SAMA - Isidora Bjelica Izdavač: Laguna, Beograd Godina izdanja: 2015 Format: 20 X 13 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 192 O knjizi: Na ovoj planeti smo samo iz jednog razloga: da naucimo da volimo. Obuze me strašna, jeziva panika, koja ide do dubine kostiju, da sve ovo zajedno nema nikakvog smisla i da ga ja necu nikada otkriti. Da cu ceo život provesti pogrešno… Uzbudljiva ispovest Isidore Bjelice o delu njenog života o kojem dosad niko nije znao ništa. Ovaj autobiografski roman istovremeno je i filozofska pripovest o traganju za ljubavlju i smislom. Junakinja romana Sama luta po svetu, odlazi u Meksiko u potrazi za kljucem razumevanja našega bica i smisla, ne znajuci da se odgovor zapravo nalazi u njenom srcu... I kada se mnogo godina kasnije suoci sa krajnjim beznadem, kada pomisli da su je svi napustili i da je ostala sama, shvatice da put do srca voljenog vodi kroz sopstveno srce. O autoru: Rodena u Sarajevu. Diplomirala i magistrirala dramaturgiju na FDU. Jedno vreme radila kao asistent na predmetu Scenario. Kao kolumnista i filmski kriticar pisala je za gotovo sve vece novine sa eks-jugoslovenskog prostora. Najduže se zadržala u Kuriru, gde je pisala kolumnu od 2003. do 2007. godine, pod nazivom Blek sabat. Zapažene kolumne imala je i u Dugi, Studentu, Blicu nedelje, Pravdi, Ekspresu, Lisi, Tini, Ona, Storiju, Objektivu, Tabloidu, Srpskoj reci, Pogledima… Feljtone, putopise i reportaže godinama je pisala za Profil i Damu. Objavila preko šezdeset knjiga, pedeset pod svojim imenom, petnaest pod pseudonimom. Skoro sve njene knjige su bestseleri koji su doživeli i po deset, petnaest izdanja. Najpopularniji su: Spas, Spas 2, Sama, Voleti i umreti na Karibima, Ljubav u Tunisu, Moj deda Luj Viton, Tajni život slavnih Srpkinja, Princeze di Montenegro, Dama iz Monaka, Srpkinja – prodate su desetine hiljada primeraka. Svoju prvu knjigu Prvi probudeni objavila je u ediciji „Pegaz“ još sa 18 godina i dugo vremena je bila najmladi clan UKS. Njen magistarski rad objavljen je pod nazivom Tehnotriler kao savremeni oblik tragedije. Kao pozorišni pisac i reditelj najveci uspeh doživela je sa dramom Sarajka u Beogradu, koja je deset godina punila hale. Veoma uspešni komadi bili su i Ozloglašena, Psovaci, Tako je govorio Broz… Za dramu Skadarlijka dobija i prestižnu nagradu za najbolji tekst i režiju na internacionalnom festivalu u Sarajevu. Kao TV autor radila je nekoliko projekata, od toga Klot–Frket na BK televiziji i BN televiziji, i Isidorin ljubavni vodic na televiziji Metropolis. Kao scenarista i reditelj potpisuje 2000. godine prvi srpski nezavisni film Dorcol–Menhetn. Kao modni dizajner šešira imala je preko deset revija, za koje je dobila niz internacionalnih priznanja. Autor je nagradivanih radio-drama, od kojih je najveci uspeh doživela drama o Isidori Sekulic. Tvorac je niza performansa i umetnickog projekta Politart, koji je doživeo veliku internacionalnu promociju, a posebno je zapažena njena izložba sa N. Pajkicem u Muzeju savremene umetnosti „Egzibicija nacionalnog pomirenja“. Isidora je dobitnik i dva Beogradska pobednika za književnost, dva Zlatna bestselera, Samsungove nagrade za kulturu, nagrada Gala pisac TV Politike 2002, Najvoljenije žene 21. veka, Karic nagrade za publicistiku i nagrade „Dragiša Kašikovic“ za publicistiku, nagrade za književnost studenata Sorbone i mnogihdrugih nagrada za brojne humanitarne angažmane. Za roman Spas dodeljena joj je nagrada „Zlatni Hit liber“ 2014. godine. Kao glavni urednik potpisala je nekoliko projekata: Isidorine ženske strane, Hepi-end, Trag istine. Vec tri godine je glavni urednik diplomatskog magazina Vip Trip Diplomatic… Clanica je udruženja Klub prvih žena. Isidora govori pet jezika, globtroterka je koja je dva puta obišla celu zemaljsku kuglu, pasionirani tviteraš, udata za N. Pajkica i mama dvoje dece, Vile i Lava. Od otkrivanja da boluje od opake bolesti posvecena je alternativnim nacinima lecenja i saznanjima iz te oblasti. Njena dela prevodena su na engleski, ruski, francuski, slovenacki, makedonski i španski jezik. Komentari citalaca: `Knjiga je fantasticna, kao i ostale knjige moje najdraze autorke drage Isi.Veoma je poucna, svim ljudima je toplo preporucujem!` `Apsolutno savršena.Divna ispovest dela života.Emotivna,duhovita,satiricna i pre svega,opcinjujuca.Maksimalne preporuke za ovu knjigu.Jedna od najboljih laguninih knjiga koje sam ikada citao.` `Veoma lepa ispovest. Iskrena i topla prica koja sadrži i iste takve poruke. Prvi put da citam nešto što je Isidora napisala, i zaista sam prijatno iznenaden, jer me je na momente podsecala na najbolja dela Paola Koelja - isto tako jednostavna a bogata u onome što ostavlja nakon citanja.` `Izuzetna knjiga. Dodiruje najtananije niti ljudskog srca, tera vas da se zapitate sta je suština vašeg bitisanja na ovom svetu. Da li je to ljubav?` ***Nekorišćeno***

U dobrom stanju! Korice malkice zaprljane i iskrzane po ivicama nista strasno! Unutrasnjost u dobrom i uredniom stanju! Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin

Autor: Žak Šese Format: 17,5 Povez: broširan Br. strana: 91 Slavna i nepodnošljivo (zlo)rabljena Borhesova objava smrti priče, u međuvremenu propuštena kroz žrvanj postmoderne zbunjenosti, a potom otpremljena na đubrište opštih mesta zajedno sa idejom koja ju je nosila, ponovo je počela da se pomalja u vidu opomene ležernom i impotentnom realizmu koji iz pređašnjeg, postmodernog iskustva, nije izvukao ništa. Žak Šeseks, švajcarski pisac francuskog govornog područja, našoj publici poznat pre svega po romanima Ispolin (1999) i Ispovest pastora Burga (1999), priča jednu od najispričanijih priča u istoriji književnosti, bez bojazni da će naleteti na šiljke opšteg mesta: naime, on zna da piše. Vreme odigravanja: sredina XVIII veka. Mesto: dvorac bogatog i obrazovanog vlastelina Žaka Klavela, smešten nedaleko od Lozane. Likovi: lepa Alda i mladi Žan de Vatvil (u Aldu nesrećno zaljubljen), praćeni svitom filozofa, umetnika, naučnika... Ona, lepa Alda, san je svakog pubertetlije: mlada, sočna, nedostižna, lišena predrasuda i kao takva spremna na raznorazne seksualne poduhvate, ali ne sa njim, Žanom de Vatvilom u kojem se stiče gomila nesrećnih okolnosti presudnih za njihov odnos: mlađi je od nje, nepodnošljivo razigranog, ama dozlaboga neiskorišćenog libida i, naravno, zaprepašćujuće zaljubljen. Da stvar bude još gora oni se, iako krvlju nepovezani, voljom i milošću gospodara Klavela imaju smatrati rođacima. U stvari, priča počinje poizdalje i Alda se pojavljuje u času kada mladi i neiskusni Žan de Vatvil pomisli da je, zahvaljujući širokogrudosti i strpljenju svoga dobročinitelja, dospeo u neku vrstu raja. Alda će mu, razume se, prirediti jedan mali, privatni pakao na licu mesta. E sad, kakve to veze ima sa Volterom? Dvorac gospodara Klavela pribežište je i odmorište najviđenijih intelektualaca toga doba, a Volter, u to vreme već u dubokoj starosti, ali živog duha i još dovoljno dobro očuvanog tela, uz to redovni gost i prijatelj seigneur Klavela, postaje neka vrsta dvostruke opsesije mladoga Žana de Vatvila. S jedne strane on obožava oštroumnog filozofa, s druge, u ludilu ljubomore, njemu se pričinjava da se lepa Alda ustremila upravo na Voltera, ili on na nju, svejedno, važno je da on, nesrećni Žan, ostaje bez mračnog predmeta svoje želje. Tela usijanog od žudnje i duše iskidane u paramparčad, on odlučuje da krene u akciju, raskrinka matorog jarca, i lepu Aldu, najzad, pridobije za sebe. Kako se priča završava, čitalac će otkriti posle dva prijatna sata čitanja. Ono, međutim, što je ovaj neveliki roman učinilo vrednim prevođenja jeste upravo suverenost Šeseksovog pripovedanja, potpuna ekonomija izraza, sutenovska svedenost i preciznost opisa složenih likova među kojima su Ruso, Gibon, ili Kazanova, a odsustvo svakog filozofirujuščeg diskursa, uprkos silesiji filozofa i intelektualaca koji se muvaju unaokolo, potpuno je očaravajuće: Šeseks ne filozofira, on priča priču. Intelektualne i životne putanje tih, kako se uobičava reći „istorijskih ličnosti`, sustiču se u dvorcu i ukrštaju sa sudbinama istorijskih anonimusa, a da se ni u jednom trenutku ne oseti izveštačenost odnosa koji su, po definiciji, u neravnoteži. Pisac se oslanja na istorijske izvore (dakle ne piše „iz glave`) koje znalački – u izvesnom smislu „borhesovski` – spliće sa fikcijom, hitrim pokretima ocrtava duh vremena, ali priču nipošto ne opterećuje istorijom. Drugim rečima, istinsko je olakšanje videti kako istorija može da ostane u pozadini (kao logistička podrška, a ne oružje) i tako bude fini zamajac priče koja nije ona sama (l’histoire = priča). Najzad, valja pomenuti prevod Olivere Petronić, koji se iz gomile skandalozno loših, polupismenih prevoda (za koje su direktno odgovorne najuticajnije izdavačke kuće i njihovi ugledni urednici) izdvaja odličnim jezikom, preciznošću, uspelim rešenjima i potpunom bistrinom.

Izdavač: Jesenski i Turk, Zagreb Godina: 2003 Broj strana: 368 Povez: mek Format: 21 x 14 Sadržaj: Zrnce besmrtnosti Pluskvamperfekt Pjesnici, pjesnici Blok i Ruski dandy Međupoglavlje i međukraljevstvo Ruski dandyi Proljeće s Gumiljovom Epilog Petrograd napuštamo zauvijek Fuga krležiana Pogovor Ispovijest djeteta srebrnog vijeka (Irena Lukšić) Iz prve ruke Susret s Irinom Aleksander (Irina Subotić) Odjeci, kritike Irina Aleksander njom samom Drugi o njoj Ulomci iz kritičkih tekstova Mali leksikon Važnije osobe koje se spominju u svijetu Irine Aleksander Ljudi i događaji: XX stoljeće (Jadranka Pintarić) Irina u obitelji Aleksander (Boris Zakošek) Arhiv Božidara i Irine Aleksander (Boris Zakošek) Bibliografija (Sanja Slukan) Kazalo imena `Neki ljudi jednostavno nose legendu. I premda svi znamo što bi se pod tim pojmom trebalo podrazumijevati, ipak svaki put na drugačiji način ostajemo zbunjeni neuhvatljivošću biti, jer nam u pomnoj raščlambi iscuri poput zagrabljena pijeska kroz prste, a od preostalih nekoliko sitnih zrnaca ne možemo složiti smislenu cjelinu. Naime, ljudi s legendom jesu ta legenda i u tome je njihova privlačnost. Tako nam izmiče i rusko-hrvatska književnica Irina Aleksander. Dokumenti govore da je rođena 15. lipnja 1900. godine u Peterburgu kao Iraida Kunina. U rodnome je gradu završila gimnaziju i 1919. počela studirati na Filozofskom fakultetu, a godinu poslije na Pravnom fakultetu. U vrijeme građanskog rata zajedno s malenim sinom i mužem, pukovnikom carske vojske, emigrira iz Rusije. Obitelj je, navodno preko Poljske, stigla u Hrvatsku i nastanila se u Zagrebu. Međutim, brak s pukovnikom ubrzo se raspao, a sin Aleksandar umro je od tajanstvene bolesti. Irina je, kako navode neki izvori, upisala Pravni fakultet 1923. Potom je, pod posve nejasnim okolnostima, otišla natrag roditeljima u Lenjingrad, gdje je osim studija, bila angažirana i na raznim kulturnim projektima, od toga da je npr. pisala osvrte na filmove za lenjingradsku “Pravdu”, do toga da je glumila u filmovima. Zagrepčanina Božidara Aleksandera, kako navodi u svojim memoarima, upoznala je 1921. godine. Vjenčali su se 1926. u Beču. Od tada Irina počinje postajati `pravom kulturnom institucijom`, kako kaže povjesničar Ivan Mirnik. U kući u Đorđićevoj 7 drži salon u kojem se okuplja onodobna kulturna elita `lijevoga` svjetonazora. U salon su zalazili npr. slavni slikar Antun Motika te još slavniji književnik Miroslav Krleža. Bogat i velikodušan, Božidar je pomagao umjetnicima. Osim toga, Irina je i sama pisala beletrističke i literarno-kritičke tekstove. Surađivala je, između ostaloga, i u časopisu “Književnik”. Objavila je autobiografski roman Samo činjenice, Sir! i zbirku priča Crveni fes. Prevodila je s ruskog, ponajviše dječju književnost. Na Krležinu preporuku 1937. izvedena je njezina drama o Puškinu, i to uz suradnju najuglednijih ljudi: s ruskoga je dramu preveo Branko Gavella, inscenirao je Ljubo Babić, režirao Tito Strozzi, naslovnu ulogu igrao Vjekoslav Afrić No usprkos tome, drama je doživjela fijasko. Godine 1941. Irina i Božidar bježe iz Zagreba i do 1955. žive u New Yorku. Potom u Parizu, a od 1960. u Genevi. Sve do 13. prosinca 2002, kada je umrla u snu, Irina je živjela u stanu u središtu Geneve te, usprkos poodmakloj dobi, kako je sama tvrdila, sređivala svoje memoare o prijateljstvu s mnogim slavnim osobama 20. stoljeća i tako zapravo ispisivala kroniku jednoga neobičnoga vremena. Ulomci iz njezina “rukopisa života”, kao što je poznato, već su bili objavljivani u domaćoj periodici, osobito dijelovi koji se odnose na Hrvatsku i kulturni život između dva svjetska rata. Pritom je, što je i bilo za očekivati, posebnu pozornost javnosti privukao Irinin odnos (poslovni i prijateljski) s Miroslavom Krležom.`

Борис Акуњин: ЉУБАВНИЦА СМРТИ Издавач: ИНФОРМАТИКА, Београд, 2006.год. Меки повез, 244 стране, илустровано, ћирилица. Одлично очувано. `Roman „Ljubavnica smrti“, Borisa Akunjina, jedan je u nizu kriminalističkih romana sabranih u projektu „Avanture Erasta Fandorina“. Radnja „Ljubavnice smrti“ je najviše okrenuta tajanstvenom moskovskom klubu samoubica. On je sastavljen od raznolikih članova (neuspešnih revolucionara, poznate pesnikinje, medijuma, plemića, moskovskih studenata, novinara) i svoju jedinu svrhu iscrpljuje u susretu sa smrću. Svaki član je dužan da po pozivu boginje smrti izvrši suicid, prethodno napisavši pesmu. Niz takvih samoubistva počinje da privlači pažnju policije, ali i javnosti. Da li je poziv „boginje“ slučajan ili nameštaljka duboko pokvarenog uma, pokušava da prokljuvi čuveni detektiv Erast Fandorin. Duboko upleten u intrige samoubilačkog udruženja, on pored zadatka da raskrinka ubicu treba i da sačuva život članice kluba, mlade provincijalke Maše. Vešto izatkana priča Borisa Akunjina, čitaocu drži pažnju od prve do poslednje strane. Odličan zaplet, iznenadni preokreti, teško rešiva misterija, sve su to preduslovi za dobar kriminalistički roman, koje Akunjin maestralno primenjuje u „Ljubavnici smrti“. Za čitaoce željne zabavnog i lako čitljivog štiva, sasvim dovoljno. Ipak ako ostavimo po strani zaplet, pred nama se ukazuje potpuno novi sloj. Akunjin je izuzetan stilista i čovek sa istančanim osećajem za jezik. Vešto kombinujući naraciju sveznajućeg pripovedača iz trećeg lica, zajedno sa dnevničkim zapisima Maše i dostavama policijskog žbira infiltriranog u klub, on sačinjava pravu literarnu simfoniju različitih jezičkih izraza. Kao da mu to nije dovoljno, on umeće i pesme članova kluba, koje kvalitetom variraju od stihoklepanja do pravih poetskih bravura. Dodajte tome još i maestralni prikaz Moskve na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek, i dobili ste pravo remek-delo. Boris Akunjin je jedan od najpoznatijih i najtiražnijih ruskih savremenih književnika. Rođen je u gruzijskoj porodici pod imenom Grigorije Čhartišvili. Završio je studije engleskog i japanskog jezika i važi za jednog od najboljih poznavalaca japanske kulture u Rusiji. Pre nego što se posvetio pisanju, preveo je niz velikih dela japanske, engleske i američke književnosti na ruski. Prvi roman o Erastu Fandorinu, „Azazel“, doživeo je neverovatni uspeh kod publike i kritike. U rusku literaturu je pored Erasta Fandorina uveo i dva nova detektiva: monahinju Pelagiju i Fandorinovog unuka Nikolaja; kao i započeo niz žanrovskih edicija kriminalističkih, špijunskih, ratnih, naučno-fantastičkih i dečijih knjiga. Do sada je što pod svojim imenom, što pod nekoliko različitih pseudonima, objavio preko sedamdeset dela. Dobitnik je najprestižnijih ruskih književnih priznanja, prevođen je na niz svetskih jezika, a nekoliko njegovih romana je imalo uspešne filmske adaptacije. Politički je aktivan i veliki borac protiv sadašnje ruske vlasti. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Informatika“, kojoj treba odati priznanje ne samo na kvalitetu prevoda već i na odličnoj opremi teksta i dizajnu korica, dobar deo Akunjinovih romana je objavljen na srpskom jeziku. Avanture Erasta Fandorina (do ove godine ih je bilo ukupno petnaest), verovatno su jedan od najboljih načina za upoznavanje turbulentnog predrevolucionarnog perioda ruske istorije. Storije o životu visokog plemstva, sjedinjene sa sudbinama revolucionara i običnog sveta, svojevrsni su preludijum velike promene koja će Rusiju zadesiti 1917. godine. Ne i manje važno, Akunjin u ovim romana, a pogotovo u „Ljubavnici smrti“, čitaocima poklanja pravi stilski vatromet. Kao vešti postmodernista, Akunjin svaki roman o Erastu Fandorinu piše iz potpuno drugog ugla i kroz različitu književnu tehniku. Upravo zbog toga, čitanje Akunjinovih dela iskustvo je koje će svakog ljubitelja dobre književnosti ne samo zabaviti i oplemeniti, već i upoznati sa potpuno novim svetom razigrane i bogate savremene ruske književnosti.`

Knjiga snova Vilijam S.Barouz Kalahari books, B e o g r a d, 1998g Latinica Mekan povez 165 stranica veoma dobro očuvano »Gradac« o Barouzu: Totalni otpadnik Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Novi broj časopisa `Gradac` posvećen je upravo fenomenu Barouz Otpadnik, autsajder, vuk samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka i zamislio, a kamoli dotakao. `Ja ratujem sam`, rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti. Image Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija. Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo je među polusvetom, narkomanima i kriminalcima. `Privilegovan` kao belac u južnjačkoj porodici, značajan deo života dobrovoljno je proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski istok, severna Afrika). Rođen kao muškarac – čitavog života bio je neskriveni homoseksualac. Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...). Opsednut potpunom slobodom – dobar deo života proveo je kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti. Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama. Deklarisani `ženomrzac` – koji je nehotice ubio svoju ženu, što ga je pogodilo i obeležilo za ceo život. `Bitnik` – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko. Povučenjak i autsajder koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona XX veka... Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Pružio je možda i najoštriju, najpotpuniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim, oličenjima skoro patološke potrebe za potpunom kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u `alternativnim` ideologijama (istočni, ruski blok sredinom XX veka) i među moćnicima južnoameričkih banana država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u `ideologijama`, jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da je reč o plemenu usred džungle, malenoj državici ili supersili, ista je: potpuna kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od onih na vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne `ili-ili` dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (ja/ne-ja, muško-žensko, razumsko-instinktivno...). Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da `virus reči` izoluje i neutrališe metodama kao što su `kat-ap` (engl. cut-up)` i `presavijanje` (engl. fold-in). Vremenom je ipak spoznao ograničenje i paradoks situacije da govoreći iz pozicije jezika pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi stvaranja vratio se `pričanju priče`, razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova). Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu. Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji `Erotikon`, iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prvobitni prevod morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje. Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna, romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari boox, Beograd, 1998). Ovaj temat časopisa `Gradac` stoga za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue, kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika, Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, `politički nekorektnih` stavova u vezi sa seksualnošću i odnosima polova, jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sam predstavi – bez cenzure. O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac Dž. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) i istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u XXI veku. Barouzov dugogodišnji partner i izvršilac književne zaostavštine Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca: `Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam S. Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu, čije ime je znao, da ga vodi na njegovom putu ka ‘jedinom cilju vrednom da mu se teži’: besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju.` Dejan Ognjanović

