Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Nečovek - Osamu Dazai Izdavač: Tanesi Godina izdanja: 2021 Broj strana: 157 Format: 20 cm Povez: Broširani Remek-delo jednog od najvećih japanskih pisaca XX veka i dan-danas je među pet najčitanijih japanskih romana svih vremena. Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Sava Zivanov NOVA knjiga tvrd povez RUSIJA I RASKOL EVROPE Sava Živanov Rusija i raskol Evrope odnosi između evropskih sila pred Prvi svetski rat / od Berlinskog kongresa do početka rata (1878-1914) Knjiga profesora i Save Živanova, „Rusija i raskol Evrope` obuhvata period od Berlinskog kongresa do početka Prvog svetskog rata (1878-1914). To je druga knjiga njegovih istraživanja sadržanih u opštem naslovu „Rusija na prelomu vekova`. Živanov u ovoj knjizi analizira složene odnose evropskih sila, koji su, nakon 36 godina mira, „sređenu Evropu` odveli u svetski rat, u kojem su srušene četiri imperije. To je političko-sociološka analiza savremene istorije Rusije i njenih odnosa sa evropskom civilizacijom. Osnovni deo knjige bavi se problemom modernizacije Rusije. Posle velikih borbi za oslobođenje, Rusija se srela sa Zapadom, s nadom i strahom. U ratovima se pokazalo da ona za zapadnom Evropom zaostaje pet do sedam vekova, tako da je morala da primenjuje takozvanu sustižuću modernizaciju. Prelazi su ostvarivani u velikoj meri nasiljem i radikalnim reformama. Potrebe za reformama sazrevale su ranije nego što je samo društvo bilo spremno za njih. U Rusiji je razvoj tekao kao diskontinuitet, a knjigom „Rusija i raskol Evrope` autor je nastojao da objasni kakav je prelom izvršen, zašto i kojim je posledicama vodio. Sava Živanov je jedan od najuglednijih i najplodnijih domaćih autora u oblasti poznavanja Rusije i ruske istorije. Dugogodišnji profesor Fakulteta političkih nauka predavao je predmet pod nazivom „savremeni socijalizam“, ali je istovremeno strpljivo istraživao i pisao o predoktobarskoj, tj. predrevolucionarnoj istoriji Rusije. Knjige Save Živanova odnose se na sve važne etape i likove ruske istorije od kraja 19. do početka 21. veka. Сава Живанов БУЂЕЊЕ РУСИЈЕ Односи између Русије и Србије током протекла два века одвијали су се неравномерно – у плимама приближавања, разумевања, сарадње и међусобне помоћи и у осекама неразумевања и удаљавања. Различите оцене које о тим односима постоје произлазе не само из различитих, често политички обојених приступа, него и из неједнозначних момената у тим односима. Заједнички именитељ тих односа у последња два столећа своди се на засновану оцену да је то посебни тип односа, у коме су на одређујуће национално-државне интересе сваке земље, под притиском јавности, увелико утицали и сродност и блискост два народа. То је налагало такав степен међусобне подршке који је понекад више или мање ишао и на штету неких непосредних државних интереса. Током три четвртине 19. века Русија је била главни међународни ослонац у обнављању и учвршћењу српске државе. Дипломатски је помагала стицање и проширење српске аутономије, слала је оружје и добровољце за помоћ српским устаницима, а под притиском своје јавности Русија је – ради помоћи својој балканској браћи – 1877. ступила у рат против Турске. Руске и српске победе у том рату крунисане су, наредне године, стицањем државне независности Србије. Као штићеник и савезник Русије, Србија је – и поред незаинтересованости Француске и отпора Енглеске – приступила Антанти, савезу демократских држава. То је било и остало трајно спољнополитичко опредељење Србије, упркос искушењима на том путу. Током већег дела 20. века – упркос привременим удаљавањима – и царска и совјетска Русија биле су уз нас у тешким моментима. Тако је било током анексионе кризе и за време балканских ратова. У јулској кризи 1914. Русија је подржала Србију изложену ратним претњама Беча, а и сама није одступила пред ултиматумом Берлина. У Манифесту поводом објаве рата, Николај II је нагласио да је Русија ушла у рат `да узме у заштиту неправедно увређену и нама сродну земљу` Србију и да брани `част, достојанство и целовитост Русије и њен статус међу великим силама`. Тридесет година касније снаге Црвене армије учествовале су у ослобођењу Србије и Београда, а више хиљада њих ’пали су ту, на пољу славе’, учвршћујући темеље нашег пријатељства. У критичном раздобљу за српски и руски народ у 90-им годинама 20. века, Русија Јељцина, Козирјева и Черномирдина постала је једна од полуга западног притиска на нашу земљу. Оваква несамостална спољна политика у целини, а према Србима посебно, изазвала је незадовољство у интелектуалним срединама Русије и постепено се пренела на шире кругове. Ово је нарочито дошло до изражаја за време агресије снага НАТО-а на Југославију. То је, заједно са крупним неуспесима у унутрашњој политици, изазвало кризу и пад Јељциновог режима. Председник Путин са сарадницима, уз подршку широких кругова јавности, придигао је Русију и преусмерио њену спољну политику. У новој оријентацији поново се све више афирмише позитивни однос према Србији, што је посебно дошло до изражаја после мартовских догађаја (2004) на Космету. Упоредо са реалистичким и прагматистичним приступима решавању бројних међународних проблема, у политици Русије поново долази до изражаја специфични однос према Србима као пријатељском и братском народу. Јасно је исказана спремност Русије да нас, у оквирима Повеље ОУН, подржи у решавању косметског проблема. Остаје питање колико је државно руководство Србије, због своје једностране политичке оријентације, спремно да прихвати ова нова руска настојања. У том оквиру је питање како и колико може српска јавност да утиче на српске власти да ради тренутних интереса не испусте из вида традиционално блиске и пријатељске односе нашег народа с Русијом, што представља једну од вертикала нашег битисања. Професор Факултета политичких наука Lib 14

ШТА СЕ ДЕСИЛ0 СА ЈУЖНИМ МОРЕМ СРПСТВА!? Измишљање нација (и крађа језика) и њихово претакање у друге нације није савремено `достигнуће`, напротив, присутно је од памтивека. Нешто друго је новотарија а то је историјски заборав, историјска небрига, недостатак историјске одговорности... У књизи Спиридона Гопчевића СТАРА СРБИЈА И МАКЕДОНИЈА (графички обрађен, очишћен, сређен и дописан текст оригинала из 1890. године), ходамо заједно са главним актерима ове књиге, Гопчевићем и Петровим, од Софије и Солуна до арбанашких планина (деведесетих година деветнаестог века) и решавамо мистерију шта се догодило са јужним делом српства -оно је бугаризовано, јелинизовано, исламизовано... Спридон Гопчевић, Србин, новинар, историчар, извештач са ратишта, астроном, врхунски интелектуалац, патриота и, пре свега, велики човек. Велики људи следе идеје и идеале а не материју и новац - они нису на продају! Тако је ллало данас таквих људи као што је био Гопчевић. Петров је бугарски књижевник заведен великобугарском пропагандом да од Софије и Солуна до арбанашких планина живе искључиво Бугари. Крећући се из места у место, из долине у долину, они налазе Србе, који се, често из незнања и под пресијом великобугарске пропаганде, изјашњавају као Бугари, али, вођени Гопчевићем схватају да са Бугарима немају никакве везе. Петров (финансијер овог путешествија) чупа косу. Да се исти Петров, којим случајем, запутио на слично путовање деведесетих година дведесетог века не би био толико разочаран и већи део косе остао би на његовом скалпу, а неко други би тада чупао косу. Поставља се логично питање: ако би се једно овакво путешествије извело деведесетих година двадесетпрвог века ко би тада чупао косу?! Што би песник рекао `слутим, јер, слутити једино знам` ко би то могао бити! Драги пријатељи, то су трагичне слутње!!! ПС Пре доста година (давне 2017-те - што ти је људски животић у њему је све давно а то је тек трептај вечности) контактираху ме два љубазна господина... Једно беше господин Матовић, секретар удружења а друго беше жива легенда српске народне (намерно не кажем националне јер ми смо народ и треба тиме да се поносимо) историографије Јован Деретић... Чекајући да се случи моменат одазвах се после другог-трећег позива, јер разлог позива је био њихова захвалност што сам учинио за читалачки вид видљивом књигу Гопчевићеву СТАРА СРБИЈА И МАКЕДОНИЈА! Нађох их бодре и орне, а нека ми бог опрости на нескромности, учиних их још бодријим - као поклон донесох књигу ОПШТИ ЛИСТ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ који исписа на својим путешествијима немрли Милош С. Милојевић. Благи смешак ми је и сада на уснама кад се сетим момента кад господин Деретић прочита са одушевљењем већ у првој реченици текста да су тај текст писали српски патријарси о српским илити ИЛИРСКИМ краљевима. Господин Деретић се извини и оде до собе у позадини и чух га како дуго одушевљено телефонира, док ја наставих разговор са господином Матовићем. Његов предлог да напишем краћи текст о Гопчевићевој књизи радо прихватих и убрзо послах њима да га пласирају у јавност, а сада, ево њега и као предговора у књизи...

