Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Bluz dva prijatelja : u 54 tjedna - Miodrag Raičević Izdavač: Karioke Godina izdanja: 2022 Broj strana: 183 Format: 24 cm Povez: Tvrdi “Moj prijatelj Mijo je pre godinu dana imao nezgodu sa kičmom i sad sedi, ne može da se kreće. Uobrazio sam da ću da mu pomognem ovim zajedničkim rukopisom, da ga uspravim na stopala. Ja pričam svoju priču i pokušao sam ukomponojem njegove pesme po mom izboru. Ima u knjizi svega, i surovosti, i muzike i pozorišta, igre, fudbala, džeza… Neke od tih priča su se već pojavljivale u knjigama, ali sad imaju drugu boju kad idu zajedno sa pesmama. Apsolutno može da se posmatra kao nova priča.” “Rodio sam se u gradu N. Baš na polovini 20. veka. U zabavištu sam bio jedan dan. Lopte sam igrao u zoru, u podne, u ponoć. Na ulici, na trgu, na travi, na dlanu, po suncu, po kiši, po tuberkulozi, po snegu. Među dečacima niko, na ovoj kugli, nije tako dobro igrao lopte. Osnovnu školu i gimnaziju Stojan Cerović završio sam u rodnom gradu. Ne znam kako. Diplomirao sam na Svetskoj književnosti kod profesora Vojislava Đurića. Takovska ulica u Beogradu. Napisao sam knjige Volej i sluh; Kiš, Borhes, Maradona; Dribling 1001 i noć; Samo bogovi mogu obećati ( i u Zagrebu i u Beogradu); Derbi, moj derbi; Luđak je vječno dijete; San ulice; I dečak može obećati; Vježbanka Danilo Kiš.” Božo Koprivica

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Svetski poredak : politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta : ogled (tvrdi povez) - Dragan R. Simić Izdavač: Clio Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Format: 22 cm Povez: Tvrdi Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

PS3 Assassin's Creed 3 ProizvoÄ‘ač: Ubisoft Datum izlaska: 01.01.2000. Novo poglavlje Assassin's Creed sage nas vodi u period američke revolucije i postavlja u ulogu Konora, Desmondovog pretka. Akcija se ovoga puta seli u divljnu američkih šuma gde će biti potrebno svladati i tehnike preživljanja u surovim uslovima. Svet možda jeste postao surovije mesto za Assassine, ali i oni su! Treći deo donosi dosta toga novog i osvežavajućeg, pogotovo na polju gejmplej unapreÄ‘enja, kao i neke zaista fantasične momente koji će obradovati sve veterane, ali i privući one koji se do sada nisu oprobali u ovoj igri. Ipak, ne može se baš reći da predstavlja revolucionarni pomak u odnosu na ranije delove, kao što su se možda neki nadali, pa tako osim novog endžina i okruženja ( Amerika, 18. vek ) ne postoji ništa istinski novo. Pre bismo rekli da su postojeći elementi unapreÄ‘eni i optimizovani. Predivan pogled sa vrha jedne od mnogobrojnih graÄ‘evina koji oduzima dah predstavlja na neki način zaštitni znak franšize, ujedno reprezentujući sve ono što Assassin’s Creed čini posebnim. Jedinstvena istorijski potkrepljena priča, ogromna posvećenost detaljima, fascinanta arhitektura zajedno sa mnogim drugim elementima koji su obeležili konkretne istorijske periode, fantastična upotreba graÄ‘evina i „vertikalne“ ose u kontekstu gejmpleja – sve su to momenti koji čine da igranje postane nešto više od pukog kontrolisanja virtuelnog junaka, a Assassin’s Creed 3 definitivno nastavlja u istom smeru. Glavni protagonista, pod imenom Dezmond Majls, član je tima savremenih - takoreći „dobrih“ plaćenika, koji se bore da zaustave ekstremističku grupu Templara, u javnosti poznatih kao Abstergo korporacija, i njihovu vekovnu težnju za konačnim uspostavljanjem svetske dominacije. Igra počinje tako što se Dezmond priprema za još jedan skok u „Animus“, specijalnu napravu koja mu omogućava da upliva u sećanja svojih genetskih predaka kako bi iznova doživeo njihova iskustva i uspeo da sazna odreÄ‘ene informacije od značaja iz prošlosti. Prvi kvest ga vodi na teritoriju nekadašnje Nove Engleske, sveže kolonizovanog Bostona, godina je 1770. i vreme je zahuktavanja velikog rata, a Dezmond će uskočiti u čizme izvesnog „Ratohnhake:ton-a“ koji će odigrati važnu ulogu u iniciranju američke Revolucije. Momak sa komplikovanim imenom je zapravo rezultat mešovitog braka, od oca britanca i majke mohikanke, koji se na neki način nalazi u rascepu izmeÄ‘u interesa dva naroda, starosedeoca i kolonista. On je plaćeni ubica koji voli i ne stidi se svog porekla, veruje u osnovno ljudsko pravo da ljudi budu slobodni i da razmišljaju i donose odluke na osnovu sopstvenih nahoÄ‘enja. Veliki deo igre se vrti oko ovog zanimljivog i pomalo kontradiktornog junaka, koji je poznat još i pod imenom Konor. MeÄ‘utim on neće biti jedini alter ego igrača. Konorov životni put je isprepleten nekim ključnim momentima američkog rata za nezavisnost kao što su „Battle of Bunker Hill“ tj. bitka kod ÄŒarlstauna i Bostonska čajanka, gde se najvećim delom igre borio na strani Patriota. Assassin’s Creed igre su vrlo dobro poznate po velikoj posvećenosti istorijskim detaljima, te ni ovaj nastavak nije izuzetak, pa ćete tako tokom igre virtuelno obići izuzetno realistično rekreirane gradove Boston i Njujork ali i pojedine enterijere kao što je fantastično detaljno odraÄ‘ena “Begar’s” opera. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:SAD