Novo, nečitano, nema posvete. Smrt na Kosovu polju - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2017 Broj strana: 503 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Književnost i erotizam (1990), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Etno (2006), Balkan – teror kulture (2008) i Rastanak s identitetom (2014). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) i medalju „Konstantin Jireček“(2012). Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! GRADAC: Časopis za književnost, umetnost i kulturu broj 92–93–94 Januar – Juni 1990. Tema broja: Ernst Jinger Povez: Meki Broj stranica: 228 Ovaj trobroj je priredio Frano Cetinić SADRŽAJ: Branko Kukić – Ernst Jinger – ratnik i anarh Frano Cetinić Ernst Jinger – život, dela Žan Luj Fonsin – Razgovor sa Ernstom Jingerom Žilijen Ervije – Razgovor sa Ernstom Jingerom Frederik de Tovarnicki – Planetarni Radnik (Razgovor sa Ernstom Jingerom) Andrea Miler – To su individualizacije (Intervju za „Cajt`) Ernst Jinger: ratnik duha (Intervju za „Figaro literer`) Ernst Jinger – Tehnika kao mobilizacija sveta kroz lik Radnika Ernst Jinger – Gozba Ernst Jinger – Boravak u Dalmaciji Ernst Jinger – Kavkaski zapisi Ernst Jinger – Gordijev čvor Žilijen Grak – Uzorno delo našeg vremena Žilijen Ervije – Predgovor francuskom prevodu „Radnika“ Frederik de Tovarnicki – Povodom „Mermernih litica` Vintila Horia – Ernst Jinger ili sučeljavanje Julijus Evola – Istok i Zapad: Gordijev čvor Gi Dipre – Jinger, naš otac Marsel Šnajder – Jinger, vreme i smrt Banin – Jinger i bol Ernst Jinger (nem. Ernst Jünger; Hajdelberg, 29. mart 1895 – Ridlingen, 17. februar 1998) bio je nemački književnik, filozof i vojno lice. Smatra se jednom od kontroverznijih figura evropske misli 20. veka i jednim od važnijih ideologa političke desnice. Rođen je u dobrostojećoj građanskoj porodici. Sa osamnaest godina postao je vojni dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, gde se istakao hrabrošću i postao najmlađi dobitnik Ordena za zasluge, najvišeg nemačkog vojnog odlikovanja. Nakon rata stekao je slavu memoarima Čelična oluja (1920), kratkim romanom Oluja (1923) i esejima Rat kao unutrašnje iskustvo (1922), Čestar 125, (1924) i Vatra i krv (1925). U njima je rat i ratno iskustvo uzdigao u mitske dimenzije, istaknuvši da se sve životne suprotnosti, uključujući i one između kulture i varvarstva, prevazilaze u krvavoj i vatrenoj inicijaciji u ratnim rovovima. Iako je u njegovim spisima prisutan uticaj različitih ideologija, Jinger se na političkoj shemi određuje kao konzervativni nacionalista. Njegovo političko delovanje je povezivano sa pokretom Konzervativna revolucija, zajedno sa filozofskim delanjem Martina Hajdegera, Karla Šmita, Osvalda Špenglera i mnogih drugih. Sa druge strane, njegova ideologija se često opisivala kao direktna spona i najava fašističke ideologije Nemačke. Sam Jinger nije gajio simpatije prema Hitleru i nacizmu i više puta je od nje pravio otklon, smatrajući nacističke rasne teorije i eugeniku vulgarnim i provincijskim načinom razmišljanja. Ipak, Hitler je prema njemu gajio duboko poštovanje, i odbacio je Gebelsov predlog za njegovo hapšenje, nakon izlaska knjige Na mermernim liticama, u kojoj su mnogi videli negativnu kritiku samog firera i njegove ideologije. Uprkos snažnim kritikama sa kojima se suočio u svom stodvogodišnjem životu, pogotovo onih od intelektualaca leve političke orijentacije, Jinger, po sopstvenom priznanju, nikada nije zažalio ni zbog čega što je napisao. Njegovo književno stvaralaštvo je raznovrsno. Pisao je romane, eseje, memoare i pripovetke. Stvaralaštvo mu je obojeno avangardnim nihilizmom, nacionalističkom mitologijom i ekspresionističkim izražajnim sredstvima. Takođe je primetan u pojednim delima uticaj nadrealizma i magijskog realizma. Vremenom je razvio hladni i precizni stil, ili, kako ga je sam Jinger nazivao, stil izbrušene tame. Težnja ka stilskoj perfekciji vidi se i u činjenici da je svoje memoare iz Prvog svetskog rata Čelična oluja, prepravljao, u periodu od prvog izdanja 1920. do konačnog izdanja u Sabranim delima 1952, ukupno 8 puta. Detinjstvo Ernst Jinger je rođen 29. marta 1895. u Hajdelbergu, kao najstarije dete hemijskog inženjera Ernesta Georga Jingera (1868–1943) i Karoline Lampl (1873–1950). Njegov otac je stekao bogatstvo na rudnicima kalijuma. Bio je veoma blizak sa dve godine mlađim bratom Fridrihom Georgom (1898–1977), koji će postati značajni nemački pesnik. Školovao se u Hanoveru i Braunšvajgu od 1901. do 1907, a zatim u Vunstorfu od 1907. do 1912. Sklon sanjarenju, nikada nije zablistao sa ocenama. Tokom školovanja razvio je strast prema avanturističkim romanima i entomologiji. Zajedno sa bratom Fridrihom Georgom priključio se omladinskom pokretu Vandervogel 1911. U novembru iste godine objavljene su njegove prve pesme. U ovom periodu živeo je kao mladi pesnik boem. Dok je bio učenik gimnazije u Hamelnu, osamnaestogodišnji Jingler je novembra 1913. pobegao u Alžir, ne bi li se priključio Legiji stranaca. Njegova romantična vizija Afrike i Legije, izgrađena na osnovu avanturističkih romana, uskoro je bila urušena pod udarom stvarnosti, kada se suočio sa grubošću vojnika, izbegavši za dlaku grupno silovanje. Šest nedelja kasnije nemačko ministarstvo spoljnih poslova je na nagovor Jingerovog oca urgiralo da se osamnaestogodišnji mladić oslobodi službe.[2] Nakon otpuštanja iz Legije, Jinger je poslat u školu u Hanoveru, gde je jedno vreme sedeo u klupi sa budućim komunističkim liderom Vernerom Šolemom. Prvi svetski rat Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac. Devetnaestogodišnji mladić je bez vojne pripreme poslat u rovove na zapadni front. Pokazao se kao vešt, hrabar i inteligentan vojnik te je 1915. unapređen u poručnika. Postao je poznat po pokazanom spokojstvu, čak i pred neprijateljskom vatrom. U ratu je video neku vrstu spiritualnosti. Tokom četiri godine rata ranjen je ukupno 14 puta.[4] U periodima prekida vatre, vodio je dnevnik, koji će postati osnova za njegove memoare. Takođe je dosta čitao. O tome je napisao: ...u ratovima se mnogo čita ili u svakom slučaju postoji mogućnost za to za one koji prednost daju knjigama ispred kartanja i beskrajnih razgovora. Spektakularni deo rata, koji igra glavnu ulogu u izveštajima, veoma je mali u poređenju sa njegovim sivim spletovima, dosadom i iščekivanjem. Mesecima se nestrpljivo čekaju stvari koje bi trebalo da dođu – u skloništu, u bunkeru, na odmorištu ili rezervnom položaju, u stanovima, na telefonu. Za lektiru je pogodno ako ste stariji vodnik ili kapetan, u svakom slučaju onaj koji daje stražu. Na zapadnom zidu morao sam po pola noći da ostanem pod oružjem, a da ne dođe nijedan izveštaj. Imao sam ipak dobro društvo: celokupnog Tolstoja.[5] Pored Tolstoja čitao je Ničea, Šopenhauera, Ariosta, Kubina, Mopasana kao i entomološke dnevnike. Tokom 1917, dok je bio u rovovima i na patroli, skupljao je insekte. 149 vrsta tvrdokrilaca, koje je ulovio u periodu između 2. januara i 27. jula 1917, opisao je i datirao pod nazivom Fauna coleopterologica douchyensis (Fauna tvrdokrilaca u regiji Duši le Men). Tokom Prolećne ofanzive bio je deo elitnih trupa iznenađenja, koje su testirale novu strategiju. Za vreme jednog od brzih napada Jinger je zadobio metak u grlo, i samim čudom preživeo. Za svoje vojne zasluge odlikovan je mnogobrojnim ordenjem, dobivši i Orden za zasluge, najviše prusko odlikovanje koje se dodeljivalo do kraja Prvog svetskog rata. Ovaj orden, koji je poznat i po neformalnim nazivom Plavi Maks, tokom rata je dodeljen 700 puta, ali je mahom dodeljivan vojnim licima sa najvišim činovima. Jinger je bio jedan od jedanaestorice sa nižim vojnim činom kojem je dodeljena ova čast. Ujedno je bio i njen najmlađi dobitnik. Međuratne godine Nakon Prvog svetskog rata nastavio je da služi kao poručnik u armiji Vajmarske repblike, dok nije demobilisan 1923. Studirao je zoologiju, botaniku i filozofiju. Slavu je stekao 1920, kada je svoja ratna iskustva pretočio u memoare pod naslovom Čelična oluja (In Stahlgewittern) 1920. U njima je predstavio rat kao mistično iskustvo koje razotkriva prirodu postojanja. Oženio se 1925. Gretom fon Jajnen (1906–60). Imali su dva sina, Ernsta mlađeg (1926–44) i Aleksandra (1934–93). Jinger je objavljivao članke u nekoliko desničarskih časopisa, a njegova politička stanovišta između dva rata su opisivana kao radikalni nacionalizam. Bio je kritičan prema demokratiji kao političkom modelu, izjavivši: Mrzim demokratiju poput kuge.[8] U tekstu Nacionalizam i jevrejsko pitanje (Über Nationalismus und Judenfrage 1930) predlagao je asimilaciju Jevreja sa nemačkim narodom ili njihovu emigraciju u Palestinu. Sadržaj ovog eseja spada u Jingerove najkontroverznije tekstove, zbog kojeg je nakon Holokausta više puta optužen za antisemitizam, posebno zbog toga što je Nemački narod nazvao čistom vodom a Jevreje crnim uljem. U Jingerovu odbranu se isticalo da taj tekst nije objavljen u nekom fašističkom časopisu, već u Južnonemačkom mesečniku (Süddeutsche Monatshefte), u broju koji je bio posvećen jevrejskom pitanju i u kome su tekstove objavili i mnogi jevrejski autori, i čiji je tadašnji urednik, Paul Nikolaus Kosman, takođe bio Jevrejin.[9] Posle rata Jinger je ovaj esej nazivao grehom iz mladosti, ističući da ga je napisao pre nego što je genocid nad Jevrejima započet.[10] Objavio je knjigu Radnik (Der Arbeiter) 1932. U eseju „O bolu“, napisanom i objavljenom 1934, odbacio je liberalne vrednosti slobode, sigurnosti, lakoće i komfora, i za meru čoveka uzeo njegovu sposobnost da izdrži bol i podnese žrtvu. U ovo vreme skovao je aforizam: Ono što me ne ubije ojača me, a ono što me ubije to me učini još jačim. Treći rajh Pošto je bio poznati ratni heroj i ugledni nacionalistički kritičar Vajmarske republike, Hitlerova Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija je u njemu videla svog prirodnog saveznika. Međutim, Jinger je više puta odbio da postane član nacističke partije. Kada se preselio za Berlin 1927, odbio je ponudu da bude njihov poslanik u Rajshadu. U otvorenom pismu iz 1930. javno je osudio Hitlerovo gušenje Seljačkog pokreta (Landvolkbewegung). U nacističkom časopisu Felkišer beobahter (Völkischer Beobachter), za koji je u prethodnim godinama napisao dva teksta, izašao je članak 22. oktobra 1932, u kome su ga napali zbog odbijanja politike Krvi i tla, nazivajući ga inteligentom i liberalom. Jinger im je odgovorio zabranom štampanja njegovih tekstova. Sledeće godine ponovo je odbio da bude njihov poslanik. Iste godine odbio je članstvo u Nemačkoj akademiji književnosti. Takođe je odbio da govori na Gebelsovom radiju. Bio je jedan od nekolicine nacionalističkih autora čije se ime nikada nije pojavilo ni na jednom pisanom proglasu podrške Hitleru. Zajedno sa bratom Fridrihom Georgom napustio je Traditionsverein der 73er, organizaciju hanoverskih, vojnih veterana iz Prvog svetskog rata, kada su iz nje isključeni jevrejski članovi. Napustivši Berlin 1933. njegovu kuću je pretražio Gestapo. Kratki roman Na mermernim liticama (Auf den Marmorklippen) izašao je 1939. Mnogi čitaoci su knjigu interpretirali kao kritiku nacizma i karikaturu nemačkih vođa. Gebels ju je zabranio 1941, predloživši Hitleru da Jingera zatvore u koncentracioni kamp, ali je Hitler to odbio. Kada je izbio Drugi svetski rat, mobilisan je, dobivši čin vojnog kapetana. Nije učestvovao u borbi, već je preuzeo rukovođenje administrativnih poslova u okupiranom Parizu. Takođe je bio zadužen za sprovođenje smrtne kazne nad nemačkim vojnim dezerterima. U Parizu se družio sa umetnicima poput Pabla Pikasa i Žana Koktoa. Prve ratne godine opisao je u dnevniku „Bašte i ulice“ (Gärten und Straßen) 1942. Takođe je u francuskoj prestonici bio deo krugova visokih oficira koji su planirali zbacivanje Hitlera sa vlasti. U ovoj organizaciji je učestvovao sa oboda, tako da posle Julske zavere, to jest neuspešnog atentata na nacističkog vođu, Jinger nije streljan, jer nacističke vlasti nisu mogle da dokažu njegovu umešanost. Ipak zbog dovoljnih sumnji udaljen je iz nemačke vojske. Njegov stariji sin, Ernst mlađi, koji je bio vojni kadet, uhapšen je zbog navodnih subverzivnih razgovara i iskazanih sumnji u nemačku pobedu. Na intervenciju njegovog oca pušten je na slobodu, ali je 29. novembra iste godine upucan na bojnom polju. Jinger je čitavog života opravdano sumnjao da su ga ubili sami nacisti po naredbi viših vlasti. Nakon Drugog svetskog rata Pošto je odbio da učestvuje u procesima denacifikacije nakon Drugog svetskog rata, njegove knjige bile su zabranjene četiri godine u Nemačkoj pod britanskom okupacijom. Njegovo delo Mir (Der Friede), napisano 1943, a objavljeno 1947, označilo je kraj njegovog političkog angažmana. Nastavio je da živi povučeno u izolaciji, redovno objavljujući knjige. Zapadnonemački izdavač Klet objavio je Jingerova sabrana dela u deset tomova 1965. Druga edicija sabranih dela, ovog puta u 18 tomova, objavljena je u periodu od 1978 do 1983. Na ovaj način postao je, pored Getea, Klopštoka i Vilanda, četvrti nemački književnik koji je za života doživeo dva izdanja sabranih dela. Njegovi dnevnici pisani od 1939. do 1949, objavljeni su 1948. pod nazivom Refleksije (Strahlungen). Roman Staklene pčele (Gläserne Bienen) izlazi 1957. U pitanju je jedno od pionirskih dela magičnog realizma, u kojem se predstavlja budućnost gde automatske mašine prete ljudskoj individualnosti. Tokom pedesetih i šezdesetih putovao je po svetu. Njegova prva žena, Greta, umrla je 1960. Nakon dve godine samačkog života oženio se Lizeloteom Lorer. Tokom života eksperimentisao je sa različitim drogama i psihoaktivnim supstancama. U mladosti sa eterom, kokainom i hašišom a u starosti sa meskalinom, halucogenim pečurkama i LSD-ijem. Ova iskustva je opisao u knjizi „Droga i opijenost: približavanja“ (Annäherungen - Drogen und Rausch). LSD je probao nekoliko puta družeći se sa Albertom Hofmanom, naučnikom koji je otkrio njegove psihoaktivne supstance. Jedna od važnijih zasluga Jingerove kasnije književne karijere je njegova koncepcija metaistorijske figure Anarha, idealne figure suverenog pojedinca, začeta u romanu Eumeswil (1977). Jinger anarha opisuje rečima: Suštinska razlika je u tome što je odmetnika odbacilo društvo, dok je anarh taj koji odbacuje društvo. To su dva različita pristupa pred opasnostima sveta. Anarh nikada ne gubi iz vida svoju omiljenu temu: slobodu. U odnosu na vlast, anarhist je njen smrtni neprijatelj. Anarh joj ne priznaje legitimitet. On ne teži da je osvoji. Anarh može biti bilo ko. Dok sam sedeo u svojoj kancelariji u Mažestiku 1941. godine, držao sam se, što sam više mogao, po strani od svakog političkog problema. Anarh je u neku ruku suveren, ali i kameleon. On je kralj šahovske partije, u igri čija svrha nije u tome da evoluira, već da postoji. Anarh se oslanja na svoj sopstveni život. Jinger se priključio nemačkom kancelaru Helmutu Kolu i francuskom predsedniku Fransoi Miteranu 1984. u zajedničkom obeležavanju godišnjice bitke za Verden, gde je ideologiju rata u Nemačkoj pre i posle Prvog svetskog rata nazvao kobnom greškom. Njegov mlađi sin Aleksandar, fizičar, izvršio je samoubistvo 1993. Jingerov stoti rođendan proslavljen je 29. marta 1995. sa velikom pažnjom javnosti. Godinu dana pred smrt prešao je u rimokatoličanstvo, primivši pričest. Umro je 17. februara u Ridlingenu u 102. godini života.

Autor - osoba Popović, Radovan, 1938- = Popović, Radovan, 1938- Naslov Aristokrat duha : životopis Milana Kašanina / Radovan Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 2016 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 224 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂDokument (broš.) Napomene Slike M. Kašanina Tiraž 500 Beleška o autoru: str. 221. Posveta: Dragom Miši, sa vazdašnjim prijateljstvom - Radovan: NBS: MJ II 2900 Predmetne odrednice Kašanin, Milan, 1895-1981 Nova, nekorišćena 2016; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 224 str.; 978-86-7946-175-9; Aristokrat duha - životopis Milana Kašanina Radovan Popović Izdavač: Matica srpska Knjige o jednom od najvećih srpskih intelektualaca 20. veka Milanu Kašaninu, književniku i istoričaru umetnosti. Radovan Popović jedan je od najplodotvornijih srpskih publicista. Tokom svog višedecenijskog rada napisao je nenadmašne biografske knjige, između ostalih o Isidori Sekulić, Jovanu Dučiću, Ivu Andriću, Milošu Crnjanskom, Desanki Maksimović, Meši Selimoviću, Rastku Petroviću, Branku Ćopiću, Borislavu Mihailoviću Mihizu. Knjigom o Milanu Kašaninu, Popović je ostavio trajan beleg o ličnosti koja je po mnogo čemu zadužila svoj narod. ključne reči: Srpska književnost Memoari, biografije, dnevnici, pisma milan kašanin Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. MG84

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecenja, sve ostalo u dobrom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija Datoteka:Newman Laugh-O-Gram (1921).webm Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana...

DVE KNJIGE PO CENI JEDNE, NE PROPUSTITE! `FRIDINE FIJESTE` FRIDA KAHLO autori Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer - NOVO i `DA VINČIJEVA KUHINJA` - autor Dejv Devit - NOVO OBE KNJIGE SE PRODAJU U KOMPLETU + POKLON DVD FRIDA `DA VINČIJEVA KUHINJA` može ići zasebno jer ih imam više komada. Ako želite samo ovu knjigu, ona se nalazi na posebnoj aukciji i sledećem linku https://www.kupindo.com/Biografija/60594841_-DA-VINCIJEVA-KUHINJA-DEJV-DEVIT-NOVO, pa možete pogledati slike i opis knjige. Žanrovi: Biografija / Hrana i piće / Kuvar Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 325 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 24 cm Godina izdanja: 2017. godine Autori: Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer LUKSUZNO Izdanje, BOGATO ILUSTROVANA - Divna sećanja na život Fride Kalo i Dijega Rivere u Plavoj kući. U knjizi se nalaze stare crno-bele porodične fotografije, više od 100 recepata za jela koja je Frida volela da priprema, ilustracije tih recepata, kao i fotografije mrtvih priroda koje su inspirisane Fridinim slikama, što sve zajedno čini ovu knjigu snažnom, uzbudljivom i inspirativnom, kakva je bila i Frida. Kako se meksička umetnica zaljubila u kuvanje FRIDA KALO U KUHINJI Većina ljudi dobro zna kako izgleda umetnost Fride Kalo, ali malo je poznato da je Frida bila strastvena kuvarica, koliko i slikarka. Piše: M. Krtinić U domaćim knjižarama nedavno se našla neobična knjiga “Fridine fijeste” Gvadalupe Rivera i Mari-Pjer Kole u prevodu Nikole Krznarića, koja baca posebno svetlo na ovaj segment Fridinog života. Ovo kolažno izdanje, koje je objavio Službeni glasnik, daje jedinstveni uvid u svet Fride Kalo, budući da je koautorka knjige ćerka Dijega Rivere iz njegovog prethodnog braka, odnosno neko ko je odrastao u Fridinom domu. Gvadalupe Rivera deli sa čitaocima svoja sećanja na život sa Fridom, ali i recepte koja je slavna umetnica spremala svojim gostima i svom mužu. Ovo izdanje sadrži više od sto recepata za tradicionalna meksička jela koja je Frida volela da priprema, kao i ilustracije tih jela. Tu su i dragocene porodične fotografije, kao i fotografije mrtve prirode inspirisane Fridinim slikama. “Stavila sam na hartiju neke od najznačajnijih i najuzbudljivijih trenutaka u životu Fride Kalo, one koji su ostavili neizbrisiv trag u mom sećanju. Takođe govorim i o Fridinom svakodnevnom životu, njenim navikama i njenoj ličnosti, i umetničkom talentu, koji je toliko vidljiv u delima koja je stvorila između 1940. i 1943. godine. Pišem o njenom oduševljenju hranom i o pripremanju jela, koja su Dijegu bila omiljena. Sve te događaje sam nazvala ‘Fridine fijeste’, iako moram priznati, da smo moj otac, svi koji smo poznavali Fridu i ja, učestvovali u proslavama zajedno s njom”, piše u knjizi Rivera. Iz ovog izdanja saznajemo da je Fridi bilo važno da zna dobro da kuva. To je bio deo njene meksičke tradicije koliko i njena odeća iz Oahake. Ali ljubav prema kuvanja nastala je i iz želje da zadovolji svog muža, koji je bez sumnje imao dobar apetit. “Od venčanja pa nadalje Frida je shvatila da će kuvarska veština biti važan deo njenog života. Loše raspoloženje majstora Rivere nestajalo je pred ukusnim jelima koja su se tradicionalno pripremala u meksičkim kućama, poput belog pirinča ili pirinča sa šafranom…”, piše u knjizi. Rivera naglašava da je Frida bila entuzijasta koja je iz svega izvlačila najviše što može. Tako je oko nje stalno bilo razloga za radovanje. Slavila je sve svece, rođendane, krštenja i većinu verskih i svetovnih praznika. Autorke su knjigu podelile u cikluse od 12 fijesti, nazvane po mesecima. Priča počinje sa avgustom, mesecom Fridinog i Dijegovog venčanja, da bi usledili i obeležavanje Posada (za Božić), Dana mrtvih, meksičkih nacionalnih praznika i gala proslave “Obrok na veznim stolnjacima”. Zanimljivo je posmatrati koliko njen stil kuvanja i zabavljanja gostiju podseća na njene slike prepune jakih boja. Frida je provodila sate u kupovini i spremanju hrane. Uživala je dok je pripremala dekoracije za trpezarijski sto, gde su jeli Dijego i ona i njihova proširena porodica. Riverina sećanja tiču se i odnosa Dijega i Fride. Njena majka bila je Lupe Marin, jedna od Dijegovih modela, sa kojom se slavni slikar oženio 1923. godine (Gvadalupe je rođena godinu dana kasnije). Iako je razvod nekoliko godina kasnije bio obostran, Lupe je ostala deo Dijegovog života. U početku je njen odnos sa Fridom bio haotičan, da bi vremenom ljubomora i zavist potpuno nestala između dve žene. Lupe je zapravo naučila Fridu kako da kuva za Dijega. Jedno vreme dva para su čak i živela zajedno, ali su se na kraju Frida i Dijego preselili u čuvenu Plavu kuću. Ovde je porodica ugostila mnoge zanimljive i poznate ljude, i tu je procvetao Fridin umetnički talenat, ali i njena ljubav prema kuvanju. Američko izdanje objavljeno je 2002. godine, a zanimljivo je da je tokom snimanja filma “Frida” sa Salmom Hajek u glavnoj ulozi hrana za glumce spremana upravo prema receptima iz “Fridinih fijesti”. Iz poznate Glasnikove `kuhinje`, ovog putа i doslovno iz kuhinje, stigla je uzbudljiva knjiga `Fridine fijeste`. To je intrigantna i raskošna knjiga o gastronomskom životu slavne slikarke Fride Kalo. Autori Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer priredili su bogato dokumentovanu prezentaciju kulinarskih navika velike Fride. U knjizi su na zanimljiv i originalan način ispričana sećanja Fridinih najbližih i izložene dragocene porodične fotografije. Knjiga sadrži više od 100 recepata za jela koja je Frida volela da priprema, kao i izuzetne ilustracije tih jela. Tu su i maestralne fotografije mrtve prirode, inspirisane Fridinim slikama. Fridino ime priziva tajanstvenost, čaroliju i Meksiko. Ova lepa knjiga baca novo svetlo na već poznatu legendu. Frida je bila veliki entuzijasta i svaka prilika je bila razlog za radovanje. Slavila je rođendane i praznike posvećene svecima, krštenja i sve nacionalne svetkovine. Tih dana Frida je volela da sprema tradicionalna meksička jela, omiljena njenom voljenom suprugu Dijegu Riveri. Ljubiteljima Fridinog dela ova knjiga biće dobrodošla i neprocenjiva u biblioteci, a onima koji ne poznaju njen život – biće odličan i zanimljiv uvod u upoznavanje. Bodljikave kruške u zelenom pipijan sosu, supa od škampa, piletina u marinadi, pa škampi u marinadi, ljuti voćni paprikaš, salate i sosovi u ogromnim činijama, avokado, pasulj, rotkvice... meksička hrana sva u slikama koje prosto mame iz knjige „Fridine fijeste, Recepti i sećanja na život sa Fridom Kalo“, autorki Gvadalupe Rivere i Mari-Pjer Kole. Ova jela Frida Kalo spremala je za svoj rođendan u julu, a priređivala je velike večernje zabave na koje je pozivala „pola Meksika“, marijače, žene u živopisnim nošnjama, ljude iz Pariza, Londona i Njujorka. U čuvenoj Plavoj kući, koju su Frida i Dijego uredili u vatrometu boja i ukrasili velikim slikarskim platnima, tada su se pili tekila, pivo u kriglama, svuda je bilo aranžirano voće uklopljeno sa crvenim mušemama i šarenim salvetama. Kao slikarska mrtva priroda. Posebnu pažnju Frida je poklanjala desertima, puslicama i nugat kockama i karamelama, zato što su je podsećali na detinjstvo. U pripremnim spiskovima gostiju i recepata, Fridi su pomagali porodica i prijatelji, pa i kćerke njenog muža Dijega Rivere iz braka sa književnicom Lupe Marin. Jedna od njih Gvadalupe Rivera napisala je ovu knjigu u saradnji sa novinarkom Mari-Pjer Kole, uz živopisne fotografije Ignasija Urkisa, a kod nas je ovo delo objavljeno u „Službenom glasniku“, u prevodu Nikole Z. Krznarića. Ovo je knjiga sećanja nekadašnje devojčice, koja je uz Fridu Kalo i oca Dijega Riveru formirala svoj ukus, stavove i buduće pozive, postajući profesorka prava, savezna poslanica u Kongresu, senatorka, ambasadorka Meksika u različitim međunarodnim organizacijama, dobitnica Nacionalne nagrade za ekonomiju i vodeća članica mnogih kulturnih organizacija. Napisala je nekoliko knjiga o životu svog oca, a ova posebno opisuje gozbe o nacionalnim i verskim praznicima. „Naučila sam da posmatram svet kroz način na koji su živeli Frida i Dijego“, piše Gvadalupe Rivera. Fridin kreativni pristup životu i umetnosti pripremanja jela opisan je u knjizi kroz dvanaest fijesta, karakterističnih za svaki mesec, među kojima su Posade za Božić, Dan mrtvih, meksički nacionalni praznici kada se Dijego družio sa bivšim revolucionarima i političarima, proslava „Obrok na vezenim stolnjacima“. Više od stotinu recepata tradicionalnih meksičkih jela iz bakinih beležnica, čak i od bivše Dijegove supruge Lupe, nalazi se u ovim sećanjima. Mnoštvo ljudi prelazi preko stranica knjige, ispunjavajući obede i proslave razgovorima o Frojdu, Lorki, komunizmu i melodijama meksičkih ljubavnih pesama: „Tebi dolazim da pevam najlepšu pesmu svoju...“, dok Frida ponosno korača u širokim suknjama, sa cvećem u kosi. Njen i Dijegov život, ispunjen radom, predavanjima, putovanjima i druženjem, obogaćen je vatrometom boja, plodovima prirode i duha. Za septembarski nacionalni praznik Frida je pored ostalog na spisak jela dodala paprike u sosu od oraha. O poreklu ovog jela Gvadalupe Rivera pripoveda da su žene Puebla, početkom 19. veka, prilikom posete jednog od prvih meksičkih predsednika, a neposredno posle zadobijanja nezavisnosti, želele da naprave nešto nesvakidašnje te su pripremile te paprike u sosu od oraha. To povrće punjeno je mlevenim mesom i umočeno u sos od sveže mlevenih oraha, pa garnirano semenkama nara. „U čast predsednika Meksika u jelu su bile zelene paprike, beli samleveni plod oraha i crvene semenke nara“, piše Gvadalupe. Za nacionalni praznik Frida je spremala pirinač u boji zastave, a sto je aranžirala tako što je pored cveća u raznobojne bodljikave kruške, nar i limete, pobola meksičke zastavice, stvarajući mrtvu prirodu kao sa slike. Devet dana pred Božić održavane su svečanosti Posade kada su lomljene pinjate, igračke od papira, keramike ili platna, napunjene igračkama i bombonama. Frida je volela ove Božićne svetkovine, kao i Bogojavljenje kada je kupovala Bogojavljenski kolač sa figurom deteta Hrista u unutrašnjosti. Plava kuća je sve do februara primala decu iz susedstva, porodicu i prijatelje. Može se reći da je čitav njen život bio svetkovina, uprkos bolesti i životnim udarcima. Pustolovina u zlu. Ukusna bodljikava kruška. KNJIGU ŠALJEM KAO PREPORUČENU TISKOVINU UZ PRETHODNU DOPLATU POŠTARINE