Broj strana: 562 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 14.5 x 21.5 Izdavač: Clio Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti.Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budućnošću.Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način "privatne slike". Najveća imena "nove istorije" zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove "privatnog", posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama.Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka - istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti - i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija "privatnog" u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana, tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije.

Broj strana: 536 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 14.5 x 21.5 Izdavač: Clio Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti.Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budućnošću.Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način "privatne slike". Najveća imena "nove istorije" zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove "privatnog", posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama.Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka - istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti - i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija "privatnog" u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana, tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije.

Broj strana: 572 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 14.5 x 21.5 Izdavač: Clio Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti.Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budućnošću.Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način "privatne slike". Najveća imena "nove istorije" zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove "privatnog", posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama.Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka - istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti - i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija "privatnog" u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana, tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! K18 The Good, The Bad & The Billy Redje u ponudi! Branislav Kerac - Bane (rođen 7. septembra 1952. u Novom Sadu) je srpski crtač stripa, scenarista, ilustrator. Bio je jedan od prvih domaćih crtača stripova koji je bio zaposlen sa punim radnim vremenom u novosadskom Dnevniku. Stripovi mu se objavljuju širom sveta, a istoričari stripa ga smatraju za najuticajnijeg srpskog i jugoslovenskog crtača modernog doba. Dobitnik je Specijalnog priznanja za doprinos srpskom stripu 2005. na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu. Debitovao je serijalom „Poručnik Tara“ sa scenaristom Svetozarom Obradovićem u Zlatnom klikeru (1975). Enormnu popularnost je stekao tokom osamdesetih godina 20. veka kada je bio najznačajniji autor Ju strip magazina, Eks almanaha, kao i „Dnevnikovih“ i „Forumovih“ izdanja. Radio je najviše po scenarijima Svetozara Obradovića, Gordana Mihića, Petra Aladžića, Slavka Draginčića, Marka Hamila (Luk Skajvoker iz „Zvezdanih ratova“) i sopstvenim. Kerčevi najpoznatiji originalni stripski serijali su: „Poručnik Tara“, „Kobra“, „Bili D Pljuc“ („Billy The Pljuc“), „Ket Klou“ („Cat Claw“), „Oliver“, „Troje nesalomljivih“, „Partizan Goran“, „Balkan Ekspres“, „Keli Brando“ („Kelly Brando“) i „Nindža“. Licencno je crtao „Tarzana“ i „Velikog Bleka“,[1] a pod pseudonimom H. M. Baker za američke izdavače i serijale „Ghost“ i „The Black Pearl“. Sa „Ket Klou“ je osvojio skandinavske zemlje i pojavio se u još desetak zemalja širom sveta. Kako je postao strip crtač Kerac je interes za strip pokazivao od malih nogu. Dok je išao u osnovnu i srednju školu tokom šezdesetih i sedamdesetih, U Novom Sadu je izlazio velik broj strip časopisa i magazina. Kerac je počeo da crta svoje prve stripove sa pojavom lista Kekec. Br. 5 ovog lista je bio prva strip revija koju je Kerac video u životu (prvi broj Kekeca je izašao 1957. godine[2]). Prvi stripovi koji su ga inspirisali bili su Krcko, Čapa i Gru Gru, Princ Valijant i Dejvi Kroket.[3] U 7. razredu dolazi njegov prijatelj Slavko Pejak sa kojim počinje zajedno da sarađuje. počinju da prave svoje prve zajedničke stripove. Međutim, osoba s kojom je Kerac neraskidivo vezao početak i dobar deo svoje karijere bio je scenarista Svetozar Obradović s kojim je počeo da sarađuje 1975. godine.[3] Prvi strip na kom su zajedno počeli da rade bio je Poručnik Tara. Kerac je završio zubno-tehničku školu i upisao stomatologiju 1970. godine. POčeo je da studira i pao prvu godinu (zbog hemije). Dok je studirao zajedno je sa Slavkom Pejakom išao na časove slikanja i crtanja u Višu pedagošku školu. Kerac je pao i 2. i 3. godinu, a onda je 1976. godine končano odlulio da napusti studije i posveti se isključivo stripu. Tada je već uveliko radio na Poručniku Tari i shvatio da od stripova može sasvim lepo da se živi. Roditelji su teško prihvatili ovu njegovu odluku, dok ga je tadašnja devojka napustila jer je htela stabilnu vezu sa zubarem. Uticaji na Kerčeve stripove dolazili su iz filma, muzike i, razume se, stripova drugih autora. Na lik Poručnika Tare najviše je uticao lik američkog glumca Klinta Istvuda. Na Kobru je uticao karakter Bernarda Prinsa (glavni junak istoimenog stripa). Dok je Ket Klou nastala kao direktan uticaj Marvelovih stripova.[4] Najpoznatiji strip junaci 1975-1979. Poručnik Tara (22. epizode) 1979-1991: Kobra (18. epizoda) 1981-1994: Cat Claw (44. epizode)[5] 1981-1982: Veliki Blek (2. epizode) 1982-1990: Tarzan 1985-1987: Troje nesalomivih Naslovne strane Kerac je nacrtao ogroman broj naslovnih strana za druge strip junake (od kojih neke sam nikada nije crtao). Najveći broj strana objavljeni su u Lunov magnus stripu i Zlatnoj seriji za Malog rendžera, Kena Parkera, Kapetana Mikija i Velikog Bleka. Osobenosti obeležavanja epizoda Kerac je poznat po dve osobenosti obeležavanja: po broju epizoda i stranica, i datumu nastanka epizoda. Na svakoj strani nalazila bi se, ispod potpisa njega i scenariste, dva broja razdvojena crticom. Prvi broj bi označavao epizodu serijala, a drugi ukupan broj stranica. (Stranice konkretne epizode bi se ponekad nalazile u donjem desnom uglu.) Recimo, ako bi ispod stilski ukrašenog potpisa autora (npr. Kerac & Obradović) videli da stoji 8-148, to bi značilo da čitate 8. epizodu, a da je ukupno nacrtano 148 stranica stripa. Osobenosti obeležavanja datuma nastanka Kerac je obavezno u svakoj epizodi ostavio po najmanje jedan datum koji bi precizno obeležavao kada je strip nastao. Recimo, na str. 210 u 11. epizodi Kobre u jednom kadru može da se vidi broj 270480. To znači da je ta tabla (stranica) nastala 27. aprila 1980. god. što takođe daje indikaciju kada je nastala i cela epizoda. Muzički uticaji i muzička aktivnost Kerac obožava hevi-metal muziku, tako da se motivi hevi-metal grupa često provlače kroz njegove stripove. Sam Kerac je bio bubnjar hevi-metal benda GeroMetal, koji je izdao dva diska. Priznanja (sekcija pod izradom) Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[6] Za strip Nema kraja dobio je zajedno sa Svetozarem Obradovićem 1979. godine nagradu Dečjih novina.

