Jakov Ignjatović Vasa RešpektTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović Trpen spasenTvrdi povezIzdavač NolitO autorUЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović Trpen spasenTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović Vasa RešpektTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović Večiti mladoženjaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović Junak naših danaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović Vasa RešpektTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović MemoariTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/9

Prosper Merime KarmenTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač MinervaEdicija Velike ljubaviMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.Književni radPozorište Klare GazulMerime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla).Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu.U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie).Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu.GusleI dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine).Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi.Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama).Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju.Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca.Hronika o vladavini Karla IXZadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata.NovelePored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista.Rana fazaZauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam.Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja.Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte.Središnja fazaDuše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave.Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao.Zrela faza (Kolomba i Karmen)Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik.Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci.Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije.Pozna fazaU jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.5/10

Prosper Merime KarmenTvrdi povez Izdavač MinervaEdicija Velike ljubaviMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.Književni radPozorište Klare GazulMerime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla).Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu.U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie).Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu.GusleI dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine).Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi.Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama).Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju.Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca.Hronika o vladavini Karla IXZadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata.NovelePored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista.Rana fazaZauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam.Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja.Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte.Središnja fazaDuše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave.Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao.Zrela faza (Kolomba i Karmen)Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik.Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci.Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije.Pozna fazaU jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.5/10

Prosper Merime KarmenTvrdi povez Izdavač MinervaEdicija Velike ljubaviMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.Književni radPozorište Klare GazulMerime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla).Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu.U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie).Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu.GusleI dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine).Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi.Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama).Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju.Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca.Hronika o vladavini Karla IXZadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata.NovelePored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista.Rana fazaZauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam.Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja.Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte.Središnja fazaDuše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave.Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao.Zrela faza (Kolomba i Karmen)Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik.Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci.Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije.Pozna fazaU jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.5/10

Prosper Merime KarmenTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač MinervaEdicija Velike ljubaviMerime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860).Problem klasifikovanjaMerime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista.RomantičarMerime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj.Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života.KlasicistaKada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti.Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti.Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin.RealistaPored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista.S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima.Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje.Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija.Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela.Književni radPozorište Klare GazulMerime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla).Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu.U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie).Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu.GusleI dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine).Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi.Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama).Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju.Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca.Hronika o vladavini Karla IXZadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata.NovelePored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista.Rana fazaZauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam.Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja.Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte.Središnja fazaDuše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave.Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao.Zrela faza (Kolomba i Karmen)Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik.Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci.Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije.Pozna fazaU jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.5/10

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Матић, Војислав = Matić, Vojislav Наслов Манастир Старо и Ново Хопово / Војислав Матић ; [цртежи Војислав Матић ; фотографије Војислав Матић, Драгољуб Замуровић, Бојан Хохњец, Душан Вујичић ; карта Александар Станојловић] Омотни наслов Манастир Хопово Врста грађе књига Језик српски Година 2007 Издавање и производња Нови Сад : Платонеум, 2007 (Суботица : Ротографика) Физички опис [64] стр. : илустр. у бојама ; 17 x 24 cm Други аутори - особа Замуровић, Драгољуб Хохњец, Бојан Вујичић, Душан Збирка ǂБиблиотека ǂКултурно наслеђе ISBN 978-86-85869-13-6 (брош.) Напомене Кор. ств. насл.: Манастир Хопово Тираж 4.000. Предметне одреднице Манастир Старо Хопово Манастир Ново Хопово Manastir Novo Hopovo Članak Razgovor Latinica Čitaj Uredi Uredi izvor Istorija Alatke S Vikipedije, slobodne enciklopedije Manastir Novo Hopovo Osnovni podaci Jurisdikcija SPC Mesto Fruška gora Država Srbija Manastir Novo Hopovo iz 15. veka pripada Eparhiji sremskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Nalazi se na blagoj padini južnih obronaka Fruške gore, nedaleko od Iriga. Udaljen je svega stotinak metara od magistralnog puta Ruma - Novi Sad, te je jedan od najpristupačnijih fruškogorskih manastira. Manastir Novo Hopovo, zajedno sa Krušedolom, po svojoj arhitekturi, prosvetnoj ulozi, istoriji bogatoj kulturnim, verskim i političkim događajima, jedan je od najznačajnijih manastira u Srbiji, a posebno među fruškogorskim manastirima. U njemu su pohranjene mošti rimskog vojskovođe, Svetog velikomučenika Teodora Tirona — najstarija relikvija koja se čuva na teritoriji Srbije. Istorija Manastir Novo Hopovo, sa crkvom svetog Nikole, po svojoj arhitektonskoj vrednosti predstavlja najznačajniju sakralnu građevinu svoje epohe na ovim prostorima. Prvi pisani pomen manastira je iz 1451. godine. Po drugom izvoru, podigao ga je ponovo arhiepiskop srpski Maksim Branković[1] i imenovao ga (Hopovo) i monahe tu sabrao oko 1490. godine.[2] Paralelno su postojala oba, susedna istoimena manastira, Novo i Staro Hopovo. Samo je Novo Hopovo važniji, veći, bogatiji, a 1753. godine se kaže da mu je Staro Hopovo (stari manastir) filijala, u kojem nema vlastitih monaha, već dolaze po dvojica iz Novog Hopova. Kaluđeri su jednom prilikom čak prešli iz Starog u Novi, manastir Hopovo. Sadašnja crkva podignuta je 1575—1576 godine, a zvonik sa malom kapelom na spratu posvećenoj prenosu moštiju svetog Stefana ozidan je 1751. godine. Zadužbina je više ktitora, Lacka i Marka Jovšića, te Jovana Božanića i članova njegove porodice, iz Gornjeg (Srpskog) Kovina (mesto na ostrvu Čepelu u Mađarskoj), ktitorski natpis na nadvratniku zapadnog portala beleži na prvom mestu. Sagrađena je na mestu prvobitne crkve koja je porušena. Molili su manastirski kaluđeri 1638—1639. godine ruskog cara za pomoć manastiru koji se nalazi na srpskoj zemlji.[3] Car je odobrio da hopovski kaluđeri mogu na svakih sedam, osam godina da skupljaju pomoć po Rusiji. Skupljao je 1641. godine priloge po ruskom carstvu hopovski proiguman Neofit.[4] Verovatno od tog priloga 1641. godine manastirske ćelije su stavljene pod krov.[5] Konak manastira Novo Hopovo U Hopovu je boravio od leta 1757. do jeseni 1760. godine mladi Dimitrije Obradović iz Čakova, koji se zakaluđerio i dobio novo ime "Dositej". Primio ga je arhimandrit Teodor Milutinović hopovski iguman. Gerasim Radosavljević proizveden je 1771. godine za arhimandrita hopovskog. Kada je početkom 1788. ratne godine od strane Turaka spaljen manastir Kalenić, izbegli monasi predvođeni igumanom Vukašinovićem stigli su u Srem. Proveli su tu nekoliko godina, sa svojim bogatim inventarom, do marta 1795. godine,[6] sve u manastiru Hopovu. Godine 1855. na čelu manastira nalazio se arhimandrit Sevastijan Ilić, nastojatelj, vrlo obrazovan čovek, književni radnik i član nekih evropskih poljoprivrednih društava.[7]Jeromonah Gerasim Drašković je bio iguman 1809. godine. Otvorena je 1893. godine monaška škola u Hopovu, kojom je upravljao nastojatelj manastira. Ženski "ruski" manastir Nakon Prvog svetskog rata manastir postaje ženski, a u njega se naseljavaju 1921. godine[8] ruske kaluđerice i izbeglice. One su još 1915. godine napustile svoj pravoslavni manastir Lješnu (u Poljskoj)[9], ali umesto u Rusiji, završile su u Jugoslaviji, bežeći od Petrograda preko Besarabije. Otvoren je uz manastir prvo Dečiji dom za ratnu siročad, pa internat za rusku decu (devojčice), a jedini muškarci su bili (1932) duhovnik otac Neljubov (u tom zvanju bio 25 godina) i administrator manastira otac Pajsije. Pomenuti Dečiji dom je iseljen 1921. godine u manastir Kuveždin, a ruske kaluđerice su tu došle sa svojim internatom. Manastir je vodila igumanija mati Nina Kosakovska, nakon što je tu umrla prva igumanija mati Katarina Jefimovska (grofica). One bile veoma obrazovane i sposobne, te su spasile - dovele 1920. godine u Srbiju 60 kaluđerica, i prvo su godinu dana provele u manastiru Kuveždinu. Ruske kaluđerice su sa sobom donele čudotvornu ikonu Bogorodice Šumske, načinjenu od kamena. Nju je poljskom pravoslavnom manastiru jednom poklonio poljski kralj. Da ne bi bila ukradena, originalna ikona je čuvana u depou beogradske Založne banke (1932). Postojala je i manja ikona - njena kopija, koja se čuvala u hopovskom hramu. Manastir Hopovo je više puta stradao tokom ratova u prošlosti (1683, 1690, 1716). Poslednji put je to bilo tokom Drugog svetskog rata (na Veliki četvrtak 1943) od strane partizana.[10] Oštećen je zvonik hrama i uništena bogata manastirska biblioteka. Obnovljeni su konačno manastirska crkva i konaci tek 1998. godine. Pogled na kupolu kroz luster nasred naosa. Mošti Sv. Teodora Tirona su od 1943. pa do 1984. godine bile u Irigu, gde su sklonjene. Manastir Novo Hopovo je u 21. veku ostao otvoren, ostao je ženski, a u njemu su se nalaze tri monahinje. Sada je manastir opet muški, a na čelu bratije se nalazi nastojatelj arhimandrit Pavle Jović. Manastirska riznica Manastirska riznica je početkom 20. veka posedovala vredno knjižno blago. Rukopisne knjige svedočile su o vremenu i manastirskom bratstvu. Najstarija bogoslužbena manastirska knjiga je Panagerik. Napisana je 13. maja 1555. godine, od nepoznatog prepisivača u vreme igumana Kir Stefana, duhovnika Avrama i eklesijarha Maksima. Druga knjiga, Minej, prepisana je tada - 1559. godine. Knjiga Apostol je nastala 1563. godine, od ruke đaka Stanka, pri igumanu Kir Avramiju i eklesijarhu Ilarionu. Knjigu Studit, sa osam kanona, prepisao je hopovski monah Jefrem 1618. godine, u vreme igumana Kir Evsevija. Jedno rukopisno Jevanđelje je okovano srebrom 1630. godine u vreme igumana Kir Stefana. Kanon Presvetoj Bogorodici napisan je 1654. godine. Drugo Jevanđelje okovano je 1657. godine pri proigumanu Neofitu. Imanje Manastirski konak datira od 1641. godine, u više navrata je doziđivan i obnavljan. Od 1771. godine navodi se da konak okružuje manastir sa sve četiri strane, odnosno da ima današnji barokni izgled.[5] Dobio je manastir 1721. godine u posed livadu na Međešu i njive u Radincima. Imalo je Novo Hopovo 1753. godine kuću i dućan u Irigu, mnogo vinograda i šuma. Otvoren je 1856. godine majdan kamena peščara na manastirskoj zemlji (uz Staro Hopovo) nazvan Sandstajn. Posedovao je manastir tokom 19. veka (1855) krčmu čardu zvanu Prkos, udaljenu na putu, kod iriške humke, koju je bratija izdavala u arendu. Manastir je 1902. godine posedovao 1624 jutra 54 kv hv zemlje sa čistim katastarskim prihodom od 6219 kruna 94 potura.[11] Arhitektura Najveća i najreprezentativnija građevina epohe, manastirska crkva svetog Nikole ima u svojoj celini dva, u arhitektonskom pogledu, različita dela: crkvu, razvijene i složene prostorne strukture i veliku pripratu na zapadnoj strani, jednostavnog prostora, pravougaone osnove. Crkva je građevina upisanog krsta, kombinovanog sa trikonhosom, sa kupolom na sredini. U prostoru pored srednjeg dela, iznad koga je kupola i prema kojem su postavljene bočne konhe, ima jedan travej na zapadnoj strani. Travej približno iste dužine na istočnoj strani, koji se završava oltarskim apsidama i još jedan, sasvim uzak travej između kupolnog dela i oltarskog prostora. Među fruškogorskim manastirima jedino sveti Nikola u Novom Hopovu ima taj dodatak na istočnoj strani tako da se oltarski prostor u arhitektonskom i strukturalnom smislu izdvaja kao celina za sebe. Slikarstvo Freskopis manastirske crkve je i dalje očuvan. Mlađi živopis nastao u priprati hopovske crkve 1654. godine takođe je proučen zahvaljujući radu konzervatora Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji su skoro deceniju radili na njegovom otkrivanju. Tada su uočene razlike koje odvajaju živopis priprate od živopisa naosa (koloristička rešenja, upotreba zlata na freskama i obrada figura), detaljno je pročitan ikonografski repertoar koji je i ovde raspoređen u odvojenim zonama. Jedne iznad drugih ređaju se figure ratnika, kraljeva, arhijereja, pustinjaka, mučenika, zatim scene iz ciklusa Čuda Hristovih, scene Bogorodičinog akatista, scene stradanja apostola i ilustracija Damaskinove himne. Slikarstvo priprate se smatra konzervativnim u odnosu na novi duh koji provejava na freskama naosa i oltara. Ikonostas manastirske crkve su rezali Antun i Pavel Rizner. Ikone na ikonostasu radio je 1770. godine Teodor Kračun.[12] To je njegov prvi poznati ikonopisački rad. Kračunove barokne ikone (preko 60 sitnih) su postavljene na templu izgleda tek 1776. godine.[13] Mošti Sv. Teodora Tirona Najveće bogatstvo manastira su mošti svetog Teodora Tirona koje se čuvaju u kivotu, u crkvi. U manastiru je 1780. godine zapisana od strane jeromonaha Spiridona Jovanovića,[14] povest prenosa svetih moštiju. Mošti velikomučenikove odavno u manastiru, jer se pominju tu već 1555. godine. Po toj rukopisnoj beleški, mošti svetog Teodora su iz crkve nad grobom, koju je podigla pobožna Evsevija, od strane neverujućih Jelina (Grka) izbačene u more. Nakon tri veka, kada je hrišćan