PS3 Assassin's Creed 3 ProizvoÄ‘ač: Ubisoft Datum izlaska: 01.01.2000. Novo poglavlje Assassin's Creed sage nas vodi u period američke revolucije i postavlja u ulogu Konora, Desmondovog pretka. Akcija se ovoga puta seli u divljnu američkih šuma gde će biti potrebno svladati i tehnike preživljanja u surovim uslovima. Svet možda jeste postao surovije mesto za Assassine, ali i oni su! Treći deo donosi dosta toga novog i osvežavajućeg, pogotovo na polju gejmplej unapreÄ‘enja, kao i neke zaista fantasične momente koji će obradovati sve veterane, ali i privući one koji se do sada nisu oprobali u ovoj igri. Ipak, ne može se baš reći da predstavlja revolucionarni pomak u odnosu na ranije delove, kao što su se možda neki nadali, pa tako osim novog endžina i okruženja ( Amerika, 18. vek ) ne postoji ništa istinski novo. Pre bismo rekli da su postojeći elementi unapreÄ‘eni i optimizovani. Predivan pogled sa vrha jedne od mnogobrojnih graÄ‘evina koji oduzima dah predstavlja na neki način zaštitni znak franšize, ujedno reprezentujući sve ono što Assassin’s Creed čini posebnim. Jedinstvena istorijski potkrepljena priča, ogromna posvećenost detaljima, fascinanta arhitektura zajedno sa mnogim drugim elementima koji su obeležili konkretne istorijske periode, fantastična upotreba graÄ‘evina i „vertikalne“ ose u kontekstu gejmpleja – sve su to momenti koji čine da igranje postane nešto više od pukog kontrolisanja virtuelnog junaka, a Assassin’s Creed 3 definitivno nastavlja u istom smeru. Glavni protagonista, pod imenom Dezmond Majls, član je tima savremenih - takoreći „dobrih“ plaćenika, koji se bore da zaustave ekstremističku grupu Templara, u javnosti poznatih kao Abstergo korporacija, i njihovu vekovnu težnju za konačnim uspostavljanjem svetske dominacije. Igra počinje tako što se Dezmond priprema za još jedan skok u „Animus“, specijalnu napravu koja mu omogućava da upliva u sećanja svojih genetskih predaka kako bi iznova doživeo njihova iskustva i uspeo da sazna odreÄ‘ene informacije od značaja iz prošlosti. Prvi kvest ga vodi na teritoriju nekadašnje Nove Engleske, sveže kolonizovanog Bostona, godina je 1770. i vreme je zahuktavanja velikog rata, a Dezmond će uskočiti u čizme izvesnog „Ratohnhake:ton-a“ koji će odigrati važnu ulogu u iniciranju američke Revolucije. Momak sa komplikovanim imenom je zapravo rezultat mešovitog braka, od oca britanca i majke mohikanke, koji se na neki način nalazi u rascepu izmeÄ‘u interesa dva naroda, starosedeoca i kolonista. On je plaćeni ubica koji voli i ne stidi se svog porekla, veruje u osnovno ljudsko pravo da ljudi budu slobodni i da razmišljaju i donose odluke na osnovu sopstvenih nahoÄ‘enja. Veliki deo igre se vrti oko ovog zanimljivog i pomalo kontradiktornog junaka, koji je poznat još i pod imenom Konor. MeÄ‘utim on neće biti jedini alter ego igrača. Konorov životni put je isprepleten nekim ključnim momentima američkog rata za nezavisnost kao što su „Battle of Bunker Hill“ tj. bitka kod ÄŒarlstauna i Bostonska čajanka, gde se najvećim delom igre borio na strani Patriota. Assassin’s Creed igre su vrlo dobro poznate po velikoj posvećenosti istorijskim detaljima, te ni ovaj nastavak nije izuzetak, pa ćete tako tokom igre virtuelno obići izuzetno realistično rekreirane gradove Boston i Njujork ali i pojedine enterijere kao što je fantastično detaljno odraÄ‘ena “Begar’s” opera. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:SAD

Novo, nečitano, nema posvete. Smrt na Kosovu polju - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2017 Broj strana: 503 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Književnost i erotizam (1990), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Etno (2006), Balkan – teror kulture (2008) i Rastanak s identitetom (2014). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) i medalju „Konstantin Jireček“(2012). Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č.