Autor: Tomislav N. Cvetković Povez: broširan Br. strana: 118 Format: 13,5x19,5 Istorijska drama u dva dela! Srpski vlastelin sa juga Srbije Nikola Skobaljić bio je prvi Srbin koga su Turci natakli na kolac, posle višednevne opsade njegovog utvrđenja, Skobaljić grada, čiji se ostaci zidana još naziru iznad varošice Vučje. Od tada ovaj srednjovekovni junak i vitez živi paralelno u istoriji i legendi. Turci su govorili da otkad pamte nisu slušali o takvoj bici, da se tako malo ljudi borilo protiv tako velike sile i isticali da bi car bio do nogu potučen da su se Srbi „svi zajedno sastali“. Ovako su jedni poraženi, drugi su potučeni, a ostali su se razbežali, a samo je gospodin Nikola Skobaljić sa svojim stricem, kao strašilo za druge, nabijen na kolac. Život Nikole Skobaljića, poslednjeg vladara Dubočice pred konačni pad pod tursku vlast, zbog njegove hrabrosti i odlučnosti da brani despotovinu uprkos naređenju despota Đurađa Brankovića, prepun je zanimljivih legendi. Međutim, i realni podaci iz istorije leskovačkog kraja vezani za njegovu ličnost dovoljno su interesantni da privuku pažnju turista. Nažalost, takav potencijal ostataka njegovog utvrđenja na vrhu stenovitog grebena planine Kukavica, 18 kilometara od Leskovca, i dalje je gotovo neiskorišćen. Lepotu i veličinu Skobaljić- grada, srednjovekovnog utvrđenja podignutog u XV veku, zbog rastinja nije uvek moguće najbolje sagledati. Nalazi svedoče da je grad branjen dobro naoružanom vojskom, a kameni projektili o korišćenju posebnih sprava za njihovo bacanje. Nikola Skobaljić je svoje čuvene bitke sa Turcima vodio u septembru i novembru 1454. godine – kod Banje, braneći rudnik Novo Brdo, i Trepanje. Kada je do nogu potukao brojniju tursku vojsku neprijatelja je lično sultan predvodio u konačni obračun, a Skobaljiću je navodno malo nedostajalo da ponovi podvig Miloša Obilića. Zbog njega su Turci promenili i pravilo ratovanja, pa je njihov vojskovođa u svim budućim bitkama umesto na čelu bio na začelju vojne sile kojom je komandovao.

Tvrd povez, ima posvetu, jako lepo očuvana knjiga. Meso i krv je saga o životu tri generacije porodice Stasos – o njihovim ambicijama, razočarenjima i teško stečenim Ijubavima.Ambiciozni grčki doseljenik Konstantin, njegova supruga Meri i njihovo troje dece će u potrazi za srećom biti razapeti između odanosti porodici i teških vremena sa kojima će se suočiti. Tradicionalne američke vrednosti poput braka, porodice i poslovnog uspeha, raspadaju se pod uticajem savremenog društva (droga, sida, transvestitizam).Međutim oni koji su marginalizovani zbog svoje različitosti u Kaningemovom romanu su pravi, veliki i istinski junaci.Bogat detaljima i ispričan stilom velike emotivne snage, Meso i krv je neobično istinit portret savremene Amerike Majkl Kaningem (engl. Michael Cunningham; Sinsinati, Ohajo, 6. novembar 1952) je savremeni američki književnik i scenarista poznat po romanima „Kuća na kraju sveta“ (1990) „Meso i krv“ (1995) „Sati“ (1998) „Dok ne padne noć“ (2005) i Snežna kraljica (2014). Dobitnik je Pulicerove nagrade za prozu i nagrade Pen/Fokner za roman „Sati“. Trenutno je profesor kreativnog pisanja na Jejlu. U svojim romanima složene strukture Kaningem opsesivno istražuje odnose među ljudima, sa posebnim naglaskom na odnosima u okviru porodice, homoseksualnost, iskustvo obolelih od side, krizu srednjih godina, depresiju i različita psihološka stanja. Osim unutrašnjih stanja ovaj američki pisac pokazuje izuzetnu veštinu u prikazivanju detalja svakodnevice, koji često nose simbolički potencijal. Na srpski jezik prevedeni su njegovi značajniji romani, tačnije prevedeno je pet od ukupno sedam objavljenih romana. Srpski prevod zbirke pripovedaka Snežni labud premijerno je izašao na jesen 2015. dvadesetak dana pre američkog izdanja.[1] Biografija Rođen je u Sinsinatiju, država Ohajo 1952. Odrastao je u Pasadeni, Kalifornija. Završio je englesku književnost na Univerzitetu Standord 1975. Živi u Njujorku od 1981.[2] Njegov književni prvenac „Zlatne države“ izašao je 1984. Ovaj roman obrazovanja prošao je gotovo nezapaženo i Kaningem nerado govori o njemu i često insistira da je njegov drugi roman „Kuća na kraju sveta“ zapravo prvi.[3] „Kuća na kraju sveta“ govori o odrastanju, sazrevanju i mladosti dva osamljena prijatelja Bobija i Jonatana. U ovom romanu pojavljuju se veliki broj tema koje će razvijati u kasnijim delima, poput disfunkcionalne i nekonvencionalne porodice, homoseksualnosti i sida. Sledeći roman „Meso i krv“ izašao je 1995. i ujedno je Kaningemovo najambicioznije ostvarenje. Delo prikazuje život tri generacije američke porodice Statos u periodu od sto godina.[3] Iako su prethodna dva romana pohvaljena od strane književne kritike, Kaningem svetsku slavu stiče romanom „Sati“. Roman govori o tri žene iz različitih perioda dvadestog veka koje su povezane poznatim modernističkim romanom „Gospođa Dalovej“; prva je taj roman napisala, druga taj roman čita, dok ga treća proživljava. „Sati“ su nagrađeni Pulicerovom nagradom za prozu i Pen/Fokner nagradom. Na osnovu ovog književnog ostvarenja snimljen je istoimeni film u režiji Stivena Doldrija, sa Meril Strip, Nikol Kidman i Džulijen Mur u glavnim ulogama. Napisao je scenario za istoimenu filmsku adaptaciju njegovog drugog romana „Kuća na kraju sveta“ 2004. u kojem su glumili Robin Rajt, Sisi Spejsek i Kolin Farel. Sledeće godine objavio je knjigu „Besplatni dani“. Zajedno sa Suzan Majnot 2007. napisao je scenario za film „Predvečerje“. Njegov šesti roman Dok ne padne noć izašao je 2010. Delo govori o sredovečnom oženjenom muškarcu koji počinje da oseća neodoljivu privlačnost prema problematičnom Miziju mlađem bratu svoje supruge. Sedmi roman Snežna kraljica objavljen je 2014. Zbirka pripovedaka „Divlji labud“ izašla je 2015, zajedno sa crtežima japanske ilustratorke Juke Šimizu. Kaningem je homoseksualac i živeo je skoro dvadest godina u zajednici sa psihoanalitičarem Kenom Korbetom.[4] Odabrana dela Romani „Zlatne države“ („Golden States“, 1984) „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 1990) „Meso i krv“ („Flesh and Blood“ 1995) „Sati“, („The Hours“, 1998) „Besplatni dani“ („Specimen Days“, 2005) „Dok ne padne noć“ („By Nightfall“, 2010) „Snežna kraljica“ („The Snow Queen“, 2014) Zbirke pripovdeka „Divlji labud“ („A Wild Swan and Other Tales“, 2015) Scenariji „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 2004) „Predvečerje“ („Evening“, 2007)

