – na teži način uči o pravoj brutalnosti moći. Ispostavlja se da su ta dva, tako daleka sveta neobjašnjivo slična i da ženske čarolije vladaju i jednim i drugim. Ali, da li je Mogorova priča istinita? I ako jeste, šta se desilo sa izgubljenom princezom? A ako je on lažov, da li mora umreti? Ser Ahmed Salman Ruždi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari[ко?] najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka. Rođen je u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman „Grimus“ (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Roman „Deca ponoći“ (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Ruždijev treći roman, „Sramota“ (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, „Satanski stihovi“, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatami povukao fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Ruždija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Salman Ruždi nastavlja da piše i objavljuje knjige. 1990. godine izlazi iz štampe knjiga za decu „Harun i more priča“. Slede: zbirka eseja „Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981-1991“ (1991); knjiga kratkih priča „Istok, zapad“ (1994); roman „Mavrov poslednji uzdah“ (1995). Knjiga „Tlo pod njenim nogama“ (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana „Bes“ (2001) i „Shalimar the Clown“ (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma. Salman Ruždi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996). Radi kao počasni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004. do 2007. godine. Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Ruždija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Književni stil Salman Ruždi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indjskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Ruždi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.[тражи се извор] Zanimljivosti Ruždi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.[1] U londonskom teatru „Barbikan“ je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Ruždijevom romanu. Prvobitni scenario Ruždi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.[2] U filmu „Dnevnik Bridžit Džons“ Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe.

Hermann Schmid Der Kanzler von Tirol Berlin 1929 tvrde korice 600 str odlično očuvana, ilustrovana pisana staro/nemačkim - gotikom Херманн Сцхмид Канцелар Тирола Тиролски канцелар је историјски роман немачко-аустријског писца Хермана фон Шмида. Његов роман `Тиролски канцелар` описује причу о Вилхелму Биенеру. Роман је први пут објављен као тротомно дело 1863. године. Историјска позадина Роман је написан у духу 19. века; смештена је у време контрареформације на крају Тридесетогодишњег рата. Било је то време прогона „лутеранских јеретика“ у Тиролу. Књига описује контрасте између тадашње Католичке цркве - коју је превасходно представљао језуитски ред - и бесплатне тиролске класе. Такође је описан контраст између немачких и италијанских владара (у књизи се назива „велсцхен“) владара. Суверена је била надвојвоткиња Аустрије, Клаудија фон Медичи, удовица надвојводе Леополда В Аустријско-Тиролског, која је владала државом Тирол између 1632. и 1646. године као регент за свог малолетног сина Фердинанда Карла, била је у поседу родом из Лауцххеим-а у Вурттембергу Др. Вилхелм Биенер је активно подржавао