PC Call Of Duty - Black Ops 3 Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 06.11.2015. High-tech bojištima 2065 godine dominiraju kibernetski implanti, ali tvoje najjače oružje je i dalje vojnik pored tebe. CoD BO3 je explozivan shooter koji savšeno čuva split-second, hair-trigger pucnjavu svojih predhodnika. Novina ovog nastavka je da je svaki aspekat igre - od tehno kampanje do Zombie moda podešen upravo za co-op igru. Lepo je imati fensi nišan ili dodatak na pušci, ali na kraju krajeva, tvoj saborac je taj koji će te izvući iz vatre. Timski Black Ops 3 je jedna od najzanimljivijih i najboljih pucačina. Postaraj se da ti neko uvek čuva ledja! Activision je uspostavio odličnu dinamiku za razvoj Call of Duty igara, naslova iz njihove udarne franšize. Tri tima se smenjuju svake godine sa svojim CoD naslovom, pa je tako sada došao red na Treyarch, koji je na novom naslovu iz Black Ops franšize koja je njima pripala, vredno radio poslednje tri godine. I dok su prethodna dva CoD-a, Ghosts i Advanced Warfare, bila na papiru pokušaj inovacija a u praksi dva prilično standardna godišnja CoD-a (uz izuzetak kampanje iz Advanced Warfare) Black Ops III se drži proverene formule. Treyarch je odradio upravo ono što se od njih i očekivalo, a to je ovoga puta čini nam se i bila dobra odluka. Black Ops III se prema očekivanjima može posmatrati kao tri zasebne celine – single player kampanja (koja ovoga puta i ne mora biti baš skroz single), zombie mod i naravno multiplayer. Svaki od njih, iako suštinski sličan prethodnicima, ima ponešto novo vredno pažnje. Pa krenimo redom. Sinleplayer kampanja Call of Duty igrama nikada nije bila najjači adut. Međutim svedoci smo da Activision i CoD developeri očigledno sve više i više pažnje posvećuju ovom aspektu, sa rezultatima koji vrlo variraju. Ovoga puta je pred nama kampanja sačinjena od 11 misija. Po prvi put za CoD serijal na početku ste u prilici da birate muškog ili ženskog lika koga ćete voditi u kampanji. Ono što je još veća novina – kampanju ovoga puta možete igrati zajedno sa još 3 igrača. Prilično dobar dodatak, bez obzira na to što prisustvo dodatnih igrača koje kontrolišu ljudi u kampanji, neke njene delove učine značajno lakšim nego kada igrate solo. Vaši saborci su inače jednostavno pridodati gameplay sekcijama i neće imati nikakav uticaj na priču, što iako smo već puno puta videli u drugim igrama, i dalje nam je u pojedinim momentima vrlo smešno. Kada je u pitanju sama priča, igra je smeštena 40 godina nakon dešavanja iz Black Ops II, u 2065-u. Zemlja je u budućnosti, po Black Ops predviđanjima, prilično problematično mesto, pa očekujte standardno klišeiziranu priču prepunu teških odluka koje super vojnici donese u trenutku, robota, zlih AI-a, ljudske rase pred velikim odlukama i sličnim stvarima. Priča definitivno nije nešto što ćete upamtiti, ali verujemo da to niste ni očekivali. Sa druge strane, pošto je igra smeštena u budućnost, sada su tu i za video igre već standardne gameplay mogućnosti koje vam daju priliku da trčite po zidovima, koristite jetpack, omogućuju supermoći koje vam pruža telo koje je polu mašina i slično. Ovi moderni elementi su lepo osvežili gameplay, pa je prolaz kroz kampanju sada znatno prijatnije iskustvo, iako se osnovna struktura i dalje može definisati i kao – ti si ovde na tački A, idi do tačke B, usput eliminiši sve što puca na tebe. Vremenom sekcije kampanje počinju i previše da liče jedne na drugu, a varijetet neprijatelja definitivno nije nešto čime igra može da se pohvali (naročito iritantno deluju generički roboti koje dok pogađate, imate osećaj kao da samo pucate u blago pokretne hitbox-ove koji vam ne daju nikakav feedback). Zombie co-op mod se ovoga puta odvija u 40-im godinama prošlog veka. Tu su četiri prilično raznovrsan lika kojima glasove pozajmljuju poznati glumci (Jeff Goldblum, Heather Graham, Neal