Prošlost Kosova i Metohije obeležena je krupnim istorijskim događajima, značajnim duhovnim i kulturnim sadržajima, velikim nacionalnim, religioznim i ideološkim previranjima. Sve to obuhvatiti, zahtevan je i težak posao, posebno stoga što je ova važna tema iz istorije Srbije, dugo bila zanemarivana. Među stručnjacima za Kosovu i Metohiju Dušan T. Bataković je svakako naš najpozvaniji stručnjak, autor više zapaženih knjiga o prošlosti pokrajine, objavljivanih i često citiranih i na stranim jezicima (francuskom, engleskom, nemačkom, rumunskom). Podlogu za njegove pouzdane, na izvornoj građi zasnovane sudove o prošlosti Kosmeta čini zbirka studija, osvežena i dopunjena novim prilozima, sakupljenih u knjizi pod naslovom Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji. Uzeti zajedno, ovi članci su pouzdan vodič kroz modernu i savremenu istoriju Kosova i Metohije, obrađujući, sintetički ili tematski glavne tokove srpsko-arbašakih odnosa kroz vekove. Posebnu vrednost ima uvodna studija: Kosovo i Metohija. Pogled u prošlost zavetne zemlje, gde se u jasnim celinama obrađuju dominantni istorijski procesi od srednjega veka do današnjih dana, od uspona u srednjem veku, kada Kosovo i Metohija postaju središte političkog, kulturnog i duhovnog života srednjovekovne Srbije, preko osmanskog razdoblja kada, pod štitom islama, počinje postepeno naseljavanje Arbanasa (srpsko istorijsko ime za Albance) sa posnih albanskih visoravni u plodne kotline Metohije, a potom i Kosova, pa sve do turbulentnih konflikata, nacionalnih i ideoloških, u tek isteklom prethodnom veku. Bataković posebnu pažnju poklanja razdoblju u kojem su Arbanasi, voljom Osmanlija, preuzeli dominantnu političku ulogu na prostoru današnje pokrajine, istiskujući, na jedan sistematičan način, a uz blagoslov Visoke Porte u Carigradu, domorodačko srpsko stanovništvo, putem progona i terora koji posebno uzima maha od vremena stvaranje Albanske (Prizrenske) lige 1878. godine. Samo u periodu od 1880. do 1900, sa prostora Kosova i Metohije bilo je prognano oko 60.000 Srba, a do Prvog balkanskog rata, čak njih 150.000 sa šireg prostora Stare Srbije. U tim demografskim procesima, Bataković vidi jedan od glavnih uzroka kasnijih krupnih verskih i nacionalnih sukoba između ova dva naroda, koji ni do danas nisu prevladani. Posebnu vrednost Batakovićeve studije čini minuciozna analiza srpsko-arbanaških odnosa tokom balkanskih i Prvog svetskog rata, kada je, uz teško breme sukoba iz prošlosti, ipak bilo ozbiljnih pokušaja da se odnosi između Srba i Arbanasa, a posebno posle stvaranja Albanije u novembru 1912, urede na novim osnovama, bez dominantnog učešća izbeglih arbanaških pravaka iz Metohije i sa Kosova, Ise Boljetinca, Hasana Prištine i Bajrama Curija, koji su Albaniju koristili kao bazu za stalno ugrožavanje teritorijalne celovitosti Srbije, a zatim i Kraljevine SHS. Pokušaje saradnje, delimično uspešne, pre svega sa Esad-pašom Toptanijem i njegovim rođakom Ahmed-begom Zoguom (budućim kraljem Albanije), Bataković je pažljivo analizirao, pokazujući da je splet širih balkanskih i evropskih odnosa, posebno rivalstvo velikih sila, značajno uticalo da se jednom uspostavljena saradnja ne realizuje u nove kvalitetne odnose između dva naroda, oslonjene na međubalkansku saradnju. Autor je znalački pokazao, kako je neprevaziđeni nacionalni sukob, stalno potpirivan sa strane, onemogućio da Srbi i Albanci, ni u međuratnom periodu, ne nađu trajnije osnove za međusobnu saradnju, nego da i dalje, uz neprestane strane podsticaje, tonu u spiralu uzajamnih sukoba, pre svega oko Kosova i Metohije. Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima je knjiga koju treba da pročitaju svi koji se, zabrinuti za budućnost pokrajine, interesuje za moguće načine rešavanja današnje kosovske krize, ozbiljnim uvidom u njene dalje i bliže istorijske korene. Knjiga se odlikuje kvalitetnom istorijskom studijom, a grafički je bogato opremljena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Velika Britanija, Srbija i Krimski rat 1853 - 1856, Neutralnost kao nezavisnost Cedomir Antic Podnaslov ovog dela Čedomira Antića, jednog od najpoznatijih predstavnika istoričara najnovijih generacija, je Neutralnost kao nezavisnost. Ova knjiga je objavljena mnogo pre najznačajnijih skorašnjih događaja u Ukrajini koji su svoj epilog doživeli i kroz odluku Krima da ponovo postane deo Rusije. Osnovna teza ovog Antićevog dela zasnovana je na njegovoj oceni da je Krimski rat bio najveći evropski rat u XIX veku, u kojem je Velika Britanija imala više nego značajnu, ako ne i najznačajniju ulogu. Iako je to bio možda najveći rat, ne samo u tom veku, u koji je Srbija propustila da uđe, ipak posledice Krimskog rata su bile više nego upečatljive još dugo posle njega u celokupnoj istoriji Balkana, a pogotovo za Srbiju. Antićeva studija polazi, takođe i od činjenice da je odnos Velike Britanije prema Osmanskom carstvu, Velikim silama koje su ga ugrožavale i državama koje su pretendovale da ga naslede, bio veoma složen Razlog je bio u britanskom interesu za opstanak Turskog carstva, kao najmanje skupom rešenju koje u isti mah najsigurnije održava britansku prevlast u Aziji Africi. Srbija je tokom Krimskog rata uspela da ostane u miru i da sačuva neutralnost. Iako je sve ponajviše bilo posledica neodlučnosti i slabosti, ova neutralnost je Srbiji omogućila period najveće samostalnosti, razdoblje koje će se završiti međunarodnim priznanjem suverene Srbije, na berlinskom kongresu 1878. godine. Čedomir Antić (Beograd, 9. oktobar 1974) je srpski istoričar, politički aktivista i bivši lider studenata. Koautor je prve obimne monografije „Istorija Republike Srpske”, objavljene u Beogradu i Banja Luci 2016. godine. Antić je diplomirao na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kao prvi u generaciji, 1999. godine. Magistrirao je Savremenu istoriju na Univerzitetu u Bristolu 2002. i Nacionalnu istoriju Novog veka na Univerzitetu u Beogradu 2003. Antić je doktorirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2008. godine. Objavio je šest naučnih monografija: „A Country of Holidays and A city of Monuments” 2004; „Velika Britanija, Srbija i Krimski rat” 2004; „Ralph Paget: A Diplomat in Serbia” 2006, i „Neutrality as Independence: Great Britain, Serbia and the Crimean War” 2007. Zajedno sa dr Slobodanom G. Markovićem, Antić je autor knjige posvećene 170-oj godišnjici srpsko-britanskih diplomatskih odnosa. Zajedno sa dr Momčilom Pavlovićem, Antić je napisao monografiju o istoriji Vojne bolnice u Nišu. Antićeva doktorska disertacija – „Neizabrana saveznica: Srbija i Velika Britanija u Prvom svetskom ratu” – objavljena je 2012. godine u izdanju Zavoda za udžbenike. Čedomir Antić se bavi i popularizacijom istorije. Njegove knjige „Kratka istorija Srbije 1804-2004.” (2004, 2005. i 2009) i „Istorija i zabluda” (2005. i 2008.) imale su po tri odnosno dva izdanja. Knjigu u kojoj je popularisao teme iz društvene istorije Srbije XIX i XX veka Antić je objavio 2009. godine pod naslovom „Četrnaesti vojvoda i devet baba”. Čedomir Antić je bio predsedavajući Glavnog odbora Studentskog protesta 1996/1997. godine. Portparol Demokratske stranke bio je tokom 1998. i 1999. godine. Kao zagovornik uspostavljanja državne nezavisnosti i istorijskog sporazuma Srbije i Albanaca sa Kosova i Metohije, Čedomir Antić je napisao predlog programa „Nezavisna Srbija u EU”. Program je maja 2003. prihvatila novoformirana stranka G17 Plus. Čedomir Antić je bio član predsedništva stranke G17 od 2004.. do 2006. godine. Stranka G17 napustila je ovaj državni program krajem 2006. godine. Antićevi tekstovi posvećeni državnom pitanju