канцелара. садржај У двадесет и једном обимном поглављу свог дела од 600 страница, аутор описује последњу фазу живота Вилхелма Биенера као тиролског канцелара. Удовац Вилхелм Биенер приказан је као моћни, неометани канцелар, верни саветник и блиски поверитељ своје љубавнице након што је Цлаудиа вон Медици преузела владавину Тиролом. Био је изузетно цењен због свог изванредног образовања и урођеног организационог талента, али је такође био непопуларан и омражен од противника због ароганције. Његов циничан и подругљив манир брзо је створио бесне непријатеље многих људи. Огорченост његових противника произашла је углавном из његове енергичне одбојности према италијанској неозбиљности, која је нарочито била присутна под Клаудијевим сином Фердинандом Карлом, и из мржње јужних епископија, које би се радо одрекле Тирола. Биенер је био посебно непопуларан међу својим лучним непријатељима, канцеларом горњоаустријске земље Исааком Волмаром, председником Коморе Сцхмаусом и помоћним бискупом Јосуом Перкхофером из Бриксена, који ће на крају потражити свој живот. Биенер је оштро критиковао распродају тиролске моћи да влада у Граубундену. Посебно вреди прочитати опис Инсбруцк Ландтага, где су се сударила два света: с једне стране немачко племство заједно са тиролском сељачком класом, а с друге стране француске класе и католичко свештенство. Као прототип класно свесног, али истовремено слободног тиролског пољопривредника, лик Сцхилдхофера, који долази из долине Пассеиер, одан је и посвећен Клаудији вон Медици и коју сме да користи као једну од ретких. Као тиролски канцелар, Биенер је успео да сачува јединство земље: „Не сме постојати сопствено добро, само добро заједнице у целини ако се жели водити поштена политика“, био је један од његових слогана. С једне стране, Вилхелм Биенер био је забринут за добробит државе Тирол, која је као „немачки национални патриота“ веровала да будућност може видети само у вези са Немачким царством. С друге стране, лудо се заљубио у војвоткињу Клаудију де Медичи. Клаудија му је узвратила љубав, али она је остала неиспуњена, пошто су се обојица одрекли у корист државе Тирол. На крају, то је била чисто платонска љубав. Звезда Вилхелма Биенера почела је да опада када је Цлаудиа вон Медици предала владавину свом старијем сину Фердинанду Карлу 1646. године и више није била у стању да држи своју заштитничку руку над Биенер-ом. Испоставило се да је Фердинанд Карл био слаб, превртљив и лако подложан утицају владар. Под утицајем својих дворјана `Велсцхен`, Биенер је отпуштен из своје канцеларије као тиролски канцелар; Фердинанд Карл успео је да утиче на своје непријатеље „лажним чињеницама“ на такав начин да је регент одобрио суђење против Биенера за велеиздају. Биенер је ухапшен, претресена његова имовина и одведен у дворац Раттенберг и затворен. Тамо га је саслушао Фискал Хипполити у показном суђењу са знањем надвојводе (који намерно није био обавештен о тачним чињеницама) и на крају осуђен мачем на смрт. Након што је брат владајућег војводе Сигисмунд Франз, који се Биенеру изузетно дивио и ценио као његовог бившег учитеља, сазнао за догађаје који су се одвијали у замку Раттенберг, одјурио је до свог брата и наговорио Фердинанда Карла да укине казну, што је и он учинио сложио се. Изричитог курира који је требало да пресуду достави замку Раттенберг, међутим, Биенерови непријатељи преварили су у гостионици