McDonough i Ron Perlman). Postavka je standardna, na vama je da se odbranite od talasa zombie neprijatelja a sam mod ume da bude i prilično težak u zavisnosti kako sarađujete kao tim. Kao svojevrsni cross između zombie moda i kampanje bi istakli i Nightmare mode koji se otvara kada jednom pređete kampanju i u okviru koga su zombiji ubačeni na lokalitete iz standardne kampanje. Bilo kako bilo, u svakom slučaju vam neće ponestati na koga da pucate u novom CoD-u, a kampanja i Zombie mod iako vremenom postanu repetativni, mogu da budu zabava za par gameplay sesija od po par sati. Multiplayer je uvek suštinski element jedne Call of Duty igre. Tako je i ovoga puta, a Treyarch je dovoljno začinio poznatu formulu da ona ovoga puta deluje svežije nego proteklih par godina. Najznačajnija promena koju ćete odmah primetiti je to da sada na raspolaganju imate 9 specijalnih klasa vojnika od kojih svaki nosi svoje unikatne mogućnosti. Ono što vam svaki od njih omogućuje je da pored standardnog izbora oružja, izaberete i posebnu mogućnost koju nosi ta klasa ili posebno oružje. Morate izabrati jedno od ova dva, a čitav sistem u multiplayer donosi potpuno novu dinamiku, pa nikada nećete biti sto posto sigurni šta možete očekivati od vaših protivnika. Velika agilnost pri kretanju je takođe vrlo značajan dodatak koji u mnogome menja način na koji se odigravaju multiplayer partije. Boost koji možete koristiti pri skakanju ili mogućnost trčanja po zidovima, iako ne predstavljaju ništa što već nismo videli u drugim shooterima, sada i u CoD donose potpuno novi nivo taktiziranja i veštine. Igrači koji u CoD multiplayeru godišnje provedu po stotinu i više sati će čini nam se u Black Ops III imati više materijala nego ikada da se iznova i iznova vraćaju online napucavanju. Sama činjenica da ovoga puta na raspolaganju imate devet unikatnih klasa, svaka sa svojim prednostima i manama i mogućnošću levelovanja, dovoljna je da prilično dugo drži pažnju onima koji od igre hoće da izvuku što više sati gameplaya. Call of Duty Black Ops III je upravo ono što bi i očekivali od nove CoD igre. Glavni noviteti bi mogli da se pripišu gameplay mogućnostima koje sa sobom nosi setting igre u budućnosti. Međutim ono što je jako važno je to da iako ne previše (zapravo ni malo) inovativna, igra u okviru onoga što nudi daje vrlo ispeglano CoD iskustvo koje je ovaj serijal i učinilo najvećim u industriji zabave sve ukupno. Verujemo da je ovo i bio cilj developerima, ne izmišljati toplu vodu, već ono što je proslavilo serijal, odraditi na što bolji način. Rekli bismo da su ove godine u tome i uspeli. Hardverska zahtevnost: - OS: Windows 7 64-Bit / Windows 8 64-Bit / Windows 8.1 64-Bit - Processor: Intel® Core™ i3-530 @ 2.93 GHz / AMD Phenom™ II X4 810 @ 2.60 GHz - Memory: 6 GB RAM - Graphics: NVIDIA® GeForce® GTX 470 @ 1GB / ATI® Radeon™ HD 6970 @ 1GB - DirectX: Version 11 - Mreža: Broadband Internet connection - Zvučna karta: DirectX kompatibilna Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PS3 Tom Clancy's - Hawx ProizvoÄ‘ač: Ubi Soft Datum izlaska: 01.01.2000. Tom Klensi je Danijela Stil za muškarce i sa tom činjenicom mora se pomiriti svaki tehno triler fan, oprostivši sebi infantilnu fascinaciju delima čija se umetnička forma ne razlikuje mnogo od ljubavnih vikend romana. Advanced pulp štivo, tačnije njegovi elementi pogodni za interaktivnu obradu odavno su prerasli romanesknu kategoriju, uzrastajući u formu kojoj je konkurencija daleko slabija od one u književnosti. Igre sa potpisom Toma Klensija, zapravo trast fonda koji rentira ime i prezime pisca izdavačima/developerima od kojih očekuje izvestan nivo virtuelne translacije duha Klensijevih dela u igračku formu (tj. Ubisoftu), u najvećem broju slučajeva zauzimaju „počasnije” mesto u odnosu na Klensijeve romane u poreÄ‘enju sa konkurencijom. Simply put, gotovo svaki TK igrački