sabrani su u knjizi „Nezavisna Srbija” 2006. Povodom petnaestogodišnjice Studentskog protesta 1996/1997. godine objavio je uspomene pod naslovom „Studentska fronta”. Zaposlen je kao docent na odeljenju Istorije Filozofskog fakulteta, Beogradskog univerziteta. U opsežnoj monografiji Istorija Republike Srpske u koautorstvu sa politikologom Nenadom Kecmanovićem Antić je opisao Istoriju Republike Srpske strukturisanu kroz petnaest glavnih poglavlja: „Država Srpska”, „Antika i srednjovjekovlje”, „U Osmanskom carstvu”, „Ustanci i preporod”, „Pod austrougarskom vlašću”, „Sarajevski atentat”, „Prvi svjetski rat”, „Vrbaska banovina”, „Okupacija, otpori, građanski rat”, „Genocid u NDH”, „Socijalistička republika”, „Višestranačka SR BiH”, „Stvaranje države”, „Građanski rat u Bosni i Hercegovini”, „Republika Srpska poslije 1995. godine”, „Prve godine treće dekade”. Pored toga, ta knjiga nudi i niz korisnih eksplanatornih i dokumentarnih dodataka, geografskih karata, indeks najznačajnih imena vezanih za istoriju Republike Srpske od 1992. do 2016. godine. Knjiga je urađena po principima akademske istoriografije i ima veliku informativnu vrednost.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Kora bambusa - Osamu Dazai Izdavač: Tanesi Godina izdanja: 2022 Broj strana: 187 Format: 20 cm Povez: Broširani Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Mateja Matić Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Nova, nekorišćena Autor - osoba Djurant, Vil, 1885-1981 = Durant, Will, 1885-1981 Naslov Reformacija : istorija evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina : 1300-1564 / Vil Djurant ; [preveo s engleskog Ljubomir Veličkov] Jedinstveni naslov The reformation : a history of European civilization from Wycklif to Calvin : 1300-1564. srpski jezik Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 2000 (Bor : Bakar) Fizički opis 979 str., [32] str. s tablama : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Djurant, Arijela Veličkov, Ljubomir = Veličkov, Ljubomir Zbirka Posebna izdanja / Narodna knjiga-Alfa, Beograd ; knj. br. 35 Istorija civilizacije ; 6 ISBN (Ppl. sa omotom) Napomene Prevod dela: The reformation : a history of European civilization from Wycklif to Calvin : 1300-1564 / Will & Ariel Durant Prema podatku na str. 970, u pripremi knjige sudelovala i Arijela Djurant Na oba spojna lista geogr. karte O autorima: str. 969-970 Bibliografija: str. 889-900 Fusnote: str. 901-926 Registar. Predmetne odrednice Reformacija – Evropa – 14-16v Evropa – Istorija – 1300-1564 Evropa – Kulturna istorija – 1300-1564 U ovom tomu Istorije civilizacije, Vil Djurant se bavi izučavanjem ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. To je zasebna i nezavisna studija reformacije verovatno najznačajnijeg događaja moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada dr Djuranta. U ovom tomu, Vil Djurant oživljava i osvetljava snažnu dramu jedne epohe koju su, baš kao i našu, uznemiravale česte revolucije. On otkriva da socijalna revolucija prati versku revoluciju u gotovo svakoj fazi reformacije, i ova je knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Na početku autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. Vilijam Džejms Djurant (engl. William James Durant; Nort Adams, 5. novembar 1885 — Los Anđeles, 7. novembar 1981) je bio američki pisac, istoričar i filozof. Najpoznatiji je po svojoj jedanaestotomnoj Istoriji svetske civilizacije (engl. The Story of Civilization) koju je napisao zajedno sa svojom suprugom Arijel i objavlјivao između 1935. i 1975. Nјegovo ranije delo Istorija filozofije (The Story of Philosophy), koju je napisao 1926, je značajno pomoglo popularizovanju filozofije. Djuran je nagrađen Pulicerovom nagradom 1968.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Janicije Djuric - Gaja Pantelic - Petar Jokic - Anta Protic SKZ Knjiga br. 484 Prvi srpski ustanak je bio ustanak Srba u Smederevskom sandžaku i okolnih šest nahija protiv Turaka u periodu od 14. februara 1804. do 7. oktobra 1813. godine. Otpočeo je kao pobuna protiv dahija. Ustanici predvođeni Karađorđem su uspeli da u značajnom vremenskom intervalu oslobode pašaluk. Ovaj ustanak je prethodio Drugom srpskom ustanku 1815, koji je na kraju doveo do stvaranja Kneževine Srbije. Dahije u Beogradskom pašaluku su 1801. godine ubili beogradskog pašu i uspostavljaju nasilje u pašaluku. Mnogi Srbi su se odmetnuli u hajduke i spremaju plan za pobunu. Kada su dahije to saznali, 1804. su sproveli seču knezova, a umesto da su sprečili bunu, dahije su je ubrzali. Na saboru u Orašcu za vođu bune je izabran Karađorđe Petrović. Aganlija, jedan od dahija pokušao je pregovorom da zaustavi pobunu, ali nije uspeo. Ubrzo su ustanici oslobodili veći deo Beogradskog pašaluka. Sultan je poslao Bećir pašu, bosanskog vezira da umiri ustanike i pogubi dahije, ali ni to nije uspelo. Zato sultan, 1805. naređuje novom beogradskom paši, Hafiz paši da uguši ustanak. Međutim Srbi su dočekali pašu i porazili njega i njegovu vojsku u boju na Ivankovcu. Godine 1806, sultan je poslao veliku vojsku iz Bosne i iz Niša prema Srbiji. Ustanici su porazili obe vojske, Bosansku na Mišaru, a Nišku na utvrđenju Deligradu. Ubrzo su zaključili sa Turskom, Ičkov mir. Rusi su nagovorili ustanike da odbiju Ičkov mir jer su započeli rat s Turskom. 1807. Srbi su oslobodili Beograd i počeli s Rusima zajedno ratovati protiv Turaka u Negotinskoj nahiji i pobedili u tri bitke. Srbi su 1809. oslobodili čitav pašaluk i neke delove Bosne i Novopazarskog sandžaka. 1809. su u bici na Čegru potučeni od Turaka zbog nesloge vojvoda. Rusija je s Turskom zaključila Bukureški mir 1812. god. Prema odredbama osme tačke mira trebalo je da ustanici dobiju autonomiju. Ali Srbi na to nisu pristali i već 1813. Turci su sa svih strana napali Srbiju i osvojili je. Karađorđe je sa najuglednijim starešinama prešao u Austriju, a zatim u Rusiju. Danas se u Srbiji 15. i 16. februar proslavljaju kao Dan državnosti u znak sećanja na početak Srpske revolucije. Naziv Istoriografski termin Prvi srpski ustanak oblikovan je tokom 19. veka, putem postepenog prihvatanja kolokvijalnih naziva, koji su u javnom govoru oblikovani radi što jednostavnijeg razlikovanja dva srodna srpska ustanka. U isto vreme, odomaćio se i naziv za Drugi srpski ustanak (1815). Pomenuti termini se koriste uslovno, bez pretenzija na doslovno značenje pojmova prvi i drugi, pošto je srpskih ustanaka bilo i ranije, širom srpskih zemalja, uključujući i središnje oblasti Srbije. Pojedini istraživači su stoga ukazivali na neprikladnost pomenutih naziva, koji su u suprotnosti sa opštom hronologijom srpskih ustanaka, a istim povodom je razmatrana i validnost nekih drugih termina.[1][2] Ustanak je u narodu bio poznat i kao Buna na dahije, što se odnosilo na početnu fazu ustanka, tokom 1804. i 1805. godine. Savremenik ustanka Matija Nenadović nije koristio kasniji naziv Prvi srpski ustanak, i taj događaj je nazivao Karađorđev rat,[3] dok je Pavle Rovinski krajem 19. veka koristio naziv Karađorđev ustanak.