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu. Filmska karijera Glumac koji ne voli film Olivije je debitovao na platnu 1930. sa filmom Privremena udovica. Iste godine imao je manju ulogu u Previše varalica, a već sledeće prvu glavnu u drami Žuta karta. Uprkos ponudama koje su stizale, u potpunosti se posvetio pozorištu i Šekspirovim dramama koje su mu donosile popularnost. Godine 1936. dobio je priliku da igra u filmskoj adaptaciji Šekspirove drame Kako vam drago. Iako je to bila prva uloga za koju je bio istinski zainteresovan, konačan proizvod mu se nije dopao i smatrao je da Šekspir jednostavno nije dobar na filmu.[16] Te godine je prvi put video već tada popularnu Vivijen Li, a sledeće godine snimali su ljubavnu dramu Požar nad Engleskom. Tada su počeli da se pojavljuju zajedno u javnosti, iako su oboje bili u braku.[12] Dve godine kasnije otputovali su u SAD, gde je Olivije snimao Orkanske visove. Bio je prvi put nominovan za Oskara za ulogu Hitklifa u Orkanskim visovima. Vivijen je pak osvojila Oskara za najbolju glavnu glumicu za ulogu u epskom Prohujalo sa vihorom, pa su dvoje mladih glumaca krajem četrdesetih bili najpoznatiji holivudski bračni par .[17][18] 1940—1959: Filmska zvezda Uspon u Lorensovoj karijeri nastavio se Hičkokovim hit-filmom Rebeka iz 1940. godine, u kom je Olivije tumačio lik zgodnog i bogatog udovca koji se ženi mladom devojkom ne rekavši joj da je indirektno odgovoran za smrt svoje supruge. Za ovu ulogu opet je bio nominovan za Oskara. Sledeće godine igrao je sa svojom suprugom u romantičnoj drami Ledi Hamilton koja je bila veliki bioskopski hit. Pošto se pokazao kao podjednako dobar i na filmu i u pozorištu, dvojica producenata su mu predložili da režira neke od Šekspirovih drama u kojima je uspešno igrao. Olivije je u početku mislio da nije dorastao zadatku, pa je nagovarao Vilijama Vajlera i Terensa Janga da preuzmu ulogu reditelja. Pošto su obojica odbili predlog[19] jer filmovi snimljeni po Šekspirovim dramama nisu bili popularni, Lorens je na kraju ipak odlučio da pokuša. Prvi film koji je počeo da snima bio je Henri Peti iz 1944. Tokom snimanja jedne scene u Irskoj, konj je udario u kameru koju je držao Olivije, te je ovaj zaradio veliku posekotinu na usni i povredu oka, ostavivši mu ožiljak koji će kasnije postati njegov zaštitni znak.[19] Kritičari su pohvalili film, koji je ujedno bio i komercijalni uspeh. Još je bio nominovan i za Oskara za najbolji film, a Olivije za najboljeg glumca. Međutim, Akademija mu je dodelila počasnog Oskara, za izuzetan rad na filmu Henri Peti. Olivije je odbio nagradu nazivajući je prevarom, i smatrajući da Akademija jednostavno nije bila spremna da Oskare uruči jednom strancu.[20] Sledećih nekoliko godina radio je kao zabavljač na frontu, zajedno sa Ralfom Ričardsonom. Godine 1948. snimio je Hamleta i glumio glavnu ulogu. Film je morao biti kraći od 153 minuta pa je Olivije bio prinuđen da iseče dobar deo teksta. Sa Hamletom je ponovo bio nominovan za Oskara u istim kategorijama kao i za Henrija, s tim što je ovaj put i dobio nagrade, i to u obe kategorije. Tako je Olivijeov Hamlet postao prvi britanski film koji je osvojio Oskara, a Olivije prva osoba koja je iste godine režirala film za koji je dobila Oskara za najboljeg glavnog glumca. Ostao je jedino bez Oskara za najboljeg režisera, što glumicu Etel Barimur, koja mu je uručila Oskara, nije iznenadilo jer je smatrala da filmska adaptacija Hamleta nije ni približno verna drami.[21] Poslednji šekspirovski film koji je bio dogovoren još četrdesetih, Olivije je snimio tek 1955. godine. U međuvremenu, njegova pozorišna karijera bila je na vrhuncu, te je do 1955. išao na turneje širom sveta. Film koji je tada snimio bio je Ričard Treći. Na snimanju filma, jedan od strelaca ga je pogodio u nogu, zbog čega je Olivije hramao nekoliko dana.[22] Pošto je u filmu Olivije trebalo da bude hrom, ova nezgoda nije se odrazila negativno na snimanje filma. Međutim, ovaj raskošni epski spektakl bio je komercijalni neuspeh, pa je Olivije bio prinuđen da odustane od planiranog snimanja Magbeta, koji je trebalo da bude poslednji u nizu dogovorenih filmova. Poslednji film u kome je Olivije igrao pedesetih, bila je romantična komedija Princ i igračica, gde se prvi put sreo sa Merilin Monro, tada najpopularnijom glumicom na svetu. Nakon završetka snimanja Olivije je strogo kritikovao Merilinino ponašanje i glumu,[23] što je tada privuklo veliku pažnju medija. Međutim, posle njene tragične smrti rekao je: „Ne mogu da verujem da tako glamurozan film nije postao hit. Ja sam bio dobar, ali Merilin... Merilin je bila zadivljujuća!”[24] 1960—1989: Doktor Zel Godine 1960. Olivije je snimio Spartaka i Zabavljača, dva filma koja su postigla veliki komercijalni uspeh. Zabavljač je takođe dobio i pohvale kritike i doneo mu još jednu nominaciju za Oskara. Usledili su Otelo sa Megi Smit u ulozi Dezdemone, koji je bio njegov poslednji film snimljen po nekom Šekspirovom komadu, zatim triler Bani Lejk je nestala i tri ratna filma: O, kakav divan rat, Bitka za Britaniju i Nedostižni most. Poslednja dva filma za koje je bio nominovan za Oskara bili su Momci iz Brazila i Maratonac. Uloga u Maratoncu mu je dobila odlične kritike i donela mu prvi Zlatni globus. Američki filmski institut je ovaj film proglasio za jedan od sto najuzbudljivijih filmova svih vremena,[25] a Olivijeovog sadističkog doktora Zela svrstao među pedeset najvećih filmskih negativaca.[26] Kada je 1967. godine saznao da boluje od raka, želeći da obezbedi svoju porodicu nakon smrti, Lorens je prestao da bude izbirljiv u izboru uloga i počeo je da prihvata skoro sve što mu se nudilo, pa je tako počeo da prihvata i uloge u televizijskim serijalima.[9] Čak je izjavio: „Pitaju me zašto glumim u nekom filmu. Odgovor je jednostavan — novac, dragi moj... Osećam da kraj dolazi. Nemam ništa da ostavim porodici osim novca koji zarađujem od filmova. Ništa mi nije ispod časti ako je dobro plaćeno. Zaradio sam pravo da zgrabim sve što mi se ukaže za ovo malo vremena koje mi je preostalo.”[27] Do kraja života pojavio se u brojnim filmovima, a za uloge u Inčonu i Džez pevaču nagrađen je Zlatnom malinom za najgoreg glumca. Umro je 1989, dok je snimao Ratni rekvijem. Olivije je i petnaest godina posle smrti glumio negativca u filmu Nebeski kapetan i svet sutrašnjice. Naime, materijal sa njim iz mlađih dana je uz pomoć kompjuterske grafike uklopljen u film, te je Olivije bio zločesti dr Totenkof.[28] Televizijska karijera Lorens Olivije je počeo karijeru televizijskog glumca kada je već iza sebe imao ostvarenu karijeru u pozorištu, i kada je bio jedan od najtraženijih filmskih glumaca. Međutim, od početka osamdesetih pa do smrti, uglavnom je igrao u TV–serijama ili mini-filmovima. Olivije se prvi put pojavio na televiziji ulogom u seriji John Gabriel Borkman 1958. Glumio je i u Dejvidu Koperfildu sa Idit Evans, kao i u mini-filmovima Mačka na usijanom limenom krovu i Vrati se, mala Šibo. Neke od poslednjih televizijskih uloga bile su mu u Poslednjim danima Pompeje, Izgubljenim kraljevstvima (sa Kolinom Fertom) i Vagneru. Najpoznatije TV serije u kojima je igrao i za koje je dobio nagradu Emi za najboljeg glumca jesu Kralj Lir, Dugo putovanje u noć i Ljubav kad joj vreme nije gde je glumio zajedno sa Ketrin Hepbern. Olivije je bio nominovan za devet, a osvojio je pet nagrada Emi.[29] Privatni život Propali brakovi Olivije se 25. jula 1930. oženio glumicom Džil Ezmond koja mu je šest godina kasnije rodila sina Tarkvina. Međutim, brak je na samom početku bio osuđen na propast. Naime, kako Lorens piše u svojoj autobiografiji, prva bračna noć bila je neuspešna, a ni kasnije nije bilo ništa bolje, tako da je na kraju Olivije postao impotentan.[30] Olivije je mislio da su za to bila kriva neka njegova religiozna shvatanja, pa je odbacio religiju i deklarisao se kao ateista.[30] Ali njegov odnos sa Džil sasvim je zahladneo, tako da su se razveli 1940. godine, kada se on oženio sa Vivijen Li. Njih dvoje su bili u vezi još od 1937. kad su snimali Požar nad Engleskom, ali je Džil odbijala da mu da razvod. Ipak, ostali su dobri prijatelji i Lorens je bio sa njom na Tarkvinovom venčanju 1965. godine.[9] Lijeva je ubrzo potom dobila ulogu Ofelije, u Olivijeovom Hamletu, u Old viku. Tu se Olivije prvi put susreo sa njenim naglim promenama ponašanja. Pred izlazak na scenu iznenada je počela da vrišti i viče na njega, a onda je odjednom ućutala, besciljno zureći u daljinu.[24] Ulogu je odigrala savršeno, i nikad nije pomenula incident. Nakon venčanja, mladi par se odselio u Njujork, gde su prvi put nastupili s predstavom Romeo i Julija. Zbog izuzetno lošeg prijema kod publike, umalo nisu bankrotirali jer su svu ušteđevinu uložili u produkciju ove predstave.[31] Godine 1944. Vivijen je obolela od tuberkuloze, pa je nekoliko dana morala da provede u bolnici. Na snimanju Cezara i Kleopatre otkrila je da je u drugom stanju, ali je veoma brzo pobacila. Pala je u duboku depresiju, koja je doživela vrhunac njenim fizičkim napadom na Olivijea.[11] To je bio njen prvi poznati nervni slom povezan sa maničnom depresijom. Olivije je posle toga shvatio da njeni napadi dolaze posle dana sa velikom aktivnošću, kao i nakon depresije. Problemi su se nastavili na turneji po Australiji, a vrhunac ovog stanja bila je medijski propraćena svađa u Krajstčerču, koja je nastala kada je Lijeva odbila da izađe na scenu. Lorens je ošamario, a ona mu uzvratila i opsovala ga, pa izašla na pozornicu kao da se ništa nije dogodilo.[32] Pedesetih su produkciju preselili u Njujork, gde je Lorensova filmska karijera bila u ekspanziji. Godine 1953. Vivijen je opet pobacila, nakon čega je pala u višemesečnu depresiju. Tada je priznala suprugu da je zaljubljena u Pitera Finča.[32] Kada se oporavila, krenula je sa Lorensom na evropsku turneju, igrajući u Titu Androniku. Jedan od najblistavijih trenutaka njegove karijere, bio je pomračen njenim čestim izlivima besa na ostale glumce.[32] Po povratku sa turneje, započela je vezu sa glumcem Džekom Merivejlom, čime je njen i Lorensov brak bio praktično okončan. Razveli su se u decembru 1960. godine. Godinu dana kasnije upoznao je glumicu Džoun Plourajt, s kojom se odmah oženio. Ovaj brak, u kom su se rodila tri sina, bio je mirniji i skladniji od prva dva.[33] Međutim, Olivijeovi prijatelji kažu da iako se oženio sa Džoun, Lorens se do kraja života kajao što nije znao da zadrži Vivijen Li.[34] Seksualno opredeljenje Posle Lorensove smrti, pojavile su se glasine da je on u stvari bio biseksualac, koje su potkrepili brojni Olivijeovi biografi. Jedan od njih, Donald Spoto, napisao je u svojoj knjizi da je Olivijeov ljubavnik bio glumac Deni Kej.[35] Lorens Olivije 1940. godine Olivijeovi dugogodišnji prijatelji Noel Kauard i Majkl Tornton su na pitanje o Lorensovoj seksualnosti samo rekli: „Voleo je da stiče nova iskustva.”[36] Još jedan njegov biograf, Teri Kolman, dovodio je u vezu Olivijea i starijeg glumca Henrija Ejnlija.[24] Olivijeov sin, Tarkvin, pokušao je da spreči izlazak te biografije.[37] Veliku pažnju javnosti privukla je izjava Dejvida Nivena, koji je sa Lijevom snimao Tramvaj zvani želja. Naime, glumac je rekao da je jednom, za vreme snimanja tog filma, video kako se Lorens i Marlon Brando ljube u bazenu Olivijeovih.[38] „Okrenuo sam im leđa i pošao kod Vivijen. Ona je znala šta se događa ali je ćutala. Kao i ja.”[39] Posle Lorensove smrti, njegova poslednja supruga, Džoun Plourajt, potvrdila je glasine o njegovoj biseksualnosti.[40] Krajem 2006, u jednoj radio–emisiji, na pitanje o Lorensovom seksualnom opredeljenju, ona je rekla: „Ako je čovek genije, onda nije obična osoba i ne vodi običan život, već ima ekstreme u ponašanju...”[40] Bolest i smrt Godine 1967, Lorens je saznao da boluje od raka prostate, a takođe je morao da provede izvesno vreme u bolnici zbog upale pluća.[41] Ubrzo je dobio bronhitis i upalu porebrice, kao i prve simptome amnezije. Sedam godina kasnije oboleo je od distrofije mišića koja ga je zamalo koštala života.[42] Umro je 1989. godine u Steningu (Engleska), od bubrežne insuficijencije.[43] Nakon smrti bio je kremiran, a njegov pepeo položen u Vestminstersku opatiju, pored kralja Henrija Petog, koji je obeležio njegovu karijeru.[44] Sahrani je prisustvovalo više od dve hiljade ljudi....