ŽIL VERN PUT U SREDIŠTE ZEMLJE Tvrdi povez Жил Верн (франц. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Нант, 8. фебруар 1828 — Амјен, 24. март 1905) био је француски романописац, песник и драмски писац, најпознатији по својим авантуристичким романима и његовом снажном утицају на књижевни жанр научне фантастике.[1] Рођен у Нанту, требало је да прати стопе свога оца и постане адвокат, али већ од ране младости га је више привлачило позориште и писање текстова. Његова сарадња са издавачем Пјером Жилом Ецелом довела је до стварања Необичних путовања, веома успешне серије романа у којој су се налазила дела као што су Пут у средиште Земље, Двадесет хиљада миља под морем и Пут око света за осамдесет дана. Верн се, генерално, сматра главним књижевним аутором у Француској и већем делу Европе, где је имао велики утицај на књижевне жанрове авангарду и надреализам.[2] Међутим, његова репутација је значајно другачија у англофоним регионима, где се често спомиње као писац фантастике и књига за децу, не само због скраћених и измењених превода у која су његови романи често прештампавани.[3][4] Жил Верн је други најпревођенији аутор на свету, а налази се између енглеских писаца — Агате Кристи и Вилијама Шекспира — али је био најпревођенији аутор током шездесетих и седамдесетих година 20. века. Његов допринос жанру је био такав, да се заједно са писцима Хербертом Џорџом Велсом и Хугом Гернсбеком, понекад назива једним од „очева научне фантастике”.[5] Биографија Детињство Жил Габријел Верн је рођен 8. фебруара 1828. године на острву Федо у Нанту, као син Пјера Верна и Софи Алот де ла Фије.[6] Отац Пјер је био адвокат, а мајка Софи пореклом из бродоградитељске и бродовласничке породице. Мајчина породица има делом шкотско порекло, након што се један предак 1462. године прикључио гарди Луја XI, те добио племићку титулу за верну службу краљу. С друге стране, очева породица је келтског порекла, која је дуго живела у Француској.[7] Осим Жила, породица Верн је имала још четворо деце — сина Пола и кћерке Ану, Матилду и Мари.[8] Са 8 година, Жил Верн је почео да похађа „Сен Станислас”, католичку школу која је одговарала религијским уверењима његовог оца. Након основног образовања, завршио је средњу школу у Нанту, где је добио класично образовање, које укључује познавање грчког и латинског језика, те реторике, певања и географије.[9] Жил и његова породица доста времена су проводили на обалама реке Лоаре, на којој су поседовали викендицу, у коју су његов брат и он често долазили. На тај начин, Жил је развио интересовање за путовања и авантуре. Године 1839, претпоставља се да се Жил укрцао на једрењак „Корали”, који је путовао за Индију. Након што је његов отац то открио, спречио је Жила, те га наговорио да му обећа да ће да путује „само у својој машти”.[10] Сада је познато да је то вероватно измишљена прича Жилове нећаке Маргерит Алот де ла Фије, његовог првог биографа, мада је могуће да је прича инспирисана стварним инцидентом. Образовање Након што је завршио основно и средње образовање, Жил је, на наговор оца, просперитетног адвоката, отишао у Париз како би завршио право.[11] Верн је стигао у Париз 1848. године, у време политичких немира, када се десила Француска револуција. Жил је дошао у град непосредно пре избора Наполеона III Бонапарте за првог председника Републике.[12] У то време, Верн је написао бројне сонете, те чак и пар поетских трагедија за позориште лутака. Године 1848, стриц Франсиск де Шатобур га је увео у књижевне кругове, где је упознао Диме — оца и сина; старији Дима је после имао велики утицај на Верново приватно и књижевно усмерење.[13] Када је отац схватио да се Жил не труди око студирања права, те да му је писање драже, престао је да му шаље новац у Париз. Након што је је потрошио сву уштеђевину на књиге, није имао више ни за храну, што је изазвало бројне тегобе — изазивајући му стомачне поремећаје и фекалне инконтиненције, те нервне поремећаје, који су кулминирали парализом фацијалиса.[14] Поред свих здравствених и личних проблема, Жил је у јануару 1851. године успео да заврши факултет, те стекне звање адвоката.[15] Иако са звањем адвоката, Жил је одлучио да се не врати оцу и ради у његовој канцеларији, већ је остао у Паризу. Почео је да ради као нотар, а затим као секретар у позоришту „Лирик”.[16] Породични живот У мају 1856. године, Верн је отпутовао у Амјен, како би био кум на венчању једног пријатеља, Огиста Леларжа. Верна је младина породица позвала да остане пар дана код њих, што је он прихватио. Спријатељио се са свима, а највише са младином сестром, Онорин де Вијан Морел, двадесетшестогодишњом удовицом која је имала двоје деце.[17][18] Надајући се да ће пронаћи сигуран извор прихода, како би могао да се ожени са Онорин пред судом, Жил је прихватио понуду свог брата, те започео посао посредника.[19] Након што му се финансијска ситуација побољшала, Верн је добио наклоност Онорин и њене породице, те су се венчали 10. јануара 1857. године.[20] Жил је у јулу 1858. године добио понуду — да без икакве накнаде путује бродом од Бордоа до Ливерпула и Шкотске. Путовање, Верново прво изван Француске, дубоко га је одушевило, а он је на истом писао романе.[21] Касније је ишао у Стокхолм, одакле је путовао у Кристијанију и кроз Телемарк.[22] Међутим, на путу кроз Данску, у журби се вратио у Париз, али је ипак пропустио рођење Мишела, свог јединог биолошког сина.[23] Последње године Верн у самртној постељи Иако је одрастао као католик, Верн је постао деист у позним годинама.[24] Неки научници верују да се његова деистичка филозофија огледа у његовим романима, јер они често укључују појам Бога или божанског провиђења, али ретко се помиње концепт Христа.[25] Дана 9. марта 1886. године, када се Верн враћао кући, његов двадесетпетогодишњи нећак, Гастон, два пута је пуцао у њега из пиштоља. Први метак га је промашио, али га је други погодио у ногу; Жил је преживео, али је због хица у ногу до краја живота шепао. Овај инцидент се није прочуо у медијима, али Гастон је провео остатак живота у једној установи за ментално оболеле особе.[26] После смрти своје мајке и пријатеља Ецела, Верн је објављивао радове са мрачнијом тематиком. Године 1888, Верн је ушао у политику и био је изабран за одборника у град Амјену, где је учествовао у организацији које су побољшале живот у граду, те је на тој функцији провео око петнаест година.[27] Године 1905, боловао је од дијабетеса, који му је у потпуности одузео вид, а преминуо је 24. марта у свом дому у Амјену.[28] Године 1863, Верн је написао роман под називом Париз у 20. веку — о младом човеку који живи у свету стаклених небодера, брзих возова, аутомобила са погоном на гас, рачунара и глобалних комуникационих мрежа, али и са животом без среће. Роман има трагичан крај, а Ецел је мислио да ће песимизам романа уништи Вернов сјајан успех, те су одлучили да објављивање романа одгоде на двадесет година. Верн је ставио рукопис у сеф, у ком га је 1989. године пронашао његов праунук, који га је објавио 1994. године. Библиографија Највећи број Вернових дела спада у серију романа под називом Необична путовања, која обухвата све његове романе, осим два — Париз у 20. веку и Повратак у Британију, која су објављена постхумно 1989. и 1994. године. Неки од његових романа су остала незавршена због његове смрти, а многе од њих је постхумно прилагодио и преписао његов син Мишел. Верн је, такође, написао многе драме, поеме, текстове песама, оперска либрета и приповетке, као и разне есеје.