VAN,TU: FREE Izbor iz nove srpske poezije Priredili Vladimir Đurišić Vladimir Stojnić Antologija nove srpske poezije objavljena u izdanju OKF-a. Urednik izdanja Pavle Goranović, izdavač Milorad Popović. RIJEČ PRIJE Mladi pjesnici i pjesnikinje čiju poeziju ovdje predstavljamo pišu neke od najboljih stihova i knjiga u Srbiji. Njihove pozicije unutar scene su različite, kao i njihove poetike. Tu su pjesnikinje i pjesnici koji su na pjesničkoj sceni Srbije postali aktivni već početkom ovog vijeka, zajedno sa onima koji na nju tek stupaju. Vodila nas je želja da predstavimo što cjelovitiji pogled na savremeni pjesnički trenutak Srbije. Činilo nam se bitnim da knjigom, prvom ove vrste u ovoj bilateralnoj latenciji, predstavimo crnogorskim čitaocima reprezentativan uzorak mnogoglasja koje u ovom trenutku karakteriše sve dinamičniju mladu srpsku pjesničku scenu. Tako ovaj panoramski izbor prije predstavlja uzorak zatečene pluralnosti, nego konstrukt neke preferirane polifonije. Mada, vjerovatno, ni ova druga tendencija nije propustila da u žuđenu neutralnost prenošenja stanja protegne svoje epistemološko – priređivačke pipke. Elaboriranje onoga što je novo u ovoj poeziji izazov je za mnoge buduće analize, kontekstualne sinteze ili taksonomije. Tek u analizama pojedinačnih raskida, lomova, prekida, pregiba ili kontinuiteta sa tradicijom koju je svako za sebe odabrao i nastavlja da bira, stići ćemo do pravih ishodišta ovih projekcija. Van, tu: free želi doprijenijeti da ovakav zbirni generacijski kontekst pređe granice scene i uspostavi novu komunikacijsku zajednicu. Koja, odmah zatim, ovdje zahtijeva I potrebu za demistifikovanjem jedne od utopija posttranzicijske neonostalgije: one o duhu poezije četvoroimenog jezika koji s lakoćom ignoriše i prevazilazi geografske, identitetske, državne i ostale granice. Dekonstukcija je već tu, u četvoroimenosti šire jezičke i književne zajednice, izgrađene na paradoksu kojeg tvore, s jedne strane, činjenica međusobnog jezičkog (spo)razumijevanja i, s druge strane, potreba da se artikulišu i kontekstualizuju pojedinačne mikroklime nacionalnih kultura koje u ovome virtuelnom ili stvarnom jezičkom prostoru operišu. Tako se, dakle, kada je riječ o prekograničnom kulturalnom crossoveru, radi zapravo o nadilaženju ovog vječitog podozrivog podrazumijevanja. Prezrela podozrenja i podrazumijevanja nijesu samo slučaj interkulturalnih inercija i antagonizama. Naprotiv, unutrašnje izgnanstvo umjetnosti snažno obilježava postjugoslovenska društva i njihove novoomeđene kulturne prostore, unutar kojih se odigrava i suočavanje sa tranzicijom poezije iz kulturne u subkulturnu poziciju, i obratno. Unutar novih paradigmi koje nemilosrdno nameće liberalnokapitalistički tržišni model kulture, nalazimo se, svi zajedno, i van i tu, gdje smo samo naizgled free, da izaberemo, to jest da budemo izabrani. S druge strane, hiperkomunikacijska orgija, unutar koje se, samo naizgled, ispunjava Miljkovićevo proročanstvo o poeziji koju će „svi pisati“, otvorila je mogućnosti novih kohezija, zasnovanih na novim generacijskim poetičkim, estetskim i komunikacijskim zajednicama pjesnika Zapadnog Balkana. Upravo saradnja između urednika internet časopisa za književnost, Agona i Prolettera, otvorila je prostor da se napravi ovaj izbor. Možda upravo i u ovom tube-bivstvovanju književnosti leže spasonosni zamasi, da bismo ostali free na svakom od komunikacijskih kanala. Raduje nas zato i jen dva tri lakoća kojom je izdavač OKF učinio dodatni korak da naš izbor – temat, napravljen inicijalno za cetinjski časopis Ars, dobije svoj prošireni oblik, knjigu koju držite u rukama. Vladimir Đurišić

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Svetski poredak : politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta : ogled (tvrdi povez) - Dragan R. Simić Izdavač: Clio Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Format: 22 cm Povez: Tvrdi Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

Knjiga je kao nova. Pijanista - Alesandro Bariko Izdavač: Paideia Godina izdanja: 2022 Broj strana: 90 Format: 21 cm Povez: Broširani U očima ljudi se vidi ono što će videti, a ne ono što su videli. Tako je govorio: ono što će videti. T.D. Lemon Novečento, magični pijanista koji je nekoliko dana nakon rođenja donešen na brod Virdžinija i nikada se sa njega nije iskrcao. Plovio je od Evrope do Amerike i natrag ko zna koliko puta svirajući na svom klaviru neponovljivu muziku. „On možda nikada nije video svet. Ali već dvadeset sedam godina taj svet je prolazio kroz ovaj brod: i on ga je, već dvadeset sedam godina, na tom brodu, uhodio. I krao mu dušu“ – kaže Bariko opisujući svog jedinstvenog junaka. Njegova muzika bila je most između dva kopna, spajala je prostranstva mora i iskustva života putnika i pijaniste u mikro svetovima neponovljivo odsviranih akorda.Došao je sa novim vekom i putovao kroz prostor i vreme ne palubi broda koji je bio njegov život. Kada je prestala era parobroda i velikih putovanja rešio je da nestane u moru sa svim onim što je imalo prefiks „veliko“ i uzvišenošću svoje muzike i neponovljivošči svoje sudbine. Alesandro Bariko (Alessandro Baricco, 1958) nesporno je jedan od najoriginalnijih italijanskih pisaca. Pored proze koja je prevedena na više svetskih jezika on piše i filmske scenarije, eseje i kritike, režira i glumi u filmovima. Diplomirao je na konzervatorijumu na odseku za klavir. Njegova prva knjiga Zamkovi gneva donosi mu evropska priznanja a Svila – svetsku slavu, kao i romani i Pijanista i City. Napisao je jedanaest romana, tri knjige eseja i nekoliko scenarija za pozorište. Njegovi novinski članci objavljeni su pod nazivom Barnum, Barnum 2 i Next. Poigravanje žanrovima i stilom, originalni iskaz koji se menja u svakoj knjizi čine Barika jednim od najautentičnijih glasova svetske književnosti. On stalno istražuje i često njegovi junaci vlastitom sudbinom i književnom egzistencijom oblikuju poetiku i stilsku formu romana, on im stvara dovoljno prostora i imaginacije da se razviju u jedinstvenim proznim formama. Zato je svaki njegov roman originalno putovanje na koje pisac kreće zajedno sa svojim čitaocem.