naslov se u zamišljenoj krivoj univerzalne vrednosti kotira bolje od pozicije TK romana u poreÄ‘enju sa delima, recimo, ser Artura Konana Dojla. High Altitude Warfare eXperimental (HAWX), hiperbudžetna avio-pucačina sa mikroskopskim elementima simulacije se tako u očima svakog amaterskog arbiter elegantoruma kotira bolje od naslova nalik Ace Combatu i sličnim pewpew avio-šuterima. Prva decenija XXI veka, zlohudnog doba koje je donelo kliničku smrt pravih hard-core borbenih letačkih simulatora, predstavlja sezonu uvenuća i za njenu akcionu siročad, tako da HAWX treba shvatiti kao retku biljčicu, dete sa specijalnim potrebama koje zahteva specijalan tretman i koga ne treba suviše kuditi i oštro mu suditi. Iako je forma igre znatno drugačija od spec-ops fazona koji je trejdmark Tom Clancy’s igara, zaplet baziran na globalnoj pretnji svetskom miru i sigurnosti tipično je Klensijevski. Smešten u vremenski okvir nakon dešavanja obraÄ‘enih u Ghost Recon: Advanced Warfighteru a pre Poslednjeg rata, HAWX je topganolika priča o Dejvidu Krenšou, USAF pilotu, koji je zajedno za ostatkom svoje rasformirane eskadrile prihvatio ponudu kompanije Artemis Global Security, nadnacionalnog sigurnosnog kontraktora i privatne vojne sile, koju rentiraju države sa problemom agresivnih komšija. Pola decenije vrednog plaćeničkog rada pada u vodu kada Dejvid i ekipa budu suočeni sa dilemom: ostati na strani Artemisa ili pružiti pomoć US mornarici napadnutoj od strane snaga sopstvenog poslodavca? Mladi američki sokolovi biraju, naravno, ispravnu opciju, postajući tako ključan faktor u odbrani američke teritorije od invazionih snaga agresivne megakompanije. Ok, kakvo je to mumlanje u publici? Da, 2020. godine SAD sigurno neće oslabiti toliko da pola teritorije osvoji naoružano preduzeće, ali šta smo malopre rekli o specijalnom detetu i blagom kriterijumu? Na sreću, samoj igri, njenim audio-vizuelnim elementima, brzini akcije i hipereksplozivnosti sadržaja ne treba nikakva kritička antiflame poštapalica. Prvi elemenat fascinacije, što možete zaključiti iz priloženih slika, svakako leži u fantastičnoj grafici modelovanoj uz pomoć satelitskih snimaka visoke rezolucije. Iako na malim visinama ne deluju impresivno kao sa visine od 10.000 stopa, tereni igre su svakako nešto najbolje što smo ikada videli u igri koja uključuje i avione i naoružanje. Sami modeli vaših vazduhoplova, efekti upotrebe oružja i eksplozija takoÄ‘e nisu za bacanje, a to verovatno važi i za protivnika, koga ćete u toku igre uglavnom sretati u formi nišanskih markera na HUD-u i tačkica na radaru. Elemente realne avionike i verodostojne efekte naoružanja ne vredi, naravno, tražiti u igri ovog tipa: HAWX je naslov u kom ćete tokom prosečne misije uništiti više borbene tehnike nego što je ima u arsenalima mnogih modernih država, ispalivši stotine samonavoÄ‘enih raketa u suludom mayhemu koji donosi više žrtava od najljuće pucačine u prvom licu. Začudo, sami modeli aviona, kojih ima nekoliko tuceta, potpuno su realni (njihove letne performanse naravno nisu). Aktuelni modeli modernih lovaca i lovaca bombardera, koji uključuju legende nalik na Mig-21, Mig-29, Su-27, F-14, F-15, F-16 i Mirage 2000 predstavljaju ergelu čije bogatstvo grla i pasmine nije uporedivo ni sa jednom avio-igrom, bilo da se radi o simulaciji ili o arkadi. Dva nestandardna hardverska elementa, veoma poželjna za puni doživljaj igre, jesu džojstik (ne gamepad) i mikrofon, uz čiju pomoć možete izdavati verbalne komande wingmanu, menjati mod radara, birati oružje, ispaljivati mamce i raditi sve ono što bi vas inače teralo da skidate ruke s pilotske palice. Sa generalne hardverske strane, igra uopšte nije toliko zahtevna koliko dobro izgleda: mašine koje se danas prodaju za cca 300 evra pružaju sasvim dovoljno konjske snage za teranje HAWX-a u visokoj rezoluciji i sa respektabilnim nivoom detalja.