SAVREMENA JUGOSLOVENSKA LITERATURA - Sveta Lukić Savremena jugoslovenska literatura 1945-1965 Izdavač: Prosveta Godina izdanja: 1968. Broj strana: 300 veoma dobro stanje Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.

Prosveta, 1968. Rasprava o književnom životu i književnim merilima kod nas Dobro očuvana. Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Bahtin, Mihail Mihajlovič, 1895-1975 = Бахтин, Михаил Михайлович, 1895-1975 Наслов Autor i junak u estetskoj aktivnosti / Mihail Bahtin ; prevod s ruskog Aleksandar Badnjarević Јединствени наслов Автор и герой в эстетической деятельности. srp Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1991 Издавање и производња Novi Sad : Bratstvo-Jedinstvo, 1991 (Beograd : "Radiša Timotić") Физички опис 221 str. ; 18 cm Други аутори - особа Badnjarević, Aleksandar Збирка ǂBiblioteka ǂSvetovi ISBN 86-7047-091-8 (broš. sa omotom) Напомене Prevod dela: Автор и герой в эстетической деятельности / М. М. Бахтин Tiraž 2.000 Beleška o autoru i delu na presavitku omota. Предметне одреднице Roman -- Poetika Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano, LUX izdanje, preko 3000 stranica, džinovski format (31cm), preko 15 kg teške, u punom koloru, KNJIGA I Hrvatska i Europa - Rano doba hrvatske kulture - Svezak I. Skupina autora Autori Skupina autora Opis U ovom se djelu prvi put interdisciplinarno uočava veliki luk povijesnih zbivanja i kulturnog razvoja na tlu Hrvatske od najdavnijih vremena do našega doba. Djelo je ponajprije namijenjeno stranim znanstvenicima i umjetnicima, sveučilištima, bibliotekama i institutima, državnicima, političarima i javnim radnicima u svrhu predstavljanja Hrvatske kao srednjoeuropske i mediteranske zemlje, koja od svojih ishodišta nakon doseobe Hrvata pripada zapadnoeuropskoj kulturi i zapadnome kršćanskom svijetu. Ovo djelo izlazi posebno na hrvatskome, engleskome i francuskom jeziku i moralo bi doći u ruke svim važnim i istaknutim djelatnicima javnog života. Svi su svesci pisani pristupačno, jasno i privlačno, s mnogo ilustracija u koloru, zemljopisnih karata, kronoloških tablica i drugih priloga, da što zornije prikažu hrvatsku povijest i kulturu od davnih vremena do naših dana. Ovakvo stožerno djelo vrhunske kvalitete, prvo te vrste u nas, nemaju ni neki veći narodi, a do uspostave današnje suverene Hrvatske bilo je nezamislivo. Za upoznavanje Hrvatske i njezina položaja u Europi od kapitalnog je značenja. Nakon ovoga djela neće se više moći reći da Hrvatska ne pripada Srednjoj Europi i zapadnoeuropskoj kulturi jer će ono biti iznimno važno kao znanstveni argument za upoznavanje hrvatske pripadnosti Europi. Šifra 061461 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 624 Godina izdanja 2007 ISBN 978-953-0-61461-1 Format 24 x 31 KNJIGA II Hrvatska i Europa - Srednji vijek i renesansa - Svezak II. Skupina autor Autori Skupina autora Opis Drugi svezak edicije HRVATSKA I EUROPA, poput prvoga, također stavlja težište na kulturu, znanost i umjetnost u Hrvata, obuhvaća razdoblje od početka XIII. do kraja XVI. stoljeća i pokriva, zajedno s prvim sveskom, ukupno tisuću godina hrvatske povijesti i kulture. Ta povijest može mnogo reći o onome što je bilo i kako je bilo stvoreno u Hrvatskoj na području kulture, znanosti i umjetnosti, kao što može i protumačiti razloge zbog kojih nije postignuto još i više. Kultura Hrvata, u cijelome svojem povijesnom rasponu do naših dana, u uvjetima novoosvojene slobode i najnovijih otvaranja Europi i svijetu, postat će vjerojatno, u XXI. stoljeću, sve poznatija u njima. Šifra 061521 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 895 Godina izdanja 2001 