Kao novo. Bez posvete. Jugoslavija, zemlja snova - Božidar Jezernik Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2018 Broj strana: 414 Format: 16 cm Povez: Broširani Božidar Jezernik (1951) je redovni profesor etnologije Balkana i kulturne antropologije na Univerzitetu u Ljubljani. U središtu njegovog naučnog rada je etnološko i antropološko istraživanja Balkana i srednje Evrope. Prva Jezernikova knjiga je studija o italijanskim koncentracionim logorima Borba za opstanak (na slovenačkom 1983, na engleskom 1998). O životu u nemačkim koncentracionim logorima pisao je u knjizi Seks i seksualnost in extremis (1993, Ljubljana), a o životu u jugoslovenskim logorima u knjizi Non cogito ergo sum (Ljubljana, 1994). Prerađeno izdanje ove druge knjige objavljeno je u prevodima na srpski, poljski i nemački jezik. Jezernik je autor i urednik nekoliko knjiga o socijalnoj memoriji, među kojima je i monografija Nacionalizacija preteklosti (Ljubljana, 2013), koja je obavljena i u prevodima na hrvatski i engleski jezik. Proširena verzija njegove knjige o izveštajima s putovanja po Balkanu Dežela, kjer je vse narobe (Ljubljana, 1998), objavljena je u prevodima na engleski, turski, poljski, srpski, italijanski, albanski, nemački, bugarski i ruski jezik. Srpski prevod objavljen je u Biblioteci XX vek pod naslovom Divlja Evropa (prevod S. Glišić, 2007), a u Biblioteci XX vek objavljen je i zbornik radova Imaginarni Turčin (prevod A. Bešića i I. Cvijanovića, 2010), koji je uredio Jezernik. Za knjigu o kafi i kafanama (Kava – čarobni napoj, 2012) dobio je u Pekingu 2014. godine nagradu Gourmand Award za najbolju knjigu o kafi. Iz Predgovora Sto godina je proteklo otkako se rodila Jugoslavija i više od četvrt veka otkako je u novim balkanskim ratovima ova zemlja nestala sa geopolitičke karte sveta. I pored toga, sve do danas ona ostaje jedna velika nepoznanica, zagonetka. Doista, naše znanje o Jugoslaviji može nekog da podseti na jednu indijsku priču u kojoj se govori o tome kako su slepi ljudi došli do toga kako izgleda slon tako što su ga dodirivali rukama. Svaki od njih dodirnuo je drugi deo slonovog tela, pa je jedan – dodirnuvši njegovu nogu – utvrdio da liči na drvo, drugi – dodirnuvši slonov rep – da liči na zmiju, i tako dalje. To je, prema nekim verzijama ove priče, izazvalo svađu i tuču između ljudi koji su slušali ova različita mišljenja o slonu. Proces raspada Jugoslavije bio je ispunjen krvavim i tragičnim slikama, iz čega se obično zaključivalo da je već sam način kako se ona raspala ujedno i najbolji dokaz da je bila postavljena na loše temelje, da je sadržavala previše protivrečnosti da bi mogla čestito živeti i preživeti. Ratovi koji su usledili jedan za drugim u 1990-im godinama tumačeni su kao dokaz da se radilo o zemlji sa mnogo istorije, prepunoj netolerantnih nacionalizama. Međutim, takvo gledanje je pogrešno. Razlika između Jugoslavije i drugih nacionalnih država nije bila u nekom višku istorije koji narod nije bio u stanju da svari, niti su njeni nacionalizmi bili toliko netolerantni da se problemi ne bi mogli rešiti pomoću glasačkih kutija. Polazna pretpostavka ove knjige jeste uverenje da razvojni put Jugoslavije nikako nije bio predodređen da teče u pravcu kojim je tekao; mogao je teći i u više drugih pravaca. Ali, kad se onda postavi pitanje zašto on nije tekao u nekom od drugih mogućih pravaca, ubrzo možemo da vidimo da je priča o višku istorije bez osnove, da problem Jugoslavije nije bio u višku nacionalizma, već u njegovom manjku. Ime Jugoslavija je prvi put upotrebljeno u Habzburškoj carevini nakon izbijanja Proleća naroda, kada je upotrebljeno kao ime za romantične snove o modernizaciji i napretku. Baš kao u poznatoj narodnoj pesmi: „Ko je ima, taj je nema; ko je nema, taj je sanja“. Jugoslavija je tada zamišljena kao „zemlja snova“ u kojoj su ujedinjeni svi Jugosloveni, bez obzira na razlike koje su postojale između njih u jeziku, prošlosti i veri, i kao zajednica koja je trebalo da bude dovoljno velika i jaka za uspešno takmičenje u uslovima nove, kapitalističke proizvodnje. Proleće naroda je probudilo narodnu svest i kod naroda na slovenskom jugu. Sima Marković, na primer, nije imao težak zadatak kad je dokazivao da su se i Srbi i Hrvati i Slovenci, nezavisno jedni od drugih, razvili u samostalne moderne narode (Marković 1923: 108). Međutim, u isto vreme kada su se formirala pomenuta tri naroda, pojavljuje se i ime Jugoslavija kao ime koje je uključivalo u „zamišljenu zajednicu“ (Anderson 1983) sve Slovene na jugu Evrope. To znači da Jugoslavija, kao zemlja snova, od samog početka nije bila samo jedna, već je uporedo postojalo više njih, a njihovi protagonisti u takmičenju za srca i umove naroda mogli su da međusobno sarađuju, da jedni drugima protivureče ili da se bore jedni protiv drugih. Međutim, Jugoslavija je uvek bila više od imena. Ako je krajem dvadesetog veka borba različitih gledanja na prošlost i budućnost dovela do raspada Jugoslavije, to ne znači da su snovi o boljoj budućnosti iz kojih se ona iznedrila izgubili na vrednosti. Kako je svojevremeno podsetio urednik magazina The Economist Volter Bedžet, sasvim slično antičkom Talesu, koji je gledajući u zvezde upao u jamu, Jugoslaviju su stvarali sanjari koje su savremenici ismejavali da brinu za ono što ih se ne tiče (Bagehot 1872: 187). A da su snovi o Jugoslaviji bili u skladu sa duhom vremena, najbolje pokazuje već sama činjenica da je ona ostvarena, i to ne samo jedanput, već dvaput u svojoj istoriji. Ona je, zaista, dva puta i nestala sa istorijske pozornice, ali nijednom nije umrla prirodnom smrću: prvi put su je raskomadale neprijateljske sile izvana, a drugi put su je rasparčale domaće snage iznutra (usp. Magaš 1993: vix). U devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka nacionalističke ideje su najviše jačale u ratovima, kao da su ove ideje pravu životnu snagu crple iz prolivene ljudske krvi: što je bilo više prolivene krvi, ideje su bivale jače. Okupljanje pod jasno suprotstavljenim zastavama budilo je u narodima zanos za zajedničku akciju, ostrašćivalo je odvažnost, samopregor i herojstvo, slavoljublje i pohlepu, kao i strah i zebnju. Stoga ova knjiga prati događanja od vremena kada je jugoslovenska misao jačala zbog Francusko-pruskog rata 1870. godine, Hercegovačko-bosanskog ustanka, Srpsko-turskog rata, okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine i Balkanskih ratova, pa sve do Velikog rata, kada je pobedom sila Antante i prihvatanjem principa samoopredeljenja naroda omogućeno osnivanje prve nacionalne države Jugoslovena. Iako su se u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, prvi put u istoriji, našli ujedinjeni skoro svi Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i Crnogorci, Bošnjaci i Makedonci, ona je bila osnovana kao nacionalna država jednog naroda sa tri plemena, odnosno troimenog ili trojed(i)nog naroda, kojeg su geografija i istorija vekovima odvajale. Bez pobede Antante u Velikom ratu i primene načela samoopredeljenja naroda, istaknutog u četrnaest tačaka američkog predsednika Vudra Vilsona, ne bi bilo ni nacionalne države Jugoslovena. Ali ne treba smetnuti s uma da nje ne bi bilo ni onda da političko vođstvo Jugoslovena nije dovoljno ubedljivo predstavljalo svetu i branilo ideju da Jugosloveni, budući jedan narod, iznad svega žele da se ujedine, pri čemu su ovu ideju prihvatali kao svoju. Osnivanje jugoslovenske nacionalne države ujedinjeni narod pozdravio je sa velikim oduševljenjem. Ali borba političkih stranaka, nažalost, ubrzo je dovela do borbe oko pitanja da li su Jugosloveni jedan ili tri naroda, koje je ubrzo počelo da ispunjava čitav politički život Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Već posle petogodišnje političke borbe oko ovog pitanja, narod se na izborima 1923. godine plebiscitarno podelio na tri naroda, koji su tada zajedno napustili put stvaranja jedinstvene države i nacije. Nacionalna država Jugoslavija, dakle, bila je mrtvorođeno dete: prestala je da živi kao država jednog naroda pre nego što ju je kralj Aleksandar nazvao jednim imenom. Sa svojim velikim autoritetom i poštovanjem koje je uživao kod naroda, on bi, možda, i uspeo da joj udahne život. Ali baš je taj strah vodio ruku onoga koji ga je usmrtio u Marselju 9. oktobra 1934. godine. Za osnovne izvore svojih razmatranja nisam pošao od uobičajene prakse da prošlost najbolje spoznajemo iz dokumenata, sporazuma, pisama. Naime, dobro nam je poznato da su mnoga pisma napisana sa težnjom da zavedu onog kome su upućena, da su brojni sporazumi potpisani sa namerom davanja lažnih obećanja, da je stotine dokumenata sastavljeno s ciljem koji u njima nije naznačen čak ni između redova. Lep primer predstavlja Krfska deklaracija koja je poslužila kao pravna osnova osnivanja prve zajedničke države Jugoslovena. Deklaraciju su potpisali Ante Trumbić, u ime Jugoslovenskog odbora i Nikola Pašić, u ime vlade Kraljevine Srbije. Mada su svoje potpise na dokumenat stavili posle višenedeljnih pregovora u kojima je detaljno pretresan sadržaj svake klauzule ponaosob, njeni potpisnici su sadržaj i značaj Deklaracije ne samo shvatali svako na svoj način, nego su je, svako prema svom shvatanju, razrađivali; isto važi i za ostale učesnike pregovora na Krfu jula 1917. godine. Deklarisani cilj pregovora na Krfu bio je ujedinjenje jugoslovenskih državljana Dvojne monarhije sa državljanima kraljevina Srbije i Crne Gore u zajedničku nacionalnu državu. Međutim, u ovom značajnom dokumentu najstarija jugoslovenska država se uopšte ne spominje. Ova prećutana činjenica u dokumentu rečito govori o tome koliko možemo iz tekstova pojedinih političkih dokumenata razaznati prave motive i ciljeve kojima su se rukovodili njihovi autori. Poput drugih događaja koji su se odvijali u proteklom istorijskom periodu, o „zemlji snova“ teško je prosuđivati vodeći se isključivo savremenim trenutkom i savremenim stanjem duha. To što mi danas osećamo pri pominjanju jugoslovenske države ne znači da su i naši preci imali ista osećanja u vreme kada su je stvarali. Otkako je presahla vera u zagrobni život pokojnika sahranjenih u egipatskim piramidama, o njima možemo da razmišljamo kao o monumentalnom apsurdu. Ali nam ta saznanja ne kažu ništa o tome šta su mislili i osećali oni koji su u svoje vreme gradili ta arhitektonska čuda: kako su oni gledali na piramide. A baš to, kako je izgledala Jugoslavija kao zemlja snova političkih vizionara, kako su budili u narodu zanimanje i ljubav za svoje snove i pozivali ga na njihovo ostvarivanje, s jedne, te koji su bili najvažniji graničnici u tim procesima i kakav je bio odnos između snova i njihovog ostvarenja, s druge strane, tema je kojom se bavi ova knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! En torno a Pasolini: Hombre, escritor, poeta, cineasta, político... Oko Pazolinija: Čovek, pisac, pesnik, filmski stvaralac, političar Pjer Paolo Pazolini (ital. Pier Paolo Pasolini; Bolonja, 5. mart 1922 — Rim, 2. novembar 1975) je bio italijanski filmski režiser, pisac, pesnik, scenarista, dramaturg, lingvista, glumac, slikar, političar, novinar i kolumnista, jedan od najvećih intelektualaca Italije 20. veka. Njegovo stvaralaštvo izaziva brojne kontroverze i dan–danas, naročito krvavi erotski triler Salò ili stodvadeset dana Sodome. Biografija Detinjstvo i mladost Pazolini je rođen u Bolonji (Emilija-Romanja), u porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Otac mu je bio poručnik Karlo Alberto, koji se proslavio tako što je predupredio atentat na Musolinija 1926. godine, te uhapsio petnaestogodišnjeg anarhistu Antea Cambonija. Pjerova majka, Suzana Kolusi, radila je kao učiteljica u jednoj osnovnoj školi u Bolonji, a 1921. udala se Karla Albertija. Godinu dana posle Pazolinijevog rođenja, porodica se preselila u Koneljano (Veneto), godine 1925, kada je rođen Pjerov mlađi brat Gvidalberto, u Beluno (Veneto), a naredne godine su se vratili u majčinu porodičnu kuću, u mestašcu Kazarsa dela Delicija (Furlanija-Julijska krajina). Naime, Karlo Alberto je te godine uhapšen zbog kockarskih dugova, te je Suzana sa decom otišla kod roditelja. Godine 1931. Alberta premeštaju u Idriju (Slovenija), a dve godine kasnije Pazolinijevi se sele u Kremonu (Lombardija), pa potom u Skandijano i Ređo Emiliju, gde Pjer upisuje srednju školu i stiče prvog dobrog prijatelja – Lučana Seru, sa kojim igra fudbal i čita Tolstoja, Dostojevskog, Remboa, Kolridža, Novalisa, Šekspira i druge. Prijateljstvo su nastavili i kasnije, kada je Pazolini upisao književnost na Univerzitetu u Bolonji. Ubrzo pokazuje zanimanje za filologiju i estetiku figurativnih umetnosti, a redovno odlazi u jedan od lokalnih bioskopa. Godine 1941. Pjer, zajedno sa prijateljima Frančeskom Leonetijem i Robertom Roversijem, pokušava da pokrene jedan pesnički list, ali njihov pokušaj propada usled nestašice papira. Pazolini je kasnije rekao da mu se tada javila i prva želja da snimi film, ali zbog događaja koji su usledili, ona je dugo bila skrajnuta. Umesto toga, on rado učestvuje na svim kulturnim manifestacijama i sportskim takmičenjima koje su organizovali fašisti, a čiji je simpatizer on polako postajao. Veza sa Komunističkom partijom Iako je poticao iz vojničko protivfašistički orijentisane sredine sam se uključio u komunističku partiju krajem 40-ih godina. U 50-im godinama imao je teškoće sa svojom homoseksualnom orijentacijom, ka kojoj se javio otvoreno, sa italijanskom administracijom i izdanje njegove knjige „Mangupi“ (Ragazzi di vita) iz godine 1955. izazvalo je skandal i komunistička partija ga je isključila iz svojih redova. On sam nije prestao da se predstavlja kao marksista. 60-ih godina 20. počinje Pazolinijeva rediteljska karijera i tek tada ga italijanska javnost počinje ceniti, bez obzira na njegovu seksualnu i političku orijentaciju. Pozne godine Ubistvo Pazolini je ubijen 2. novembra 1975. godine, dan nakon povratka iz Stokholma, gde se susreo sa Ingmarom Bergmanom.[1] Za njegovo ubistvo bio je osuđan Đuzepe Peloci koji je sve negirao i nagovestio da se iza Pazolinijevog ubistva kriju politički motivi. [2] Susret Pazolinija sa Pezolijem desio se kod železničke stanice Roma Termini 1. novembra 1975. oko 22.30h. Pelozi je bio seksualni radnik; Pazolini mu je ponudio 20.000 lira za seksualne usluge. Večerali su u restoranu „Biondo Tevere“. Pelozi je jeo špagete sa uljem i lukom, Pazolini je pio pivo. Oko 23.30h odvezli su se do Ostije, gde mu je, kako Pelozi kaže, Pazolini tražio nešto što on nije hteo – da ga sodomizuje drvenim štapom. Pelozi je odbio, a Pazolini ga je, navodno, napao. Našao je drvo (nogaru od bačenog stola na đubrištu) i njime pretukao Pazolinija na smrt, a onda i pregazio nekoliko puta njegovim autom. Tri sata nakon susreta, italijanska policija je zaustavila „alfa romeo“. Vozač Đuzepe Pelozi počeo je da beži. Uhapšen je zbog krađe automobila. Dva sata kasnije, pretučeno i krvavo telo Pazolinija pronađeno je na plaži. „Ubio sam Pazolinija“, priznao je policiji.[1] Pelozi je osuđen za ubistvo Pjera Paola Pazolinija 1976. godine. Maja 2005. godine, 29 godina nakon izricanja presude, Pelozi povlači svoje priznanje i tvrdi da ga je načinio pod pretnjom smrti svoje porodice. Po novom iskazu, Pazolinija su ubila trojica muškaraca sa „južnjačkim akcentom“, vičući da je „prljavi komunista“.[1] Okolnosti njegovog ubistva su ostale nerazjašnjene. Zvanična verzija govori o seksualnoj aferi, ali prijatelji i poznavaoci rada Pazolinija govore o politički motivisanom ubistvu. Niz neregularnosti pojačalo je takve sumnje. Postavljana su pitanja: da li se moglo poverovati da je atletski građenog muškarca, kakav je bio Pazolini, mogao da pretuče mršav i nejak sedamnaestogišnji mladić? Kako je Pelozi imao samo par sitnih tragova krvi po odeći, kada su forenzički stručnjaci utvrdili da je došlo do žučne borbe po blatu? Takođe, krv je pronađena na krovu automobila sa suvozačeve strane, koja je sugerisala ili da je Pelozi imao saputnika sa sobom, ili da je neko drugi vozio auto. Uz to, zeleni džemper, koji nije pripadao ni Pazoliniju ni Peloziju, pronađen je na zadnjem sedištu. Pazolinijev rođak je rekao da džemper nije bio tamo dan ranije kada je čistio auto. Sa druge strane, policija je slučaju pristupila vrlo traljavo: propustili su da uzmu otiske prstiju sa mesta zločina; ostavili su automobil po kiši koja je uništila sve dokaze; čak su uspeli i kola da udare o stub na putu do istražnog sudije koji je tražio da ga pogleda. Kao rezultat svega, forenzički nalazi su bili bezvredni u ovom slučaju.[1] Serđo Ćiti, italijanski reditelj i scenarista koji je sarađivao sa Pazolinijem na pisanju scenarija za film Salo ili 120 dana Sodome, dao je drugačiju verziju. U intervjuu za La Republika rekao je da su Pazolinija ubila petorica muškaraca. „Pino Pelozi je bio dečak. On je bio mamac za ovu petoricu. Iskoristili su ga, bio im je potreban neko koga će okriviti za zločin.“ Takođe, Čiti tvrdi da je Pazolini ubijen na drugom mestu, pa je njegovo telo bačeno kod plaže, gde su ga pronašli. Ubeđen je da je njegovo ubistvo bilo političko: „Njegova smrt je bila pogodna svima koji su se plašili njegovog uma i slobodnog duha“...

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Rastanak s identitetom - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2014 Broj strana: 204 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Čo­lo­vić (1938, Be­o­grad), et­no­log i iz­da­vač (Bi­bli­o­te­ka XX vek). Naj­po­zna­ti­je knji­ge: Di­vlja knji­žev­nost (1985), Bor­del rat­ni­ka (1993; pre­vodi na ne­mač­ki 1994. i fran­cu­ski 2005. i 2009), Po­li­ti­ka sim­bo­la (1997; pre­vo­di na en­gle­ski 2002. i polj­ski 2002), Et­no (2006; pre­vod na polj­ski 2007) i Bal­kan – te­ror kul­tu­re (2008; pre­vo­di na polj­ski 2006, en­gle­ski 2011, ne­mač­ki 2011 i ma­ke­don­ski 2012). Do­bio Her­de­ro­vu na­gra­du (2000), or­den vi­te­za Le­gi­je ča­sti (2001), na­gra­du Be­o­grad­skog cen­tra za ljud­ska pra­va “Kon­stan­tin Ob­ra­do­vić” (2006), na­gra­du “Vitez po­zi­va” (2010), zva­nje po­ča­snog dok­to­ra Var­šav­skog uni­ver­zi­te­ta (2010) i me­da­lju “Kon­stan­tin Ji­re­ček” (2012). Pred­go­vor Na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet kao ne­pri­ko­sno­ve­na, ta­ko­re­ći sve­ta vred­nost do­šao nam je s ra­tom de­ve­de­se­tih, kao jed­na od nje­go­vih glav­nih te­ko­vi­na. Ob­reo se ovaj iden­ti­tet i u fol­klor­nim ver­zi­ja­ma pri­ča o po­li­ti­ci i ra­tu, ta­ko da sam se s njim naj­pre sreo u tom “for­ma­tu”, kad sam se za­in­te­re­so­vao za “fol­klor, po­li­ti­ku i rat”, što je te­ma mo­je knji­ge Bor­del rat­ni­ka. To me je pod­sta­klo da se u na­uč­noj li­te­ra­tu­ri oba­ve­stim o po­re­klu ter­mi­na i nje­go­vim ra­znim zna­če­nji­ma i tu­ma­če­nji­ma, pa sam to iz­lo­žio pod na­slo­vom “Iden­ti­tet iden­ti­te­ta”. U mo­joj sle­de­ćoj knji­zi – Po­li­ti­ka sim­bo­la iden­ti­tet je do­bio još vi­še me­sta, jer sam, is­tra­žu­ju­ći ovo­ga pu­ta no­ve srp­ske po­li­tič­ke mi­to­ve, na­šao da je tu iden­ti­tet (na­ci­o­nal­ni, et­nič­ki, kul­tur­ni) ako ne glav­na, ono sva­ka­ko jed­na od glav­nih te­ma, što je na­ve­lo ame­rič­kog iz­da­va­ča ove knji­ge da u nje­nom na­slo­vu sim­bo­le za­me­ni iden­ti­te­tom, pa se to iz­da­nje zo­ve Po­li­tics of iden­tity in Ser­bia. Ima­la bi re­zo­na i slič­na pro­me­na u na­slo­vu mo­je knji­ge Bal­kan – te­ror kul­tu­re, ko­jom bi na me­sto kul­tu­re do­šao iden­ti­tet, jer je na nje­nim stra­ni­ca­ma reč o kul­tu­ri kao tvr­đa­vi tzv. na­ci­o­nal­nog bi­ća, ko­ja se za­to mo­ra bra­ni­ti, ako tre­ba, i oruž­jem. Me­đu­tim, upr­kos ovoj mo­joj kon­ti­nu­i­ra­noj za­o­ku­plje­nosti iden­ti­te­tom, do­sad mi se ni­je da­lo da ga sta­vim u na­slov ne­ke mo­je knji­ge, jer mi se či­ni­lo da ga vi­dim na ko­ri­ca­ma sva­ke dru­ge pu­bli­ka­ci­je o sa­vre­me­noj po­li­ti­ci i kul­tu­ri. Ovo­ga pu­ta ni­sam hteo da ga spre­čim da se pro­bi­je na to is­tak­nu­to me­sto, ali ne za­to što se u ov­de sa­ku­plje­nim tek­sto­vi­ma još vi­še i još eks­pli­cit­ni­je ne­go u mo­jim pret­hod­nim knji­ga­ma go­vo­ri o po­li­ti­ci iden­ti­te­ta i te­ro­ru iden­ti­te­ta, o nje­go­vim ču­va­ri­ma i di­stri­bu­te­ri­ma, o iden­ti­tet­skom dis­kur­su i iden­ti­tet­skoj pa­ni­ci… Na glav­ni raz­log što sam sad iden­ti­tet pu­stio u na­slov upu­ću­je dru­ga reč ko­ja tu uz nje­ga sto­ji: ra­sta­nak. Na­i­me, sa­zre­la je i u me­ni ide­ja, ko­ju ne­ki an­tro­po­lo­zi i po­li­ti­ko­lo­zi u po­sled­nje vre­me če­sto iz­no­se, da iden­ti­tet kao ana­li­tič­ka ka­te­go­ri­ja vi­še ni­če­mu ne slu­ži i da ga is­tra­ži­vač kul­tu­re i druš­tva da­nas mo­že po­mi­nja­ti sa­mo pod zna­ci­ma na­vo­da. Ni ja vi­še ne mi­slim da se te­o­rij­ski može ela­bo­ri­ra­ti ne­ki mo­del na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta bo­lji od ono­ga ko­ji nu­di na­ci­o­na­li­zam, na pri­mer ta­ko što bi se uva­ži­la sa­zna­nja o nje­go­voj kon­stru­i­sa­no­sti, plu­ral­no­sti, re­la­ci­o­nal­no­sti, hi­brid­no­sti ili di­na­mič­no­sti, i na taj na­čin po­mo­glo prak­ti­ča­ri­ma po­li­ti­ke iden­ti­te­ta da je po­ve­du pu­tem to­le­ran­ci­je i poš­to­va­nja raz­li­ka izme­đu lju­di­. Uvi­deo sam da ta­kva na­sto­ja­nja, do­kle god go­vo­re o nacionalnom iden­ti­te­tu i sa­mim tim što o nje­mu go­vo­re, ne do­vo­de u pi­ta­nje ono na če­mu se za­sni­va njegova omamljujuća moć, ono što ga či­ni teš­ko od­stra­nji­vim po­li­tič­kim “su­per­lep­kom”, to jest ve­ro­va­nje da iden­ti­tet (na­ci­o­nal­ni, et­nič­ki, kul­tur­ni) za­i­sta po­sto­ji, te da se pre­ma nje­mu – ma šta mi­sli­li – mo­ra­mo ne­ka­ko od­re­di­ti. Sa­da želim da i ja is­ko­ra­čim iz ovog u suš­ti­ni te­o­loš­kog dis­kur­sa i iden­ti­te­tu ka­žem: zbo­gom, pu­te­vi se na­ši ra­zi­la­ze. Ti­me što sam ga sta­vio u na­slo­v ove knji­ge že­leo sam da ra­sta­nak s njim ob­ja­vim na vid­nom me­stu i po­seb­no na­gla­sim. U ne­kim ov­de sa­ku­plje­nim tek­sto­vi­ma, po­seb­no u pr­vom i po­sled­njem, ima ta­ko­zva­nih auto­bi­o­graf­skih ele­me­na­ta, ali ni u onim pi­sa­nim u sti­lu dis­tan­ci­ra­nog aka­dem­skog iz­la­ga­nja, ni­sam iz­be­ga­vao da po­ka­žem da me tor­tu­ra na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta i lič­no po­ga­đa, ta­ko da – ka­ko je za jed­nu svo­ju knji­gu an­tro­po­loš­kih ese­ja re­kla Du­nja Riht­man Auguš­tin – “či­ta­te­lju ne­će osta­ti skri­ve­na mo­ja ras­po­lo­že­nja i strep­nje”. Šta­vi­še, ve­ru­jem da će ova mo­ja lič­na sve­do­čan­stva do­pri­ne­ti ube­dlji­vo­sti te­za ko­je za­stu­pam mo­žda i vi­še od te­o­rij­ske ar­gu­men­ta­ci­je, a isti uči­nak oče­ku­jem i od onih me­sta na kojim se ni­sam us­te­zao od to­ga da, ko­men­ta­ri­šu­ći ne­ki do­ga­đaj iz na­šeg pi­to­resk­nog po­li­tič­kog ži­vo­ta, une­sem i ma­lo iro­ni­je i hu­mo­ra. Ne pot­ce­nju­jem ne­pro­ži­vlje­no zna­nje, zna­nje bez iro­ni­je, ali ne mo­gu da ga za­mi­slim u an­tro­po­loš­kom ese­ju, me­di­ju ko­me pri­pa­da­ju tek­sto­vi ko­ji či­ne ovu knji­gu. Ne­ko­li­ko tek­sto­va po­sve­tio sam ko­men­ta­ri­sa­nju pri­me­ra eks­plici­tnog iden­ti­tet­skog di­sku­rsa, gde se na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet za­zi­va i sla­vi kao isto­vre­me­no za­go­net­na i sa­mo­ra­zu­mlji­va, to jest sve­ta reč. U dru­gim tek­sto­vi­ma ba­vim se pri­me­ri­ma dis­kur­sa gde je iden­ti­tet uglav­nom im­pli­cit­no pri­su­tan, kao pod­ra­zu­me­va­ju­ća i ne­u­pit­na oko­sni­ca po­li­tič­kog ži­vo­ta. Sve sam ih na­šao u me­di­ji­ma, naj­češ­će u no­vi­na­ma i na in­ter­net­skim saj­to­vi­ma, a me­đu onim lju­di­ma či­je sam re­či u sla­vu iden­ti­te­ta ci­ti­rao i tu­ma­čio ima naj­vi­še po­li­tič­kih li­de­ra, no­vi­na­ra, knji­žev­ni­ka, sveš­te­ni­ka, rat­nih zlo­či­na­ca i fud­bal­skih na­vi­ja­ča. I po­red to­ga što ve­ru­jem da ove tek­sto­ve te­ma iden­ti­te­ta po­ve­zu­je, te da je bi­lo oprav­da­no što sam ih sta­vio zajedno u istu knji­gu, ne tre­ba ih či­ta­ti kao po­gla­vlja na­uč­ne mo­no­gra­fi­je u ko­ji­ma se po­ste­pe­no raz­vi­ja­ju auto­ro­ve te­ze, ne­go kao ese­ji­stič­ke va­ri­ja­ci­je na te­mu na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Tru­dio sam se da ovu te­mu či­ta­o­cu pri­bli­žim i osve­tlim, ko­ri­ste­ći za to me­ni ras­po­lo­ži­va zna­nja i ana­li­tič­ke pri­stu­pe, ali me je pri tom naj­vi­še vo­di­la že­lja da je is­cr­pim i ta­ko se nje ko­nač­no re­šim. Ve­ći­na ovih tekstova na­sta­la je i prvi put ob­ja­vlje­na iz­me­đu 2010. i 2013. go­di­ne, kao što se mo­že vi­de­ti u Bi­bli­o­graf­skoj be­leš­ci na kra­ju knji­ge. Znat­no sta­ri­ji je samo čla­nak “Iden­ti­tet ili imidž”, iz 2001. go­di­ne, ko­ji sam ov­de preš­tam­pao za­to što se u nje­mu pr­vi put uklju­ču­jem u di­sku­si­ju o po­li­ti­ci iden­ti­te­ta u Sr­bi­ji, ta­da još uve­ren da se ona mo­že pro­me­ni­ti, a ne da se mo­ra pot­pu­no dis­kre­di­to­va­ti kao le­gi­tim­no pod­ruč­je po­li­ti­ke, što je je­dan od za­klju­ča­ka do ko­jih će me do­ve­sti ka­sni­je na­pi­sa­ni pri­lo­zi ovoj di­sku­si­ji uvrš­će­ni u Ra­sta­nak s iden­ti­te­tom. Ovaj i dru­gi ra­ni­je ob­ja­vlje­ni tek­sto­vi ov­de su pre­ne­ti u iz­vor­nom ob­li­ku, od­no­sno ne­znat­no iz­me­nje­ni, s tim što se od iz­vor­ne ver­zi­je naj­vi­še raz­li­ku­ju dva ogle­da: “Gde su sada ju­na­ci de­ve­de­se­tih?”, ko­ji je na­stao skra­ći­va­njem pred­go­vo­ra za mo­ju knji­gu Za nji­ma smo iš­li pe­va­ju­ći, i “Bal­ka­ni­stič­ki dis­kurs i nje­go­vi kri­ti­ča­ri”, ko­ji sam do­pu­nio po­gla­vljem “Više mačaka ili sin­kre­ti­zam”. Ovu knji­gu po­sve­ću­jem mom pri­ja­te­lju advo­ka­tu i pu­bli­ci­sti Dra­go­lju­bu To­do­ro­vi­ću, ko­ji me odav­no pod­se­ća da je vre­me da ob­ja­vim neš­to no­vo. Ja­nu­ar 2014.