Kao novo. Bez posvete. Jugoslavija, zemlja snova - Božidar Jezernik Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2018 Broj strana: 414 Format: 16 cm Povez: Broširani Božidar Jezernik (1951) je redovni profesor etnologije Balkana i kulturne antropologije na Univerzitetu u Ljubljani. U središtu njegovog naučnog rada je etnološko i antropološko istraživanja Balkana i srednje Evrope. Prva Jezernikova knjiga je studija o italijanskim koncentracionim logorima Borba za opstanak (na slovenačkom 1983, na engleskom 1998). O životu u nemačkim koncentracionim logorima pisao je u knjizi Seks i seksualnost in extremis (1993, Ljubljana), a o životu u jugoslovenskim logorima u knjizi Non cogito ergo sum (Ljubljana, 1994). Prerađeno izdanje ove druge knjige objavljeno je u prevodima na srpski, poljski i nemački jezik. Jezernik je autor i urednik nekoliko knjiga o socijalnoj memoriji, među kojima je i monografija Nacionalizacija preteklosti (Ljubljana, 2013), koja je obavljena i u prevodima na hrvatski i engleski jezik. Proširena verzija njegove knjige o izveštajima s putovanja po Balkanu Dežela, kjer je vse narobe (Ljubljana, 1998), objavljena je u prevodima na engleski, turski, poljski, srpski, italijanski, albanski, nemački, bugarski i ruski jezik. Srpski prevod objavljen je u Biblioteci XX vek pod naslovom Divlja Evropa (prevod S. Glišić, 2007), a u Biblioteci XX vek objavljen je i zbornik radova Imaginarni Turčin (prevod A. Bešića i I. Cvijanovića, 2010), koji je uredio Jezernik. Za knjigu o kafi i kafanama (Kava – čarobni napoj, 2012) dobio je u Pekingu 2014. godine nagradu Gourmand Award za najbolju knjigu o kafi. Iz Predgovora Sto godina je proteklo otkako se rodila Jugoslavija i više od četvrt veka otkako je u novim balkanskim ratovima ova zemlja nestala sa geopolitičke karte sveta. I pored toga, sve do danas ona ostaje jedna velika nepoznanica, zagonetka. Doista, naše znanje o Jugoslaviji može nekog da podseti na jednu indijsku priču u kojoj se govori o tome kako su slepi ljudi došli do toga kako izgleda slon tako što su ga dodirivali rukama. Svaki od njih dodirnuo je drugi deo slonovog tela, pa je jedan – dodirnuvši njegovu nogu – utvrdio da liči na drvo, drugi – dodirnuvši slonov rep – da liči na zmiju, i tako dalje. To je, prema nekim verzijama ove priče, izazvalo svađu i tuču između ljudi koji su slušali ova različita mišljenja o slonu. Proces raspada Jugoslavije bio je ispunjen krvavim i tragičnim slikama, iz čega se obično zaključivalo da je već sam način kako se ona raspala ujedno i najbolji dokaz da je bila postavljena na loše temelje, da je sadržavala previše protivrečnosti da bi mogla čestito živeti i preživeti. Ratovi koji su usledili jedan za drugim u 1990-im godinama tumačeni su kao dokaz da se radilo o zemlji sa mnogo istorije, prepunoj netolerantnih nacionalizama. Međutim, takvo gledanje je pogrešno. Razlika između Jugoslavije i drugih nacionalnih država nije bila u nekom višku istorije koji narod nije bio u stanju da svari, niti su njeni nacionalizmi bili toliko netolerantni da se problemi ne bi mogli rešiti pomoću glasačkih kutija. Polazna pretpostavka ove knjige jeste uverenje da razvojni put Jugoslavije nikako nije bio predodređen da teče u pravcu kojim je tekao; mogao je teći i u više drugih pravaca. Ali, kad se onda postavi pitanje zašto on nije tekao u nekom od drugih mogućih pravaca, ubrzo možemo da vidimo da je priča o višku istorije bez osnove, da problem Jugoslavije nije bio u višku nacionalizma, već u njegovom manjku. Ime Jugoslavija je prvi put upotrebljeno u Habzburškoj