ŽIL VERN PETNAESTOGODIŠNJI KAPETAN Tvrdi povez Жил Верн (франц. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Нант, 8. фебруар 1828 — Амјен, 24. март 1905) био је француски романописац, песник и драмски писац, најпознатији по својим авантуристичким романима и његовом снажном утицају на књижевни жанр научне фантастике.[1] Рођен у Нанту, требало је да прати стопе свога оца и постане адвокат, али већ од ране младости га је више привлачило позориште и писање текстова. Његова сарадња са издавачем Пјером Жилом Ецелом довела је до стварања Необичних путовања, веома успешне серије романа у којој су се налазила дела као што су Пут у средиште Земље, Двадесет хиљада миља под морем и Пут око света за осамдесет дана. Верн се, генерално, сматра главним књижевним аутором у Француској и већем делу Европе, где је имао велики утицај на књижевне жанрове авангарду и надреализам.[2] Међутим, његова репутација је значајно другачија у англофоним регионима, где се често спомиње као писац фантастике и књига за децу, не само због скраћених и измењених превода у која су његови романи често прештампавани.[3][4] Жил Верн је други најпревођенији аутор на свету, а налази се између енглеских писаца — Агате Кристи и Вилијама Шекспира — али је био најпревођенији аутор током шездесетих и седамдесетих година 20. века. Његов допринос жанру је био такав, да се заједно са писцима Хербертом Џорџом Велсом и Хугом Гернсбеком, понекад назива једним од „очева научне фантастике”.[5] Биографија Детињство Жил Габријел Верн је рођен 8. фебруара 1828. године на острву Федо у Нанту, као син Пјера Верна и Софи Алот де ла Фије.[6] Отац Пјер је био адвокат, а мајка Софи пореклом из бродоградитељске и бродовласничке породице. Мајчина породица има делом шкотско порекло, након што се један предак 1462. године прикључио гарди Луја XI, те добио племићку титулу за верну службу краљу. С друге стране, очева породица је келтског порекла, која је дуго живела у Француској.[7] Осим Жила, породица Верн је имала још четворо деце — сина Пола и кћерке Ану, Матилду и Мари.[8] Са 8 година, Жил Верн је почео да похађа „Сен Станислас”, католичку школу која је одговарала религијским уверењима његовог оца. Након основног образовања, завршио је средњу школу у Нанту, где је добио класично образовање, које укључује познавање грчког и латинског језика, те реторике, певања и географије.[9] Жил и његова породица доста времена су проводили на обалама реке Лоаре, на којој су поседовали викендицу, у коју су његов брат и он често долазили. На тај начин, Жил је развио интересовање за путовања и авантуре. Године 1839, претпоставља се да се Жил укрцао на једрењак „Корали”, који је путовао за Индију. Након што је његов отац то открио, спречио је Жила, те га наговорио да му обећа да ће да путује „само у својој машти”.[10] Сада је познато да је то вероватно измишљена прича Жилове нећаке Маргерит Алот де ла Фије, његовог првог биографа, мада је могуће да је прича инспирисана стварним инцидентом. Образовање Након што је завршио основно и средње образовање, Жил је, на наговор оца, просперитетног адвоката, отишао у Париз како би завршио право.[11] Верн је стигао у Париз 1848. године, у време политичких немира, када се десила Француска револуција. Жил је дошао у град непосредно пре избора Наполеона III Бонапарте за првог председника Републике.[12] У то време, Верн је написао бројне сонете, те чак и пар поетских трагедија за позориште лутака. Године 1848, стриц Франсиск де Шатобур га је увео у књижевне кругове, где је упознао Диме — оца и сина; старији Дима је после имао велики утицај на Верново приватно и књижевно усмерење.[13] Када је отац схватио да се Жил не труди око студирања права, те да му је писање драже, престао је да му шаље новац у Париз. Након што је је потрошио сву уштеђевину на књиге, није имао више ни за храну, што је изазвало бројне тегобе — изазивајући му стомачне поремећаје и фекалне инконтиненције, те нервне поремећаје, који су кулминирали парализом фацијалиса.[14] Поред свих здравствених и личних проблема, Жил је у јануару 1851. године успео да заврши факултет, те стекне звање адвоката.[15] Иако са звањем адвоката, Жил је одлучио да се не врати оцу и ради у његовој канцеларији, већ је остао у Паризу. Почео је да ради као нотар, а затим као секретар у позоришту „Лирик”.[16] Породични живот У мају 1856. године, Верн је отпутовао у Амјен, како би био кум на венчању једног пријатеља, Огиста Леларжа. Верна је младина породица позвала да остане пар дана код њих, што је он прихватио. Спријатељио се са свима, а највише са младином сестром, Онорин де Вијан Морел, двадесетшестогодишњом удовицом која је имала двоје деце.[17][18] Надајући се да ће пронаћи сигуран извор прихода, како би могао да се ожени са Онорин пред судом, Жил је прихватио понуду свог брата, те започео посао посредника.[19] Након што му се финансијска ситуација побољшала, Верн је добио наклоност Онорин и њене породице, те су се венчали 10. јануара 1857. године.[20] Жил је у јулу 1858. године добио понуду — да без икакве накнаде путује бродом од Бордоа до Ливерпула и Шкотске. Путовање, Верново прво изван Француске, дубоко га је одушевило, а он је на истом писао романе.[21] Касније је ишао у Стокхолм, одакле је путовао у Кристијанију и кроз Телемарк.[22] Међутим, на путу кроз Данску, у журби се вратио у Париз, али је ипак пропустио рођење Мишела, свог јединог биолошког сина.[23] Последње године Верн у самртној постељи Иако је одрастао као католик, Верн је постао деист у позним годинама.[24] Неки научници верују да се његова деистичка филозофија огледа у његовим романима, јер они често укључују појам Бога или божанског провиђења, али ретко се помиње концепт Христа.[25] Дана 9. марта 1886. године, када се Верн враћао кући, његов двадесетпетогодишњи нећак, Гастон, два пута је пуцао у њега из пиштоља. Први метак га је промашио, али га је други погодио у ногу; Жил је преживео, али је због хица у ногу до краја живота шепао. Овај инцидент се није прочуо у медијима, али Гастон је провео остатак живота у једној установи за ментално оболеле особе.[26] После смрти своје мајке и пријатеља Ецела, Верн је објављивао радове са мрачнијом тематиком. Године 1888, Верн је ушао у политику и био је изабран за одборника у град Амјену, где је учествовао у организацији које су побољшале живот у граду, те је на тој функцији провео око петнаест година.[27] Године 1905, боловао је од дијабетеса, који му је у потпуности одузео вид, а преминуо је 24. марта у свом дому у Амјену.[28] Године 1863, Верн је написао роман под називом Париз у 20. веку — о младом човеку који живи у свету стаклених небодера, брзих возова, аутомобила са погоном на гас, рачунара и глобалних комуникационих мрежа, али и са животом без среће. Роман има трагичан крај, а Ецел је мислио да ће песимизам романа уништи Вернов сјајан успех, те су одлучили да објављивање романа одгоде на двадесет година. Верн је ставио рукопис у сеф, у ком га је 1989. године пронашао његов праунук, који га је објавио 1994. године. Библиографија Највећи број Вернових дела спада у серију романа под називом Необична путовања, која обухвата све његове романе, осим два — Париз у 20. веку и Повратак у Британију, која су објављена постхумно 1989. и 1994. године. Неки од његових романа су остала незавршена због његове смрти, а многе од њих је постхумно прилагодио и преписао његов син Мишел. Верн је, такође, написао многе драме, поеме, текстове песама, оперска либрета и приповетке, као и разне есеје.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Babuc Krdu, Ana, 1952- = Бабуц Крду, Ана, 1952- Наслов Beskraj kao Brankuši / Ana Babuc Krdu Врста грађе есеј Језик српски Година 2019 Издавање и производња Vršac : Književna opština Vršac, 2019 (Niš : Nais-print) Физички опис 161 str., [32] str. s tablama (fotogr.) ; 19 cm Други аутори - особа Ređep, Draško, 1935-2019 = Ређеп, Драшко, 1935-2019 Збирка ǂBiblioteka ǂNesanica plus ISBN 978-86-7497-281-6 (broš.) Напомене Tiraž 300 Na koricama: Beleška o delu / Draško Ređep Na koricama beleška o autorki Bibliografija: str. 159-161. Предметне одреднице Бранкуши, Константин, 1876-1957 УДК 821.163.41-4 730.071.1 Brâncuşi C. Ана Бабуц Крду је пишући о Бранкушију, на трагу Васка Попе и Петру Крдуа и на српском, открила тавни вилајет предочене скулпторске уметности као шансу њене и Петруове биографије. Бранкушијеви знакови и симболи остали су угаони каменови двојине Крдуових, тако истините, и тако блиске казивањима Надежде Мандељштам о њеном Осипу, славном и напаћеном песнику заточеништва, али и сањане слободе. Бескрај као Бранкуши је књига фрагментарна, на начин који је од Вирџиније Вулф и Исидоре Секулић услов за потпуно прихватање. За страст. Konstantin Brankuši ili Konstantin Brankuzi (rum. Constantin Brâncuşi; Hobica, 19. februar 1876 — Pariz, 16. mart 1957) je bio rumunski vajar koji je radio i stvarao u Francuskoj i Rumuniji. Jedan je od najuticajnijih vajara s početka XX veka. Smatra se da je u tradiciji modernizma razvio skulpturalnu apstrakciju i otvorio put za nadrealizam i minimalizam 60-ih godina.[1] Njegova djela se nalaze u muzejima širom svijeta, počev od Francuske, SAD, Rumunije i Austrije. Konstantin Brankuši Edward Steichen - Brancusi.jpg Brankuzi na fotografiji Edvarda Štejheba iz 1922. godine Lični podaci Datum rođenja 19. februar 1876. Mesto rođenja Hobica, Rumunija Datum smrti 16. mart 1957. (81 god.) Mesto smrti Pariz, Francuska Obrazovanje Uredi Brankuši je rođen u rumunskom selu Hobiti kod Targu Žijua, u Karpatima 1876. godine. Roditelji su mu bili siromašni pastiri. Sa sela je pobjegao u Krajovu i tu se prijavio u školu umetnosti gde je osim u obrazovanja u rezbarstvu došao i do osnovnih znanja. Školu je završio 1898. godine i odlazi na studije vajarstva u Bukurešt, a 1903. godine u Minhen i konačno u Pariz. U Parizu je studirao na „Školi lepih umetnosti“ i kasnije radio u ateljeu Ogista Rodena. Postepeno je stvorio svoj atelje i razvio vlastiti stil obeležen formalnom ogoljenošću. Brankuši je napravio tri spomenika u svojoj rodnoj zemlji, u Tigru Šiu, 1938. godine. To su bili: Beskrajna kolona, Vrata poljupca i Sto tišine.[2] Veliki uspeh je doživeo 1913. godine kada je izlagao na „Salonu nezavisnih“ i u SAD. Serija radova rumunskog vajara Konstantina Brankušija pod nazivom Poljubac predstavlja jednu od najslavnijih prikaza ljubavi u istoriji umetnosti. Skulptura Poljubac iz 1907-1908. godine iz ove serije je označila veliko odstupanje od emotivnog realizma čuvene skulpture Poljubac Ogista Rodena. Njena kompozicija, tekstura i materijal ističu Brankušijevu fascinaciju formama i duhovnošću afričke, asirske i egipatske umetnosti, a možda i kubističkim radovima njegovih savremenika. Ova skulptura se danas nalazi u Muzeju umetnosti u Filadelfiji. Skulptura Poljubac od krečnjačkog bloka prikazuje dve osobe koje se ljube, one su tako blizu da stvaraju kompaktni blok. Metodom direktnog rezbarenja, koja je postala popularna u Francuskoj u to vreme zbog interesa za "primitivne" metode Konstantin Brankuši je stvorio konture koje ocrtavaju muške i ženske forme. Visoki kameni blok je vertikalno odvojen u sredini, a žena se razlikuje od muškarca svojim zaobljenim grudima i dugom kosom koja joj pada niz leđa. Forme se spajaju: ruke para se ravnaju kako bi se uklopile u sam blok, a dve kose linije su spojene u jedan luk. Dva oka, svako do pola vidljivo u profilu, kombinuju se da bi se stvorilo jedno kiklopsko, bademasto oko. Ipak, mogu se razaznati jasne strukture, kao što su odvajanje tela, ruke, kosa, oči. Ako se pogleda pažljivo, vidi se da su njima povezana usta što ukazuje na bliskost i uzajamnu zaštitu muškarca i žene. Stiče se osećaj da se njih dvoje više nikada neće odvojiti i žele da zauvek ostanu zajedno. Suprotstavljanje glatkih i grubih površina na skulpturi Poljubac uparenih sa dramatičnim pojednostavljenjem ljudskih figura, koje su prikazane od struka prema gore, može ukazivati na svest Konstantina Brankušija o "primitivnoj" afričkoj skulpturi. Smanjenja na skulpturi sugerišu novu svest o kubističkoj skulpturi, kao i dug prema primitivističkoj rezbariji Pola Gogena ili Andrea Derena. Ovih dana navršava se sto godina od nastanka Brankušijeve skulpture “Početak sveta”, dela, koje je korenito promenilo tok razvoja ovog žanra umetnosti. Francuska će nizom manifesracija obeležiti sećanje za Konstantina Brankušija - umetnika koji je utisnuo u srce Pariza neizbrisiv trag svoje genijalnosti. Sa Konstantinom Brankušijem je otpočela epoha predmeta, u kojoj se umetnik identifikovao sa materijalom. Prostor Brankušijevog vajarstva je težnja ka beskrajnim daljinama, poziv na putovanje u zamišljeni svet. Najčuveniji skulptor prve polovine XX veka, Konstantin Brankuši, rodio se 19. februara 1876. godine u selu Hobica, u Rumuniji u porodici siromašnih seljaka. Otac Nikolae Brankuši rano umire. Mati Marija ostala je siromašna udovica, udovica seljaka umorenog radom i bolešću. Njegovo detinjstvo - u porodici koja je svake noći razmišljala o danu koji dolazi, nije moglo biti sretno i moralo je ostaviti u njemu, traga. Prava istina se o prošlosti obično nikada ne zna - znaju se samo detalji. Brankusi, Početak sveta Osnovno obrazovanje uz mnogo napora stekao je u Bradiceni i Peštišaniju. Mati Konstantinova, kao svaka siromašna udovica, želela je da sina školuje na visokim školama. Ali nije sve išlo lako. Naprotiv, u proleće 1887. Konstantin je otišao od kuće i izvesno vreme se bavio najrazličitijim poslovima. Od 1894. do 1898. pohađao je Umetničku školu u Krajovi, i učio zanat stolara. Između 1898. i 1902. nastavio je studije na Umetničkoj akademiji u Bukureštu. Onda je 1902. preko Nemačke i Švajcarske krenuo pešice u Pariz, u koji je stigao 1904. Posle daljih studija u Ecole des Beaux – Arts kod vajara Mesijea počeo je da izlaže, najpre u Nacionalnom salonu, zatim u Jesenjem salonu. Slavni Ogist Roden, impresioniran njegovim eksponatima na Jesenjem salonu 1907, pozvao ga je da mu postane asistent. Brankuši ga je odbio uz primedbu:” Ništa ne raste u senci velikog drveća”. Karmen Silva, dobra rumunska kraljica, pokušala je da nagovori Brankušija da promeni odluku, ali on je ostao nepokolebljiv. Cela Francuska je osetila da se rodio novi skulptor. Brankusi, Foka, Nacionalni muzej moderne umetnosti, Pariz Početkom XX veka u Francuskoj on je najsamostalnija ličnost i jedan od najvećih skulptora veka. Konstantin Brankuši kroz svoju skulpturu i ceo svoj skulptorski život ostaće čvrsto ukomponovan u pejsaž i mit, legendu i istorijiju svoje goleme i brdovite Rumunije, raskošne po svojim legendama, verovanjima i mitovima. Brankušijeva umetnost je obuhvatala prirodu materijala u svim njegovim manifestacijama. On je svoja dela radjena u bronzi i mermeru, dovodio do stepena perfekcije koji se retko vidja u istoriji skulpture. Po njegovom mišljenju jedna dobro napravljena skulptura treba da ima moć da isceljuje onoga ko je posmatra. “Ne zahtevajte od mene ni sumljiive formule ni nekakvo tajanstvo. Ono što vam ja dajem to je čista radost. Gledajte moje skulpture sve dok ih ne vidite.” Svako Brankušijevo delo je simbol, pa otuda i umetnikova potreba da ih dodatno ne objašnjava, već zahteva od posmatrača da ih dugo gleda, sve dok ih ne vidi. Pojedinačno posmatrano, njegovo delo zrači nekim nedokučivim osećanjem, nekom umilnom dobrotom, spokojstvom koje čovek ima potrebu da vidi i oseti. “Moje skulpture ne treba poštovati. Potrebno je da ih volite i poželite da se igrate da njima. Želim da vajam oblike koji mugu ljudima da donesu radost.” Brankušijevo stvaralaštvo ne može se “grubo” sabiti u etape, niti pak jednostavno definisati. Pa ipak, možemo ukazati na pet perioda koji, izuzev prvog, imaju obilje zajedničkih odlika. Prvi period obuhvata vreme od njegovih početaka do 1905. Tačnije, od “Portreta Viteliusa” do “Ponosne”. Drugi od 1907. do 1910., od “Molitve” do “Poljupca”. Treći od 1911. do 1916. Preciznije, započinje “Usnulom muzom” u mermeru, a završava se “Princezom X”, u mermeru. Četvrti period obuhvata vreme od 1916. do 1933. Ovde valja smestiti jedan brtoj “Usnulih muza”, sve portrete “Gospodjice Pogani”, “Portret Ežen Mejer Džo”, “Portret Nensi Kunard” i dve varijante tog portreta: “Bela crnkinja” i “Plava crnkinja”, seriju torza, “Portret Ajlin Lejn”, portrete “Džemsa Džojsa”, “Portret Bedžamina Fundojanua” i Brankušijev autoportret u obliku isprepletane spirale. Peti period je vreme od 1937. do kraja 1941. On uključuje Brankušijev put u Indiju i izradu projekta “Hrama kontenplacije i oslobodjenja”, put u Rumuniju i potpunu posvećenost skulpturama namenjenim “Memorijalnom kompleksu” u Trgu Žiu. Brankusi, Majastra. Nacionalna umetnička galerija, Vašington Brankuši je projektovao mauzolej - “Hram kontenplacije i osobodjenja”, koji je trebalo da pruži utočište urni maharadžine žene Sanjogibate u Mahešvaru u kraljevini Indor. Projektom je bilo predvidjeno da mauzolej bude ovalnog oblika, i da ima samo jednu prostoriju. Na sredini je trebalo da bude bazen, oko koga su trebale da budu rasporedjene tri “Ptice u vazduhu”, od kojih je jedna trebalo da bude od belog mermera, druga od crnog, a treća od pozlaćene bronze ( njih je već ranije od Bramkišija kupio maharadža). Svoje mesto u ovoj prostoriji trebalo je da ima i jedna skulptura od drveta – “Budin duh”. Bez prozora, prostorija je trebalo da ima nekoliko otvora na plafonu, tako rasporedjenih da sunčeva sverlost pada, po odredjenom ritmu, na sve tri “Ptice u vazduhu”. Zidovi prostori