ISBN 978-953-0-61521-2 Format 25 x 31 KNJIGA III Hrvatska i Europa - Barok i prosvjetiteljstvo - Svezak III. Skupina autora Autori Skupina autora Opis Treći svezak znanstveno-nakladničkog niza Hrvatska i Europa – Kultura, znanost i umjetnost obuhvaća razdoblje baroka i prosvjetiteljstva od početka XVII. do kraja XVIII. stoljeća i pokriva, zajedno s prvim i drugim sveskom, ukupno 1200 godina hrvatske povijesti i kulture. Kao prva dva, i ovaj treći svezak potvrđuje neprijepornu izvornost hrvatske kulture, neprekinuti kontinuitet hrvatskoga narodnog identiteta i jezika, sve bogatstvo i bujnost umjetničkog stvaralaštva i znanstvenog rada Hrvatâ te vjekovnu hrvatsku uključenost u europsku civilizaciju i kulturu, napose zapadnoeuropsku. Šifra 061565 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 800 Godina izdanja 2004 ISBN 978-953-0-61565-6 Format 24 x 31 KNJIGA IV Hrvatska i Europa - Moderna hrvatska kultura od preporoda do moderne - Svezak IV. Skupina autora Autori Skupina autora Opis Burni događaji, koji XIX. stoljeće čine toliko bitnima uza stvaranje moderne Europe i moderne Hrvatske, podrobno su i promišljeno izloženi u prvoj povijesnoj tematskoj cjelini u knjizi... Druga tematska cjelina bavi se političkom misli i potretima ključnih osoba, ustrojem hrvatskoga društva i njegovim promjenama, ulogom Crkve u tom razdoblju, kulturnim i znanstvenim ustanovama i udrugama, osnovnim i srednjoškolskim obrazovanjem, institucionalizacijom naobrazbe i kulture itd. Treća tematska cjelina posvećena jeziku u književnosti i filologiji. U njoj se može steći slika o nastavku tradicionalne trojezičnosti hrvatske kulture, koja se izražavala latinskim, staroslovjenskim hrvatske redakcije i hrvatskim književnim jezikom. Četvrta tematska cjelina posvećena je književnosti i kazalištu. U njoj su obrađena književna razdoblja predromantizma i romantizma, protorealizma i realizma te hrvatske moderne. Peta je tematska cjelina posvećena urbanizu, arhitekturi i likovnim umjetnostima. Arhitekturu obilježuju klasicizam i romantički historicistički stilovi u prvoj polovici stoljeća, eklektički stilovi u drugoj polovici te secesija na prijelazu stoljeća... Sastavnicu likovne, umjetnosti specifičan za XIX. stoljeće, predstavlja i fotografija, koja se brzo nakon izuma javlja i u Hrvatskoj. Šesta je tematska cjelina posvećena glazbi. Tu su i prilozi o glagoljaškom pjevanju, glazbenoj kulturi u Hrvatskoj, privatnome i javnom muziciranju, crkvenoj glazbi, glazbenim kazalištima i njihovom repertoriju, glazbenoj pouci i skladateljima koji su djelovali u tome razdoblju. Sedma je tamatska cjelina osobito znakovita za XIX. stoljeće. Posvećena je razvoju prirodnih znanosti i sve bližemu razvoju tehnike, biologiji, matematici, fizici, astronomiji, kemiji, medicini, veterini, farmaciji, humanističkim i društevnim znanostima, filozofiji, histriografiji, arheologiji, ekonomiji, pravu, teologiji... ...Prilozi u IV. svesku Moderna europska kultura. Od preporoda do moderne edicije Hrvatska i Europa multidisciplinarno se bave bitnim sastavcima hrvatske povijesti i društva, umjetnosti i znanosti, i pritom se niti njihovih tema često isprepliću, a uvijek dopunjuju i otvaraju mnoge perspektive iz kojih se može gledati na cjelinu hrvatske kulture od preporoda do moderne... U XIX. stoljeću Hrvatska gotovo gubi korak s Europom, a onda ponovo hvata i tada se polažu temelji moderne hrvatske kulture, gospodarstva, državnosti i društva, pa je to razdoblje presudno za razumijevanje hrvatske suvremenosti... Šifra 061299 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 908 Godina izdanja 2010 ISBN 978-953-0-61299-0 Format 25 x 31