carevini nakon izbijanja Proleća naroda, kada je upotrebljeno kao ime za romantične snove o modernizaciji i napretku. Baš kao u poznatoj narodnoj pesmi: „Ko je ima, taj je nema; ko je nema, taj je sanja“. Jugoslavija je tada zamišljena kao „zemlja snova“ u kojoj su ujedinjeni svi Jugosloveni, bez obzira na razlike koje su postojale između njih u jeziku, prošlosti i veri, i kao zajednica koja je trebalo da bude dovoljno velika i jaka za uspešno takmičenje u uslovima nove, kapitalističke proizvodnje. Proleće naroda je probudilo narodnu svest i kod naroda na slovenskom jugu. Sima Marković, na primer, nije imao težak zadatak kad je dokazivao da su se i Srbi i Hrvati i Slovenci, nezavisno jedni od drugih, razvili u samostalne moderne narode (Marković 1923: 108). Međutim, u isto vreme kada su se formirala pomenuta tri naroda, pojavljuje se i ime Jugoslavija kao ime koje je uključivalo u „zamišljenu zajednicu“ (Anderson 1983) sve Slovene na jugu Evrope. To znači da Jugoslavija, kao zemlja snova, od samog početka nije bila samo jedna, već je uporedo postojalo više njih, a njihovi protagonisti u takmičenju za srca i umove naroda mogli su da međusobno sarađuju, da jedni drugima protivureče ili da se bore jedni protiv drugih. Međutim, Jugoslavija je uvek bila više od imena. Ako je krajem dvadesetog veka borba različitih gledanja na prošlost i budućnost dovela do raspada Jugoslavije, to ne znači da su snovi o boljoj budućnosti iz kojih se ona iznedrila izgubili na vrednosti. Kako je svojevremeno podsetio urednik magazina The Economist Volter Bedžet, sasvim slično antičkom Talesu, koji je gledajući u zvezde upao u jamu, Jugoslaviju su stvarali sanjari koje su savremenici ismejavali da brinu za ono što ih se ne tiče (Bagehot 1872: 187). A da su snovi o Jugoslaviji bili u skladu sa duhom vremena, najbolje pokazuje već sama činjenica da je ona ostvarena, i to ne samo jedanput, već dvaput u svojoj istoriji. Ona je, zaista, dva puta i nestala sa istorijske pozornice, ali nijednom nije umrla prirodnom smrću: prvi put su je raskomadale neprijateljske sile izvana, a drugi put su je rasparčale domaće snage iznutra (usp. Magaš 1993: vix). U devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka nacionalističke ideje su najviše jačale u ratovima, kao da su ove ideje pravu životnu snagu crple iz prolivene ljudske krvi: što je bilo više prolivene krvi, ideje su bivale jače. Okupljanje pod jasno suprotstavljenim zastavama budilo je u narodima zanos za zajedničku akciju, ostrašćivalo je odvažnost, samopregor i herojstvo, slavoljublje i pohlepu, kao i strah i zebnju. Stoga ova knjiga prati događanja od vremena kada je jugoslovenska misao jačala zbog Francusko-pruskog rata 1870. godine, Hercegovačko-bosanskog ustanka, Srpsko-turskog rata, okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine i Balkanskih ratova, pa sve do Velikog rata, kada je pobedom sila Antante i prihvatanjem principa samoopredeljenja naroda omogućeno osnivanje prve nacionalne države Jugoslovena. Iako su se u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, prvi put u istoriji, našli ujedinjeni skoro svi Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i Crnogorci, Bošnjaci i Makedonci, ona je bila osnovana kao nacionalna država jednog naroda sa tri plemena, odnosno troimenog ili trojed(i)nog naroda, kojeg su geografija i istorija vekovima odvajale. Bez pobede Antante u Velikom ratu i primene načela samoopredeljenja naroda, istaknutog u četrnaest tačaka američkog predsednika Vudra Vilsona, ne bi bilo ni nacionalne države Jugoslovena. Ali