Knjiga je kao nova. Svetski poredak : politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta : ogled (meki povez) - Dragan R. Simić Izdavač: Clio Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Format: 22 cm Povez: Broširani Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petrovaradin (mađ. Pétervárad, nem. Peterwardein / Petersburg, lat. Petropolis / doslovno Petrovgrad) je gradsko naselje grada Novog Sada u Južnobačkom okrugu i nekadašnji utvrđeni grad pored Dunava. Danas je deo užeg gradskog područja Novog Sada. Prema popisu iz 2011. bilo je 14810 stanovnika. Istorija Petrovaradina je neposredno povezana sa istorijom Petrovaradinske tvrđave, kao i sa istorijom Novog Sada i obližnjih Sremskih Karlovaca. Tokom 18. veka, za vreme habzburške vlasti, Petrovaradin je postao sedište Petrovaradinske regimente, a počevši od 1783. godine u ovom mestu se nalazilo sedište generalne komande za čitavu sremsko-slavonsku granicu. iz sadržaja: Čovek koji je od uništenja spasao Petrovaradinsku tvrđavu rizikujući život Đildo Pesapane ostao je bez pomena, a većini Novosađana on je danas potpuno nepoznat. Oktobra 1944. godine nemačka vojska povlačila se sa Balkana, ostavljajući za sobom uništena vojna postrojenja i mostove. Takva sudbina trebalo je da stigne i Petrovaradinsku tvrđavu, jer su ispod nje u železničkom tunelu, Nemci ostavili “30 vagona municije”. Namera Nemaca bila je da se prilikom bega miniraju železnički most i tunel. Most je srušen i do danas samo su ostali stubovi podsećaju Novosađane da je nekada bio tu, no barut u tunelu ispod Tvrđave nikada nije zapaljen. Zasluge za to idu tada dvadesetčetvorogodišnjem Đildu Pesapaneu koji je kao italijanski ratni zarobljenik prenosio eksploziv. Posao mu je bio da opskrbljuje nemačke flak baterije koje su kao protivvazdušna odbrana korišćene za odbranu mosta. Ipak, Pesapane je imao druge planove. Zajedno sa nekoliko drugova povezao sa “ilegalcima”, pobegao je iz Tvrđave i uspeo da obavesti Petrovaradince o nameri Nemaca. Zajedno sa meštanima vratio se nazad, pronašao i presekao žice u tunelu koje su vodile do eksploziva. Isto je to pokušao i na Mostu, ali je on bio jako dobro čuvan, zbog čega nije uspeo da mu izmeni sudbinu. sadržaj knjige na fotografijama postavki..... ** ** ** Praistorija Prema ranijim saznanjima, na Petrovaradinskoj tvrđavi prvo ljudsko naselje postojalo je još 4500. godina pre nove ere ali nakon arheoloških otkrića na samom početku istraživanja istorija ovog prostora pomerena je na period 19.000-15.000 godina pre nove ere. Zahvaljujući tome znamo da čovek u kontinuitetu nastanjuje prostor Petrovaradinske stene od praistorije do danas, pa čak i paleolitu kada su se ljudska staništa uglavnom nalazila u pećinama. Srednji vek Posle eneolita na Petrovaradinskoj steni su se smenjivale različite kulture. Oko stote godine pre nove ere ove prostore naseljavaju Kelti koje sto godina kasnije smenjuju Rimljani koji utvrđivanjem granice na Dunavu grade tvrđavu Kuzum (lat: Cusum) koju će u petom veku razoriti Huni. Polovinom XIII veka skoro na istom mestu naseljavajcu se katolički monasi iz reda ” cistercita” ( lat. ‘ordo cisterciensis’). Dozvolom ugarskog kralja Bele IV grade manastir koji nazivaju Belakut. Manastir je nakon provale Tatara utvrđen. Veći značaj tvrđava dobija sa povećanom opasnošću od novoh osvajača – Turaka Osmanlija. U Petrovaradinu često je boravio mađarski kralj Matija Korvin. Tu je 1463. godine sklopio ugovor sa Mletačkom republikom i istovremeno razgovarao sa vlastelom oko odbrane od Turaka. Godine 1475. godine Korvin donosi odluku da zarati sa Turcima. Mađarski kralj Vladislav II takođe posećuje Petrovaradin gde raznim olakšicama podstiče napore da se sakupi više radne snage na opravkama kula i bedema. Nadbiskup Petara Varadi 1501. godine uz velike napore uspeva da obnovi tvrđavu. Izgled Petrovaradinske tvrđave u srednjem veku Tvrđava se sastojala iz dva dela – spoljašnjeg i unutrašnjeg. Glavna kapija spoljašnjeg zida koja je imala mali pokretni drveni most sagrađena je tokom XV veka. Ispred spoljnog zida tvrđave nalazio se dubok rov. Spoljni zid je samo sa istočne strane imao sve polukule ojačane potpornim stubovima. Od spoljne kapije vodio je put prema kapiji unutrašnje tvrđave koja je bila pravougaonog oblika. Istočni zid unutrašnje tvrđave je bio zajednički zid sa spoljašnjim zidom. Gde su bili spojeni bio je ojačan polukulama. Ovaj zid je takođe bio pojačan potpornim kosim stubovima a na zapadnoj strani je imao dve polukule kao pojačanje. U sredini unutrašnje tvrđave nalazila se crkva čija je apsida bila okrenuta ka istoku. Sa obe strane crkve nalazili su se okrugli rezervoari za vodu. U severozapadnom delu unutrašnje tvrđave nalazila se komandantova palata. Na levoj obali Dunava nalazio se mostobran oko koga je bio rov ispunjen vodom. Na zapadnoj strani zida mostobrana nalazila se kula za artiljerijsku bateriju sa pet otvora za topove. Na severnoj i južnoj strani zida nalazile su se kapije. Opsada 1694. godine Pred opasnošću od Turaka, na Petrovaradinskoj tvrđavi se dosta radilo. Izgrađena su dva pojasa zemljanih šančeva na južnoj strani tvrđave. Ovaj element poljske fortifikacije, prvi put se pominje 1692. a dupliran je 1694. godine po nalogu grofa Karafe. Veliki vezir Surmeli Ali-paša stigao je iz pravca Beograda pre Petrovaradinsku tvrđavu 9. septembra 1694. godine. Dunavom je plovila turska ratna flotila. Namera je bila da opsadom zauzmu tvrđavu. Bombardovanje je počelo 12. septembra sa kopna i vode. Početak obnove tvrđave i bitka 1716. godine Katastrofalan poraz Turske vojske kod Sente stvorio je povoljne uslove za austrijance na mirovnim pregovorima u Karlovcima 1699. godine. Prvi plan za izgradnju tvrđave izradio je inženjerski pukovnik grof Matijas Kajzersfeld a naredni inženjerski pukovnik grof Luiđi Ferdinando Marsilji. Za izvršenje radova bio je zadužen inženjerski pukovnik Mišel Vamberg a nakon njegove smrti (1703.) inženjerski pukovnik Gisenbir do 1728. godine. Tvrđava je polako dobijala svoj oblik. Sagrađeni su bastioni, ravelini i kontragarde na gornjoj tvrđavi. Položeni su temelji stalnih objekata. Sagrađen je novi mostobran i malo utvrđenje na Velikom ratnom ostrvu. Bedemi donje tvrđave ozidani su 1711. godine. Radove prekida izbijanje novog Austrijsko-turskog rata (1716-1718). Opkolivši Petrovaradin turska vojske je započela bombardovanje i kopanje rovova ka tvrđavi. Sa druge strane tokom noći između 4 i 5 avgusta Eugen je prebacio svoje trupe na Sremsku stranu i u rano jutro napao tursku vojsku koja nije očekivala napad. Sjajna ofanzivna taktika Eugena Savojskog i vođenje trupa njegovih generala rešilo je bitku sa dvostruko brojčano nadmoćnijim neprijateljem za četiri sata. Austrijski gobici su iznosili 2212 poginula vojnika, 2358 ranjenika od toga 206 oficira. Gubici među turkom vojskom su procenjeni između 6.000 i 30.000 vojnika. Nastavak izgradnje tvrđave Pošto je granica između Austrije i Turske sa Srema pomerena na centralnu Srbiju Petrovaradinska tvđava je ostala u pozadini i manje važna. Radovi na izgradnji su usporeni a zastoj nastaje 1728. godine. Sve do 1753. godine Zamašni radovi na tvrđavi započeti 1753. godine menjaju izgled vodenog grada, gornje tvrđave, mostobrana, “hornverka”, ruše se neozidani bedemi “kronverka”. Izgrađuju se nove kasarne, barutni magacini, staje i topovse šupe i konjušnice. Ovi radovi rađeni su do 1766. godine. Vojni inženjer i komandant minerskog korpusa major Šreder započine 1764. godine planove na izgradnji kontraminskog sistema (Podzemne vojne galerije) ispod “hornverka” u dužini od 16 kilometara. Izradnja kontraminskog sistema potrajala je do 1776. godine. Zvanično, poslednji radovi na izgradnji tvrđave su obavnjeni 1780. godine ali se sa radovima produžilo do 1790. godine kada petrovaradinska tvrđava