Knjiga je kao nova. Zid je mrtav, živeli zidovi! - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2009 Broj strana: 405 Format: 17 cm Povez: Broširani Predgovor Ideja o ovom zborniku nije moja, ili je to samo delimično. “Ukrao” sam je od Žan-Fransoa Gosioa i Borisa Petriča, koji su za francusku izdavačku kuću Autrement priredili zbornik tekstova povodom 20. godinjice pada Berlinskog zida i za taj zbornik i od mene tražili prilog. Pomislio sam da bih čitaocima Biblioteke XX vek mogao da ponudim jedan sličan zbornik, ali ograničen na događaje na prostoru bivše Jugoslavije, pa u tom smislu komplementaran knjizi mojih francuskih kolega, koja je uglavnom fokusirana na zbivanja u drugim komunitičkim zemljama Istočne Evrope[1]. Počinjući rad na ovom zborniku, nisam birao teme nego autore, a većina pozvanih da nešto za zbornik priloži mogla je, na moje zadovoljstvo, da se na moj poziv odazove. Pored onih koji su napisali nove radove, troje autora priložilo je tekstove ranije objavljene na engleskom (Ramet i Slapšak), odnosno na francuskom jeziku (Bugarel), koji su ovde objavljeni u prevodu, a tekst Vladimira Arsenijevića, koji u našem zborniku stoji na mestu prologa, našao se tu zahvaljujući srećnom slučaju. Naime, uporedo sa ovom, pripremao sam za štampu i knjigu Arsenijevićevih eseja Jugolaboratorija, među kojima se nalazi i jedan esej-putni zapis, gde se prepliću autorovi utisci iz jedne nedavne posete Berlinu, i sećanja na njegovo prvo putovanje u taj grad, pre dvadeset godina, vozom, kroz nevesele zemlje “lagera”. “Zidovi”, tako glasi naslov tog eseja, prosto su morali da se nađu i u ovom zborniku o berlinskom i drugim zidovima, sa čim se njihov autor složio. U većini ovde objavljenih priloga istovrmeno je reč o više tema, odnosno o više aspekata jedne teme, što je u skladu sa intelektualnim profilom njihovih pisaca, koji su po pravilu ne daju bez ostatka razvrstati u akademski definisane struke. S druge strane, među ovim radovima skoro da nema nijednog čiji se autor bavi samo jednim segmentom razdoblja o kome zbornik govori (1989 – 2009), nego se oni slobodno kreću s kraja na kraj tog vemena, ponekad praveći izlete i u stariju jugoslovensku i evropsku istoriju. Ipak, bilo je mogućno i, nadam se, ne sasvim arbitrarno, podeliti radove u četiri grupe i vezati ih za tri faze razvoja događaja na bivšem jugoslovenskom prostoru tokom proteklih dvadeset godina. Tako su se u prvom delu zbornika (“Od komunizma dio nacionalizma”) našli tekstovi u kojima je, ako ne pretežno, ono svakaklo naglašeno, reč o vremenu formulisanja novih nacionalizama u nekadašnjim jugoslovenskim republikama i pripreme za ratove 1990-ih godina. Mene je, u tekstu koji sam naslovio “Sve je počelo u Srbiji?”, zanimalo da istražim odnos nacionalista i u nacionaliste preobraženih komunista u Srbiji prema događajima u Istočnoj Evropi i da pokažem na koji način su oni pokušavali da političke promene u Srbiji, koje su nastupile s dolaskom Miloševića na vlast, predstave kao najavu onoga što će se dešavati u dugim komunističkim zemljama i da ih predstave kao obrazac koji su te druge zemlje sledile ili bar mogle da slede. Slično tome, prilog Nenada Stefanova (“Strah od ‘nemačke Evrope’”) pokazuje kako su neki srpski intelektualci, posebno tokom 1990-ih odina, uspeli da u javnosti nametnu nacionalistički model društva, koji je uključlivao “etnizaciju u razumavanju demokratije”, ali i rezervisan odnos prema ujedinjenju Nemačke i širenje straha od Evrope kojom bi dominirala osnažena klerikalna Nemačka. O nacionalnim ideolozima govori i tekst Katarine Luketić «Prošlost je naša budućnost», ali je tu reč o Hrvatskoj, o tome kako je ova vrsta ideologa krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina manipulisala hrvatskim nacionalnim identitetom, pretvarajući ga u «gotovo najvažniju nacionalnu relikviju postavljenu na olatar domovine nakon osamostaljenja države». Jezgra tada konstruisanog identiteta, zaključuje Luketić, ostala je stabilna, naracije o njemu neuzdrmane, zbog čega se u Hrvatskoj i danas odbijaju nastojanja da se u politici koncept nacionalnog i etničkog zameni konceptom građanskog. Otpor prema ljudskim pravima, jednoj od bitinih dimenzija građanskog društva – koji u Srbiji i drugim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije, u kontinuitetu traje od vremena stvaranja komunističkog režima do danas – tema je priloga Vojina Dimirijevića («Od pijanca i plota do devete rupe na svirali»). U Srbiji je, zaključuje on, tokom poslednje dve decenije «napredak u oblasti ljudskih prava bio spor i ostao nepotpun». Prilog Sabrine P. Ramet «Jugoslovenska kriza i Zapad», kojim počinje drugi deo zbornika («Rat i nedovršeni raspad Jugoslavije»), napisan je još 1993. godine, u jeku rata u Bosni i predstavlja argumentovanu, ali i emotivnu (pod utiskom vesti stradanju civila i počinjenim zločinima) kritiku neodlučne i neefikasne politke koju su zapadne države vodile u odnosu na taj rat. U postskriptumu ovog teksta, napisanom aprila 2009, Ramet ukratko navodi glavne posledice rata u Bosni, među kojima i nauk da se jedan takav sukob, naizgled lokalnih razmera, itekako tiče i Evrope i Amerike i da one, kad takav sukob izbije, ne mogu ostati po strani, nauk koji je uticao na to da Nato vojno interveniše 1999. godine na Kosovu i u Srbiji. Razlog što EU nije energičnije intervenisala u ratu u Bosni, Ugo Vlaisalvljević, autor priloga «Od Berlina do Sarajeva», objašnjava time što je tu došlo do «zlokobnog» preklapanja principa eničke nacionalnostzi, koji je Evropa prihvatila kao osnov legitimnosti stvaranja novih država, i etničkog čišćenja, tako da su zločini učinjeni prilikom zaposedanja terotirija po etno-nacionalnom principu dobili neku vrstu prećutne legitimnosti. Rat u BIH i kasniji razvoj događaja na tom prostoru može, po Vlaisavljevićevom mišljenju, da bude instruktuivan u trenutku kad se u Evropi preispituje karakter granica, koje posle pada Berlinskog zida – kako je primetio Etjen Balibar – prestaju da budu linije kojima se označava opseg važenja politike jedne države, njena teritorija, i sele se u okvir te teritorije, postajući «predmeti u prostoru političkog». «Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, Kosovo je više nego ikad okruženo visokim zidovima», kaže Žan-Arno Derans u zaključku svog rada «Od Gazimestana do ‘Mitrovačkog zida’». Te zidove su najpre stvorili sukobi i ratovi koji su se završili faktičkom etničkom podelom Kosova. Tako su, zaključuje Derans, otvorena dva nacionalna pitanja, na koja postoje dva mogućna odgovora: prekrajanje granica, neizvodljivo na miran način, i – što je jedino prihvatljivo – «najbrži mogući proces regionalne i evropske integracije, koji bi omogućio da se prevaziđu pogranični i teritorijalni sporovi». I Ksavije Bugarel u svom prilogu («Osveta sela») analizira prirodu jugoslovenskih ratova 1990-ih, posebno se zadržavajući na kritičkoj analizi tumačenja tih ratova kao sukoba između ruralnog i urbanog mentaliteta, između sela i grada, nastojeći da u tim tumačenjima razluči sociološku stvarnost od nacionalističkog mita. To ga je podstaklo da se pozabavi primerima protivrečnog odnosa između države i nasilja – kad se «nasilje protiv države» pretvara u «nasilje za državu» – kojih je bogata istorija balkanskih država. Analizom političkih i društvenih događaja na prostoru bivše Jugoslavije posle ratova 1990-ih, dakle u vreme koje se obično s preteranim optimizmom (jer se zaboravlja nacionalizam) opisuje kao postkomunistička demokratska tranzicija, bave se radovi koji su grupisani u trećem delu knjige («Ka postnacionalizmu?»). Tako Žarko Paić, autor priloga pod naslovom «Melankolija i revolucija», polazi od aktuelne filozofske, kulturološke i politikološke diskusije o politikama identiteta, o biopolitici, civilnoj religiji i kulturi kao politici, da bi zaključio da su od «mračnog raspada» Jugoslavije, kako je kraj te zemlje opisao Alen Badiu, još mračnije posledice tog raspada: razorene ekonomije, ograničena suverenost novih država, koje «naliče morbidnim Arkadijama», bekstvo u obećene zemlje Zapada, političke elite «u zagrljuju Crkve, vojske i lokalno umreženih mafija», čemu treba dodati i privid blagiostanja koji stvaraju mediji. Izgledi za promenu tog stanja ne čine se Paiću realanima, jer ga održava jedna danas neupitna politička moć, moć kulturnog identiteta kao «holograma načina života etničkih skupina». Ipak, ostavlja «mogućnost da se u otvorenosti novoga dogažaja istine preokrene smjer kraja povijesti i iznova krene protiv znakova duha vremena». Ildiko Erdei, u tekstu «Za tango je potrebno dvoje», istražuje psihološko-antropološke aspekte ekonomskih odnosa između Slovenije i Srbije, uoči i posle krize i ratova 1990-ih. Na primeru odnosa publike prema slovenačklom marketu «Mrkator» u Beogradu, koji se, pod uticajem političke propagande, menjao od bojkota do pomame za kupovinom u tom marketu, i oslanjujući se na koncep «ukradenog zadovoljstva» (preuzet od Slavoja Žižeka), Erdei pokazuje da je ekonomija polje na kome se izgrađuju socijalne relacije i konstruišu nacionalni identiteti na osnovu toga da li procenjujemo da nas neko ugožava u «našem načinu uživanja» ili nam je u tom pogledu blizak. Na drugi način temama iz oblasti ekonomije pristupa Mikloš Biro (»Komunizam je pao, kapitalizam i demokratija još uvek dolaze»), da bi pokazao u kojoj meri nasleđe navika iz vremena komunizama danas sputava privredni i demokratski razvoj nekih zemalja nastalih na prostoru Jugoslavije, što posebno važi za Srbiju, koju Biro opisuje kao zemlju «nedovršenog kapitalizma» i «nedovršene demokratije». Među takozvanim evropskim standardima, koje su Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana pozvane da poštuju, ako žele da se priključe Evropskoj uniji, veliki značaj imaju i norme koje se tiču odnosa vlasti – koju i dalje uglavnom drže muškarci – prema ženama. Svetlana Slapšak, kao što kazuje naslov njenog priloga («Posleratni rat polova»), piše o dve decenije osporavanja i ugrožavanja prava žena u zemljama na tlu bivše Jugoslavije, a posebno u Srbiji i Hrvatskoj, odnosno o kontinuitetu mizoginije na ovim prostorima. Ona je pri tom rezervisana prema strategiji feministkinja koje se opredeljuju za «dobrovoljno povlačenje iz javnog diskursa» i zalaže se za to da one aktivno potražuju svoja prava. Pažnju Vjekoslav Perice privukla je jedna druga vrsta sukoba), u kojima se sukobljene strane određuju prema pripadnosti nekoj od «velikih porodica naroda», odnosno slovenstvu, latinstvu, germanstvu… U ovde objavljenom tekstu («Sumrak panslavenskih mitova») on evocira nekoliko momenata iz bogate istorije ideja o panslovenskom jedinstvu i solidarnosti, koje su služile legitimisanju stvaranja zajedničkih država slovenskih naroda, pa tako i one Južnih Slovena, da bi pokazao da ideologija panslavenstava još opstaje kao mitologija, ali bez veće privlačnosti i političkog uticaja. Neće etnička srodnost, nego će samo evropski kontekst, takav kakav se danas stvara, omogućiti slovenskim narodima da jedni druge ponovo upoznaju, zaključuje Perica. O izgledima da se u Srbiji afirmišu nove, evropske vrednosti piše Miroslava Malešević u svom prilogu («Srbija jača od Nokie»). Po njenom mišljenju, ti izgledi ostaju mali sve dok se ne prevaziđe frapantan nesklad između deklarativnog izjašnjavanja današnje političke elite za uključivanje u evropske integracije i politike identiteta koja je i dalje u znaku nacionalističke simbolike iz 1990-ih godina. Logično mesto u poslednjem, četvrtom delu ovog zbornika («Nostalgija») našli su prilozi Erika Gordija i Mitje Velikonje, jer je u njima reč o sećanju na Jugoslaviju. Gordi se priseća svojih nekadašnjih ideja i predstava o toj zemlji, kao i percepcije komunističke Jugoslavije u američkoj javnosti («Jedno sasvim lično sećanje na hladni rat, Jugoslaviju i jeftimo, ali dobro vino»), gde su preovlađivali stereotipi o njenoj navodono autentičnoj politici «trećeg puta» i samoupravljanja. Kad su u ratu 1990- ih godina ti stereotipi nestali, zajedno sa Jugoslavijom, i kad je ona postala «groblje snova zapadne levice», pojavili su se – kaže Gordi – novi zapadni «ideološki mislioci», da na istom prostoru ostvare jedan drugi san, san o autentičnoj demokratiji, boljoj od one koju imaju kod kuće. I to će se uskoro pokazati iluzornim, pa autor na kraju izražava svoju nadu da će zemljama nastalim raspadom Jugoslavije biti dopušteno da konačno budu kao i sve ostale: «nestabilne, korumpirane, nemirne i nesavršene». Mitja Velikonja, u prilogu «Povratak otpisanih», nostalgična sećanja na Jugoslaviju ne objašnjava samo kao neostavrljivu želju vraćanja na staro, odnosno ne svodi ih na diskurs koje on naziva «pasivnom jugonostalgijom». On skreće našu pažnju i na kreativne, emancipatorske potencijale tih sećanja («aktivna jugonostalgija»), gde je pravi predmet nostalgije zapravo utopijski ideal boljeg života u budućnosti a ne rehabilitacija prošlosti. Zato Velikonja budućnost nostalgije, pa tako i one za Jugoslavijom, povezuje sa onim što se danas naziva politkom nade, koja podrazumeva podsticanje vere u budućnost. U slučaju jugonostalgije to znači da nju ne nadahnjuje samo želja za povratkom u izgubljenu prošlost Jugoslavije nego i želja za povratkom u njenu izgubljenu budućnošću. Treba li na kraju da kažem da će biti u pravu svi oni koju budu našli da je ovaj zbornik nepotpun kako u pogledu geopolitičkog obuhvata – nema posebnih priloga o Makedniji i Crnoj Gori itd. – tako i u pogledu vrsta problema kojima se ovde zastupljeni autori bave – nema posebnih priloga o vojskama, crkvama, medijima niti o jezičkim, kulturnim, «duhovnim» granicama i zidovima itd. Spremio sam dva opravdanja što je to tako. Prvo je u faktu da za rad na ovom izdavačkom projektu nisam imao ni monopol ni koncesiju, pa ako ne bude i drugih sličnih radova i knjiga, koji će nadoknaditi ono što je ovde propušteno, onda žalim slučaj. Drugo moje opravdanje je u tome što će čitalac Biblioteke XX vek o tim, ovde propuštenim temama, imati šta da pročita u drugim u ovoj seriji objavljenim knjigama. Kako bi rekao Teofil Pančić – autor koji nije zastupljen u ovom zborniku, ali je zato u Biblioteci XX vek objavio čak tri knjige koje se eksplicitno bave srpskim postkomunizmom – čitanje (što će reći i kupovanje) ovih knjiga nije obavezno, ali je poželjno. I.Č. 20. avgust 2009.