Jakov Ignjatović Večiti mladoženjaTvrdi povezPo naslovu ovog romana očekivalo bi se humorističko delo, lična istorija kakvog smešnog tipa i njegovi doživljaji; sve to besplodno trubadurstvo ovog „večitog Jude` ljubavi i braka Šamike Kirića, međutim, nije nimalo veselo. Propali ženidbeni pokušaji jednog malovaroškog „galantoma` proširili su se u veliku i mračnu sliku socijalne vrste; i roman je postao slika jedne obolele sredine, socijalni dokument višeg reda i većeg za-mašaja. Taj roman živo i živopisno opisuje propadanje građanskog staleža u Sent-Andreji, a može se reći i srpskog građanstva u Južnoj Ugarskoj, koje je nekad toliko značilo i koje je nacionalno i socijalno tako palo.Jakov Ignjatović (Sentandreja, 26. novembar(jk))/8. decembar(gk) 1822 — Novi Sad, 23. jun(jk))/5. jul(gk) 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.[1]BiografijaJaša Ignjatović[2] se rodio u Sentandreji na crkveni praznik `Prvozvani Andreja` 1822. godine (a ne 1824. kako je zapisano na njegovom portretu, rad Novaka Radonića).[3] Otac imenjak Jakov, ugledni građanin, varoški tutor koji je sina dobio pod stare dane, umro je šest godina kasnije.[4] Majka Ličanka, Kata od roda Barjaktarevića[5] (koji su promenili prezime u Jakovljević) umrla kada je Jaši bila nepuna godina. Tako je Jaša ostalo rano siroče, a po majčinom porodičnom nadimku, njega i brata su zvali `braća Tabordžije`. O njemu je vodio brigu ujak Đorđe Jakovljević, kod kojeg je prešao da živi. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, a gimnaziju (`latinsku školu`) u Sentandreji, Vacu, Ostrogonu i Pešti. Prava je slušao u Pešti, ali je zbog sukoba sa profesorima napustio univerzitet i dobrovoljno otišao u husare. Kasnije je završio prava u Kečkemetu, kao husar. Kratko vreme je bio advokat, i čim je izbila Mađarska revolucija (1848), uzeo je učešće na strani Mađara protiv Beča, zbog čega je, posle mađarske kapitulacije, morao prebeći u Beograd.Jakov IgnjatovićU Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Bio je navodno oficir legionar u francuskoj kolonijalnoj vojsci u Alžiru.[6] Više puta se bavio u Carigradu, među Turcima. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854—1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima. Kada je 1861. godine gradonačelnik postao Svetozar Miletić, sledili su za njim: Jaša kao veliki beležnik[7] i Zmaj kao podbeležniku varoški u Novom Sadu. Sa Đorđem Rajkovićem uređivao je 1862-63. Putnik: list za umnu i duševnu zabavu.[8] U periodu od 1863. do 1879. godine živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Nakon izvesnog vremena koje je proveo u Temišvaru gde je uređivao `Temišvarski Glasnik`, skrasio se sasvim u Novom Sadu. Godine 1880. on je sa Đorđem Rajkovićem, urednik `Nedeljnog lista` u Novom Sadu.Kad je narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao u toj borbi i dva puta je biran za poslanika. Kad je narodna stranka napustila Mađare, Ignjatović, suprotno ogromnoj većini Srba u Vojvodini, ostaje dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je napadan kao mađaron i bio prinuđen da živi odvojeno od srpskog društva, sve do smrti. To je rđavo uticalo na njegov glas kao književnika. Podsmevao mu se u javnosti naročito Jovan Jovanović Zmaj u svom humorističkom listu Starmali 1879-1881. godine[9]Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine. Bio je takođe član Matice srpske u Novom Sadu i nosilac srpskog ordena Sv. Save.[10] Umro je u Novom Sadu juna 1889. godine `uoči Ivandana`, gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. Njegovi potomci danas žive i rade u Pirotu.Grob Jakova Ignjatovića na Uspenskom groblju u Novom SaduKnjiževni radoviNa književni rad Jašin mnogo je uticao pisac Sima Milutinović `Sarajlija`. Svom uzoru je sročio pesmu 1838. godine Pesma Milutinoviću. Ignjatović je svoju književnu delatnost naročito razvio kad je došao za urednika „Letopisa“. Zajedno sa Đurom Jakšićem spada u red najistaknutijih romantičara u srpskoj književnosti.[11] Kao pisac Ignjatović je prolazio izvesne mene, tragajući za svojim idealom. Počeo je sa romantizmom, da bi završio kao realista.[12] On je tako napisao više patriotsko-istorijskih romana i pripovedaka, koji su se sviđali ondašnjoj srpskoj publici, ali koji prema kritičarima nemaju prave književne vrednosti [13] Takvi su istorijski romani: Đurađ Branković (prvenac, 1855)[14] Kraljevska snaha i nedovršeni Deli - Bakić; pripovetke: „Krv za rod“ i „Manzor i Džemila“. Mnogo je obimniji i znatniji njegov rad na socijalnom romanu. On je tvorac realističkog društvenog romana kod Srba. Najbolji su mu romani: Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja, Stari i novi majstori i poslednji i najobimniji Patnica. I u ostalim svojim romanima i pripovetkama Ignjatović slika savremeni život srpskog društva u Vojvodini, ali u njima, pored realističkog prikazivanja, prevlađuje humoristički i avanturistički elemenat, osobito u romanima „Trideset godina iz života Milana Narandžića“ i Trpen spasen (nedovršen, u „Srbadiji“, a prerađen u dramu „Adam i berberin“).3/31