Detalji predmeta Stanje Polovno AKCIJA VELIKA RASPRODAJA KNJIGA NA MOM NALOGU https://www.limundo.com/Clan/LUKA.LABAN LINGVISTIKA I POETIKA Roman Jakobson NOLIT BEOGRAD 1966 g. BIBLIOTEKA SAZVEŽĐA VRLO DOBRO OČUVANA Roman Osipovič Jakobson (rus. Роман Осипович Якобсон; Moskva, 23. oktobar 1896[1] — Boston, 18. jul 1982[2]) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Kao pionir strukturalne lingvistike, Jakobson je bio jedan od najslavnijih i najuticajnijih lingvista dvadesetog veka. Sa Nikolajem Trubeckojem je razvio revolucionarne nove tehnike za analizu jezičkih zvučnih sistema, efektivno osnovavši savremenu disciplinu fonologije. Jakobson je zatim primenio slične principe i tehnike na proučavanje drugih aspekata jezika kao što su sintaksa, morfologija i semantika. On je dao brojne doprinose slovenskoj lingvistici, od kojih su najznačajnije dve studije ruskih padeža i analiza kategorija ruskih glagola. Oslanjajući se na uvide iz semiotike Č. S. Pirsa, kao i iz teorije komunikacije i kibernetike, predložio je metode za istraživanje poezije, muzike, vizuelnih umetnosti i kinematografije. Svojim odlučujućim uticajem na Kloda Levi-Strosa i Rolana Barta, između ostalih, Jakobson je postao ključna figura u prilagođavanju strukturalne analize disciplinama izvan lingvistike, uključujući filozofiju, antropologiju i teoriju književnosti; njegov razvoj pristupa čiji je pionir Ferdinand de Sosir, poznatog kao „strukturalizam“, postao je značajan posleratni intelektualni pokret u Evropi i Sjedinjenim Državama. U međuvremenu, iako je uticaj strukturalizma opao tokom 1970-ih, Jakobsonov rad je nastavio da dobija pažnju u lingvističkoj antropologiji, posebno kroz etnografiju komunikacije koju je razvio Del Hajms i semiotiku kulture koju je razvio Jakobsonov bivši učenik Majkl Silverštajn. Jakobsonov koncept temeljnih lingvističkih univerzalija, posebno njegova proslavljena teorija osobenih karakteristika, presudno je uticao na rano razmišljanje Noama Čomskog, koji je postao dominantna figura u teorijskoj lingvistici tokom druge polovine dvadesetog veka.[3] Život i rad Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doseljenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije.[4] Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlju i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijateljuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavljanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispoljava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Njujorku, gde takođe nastavlja druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Njegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošiljalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavljena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Intelektualni doprinosi Prema Jakobsonovim ličnim sećanjima, najodlučnija faza u razvoju njegovog mišljenja bio je period revolucionarnog iščekivanja i preokreta u Rusiji između 1912. i 1920. godine, kada je, kao mlad student, pao pod čari proslavljenog ruskog futuriste i lingvističkog mislioca Velimira Hlebnikova.[5] Nudeći malo drugačiju sliku, predgovor drugom izdanju Zvučnog oblika jezika tvrdi da ova knjiga predstavlja četvrtu fazu u „Jakobsonovoj potrazi da se otkrije funkcija i struktura zvuka u jeziku.“[6] Prva faza je bila otprilike od 1920-ih do 1930-ih, gde je sarađivao sa Trubeckojevim, u kojem su razvili koncept fonema i razjasnili strukturu fonoloških sistema. Druga faza, od oko kasnih 1930-ih do 1940-ih, tokom koje je razvio ideju da su „binarne osobene karakteristike“ temeljni element u jeziku i da je takva različitost „puka drugost“ ili diferencijacija.[6] U trećoj fazi Jakobsonovog rada, od 1950-ih do 1960-ih, radio je sa akustičarem C. Gunar Fantom i Morisom Haleom (Jakobsonovim učenikom) na razmatranju akustičkih aspekata osobenih karakteristika. Legat Jakobsonove tri osnovne ideje danas igraju značajnu ulogu u lingvistici, a to su lingvistička tipologija, markiranost (obeleženost) i lingvističke univerzalije. Ta tri koncepta su tesno isprepletana: tipologija je klasifikacija jezika u smislu zajedničkih gramatičkih obeležja kao suprotnost zajedničkom poreklu, markiranost grubo rečeno označava to da su izvesne forme gramatičke organizacije „prirodnije“ od drugih, odnosno ova razlika se tiče prisustva ili odsustva nekog jezičkog obeležja, i lingvističke univerzalije su naziv za zajednička obeležja svih jezika sveta. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uključena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Njegove zasluge u lingvistici su postojale i na polju morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu.... #13

Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Književnost i erotizam (1990), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Etno (2006), Balkan – teror kulture (2008) i Rastanak s identitetom (2014). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) i medalju „Konstantin Jireček“(2012). Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č.

PEČAT nedeljnik strana 72 Iz sadržaja: Дан после 30 година Зашто је Мило Ђукановић доживео изборни пораз, да ли то значи да је остао и без власти, и шта ће ова мирна (р)еволуција донети Црној Гори и Србији За Мирослава Лајчака, специјалног изасланика Европске уније … ВУЧИЋЕВ ПРЕВЕНТИВНИ УДАР У СУСРЕТ ВАШИНГТОНСКОМ ДИЈАЛОГУ Хоће ли Вучића у Вашингтону дочекати изненађење на које га упозорава његов „политички нос“? Да ли је таква понуда уопште постојала у плановима Беле куће, или је њено најављивање део психолошког … ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ Лукашенко: Отаџбина од Бреста до Владивостока Председник Белорусије Александар Лукашенко изјавио је да ће заједно са председником Русије Владимиром Путином „сачувати заједничку отаџбину од Бреста до Владивостока“. „У годишњем обраћању народу и парламенту пре избора … Рат отровима и отровним лажима За Запад је унапред потпуно јасно и да је Алексеј Наваљни отрован и ко га је отровао. То значи да су моћне западне обавештајне службе узеле ствари у своје руке, и да наука и „истина“ … Младић друмом, суд шумом Свестан пресуде која му следи, генерал је покушао да изнесе своје виђење босанског рата и касније ујдурме од суђења. Није му то дозвољено, али је и у оно мало времена показао достојанство и непокорност српског … Писма из Тамног вилајета – Алиспахићево проклетство Док је Шефик Џаферовић објашњавао везу између Кулина бана и босанске државности, на великом митингу у Бихаћу затражена је његова оставка због мигрантске агресије на БиХ Крај Хладног рата оставио је, констатује Френсис Фукујама, гомилу … ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ Нестали на КиМ: Отета истина Међународни дан несталих на Косову је обележен полагањем венаца испред уметничке инсталације „Мисинг“ и изложбом фотографија из књиге „Отета истина“ у Грачаници. Представник Удружења киднапованих и несталих лица KиМ за … Светионик – Агенда 2030 Након што је рок за испуњење миленијумских циљева истекао, било је потребно брзо и промишљено реаговати, у условима када су климатске промјене постале пријетња коју треба спријечити – како би се ефикасније наставило са остваривањем … Зечевизија: Немањићи – реприза дебакла Неминовно је да се репризом ТВ серије Немањићи – рађање краљевине реемитује и поразан утисак о друштвеном, продукционом и уметничком дебаклу какав није забележен у историји овдашње телевизије. Шта треба Бујошевћу да данас подсећа на … Баук Кремља опет кружи Америком Није први пут у последње време да Џо Бајден оптужује Русију и Владимира Путина да се мешају у америчке изборе и то је његова стратегија у борби против озбиљног супарника какав је Доналд Трамп Џо … БОЏО И ЊЕГОВИ ШКОЛСКИ ДРУГОВИ МИТ О ДРУШТВЕНОЈ МОБИЛНОСТИ НА ЗАПАДУ Док чекамо да видимо да ли ће у Белорусији бити примењен украјински или можда чак и венецуелански сценарио и да ли ће Наваљни, „вођа руске опозиције“ са око два … ГРАНИЦЕ СУ ОСНОВА ДЕМОКРАТИЈЕ Технократи космополитских простора руше сваки зид и баријеру слободном кретању, али истовремено постављају све дебље зидове и све непремостивије баријере између владалаца и потчињених, између првих и последњих Метафизика неограничености својствена турбокапиталу поставља се, у … Србија и Синђанг Због чега све Београд не треба да постане оруђе, или још горе – балканско геополитичко ђуле, у новом хладном рату САД против Кине Синђанг је аутономни регион ујгурске етничке групе на северозападу Кине. Свијен око … Да ли је боље побећи, сакрити се или извршити самоубиство ? СИНДРОМ МОДЕРНЕ ПАНИКЕ: КОРОНА И ПАНДЕМИЈА СТРАХА И пре такозване корона кризе је важило: више него било шта друго, наше време обележава страх. Страх спада у кључне симптоме нашег времена, уочио