-Crna knjiga komunizma, Le livre noir du commmunisme -Broširano, 15x24 cm, 850 stranica, ilustrovana fotografijama, Pariz 1997. -Crna knjiga komunizma nikad nije objavljena na srpskom jeziku, postoji jedno sarajevsko i, mislim, zagrebačko izdanje Stefan Gužvica, istorija jedne kontroverze (u čemu leži tajna uspeha `Crne knjige komunizma`)- tekst iz 2020. godine: Čak tri od četiri glavna koautora „Crne knjige komunizma“, Nicolas Werth, Jean-Louis Margolin i Karel Bartošek, javno su se ogradili od knjige nakon njenog objavljivanja (1997.), smatrajući da je glavni urednik, Stephane Courtois, bio opterećen dobacivanjem do izmišljene brojke od sto miliona žrtava komunizma i težnjom da se komunizam izjednači s nacizmom, koju su oni smatrali nenaučnom. Werth, koji je samostalno napisao skoro trećinu knjige, bio je kategoričan: „Logori smrti nisu postojali u Sovjetskom Savezu“. Polovinom devedesetih godina prošlog veka, francuski izdavač i urednik Charles Ronsac počeo je da skuplja oko sebe grupu politički angažovanih intelektualaca za svoj novi naučni projekat. Ronsac, koji je bio politički aktivan u trockističkom pokretu tridesetih pod imenom Charles Rosen, bio je blizak prijatelj Borisa Souvarinea, osnivača Francuske komunističke partije (PCF) i vođe njene Leve opozicije. Ljudi koje je okupio oko sebe za ovaj projekat takođe su imali iskustva u komunističkom pokretu. Budući glavni urednik knjige, Stéphane Courtois, bio je maoista 1968. godine; Jean-Louis Margolin bio je takođe trockista; Karel Bartošek bio je član Komunističke partije Čehoslovačke i jedan od njenih najozbiljnijih mladih istoričara, da bi nakon sovjetske invazije 1968. godine bio hapšen, proganjan i na kraju prisiljen da napusti zemlju; Jean-Louis Panné pripadao je raznim društvenim pokretima „nove levice“ sedamdesetih i bavio se mišlju Rose Luxemburg; Pierre Rigoulot, još jedan maoista, posećivao je Kinu u vreme Mao Ce-tunga kao član francuske delegacije, te aktivno sarađivao u časopisu Les Tempes modernes, koji su vodili Jean-Paul Sartre i Simone de Beauvoir. Uzevši u obzir takve biografije, ekipa koja se sakupila lako je mogla, u neko drugo vreme, da bude na jednom mestu zarad snimanja nekog filma francuskog novog talasa. Međutim, ovo su bile devedesete, a ne šezdesete. Svi su već uveliko bili bivši komunisti. Neki su i dalje sebe smatrali levičarima, a neki nisu. U svakom slučaju, Ronsacova ideja bila je da napišu „Crnu knjigu komunizma“, ogroman zbornik zločina i smrti počinjenih u ime komunizma i pod režimima koji su sebe smatrali komunističkim u dvadesetom veku. Odabir naslova nije bio slučajan: svesno je referirao na „Crnu knjigu“ nacističkih zločina nad sovjetskim Jevrejima, koju su napisali sovjetski pisci Ilja Erenburg i Vasilij Grosman na kraju Drugog svetskog rata. Već sam naslov knjige implicirao je njenu poruku: oni koji su Auschwitz stvorili moralno su ekvivalentni onima koji su ga oslobodili. Kontekst nastajanja Za razumevanje konteksta nastajanja „Crne knjige komunizma“, bitno je uzeti u obzir još jedan zajednički nazivnik njenih autora. Pored toga što su većinom bili bivši komunisti, uglavnom su bili i saradnici pariškog Instituta za socijalnu istoriju (Institut d`histoire sociale). Osnivač tog Instituta, 1935. godine, bio je upravo Boris Souvarine, vođa francuske Leve opozicije, a služio je kao arhiv Lava Trockog i trockističkog pokreta. Nakon okupacije Francuske, 1940. godine, nacisti su arhiv uništili, a Souvarine je uhapšen. Posle rata, Souvarine je napustio komunističke pozicije i postao aktivni anti-komunista. Novo političko pozicioniranje udahnulo je i novi život njegovom institutu. Godine 1954., stvoren je obnovljeni Institut za socijalnu istoriju i sovjetologiju. Finansijsku podršku pružio mu je Georges Albertini, antikomunistički nastrojen bivši socijalista, a potom kolaboracionist i antisemit, koji je za vreme okupacije regrutovao francuske dobrovoljce za borbu protiv SSSR-a na Istočnom frontu.1 Institut je od početka postao ispostava hladnoratovske propagande, deo kulturnog rata između dva bloka. Još pod rukovodstvom Souvarinea, IHS je ostvario veze sa neofašističkom organizacijom Occident i anti-PCF sindikatom Force Ouvrière koji je finansirala CIA, a postao je i mesto zapošljavanja bivših aktivista ekstremno-desničarskih grupa.2 Sedamdesetih su neki od tih aktivista, nakon što su digli ruke od neofašizma i terorističkih akata na francuskim univerzitetima, osnovali časopis Contrepoint. Pod okriljem IHS-a, kroz časopis su promovisali čari slobodnotržišne ekonomije i privatizacije.3 Kada se Souvarine penzionisao 1976. godine, Institut su preuzeli otvoreni desničari, ranije povezani sa neofašističkom grupom Ordre Nouveau, koja je 1972. bila među osnivačima Le Penovog Nacionalnog fronta.4 Tokom osamdesetih, nakon što je Institut zapao u finansijske teškoće, spašava ih Jacques Chirac, tadašnji gradonačelnik Pariza, pošto su lokalne vlasti u Francuskoj generalno zadužene za finansijsko održavanje istraživačkih instituta. Međutim, od 1984. godine, pomaže ih novoosnovani Nacionalni fond za demokratiju, neprofitna organizacija zadužena za promovisanje spoljnopolitičkih interesa SAD-a.5 Zanimljivo je i da je jedan od finansijera Instituta bio Branko Lazić, učesnik Ravnogorskog pokreta i posleratni politički emigrant.6 U ovom miljeu formirali su se neki od budućih saradnika na „Crnoj knjizi komunizma“. Pierre Rigoulet je bio saradnik Instituta i urednik njihovog časopisa Les Cahiers d’histoire sociale.7 Jean-Louis Panné radio je kao bibliotekar IHS-a i lični asistent penzionisanog Souvarinea od 1979. do 1984. godine. Inicijator celog projekta, Charles Ronsac, nikad nije bio formalno povezan sa Institutom, ali je saradnike IHS-a poznavao preko Souvarinea. Stoga ih je povezao sa Courtoisom, čije knjige je ranije objavljivao. Courtois je sa sobom u projekat uključio i uredništvo svog naučnog časopisa Communisme, u kojem su bili Nicolas Werth, Sylvain Boulouque i Karel Bartošek. Autorski raskol Ova ambiciozna knjiga od 850 strana trebala je da izađe 7. novembra 1997. godine, na osamdesetu godišnjicu Oktobarske revolucije. Predgovor je trebao da napiše François Furet, još jedan čuveni bivši komunista, poznat po kritikama revolucionarnih politika koje je iznosio u svojim knjigama o Francuskoj revoluciji. Međutim, Furet je iznenada umro 12. jula iste godine i nije uspeo da dovrši rukopis uvodnog teksta. Courtois je, kao urednik, tražio od izdavača da se objavljivanje odloži na šest meseci da bi mogao da pronađe novog uvodničara. Izdavač je to odbio, te je Courtois morao sam da napiše uvod.8 Njegova centralna hipoteza bila je jednostavna: komunizam je odgovoran za smrt sto miliona ljudi u dvadesetom veku, etički je ekvivalentan nacizmu i predstavlja najsmrtonosniju ideologiju u istoriji čovečanstva. Koautore knjige je ovakav predgovor razbesneo. Werth, koji je, kako smo već rekli, samostalno napisao skoro trećinu knjige, i Margolin, autor preko 160 strana o komunizmu u Istočnoj Aziji, pokušali su da potpuno povuku svoje doprinose. Odustali su samo zato što su im njihovi advokati rekli da je to nemoguće.9 Međutim, momentalno su se javno distancirali i od Courtoisa i od knjige. Pre svega, optužili su ga da je opsednut okruglom cifrom od sto miliona mrtvih koja je faktički netačna. Istakli su da je Courtois na svoju ruku izmislio cifre od 20 miliona mrtvih u SSSR-u i milion mrtvih u Vijetnamu, koje oni nigde ne spominju u svojim poglavljima u knjizi. Werth je bio odlučan u osudi pokušaja izjednačavanja komunizma i nacizma od strane svog urednika,10 a uskoro se oglasio i Karel Bartošek, koji se takođe distancirao od Courtoisovih zaključaka. I Bartošek i Werth dali su ostavke u uredništvu časopisa Communisme. Tako su se tri od četiri glavna autora „Crne knjige komunizma“ javno ogradila od nje još pre nego što je čak i objavljena. Nakon što je knjiga izašla iz štampe, kritike su se samo pojačale. Kretale su se od metodoloških zamerki do isticanja apsolutno smešnih početničkih grešaka. Slabosti knjige Pascal Fontaine, autor odeljka o „totalitarizmu“ na Kubi, implicirao je da je Che Guevara bio Kubanac, iako je u stvari bio Argentinac. Werth, iako ogorčen na Courtoisa i njegovo izjednačavanje komunizma i nacizma, svejedno je opravdavao kolaboraciju Rusa sa nacistima zarad „oslobođenja od boljševizma“. Ronald Aronson istakao je da, čak i ako Margolin nije naveo cifru od milion žrtava vijetnamskog komunizma koju je u uvodu izmislio Courtois, to ne menja činjenicu da nigde u svom poglavlju o komunizmu u Aziji ne spominje da su Sjedinjene Američke Države tamo odnele, po nekim procenama, čak do tri miliona ljudskih života.11 Aronsonov imenjak, Ronald G. Suny, napomenuo je i da cifra od 25 miliona žrtava nacizma koju iznosi Courtois posredno oslobađa Hitlera i nacizam krivice za Drugi svetski rat, koji je odneo između 40 i 60 miliona života.12 Istoričar J. Arch Getty, jedan od najautoritativnijih istraživača Staljinovih čistki, istakao je da se smrti od gladi, koje su inače pogađale Rusiju i Kinu vekovima pre dolaska komunizma, ne mogu računati kao „zločini komunizma“. Uprkos tome što je politika sovjetskog rukovodstva prema seljaštvu pogoršala glad tridesetih, ne postoje dokazi da je to bila stvar namere, a naročito ne po klasnoj ili nacionalnoj osnovi. „Da li se smrt od gladi izazvane glupošću i nesposobnošću jednog režima (što je slučaj sa više od polovine smrti u Courtoisovih sto miliona) mogu izjednačiti sa namernim slanjem Jevreja u gasne komore“, pita se Getty. Grupa istoričara koje su predvodili Claude Pennetier i Serge Wolikow istakla je da knjiga potpuno simplifikuje kompleksan fenomen sa mnogo različitih manifestacija, te ostavlja utisak da ne postoji razlika između, recimo, Jánosa Kádára u Mađarskoj i Pola Pota u Kambodži, a kamoli između mnogo bliskijih, a opet toliko različitih komunističkih režima poput jugoslovenskog i rumunskog.13 Enzo Traverso je u svojoj intelektualnoj istoriji debate o „totalitarizmu“ nazvao Courtoisovo izjednačavanje komunizma i fašizma „površnim amalgamom“.14 Uprkos njenoj temeljnoj akademskoj diskreditaciji, u kojoj su učestvovali čak i sami autori knjige, „Crna knjiga komunizma“ prodana je u više miliona primeraka i prevedena na bar trideset jezika. Polemički odgovor na „Crnu knjigu komunizma“, knjiga „Vek komunizma“ („Le Siècle des communismes“), iako objavljena pre tačno dvadeset godina, dan-danas nije prevedena čak ni na engleski, a kamoli na neki drugi jezik. Iako su u sastavljanju „Veka komunizma“ učestvovali Michel Dreyfus, Donald Filtzer, Peter Holquist, Michaël Lowy, Gabor T. Rittersporn, Lewis Siegelbaum, Brigitte Studer, Lynne Viola i Serge Wolikow – tim svetski priznatih i akademski mnogo poznatijih stručnjaka za istoriju komunizma nego oni koji su pisali „Crnu knjigu“. Zašto je to tako? `Argument` za optuživanje svih `levih` Odgovor je, u francuskom kontekstu, bio jasan od početka. Francuska komunistička partija (PCF) bila je među retkim komunističkim partijama koje su preživele 1989. godinu skoro netaknute. Tokom devedesetih, na izborima je redovno osvajala po dva i više miliona glasova. Objavljivanje „Crne knjige komunizma“ u francuskom kontekstu bilo je, pre svega, napad na PCF. Jeseni te 1997. godine, kada je „Crna knjiga“ objavljena, PCF je formirala francusku vladu zajedno sa socijalistima i zelenima. Manje od nedelju dana nakon objavljivanja knjige, desnica je napala socijaliste, pozivajući se na „Crnu knjigu komunizma“, pitajući kako socijalisti mogu sebi da dozvole koaliranje sa ljudima koji se zalažu za „ubilačke režime“. Činjenica da je PCF minimum od perioda Narodnog fronta 1935. godine de facto socijaldemokratska partija (što je istakao i sam socijalistički premijer, Lionel Jospin, u svom odgovoru) bila je irelevantna. Komunizam je žigosan kao zločinačka ideologija, i to od strane stručnjaka koji su knjizi dali tobožnji naučni integritet. Ovakav pristup pokazao se kao izrazito koristan za vladajuće klase širom sveta, koje su često nudile finansijsku i medijsku podršku promovisanju „Crne knjige komunizma“. Tako je u Nemačkoj i Estoniji objavljivanje knjige bilo, u suštini, državni projekat, gde predgovore pisali tadašnji predsednici Nemačke i Estonije, Joachim Gauck i Lennart Meri. U Rusiji, nakon zvaničnog izdanja, za koje je predgovor napisao Gorbačovljev bliski saradnik Aleksandr Jakovljev, usledilo je i posebno izdanje, od sto hiljada primeraka, stranke Savez desnih snaga Borisa Njemcova, Anatolija Čubajsa i Jegora Gajdara, koje je besplatno deljeno po školama i na ulicama. Gajdar i Čubajs su, uzgred, bili arhitekti programa privatizacije u Rusiji pod Jeljcinom koji je, po procenama Jerryja F. Hougha, samo u prvih četiri godine odneo oko milion i po života, odnosno duplo više nego Staljinova „Velika čistka“ od 1936. do 1939. godine. Poslednjih godina, knjiga je postala ponovo popularna u Ukrajini, gde pruža ideološku podršku procesu „dekomunizacije“ u kojem je učestvovao i sam Courtois. Bilo bi nefer, međutim, ograničiti uspeh knjige samo na koncentrisanu propagandnu kampanju od strane država i desničarskih političkih organizacija. „Crna knjiga komunizma“ dala je lako pamtljiv broj (100 miliona), površnu jednačinu (nacizam=komunizam) i privid akademske rigoroznosti i objektivnosti idealan za sve, od kafanskih rasprava do političkih napada u parlamentima. Ponavljanje nekoliko osnovnih bombastičnih postulata, bez zalaženja u detalje knjige ili njenu naučnu rigoroznost, dovoljno je da prođe kao argument. Od njenog objavljivanja do danas, za „komunizam“ su optuživani svi čija se politička gledišta na neki način mogu okarakterisati kao „leva“, od radikalnih socijaldemokrata kao što je Jeremy Corbyn do centrista poput Zorana Milanovića. Čak i odsustvo mržnje prema drugim nacionalnostima propraćeno neoliberalnim ekonomskim politikama postalo je demonizovani „komunizam“. Iako ćete u naučnim krugovima u fusnotama retko pročitati da se neko poziva na „Le Livre noir du communisme“, bauk te knjige i dalje kruži nad svakim izbornim uspehom političara identifikovanih sa levicom poslednjih dvadeset godina. U tome leži njena pobeda i ključ njene kontinuirane popularnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Dučić (Trebinje, 15. februar 1874 — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, pisac, diplomata i akademik. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.[1] Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.[2] Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske „Zore”, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine. O godini rođenja postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. godine u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi (prema M. Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja 1872. godine. Datum rođenja bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. SANU kao datum rođenja navodi 5/17. februar 1871. Prema skorije pronađenim dokumentima smatra se da je rođen 15. februara 1874.[4] Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Majka Jovanka je umrla 1900. godine.[5] Pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem (Ristu i Soku). Osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.[6] Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga proteruju iz grada. Odmah nakon progonstva, Dučić je imao problema da ostvari novu učiteljsku službu, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.[7] Dučićev prvobitni grob u manastiru Svetog Save u Libertivilu (levo) i njegov sadašnji grob u Hercegovačkoj Gračanici (desno) Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva Gusle. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926—1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je 1939.[8][9] godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu. U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinois , koja je predstavljala srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada. Svečano ambasadorsko odelo Jovana Dučića, Muzej Hercegovine u Trebinju Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000 kada je ponovo sahranjen u Hercegovačkoj Gračanici. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. O Dučićevoj poeziji Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju. Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“. Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno. Osnovni ton cele poezije Jovana Dučića ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista ona koju je Lamartini pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njima nečega fluidnog, talasavog, one karakteristicne neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Berlenove Romanse bez reči. Vidite samo koje su njegove omiljene reči, one koje se svaki čas ponavljaju: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo Dučićevih pesama Zadužbinarstvo Dučić je imao viziju da od Trebinja učini grad-muzej na otvorenom.[10] Tokom 1934. i 1935. Dučić je poslao nekoliko sanduka sa artefaktima i umetninama za gradski muzej u Trebinju. Najveći deo zbirke čine sarkofazi i skulpture.[10] Biblioteci grada Trebinja poklonio je 5000 knjiga, od kojih mnoge imaju posvete značajnih srpskih književnika koje je Dučić poznavao.[10] Celog života je sakupljao umetničke slike. U svom testamentu sve slike i nameštaj je zaveštao Muzeju grada Trebinje.[10] Nakon njegove smrti organizovana je aukcija na kojoj je glavnica zbirke rasprodana na aukcijama sa ciljem da se sakupe sredstva za izgradnju grobne crkve u Trebinju i prenošenje posmrtnih ostataka. Od čitave kolekcije tek dve slike iz 16. i 17. veka se danas nalaze u trebinjskom muzeju.[10] Privatni život Spomenik Jovanu Dučiću u rodnom Trebinju U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespondencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesorka u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene. Profesorka Ljiljana Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je živela sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem, Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneskna heroina, živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorka Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje se i dan danas čitaju na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“. Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila je od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“. Ambasada Srbije u Mađarskoj nalazi se u kući koju je Jovan Dučić dobio na poklon od jedne Mađarice, a potom je poklonio državi.[11] Iz ljubavne veze sa glumicom Jovankom Jovanović imao je vanbračnog sina Jovicu koji se kao mlad ubio.[12] U Ženevi je proveo sedam godina života i tu mu je podignuta spomen ploča 2018. godine.[13] Za rodno Trebinje je pisao da je posle Beograda možda najistaknutiji grad koji imamo.[10] Nagrade Orden Svetog Save[14] Orden jugoslovenske krune[14] Orden Spasitelja, Grčka[14] Orden italijanske krune, Kraljevina Italija[14] Orden Nila, Egipat[14] Orden rumunske zvezde, Rumunija[14] Orden belog lava, Čehoslovačka[14] Orden za zasluge Kraljevina Mađarske[14] Član književnog društva Parnasos, Grčka[15] Počasni član društva engleskih književnika u Londonu[10] Nagrada „Jovan Dučić“ Nagrada `Jovan Dučić` je nagrada za pesništvo. Dodeljuje se svake godine tokom manifestacije `Dučićeve večeri` u Trebinju.[16] Bibliografija Spomenik Jovanu Dučiću ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru Odlikovanja Jovana Dučića u Muzeju Hercegovine u Trebinju Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901. Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908. Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908. Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908. Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911. Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929—1930). Knj. I Pesme sunca (1929) Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929) Knj. III Carski soneti (1930) Knj. IV Plave legende (1930) Knj. V Gradovi i himere (1930) Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932. (tj. okt. 1931[17]) Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940. Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989. Sava Vladislavić Raguzinski ili „grof Raguzinski ili Ilirski“ (rus. Савва Лукич Рагузинский-Владиславич, граф Рагузинский; Jasenik, 16. januar 1669 — Sankt Peterburg, 17. jun 1738) bio je ruski i srpski političar, savetnik ruskog cara Petra Velikog, diplomata u službi Ruske Imperije, obaveštajac, putopisac, veliki dobrotvor i darodavac manastira Sveta Trojica kod Pljevalja. Biografija Savin otac, Luka Vladislavić, bio je knez u Hercegovini. Sveti Vasilije Ostroški je od Luke praćen u Peć i nazad, kada je i ostroški manastir bogato darivao.[1] Vladislavić je rođen na vlastelinskom imanju Vladislavića u Jaseniku, blizu Gacka, u Hercegovini. Početkom 18. veka, pod pritiskom begova Čengića na vlastelinske posede, Sava Vladislavić je sa ocem prešao u Dubrovnik, dok se deo njih nastanio u Crnoj Gori, Boki kotorskoj, a njegov rođeni brat Duka ostaje u Trebinju. Iz tog dela porodične loze navodno nastaju Dučići, čiji je potomak književnik Jovan Dučić, mada je teza o tome da je Dučić Vladislavićev rođak demantovana.[2] Nakon što se Luka Vladislavić preselio u Dubrovnik u međudržavnoj korespondenciji toga vremena ustalio se nadimak Raguzinski. Naime, Dubrovnik je u međunarodnim odnosima zvan Raguza (ital. Ragusa), što je bio italijanski naziv za ovaj primorski grad. Mladi Sava je, kao mnogi Dubrovčani, naučio mornarstvo. U dubrovačkim katoličkim jezuitskim školama, Vladislavić je stekao visoko obrazovanje, koje je upotpunio znanjem iz ekonomije u Španiji i Francuskoj. Otuda se i u Rusiji svuda potpisivao latinicom sa titulom Conte, ali pored ilirskog otečestva spominje i serbskuju zemlju.[3] Slao je knjige na poklon manastirima Svete Trojice (Pljevlja), Žitomisliću, Tvrdošu, itd. Odlazi zatim u Carigrad da kao trgovac širi trgovačke veze. Jerusalimski patrijarh Dositej, stub Ruske pravoslavne crkve na Bliskom istoku, preporučio je ministre inostranih poslova Rusije Jemeljanu Ukrajincevu i Vasiliju Galicinu, za koje je preuzimao isto razne tajne misije. Vladislavić je uspeo da pribavi tekst ugovora Porte sa Francuskom, Venecijom, Engleskom i Austrijom. Ti ugovori su doprineli sklapanju i rusko-turskog mira, a Vladislaviću bio je otvoren put do dvora cara Petra Velikog, koga je upoznao u Azovu, jula 1702. godine.[4] Na Savin nagovor, car Petar Veliki, početkom 18. veka, poslao je u Sremske Karlovce prvu gramatiku i bukvar, koji je u budući centar srpske duhovnosti doneo učitelj Maksim Suvorov. To je označilo nastanak prve srpske škole u Sremskim Karlovcima. Kao trgovac ide za Moskvu, ali se, dobivši privilegije, brzo vraća u Carigrad kao trgovački i diplomatski predstavnik Rusije, zajedno sa grofom Petrom Tolstojem (rodonačelnik porodice Tolstoj, iz koje su potekli poznati pisci Lav Tolstoj i Aleksej Tolstoj). Sava Vladislavić je na još jedan način povezan sa ruskom literaturom: u Carigradu otkupio je mladog etiopskog roba Ibrahima Hanibala i njega poslao Petru Velikom u Rusiji;[5][6] Ibrahim Hanibal bio je pradeda Aleksandra Puškina. Grof Sava Vladislavić zaključio je vojni savez sa knezom Moldavije u Jašiju, mir sa sultanom na Prutu. 1708. vraća se u Moskvu i od Petra Velikog dobija posede u današnjoj Ukrajini, gde u gradu Nežin nastaje trgovačko središte oblasti. Grof Sava Vladislavić bio je osnivač ruske obaveštajne službe, za crnomorski obaveštajni rad dobijao je apanažu od 325 rubalja godišnje. Petar Veliki poklonio mu je dvorac u Moskvi, na reci Pokrivna, i pravo slobodne trgovine na deset godina. Povelja je, nedugo zatim, produžena na neograničeno vreme. Ilirski grof, kako Sava Vladislavić sebe u to vreme naziva, po Ilirima koji su tad bili sinonim za Južne Slovene, neguje kontakte sa Srbima i sa kneževinama Vlaškom i Moldavijom, pomaže srpskim ustancima u današnjoj Crnoj Gori, i u Rusiju dovodi Mihaila Miloradovića, predaka kasnije poznatog grofa i generala pešadije Mihaila Miloradovića. Godine 1711. Petar Veliki šalje Savu Vladislavića za Vlašku i Crnu Goru radi pripreme jednog ustanka uoči ruskog napada na Osmanlije. Od 1716. do 1722. godine Vladislavić je predstavnik Rusije u Rimu, gde priprema konkordat između Rusije i Vatikana, stara se o ruskim plemićima u Rimu (među njima Ivan Nikitin) i nabavlja umetnička dela za letnji dvorac Petra Velikog u Sankt Peterburgu. Opere „Četiri godišnja doba”[7] i „Istina u iskušenju” (La verità in cimento, 1720) posvetio mu je Antonio Vivaldi, kojem je bio mecena.[8] Od carice Katarine I je dobio titulu grofa, 24. februara 1725. godine.[9] Iste godine krenuo je u misiju za Kinu, gde njegovim angažovanjem dolazi do Kjahtinskog sporazuma, 1727. godine, najvažnijeg međunarodnog sporazuma Rusije i Kine do sredine 19. veka o, i danas važećem, razgraničenju sa Kinom u Pekingu. Razgraničenje je potpisano 5. aprila 1728. na reci Buri.[9] Njegovim posredstvom nastala je i prva pravoslavna crkva u Pekingu. Savin odgovor na kritičare u vezi sporazuma sa Kinom, pošto je Kina u to vreme vodila strogu politiku izolacije, na šta su kritičari govorili da je bavljenje Kinom bacanje novca na ulicu, danas je poznata izreka u Rusiji: „Ko ne baca novac na ulicu, neće ga i nikad naći“. Vladislavić je zbog uspostavljenja odnosa sa Kinom odlikovan ordenom Svetog Aleksandra Nevskog i unapređen u građanski čin aktivnog građanskog savetnika.[10] Prema raspoloživim podacima, ženio se dva puta. Iz prvog braka je imao jednog sina, koji je umro pre njega. Bio je oženjen i trideset godina mlađom Venecijankom, Vergilijom Trevizani, iz venecijanske porodice Trevizani, sa kojom je imao tri ćerke. Poslednjih godina života, slomljen smrću svoje tri mlade kćeri i ženom koja ga je napustila i vratila u Veneciju, Vladislavić je u Sibiru dobio pravo da osnuje grad Troickosavsk (danas Kjahta). Tamo je podigao hram, nazvavši ga crkva Svetog Save srpskog Nemanjića. Do kraja života je živeo povučeno i usamljeno. Umro je 17. juna 1738. godine u Sankt Peterburgu. Novac koji je zaradio i imovinu koja mu je preostala testamentom je ostavio rođacima, ali ga nije ravnomerno raspodelio; najveći deo imetka pripao je sinovcu Mojsiju Ivanoviću Vladislaviću.[11] Sahranjen je u Carskoj grobnici, u kripti Blagovještenske crkve.[12] O njemu je Nikola Moravčević napisao 2015. godine istorijski roman „Grof Sava Vladislavić“.[2] Velimir Ivanović napisao je roman „Durbin grofa Save Vladislavića”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Dučić (Trebinje, 15. februar 1874 — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, pisac, diplomata i akademik. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.[1] Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.[2] Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske „Zore”, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine. O godini rođenja postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. godine u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi (prema M. Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja 1872. godine. Datum rođenja bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. SANU kao datum rođenja navodi 5/17. februar 1871. Prema skorije pronađenim dokumentima smatra se da je rođen 15. februara 1874.[4] Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Majka Jovanka je umrla 1900. godine.[5] Pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem (Ristu i Soku). Osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.[6] Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga proteruju iz grada. Odmah nakon progonstva, Dučić je imao problema da ostvari novu učiteljsku službu, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.[7] Dučićev prvobitni grob u manastiru Svetog Save u Libertivilu (levo) i njegov sadašnji grob u Hercegovačkoj Gračanici (desno) Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva Gusle. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926—1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je 1939.[8][9] godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu. U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinois , koja je predstavljala srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada. Svečano ambasadorsko odelo Jovana Dučića, Muzej Hercegovine u Trebinju Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000 kada je ponovo sahranjen u Hercegovačkoj Gračanici. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. O Dučićevoj poeziji Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju. Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“. Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno. Osnovni ton cele poezije Jovana Dučića ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista ona koju je Lamartini pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njima nečega fluidnog, talasavog, one karakteristicne neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Berlenove Romanse bez reči. Vidite samo koje su njegove omiljene reči, one koje se svaki čas ponavljaju: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo Dučićevih pesama Zadužbinarstvo Dučić je imao viziju da od Trebinja učini grad-muzej na otvorenom.[10] Tokom 1934. i 1935. Dučić je poslao nekoliko sanduka sa artefaktima i umetninama za gradski muzej u Trebinju. Najveći deo zbirke čine sarkofazi i skulpture.[10] Biblioteci grada Trebinja poklonio je 5000 knjiga, od kojih mnoge imaju posvete značajnih srpskih književnika koje je Dučić poznavao.[10] Celog života je sakupljao umetničke slike. U svom testamentu sve slike i nameštaj je zaveštao Muzeju grada Trebinje.[10] Nakon njegove smrti organizovana je aukcija na kojoj je glavnica zbirke rasprodana na aukcijama sa ciljem da se sakupe sredstva za izgradnju grobne crkve u Trebinju i prenošenje posmrtnih ostataka. Od čitave kolekcije tek dve slike iz 16. i 17. veka se danas nalaze u trebinjskom muzeju.[10] Privatni život Spomenik Jovanu Dučiću u rodnom Trebinju U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespondencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesorka u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene. Profesorka Ljiljana Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je živela sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem, Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneskna heroina, živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorka Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje se i dan danas čitaju na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“. Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila je od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“. Ambasada Srbije u Mađarskoj nalazi se u kući koju je Jovan Dučić dobio na poklon od jedne Mađarice, a potom je poklonio državi.[11] Iz ljubavne veze sa glumicom Jovankom Jovanović imao je vanbračnog sina Jovicu koji se kao mlad ubio.[12] U Ženevi je proveo sedam godina života i tu mu je podignuta spomen ploča 2018. godine.[13] Za rodno Trebinje je pisao da je posle Beograda možda najistaknutiji grad koji imamo.[10] Nagrade Orden Svetog Save[14] Orden jugoslovenske krune[14] Orden Spasitelja, Grčka[14] Orden italijanske krune, Kraljevina Italija[14] Orden Nila, Egipat[14] Orden rumunske zvezde, Rumunija[14] Orden belog lava, Čehoslovačka[14] Orden za zasluge Kraljevina Mađarske[14] Član književnog društva Parnasos, Grčka[15] Počasni član društva engleskih književnika u Londonu[10] Nagrada „Jovan Dučić“ Nagrada `Jovan Dučić` je nagrada za pesništvo. Dodeljuje se svake godine tokom manifestacije `Dučićeve večeri` u Trebinju.[16] Bibliografija Spomenik Jovanu Dučiću ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru Odlikovanja Jovana Dučića u Muzeju Hercegovine u Trebinju Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901. Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908. Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908. Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908. Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911. Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929—1930). Knj. I Pesme sunca (1929) Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929) Knj. III Carski soneti (1930) Knj. IV Plave legende (1930) Knj. V Gradovi i himere (1930) Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932. (tj. okt. 1931[17]) Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940. Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989. Sava Vladislavić Raguzinski ili „grof Raguzinski ili Ilirski“ (rus. Савва Лукич Рагузинский-Владиславич, граф Рагузинский; Jasenik, 16. januar 1669 — Sankt Peterburg, 17. jun 1738) bio je ruski i srpski političar, savetnik ruskog cara Petra Velikog, diplomata u službi Ruske Imperije, obaveštajac, putopisac, veliki dobrotvor i darodavac manastira Sveta Trojica kod Pljevalja. Biografija Savin otac, Luka Vladislavić, bio je knez u Hercegovini. Sveti Vasilije Ostroški je od Luke praćen u Peć i nazad, kada je i ostroški manastir bogato darivao.[1] Vladislavić je rođen na vlastelinskom imanju Vladislavića u Jaseniku, blizu Gacka, u Hercegovini. Početkom 18. veka, pod pritiskom begova Čengića na vlastelinske posede, Sava Vladislavić je sa ocem prešao u Dubrovnik, dok se deo njih nastanio u Crnoj Gori, Boki kotorskoj, a njegov rođeni brat Duka ostaje u Trebinju. Iz tog dela porodične loze navodno nastaju Dučići, čiji je potomak književnik Jovan Dučić, mada je teza o tome da je Dučić Vladislavićev rođak demantovana.[2] Nakon što se Luka Vladislavić preselio u Dubrovnik u međudržavnoj korespondenciji toga vremena ustalio se nadimak Raguzinski. Naime, Dubrovnik je u međunarodnim odnosima zvan Raguza (ital. Ragusa), što je bio italijanski naziv za ovaj primorski grad. Mladi Sava je, kao mnogi Dubrovčani, naučio mornarstvo. U dubrovačkim katoličkim jezuitskim školama, Vladislavić je stekao visoko obrazovanje, koje je upotpunio znanjem iz ekonomije u Španiji i Francuskoj. Otuda se i u Rusiji svuda potpisivao latinicom sa titulom Conte, ali pored ilirskog otečestva spominje i serbskuju zemlju.[3] Slao je knjige na poklon manastirima Svete Trojice (Pljevlja), Žitomisliću, Tvrdošu, itd. Odlazi zatim u Carigrad da kao trgovac širi trgovačke veze. Jerusalimski patrijarh Dositej, stub Ruske pravoslavne crkve na Bliskom istoku, preporučio je ministre inostranih poslova Rusije Jemeljanu Ukrajincevu i Vasiliju Galicinu, za koje je preuzimao isto razne tajne misije. Vladislavić je uspeo da pribavi tekst ugovora Porte sa Francuskom, Venecijom, Engleskom i Austrijom. Ti ugovori su doprineli sklapanju i rusko-turskog mira, a Vladislaviću bio je otvoren put do dvora cara Petra Velikog, koga je upoznao u Azovu, jula 1702. godine.[4] Na Savin nagovor, car Petar Veliki, početkom 18. veka, poslao je u Sremske Karlovce prvu gramatiku i bukvar, koji je u budući centar srpske duhovnosti doneo učitelj Maksim Suvorov. To je označilo nastanak prve srpske škole u Sremskim Karlovcima. Kao trgovac ide za Moskvu, ali se, dobivši privilegije, brzo vraća u Carigrad kao trgovački i diplomatski predstavnik Rusije, zajedno sa grofom Petrom Tolstojem (rodonačelnik porodice Tolstoj, iz koje su potekli poznati pisci Lav Tolstoj i Aleksej Tolstoj). Sava Vladislavić je na još jedan način povezan sa ruskom literaturom: u Carigradu otkupio je mladog etiopskog roba Ibrahima Hanibala i njega poslao Petru Velikom u Rusiji;[5][6] Ibrahim Hanibal bio je pradeda Aleksandra Puškina. Grof Sava Vladislavić zaključio je vojni savez sa knezom Moldavije u Jašiju, mir sa sultanom na Prutu. 1708. vraća se u Moskvu i od Petra Velikog dobija posede u današnjoj Ukrajini, gde u gradu Nežin nastaje trgovačko središte oblasti. Grof Sava Vladislavić bio je osnivač ruske obaveštajne službe, za crnomorski obaveštajni rad dobijao je apanažu od 325 rubalja godišnje. Petar Veliki poklonio mu je dvorac u Moskvi, na reci Pokrivna, i pravo slobodne trgovine na deset godina. Povelja je, nedugo zatim, produžena na neograničeno vreme. Ilirski grof, kako Sava Vladislavić sebe u to vreme naziva, po Ilirima koji su tad bili sinonim za Južne Slovene, neguje kontakte sa Srbima i sa kneževinama Vlaškom i Moldavijom, pomaže srpskim ustancima u današnjoj Crnoj Gori, i u Rusiju dovodi Mihaila Miloradovića, predaka kasnije poznatog grofa i generala pešadije Mihaila Miloradovića. Godine 1711. Petar Veliki šalje Savu Vladislavića za Vlašku i Crnu Goru radi pripreme jednog ustanka uoči ruskog napada na Osmanlije. Od 1716. do 1722. godine Vladislavić je predstavnik Rusije u Rimu, gde priprema konkordat između Rusije i Vatikana, stara se o ruskim plemićima u Rimu (među njima Ivan Nikitin) i nabavlja umetnička dela za letnji dvorac Petra Velikog u Sankt Peterburgu. Opere „Četiri godišnja doba”[7] i „Istina u iskušenju” (La verità in cimento, 1720) posvetio mu je Antonio Vivaldi, kojem je bio mecena.[8] Od carice Katarine I je dobio titulu grofa, 24. februara 1725. godine.[9] Iste godine krenuo je u misiju za Kinu, gde njegovim angažovanjem dolazi do Kjahtinskog sporazuma, 1727. godine, najvažnijeg međunarodnog sporazuma Rusije i Kine do sredine 19. veka o, i danas važećem, razgraničenju sa Kinom u Pekingu. Razgraničenje je potpisano 5. aprila 1728. na reci Buri.[9] Njegovim posredstvom nastala je i prva pravoslavna crkva u Pekingu. Savin odgovor na kritičare u vezi sporazuma sa Kinom, pošto je Kina u to vreme vodila strogu politiku izolacije, na šta su kritičari govorili da je bavljenje Kinom bacanje novca na ulicu, danas je poznata izreka u Rusiji: „Ko ne baca novac na ulicu, neće ga i nikad naći“. Vladislavić je zbog uspostavljenja odnosa sa Kinom odlikovan ordenom Svetog Aleksandra Nevskog i unapređen u građanski čin aktivnog građanskog savetnika.[10] Prema raspoloživim podacima, ženio se dva puta. Iz prvog braka je imao jednog sina, koji je umro pre njega. Bio je oženjen i trideset godina mlađom Venecijankom, Vergilijom Trevizani, iz venecijanske porodice Trevizani, sa kojom je imao tri ćerke. Poslednjih godina života, slomljen smrću svoje tri mlade kćeri i ženom koja ga je napustila i vratila u Veneciju, Vladislavić je u Sibiru dobio pravo da osnuje grad Troickosavsk (danas Kjahta). Tamo je podigao hram, nazvavši ga crkva Svetog Save srpskog Nemanjića. Do kraja života je živeo povučeno i usamljeno. Umro je 17. juna 1738. godine u Sankt Peterburgu. Novac koji je zaradio i imovinu koja mu je preostala testamentom je ostavio rođacima, ali ga nije ravnomerno raspodelio; najveći deo imetka pripao je sinovcu Mojsiju Ivanoviću Vladislaviću.[11] Sahranjen je u Carskoj grobnici, u kripti Blagovještenske crkve.[12] O njemu je Nikola Moravčević napisao 2015. godine istorijski roman „Grof Sava Vladislavić“.[2] Velimir Ivanović napisao je roman „Durbin grofa Save Vladislavića”.