Jakov Ignjatović Večiti mladoženja Tvrdi povez Po naslovu ovog romana očekivalo bi se humorističko delo, lična istorija kakvog smešnog tipa i njegovi doživljaji; sve to besplodno trubadurstvo ovog „večitog Jude` ljubavi i braka Šamike Kirića, međutim, nije nimalo veselo. Propali ženidbeni pokušaji jednog malovaroškog „galantoma` proširili su se u veliku i mračnu sliku socijalne vrste; i roman je postao slika jedne obolele sredine, socijalni dokument višeg reda i većeg za-mašaja. Taj roman živo i živopisno opisuje propadanje građanskog staleža u Sent-Andreji, a može se reći i srpskog građanstva u Južnoj Ugarskoj, koje je nekad toliko značilo i koje je nacionalno i socijalno tako palo. Jakov Ignjatović (Sentandreja, 26. novembar(jk))/8. decembar(gk) 1822 — Novi Sad, 23. jun(jk))/5. jul(gk) 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.[1] Biografija Jaša Ignjatović[2] se rodio u Sentandreji na crkveni praznik `Prvozvani Andreja` 1822. godine (a ne 1824. kako je zapisano na njegovom portretu, rad Novaka Radonića).[3] Otac imenjak Jakov, ugledni građanin, varoški tutor koji je sina dobio pod stare dane, umro je šest godina kasnije.[4] Majka Ličanka, Kata od roda Barjaktarevića[5] (koji su promenili prezime u Jakovljević) umrla kada je Jaši bila nepuna godina. Tako je Jaša ostalo rano siroče, a po majčinom porodičnom nadimku, njega i brata su zvali `braća Tabordžije`. O njemu je vodio brigu ujak Đorđe Jakovljević, kod kojeg je prešao da živi. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, a gimnaziju (`latinsku školu`) u Sentandreji, Vacu, Ostrogonu i Pešti. Prava je slušao u Pešti, ali je zbog sukoba sa profesorima napustio univerzitet i dobrovoljno otišao u husare. Kasnije je završio prava u Kečkemetu, kao husar. Kratko vreme je bio advokat, i čim je izbila Mađarska revolucija (1848), uzeo je učešće na strani Mađara protiv Beča, zbog čega je, posle mađarske kapitulacije, morao prebeći u Beograd. Jakov Ignjatović U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Bio je navodno oficir legionar u francuskoj kolonijalnoj vojsci u Alžiru.[6] Više puta se bavio u Carigradu, među Turcima. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854—1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima. Kada je 1861. godine gradonačelnik postao Svetozar Miletić, sledili su za njim: Jaša kao veliki beležnik[7] i Zmaj kao podbeležniku varoški u Novom Sadu. Sa Đorđem Rajkovićem uređivao je 1862-63. Putnik: list za umnu i duševnu zabavu.[8] U periodu od 1863. do 1879. godine živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Nakon izvesnog vremena koje je proveo u Temišvaru gde je uređivao `Temišvarski Glasnik`, skrasio se sasvim u Novom Sadu. Godine 1880. on je sa Đorđem Rajkovićem, urednik `Nedeljnog lista` u Novom Sadu. Kad je narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao u toj borbi i dva puta je biran za poslanika. Kad je narodna stranka napustila Mađare, Ignjatović, suprotno ogromnoj većini Srba u Vojvodini, ostaje dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je napadan kao mađaron i bio prinuđen da živi odvojeno od srpskog društva, sve do smrti. To je rđavo uticalo na njegov glas kao književnika. Podsmevao mu se u javnosti naročito Jovan Jovanović Zmaj u svom humorističkom listu Starmali 1879-1881. godine[9] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine. Bio je takođe član Matice srpske u Novom Sadu i nosilac srpskog ordena Sv. Save.[10] Umro je u Novom Sadu juna 1889. godine `uoči Ivandana`, gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. Njegovi potomci danas žive i rade u Pirotu. Grob Jakova Ignjatovića na Uspenskom groblju u Novom Sadu Književni radovi Na književni rad Jašin mnogo je uticao pisac Sima Milutinović `Sarajlija`. Svom uzoru je sročio pesmu 1838. godine Pesma Milutinoviću. Ignjatović je svoju književnu delatnost naročito razvio kad je došao za urednika „Letopisa“. Zajedno sa Đurom Jakšićem spada u red najistaknutijih romantičara u srpskoj književnosti.[11] Kao pisac Ignjatović je prolazio izvesne mene, tragajući za svojim idealom. Počeo je sa romantizmom, da bi završio kao realista.[12] On je tako napisao više patriotsko-istorijskih romana i pripovedaka, koji su se sviđali ondašnjoj srpskoj publici, ali koji prema kritičarima nemaju prave književne vrednosti [13] Takvi su istorijski romani: Đurađ Branković (prvenac, 1855)[14] Kraljevska snaha i nedovršeni Deli - Bakić; pripovetke: „Krv za rod“ i „Manzor i Džemila“. Mnogo je obimniji i znatniji njegov rad na socijalnom romanu. On je tvorac realističkog društvenog romana kod Srba. Najbolji su mu romani: Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja, Stari i novi majstori i poslednji i najobimniji Patnica. I u ostalim svojim romanima i pripovetkama Ignjatović slika savremeni život srpskog društva u Vojvodini, ali u njima, pored realističkog prikazivanja, prevlađuje humoristički i avanturistički elemenat, osobito u romanima „Trideset godina iz života Milana Narandžića“ i Trpen spasen (nedovršen, u „Srbadiji“, a prerađen u dramu „Adam i berberin“).

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Лазић, Радојица Наслов 150 година школе у Селевцу : 1837-1987 / Радојица Лазић, Мирко Зивгаревић Врста грађе књига Језик српски Година [1987] Издавање и производња Селевац [тј.] Смедеревска Паланка : Туристички Савез општине, [1987] (Смедеревска Паланка : "10 октобар") Физички опис 45 стр. : илустр. ; 24 X 21 цм Други аутори - особа Живанчевић, Радомир Напомене Тираж 2000 Стр. 3-4: Предговор/ Радомир Живанчевић. Предметне одреднице Основна школа "Ђорђе Јовановић" (Селевац) УДК 373.3/.4(497.11)(091) COBISS.SR-ID 43568140 Selevac je naseljeno mesto u Srbiji, u opštini Smederevska Palanka, u Podunavskom okrugu. Prema popisu iz 2011. godine, u selu je bilo 3.406 stanovnika, a broj žitelja je u konstantnom padu. Selevac Crkva-brvnara-u-Selevcu-(1) 1386096085.jpg Crkva brvnara Svete Trojice Administrativni podaci Država Srbija Upravni okrug Podunavski Opština Smederevska Palanka Stanovništvo — 2011. Pad 3.406 Geografske karakteristike Koordinate 44° 29′ 50″ SGŠ; 20° 52′ 19″ IGD Vremenska zona UTC+1 (CET), leti UTC+2 (CEST) Aps. visina 174 m Selevac na mapi SrbijeSelevacSelevac Selevac na mapi Srbije Ostali podaci Poštanski broj 11407 Pozivni broj 026 Registarska oznaka SP Selevac leži severozapadno od Smederevske Palanke, na pinosavskoj površini koja je izbrazdana potocima, od kojih je glavni Velevac. Na stranama i kosama između ovih potoka, nalaze se seoske kuće. Selevac je naselje razbijenog tipa, šumadijske vrste. Ima više zaselaka. Deli se na Mangulski i Donji kraj, zaseoke Ćiće i Gaj i naselja Lunjevac, Brdnjak i Bačinac. Ima selevačkih porodica koje su se odselile na svoja imanja u selo Dobri Do. U selu postoji pošta, policijska stanica, mesna kancelarija, dom kulture, a pored osnovne škole, u Selevcu postoji i vrtić. Selo se nalazi na pretežno jednakoj udaljenosti od Smederevske Palanke, Smedereva i Mladenovca, te je dobro povezano saobraćajnicama sa ovim opštinama. Najbliža železnička stanica selu je u Kolarima, a posle toga u Smederevskoj Palanci. Selevački atar je prostorom velik. On zauzima površinu od oko 5.700 hektara celokupnog zemljišta. Imanja ovog sela graniče se sa imanjima atara: Azanje, Dobrodola, Mihajlovca, Badljevice, Drugovca, Suvodola i Velike Krsne. Sadržaj Istorija Uredi Selevac spada među stara sela. Pominje se u prvim desetinama 18. veka, a za vreme austrijske vladavine (1718—1739) pominje se kao naseljeno mesto pod imenom Selliwaz. Usled teških prilika za vreme Turaka, stanovništvo je bilo prisiljeno da se pomera, da traži sigurnije mesto, da se skloni što dalje od turskih prebivališta. Posle Kočine krajine i Svištovskog mira, novo stanovništvo je dolazilo u velikom broju i ovo se nastavilo sve do Prvog srpskog ustanka. Novi doseljenici pripajali su se starima u selu i izvan njega, pa su tako stvoreni novi krajevi. Osnivana su i nova naselja. Prve kuće su bile kod Ladne Vode, a prve kućice građene u Selevcu zvale su se burdelji. Tu je bila i prva, najstarija crkva, koja je izgorela 1813. (spaljena od strane Turaka). To se mesto danas zove Staro selo i to je osnova Selevca, odakle su se raselili na današnja mesta po selu i po zaseocima.[1] Prvi i Drugi srpski ustanak Uredi Najveće selo u Smederevskom okrugu u doba Prvog i Drugog srpskog ustanka bio je Selevac. Milan Milićević, prvi sekretar Ministarstva prosvete i član Srpskog učenog društva, pribeležio je da je Selevac u tom periodu imao 711 poreskih glava.[2] On pominje da se u Prvom srpskom ustanku sa Vujicom Vulićevićem borio protiv Turaka neki Radojica iz Selevca, kao obor-knez, i Janko iz Konjske, kao savetnik. Prema navodima Milićevića: Kad Karađorđe (1804) razbi na Drlupi (selo u Beogradskoj nahiji) Aganliju i prinudi ga da se vrati u Beograd, on ode u selo Selevac, Smedrevske nahije, da i ovu nahiju odmeće. Tu naiđe na skupu dosta ljudi, koji su već bili ustali i izabrali za starešinu Đušu Vulićevića, iz Azanje. Nezadovoljni stanovnici Smederevske nahije, zbog traženja i nepravde kneza Miloša Obrenovića, pošli su u bunu, sa predvodnikom Milojem Đakom (Đakova buna — 1825. godine). Posle razbijanja Đakove vojske, Jevrem Obrenović, brat kneza Miloša, upao je u Selevac s jednim većim odredom vojske, palio kuće i opljačkao imovinu pobunjenika, oterao njihovu stoku i ubio dosta ljudi za koje je doznao da su učestvovali u pobuni. Mnogi su se na vreme sklonili iz sela i pobegli u šumu. Prošlo je duže vremena da ljudi nisu smeli da se vrate svojim kućama. Vratili su se tek kada je to knez Miloš javno objavio, rekavši da to nije njegovo delo, već njegovog brata, Jevrema. Posle ovog stradanja Selevca, građani nisu nikako bili privrženi knezu Milošu. Knez Miloš se i kasnije zamerio sa Selevčanima iz Starog kraja, gde je bila crkva koja je izgorela.[1] Kad se postavilo pitanje izgradnje nove crkve, došlo je do neslaganja među građanima, jer se nikako nisu mogli dogovoriti oko mesta. Pozvan je i sam knez Miloš da svojim prisustvom i autoritetom odluči da gde će se crkva sagraditi. Prema njegovoj odluci, crkvu je trebalo sagraditi u Mangulskom kraju, na mestu gde se dan-danas nalazi. Crkva brvnara Svete Trojice je sagrađena od hrastovih brvana i ima dva krova. Stari krov je od šindre, a posle po njemu je postavljen drugi krov od crepa. Osveštana je 1838. godine i posvećena Silasku Svetog duha.[3] Prema popisu iz 1846. godine, Selevac je imao 249 kuća. Familije Uredi Po popisu iz 1921. godine Selevac je imao, sa svima zaseocima, 1.090 kuća sa 6.616 stanovnika. U tom periodu je B. Drobnjaković sačinio popis selevačkih familija, zajedno sa njihovom istorijom i poreklom.[7][8] Prema tim podacima, u Selevcu su postojale sledeće porodice: Išići (Radišići) — najstarija doseljena porodica, koja se prva doselila u Selevcu. Kuće su im najpre bile podignute kod Ladne vode. Mitrovci — danas jako rasprostranjena porodica. Njihov čukundeda Stoša, sa dva brata, došao je sa Kosova, odakle je pobegao od Turaka. Imaju više prezimena i to su: Madžići, Icići, Radojkovići, Karići, Lazići, Nikoličići, Uroševići, Jevtići, Petronijevići, Ignjatovići, Kedžići, Redžići, Vasiljevići, Sarmandići. Slava im je Mitrovdan (Sv. Dimitrije), pa se zato zovu opštim imenom Mitrovci. Jovanci — Stara, velika porodica. Tako se zovu po slavi Sv. Jovanu. Starinom su od Kosova. Oni imaju razna prezimena: Nenadovići, Jovičići, Pantići, Tagići, Milovanovići, Budimkići, Maričići, Novakovići, Jeremići (Jeremijići), Živančevići, Đorđevići. Ima ih oko 250 kuća. Prilikom seobe sa Kosova, zajedno su došli deda, sin i unuk. Kako je deda bio star i nemoćan, te nije mogao da putuje, ostao je u Jagodini. Otac i sin su došli u selo i od njih je cela ova porodica. Ranije su se prezivali Mangulovići, radi čega je i ceo ovaj kraj dobio naziv Mangulski kraj. Đurđevci — takođe se doselili od Kosova. To su porodice: Stojići, Živanovići, Jakšići, Miloševići, Milojevići, Dačići. Ima ih preko 150 domova. Jovanovići (Bugarčići) — nepoznatog su porekla; ima ih svega sedam domova Vlastići — ima ih svega osam domova; njihovi stari su se doselili od Leskovca Saranovci — ima ih šezdeset domova. Pre oko 200 godina doselila su se dva brata, Nikola i Stoka iz Saranova (Jasenica-kragujevački). Rod su im Kuzmići u Mramorcu (Jasenica). Od ove su porodice Gitarići u Dobrodolu otišli na svoja imanja. Saranovci su sledeće porodice: Živanovići, Krkići, Jeremijići, Binići, Backići, Vitorovići, Mitrašinovići, Senići. Ranćići — ima ih oko 10 porodica; majka ih je dovela iz Stari Adžibegovca Bajčići — došli sa Rudnika; imaju rod u Lozoviku Glavaševići — to su Petrovići i Brkići. Rod su sa Đokićima iz Glibovca. Ima ih oko dvadeset i pet kuća. Mišići — ima ih oko 5 kuća; doselili se iz Krajine Šepšinci — deset kuća; deda Jovan došao je iz Šepšina (gročanski), četvrto su koleno od doseljavanja. Romi (Grbići i drugi) — bilo ih je oko 30 kuća, a danas preko 60. Kuće su im u Ciganskom kraju. Ranije su stanovali pod čergama u Šljivanju (između Azanje i Selevca). Vučići — šest kuća; nepoznatog su porekla Simakovići — njihovi stari su se doselili ovamo iz Malog Orašja Terzići — ima ih oko 10 kuća; poreklo im je nepoznato Pirivatrići — došli su iz Ćirilovca (požarevački) Prvulovići — Pavići i Markovići; Vlasi iz požarevačkog okruga Stižani — Romi, doselili se iz Stiga. Otprilike 4-5 kuća. Miljkovići — rasprostranjena porodica, uglavnom u Kaćilanskom kraju. (Kaćilani) Smatra se da su poreklom sa Kosova, a dosta porodica ima i po južnom delu Srbije, uglavnom okolina Niša. Arsići — dve kuće; došli iz Preka Vučkovići — Nikolići i Šutići, dvanaest kuća. Doselili se iz Crne Gore. Otac ove porodice je tada imao 65 godina. Bio je pandur. Jovanovići — šest kuća; doseljeni sa Kosova Ristići (Tatomirovići) — pet kuća; nepoznato poreklo Madžići — doselili se od Soskića iz Kovačevca Atanasijevići — došao otac 1869. godine, iz Zelengrada, Bugarska Cvetkovići — otac Vasa doselio se 1877. iz okoline Vidina Čolići (Ilići) — nepoznato poreklo; oko 5 kuća Popovići (Janikići) — Osam kuća. Pop Toma došao je iz Jošanice Skrelići — doselili se iz Sabante (kragujevački) Erići — Četiri kuće Ere Kusački (Stefanovići) — doselili se iz Kusatka. Bratuljevići — jedna kuća. Doselio se iz Deretina (moravički-užički). Religija Uredi Glavni članak: Crkva brvnara u Selevcu Stanovništvo Selevca je pretežno pravoslavne veroispovesti. U selu se, u zaseoku Ladne Vode, nalazila prvobitna crkva koja je 1813. godine spaljena od strane Turaka. To se mesto danas zove Staro selo i to je osnova Selevca, odakle su se raselili na današnja mesta po selu i po zaseocima.[1] Nova crkva građena je u periodu 1827—1832. godine, na inicijativu Stanoja Glavaša. Zbog neslaganja među građanima oko mesta na kom bi trebalo da bude nova crkva, pozvan je i sam knez Miloš da svojim prisustvom i autoritetom odluči da gde će se crkva sagraditi. Prema njegovoj odluci, crkvu je trebalo sagraditi u Mangulskom kraju, na mestu gde se dan-danas nalazi.[9] Crkva brvnara Svete Trojice je sagrađena od hrastovih brvana, a sam knez Miloš je priložio 500 groša za njeno građenje.[9]