ne treba smetnuti s uma da nje ne bi bilo ni onda da političko vođstvo Jugoslovena nije dovoljno ubedljivo predstavljalo svetu i branilo ideju da Jugosloveni, budući jedan narod, iznad svega žele da se ujedine, pri čemu su ovu ideju prihvatali kao svoju. Osnivanje jugoslovenske nacionalne države ujedinjeni narod pozdravio je sa velikim oduševljenjem. Ali borba političkih stranaka, nažalost, ubrzo je dovela do borbe oko pitanja da li su Jugosloveni jedan ili tri naroda, koje je ubrzo počelo da ispunjava čitav politički život Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Već posle petogodišnje političke borbe oko ovog pitanja, narod se na izborima 1923. godine plebiscitarno podelio na tri naroda, koji su tada zajedno napustili put stvaranja jedinstvene države i nacije. Nacionalna država Jugoslavija, dakle, bila je mrtvorođeno dete: prestala je da živi kao država jednog naroda pre nego što ju je kralj Aleksandar nazvao jednim imenom. Sa svojim velikim autoritetom i poštovanjem koje je uživao kod naroda, on bi, možda, i uspeo da joj udahne život. Ali baš je taj strah vodio ruku onoga koji ga je usmrtio u Marselju 9. oktobra 1934. godine. Za osnovne izvore svojih razmatranja nisam pošao od uobičajene prakse da prošlost najbolje spoznajemo iz dokumenata, sporazuma, pisama. Naime, dobro nam je poznato da su mnoga pisma napisana sa težnjom da zavedu onog kome su upućena, da su brojni sporazumi potpisani sa namerom davanja lažnih obećanja, da je stotine dokumenata sastavljeno s ciljem koji u njima nije naznačen čak ni između redova. Lep primer predstavlja Krfska deklaracija koja je poslužila kao pravna osnova osnivanja prve zajedničke države Jugoslovena. Deklaraciju su potpisali Ante Trumbić, u ime Jugoslovenskog odbora i Nikola Pašić, u ime vlade Kraljevine Srbije. Mada su svoje potpise na dokumenat stavili posle višenedeljnih pregovora u kojima je detaljno pretresan sadržaj svake klauzule ponaosob, njeni potpisnici su sadržaj i značaj Deklaracije ne samo shvatali svako na svoj način, nego su je, svako prema svom shvatanju, razrađivali; isto važi i za ostale učesnike pregovora na Krfu jula 1917. godine. Deklarisani cilj pregovora na Krfu bio je ujedinjenje jugoslovenskih državljana Dvojne monarhije sa državljanima kraljevina Srbije i Crne Gore u zajedničku nacionalnu državu. Međutim, u ovom značajnom dokumentu najstarija jugoslovenska država se uopšte ne spominje. Ova prećutana činjenica u dokumentu rečito govori o tome koliko možemo iz tekstova pojedinih političkih dokumenata razaznati prave motive i ciljeve kojima su se rukovodili njihovi autori. Poput drugih događaja koji su se odvijali u proteklom istorijskom periodu, o „zemlji snova“ teško je prosuđivati vodeći se isključivo savremenim trenutkom i savremenim stanjem duha. To što mi danas osećamo pri pominjanju jugoslovenske države ne znači da su i naši preci imali ista osećanja u vreme kada su je stvarali. Otkako je presahla vera u zagrobni život pokojnika sahranjenih u egipatskim piramidama, o njima možemo da razmišljamo kao o monumentalnom apsurdu. Ali nam ta saznanja ne kažu ništa o tome šta su mislili i osećali oni koji su u svoje vreme gradili ta arhitektonska čuda: kako su oni gledali na piramide. A baš to, kako je izgledala Jugoslavija kao zemlja snova političkih vizionara, kako su budili u narodu zanimanje i ljubav za svoje snove i pozivali ga na njihovo ostvarivanje, s jedne, te koji su bili najvažniji graničnici u tim procesima i kakav je bio odnos između snova i njihovog ostvarenja, s druge strane, tema je kojom se bavi ova knjiga.