Fototipsko izdanje pripremljeno prema originalu (1910) čiji je vlasnik g.Jovan B. Mirkuš sa Cetinja. Broširano, 44 stranice, 14x21 cm, bez godine izdanja, izdavač Mitropolija crnogorsko-primorska- Cetinjski manastir. Retko izdanje, poseduje ga samo Biblioteka Srpske Patrijaršije, Beograd. U knjizi se posle tekstualnog dela (koji u celosti prenosim) nalaze fotografije 34 pripadnika vladarske dinastije: sl. 1 - Mitropolit DANILO, Gospodar Crne Gore (1697-1735) sl. 2 - Mitropolit SAVA, Gospodar Crne Gore (1735-1782) sl. 3 - Mitropolit VASILIJE, Gospodar Crne Gore (1750-1766) sl. 4 - Mitropolit PETAR I SVETI, Gospodar Crne Gore (1782-1830) sl. 5 - Mitropolit PETAR II, Gospodar Crne Gore (1830-1851) sl. 6 - DANILO I, Knjaz i Gospodar Crne Gore (1851-1860) sl. 7 - DARINKA, Knjaginja crnogorska († 1892) sl. 8 - OLGA DANILOVA, Knjaginjica crnogorska († 1896) sl. 9 - Velika vojvotkinja STANE († 1895) i Veliki vojvoda MIRKO († 1867) sl. 10 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo NIKOLA I, Knjaz i Gospodar Crne Gore sl. 11 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo MILENA, Knjaginja crnogorska sl. 12 - Njegovo Kraljevsko Visočanstvo KNjAZ DANILO, Našljednik prijestola crnogorskog sl. 13 - Njeno Kraljevsko Visočanstvo KNjAGINjA MILICA, Prestolonašljednikovica sl. 14 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ MIRKO, Veliki vojvoda Grahovca i Zete sl. 15 - Njeno Visočanstvo Knjaginja NATALIJA sl. 16 - Njihove Svjetlosti Knjaz MIHAIL i Knjaz PAVLE, Veliki vojvoda Raški sl. 17 - Njihove Svjetlosti Knjaz STANISLAV († 1907) i Knjaz STEVAN († 1908) sl. 18 - Njegovo Visočanstvo KNjAZ PETAR, Veliki vojvoda Zahumski sl. 19 - Njihova Visočanstva Knjaginjice crnogorske KSENIJA i VJERA sl. 20 - Njeno Visočanstvo MARIJA, Knjaginjica crnogorska († 1885) sl. 21 - Njegovo Veličanstvo PETAR I, Kralj Srbije sl. 22 - Njeno Visočanstvo ZORKA, Knjaginja Karađorđević († 1890) sl. 23 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaz ALEKSANDAR, Našljednik prijestola Srbije, Knjaz ĐORĐE KARAĐORĐEVIĆ i Knjaginjica JELENA KARAĐORĐEVIĆ sl. 24 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo PETAR NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz Rusije sl. 25 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo MILICA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 26 - Njihova Imperatorska Visočanstva Knjaginjica MARINA, Knjaginjica NADEŽDA i Knjaz ROMAN sl. 27 - Njegovo Veličanstvo VIKTOR EMANUEL III, Kralj Italije sl. 28 - Njeno Veličanstvo JELENA NIKOLAJEVNA, Kraljica Italije sl. 29 - Njihova Kraljevska Visočanstva Knjaginjica JOLANDA, Knjaginjica JOVANA, Knjaginjica MAFALDA i Knjaz UMBERTO OD PJEMONTA, Našljednik prijestola Italije sl. 30 - Njegovo Visočanstvo Knjaz FRANC JOSIF BATENBERG sl. 31 - Njeno Visočanstvo ANA NIKOLAJEVNA, Knjaginja Batenberg sl. 32 - Njegovo Imperatorsko Visočanstvo NIKOLAJ NIKOLAJEVIČ, Veliki knjaz ruski sl. 33 - Njeno Imperatorsko Visočanstvo ANASTASIJA NIKOLAJEVNA, Velika knjaginja ruska sl. 34 - Njihova Imperatorska Visočanstva JELENA GEORGIJEVNA, Knjaginjica Romanovska, Hercoginja Lajhtenberška i SERGIJE, Knjaz Romanovski, Hercog Lajhtenberški Династија Петровић-Његош Што утече испод сабље турске, Што на вјеру праву не похули, Што се не хће у ланце везати, То се збјежа у ове планине, Да гинемо и крв проливамо, Да јуначки аманет чувамо, - Дивно име и свету слободу! - П. П. Њ. Као што су скоро све угледније породице црногорске током времена досељене у Црну Гору из другијех српскијех земаља, тако је досељена и породица Петровића Његоша, и то, према предању које се у тој породици чува, из Босне, из мјеста Зјенице. То се њихово досељење односи добу владавине Ивана Црнојевића (1471-1490.). По досељењу они се настанише на Његушима у Катунској нахији. О поријеклу и животу ове породице прије њихова досељења у Црну Гору ми врло мало што знамо, осим што нам предање казује, да су за неко кратко вријеме прије досељења боравили у Требињу, а затијем у Његошу планини, у мјесту Церовици. Ипак, судећи по једном потпису владике Данила, гдје се он назива `Војводић српске земље`, можемо с правом закључивати, да је то била једна од старих угледнијих властелинских српских породица, која је, као и многе друге, због прилика које настадоше у Босни, пошто је Турци заузеше, напустила своје старо сједиште. Три до четири нараштаја прошла су, може бити, док се је у тој породици родио Петар, по којему се и назваше Петровићи. Унук овога Петра, а отац владике Данила, Шћепан, био је кнез Његушки, а осим тога често је изашиљан био по народним пословима код Патријарха у Пећ и тако је народне ствари заступао, да је због тога, као и због своје правичности и одлучности стекао велик глас и поштовање у народу. Шћепан је, поред друге дјеце, имао сина Николу (доцније владику Данила), који се је као младић васпитавао и учио у цетињском манастиру, али пошто Сулејман-паша скадарски разруши овај манастир, 1692. године, Никола се опет поврати кући својих родитеља. Крај XVII. вијека био је у опште најкритичнији тренутак у историји Црне Горе. С потоњијем каменом манастира Ивана Црнојевића порушен је и потоњи основ оне Црне Горе, коју Црнојевићи засновали бјеху. Изгледало је, да ће слобода црногорска за навијек да угасне, али добри геније Црне Горе показао је Црногорцима пут, којим треба да иду к спасењу. Крајем године 1696. Црногорци се скупе на сабор, да бирају себи Господара и владику, и Провиђење је хтјело, те је њихов избор пао на Николу (Данила) Петровића Његоша. Тај избор био је сретан и Богом благословен. Та породица, која се је одликовала најљепшим људским врлинама: бистрином ума, силом вазда к добру упућене воље, личном храброшћу, мудрошћу и вјештином војничком, живом свијешћу о народним потребама и идеалима, бистрим погледом на вријеме у којему живе, радњом која ствара и иде даље од онога што затече; породица задахнута силним патриотизмом и обдарена најљепшим даром поезије и најдивнијим цртама тјелесне љепоте, - та породица дала је Црној Гори до данас седам владалаца, којима она дугује благодарност за све што има. Пет од овијех владалаца били су у исто доба и црквени поглавари - митрополити, али не треба отуда закључивати, да су Господари из дома Петровића Његоша били Господари зато, што су у исто доба били и митрополити. Они су бивали владаоци прије, него што су узимали на себе то високо црквено достојанство, у којем је била сједињена власт црквеног и државног поглавара. Тако н. пр. владика Данило био је три године од народа изабрани Господар, па је тек послије тога времена примио митрополитско достојанство. Између 1830. и 1833. владика Раде називао се је: `Божјом милошћу, ја ђакон Петар II. Петровић-Његош, Господар Црногорски`, па је тек доцније постао митрополит. Осим тога, они се нијесу ни носили, изузевши св. Петра Цетињског, као црквени поглавари, већ су носили народно руво и оружје. Па и св. Петар у доба рата носио је народне хаљине и оружје. По хронолошком реду они су слиједили овако: МИТРОПОЛИТ (владика) ДАНИЛО, родио се на Његушима. Владао је од 1697-1735. Посветио га је српски патријарх Арсеније III. Чарнојевић. 1701. ударио је при Орловом Кршу на Цетињу основ данашњем цетињском манастиру. У Зети, у селу Српској, приликом освећења цркве, ухвате га Турци и осуде на смрт, али га Црногорци откупе за 3000 дуката. На Царевом Лазу 1712. потукао је велику турску војску, којом је приликом и сам допао рана. Тако утврди земљу с поља, пошто ју је предходно изнутра оснажио, истријебивши из ње потурчењаке, преко којих су се у Црну Гору почели увлачити страни елементи. Ћуприлић паша навали на Црну Гору 1714. са многобројном војском, и попали је до Цетиња, откуда се врати, немогавши је покорити. Владика Данило крену се у Русију за помоћ и утврди са руским царем Петром Великим везе покровитељства и братства, у чему су га шљедовали сви доцнији Господари Црне Горе. Ушљед добрих односа са Млетачком Републиком добио је духовно покровитељство над Боком, која је тада била под млетачком влашћу. Одржавање реда у земљи повјерио је неколицини главара. МИТРОПОЛИТ САВA (1735-1782.). Завладичио га је српски патријарх из Пећи. - 1736. помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење Хришћана на истоку. По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца: МИТРОПОЛИТА ВАСИЛИЈА, којега је завладичио пећски патријарх и дао му назив: `Митрополит црногорски, скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи.` Једном приликом, кад је у Пећи био сабор српских архијереја, добио је од пећског патријарха писмени позив, у којем га патријарх назива: `Митрополитом од принципата Црне Горе`. Митрополити Сава и Василије заједно су владали од 1750-1766., које године Василије умре у Петрограду, гдје је и сахрањен. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР I. (Свети Петар Цетињски), владао је од 1782-1830. Завладичио се у Карловцима 1784., одакле је пошао у Русију. При повратку из Петрограда у домовину, изговорио је знамените ријечи: `ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена` - што су узели за основицу своје политике сви доцнији Господари црногорски. 1787. помагао је Русију и Аустрију у рату са Турском, који није био повољан ни за савезнике, ни за Црну Гору. Два пут је јуначки сузбио турску војску под Махмут-Пашом. Послије другог напада, у којему је погинуо сам Махмут-Паша, Брда су за вазда сједињена са Црном Гором. Јакога је удјела имао са својим Црногорцима и Бокељима у ратним догађајима, који су били судбоносни за Боку и Дубровник. Црногорци су се и Бокељи тада борили заједно са Русима противу Француза. Под његовом владавином присаједињена је Црној Гори Морача, а Бока, која је два пут долазила под његову власт, предана је Аустрији 1814. Обдржавао је сталне везе са Карађорђем за вријеме првог устанка и с њим је склопио савез за ослобођење потлаченог Српства, те је у ту сврху водио знатне борбе са Турцима. Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798., који је проширила Народна Скупштина на Цетињу 1803. Њиме је установљен суд, који се звао `кулук`. Што је Немањићима Св. Сава, то је Петровићима Св. Петар, који је био неустрашиви народни вођа и учитељ, благе природе, а силна ауторитета, којем се покоравао и најопорији горштак. Због његовога богоугодног живота народ га је прозвао, још за живота, светим. Представио се на Цетињу 18. октобра 1830. МИТРОПОЛИТ ПЕТАР II. (Владика Раде, синовац Петра I.). Васпитач му је био чувени српски пјесник Симо Милутиновић-Сарајлија. Посвећен је за архијереја у Петрограду 1833 , пошто је већ три године као ђакон био Господар Црне Горе. Установио је Сенат. као највишу судску власт, у којем су била заступљена сва племена. Завео је тјелесну гарду (перјанике). Под њим се почео наплаћивати порез. Отворио је прву штампарију послије чувене ободске штампарије (1493. за вријеме владе Ивана Црнојевића). Веће је сукобе имао са Турском због Подгорице, Дробњака и Грахова, гдје је погинуло десет његових рођака Петровића. С Аустријом је уредио пограничне спорове. Он је један од првих српских пјесника. У своме најбољем пјесничком дјелу `Горском Вијенцу`, који је преведен на више европских језика, опјевао је истребљење потурчењака из Црне Горе под својим претком владиком Данилом. Умро је 1851. Сахрањен је по својој жељи у црквици на врху Ловћена изнад Цетиња, КЊАЗ ДАНИЛО I. По жељи народној и пристанку цара руског Николе I. прогласио се у Петрограду за Књаза, и тијем је коначно у Црној Гори свјетовна власт отцијепљена од духовне. Турска се побојала да ће тијем сувише порасти Црној Гори углед, те посла на њу 1852. велику војску под Омер-Пашом. Брат Књаза Данила, Велики Војвода Мирко, отац данашњега Господара Црне Горе, предводио је борбу. Пошто се није могао одржати, склонио се у Острошки Манастир, гдје је са 30 Црногораца девет дана одољевао огромној непријатељској сили, док му није стигла помоћ од Књаза Данила. Дани одбране у Острошкоме Манастиру сачињавају једну од највеличанственијих црногорских ратних епопеја. Борба се завршила 1853. г. када је Турска на интервенцију Великих Сила признала ново стање у Црној Гори. 1858. Турска опет посла велику војску, коју у славној битци на Граховцу на Спасов-дан Црногорци потпуно потукоше под вођством Великог Војводе Мирка. По тада је једна међународна комисија регулисала границе између Црне Горе и Турске. Књаз Данило био је у управи одважан, племенске је свађе и освете искоријенио и ауторитет државне власти високо уздигао. Био је гвоздене воље, јака карактера, неустрашив у остваривању народних идеала и државне мисли. Његово силно родољубље и сјајни ум, потпомаган у извођењу државних задатака несавладљивом личном храброшћу, положили су темељ новој Црној Гори и пред свијетом је у угледу подигли на степен заточника балканске слободе. У напону снаге свршио је трагичном смрћу од атентата, који је, као пошљедица политичких мотива, на њега извршен у Котору 1. августа 1860. На упражњени пријесто послије њега дошао је његов синовац: КЊАЗ НИКОЛА I. који се васпитавао у Паризу, примивши владу у 19. години живота. Првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца, Великог Војводе Мирка. 1862. повео је због ослобођења Херцеговине први рат са Турском. Рат је био тежак за Црну Гору, али се свршио часним миром. 1868. млади Књаз Никола путовао је први пут у Русију, и том приликом је са царем Александром II. још више развио везе, које су са Русијом били утврдили његови преци. По повратку с пута отпочео је живи рад на преуређењу државе. Уредио је војску, која му је била прва брига; отворио је по земљи судове и школе. 1876. у заједници са Србијом, са којом је Књаз Никола још под владом Књаза Михаила склопио савез, Црна Гора је објавила Турској рат за уједињење и ослобођење српскога народа. Црногорско се оружје прославило у побједама на Вучјем-Долу, Фундини и Никшићу, па пошто је и Русија ушла у рат, Црна Гора заузе Билећ, Бар, Улцињ и Подгорицу. Глас о побједама црногорским би разнесен широм свијета. Пјесници их опјеваше, а Црногорци дадоше Књазу Николи назив: `Цар Јунака`. Црна Гора је изашла из рата проширена и добила излаз на море. Тада су јој признале независност и оне Велике Силе, које јој то до тада формално не признаваху. По рату настало је дуго доба мира, које је Књаз Никола умио искористити, да своју Црну Гору и мудром управом и мирним радом уздигне на степен, на који су је подигле храбре мишице њених синова у славним ратним побједама. Радио је у свијема правцима културнога развића. Подизао је школе, градио путеве, отварао нове вароши, издавао корисне законе, сређивао државну управу завођењем министарстава и подстицао привредни и трговински полет и општу радиност. Али највећа му је брига била војска, коју је, помоћу братске Русије, подигао наоружањем и обуком на висину савремених задатака и потреба и од ње учинио праву народну узданицу. Својим везама сродства са страним дворовима прибавио је Црној Гори још веће поштовање и појачао у великој мјери њен углед. Тешки и дуготрајни рад на народном и државном добру олакшале су му јака воља и жица поезије, која га је учинила популарним српским пјесником. Књаз Никола је творац модерне Црне Горе, која је дјело његове управе и заједничких трудова његових и његовога храброг народа, којем је посветио сав свој живот. Руковођен идејом општега напретка, дао је земљи из слободне воље 6. децембра 1905. Устав, кад му га нико од његових поданика није тражио. Благодарећи аукторитету Књаза Николе, Црногорско је море, приликом пошљедње јевропске кризе због анексије Босне и Херцеговине, ослобођено ограничења наметнутих Берлинским Конгресом, што је не мала добит за културни и привредни развој Црне Горе. Унаприједивши Црну Гору у свијема правцима цивилизаторскога рада, Књаз Никола дочекао је, да ове године може заједно са својим народом, пун поноса и поуздања за будућност, бацити поглед на плодове свога педесетогодишњег владања и дјелања. У свијема својим напорима за опште добро, за све вријеме владавине, имао је помагача, савјетника, сапатника и анђела хранитеља у сапутници свога животаКЊАГИЊИ МИЛЕНИ, жени и владарци ријетких врлина, која га је обдарила прекрасним породом. Књагињу Милену због њене доброте и због племенитости њенога срца народ црногорски прозвао је `народном мајком`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Niški kulturni centar, 2018. Treći tom sabranih dela Branka Miljkovića Svi Miljkovićevi eseji i kritike sabrani na jednom mestu. Priredila: Snežana Milosavljević Milić Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934-1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]