PROSPER MERIME BARTOLOMEJSKA NOĆ Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Проспер Мериме (франц. Prosper Merimee; Париз, 28. септембар 1803 — Кан, 23. септембар 1870) је био француски књижевник. Биографија Мериме потиче из имућне грађанске породице која је неговала књижевно-филозофске, највише волтеровске, и уметничке традиције. Отац му је био сликар, а и сам је имао сликарског дара. Од ране младости посећивао је књижевне салоне, дружио се са многим познатим писцима и сликарима. Као велики ерудит, познавалац историје, архитектуре и археологије, постао је 1834. инспектор у Управи историјских споменика. Године 1844. постао је члан Француске академије. Интересовао се за руски језик и литературу, преводио дела руских писаца, а био је и пријатељ са Тургењевим. Поред књижевних писао је и научне радове из области којима се бавио. Постао је сенатор (1854), а касније и секретар Сената (1860). Проблем класификовања Мериме, романтичар по времену у којем је живео и по неким елементима свог стваралаштва, био је у исто време и класициста и реалиста. Романтичар Мериме је једним својим делом човек свог времена и окружења. Он најбоља своја књижевна дела ствара у периоду од 1825. до 1845. године, што се у потпуности подудара са периодом цветања покрета романтизма у Француској. Романтично је код Меримеа интересовање за друге народе, за непознате, егзотичне земље, тамошње обичаје и, уопште, за фолклор. Њега занима све што је необично, чудно, и фантастично, укључујући натприродно и стравично. Као добар познавалац историје, интересујући се за прошлост он је транспонује у књижевност. Заједно са Стендалом, а попут романтичара, Мериме у људима тражи снажна осећања, грубе и жестоке страсти, плаховитост и енергију, бунтовнички дух и са уживањем се препушта посматрању изузетних личности. Занимљиво му је само оно што одудара од свакодневног, учмалог грађанског живота. Класициста Када је реч о фактури дела, о начину на који приступа предмету уметничке обраде и његовом третирању, Мериме је настављач класицистичких традиција у француској књижевности. Меримеов класицистички манир пре свега се огледа у сузбијању расплињавања, сталној контроли сопствених осећања и тока мисли, брижљивом одабирању материје и задржавању само онога што је битно и неопходно. Његов израз је концизан, набијен смислом, композиција и нарација су јасне и логичне. Као велики класичари и он задржава осећај мере и реда и има такт једног васпитаног човека који влада собом. Са класицизмом га повезује и тежња да у уметничким делима савршеног облика изрази вечите људске страсти. По свим овим особинама Мериме је наследник 17. века и великих писаца класицизма, као што су Корнеј, Молијер и Расин. Реалиста Поред дуга романтичарском покрету и класичним писцима 17. века, Мериме је, заједно са Стендалом, зачетник нових тенденција у књижевности и претходник француских реалиста. С ретким смислом за стварност и њено сликање Мериме све чини да до те стварности дође. Он је радознали посматрач. слушалац и читач. Као и доцније реалисти и натуралисти он прикупља документацију на основу које ће касније стварати књижевно дело. При томе, издваја оно битно и карактеристично и у кратким цртама га дочарава, оживљавајући и осветљјавајући на тај начин личности и догађаје. Меримеов однос према стварности је однос незаинтересованог сведока, верног сликара, који не измишља и не коментарише. На тај начин он се ни мисаоно, ни афективно не везује за стварност приказану у делу. Мериме прича шта је видео, а не и шта је доживео; он се налази поред догађаја, а не у њима. Одбацивањем лаке и наивне филозофије, као и писања дела са тезом, појаве популарне у то време, Мериме такође показује реалистичке и антиромантичарске тежње. Као психолог, не упушта се у несигурна истраживања нејасних и далеких предела људске душе. На тај начин строго чува неприкосновеност слике реалности од маште и психолошких претпоставки и шпекулација. Мериме је често скептичан и ироничан, што прелази и у песимизам. Све то му помаже да не падне у занос и маштање, али је понекад и знак супериорног пишчевог дистанцирања од сопственог дела. Књижевни рад Позориште Кларе Газул Мериме је свој дуг романтизму платио у свом првом значајнијем књижевном остварењу. Задовољавајући своју склоност ка мистификовању, он 1825. објављује збирку комада Позориште Кларе Газул (франц. Le Theatre de Clara Gazul). Касније ће објавити и друго и треће допуњено издање. Публици своје дело представља као француски превод остварења тобожње шпанске глумице. За стварање њеног имена Мериме се послужио француском верзијом српске речи гусла (франц. La Guzla). Мешајући трагично и комично и занемарујући класичарско правило о три јединства (места, времена и радње), Мериме две године пре Виктора Игоа илуструје идеје које ће највећи француски романтичар изнети у чувеном предговору Кромвелу. У првом издању издваја се историјска „комедија у три дана“ Шпанци у Данској. Друго издање (1830) Мериме увећава са два комада. Најзанимљивија је духовита антиклерикална комедија Каруце светог миропомазања (франц. Le Carosse du Saint-Sacrement), чија се радња дешава у главном граду Перуа, Лими. Трећем издању (1842) Мериме је додао, поред још једног, историјски комад Жакерија (франц. La Jacquerie). Једино је за комад Жакерија предмет узет из француске средњовековне историје. Сви остали комади се дешавају у Шпанији или у Латинској Америци, што збирци даје већу или мању егзотичну нијансу. То ово дело (поред страсти, драматичних ситуација које из њих проистичу и историјских евокација) припаја романтичарском позоришном фонду. Гусле И даље стварајући у духу романтичарског покрета, Мериме 1827. објављује своју чувену мистификацију Гусле, или избор илирских песама скупљених у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини (франц. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Да би оставио утисак аутентичности и научне егзактности, Мериме је дело снабдео предговором и великим бројем коментара. Збирка садржи 35 песама, од којих само 2 нису творевина самог писца. То су песме: Хасанагиница, чији је превод радио према Фортисовом, и Милош Кобилић, Андрије Качића-Миошића, коју је Меримеу дао Антун Соркочевић, и сам верујући да је реч о народној песми. Приликом стварања остале 33 песме Мериме се служио многобројним изворима, као што су антички, стари кинески, Данте, Дон Калме, Фортис, Шарл Нодје. Он је овом збирком још једном потврдио своје интересовање за далеке, мало познате и слабо развијене народе и њихове умотворине, као и романтичарску склоност ка фантастичном и стравичном (појава вампиризма заузима значајно место у Гуслама). Дело је изазвало одушевљење код савременика и јако веровање у његову аутентичност. Занимљиво је да је чак и познати руски књижевник Пушкин подлегао овом општем мишљењу. Када је постало јасно да су у питању мистификације и обраде, а не изворне народне песме, јавило се и питање Меримеове намере коју је имао издајући ово дело. Стављајући на страну друге његове намере, јасно је да није хтео да се наруга народном стваралаштву. Сам се више пута похвално изразио о њему, укључујући ту и српске народне умотворине, што је било опште уверење романтичарски настројених ствараоца. Хроника о владавини Карла IX Задовољавајући своју тежњу ка транспоновању историјског материјала у литературу, 1829. године Проспер Мериме издаје Хронику о владавини Карла IX (франц. Chronique du regne de Charles IX). То је дело о љубави и убиству у коме се прича повест о два брата, калвинисте и католика. Брат калвинист, у љубавном заносу постаје спреман да промени веру, али после крваве Вартоломејске ноћи постаје убица сопственог брата. Новеле Поред мистификација, драма и историјских романа, Мериме је писао и новеле. Почео је да их објављује 1829. у часопису Париска ревија. У њима је до пуног изражаја дошао његов смисао за једноставност, за брзо и сигурно вођење радње до кулминације, за концизност и лапидарност у изразу. Зато, пре свега, у историји француске књижевности Проспер Мериме заузима истакнуто место као један од њених најбољих новелиста. Рана фаза Заузеће шанца (франц. L`Enlevement de la Redoute). Објављена је 1829. и прича о једној епизоди из француско-пруског рата. Она сведочи о Меримеовој новелистичкој виртуозности, његовој моћи да кроз догађаје, без коментара, поготову без икаквог осећајног ангажовања, импресивно дочара слику хероизма ратника и трагичних збивања. Већ у овој новели Мериме напушта романтичарски миље, остајући доследан класицистичком односу према форми и наговештавајући реализам. Матео Фалконе (франц. Mateo Falcone). Објављена је такође 1829. и спада међу његова најбоља остварења у овом роду. У овој повести о издаји и части, у којој отац убија сопственог сина да би спрао љагу са породичног имена, Мериме је достигао врхунац драмског интензитета. Тај интензитет је заснован највећим делом на контрасту између узбудљивости и трагичности догађаја и концизности и умерености излагања. Етрурска ваза (франц. Le Vase etrusque). И овде је реч о љубави и крви, али не плаховитој и необузданој него префињеној и дискретној. Главна личност ове приче је Сен-Клер, у чији је портрет писац уградио и неке аутобиографске црте. Средишња фаза Душе из чистилишта (франц. Les Ames du Purgatoire). Новела је објављена 1834. и са њом Мериме започиње да проширује оквир својих прича. То је у ствари његова верзија Дон Жуана, у којој га много више занимају сликовито и драматично него проблем греха и искупљења, а приметни су и елементи фантастике и страве. Илска Венера (франц. La Venus d`Ille). Објављена је 1837. У њој фантастично и стравично прерастају у натприродно. Реалистички декор једног места у Пиринејима, са описима свадбене свечаности, постаје поприште правог чуда: син месног археолога-аматера постаје на дан венчања жртва љубоморне бронзане Венере коју је његов отац откопао. Зрела фаза (Коломба и Кармен) Две најбоље и најпознатије Меримеове новеле су Коломба (1840) и Кармен (1845). Поред заједничке велике уметничке вредности, ове две новеле имају доста додирних црта. Обе су обимом дуже, као краћи романи. Тема и једне и друге су љубав, част и крв, а главне личности су жене. Као непосредан подстицај за њихов настанак Меримеу су послужила његова путовања по Медитерану (Корзика, Шпанија и др.) и пажљиво посматрање предела у којима подједнако учествују уметник и научник. По тематици и ликовима Коломба и Кармен су романтичарске новеле, али по обради обе су реалистичке. Чак и када говори о младој Коломби, која подсећа на античку Електру у осветничком заносу или када нам дочарава лик несталне и заводљиве Кармен и трагичну љубав Дон Хосеа, Мериме је неутрални посматрач, увек на дистанци. Поред реалистичких тенденција, у делу се препознају и класицистички поступци, као што су шаблонско увођење у радњу, упознавање са протагонистима радње и припремање кулминације. Позна фаза У једној од последњих написаних новела Мериме се опет враћа романтичарској склоности ка необичном и стравичном. То је новела Локис (1869). У њој се прича о литванском грофу, човеку-медведу, који на дан венчања, вођен неодољивим нагоном, наноси смртни ујед својој жени. Све то помало подсећа на илирског вампира из тада већ давно написаних Гусала.