postaje najsavremenije naoružana tvrđava cele Monarhije. Tadašnje njeno naoružanje sastojalo se od 400 artiljerijskih oruđa rezličitog kalibra što je za tadašnje prilike bio izvanredno veliki broj. Čovek koji je spasao Petrovaradinsku tvrđavu Nakon Prvog svetskog rata, Petrovaradinska tvrđava ulazi u sastav novoformirane države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kako su, razvojom vojne tehnike, tvrđave sagrađene tokom 17. i 18. veka izgubile svoj strategijski značaj i namenu, vojni vrš odlučuje da se potpuno ili delimično sruše tvrđave u Beogradu, Osijeku, Brodu, Rači, Karlovcu… na listu za rušenje bila je i Petrovaradinska tvrđava. Pukovnik Dragoš Đelošević, čovek koji je bio zadužen ovaj nezahvalan posao naredio je rušenje ovih tvrđava ali je poštedeo te sudbine Petrovaradinsku tvrđavu. Govorilo se da ju je poštedeo jer mu je bila “suviše lepa da bi je srušio”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovoj knjizi Milan Kašanin daje istoriju pisaca od kojih je ostalo veoma malo biografskih podataka. Iz oskudnih spisa on izvlači žive i upečatljive događaje. U punoj zrelosti, pišući ovu knjigu, Milan Kašanin uspeo je da ostvari svoju viziju srpske književnosti srednjeg veka. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog `nepodobnosti` (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji `Srpskog lista`, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883-1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV. 1919. novi dnevni list `Jedinstvo` kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik `Jedinstva` iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u `Jedinstvu`. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige `Srpska umetnost u Vojvodini`, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis `Umetnički pregled` (1937-1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici`, `Vremenu`, časopisu `Reč i slika` i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista `Sloga` dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu `Obzor`, u `Književnom jugu` i u tada najuglednijem književnom časopisu `Savremenik`. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je `analitičko-naučna i umetnička u isti mah`. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio `Srpski književni glasnik`, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu `Pijana zemlja`, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je `da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena` i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka `Jutrenja i bdenja` (1926) i `Zaljubljenici` (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman `Trokošuljnik` (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja `Sudbine i ljudi` (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898-1985) imao je četvero djece: Mirko, arhitekt (1921-1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige `Jutrenja i bdenja`, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) `Srpska umetnost u Vojvodini`, Novi Sad, 1927. `Zaljubljenici`, pripovijetke, Beograd, 1928. `Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis`, Beograd, 1928. `Sabrana dela I-II`, Beograd, 1929-1932. `Trokošuljnik`, roman, Beograd, 1930. `Pijana zemlja I, II`, roman, Beograd, 1932. `Jugoslavische hedengasche beldenge kunst`, Amsterdam, 1935. `Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe`, Novi Sad, 1939. `L` art yougoslave des nos origines a nos jours`, Beograd, 1939. `Dva veka srpskog slikarstva`, Beograd, 1942. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 1943. `Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije`, Beograd, 1953. `U senci slave`, Novi Sad, 1961. `Pronađene stvari`, eseji, Beograd, 1961. `Umetničke kritike`, Beograd, 1968. `Sudbine i ljudi`, ogledi, Beograd, 1968. `Susreti i pisma`, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 1975. `Slučajna otkrića`, eseji, Novi Sad, 1977. `Izabrani eseji`, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) `Pogledi i misli`, eseji, Novi Sad, 1978. `Kamena otkrića`, studije o umetnosti, Beograd, 1978. `Priviđenja` I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: `Prepiska dvojice mladića`, Novi Sad, 1991. `Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima`, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) `Izabrana dela Milana Kašanina` * 1. `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 2002. * 2. `Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke`, Beograd, 2003. * `Zaljubljenici`: `Porušeni dom`, `Preobraženje`, `Ženih`, `Grešnici` * `U senci slave`: `Mrav`, `Udovica`, `Uoči praznika`, `Zaljubljenik`, `Parbenik božji`, `Vestalka`, `Na mesečini`, `Braća pravoslavna`, `Na pijaci`, `Viđenje`, `Seljaci`, `Usamljenik`, `Nemoć`, `U senci slave` * 3. `Pijana zemlja ; Trokošuljnik`, Beograd, 2003. * 4. `Priviđenja`, Beograd, 2003. * 5. `Sudbine i ljudi`, Beograd, 2004. * 6. `Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli`, Beograd, 2004. * 7. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 2004. * 8. `Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu`, Beograd, 2004.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju zaslugom izdavačke kuće Catena mundi iz Beograda, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića. Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga. Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali. Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti. Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj. Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima. Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. B5 format, tvrd povez, dva toma, preko 1500 stranica, luksuzne korice. Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Priredili Filip Arijes i Žorž Dibi ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA 1 - 5. 1. Pol Ven, Piter Braun, Ivon Teber, Mišel Ruš, Evlin Patlažan ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA Od rimskog carstva do 1000. godine 2. Dominik Bartelemi, Filip Braunštajn, Filip Kontamin, Žorž Dibi, Šarl de La Ronsijer, Danijela Renjije-Boler ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA od feudalne Evrope do renesanse 3. Filip Arijes, Moris Emar, Nikol Kastan, Iv Kastan, Rože Šartije, Alen Kolon, Danijel Fabr, Arlet Farž, Žen-Luj Flandren, Madlen Foazil, Žak Želi, Žan Mari Gulmo, Fransoa Lebrun, Orest Renam, Žak Revel ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA od renesanse do prosvećenosti 4. Rože-Anri Geran, Alen Korben, An Marten-Fižije, Mišel Pero, Katrin Hal, Lin Hant ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata 5. Sofi Bodi-Žandro, Žerar Vensan, Remi Levo, Kristina Orfali, Antoan Prost, Dominik Šnaper, Perina Simon-Naum ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA od Prvog svetskog rata do naših dana. Clio, 2000/2004. 5 knjiga, tvrd povez. 566 + 573 + 563 + 539 + 559 strana. Odlično očuvane. Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovecanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti. Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budučnošću. Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način „privatne slike“. Najveća imena „nove istorije“, zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove „privatnog“, posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama. Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života, izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka – istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti – i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija „privatnog“ u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije.

Vrlo dobro očuvano kao na slikama Ima i papirni omotač koji je zacepljen u levom gornjem uglu Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.