Борислав Пекић: ХОДОЧАШЋЕ АРСЕНИЈА ЊЕГОВАНА Издавач: НОЛИТ, Београд, 1981.год. Тврди повез, 335 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Борислав В. Пекић (Подгорица, 4. фебруар 1930 — Лондон, 2. јул 1992) био је српски књижевник, сценариста и академик. Један је од тринаест интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке. Пекић је један од најзначајнијих српских књижевника 20. века. Добитник је НИН-ове награде за роман Ходочашће Арсенија Његована из 1970. године и низа других признања: Награда Стеријиног позорја (1972); награда удружења издавача, (1977); Награда Радио-Загреба, (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда, (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића, 1991. Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву. Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Његова најпознатија дела су Златно руно, Беснило, Одбрана и последњи дани, Како упокојити вампира, Атлантида и Време чуда. Од 12. децембра 1985. био је дописни члан Српске академије наука и уметности. Младост и романи Његов отац, Војислав Д. Пекић, је у Краљевини Југославији био високи државни чиновник, тако да су од Бориславовог рођења до 1941. живели у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну и Цетињу. Почетком Другог светског рата, италијанске окупационе власти су их протерале из Цетиња за Србију. Његова породица се настанила у Баваништу (јужни Банат), а 1945. се одселила у Београд. По пресељењу у Београд 1945, образовање је наставио у Трећој мушкој гимназији, где је матурирао 1948. Убрзо после тога је био ухапшен: „ Био сам члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом ми је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године. Као припадник СДОЈ-a је осуђен на петнаест година робије са принудним радом. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је после пет година 1953. године. За време тамновања зачете су многе идеје које је после развио у својим главним романима. Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (1954—1958). Године 1958. оженио се инжењерком архитектуре Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића, који је био председник владе Југославије (1935—1939) и министар финансија. Годину дана касније родила им се ћерка Александра. Година 1959. је такође година када је Пекић написао свој први од преко двадесет оригиналних филмских сценарија за главне филмске куће у Југославији, међу којима и Дан четрнаести, који је представљао Југославију на Канском филмском фестивалу 1961. године. Годинама је Пекић радио на неколицини романа, а када је први од њих, Време чуда (1965), штампан, привукао је пажњу великог броја читалаца, као и књижевних критичара. Овај роман је 1976. издат на енглеском од стране Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку као Time of Miracles (Време чуда). Преведен је на француски 1986, на пољски 1986, румунски 1987, италијански 2004. и грчки 2007. Пекићев први роман јасно је указао на две важне карактеристике његовог рада, оштар антидогматизам и константни скептицизам у погледу могућег „прогреса“ човечанства који је достигнут у току своје историје. Када је Пекић припремио антологију дјечије поезије, која је обухватала дјела са територију читаве Југославије, Григор Витез га је критиковао јер је, без обзира на чињеницу да је српска књижевност за дјецу богатија од хрватске, уврстио мали број аутора из СР Хрватске. У периоду између 1968. и 1969. Пекић је био један од уредника „Књижевних новина“. Његов други роман је Ходочашће Арсенија Његована (1970), у коме је, поред осталог, дао слику студентског протеста 1968. у Југославији. Иако се идеолошки дистанцирао од овог опозиционог покрета, нова политичка клима је даље компликовала његов однос са влашћу, тако да је годину дана био без пасоша. Роман је ипак добио Нинову награду као најбољи југословенски роман те године. Енглески превод под насловом Houses of Belgrade (Београдске куће) се објавио 1978. у издавачкој кући Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку, а касније је био преведен на пољски, чешки и румунски. Исељење и даљи рад Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Најзад се 1975. појавило Успење и суноврат Икара Губелкијана, које је касније преведено на пољски 1980, мађарски 1982, чешки 1985. и француски 1992. Године 1977. послао је рукопис сотије Како упокојити вампира на књижевни конкурс Удружених издавача Југославије, који су препознали у њему најбоље пристигло дело и тако је књига штампана. Касније је преведена на чешки 1980, пољски 1985, италијански 1992, а енглески превод се појавио 2005. Базиран делимично на Пекићевом сопственом искуству у затвору и истрази, роман показује методе, логику и психологију модерног тоталитарног режима. Одбрана и последњи дани (1977), сага-фантазмагорија преведена је на пољски и мађарски 1982, на чешки 1983, француски 1989. и шведски 2003. Ова три романа базично се баве разним врстама и на разним нивоима колаборације у Југославији за време Другог светског рата. После више од две деценије припрема, студија и проучавања први том Пекићеве седмотомовне фантазмагорије Златно руно се 1978. године појавио пред читаоцима. Следе затим и осталих шест томова током 1978—1986. године. Тим делом се Пекић уврстио у најзначајније српске књижевнике. За ову сагу Пекић је 1987. добио Његошеву награду, означујући га као једног од врховних савремених прозних писца у Југославији. Према мишљењу жирија Телевизије Србије, тај роман је ушао у избор десет најбољих романа, написаних на српском језику у периоду од 1982. до 1992. године. Златно руно је упоређивано од стране иностраних критичара са Џејмс Џојсовим „Уликсом”, по структури нарације класичног мита, са Мановим „Буденброковима”, по дугачкој породичној историји и еволуцији предратног друштва, као и са „Контрапунктом живота” Олдуса Хакслија, по унутрашњој тензији која пролази кроз лавиринт конфликтних перспектива. Но ипак је Златно руно слављено као јединствено. Једна од очигледних одлика је и огроман обим и тематска комплексност. Златно руно описује лутање генерација Његована и кроз њих истражује историју Балкана. Први, други и трећи том издат је на француском 2002, 2003. и 2004. године. Осамдесетих је Пекић написао нешто сасвим ново. Сакупљао је материјал за писање књиге о изгубљеном острву Атлантиди, са намером да да једно ново објашњење за корене, развој и пропаст наше цивилизације. И поред класичних извора који су инспирисали његов антрополошки интерес, Пекић је одлучио да оцрта своју нову визију будућности и тиме избегне рестрикције „историјског модела“ са којим је он несумњиво морао да се суочи у старим митовима. Из тога су произишле три књиге: жанр-роман Беснило (1983), антрополошки роман 1999 (1984) и епос Атлантида (1988). Ове књиге су доживеле велики број издања у Србији, а Беснило је био бестселер. Беснило је преведено на шпански 1988. и мађарски 1994, а Атлантида на чешки 1989. За Атлантиду је Пекић добио „Горанови награду“ 1988. Овај роман је 1983. изабран за најчитанију књигу домаћег аутора те године и добио је награду Београдски победници. Пекићева Одабрана дела у 12 томова штампана су крајем 1984. а за њих је добио Награду Удружења књижевника Србије. Године које су појели скакавци, у три тома, издате су између 1987. и 1990. Два одломка прве књиге су преведена на енглески и публикована у књижевним часописима Велике Британије. Ово је Пекићева аутобиографско-мемоарска проза са оценом и објашњењем послератних дана, животом и прогањањем буржоазије под комунистичким режимом. Ове књиге нису само аутобиографске у класичном смислу речи, пошто се Пекић бави и општим стањем Југославије после Другог светског рата, као и другим земљама и њиховим пеналним системима. Он слика затворски живот као јединствену цивилизацију, а цивилизацију „слободе“ као специјалан вид затвора. Ова трилогија је изабрана као најбоља мемоарска проза и за њу је Пекић добио Награду Милош Црњански 1989. Готске приче Нови Јерусалим штампане су 1989, за које је Пекић је добио Награду Мајска руковања у Црној Гори 1990. за своја литерарна и културна достигнућа. Две приче из ове збирке су публиковане на француском, енглеском и украјинском у разним антологијама. Прича Човек који је јео смрт из ове књиге била је посебно преведена у Француској 2005. као сепаратно издање. На таласима радио-станице Франце културе је 21. септембра 2005. ово Пекићево дело представљено као књига дана, односно као најбоља књига страног писца те године. Филм, позориште и радио Пекић се седамдесетих издвојио као један од најбољих савремених драмских писаца Србије. Редовно је писао радио-драме за Westdeutscher Rundfunk у Келну, као и за Süddeutscher Rundfunk у Штутгарту. Од 27 драма које су изведене и/или штампане у Србији, 17 су имале своју премијеру у Немачкој. Многе су биле трансформисане у позоришне и/или ТВ драме и добијале су бројне награде. Шеснаест њих је штампано у његовим Одабраним делима 1984. Његова драма Генерали или Сродство по оружју (1969) се може наћи у свакој антологији српске савремене драме. Добила је Награду Стеријиног позорја за комедију године 1972, као и Награду Кнегиња Милица позоришта у Крушевцу 1991. Пекићеви позоришни комади су били веома популарни и хваљени, а најпознатији од њих Цинцари или Корешподенција (1979), која је базирана на четвртом тому Златног руна, играла се 280 пута у Атељеу 212 у Београду, у периоду од 23 године. Добио је прву награду Радио Загреба за драму 186. Степеник (1982), као и прву награду на фестивалима у Охриду и Варни за Како забављати господина Мартина (1990). Током своје каријере Пекић је радио на многим филмовима, написао је више од двадесет оригиналних сценарија и адаптирао неке од својих романа за филм. Филм Време чуда је био изабран да репрезентује Југославију на Канском фестивалу 1991, где је Горан Паскаљевић добио награду за режију, а касније филм је учествовао на фестивалима у Глазгову, Москви, Монтреалу и Врњачкој Бањи. Награда критичара додељена је у Сан Себастијану 1990. Ђавољи рај (1989) (That summer of white roses), рађен по саги-фантазмагорији Одбрана и последњи дани, добио је награду на филмском фестивалу у Токију 1989. и био је селектован исте године да репрезентује Југославију на фестивалу у Монпељеу (Француска), Пули (Хрватска), Сан Себастијану (Шпанија), Лос Анђелесу и Сан Франциску (САД). Као хонорарни коментатор Југословенског одељења Светске секције Би-Би-Сија у Лондону (1986—1991) Пекић је читао своја „Писма из Лондона“ сваке недеље; ова Писма су после штампана у Југославији као Писма из туђине, Нова писма из туђине и Последња писма из туђине (1987—1991). Свака књига је садржавала педесет писама са духовитим и иновативним запажањима о Енглеској и енглеском народу. Писма су била емитована за југословенске и српске слушаоце, за које је Пекић нарочито уживао да направи бројна и хумористична поређења између енглеске и наше власти, државе, обичаја и људи. За ове књиге добио је Награду Јаша Игњатовић у Мађарској 1991. Пекић је такође на истом програму Би-Би-Сија имао серију о историји Велике Британије, која је издата постхумно са насловом Сентиментална повест Британског царства (1992). За ово дело је добио Почасну награду БИГЗ-а, издавача књиге. Дело је штампано неколико пута и имало је великог успеха. Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински. Крај живота и смрт Године 1989, заједно са још дванаест интелектуалаца обновио је рад Демократске странке, да би следеће, 1990. године, постао члан Главног одбора, као и један од уредника обновљеног опозиционог листа „Демократија“. Године 1991, био је кандидат Демократске странке за народног посланика у Скупштини Републике Србије у београдској општини Раковица, када је победио његов противкандидат Војислав Шешељ. Пекић је био потпредседник Српског ПЕН центра од 1990. до 1992. године и члан енглеског ПЕН центра. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, као и члан Крунског савета принца Александра Карађорђевића 1992. године. Активан, како као аутор тако и као јавна личност, до последњег дана, Пекић је умро од рака плућа у свом дому у Лондону, 2. јула 1992. године у 63. години живота. Кремиран је у Лондону, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, заједно са другим уваженим личностима из социјалног, политичког и културног реда грађана. Постхумно, 1992, га је Њ. К. В. престолонаследник Александар одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена, као највишег одликовања додељеног од претендента Србије на позицију монарха. Постхумна издања Велики део Пекићевих дела су публикована постхумно. Време речи, 1993; Одмор од историје, 1993; Градитељи, 1994; Рађање Атлантиде, 1996; Скинуто са траке, 1996; У трагању за Златним руном у три тома, 1997; Изабрана писма из туђине, 2000; Политичке свеске, 2001; Философске свеске, 2001; Кореспонденција као живот I и II, 2002-2003; Сабрана писма из туђине, 2004, Роботи и сабласти (збирка необјављених драма), 2006; Изабране драме, 2007; Изабрани есеји, 2007; Морал и демократија (збирка интервјуа и есеја), 2008; Маргиналије и моралије (збирка мисли из објављених и необјављених дела), 2008. Борислав Пекић је за собом оставио огроман корпус књижевних манускрипата који се састоје од комплексних коментара о настанку и развитку тема у Златном руну, Атлантиди, 1999, са филозофског, антрополошког и историјског становишта. Присуство аутобиографских садржаја може се запазити у неким његовим делима у виду сећања на године проведене у политичком заточеништву, као и у књигама есеја поводом живота у Великој Британији. Његова опсесија темама личне слободе провлачи се, како кроз дела, тако и кроз дневнике као одговор на гушење и опресију комунистичког режима у бившој Југославији. Његова супруга и ћерка су 2012. објавиле дело „Стопе у песку“ које садржи говоре и предавања које је Пекић држао широм света. Јубилеји, изложбе, научни скупови у Пекићеву част И након смрти, Бориславу Пекићу и његовом делу одаје се дужно признање и поштовање. Српска академија наука и уметности у Београду одржала је 1. и 2. јула 2000. године научни скуп поводом седамдесетогодишњице рођења Борислава Пекића. Реферати са тог скупа штампани су у Споменици Борислава Пекића 2003. године. Народна библиотека Србије је септембра 2000. године организовала изложбу под насловом „Борислав Пекић или време речи“ заједно са Фондом Борислава Пекића и Народном библиотеком Краљева. Дана 17. априла 2007. године у Библиотеци града Београда била је отворена импозантна изложба о животу и делу великог писца поводом 80 година од његовог рођења. Ова иста изложба под покровитељством Министарства културе Владе Републике Србије путовала је, како по Србији (Јагодина, Нови Сад, Златибор, Ниш, итд), тако и по многим градовима Европе и Канаде. Гостовала је у Будимпешти, па у Сарајеву јула 2007, у Паризу 25. марта 2010, 16. новембра 2010. у Загребу, 2011. у Пули. Градска општина Врачар и Библиотека града Београда је ову изложбу у нешто друкчијем облику приказала 19. априла 2010. године. Зборник Поетика Борислава Пекића: преплитање жанрова настао је као резултат истоименог научног скупа који је одржан у Београду 19. и 20. новембра 2008. године. Међународни научни скуп, посвећен поетици и жанровским аспектима Пекићевог дела, припремљен је у оквиру пројекта „Савремене књижевне теорије и њихова примена: нове дискурзивне праксе књижевнотеоријских проучавања“ који се реализује у Институту за књижевност и уметност — Београд. Организациони одбор су чинили: др Весна Матовић, директор Института, Љиљана Пекић, супруга Борислава Пекића, др Милан Радуловић, руководилац Пројекта у Институту, др Гојко Тешић, др Петар Пијановић, руководилац скупа, др Александар Јерков и мр Игор Перишић. Скуп је отворен 19. новембра 2008. У свечаној Сали Скупштине града уз пригодне речи др Весне Матовић, Небојше Брадића, министра за културу у Влади Републике Србије, и др Петра Пијановића. Научни скуп је окупио проучаваоце и тумаче Пекићевог дела из Србије и иностранства (Немачка, Русија, Француска, Енглеска, Пољска, Украјина, Италија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Хрватска, Македонија). Новембра 2010. године, Пекић је уврштен у серију марака Србијамарке ПТТ Србије „Великани српске књижевности“, чији је дизајн урадила Марина Калезић. Колекција је постала филателистичка реткост. Такође, 2002. године изграђена је основна школа на Бежанијској коси у Београду која је добила име по Бориславу Пекићу. У Београду, на Врачару, именована је улица Борислава Пекића, а 2012. године огранак Библиотеке града Београда у улици Светозара Марковића добио је име по Бориславу Пекићу. Године 2006. његова супруга Љиљана Пекић, која је била приређивач његових постхумних дела, почела је да уређује блог Борислава Пекића на ком се могу наћи, како публикована, тако и необјављена дела овог писца. Године 2012. његова унука Мари-Луиз почела је Фејсбук страницу са Пекићевим одабраним цитатима. Брига о публиковању Пекићевих рукописа, како објављених, тако и оних из заоставштине, преузеле су његова супруга Љиљана Пекић и ћерка Александра Пекић. Борислав Пекић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду од 17. децембра 2007. године. На Цветном тргу у Београду је 2. марта 2016. откривен споменик Бориславу Пекићу. Фонд „Борислав Пекић“ После Пекићеве смрти, у јулу 1993, у Београду, је основан Фонд „Борислав Пекић“, чији су оснивачи српски ПЕН-центар, Српска академија наука и уметности, Министарство културе Републике Србије, Бранко Драгаш, Удружење књижевника Србије и Љиљана Пекић, која је и директор Фонда. Циљ Фонда је промоција и публиковање Пекићевих дела, старање o пишчевој заоставштини, као и пројекти „Борислав Пекић нашој деци“ и годишња додела награде „Борислав Пекић“ за књижевна дела у настајању. Од 1995. установљена је књижевна награда „Борислав Пекић” која се додељује гимназијалцима. Фонд редовно објављује и публикацију Анали Борислава Пекића. Писци који су добили награду Фонда „Борислав Пекић“ за нова дела временом су постали афирмисани ствараоци савремене српске књижевности. Међу њима су Светислав Басара, Драган Великић, Горан Петровић, Владислав Бајац, Милета Продановић, Игор Маројевић, Сретен Угричић, Гојко Божовић, Јасмина Лукић, Саша Јеленковић, Александар Марчићев и многи други. Ово је јединствена књижевна стипендија у Србији за дела у настајању. Награда и стипендија се додељују сваке године 2. јула, на дан Пекићеве смрти. У Аналима Борислава Пекића сваке године се штампају критике и студије о разним аспектима Пекићевог стварања, као и одломци из романа награђених писаца и исцрпна Пекићева библиографија, која се сваке године ажурира. Ставови Пекић током живота у изгнанству у Уједињеном Краљевству никада није узео британско држављанство. Сматрао је да је Србин и српски писац и желео је да остане такав до краја живота, са чим су се његова супруга и ћерка солидарисале. У преписци са пријатељима наводио је да њега у Србији нико неће, као и да му Срби пребацују да није довољно Србин у јавним наступима а Црногорци да се не залаже за њихову измишљену нацију. Награде НИН-ова награда, за роман Ходочашће Арсенија Његована, 1970. Стеријина награда за текст савремене комедије, за драму На лудом белом камену, 1972. Награда „Београдски победници”, за најчитанију књигу, 1984. Годишња награда Удружења књижевника Србије, за Сабрана дела, 1985. Награда „Лазар Комарчић”, за роман 1999, 1986. Његошева награда, за роман Златно руно (седам томова), 1987. Награда „Милош Црњански”, за књигу Године које су појели скакавци, 1989. Награда Задужбине „Јаков Игњатовић”, за књигу есеја Писма из туђине, 1990. Награда „Кнегиња Милица” Крушевачког позоришта, 1991. Деретина награда, за књигу есеја Последња писма из туђине, 1991. БИГЗ-ова награда, постхумно, за књигу есеја Сентиментална повест Британског царства, 1993. Дела Време чуда, повест, Просвета, 1965, 1983; Београд: Народна Књига, 1997; Титоград: Графички завод, 1969; Нови Сад: Соларис, 2006; Београд: Лагуна, 2012, 2021 Ходочашће Арсенија Његована, роман, Београд: Просвета, 1970, 1971, 1991; Београд: Нолит 1981; Завод за уџбенике и наставна средства, 2002; Београд: НИН и Завод за уџбенике, 2004; Београд: Евро-ђунти, 2010 Успење и суноврат Икара Губелкијана, новела, Београд: Слово Љубве, 1975; заједно са новелом Одбрана и последњи дани: Београд: Рад, 1984; Београд: Народна књига, 1996; Нови Сад: Соларис, 2001; Београд: Лагуна, 2021 (заједно); Београд: Српска књижевна задруга, 2009 (одвојено). Како упокојити вампира, сотија, Београд: БИГЗ, Рад, Народна књига, 1977; Београд: Нолит, 1982; Цетиње: Обод, 2000; Нови Сад: Соларис, 2002; Београд: Лагуна, 2012 Одбрана и последњи дани, новела, Београд: Слово Љубве, 1977; заједно са Успење и суноврат Икара Губелкијана, Нови Сад: Соларис, 2001. Златно руно, фантазмагоријска, Београд: Просвета, 1978 (том I & II), 1980 (том III & IV), 1981 (том V), 1986 (том VI & VII); Сарајево: Свјетлост, 1990, Београд: Дерета, 2005 (том I-VII), и 2006 (том I-VII) цео комплет је у кожном повезу; Беснило, жанр-роман, Загреб: Свеучилишна наклада Либер, 1983, 1984; Београд: БИГЗ, 1985, 1987; Београд: Просвета, 1991; Београд: Дерета, 1993; Нови Сад: Соларис, 2002; Београд: Новости, 2004; Београд: Лагуна, 2011. 1999, антрополошка повест, Љубљана, Загреб: Цанкарјева заложба, 1984; Београд: Нолит, 2001; Нови Сад: Соларис, 2006; Београд: Лагуна, 2011. Године које су појели скакавци, успомене из затвора или антропопеја (1948—1954), Београд: БИГЗ, 1987, 1988, 1991 (том 1), 1989, 1991 (том 2), 1990, 1991 (том 3); Нови Сад: Соларис, 2004 (томови 1, 2, 3), Београд: Службени гласник 2010 (томови 1, 2, 3). Писма из туђине, Загреб: Знање, 1987; Београд: Народна књига, 2000. Нови Јерусалим, готска хроника, Београд: Нолит, 1988; Београд: Српска књижевна задруга, 1990, 1997; Београд: Политика, Народна књига, 2004; Нови Сад: Соларис, 2001; Београд, Лагуна, 2012 Атлантида, епос, 2 тома, Загреб: Знање, 1988, 1989; Нови Сад: Соларис, 1995, 2001, 2006; Подгорица: Вијести, 2007; Београд: Лагуна, 2011. Нова писма из туђине, Загреб: Младост, 1989. Последња писма из туђине, Београд: Дерета, 1991. Сентиментална повест Британског царства, повест, Београд: БИГЗ, 1992, 1993, 1995; Нови Сад: Соларис, 1999, 2002, 2006; Београд: Службени гласник, 2010. Време речи, збирка интервјуа, приредио Божо Копривица, Београд: БИГЗ и Српска књижевна задруга, 1993. Одмор од историје, приредио Радослав Братић, Београд: БИГЗ, 1993. Градитељи, Београд: БИГЗ, 1995. Рађање Атлантиде, приредила Љиљана Пекић, Београд: БИГЗ, 1996. Скинуто са траке, дневничке белешке и размишљања, приредио Предраг Палавестра, Београд: Народна књига, 1996. У трагању за Златним руном, приредила Љиљана Пекић, Београд: БИГЗ, 1997. Писма из туђине, одабрана приредио Владета Јанковић, Београд: Народна књига, 2000. Политичке свеске, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис и Стyлос, 2001. Философске свеске, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Стилос, 2001. Кореспонденција као живот I, преписка са пријатељима, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис, 2002; Београд: Службени гласник 2011. Кореспонденција као живот II, преписка са Љиљаном и Александром, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис, 2003; Београд: Службени гласник 2011. Сабрана писма из туђине, Нови Сад: Соларис, 2004; Београд: Службени гласник 2010. Роботи и сабласти, драме, избор Светислав Јовановић, Нови Сад: Соларис, 2006. Изабрани есеји, избор Лидија Мустеданагић, Нови Сад; Соларис, 2007. Изабране драме, избор Лидија Мустеданагић, Нови Сад: Соларис, 2007. Морал и демократија, приредио Маринко Вучинић, Београд: Демократска странка, Истраживачко-издавачки сектор, 2008. Маргиналије и моралије, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис, 2008. На лудом белом камену (Генерали или сродство по оружју + У Едену, на истоку): Београд, Атеље 212, ГОДИНА??? Генерали (у Антологија ТВ драме), Београд, РТВБ, 1969 Генерали (у Антологија савремене српске драме-С. Селенић) Београд, СКЗ, 1977 Аргонаутика; Београд: Српска књижевна задруга 1989. Интервју са Драгомиром Стојадиновићем; Београд: Институт за савремену историју, 2007. Живот на леду; Београд: Завод за уџбенике, 2009. Цинцари или Корешподенција; Београд: Удружење драмских писаца Србије и Позориште “Модерна гаража“, 2009. Како забављати господина Мартина (у Антологија српске радио драме од М. Јокић-З. Костић, бр. 2, 1939-2003, Београд, РТС, 2004 Ремек-дело или Судбина уметника; Београд: Народно позориште, 1979 Б. Пекић/Михиз Атеље 212: Цинцари или корешпонденција Београд, Атеље 212, 1980 Б. Пекић/Михиз Атељеа 212: Заклети спасилац дављеника; Београд, Атеље 212, 1985 Б. Пекић/Михиз Атеље 212: Корешпонденција + Спасилац; Београд, Атеље 212, 1986 Б. Пекић Театар у подруму Атеље 212: Време чуда(у програму су коментари о Пекићу); Београд, Атеље 212, Б. Пекић Синтеза 26, Обешењак у Крушевачком позоришту, Крушевац, Багдала, 1984, 1993 Б. Пекић Крушевачко позориште, Обешењак, Генерали, Крушевац, Крушевачко позориште, 1996 Анали, одломци из заоставштине, критике и библиографија Београд: Фонд Борислав Пекић, 2004 (бр. 1); 2005 (број 2); 2006 (број 3); 2007 (број 4); 2008 (број 5); 2009 (број 6); 2010 (број 7) Едиције изабраних дела: Одабрана дела Борислава Пекића, у 12 томова, Београд: Партизанска књига, 1984. Садржи: Том 1: Успење и суноврат Икара Губелкијана; Одбрана и последњи дани. Том 2: Време чуда. Том 3: Како упокојити вампира. Том 4: Ходочашће Арсенија Његована. Том 5: Златно руно 1. Том 6: Златно руно 2. Том 7: Златно руно 3. Том 8: Златно руно 4. Том 9: Златно руно 5. Том 10: На лудом, белом камену: одабране комедије; садржи између осталих следеће драме: На лудом, белом камену или булење вампира, Разарање говора, Уметност и стварност, Ко је убио моју бесмртну душу?, Како се калио један господин, Бермудски троугао, Стоосамдесетшести степеник, Генерали или сродство по оружју. Том 11: У Едену, на истоку: одабране фарсе;садржи између осталих драме: У Едену, на истоку, Како забављати господина Мартина, Категорички захтев, Сива боја разума, Рђав дан на Стоцк Еxцханге-у, Обешењак, Тезеју, Јеси ли убио Минотаура?, Рајнске задушнице. Том 12: Тамо где лозе плачу: есеји, дневници. Изабрана дела Борислава Пекића у 6 томова, Београд: Просвета 1991. Књ. 1: Успење и суноврат Икара Губелкијана: Одбрана и последњи дани: новеле. Књ. 2: Време чуда: повест. Књ. 3: Ходочашће Арсенија Његована: роман. Књ. 4: Како упокојити вампира: сотија. Књ. 5: Беснило: жанр-роман. Књ. 6: Нови Јерусалим: готска хроника.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autori: Ratko Peković, Slobodan Kljakić Žanr: Autobiografije i biografije Pismo: Ćirilica Broj strana: 300 Povez: Tvrd Format: 17x24 cm Godina izdanja: 2012 Biografi i kritičari Ive Andrića do sada su posvećivali vrlo malo pažnje, ili su sasvim zaobilazili, temu društvenog angažmana velikog pisca, i to u jednom od najplodnijih perioda njegovog literarnog stvaralaštva.U vremenu omeđenom 1944. i 1954, Andrić je ulagao veliku energiju i savesno ispunjavao dužnosti člana Uprave Udruženja književnika Srbije, predsednika Saveza književnika Jugoslavije, narodnog poslanika, pot-­predsednika Društva za kulturnu saradnju Jugo­sla-­vija–SSSR, člana Upravnog odbora Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija–Francuska, Savezne komisije za upis narodnog zajma, Komiteta intelektualaca za odbranu mira, Odbora za inostrane poslove, Umetničkog saveta za kine­ma­tografiju, Nacionalne komisije FNRJ za UNESKO… da nabrojimo samo neke od njegovih društvenih obaveza.Andrićev angažman autori su sagledavali iz šireg političkog, ideološkog, kulturnog i sociološkog ugla, kroz prizmu burnih zbivanja na jugoslovenskom književnom i kulturnom poprištu tokom prve poratne decenije. Kao jedan od retkih tzv. građanskih pisaca voljno integrisanih u izgradnju novog poretka, za sobom je ostavio duboke, veoma osobene tragove društvenog angažmana, u kojima se prepoznaju i niti vrhunski odnegovane diplomatske veštine.Pesak zaborava je tokom proteklih decenija prekrio mnoge Andrićeve ,,angažovane“ priloge, rasute u bezmalo svim značajnijim dnevnim i nedeljnim listovima, u književnim glasilima i časopisima, u omladinskim, studentskim, vojnim, frontovskim, ženskim, zadr­u-­žnim i sindikalnim novinama onog vremena.Posebnu dragocenost ovog istraživanja predstavlja otkriće brojnih Andrićevih tekstova, do sada nepoznatih javnosti – beležaka, skica, zapisa, govora, referata, predavanja i diskusija, kao i dokumenata koji se čuvaju u njegovoj ličnoj zaostavštini u Arhivu SANU, Dokumentacionom centru Zadužbine Ive Andrića, Arhivu Jugoslavije i Istorijskom arhivu Beograda.Ovom knjigom autori su piščev život i delo osvetlili i izvan literarnog polja na jedan nov, polemičan i izazovan način, što će svakako podstaći nova istraživanja. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika...

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica se odvojilo od tabaka, znaci nije pocepano samo se odvojilo. Sve ostalo uredno! Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.