је немачки писац Ернст … СУМРАК ЛИБЕРАЛИЗМА Светски поредак настао крајем 20. века и идеолошком победом глобалистичког неолибералног Запада, с почетком овог столећа несумњиво улази у фазу свог реструктурирања, с тенденцијом преласка и у терминалну фазу декомпоновања. Ера светског Pax Americana који … Надежда Винавер – Патриотизам као културна чињеница Заноси и пркоси Станислава Винавера Песника коме је српски језик „рајска река“ расрбљивати 65 година после смрти! То су реликти недосањаног сна некадашњих кроатокомуниста, о томе да ће српски гласови заћутати Надежда Винавер, рођена Ђонлић, … Предности отворених позорница Између две позоришне сезоне Како су се у тек стасалој српској држави понашали званичници Милошеве Србије у катастрофалним условима епидемије и како се сам кнез бринуо о народу, захтевајући да му се извештаји о сузбијању … Велика мисија малог–великог филма Уз приметно поштовање актуелних политичких канона, тренутно највећи филмски хит у свету „Тенет“ некако је успео да буде и до очаја стереотипни акциони холивудски спектакл и квазиинтелектуални СФ „за забаву и размишљање“, који, наравно, као … Над ужасом живота Поводом новог, преименованог, издања романа Несрећа без жеља Испричати причу, подарити самоубици идентитет, личност за којом је целог живота трагао, чин је чија етичност надилази сваку расправу. Овде, у пуном луку у односу на контроверзу … ИЗЛОГ КЊИГЕ Петер Хандке ИСТОРИЈА ИЗА ПРИПОВЕСТИ. ЕСЕЈИ О ЈУГОСЛАВИЈИ Прометеј, Нови Сад Први пут у једној књизи, на српском језику, сабрани су сви есеји о Југославији. Есеје је Петер Хандке писао у Музика у славу живота Како је после шест месеци тишине протекао тродневни концерт класичне музике из серијала Ноћ музике, а под симболичним насловом Симфонија живота? После шест месеци тишине музичари Ансамбла Симфонијског оркестра РТС одржали су 28. августа на … Знање плус Научно-технолошки центар (НТЦ) компаније НИС стекао је статус Јавно признатог организатора активности образовања одраслих (ЈПОА), као прва од ћерки компанија НИС-а регистрована за ову делатност у Србији. У пракси то значи да ће НТЦ моћи … ДУХ КУЛТУРЕ И СВЕТЛА СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ Подигнута завеса престоничког театра Драма, опера, балет и џез уједињени против короне Поводом почетка 152. сезоне, на балкону и испред главног улаза у Народно позориште, одржан спектакуларни програм под називом Поново заједно – Поглед проматрача … КО НЕ НОСИ МАСКУ ДОБИЋЕ ДАСКУ Део овог текста сам објавио у „Печату“ број 333, 29. августа 2014. Кад уместо еболе ставимо корону, Аргентину заменимо Венецуелом, мало се шта изменило. Сем данас обавезног ношења маски. Или се бар мени тако чини? Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Magazini 10/2 Težina: 150 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Jakov Ignjatović MemoariTvrdi povezIzdavač NolitSrpska književnost / MemoariO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/9

Jakov Ignjatović MemoariTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/5

Jakov Ignjatović MemoariTvrdi povezIzdavač NolitSrpska književnost / MemoariO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/9

Jakov Ignjatović Izabrane pripovetkeMeki povezIzdavač Novo pokolenjeO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).6/11

Jakov Ignjatović Odabrane pripovetkeMeki povezO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).6/12

Jakov Ignjatović MemoariTvrdi povez sa zaštitnim omotomKnjiga 1Izdavač Matica SrpskaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).3/11

Jakov Ignjatović Čudan svetTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/8

Jakov Ignjatović Čudan svetTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/8

Jakov Ignjatović Vasa RešpektTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/8

Jakov Ignjatović PatnicaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/8

Jakov Ignjatović Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/3

Jakov Ignjatović Večiti mladoženjaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6