PROSPER MERIME KARMEN Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Minerva Edicija Velike ljubavi Merime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860). Problem klasifikovanja Merime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista. Romantičar Merime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj. Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života. Klasicista Kada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti. Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti. Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin. Realista Pored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista. S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima. Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje. Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija. Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela. Književni rad Pozorište Klare Gazul Merime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla). Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu. U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie). Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu. Gusle I dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi. Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama). Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju. Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca. Hronika o vladavini Karla IX Zadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata. Novele Pored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista. Rana faza Zauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam. Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja. Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte. Središnja faza Duše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave. Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao. Zrela faza (Kolomba i Karmen) Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik. Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci. Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije. Pozna faza U jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala.

Johan Volfgang Gete Srodne dušeTvrdi povezIzdavač Naprijed ZagrebЈохан Волфганг фон Гете (нем. Johann Wolfgang von Goethe;[1][2][3] Франкфурт на Мајни, 28. август 1749 — Вајмар, 22. март 1832) био је немачки писац, политичар, песник, научник и филозоф, а током 10 година и председник области Вајмар. Гете је био једна од најзначајнијих личности немачке књижевности и европског неокласицизма и романтизма крајем 18. и почетком 19. века. Аутор „Фауста“ и „Теорије боја“ ширио је свој утицај широм Европе, а током наредног века његова дела надахнула су многе музичке и драмске комаде.Стекавши књижевну славу до своје 25. године, Гете је постао припадник племства захваљујући војводи Саксен-Вејмара, Карлу Августу 1782. године у чијој области је обитавао од новембра 1775, након успеха његовог првог романа, Страдања младог Вертера. Он је био рани учесник у Штурм унд дранг књижевном покрету. Током његових првих десет година у Вејмару, Гете је био члан војводиног државног савета, био је члан комисија за питања рата и друмског саобраћаја, надгледао је поновно отварање рудника сребра у оближњем Илменау, и имплементирао је серију административних реформи Јенског универзитета. Он је исто тако допринео планирању Вејмарског ботаничког парка и поновној изградњи војводске палате, који су је 1998. године заједно именовани Унесковом локацијом светске баштине.[4]Његов први већи научни рад, Метаморфоза биљака, је објављен након његовог повратка са туре у Италији 1788. Године 1791, он је био извршни директор позоришта у Вејмару, а 1794. године је започео пријатељство са драматургом, историчарем, и филозофом Фридрихом Шилером, чије представе је премијерно приказивао до Шилерове смрти 1805. Током овог периода, Гете је објавио свој други роман, Године учења Вилхелма Мејстера, епске стихове Херман и Доротеа, и 1808. године, први део своје најпознатије драме, Фауст. Његове конверзације и разни заједнички подухвати током 1790-их са Шилером, Јоханом Готлибом Фихтеом, Јоханом Готфридом фон Хердером, Александром фон Хумболтом, Вилхелмом фон Хумболтом, Аугустом и Фридрихом фон Шлегелом су у каснијим годинама заједнички названи Вајмарским класицизмом.Артур Шопенхауер наводи Године учења Вилхелма Мејстера као једну од четири најбоље новеле икад написане, заједно са Тристрам Шандијем, La Nouvelle Héloïse, и Дон Кихотом,[5] а Ралф Волдо Емерсон је одабрао Гетеа као једног од шест „репрезентативних људи” у свом истоименом раду, заједно са Платоном, Емануелом Сведенборгом, Мишелом де Монтењом, Наполеоном, и Вилијамом Шекспиром. Гетеови коментари и опсервације формирају базу неколико биографских радова, најзапаженији од којих су Разговори са Гетеом Јохана Петера Екермана.[6]По њему је назван Гетеов универзитет у Франкфурту.БиографијаГете је рођен у Франкфурту на Мајни у Немачкој. Његов отац био је важна и поштована личност, и лично је надгледао образовање свог сина у почетку. Гете је студирао право на универзитету у Лајпцигу 1765, затим 1770. на универзитету у Штрасбургу, уз права похађа и ботанику, хемију, анатомију итд. У Штрасбургу упознаје Хердера, који се већ прославио критичким списима. Под његовим утицајем, Гете почиње да се интересује за поезију народног предања и за немачку националну прошлост. Убрзо се уклапа у покрет Штурм унд дранг. Године 1771. ради у Франкфурту као адвокат где издаје и књижевни часопис „Гец фон Берлихинген“. Одлази 1772. године, јер осећа да ремети мир између свог пријатеља Кестнера и његове веренице Шарлоте Буф. Та епизода, вест о самоубиству његовог познаника Јерусалима, и догађај када му је речено да избегава кућу трговца Брентана са чијом је женом волео да свира, дали су му грађу за први роман. Роман „Јади младог Вертера“ издаје 1774. године, и он му доноси светску славу, док је иза себе имао драму „Гец фон Берлихинген“, познату, али не у толикој мери. Исте године се вери са Елизабет Шенеман (Лили из његових песама) и одлази заувек из родног града. На позив Карла Августа, војводе од Сакс-Вајмара, отишао је 1775. у Вајмар где је обављао низ политичких послова. На послетку је постао војводин главни саветник. Ускоро доводи Хердера, затим и Шилера. Вајмар постаје значајно духовно стециште Немачке. Упознаје Шарлоту фон Штајн којој посвећује 1700 писама. Од 1786. до 1788. путовао је Италијом и управљао војводским позориштем Вајмара. У то време је завршио „Егмонта“, преточио у стихове „Ифигенију“ и започео „Торквата Таса“. Учествовао је у рату против Француске што се веома одразило на његову личност. У наредном периоду склопио је пријатељство са Фридрихом Шилером које је потрајало до 1805. Иако је имао вереницу, оженио се Кристијаном Вулпиус 1806. године. Од 1794. године посветио се искључиво писању, и након низа непревазиђених дела, године 1832. преминуо је у Вајмару.РадЊегово прво дело написано пре одласка у Вајмар, трагедија „Гец фон Берлихинген“ (нем. Götz von Berlichingen, 1773), уједно је и прво дело које га је прославило. Затим је уследио роман „Јади младог Вертера“ које му је донело изванредну наклоност светског читалаштва.У периоду док се дружио са Фридрихом Шилером довршио је „Године учења Вилхелма Мајстера“ и прелепу песму „Херман и Доротеа“ (у овом епу, поводом револуције, против које је био, слави породицу, свакодневни рад и мир), као и „Римске елегије“. У периоду Од Шилерове до своје смрти, написао је „Фауста“, „Избор по сродности“, своју псеудо-аутобиографију „Из мог живота: чињенице и фикција“, описао је путовање по Италији, објавио је доста научних радова и серију расправа о немачкој уметности. Његова дела имала су огроман утицај на књижевност и уметност чим су се појавила.Као допуна раду у књижевности, Гете је дао значајан допринос научном раду. У биологији, дао је теорију услова за метаморфозу биљака, по којој све биљке настају од листова. Такође је познат по свом открићу средишње виличне кости код људи.Споменик Гетеу и Шилеру у ВајмаруГете је сматрао своју теорију боја, својим најзначајнијим доприносом науци и уопште својим најзначајнијим делом. Он је тврдио да боје нису само феномен на физичком нивоу већ да боје зависе од светла и начина на које оно пада на предмете, односно да су оне ствар индивидуалне перцепције. Био је изузетно поносан на свој рад и једном приликом је рекао: „То што сам ја једина особа у овом веку која има прави увид у науку боја, је зато што сам ја поносан на то и то је оно што ми даје осећај да сам многе надмашио“.У разговорима са Екерманом, Гете потврђује да није волео просветитељство, јер је био више човек срца него разума. Романтичари су му страни, јер је у основи био реалиста. Од свих својих савременика највише цени Бајрона, управо зато што му се чинило да Бајрон више припада класици него романтици. Највише цени класичну поезију и уметност – у романтизму види нешто нездраво, неорганско.Гетеов духовни развој се најбоље огледа у лирици. Од побожних песама инспирисаних Клопштоком, преко анакреотских песама инспирисаних Виландом, до Хердеровог утицаја када извор песничког заноса постаје природа, у којој Гете види оличење стваралачке слободе и елементарне снаге („Добродошлица и растанак“).Гете је постао спинозиста: бог је у природи, у природи постоје два елемента – сила и материја, а сила је бог; зато треба волети сву природну силу. Касније се ово филозофско схватање нијансира, и Гете као песнички мотив узима грчке богове као персонификацију природних сила, и буни се против њих („Прометеј“). Ова поезија је уједно патетична, пуна борбе и заноса.У то време Гетеа заокупља идеја великих људи: Цезара, Фауста, Прометеја, Мухамеда – симбол генија који води човечанство. У овој фази (Штурм унд дранг) јављају се слободни ритмови, стихови сваки другом броју слогова, да би се скоро могли писати у прози.У Вајмару престаје бунтовништво и јавља се смирени Гете, песник хармоније који у природи види материнску силу човечанства. Природа више није језовита, пуна непријатељских, демонских сила, него је проткана хармонијом и редом, а божанске силе су наклоњене човеку („Путникова ноћна песма“, „Певање духова над водама“).Што више Гетеова поезија постаје мисаона, то се више креће око идеје хуманитета („Божанско“). Чежња за југом, за Италијом, огледа се у делу „Мињон“. После Италије његова поезија постаје чулна колико и мисаона. Гете је још од покрета Штурм унд дранг писао баладе, а усавршио се у такмичењу са Шилером. Док Шилер редовно полази од етичке идеје, Гете је слободнији у концепцији. За Шилера (кантовац) балада је замисао за драму, док се код Гетеа (спинозиста) пре осећа деловање природних сила, које су јаче од човека и разум не може да их објасни и дефинише.Најзначајнија делаЈади младог ВертераЈади младог Вертера је прво Гетеово дело које га је прославило, а настало је 1774. године. Реч је о дубокој личној исповести. Фабула је једноставна, а лепота појединих сцена произлази из њихове веште композиције. У роману се ради о пасивном, сентименталном незадовољству осећајног, али преосетљивог јунака свог доба, који бежи од света, али не може да избегне окове које му намеће друштво. Он се онда потпуно окреће од људи и тоне у природу. То није само љубавни роман – писма (по узору на Ричардсона) су уједно и јунакове исповести о доживљавању живота уопште, о заносима и тескобама његовог психичког света. Живот о којем Вертер машта је у оштрој супротности са стварношћу која га окружује.[7] Осећа се огорчење због назадних конвенција друштва које коче слободан развитак јединке и људске душе. Ово је један од најзначајнијих Гетеових љубавних романа у светској књижевности. Величина овог дела се огледа у томе што је то осећајна и лирска сетна исповест најтајнијих душевних расположења и најинтимнијег душевног бола. За тако нешто се пре тога није ни знало, а касније ће се испоставити, неће се ни после тога чути. Гете је на исто тако неупоредив начин писац успео да у опис једне љубавне трагедије сажме све велике проблеме свог времена у борби за развој личности.Због повећаног броја самоубистава књига је једно време забрањивана у Италији и Данској.[8]Године учења Вилхелма МајстераДело Године учења Вилхелма Мајстера је настало 1796. године. Вилхелм Мајстер је као јунак посебна варијација Вертера, али овај роман је уједно и остварење једног естетског програма. Гете пише веома концизно, са великим богатством израза, али интензивно непосредно приповедање се све више оптерећује дидактиком: сав занос за позориште је само заблуда.Избор према сличностиУ овом роману захтева одрицање од свега што је чулно, па чак и грех почињен једино у мислима доводи до катастрофе. Роман је експеримент, психо-хемијски покушај.Путовања Вилхелма МајстераРоман Путовања Вилхелма Мајстера је написао 1821. године, четврт века после првог дела. Поднаслов овог романа гласи Они који се одричу. Главни део романа посвећен је утопији васпитања која је оцртана као Педагошка провинција. Иако говори о дисциплини и синтези, роман је крајње слободан по композицији: лабаво нанизани делови, новеле и приповетке већ објављиване или намењене за друге збирке, максиме и рефлексије, као и понека песма.Религија и политикаГете је био слободоумац који је веровао да особа може да буде хришћанин изнутра, без потребе да се следе хришћанске цркве, чија многобројна централна учења је чврсто оспоравао, правећи оштру разлику између Христа и начела хришћанске теологије, и критикујући историју цркве као „папазјанију заблуда и насиља”.[9][10][11] Његов сопствени опис његовог односа са хришћанском вером, а и црквом је знатно варирао и био је интерпретиран у још ширем опсегу, тако да је Гетеов секретар Екерман портретисао Гетеа као ентузијастичног у погледу Хришћанства, Исуса, Мартин Лутера, и протестантске реформације, који је чак називао хришћанство „ултиматном религијом”,[12][13] једном приликом је Гете описао себе као особу која „није антихришћанин, нити нехришћанин, али најодлучније није хришћанин,”[14] и у свом Венецијанском епиграму 66, Гете наводи симбол крста међу четири ствари које му се највише не свиђају.[15][16] Према Ничеу, Гете је поседовао „неку форму готово веселог и поверљивог фатализма” који је имао „веру која само у тоталности свега избавља себе и изгледа добром и оправданом”.[17]Рођен у лутеранској фамилији, Гетеова рана вера је била потресена догађајима као што су земљотрес у Лисабону 1755. и Седмогодишњи рат. Његова каснија духовна перспектива укључује елементе пантеизма (под снажним утицајем Спинозе), хуманизма, и разних елемената западњачког езотеризма, као што се види најживописније у Делу II Фауста. Годину дана пре своје смрти, у писму Сјулпизу Буасеру, Гете је изјавио је има осећај да је целог свог живота тежио да се квалификује као један од хипсистаријана, једне древне јеврејско-паганске секте из црноморске регије који су, по његовом разумевању, настојали да поштују, као блиско Богу, оно што су познавали као најбоље и најсавршеније.[18] Он је исто тако имао афинитет за Јевреје, тако да је једном приликом писао „Енергија је база свега. Сваки Јеврејин, без обзира колико је безначајан, учествује у некој одлучној и непосредној тежњи циљу. Они су највечнији људи на земљи.У политици, Гете је био конзервативан. У време Француске револуције, он је сматрао је да ентузијазам студената и професора представља перверзију њихове енергије и остао је скептичан у погледу способности маса да управљају.[19] Слично томе, он се није супротстављао Рату шесте коалиције (1813–15) који су немачке државе водиле против Наполеона, и остао је резервисан по питању патриотских напора да се различити делови Немачке уједине у једну нацију. Иако је од њега често тражено да пише песме које побуђују националистичке страсти, Гете је увек одбијао. У старим данима, он је објаснио свој став Екерману:Како сам могао писати песме мржње када нисам осећао мржњу? И, међу нама, ја никад нисам мрзео Французе, мада сам захвалио Богу кад нас је ослободио њих. Како сам могао ја, коме једине значајне ствари јесу цивилизација [култура] и варваризам, да мрзим нацију која је међу најкултурнијим на свету, и којој ја дугујем за огромни део моје сопствене културе? У сваком случају тај посао мржње међу нацијама је чудна ствар. Увек ћете наћи да је то моћније и у већој мери варварско на нижим нивоима цивилизације. Али постоји ново на коме то потпуно нестаје, и где особа стоји, тако говорећи, изнад нација, и осећа благостање и патњу суседних народа као да су то његов властити.[20]БиблиографијаФауст.РоманиЈади младог Вартера (1774)Путовања Вилхелма Мајстера (1821)Године учења Вилхелма Мајстера (1796)Избор према сличностиДрамеГете је био веома плодан на пољу драма. Написао их је преко стотину.Гец од Берлихингена (1773) - прва немачка драма са националним мотивом, оригинална по форми, пуна животне етике и историјске реалности.Ифигенија на ТауридиЕгмонт (1788)Торквато Тасо (1789)Фауст, први део (1808)Фауст, други део (1832)ПесмеПрометеј 1Краљ вилењакаРимске елегије (1795)Рајнеке Фукс (Reineke Fuchs)Године учења чаробњаштваХерман и Доротеја (1797)Научна делаМетаморфоза биљака (1790)Теорија боја (1810)Путовање ИталијомПосмртна послаГетеови разговори4/35

m8 Izdavač: Liber Novus - Beograd, 2014. god. Tvrd povez, 20 cm. 303 str. Naučno-fantastični roman francuskog pisca Žila Verna, u kom je predviđena izgradnja podmornice sa ljudskom posadom i osvajanje Južnog pola. Kada se Nautilus pojavio u moru, mnogi su mislili da je u pitanju morsko čudovište, sve dok se profesor Aronaks nije odvažio da, u društvu svog sluge Saveta i ćudljivog, prostodušnog Neda Landa, konačno otkrije kakvo je čudo u pitanju. Našavši se u Nautilusu, pod rukovodstvom kontroverznog kapetana Nema, ekipa prelazi čudesnih 20 000 milja, upoznaje neslućene mogućnosti i karakteristike podmornice, kao i očaravajući život mora, a avantura koja ih prati na tom putu, ne dozvoljava da prekinete čitanje ove genijalno osmišljene priče. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike”. Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina. Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje.

SALMAN RUŽDI GRIMUS Tvrdi povez Edicija Vek Politike Roman Grimus je prvi roman Slamana Ruždija, objavljen 1975. godine. Naslov romana predstavlja anagram od reči simurg, koja označava premudru pticu iz predislamske persijske mitologije. Moglo bi se slobodno reći da je glavna tema Grimusa izgnanstvo, koje je autor i lično doživeo. To tragično iskustvo svakako doprinosi iščašenosti Ruždijevog sveta i spodoba koje se u njemu kreću. Otuda se roman praktično otvara incestom, a njime i naš ljudski ponor. Nije nikakvo čudo što kasnije prisustvujemo i drugim porocima u kojima se krvavo kupa naša planeta. Ruždi u ovom romanu na originalni način razvija igoovsku estetiku ružnog, tako da pratimo likove koji predstavljaju duhovne, moralne i fizičke nakaze. U takvom svetu burdelj predstavlja uzvišeno mesto dostojno istinskih poetskih pregnuća. Ser Ahmed Salman Rušdi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka.[2] Biografija Rođen je u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman Grimus (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Roman Deca ponoći (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Rušdijev treći roman, Sramota (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, Satanski stihovi, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatami povukao fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Rušdija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Salman Rušdi nastavlja da piše i objavljuje knjige. Godine 1990. izlazi iz štampe knjiga za decu Harun i more priča. Sledi zbirka eseja Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981−1991 (1991). Knjiga kratkih priča Istok, zapad (1994) je sasvim drukčija. Ona je pokušaj da se kroz devet priča razume Istok i opravda Zapad.[3] Za kratkim pričama sledi roman Mavrov poslednji uzdah (1995). Knjiga Tlo pod njenim nogama (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana Bes (2001) i Shalimar the Clown (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma. Salman Rušdi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996). Radi kao počasni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004. do 2007. godine. Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Rušdija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Književni stil Salman Rušdi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indijskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Rušdi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.[4] Zanimljivosti Rušdi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.[5] U londonskom teatru Barbikan je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Rušdijevom romanu. Prvobitni scenario Rušdi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.[6] U filmu Dnevnik Bridžit Džouns Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe.

SALMAN RUŽDI GRIMUS Tvrdi povez Edicija Vek Politike Roman Grimus je prvi roman Slamana Ruždija, objavljen 1975. godine. Naslov romana predstavlja anagram od reči simurg, koja označava premudru pticu iz predislamske persijske mitologije. Moglo bi se slobodno reći da je glavna tema Grimusa izgnanstvo, koje je autor i lično doživeo. To tragično iskustvo svakako doprinosi iščašenosti Ruždijevog sveta i spodoba koje se u njemu kreću. Otuda se roman praktično otvara incestom, a njime i naš ljudski ponor. Nije nikakvo čudo što kasnije prisustvujemo i drugim porocima u kojima se krvavo kupa naša planeta. Ruždi u ovom romanu na originalni način razvija igoovsku estetiku ružnog, tako da pratimo likove koji predstavljaju duhovne, moralne i fizičke nakaze. U takvom svetu burdelj predstavlja uzvišeno mesto dostojno istinskih poetskih pregnuća. Ser Ahmed Salman Rušdi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka.[2] Biografija Rođen je u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman Grimus (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Roman Deca ponoći (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Rušdijev treći roman, Sramota (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, Satanski stihovi, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatami povukao fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Rušdija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Salman Rušdi nastavlja da piše i objavljuje knjige. Godine 1990. izlazi iz štampe knjiga za decu Harun i more priča. Sledi zbirka eseja Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981−1991 (1991). Knjiga kratkih priča Istok, zapad (1994) je sasvim drukčija. Ona je pokušaj da se kroz devet priča razume Istok i opravda Zapad.[3] Za kratkim pričama sledi roman Mavrov poslednji uzdah (1995). Knjiga Tlo pod njenim nogama (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana Bes (2001) i Shalimar the Clown (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma. Salman Rušdi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996). Radi kao počasni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004. do 2007. godine. Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Rušdija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Književni stil Salman Rušdi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indijskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Rušdi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.[4] Zanimljivosti Rušdi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.[5] U londonskom teatru Barbikan je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Rušdijevom romanu. Prvobitni scenario Rušdi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.[6] U filmu Dnevnik Bridžit Džouns Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe.