Paideia 2003, tvrd povez, odlično stanje osim nekoliko presavijenih ćoškova listova, 435 strana, težina oko 570 gr

Dva veka zajedno Aleksandar Solženjicin jevreji i rusi za vreme sovjetskog perioda Oblast: Svetska istorija Izdavač: Paideia Beograd 2003, tvrdi povez, stanje vrlo dobro ima malo podvlacenja latinica

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Autor: Stanislav Michal Naslov: Satovi Od gnomona do atomskog sata Izdavač: Znanje, Zagreb Godina: 1990. Stranica: 295 Stanje: Izvrsno Uvez: Tvrdi Bogato ilustrirano Prevoditelj je ovo hrvatsko izdanje dopunio potpoglavljima o razvoju urarstva u Jugoslaviji i popisom značajnih urara, svjetskih i naših, koji su do tada u literaturi evidentirani. Časovnik ili sat je instrument za merenje vremena.[3] (Obično, za merenje vremena u intervalima manjim od dana – u suprotnom kalendar.) Satovi koji se koriste u tehničke svrhe, ili sa izuzetno velikom preciznošću se ponekad nazivaju hronometri. Sat u svojoj najčešćoj modernoj formi (u upotrebi od 14. veka) pokazuje sate (časove), minute, a ponekad i sekunde u periodu od 12 ili 24 sata. Časovnik je jedan od najstarijih ljudskih izuma, koji zadovoljava potrebu merenja intervala vremena kraćih od prirodnih jedinica: dana, lunarnog meseca, i godine. Uređaji koji rade na bazi više fizičkih procesa se već milenijumima koriste. Sunčani časovnik pokazuje vreme putem prikazivanja pozicije senke na ravnoj površini. Postoji čitav niz vremenskih merila, dobro poznati primer je peščani časovnik. Vodeni časovnici, zajedno sa sunčanim časovnicima su verovatno najstariji instrumenti za merenje vremena. Do znatnog napretka je došlo sa izumom otpuštanja krunskog točka, čime je omogućen nastanak prvih mehaničkih časovnika oko 1300. godine u Evropi, koji su merili vreme pomoću oscilujućih merača vremena kao što su balansni točkovi.[4][5][6][7] Opružni satovi su se pojavili tokom 15 veka. Tokom 15. i 16. veka, zanat pravljenja satova je cvetao. Do sledećeg napredka u tačnosti je došlo nakon 1656. godine sa izumom sata sa klatnom. Glavni podsticaj poboljšanju tačnosti i pouzdanosti satova bio je značaj preciznog vođenja vremena pri navigaciji. Električni sat je bio patentiran 1840. godine. Razvoj elektronike u 20. veku doveo je do časovnika bez mehaničkih delova. Elemenat za merenje vremena u svakom savremenom satu je harmonijski oscilator, fizički objekat (rezonator) koji vibrira ili osciluje na datoj frekvenciji.[5] Taj objekat može da bude klatno, zvučna viljuška, kvarcni kristal, ili vibracije elektrona u atomima pri njihovom emitovanju mikrotalasa. Analogni satovi obično pokazuju vreme koristeći uglove. Digitalni časovnici prikazuju numeričku reprezentaciju vremena. Obično se koriste dva digitalna formata prikaza kod digitalnih satova: 24-časovna notacija i 12-časovna notacija. Većina digitalnih časovnika koristi elektronske mehanizme i LCD, LED, ili VFD displejeve. Zbog praktičnosti, daljinski, telefonski, ili satovi za slepe, su slušni satovi koji prikazuju vreme kao zvukove. Isto tako postoje časovnici za slepe koji imaju displej koji se može pročitati koristeći osećaj dodira. Neki od njih su slični normalnim analognim displejevima, ali su konstruisani tako da se kazaljke mogu osetiti bez uzrokovanja oštećenja. Evolucija tehnologije satova se nastavlja i danas. Studija merenja vremena je poznata kao horologija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Odlično stanje, tvrd povez, papirni omot kao na slikama Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

Odlično S providnim omotačem Beograd 1967. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, ilustrovano, 1032 strane. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Istorija Beograda datira u prošlost do 7000. p. n. e. Vinčanska kultura, jedna od najvažnijih praistorijskih kultura Evrope, je nastala u okolini Beograda u 6. milenijumu p. n. e. U starom veku, tračko-dačka plemena su naseljavali ovu oblast, da bi Kelti osvojili naselje na mestu današnjeg Beograda i dali mu ime Singidunum. Rimljani su osvojili grad za vreme cara Oktavijana Avgusta i dali mu status municipija polovinom 2. veka. Grad su naselili Sloveni su oko 520. Beograd je nekoliko puta prelazi u posed Vizantije, Bugarske, Ugarske i Srbije. Osmansko carstvo je osvojilo Beograd 1521. i kasnije u njega prenelo sedište sandžaka. Između 1427. godine i Božića 1806. godine Beograd je bio pod tuđinskom vlašću.[1] Od kraja 17. veka grad je često prelazio pod osmanlijsku ili habzburšku vlast. Beograd je postao glavni grad Srbije 1841. Severni deo Beograda je ostao habzburški pogranični kraj sve do 1918. Zbog svog strateškog položaja, oko grada se vodilo više od 115 ratova i bio je rušen 44 puta.[2] Beograd je bio glavni grad Jugoslavije (u svim njenim oblicima) od njenog osnovanja 1918, pa do konačnog razdruživanja 2006. Praistorija[uredi | uredi izvor] Vinčanska dama (5500. p. n. e.) Okresano kameno oruđe pronađeno u Zemunu pokazuje da su zajednice lovaca i skupljača plodova naseljavale okolinu Beograda još u paleolitu i mezolitu. Neka od ovih oruđa musterijenske industrije, koja se više povezuje sa neandertalcima neko sa današnjim ljudima. Iz starijeg kamenog doba, potiču ostaci ljudskih kostiju i lobanja neandertalaca, pronađeni u kamenolomu kod Leštana, u pećini na Čukarici i u blizini Bajlonijeve pijace. Orinjačka i gravetijenska oruđa su takođe pronađena ovde, što indicira postojanje naseobina u periodu od pre 50.000 do 20.000 godina.[3] Neolitske starčevačka i vinčanska kultura su se razvijale u okolini Beograda i dominirale Balkanskim poluostrvom (kao i delovima srednje Evrope i Male Azije) pre oko 7000 godina.[4][5][6][7] Ostaci kulture mlađeg kamenog doba, pronađeni su u Vinči, Žarkovo i u Gornjem gradu, iznad ušća Save u Dunav. To ukazuje da je prostor Beograda bio naseljen u kontinuitetu i da je rastao intenzitet naseljavanja. Mnoga današnja naselja beogradske okoline leže na kulturnim slojevima ranijih praistorijskih naseobina. Prve zemljoradnički narodi koji su naseljavali ovaj region se povezuju sa neolitskom Starčevačkom kulturom, koja je cvetala između pre 6200 i 5200 godina.[8] Postoji nekoliko iskopina Starčevačke kulture u i okolini Beograda, uključujući i naselje Starčevo, po kome je kultura i dobila. Starčevačku kulture je smenila Vinčanska kultura (5500—4500. p. n. e.), naprednija zemljoradnička kultura izrasla iz ranijih starčevačkih naseobina. Ona je takođe dobila ime po toponimu u okolini Beograda Vinča-Belo Brdo. Vinčanska kultura je bila poznata po svojim vrlo velikim naseobinama, od kojih su neka bila najveća u praistorijskoj Evropi;[9] antropomorfnim figurinama kao što je Vinčanska dama; najranijoj bakarnoj metalurgiji u Evropi;[10] i Vinčanskom pismu. Vinča — Belo brdo kraj Beograda spada u red najznačajnijih naseobina i kulturnih nalazišta praistorijskog perioda. Arheološke iskopine na Rospi ćupriji, Gornjem gradu, Karaburmi, Zemunu i Vinči potvrđuju pretpostavke da je područje Beograda bilo intenzivno naseljeno i da se njegovo stanovništvo bavilo plužnom zemljoradnjom i drugim pratećim privrednim delatnostima. Na ovim lokalitetima otkrivene su nekropole bronzanog i metalnog doba kao i dokazi različitih kulturnih uticaja. Stari vek[uredi | uredi izvor] Plemenska država Skordiska sa centrom u Singidunumu (današnjem Beogradu), 3-1. vek pre nove ere. Paleobalkanska plemena Tračana i Dačana su vladali ovim prostorom pre rimskog osvajanja.[11] Oblast Beograda je naseljavalo tračko-dačko pleme Singi.[4] Nakon keltske invazije na Balkansko poluostrvo 279. p. n. e., keltsko pleme Skordisci je preuzelo grad i nazvalo ga Singidun (dun = tvrđava).[4][12] Nema gotovo nikakvih tragova o tom keltskom gradu, osim što su na lokalitetima Karaburme i Rospi ćuprije pronađene nekropole sa umetnički vrednim predmetima, koje su pripadale ratnicima plemena Skordisci. Znatni keltski kulturni uticaji utkani su u duhovnu kulturu stanovništva Singidunuma, koji su delom preneti i pomešani sa rimskim antičkim kulturnim elementima. Rimska vladavina[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Singidunum Novac cara Jovijana iz Singidunuma Rimljani su počeli da osvajaju zemlje oko Singiduna tokom 1. veka p. n. e. Gaj Kvint Skribonije Kurio, prokonzul Makedonije je napao unutrašnjost Balkanskog poluostrva sve do Dunava, pokušavajući da istera Skordiske, Dardance, Dačane i druga plemena. Rimljani su ostali samo na kratko i ostavili oblast van rimske uprave. Stoga se malo zna o tim operacijama ili kada je ova oblast organizovana u provinciju Meziju. Rimske legije predvođene Silanom su stigle do Beograda 34. ili 33. p. n. e. Oblast nije bila stabilizovana sve do Oktavijanove vladavine, kada je Marko Licinije Kras, unuk Cezarovog trijumvira i prokonzul Makedonije, konačno umirio region 29. p. n. e. Mezija je zvanično organizovana u provinciju neko vreme pre 6. godine, kada je prvi put pomenut njen upravnik Aul Cecina Sever. Ime grada je romanizovano u Singidunum. Singidunum je postao jedna od glavnih naseobina provincije, smešten između Sirmijuma (Sremske Mitrovice i Viminacijuma (Kostolca), dok se sa druge strane nalazio Taurunum (Zemun). Iako su i Sirmijum i Viminacijum bili značajniji gradovi od Singidunuma, grad je zadržao svoj značaj zbog svog strateškog položaja duž puta Via militaris, važnog rimskog puta koji je povezivao rimske tvrđave i naselja duž dunavskog limesa. Konzervirani ostaci bedema (levo i desno) i kule (u sredini) rimskog kastruma Singidunum je dostigao svoj vrhunac dolaskom Legije IV Flavija 86. godine. Ova legija od oko 6.000 vojnika je bila najvažnija vojna formacija koja se suprotstavljala pretnji Dačana sa druge strane Dunava. Legija je podigla kvadratni kastrum, koji se nalazio u Gornjem gradu današnjeg Kalemegdana. Tvrđava je prvobitno sagrađena od zemlje, ali je ubrzo ojačana kamenom, i njeni ostaci se danas mogu videti kod severoistočnog kraja Gornjeg grada. Legija je takođe izgradila most preko Save koji je povezivao Singidunum i Taurunum. Još jedan korak koji su Rimljani preduzeli da se ojača Singidunum je bilo naseljavanja veterana legije pored tvrđave. Vremenom je to naselje izraslo oko kastruma. Naselje je imalo izgled mreže, sa ulicama koje su se sekle pod pravim uglom. Ostatak ove strukture može se videti i u današnjem Beogradu po orijentaciji ulica Uzun Mirkove, Obilićevog venca, Cara Dušana i Kralja Petra I. Na mestu današnjeg Studentskog trga nalazio se forum, koji su okruživale terme (čiji su ostaci otkriveni 1970-ih). Drugi ostaci rimske kulture kao što su grobnice, spomenici, skulpture, keramike i novčići su pronađeni u selima i varošicama oko Beograda. Car Hadrijan je dao Singidunumu status municipija u prvoj polovini 2. veka. Singidunum je kasnije prerastao ovaj status i postao punopravna kolonija. Rimski car Jovijan, koji je ponovo uspostavio hrišćanstvo za zvaničnu religiju Rimskog carstva, je rođen u Singidunumu 332. Singidunum i Mezija su napredovali u mirnodopskom periodu, ali to nije trajalo zadugo, zbog narastajućih problema kako i van carstva, tako i u njemu. Antoninijan iz vremena cara Karauzija. Na novčiću se vidi lav, simbol Legije IV Flavija. Rimsko carstvo je počelo da propada krajem 3. veka. Provincija Dakija, koju je nakon nekoliko dugih i uspešnih pohoda osnovao car Trajan, je počela da propada zbog invazije Gota 256. Car Aurelijan, suočen sa iznenadnim gubitkom mnogim provincija i velike štete koja su pričinjavala varvarska plemena, je evakuisao Dakiju do 270. Singidunum se ponovo našao na granici propadajućeg carstva. Srednji vek[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Istorija Beograda u srednjem veku Vizantija (395—626)[uredi | uredi izvor] Nakon smrti cara Teodosija I, Rimsko carstvo je podeljeno na dva dela. Singidunum se našao na severozapadnoj granici Istočnog rimskog carstva. Mezija i Ilirik su pretrpele razarajuće napade usled sukcesivnih invazija Huna, Ostrogota, Gepida, Sarmata, Avara i Slovena. Singidunum su 441. osvojili osvojili Huni, koji su razorili grad i tvrđavu i prodali njegovo stanovništvo u roblje. U naredna dva veka, grad je menjao vlasnika nekoliko puta. Rimljani su povratili grad nakon raspada Hunskog carstva 454., ali su Sarmati ubrzo zauzeli grad. Ostrogoti su zauzeli grad 470. i isterali Sarmate. Grad su kasnije osvojili Gepidi (488), ali su ga Ostrogoti povratili 504. Istočno rimsko carstvo je preuzelo grad nakon mirovnog sporazuma sa Ostrogotima. Vizantijski car Justinijan I je obnovio Singidunum 535., vrativši tvrđavi i naselju nekadašnju vojnu vrednost. Grad je uživao u kratkom mirnodopskom periodu oko 50 godina, do avarske pljačke 584. Tokom Mavrikijevih balkanskih pohoda, Singidunum je služio kao baza, ali je ponovo izgubljen kada su 602. godine Avari opljačkali i spalili Singidunum. Oko 630. godine Sloveni su se naselili u Singidunumu i okolini, uz dozvolu vizantijskog zapovednika grada. Do ovog vremena, grad je izgubio svoj značaj pograničnog utvrđenja. Bugarska, Ugarska, Vizantija, Srbija[uredi | uredi izvor] Beogradska krštenica, pismo Pape Jovana VIII bugarskom knezu Borisu, deseti red Posle toga, više od dva i po veka, nema pomena o njemu. Avarski i slovenski ratnici nisu marili za ovaj grad, jer on više nije imao položaj graničnog utvrđenja. On se tada nalazio unutar šireg područja Balkana koji su Sloveni već osvojili. I pored toga arheološki nalazi ukazuju na kontinuiran život u gradu i njegovoj okolini. Nekoliko vekova posle prvog pomena Beograda kao slovenskog grada, u njemu se smenjuju razne vojske i osvajači. Do Beograda su najpre došli Franci koji su pod Karlom Velikim uništili Avare. Na ruševinama Taurunuma osnivaju franačko naselje Malevila, da bi slovenizacijom kasnije naziv bio Zemln (Zemun). Franačku vladavinu zamenjuju Bugari, a njihovu Mađari. Bugari su preuzeli vlast nad tvrđavom 827. Ponovni pomen grada i to pod slovenskim imenom Beograd (Beli grad-verovatno po zidinama od belog krečnjaka), sreće se tek u 9. veku, 16. aprila 878. u jednom pismu pape Jovana VIII bugarskom caru Borisu Mihajlu, o smenjivanju beogradskog hrišćanskog episkopa Sergija. Kasnije se taj naziv sreće u različitim varijantama. Mađarska vojska je 896. napala Beograd. Vizantija je osvojila Beograd 971. Posle 976. Beograd je preuzeo bugarski car Samuilo. Vizantijski car Vasilije II pokorio je Samuilovo carstvo 1018. i Beograd je opet postao značajna pogranična tvrđava Vizantije. Tokom 11. i 12. veka oko Beograda se otimaju suparničke sile: Ugarska, Vizantija i Bugarska. Petar Odeljan se u Beogradu proglasio za cara. U okolini Beograda je otpočeo njegov ustanak protiv vizantijske vlasti. Slika ilustruje Skiličinu hroniku. U leto 1040. godine buknuo je u Pomoravlju ustanak protiv Vizantije na čijem čelu se našao Petar Deljan. Ustanici su ubrzo osvojili Beograd, Niš i Skoplje. Deljan se izdavao za Samuilovog unuka, na osnovu čega je u Beogradu 1040. proglašen za cara, nastavljača Samuilovog carstva, ali je ustanak ugušen već 1041. U drugoj polovini 11. veka obnovljeni su ugarsko-vizantijski sukobi. Ugarski kralj Salomon je 1068. godine osvojio neko vizantijsko pogranično utvrđenje za koje se može pretpostaviti da je Beograd.[13] Vizantinci su utvrđenje brzo povratili. Borbe na Dunavu su vremenom dobijale na žestini. Nekoliko godina kasnije ugarski kralj preduzeo je veliki napad na Beograd za koji se pretpostavlja da je bio 1071/72. godine. Mađari su posle dvomesečne opsade uspeli da prodru u grad, a malobrojna posada na čelu sa duksom Nikotom morala je da napusti tvrđavu i da se preda. Ugarska vojska je potpuno opljačkala Beograd.[14] Kralj Salomon je posle ovog uspeha nastavio rat prodirući do Niša. Mir je ubrzo posle ovoga sklopljen. Kako je Vizantija povratila Beograd nije poznato, ali se može pretpostaviti da ugarska vlast u njemu nije dugo trajala i da je Vizantija već 1072. preuzela Beograd.[14] Ugarska vojska je 1096. razorila Beograd, ali ga je Vizantija zadržala. Mađarski kralj Stefan II je porušio Beograd 1124. i njegovim kamenom gradio Zemun. Vizantijski car Manojlo I je porušio Zemun 1154. i beogradskim kamenom ponovo gradila Beograd.[12] Ugarska je 1182. napala i opljačkala Beograd. Vizantija je 1185. povratila Beograd diplomatskim putem. Za to vreme kroz grad prolaze brojni krstaški pohodi na Istok ostavljajući svoj rušilački pečat na njemu. Od 1096. do 1189. kroz Beograd prolaze krstaške vojske. Tokom šestodnevnog boravka Petra Pustinjaka u Zemunu, krstaška vojska je počinila masakr i opustošila grad. Stanovnici Beograda su napusti grad i povukli se u Niš, jer su se plašili da bi krstaška vojska mogla počiniti sličan zločin u njihovom gradu. Krstašku vojsku koja je prošla pored Beograda 1147. predvodio je nemački kralj Konrad III. Pod vođstvom Fridriha Barbarose 1189. g. kroz Beograd prolazi 190.000 ljudi. Ovaj predvodnik krstaša vidio je Beograd u ruševinama. Koliko je stradao možemo suditi po upoređivanju sa zapisom arapskog geografa i kartografa Idrizija, koji u opisu „Itinerera carigradskog puta“ iz 1154. g. pominje Belgraduk kao dobro naseljenu i živu varoš sa mnogim crkvama. Beograd u je od 1230. sastavu Bugarske, ali već 1232. je pripao Ugarskoj. Država srpskog kralja Stefana Dragutina, sa centrom u Beogradu, 13-14. vek Despotova kapija Srpski kralj Dragutin, zet i vazal mađarskog kralja Stefana, dobio je od ugarske krune Mačvu sa Beogradom, koji tada prvi put dolazi pod srpsku vlast. To je bio period intenzivnog naseljavanja srpskog življa i jačanje uticaja Srpske pravoslavne crkve. Tu je Dragutin imao svoj dvor. Novosagrađena Saborna crkva bila je oličenje snage i bogatstva mlade srpske države. Posle Dragutinove smrti 1316. nastao je spor: Ugarska je tražila povraćaj grada, koji je preuzeo Dragutinov brat Milutin. Ugarska je osvojila Beograd 1319. godine. Porušeni i zapusteli grad je priključen Mačvanskoj banovini, postavši pogranična baza ugarskom odupiranju širenju srpske države sa juga, u vreme cara Dušana.[12] Protivnici ugarske krune, braća Horvati, osvojili su Beograd 1382. Ugarska je povratila Beograd 1386. U takvom stanju Beograd dočekuje 15. vek, kad na istorijsku scenu Evrope stupaju Turci, nova velika osvajačka sila. U želji da se što spremnije odupru turskoj najezdi i na Savu i Dunav imaju jako uporište, Mađari dozvoljavaju izgradnju Beograda za vreme despota Stefana Lazarevića. On je Beogradom vladao od 1403. do 1427. g., i to je vreme pravog procvata grada. Beograd je ne samo prestonica srpske države, već i najvažniji privredni, kulturni i verski centar. Grade se: Mitropolitska crkva, nova tvrđava, despotov dvorac, bolnica i biblioteka. Trgovci dobijaju povlastice i dolaze bogati i sposobni ljudi, koji doprinosu prosperitetu grada. Pretpostavlja se da je grad tada mogao brojati 40-50 hiljada žitelja. Beogradska banovina 1490. godine Zindan kapija iz ugarskog perioda Posle Stefanove smrti, despotov naslednik Đurađ Branković, bio je prinuđen 1427. da grad preda Mađarima, a on po ugledu na Beogradsku podiže Smederevsku tvrđavu. U vreme stogodišnjice ugarske vladavine izmenjena je celokupna struktura stanovništva i izgled samog grada. Grad počinje naglo da stagnira, a potisnuto srpsko stanovništvo je živelo u predgrađu i njemu nije bio dostupan Gornji grad. Ugarski kralj Žigmund sve više je naseljava mađarsko stanovništvo i širio uticaj katoličke crkve. Posle pada Smedereva 1440. g., Beogradsku tvrđavu opsedala je turska vojska sa preko 100.000 ratnika, na čelu sa sultanom Muratom II, ali je grad, uz velika razaranja, odbranjen. U želji da osvoje grad Turci na obližnjem brdu Žrnov, današnjoj Avali, podižu svoje utvrđenje, odakle su posmatrali i kontrolisali okolinu. Sultan Mehmed II je 1456. bezuspešno opsedao grad. Beograd se citira i najstarijoj sačuvanoj pesmi iz 1476. godine i armadi kralja Matije. Gotovo čitav jedan vek Beograd je odolevao turskim napadima. Novi vek[uredi | uredi izvor] Osmansko carstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Beogradski pašaluk Beograd u 16. veku Turci su pod vođstvom sultana Sulejmana Veličanstvenog, 28. avgusta 1521. uspeli da osvoje Beograd. Grad je srušen i spaljen, a put ka Budimu i Beču otvoren. Pomeranjem granice na sever, menja se strateški položaj Beograda, i u narednih 150 godina, ostao je relativno miran grad sa značajnom trgovačkom i saobraćajnom funkcijom. Od septembra 1521. iz Smedereva je preseljeno sedište sandžaka, a njegov beg je bio Krajišnik Bali-beg Jahjapašić. Pomeranjem turske granice na sever, dotadašnje pogranično utvrđenje je izraslo u upravno, vojno, trgovačko i saobraćajno središte tog dela turskog carstva. U tek obnovljenom gradu orijentalnog izgleda, sve više je cvetalo zanatstvo i trgovina. U početku turske vladavine većinsko stanovništvo je bilo muslimansko. Turaka je bilo malo, a poturica sa Balkana mnogo.[12] On je stecište trgovaca iz Dubrovnika, Venecije, Grčke i Austrije i zanatlija Turaka, Jermena, Srba i Roma. Od zanatlija isticale su se abadžije, aščije, puškari i drugi. Pored čaršije, Osmanlije su za 146 godina svoje vladavine podigle 6 karavansaraja, dva bezistana, dva imareta, sedam hamama, više škola i tekija te oko 40 džamija od kojih je najimpresivnija bila Ibrahim-begova džamija u današnjoj ulici Obilićev venac.[12][15] Grad je izašao iz okvira srednjovjekovnih bedema i počinje sve više da se širi duž trgovačkih puteva koji su vezivali Istok sa Evropom. Beogradom je 1579. harala kuga, tako da je tri godine kasnije Beograd imao samo 934 kuće.[12] Najbrže se obnavljao srpsko stanovništvo. Ono je predstavljalo najpotlačeniji sloj stanovništva, opterećenom kulukom. Živelo je van tvrđave u siromašnim mahalama, a osnovna delatnost su bile zemljoradnja i donekle zanatstvo.[12] Svoj najveći uspon pod Turcima grad dostiže sredinom 17. veka kada je imao oko 100.000 stanovnika.[12] Austrijsko-turski ratovi[uredi | uredi izvor] Maksimilijan Emanuel tokom opsade Beograda 1688. Posle 167 godina relativno mirnog razvoja, grad je postao meta ratnih sukoba. Za vreme Velikog bečkog rata, glad je zahvatila grad, jedan požar je odneo skladište oružja i oko četiri hiljade kuća.[12] Austrijski vojvoda Maksimilijan Bavarski je 6. septembra 1688. osvojio Beograd. Samo 20 dana kasnije izbio je Rat Velike alijanse, pa su Austrijanci morali da povuku većinu svoje vojske sa Srbije. To je omogućilo Turcima da se dve godine kasnije pregrupišu i steknu inicijativu. Turski ofanziva je pokrenula Veliku seobu Srba. U Beogradu je održan crkveno-narodni sabor, koji je zahtevao od austrijskog cara Leopolda povlastice za Srbe. Turci su opseli Beograd iu oktobru i zauzeli ga posle šestodnevne opsade. Grad iz ovih sukoba izašao razoren, a njegovo stanovništvo zbog saradnje sa Austrijancima, izloženo ubijanju, progonima i pljačkama. Posle toga Beograd je ponovo pogranična varoš, i to sve novog austrijsko-turskog rata. Austrijska vojska pod komandom princa Eugena Savojskog ponovo zauzela Beograd 17. avgusta 1717. Požarevačkim mirom Beograd i sever Srbije su pripojeni Austriji. Vojnu upravu je 1720. zamenila Beogradska administracija, čiji je predsednik do 1733. bio knez Aleksandar Virtemberški. Od 1723. do 1736. trajala je izgradnja Beogradske tvrđave na mestu porušene tvrđave prema zahtevima savremenih vojno strateških potreba, po planovima pukovnika Nikole Doksata de Moresa. Austrijska vladavina Beogradom u periodu od 1717. do 1739. označena je pravom transformacijom grada, jer on gubi do tadašnje tursko-istočnjačke crte i poprima obeležja srednjeevropskog grada. Pored tvrđave i varoš je opasana bedemima, a izgrađena su i nova zdanja. Oživljava trgovina, a u njega se sve više doseljavaju Nemci, Mađari, Francuzi, Česi i dr. Varoš je podeljena na Nemački Beograd na Dunavu i Srpsku varoš na Savi. Odlukom cara Karla VI u Nemačkom Beogradu su mogli stanovati samo Nemci, dok su svi stali morali da se isele u savsku varoš. Car Karlo VI je potvrdio odluku kojom je je za za beogradskog mitropolita postavio Mojsija Petrovića. U novom austrijsko-turskom ratu, turska vojska je porazila austrijsku vojsku kod Grocke. Prema preliminarnom sporazumu, Austrijanci morali da sruše sve što su sagradili (bedeme, kasarne i druge objekte). Od austrijskih objekata preostalo su samo barutni magacin,[16] kapija Karla VI i Leopoldova kapija. Nemačko stanovništvo se iselilo, kao i Srbi koji su se naselili u Petrovaradinskom šancu. Beograd, kao najveći je pretrpeo strašna pustošenja tokom rata 1737-1739, izgubivši celokupno srpsko stanovništvo. Povratak muslimanskog stanovništva bio je izuzetno brz, kao i ponovno strukturisanje grada na mahale. Zauzećem grada došlo je do pražnjenja celokupne varoši u koju se novo stanovništvo brzo uselilo, dok je jedino u Savskoj mahali ostalo simbolično prisustvo srpskog življa. Sve do 1741. nije došlo do povratka srpskog stanovništva. Beogradskim mirom, zaključen između Austrije i Turske, grad je ponovo vraćen Turcima. Posle okončanja ratnih operacija 1739. obrazovano je deset mahala, od toga šest muslimanskih, po jedna jevrejska i romska i dve hrišćanske. Beograd je tada imao 2028 upisanih muslimanskih žitelja, 45 Jevreja, dvoje Roma, troje hrišćana u varoši i petoro u savskoj mahali. Ratna pustošenja, u skladu ostavljala su ozbiljne posledice na urbanu strukturu Beograda, menjajući potpuno njegov karakter. Nova urbanizacija svedoči o odsustvu starih vakufskih poseda Sokolovića i Jahjapašića, koji još nisu bili obnovljeni, usled čega je Beograd više ličio na novoosvojeni grad, izgubivši dakle i svoju osmansku tradiciju i austrijski karakter koji je stekao između dva rata. Muslimanske mahale, nastajale su očigledno u skladu sa nesistematičnim prilivom stanovništva, o čemu svedoči i značajna neujednačenost u brojnosti naseobina po mahalama.[17] Turci su mnoge crkve pretvorile u džamije. Beograd ponovo postaje varoš orijentalnih obeležja i to sa pograničnim položajem, jer je granica Beogradskim mirom granica povučena na reci Savi. Da bi Beogradska tvrđava poprimila stari (današnji) izgled, Turcima je bilo potrebno skoro 14 godina. Dok je Beograd nazadovao, na drugoj strani Zemun je dobio poseban status u okviru Vojne krajine i takvi uslovi mu omogućavaju da razvije privredu: trgovinu, zanatstvo, ribarstvo i brodarstvo. Jača građanski stalež, podižu se utvrđenja, državne zgrade i crkve. Iz tog vremena potiču kuće kao što su: Karamatina, Ičkova i kuća Dimitrija Davidovića. Srpska osnovna škola je otvorena 1745. godine, a u gradu rade i slikar Georgije Tenecki i drugi kulturni stvaraoci. Beogradski pašaluk (Smederevski sandžak) 1791. godine Krajem veka u poslednjem austro-turskom ratu, Beograd je 8. oktobra 1789. osvojila vojska maršala Gideon Laudona. Kako se Austrija u isto vreme nalazila u sukobu sa Pruskom, zatražila je mir. Na osnovu Beogradskog mira iz 1739, Beograd i severna Srbija su ponovo vraćeni Turcima. Međutim, tek potpisivanjem Svištovskog mira 1791, Austrijanci su se povukli u Zemun. Turska vojska Bećir-paše je preuzela grad 23. oktobra 1791. Kuga iz 1794. godine je odnela živote oko 4500 stanovnika Beograda.[12] Grčki revolucionar Riga od Fere je ubijen u Beogradu 1798. Oslobođenje[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Povlačenje turskog garnizona iz Beograda 1867. i Beograd u 19. veku Dahije ubijaju Hadži Mustafa pašu, bakrorez nepoznatog autora Posle ubistva Mustafa-paše 1801, dahije su uspostavile svoju vlast u gradu i okolnim selima. To je bilo vreme potpunog bezvlašća, janjičarskog nasilja i pljački. Ono je završeno sečom knezova i drugih viđenijih Srba. Buđenje nacionalne svesti i događanja oko seče knezova doveli su do podizanja Prvog srpskog ustanka 1804. g. Ustanak pod vođstvom Karađorđa imao je od samog početka za cilj i oslobađanje Beograda. Posle dve godine borbi, grad je osvojen 1806, a Beogradsku tvrđavu 1807. Beograd je ponovo postao glavni grad Srbije. U Beogradu je već 1807. zasedao i Praviteljstvujušči sovjet serbski, a od 1811. tu su se nalazila i prva ministarstva. Iz Austrije i drugih krajeva su dolazili viđeniji ljudi i intelektualci, među kojima su Sima Milutinović Sarajlija, Ivan Jugović, Dositej Obradović, koji su 1808. godine osnovali prvu Veliku školu. Zgrada nekadašnje Velike škole, danas Vukov i Dositejev muzej Dinamičan razvoj Beograda prekinut je turskim osvajanjem 1813. godine, a represalije koje su usledile dovele su do Drugog srpskog ustanka ustanka 1815. g. Vođa ustanka, knez Miloš Obrenović, uspeo je da unese više diplomatije u odnose sa Turcima. On u Beograd, uz određene povlastice, sve više naseljava srpski živalj sa juga, pa Turci, gotovo u bescenje, počinju da prodaju imanja i kuće. Turci su zadržali tvrđavu, dok je varoš pripala Srbima. U Beogradu je 1830. pročitan Sultanov hatišerif o autonomiji Srbije. U gradu se podižu prvi značajni objekti: Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva u Beogradu, dvorski kompleks u Topčideru, itd. Sem svoje privredne funkcije Beograd je postao i značajno kulturno središte. 1831. godine otpočela je sa radom prva štamparija u Beogradu. Iz Kragujevca 1835. je preneta štamparija i počele su da izlaze `Novine srbske`, prve novine u Beogradu. Prva opštinska uprava u Beogradu je izabrana 1839.[18] Prva pošta otvorena je 1840. U gradu su otvorene Bogoslovija, prva gimnazija i grad postaje utočište brojnih kulturnih stvaralaca tog vremena poput: Vuka Karadžića, Jovana Sterije Popovića, Joakima Vujića, Dimitrija Davidovića i drugih. Odlukom Saveta 12. juna 1839. godine nadleštva centralne vlasti i državna kasa su iz Kragujevca izmešteni u Beograd. Potom su ukazom kneza Mihaila 27. maja 1840. godine centralna uprava i državna kasa iz Beograda vraćene u Kragujevac, da bi 7. maja 1841. godine, kneževim ukazom, konačno, Beograd postao prestonica. Narodni muzej u Beogradu osnovan je 1844. a 1855. uspostavljena prva telegrafska linija Beograd - Aleksinac. Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu Prisustvo turske vojske u tvrđavi sputavalo je razvoj Beograda. Međutim, događaji oko ubistva jednog srpskog dečaka na Čukur česmi, kada je došlo do bombardovanja beogradske varoši, bivaju povodi da se počne pregovarati oko definitivnog odlaska turske vojske iz srpskih gradova. Turski komandant Beograda Ali-Riza paša predaje 1867. na Kalemegdanu knezu Mihailu ključeve beogradskog grada. Posle vladavine od 346 godina, 18. aprila 1867. Turci su konačno napustili Beograd. Beograd je postao slobodan simboličnom predajom ključeva kada su i turske vojničke straže zamenjene srpskim vojnicima, a pored zastave Turske podignuta je i zastava Srbije. Na početku srpsko-turskog rata 1876. sa tvrđave je konačno skinuta zastava Turske. Na Berlinskom kongresu 1878. priznata nezavisnost Srbije. 1882. Srbija postaje kraljevina, a Beograd njena prestonica. Beograd oko 1890. To je bio novi podsticaj bržem privrednom i kulturnom razvoju grada. U drugoj polovini 19. veka izvršena je urbanistička i ostala evropeizacija. Centralni položaj imala je Ulica kneza Mihaila, najkraća veza između tvrđave i varoši. Ona ubrzo postaje i najvažniji trgovačko poslovni centar, kakvu je ulogu i danas zadržala. Prve telefonske linije uvedene su 1883. u Beogradu Stare zanate zamjenjuje industrija, a trgovinu i saobraćaj pospešuje izgradnja pruge Beograd-Niš i železnički most na Savi 1884. Prva vodovodna mreža u gradu puštena je u rad 1892. Električno osvetljenje je uvedeno 1893, a 1894. je krenuo prvi električni tramvaj.[19] Grad je dobio parobrodsko društvo i značajne naučno-kulturne ustanove. Spomenik knezu Mihajlu početkom 20. veka Moderno doba[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Beograd u Prvom svetskom ratu i Beograd između dva svetska rata Knez Mihailova ulica na prelazu dva veka Beograd, 1933. godine Međutim, uprkos izgradnji železničke pruge do Niša, ukupni uslovi u Srbiji bili su kao i u ostalim pretežno poljoprivrednim zemljama, a Beograd je 1900. imao samo 69.100 stanovnika.[20] Ubrzo, 1905. broj stanovnika se povećava na preko 80.000, a na početku Prvog svetskog rata 1914. i do 100.000, ne računajući Zemun koji je tada pripadao Austrougarskoj.[21][22] Austrijanci bombarduju i zauzimaju Beograd 1914, ali ga srpska vojska ubrzo oslobađa posle Kolubarske bitke. Nemačke i austrijske trupe pod komandom 1915. feldmaršala Augusta fon Makenzena zauzimaju Beograd. Okupator daje novi službeni naziv Beogradu: Nandorfehervar.[23] Srpska i delovi savezničke vojske oslobađaju Beograd 1918. Beograd 1918. postaje prestonica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Nakon Prvog svetskog rata i okupacije Austrougarske i nemačkih trupa, Beograd je doživeo brz razvoj i značajnu modernizaciju kao prestonica nove Kraljevine Jugoslavije. Malo je poznata činjenica da je Beograd tada imao jedan od prvih budističkih hramova u Evropi.[24] Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, broj stanovnika se popeo na 239.000 do 1931. zajedno sa zapadnim predgrađem Zemunom, koji je ranije bio u Austrougarskoj. Do 1940, broj stanovnika je bio oko 320.000, priraštaj stanovništva između 1921. i 1948. je iznosio približno 4,08% godišnje.[22] Avionska linija Pariz - Budimpešta je 1923. produžena do Beograda, 1927. je otvoreno zdanje aerodroma Beograd. Radio Beograd je počeo sa radom 1929. Kralj Aleksandar I Karađorđević je ukinuo Vidovdanski ustav i zaveo lični režim. U svim opštinama, pa tako i u gradu Beogradu izabrane opštinske organe smenjuju predsednici opština koje je postavio kralj. Most „Viteškog kralja Aleksandra“, poznat kao „tramvajski“ most preko Save, je izgrađen most 1934. [a] Prvi most preko Dunava, Pančevački most, pušten je u saobraćaj 1935. Beogradski sajam je otvoren 1937.[19] Beogradska oblast, 1922-1929. Beogradska oblast, 1922-1929. Područje Uprave grada Beograda, okruženo Dunavskom banovinom 1931. godine Područje Uprave grada Beograda, okruženo Dunavskom banovinom 1931. godine Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Beograd posle bombardovanja 1941. Glavni članci: Beograd tokom Drugog svetskog rata i Beogradska operacija Jugoslavija je 25. marta 1941. potpisala Trojni pakt i pridružila se Silama Osovine. Zbog ovoga je 27. marta usledio masovni protest u Beogradu i državni udar. Grad je 6. i 7. aprila teško bombardovao Luftvafe i usmrtio 2.274 ljudi. U bombardovanju je zapaljena i izgorela Narodna biblioteka Srbije, gde su nastradale hiljade knjiga i srednjovekovnih rukopisa[25]. Jugoslaviju su napale nemačke, italijanske, mađarske i bugarske snage, uz pomoć Albanaca i Hrvata. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, sremska predgrađa Beograda (Zemun) su ušla u sastav Nezavisne Države Hrvatske, nacističke marionetske države. U Beogradu i centralnoj Srbiji nacisti su podržali formiranje vlade Milana Nedića.[26] Jevreji internirani u aprilu 1941. Beogradski Jevreji, Romi, komunisti, i drugi antifašisti odvedeni su u logore Sajmište i Banjica, kroz koje je u toku rata prošlo oko 125.000 logoraša. Jevrejska zajednica je od 1643. živela u četvrti Dorćol pored Dunava. Pre rata tu ih je bilo 10.400. Okupaciju je preživelo svega oko 10% njih. Na Sajmištu je stradalo oko 40.000 Srba i 7-8.000 Jevreja.[27] Na Banjici je ubijeno oko 4.200 ljudi. Likvidacije su vršili nemački okupatori, dok su logoraše uglavnom hapsili srpski kvislinzi, koji su činili i administraciju Banjičkog logora.[28] Grad su bombardovali i saveznici 16. i 17. aprila 1944. godine. Tada je poginulo 1600 ljudi[25]. Borbe za oslobođenje grada su počele 13. i 14. oktobra, a grad je konačno oslobođen 20. oktobra 1944. Oslobodili su ga zajedničkim snagama partizani i Crvena armija. Gubici partizana su bili oko 1.000 boraca, a Crvene armije oko 2.000. U toku celog rata, Beograd je izgubio oko 50.000 ljudi i pretrpeo teška razaranja[25]. Na prostoru cele Srbije (pa i Beograda) izvršena opšta mobilizacija za proboj Sremskog fronta. Nove komunističke vlasti hapse i likvidiraju kvislinge. Posleratni Beograd[uredi | uredi izvor] Novi Beograd 1978. U posleratnom periodu Beograd se razvijao kao glavni grad nove Jugoslavije i ubrzo izrastao u veliki industrijski centar.[29] Godine 1948, je počela izgradnja Novog Beograda sa druge strane reke Save, gde su se do tada nalazile samo močvare i trska. Grad su, bar u početku, gradile dobrovoljne omladinske radne brigade. Godine 1961, povodom mučkog ubistva Patrisa Lumumbe (januar 1961), u Beogradu su održane žestoke demonstracije, sa više povređenih. Tom prilikom je izvršen i upad u belgijsku ambasadu. Prva konferencija nesvrstanih održana je u Beogradu 1961. godine. Beograd je bio i poprište velikih studentskih demonstracija 1968. Marta 1972. Beograd je bio centar poslednje epidemije velikih boginja u Evropi. Epidemija, koja je uključivala prisilne karantine i masovne vakcinacije, okončana je krajem maja.[30] Novi Beograd 1978. Bilbord prikazuje Titovu sliku i tekst „Radimo i stvaramo za našu srećniju budućnost“. Od 1977. do 1978. Održana Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) u Beogradu u novosagrađenom Sava centru. 1979. održane su godišnja skupština Svetske banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda. 1980. Održana XXI generalna skupština UNESCO-a. U maju 1980. umro je i doživotni predsednik SFRJ, Josip Broz Tito. Pored gotovo svih vodećih svetskih državnika, sahrani je prisustvovalo i oko 700.000 građana.[19] 1983. održana je godišnja konferencija UNCTAD-a.[19] Redovno emitovanje programa TV Beograd počelo je 1958. Prvi BITEF održan je 1967. Palata „Beograd“ podignuta je 1969. Dve godine kasnije izgrađen je most Gazela i auto-put kroz Beograd i održan prvi FEST. Podzemna železnička stanica Vukov spomenik otvorena 1995.[19] Studentske demonstracije 1991. Dana 9. marta 1991. u Beogradu su održane velike demonstracije, predvođene Vukom Draškovićem, protiv režima Slobodana Miloševića. Prema raznim medijskim izvorima, na ulicama tog dana je bilo između 100.000 i 150.000 ljudi. Kasnije u toku dana, na ulice su izvedeni tenkovi JNA u cilju uspostavljanja mira. Nakon nepriznavanja rezultata lokalnih izbora 1996, opozicija je u Beogradu organizovala svakodnevne građanske i studentske proteste protiv Miloševićeve vladavine, u periodu između novembra 1996. i februara 1997.[31] Posle popuštanja režima i priznavanja rezultata izbora Zoran Đinđić postaje gradonačelnik Beograda. NATO bombardovanje 1999. prouzrokovalo je značajnu štetu gradskoj infrastrukturi. Među pogođenim objektima bile su i zgrade nekoliko ministarstava, zgrada RTS u kojoj je poginulo 16 zaposlenih, nekoliko bolnica, hotel „Jugoslavija“, nekadašnja zgrada Centralnog komiteta, televizijski toranj na Avali, kao i kineska ambasada na Novom Beogradu.[32] Otvaranje Mosta na Adi Nakon izbora 24. septembra 2000. godine, Beograd je postao poprište masovnih demonstracija sa 800.000 po policijskim procenama, a po drugim izvorima i do 1.000.000 učesnika, koje su dovele do konačnog pada Miloševića sa vlasti.[33] Godine 2003, je usvojena Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora 4. februara, Beograd ostaje glavni grad; 12. marta ubijen predsednik Vlade Srbije dr Zoran Đinđić. Proglašenjem nezavisnosti Crne Gore 2006. nakon referenduma Beograd je ostao glavni grad samo Srbije. Protest 2008. protiv proglašenja nezavisnosti Kosova. U novogodišnjoj noći između 31. decembra 2011. i 1. januara 2012. svečano je otvoren Most na Adi, uz vatromet u ponoć. Tags: Istorija Beograda beogradske price kroz istoriju srpskog naroda srbije srpska ulice

Knjiga je dosta dobro ocuvana, minimalni tragovi koriscenja na koricama.. Tvrd, šiven povez. Broj strana: 886 Ilustrovano 25 strana J.B Markuš, Cetinje, 2001. Crnogorsko učešće u Rusko-japanskom ratu na strani Carske Rusije, koje se dogodilo u vreme vlasti kralja Nikole Petrovića predstavlja manje-više poznatu stvar. U ovom tekstu upoznaćete se sa drugim manje poznatim detaljima iz života jedinog crnogorskog kralja i njegovog odnosa prema Rusiji, a ekskluzivni sagovornik portala Russia Beyond na ovu temu je crnogorski publicista Jovan Markuš, gradonačelnik Cetinja u vreme prenosa posmrtnih ostataka kralja Nikole u otadžbinu. Drugog marta se navršilo 97 godina od smrti crnogorskog kralja Nikole Prvog Petrovića. Nepoželjan blizu 7 decenija u svojoj domovini, „jedini iskreni i verni prijatelj Rusije“ po rečima cara Aleksandra Trećeg, sve do 1989. godine počivao je u Ruskoj crkvi u San Remu. „Na moju žalost obaveza koju je tada vlast Crne Gore preuzela, da se u znak zahvalnosti pokloni zvono Ruskoj crkvi u San Remu, do danas nije izvršena.“ – priča nam publicista Jovan Markuš, krajem 80-ih gradonačelnik Cetinja i jedan od najzaslužnijih za povratak posmrtnih ostataka kralja Nikole u domovinu. Prisećajući se tog vremena Markuš nastavlja: „Želim posebno da naglasim: da nije bilo saglasnosti i velike pomoći Ruske pravoslavne crkve, koja je s velikim poštovanjem i izuzetnom pažnjom brinula o zemnim ostacima kraljevskog para i njihove djece 68 godina, ne bi bili u prilici da dostojno prenesemo i sahranimo njihove zemne ostatke na Cetinju. Posebnu zahvalnost imamo prema starješini crkve ocu Ivanu Jankinu.“ Kovčezi sa zastavama Da je mogao predvideti ova sadašnja vremena, pitanje je da li bi kralj Nikola Prvi uopšte želeo da bude sahranjen u ovakvoj Crnoj Gori, koja se, prema rečima američkog ministra odbrane generala Džejmsa Matisa, nalazi u istom frontu `rame uz rame sa Amerikom protiv Rusije.` Nepunih 108 godina ranije, 15. avgusta 1910. tada još uvek knjaz Nikola Petrović je ukazom cara Nikolaja Drugog proglašen za feldmaršala ruske carske armije. Izdaja zeta kralja Nikole ključna za propast ruskog carstva? Nikola Petrović je tokom svoje duge vladavine nadživeo tri ruska cara. U vreme Aleksandra Trećeg 15 streljački gvardijski puk nosio je ime crnogorskog suverena. Nikola je bio i dvostruki tast carske porodice Romanov. Prvo je 1889. godine udao kćer Milicu za velikog kneza Petra Nikolajeviča, unuka cara Nikolaja Prvog. Njena sestra Anastasija – Stana, pre ulaska u dom Romanovih, bila je u braku sa ruskim plemićem nemačkog porekla Georgom fon Lojhtenbergom. Svoj drugi brak sklapa 1907. na Jalti sa rođenim bratom supruga njene sestre Milice, velikim knjazom Nikolajem Nikolajevičem, jednom od najznačajnijih vojnih i političkih figura tadašnjeg Ruskog Carstva. Zet kralja Nikole dočekao je Prvi svetski rat na mestu načelnika generalštaba carske armije. Nakon nekoliko neuspeha u prvoj godini rata, u leto 1915. godine biva smenjen sa vodeće pozicije u armiji i upućen za komandanta fronta na Kavkazu. U februaru (martu po novom kalendaru) 1917. zajedno sa komandantima frontova i flote, sa izuzetkom admirala Aleksandra Kolčaka koji se nije izjasnio, podržao je inicijativu načelnika generalštaba generala Mihaila Aleksejeva, kojom se od cara Nikolaja Drugog tražila abdikacija. Ovakav postupak voljenog rođaka posebno je teško pao poslednjem ruskom caru i možda je baš to bila kap koja je prelila čašu i dovela do povlačenja Nikolaja Drugog sa carskog prestola. Lojalnom generalu Vojevkovu, nakon potpisivanja abdikacije tada već bivši car pravdao se rečima: „A šta mi je preostalo da radim, kad su me izdali svi, čak i Nikolaša.“ (nadimak pod kojim je vekliki knjaz Nikolaj Nikolajevič bio poznat u carskim krugovima). Veliki knez Nikolaj Nikolajevič Romanov Wikipedia Oktobarsku revoluciju veliki knjaz dočekao je na Krimu u dvorcu svog brata i istovremeno pašenoga, a 1919. zauvek napušta Rusiju. Jedno kratko vreme nakon smrti barona Vrangela, Nikolaj Nikolajevič Romanov nalazio se na čelu vodeće organizacije ruske bele emigracije. Umro je u Francuskoj u Antibu početkom 1929. godine. Do danas su ostale glasine da su njegova supruga Anastasija i njena sestra Milica odigrale ključnu ulogu u približavanju kontroverznog iscelitelja Grigorija Raspućina porodici poslednjeg ruskog cara. Materijalna i intelektualna podrška Naš sagovornik Jovan Markuš, autor više značajnih istorijskih knjiga posvećenih dinastiji Petrović-Njegoš komentarišući za naš portal rusko-crnogorske odnose u vreme kralja Nikole navodi: „Svakome ko poznaje istoriju Crne Gore je potpuno jasno da nije bilo Rusije, ne bi bilo Crne Gore, koja bez ruske podrške ne bi mogla ekonomski da opstane.“ Podrška Carske Rusije Crnoj Gori bila je politička, materijalna i intelektualna. Zahvaljujući ruskoj političkoj podršci Crna Gora stiče međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu. Ruska stručna i finansijska podrška bila je presudna da se krajem 19. veka izvrši sveobuhvatna reforma crnogorske vojske, koja zahvaljujući ruskim kreditima, u većini kasnije otpisanim i direktnih donacija dolazi u posed savremenog naoružanja. Ruske subvencije crnogorskom državnom budžetu u 1902. premašile su njegovu polovinu. Iz Odese u Crnu Goru je došao i pisac prvog crnogorskog Ustava dr Valtazar Bogišić, a u vreme Veljeg rata 1878-79 na Cetinju je boravio čuveni ruskih hirurg dr Nikolaj Sklifosovski. Jedna od najpoznatijih moskovskih bolnica danas nosi ime ovog lekara. Ruski ambasador svedok knjaževog testamenta Koliko je Rusija bila bitna za crnogorskog kralja najbolje svedoči primer njegovog prvog testamenta iz 1882. godine. Ovaj dokument nije sačuvan, a za njega se saznalo tek 80-ih godina dvadesetog veka, kada je u arhivima Ministarstva inostranih poslova u Moskvi pronađen dopis šefa ruske diplomatske misije na Cetinju, ministra rezidneta Špejera. Iz ovog dopisa datiranog na 15. novembar 1882. redni broj 238, pored procedure nasleđa prestola u slučaju iznenadne smrti crnogorskog suverena saznajemo da je knjaz Nikola sam molio ruskog ambasadora da sluša izricanje njegove poslednje volje, kao i da treći primerak testamenta bude čuvan u ruskoj diplomatskoj misiji. Preostala dva bila su u posedu kraljice Milene i mitropolita Visariona. U međuvremenu kralj Nikola je sastavio još nekoliko izjava svoje poslednje volje. Ni u svom poslednjemom testamentu nastalom 1917. i objavljenom nedugo posle njegove smrti 1921. godine, kralj Nikola nije zaboravio Rusiju i prestolonaslediku Danilu poručio je: „Ali kad na­ši Saveznici po­bije­de i kad Cr­na Go­ra bu­de re­sto­ri­ra­na, na­stoj prije sve­ga da u nje­nim od­no­si­ma oda­no­sti i vjer­no­sti pre­ma Ru­si­ji ne na­stu­pi ni­kad ni naj­ma­nja pro­mje­na. To ti ni­je po­treb­no ob­ja­šnja­va­ti, jer i su­vi­še do­bro znaš, ko­li­ko smo tije­sno ve­za­ni sa ve­li­kom slo­ven­skom na­cijom.“ Kako su nastali suncokreti na zgradi Ruskog poslanstva Komentarišući aktuelne odnose Rusije i Crne Gore naš sagovornik Jovan Markuš naveo je da su: „Na nedopustivo niskom nivou, od čega dugoročnu štetu može imati samo Crna Gora. Rukovodstvo Crne Gore se odnijelo uvodeći sankcije bratskoj Rusiji po onoj narodnoj izreci: „Ko tebe hlebom, ti njega kršem“. Cijeneći odnos kralja Nikole prema Rusiji, ovo što sada imamo je posljednja stvar koju bi on želio.“ Kao ilustraciju crnogorskog doživljaja Rusije sa početka Dvadesetog vijeka, Markuš nam je ispričao zanimljivu anegdotu iz vremena kada su na Cetinju završavani građevinski radovi na Ruskom poslanstvu: „Prolazeći pored majstora, koji je razmišljao kako da oblikuje završetke vrhova ograde, stariji cetinjanin predloži: „Nemoj se mnogo mučiti, napravi vrhove u obliku suncokreta“, majstor upita: „Zašto baš u obliku suncokreta?“ Na ovo je starac odgovorio: „Zato što su se Crnogorci uvijek okretali prema Rusiji kao prema suncu!“ I danas poslije 115 godina od izgradnje, stoje ukrasi u obliku suncokreta na ogradi oko ruskog poslanstva na Cetinju kao podsjećanje na našu ljubav prema majci Rusiji.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lighter Than Air: An Illustrated History of the Development of Hot Air Balloons and Airships David L. Owen David Owen autor je knjiga Skriveni dokazi i Skrivene tajne. Opsežno je pisao o vojnim prijevarama, špijunaži te je napisao i producirao televizijske dokumentarce o računalnim zločinima i elektroničkoj obavještajnoj službi. Lakši od vazduha: ilustrovana istorija razvoja balona na vrući vazduh i vazdušnih brodova Balon na vrući zrak izumili su Joseph Michel i Jacques Étienne Montgolfier u Francuskoj 1783. godine. Prvi uspješan let u slobodnom balonu ostvarili su Jean-François Pilâtre de Rozier i Marquis d`Arlandes 21. studenog 1783. godine. Poletjevši iz vrta dvorca La Muette kod Pariza, dosegli su visinu od gotovo 1.000 m, letjeli su iznad grada otprilike 25 minuta, prešavši udaljenost od 12 km. Prvi ženski aeronaut bila je Marie Elisabeth Thible, francuska operna pjevačica koja se 4. srpnja 1784. godine uzdigla u Montgolfierovom balonu iznad Lyona. Baloni na vrući zrak se i danas uobičajeno koriste kao slobodni baloni, dakle baloni koji nemaju izravno upravljanje smjerom leta, već smjer leta određuje vjetar. Balon na vrući vazduh je letelica lakša od vazduha koja se sastoji od vreće, koja se zove omotač, koji sadrži zagrejani vazduh. Ispod je okačena gondola ili pletena korpa (u nekim balonima za velike udaljenosti ili visine, kapsula), koja prevozi putnike i izvor toplote, u većini slučajeva otvoreni plamen izazvan sagorevanjem tečnog propana. Zagrejani vazduh unutar omotača čini ga plutajućim, jer ima manju gustinu od hladnijeg vazduha izvan omotača. Kao i kod svih aviona, baloni na vrući vazduh ne mogu leteti izvan atmosfere. Koverta ne mora da bude zatvorena na dnu, pošto je vazduh unutar omotača pod približno istim pritiskom kao i okolni vazduh. Kod modernih sportskih balona omotač je uglavnom napravljen od najlonske tkanine, a ulaz balona (najbliži plamenu gorionika) je napravljen od materijala otpornog na vatru kao što je Nomek. Moderni baloni su napravljeni u mnogim oblicima, kao što su raketni brodovi i oblici raznih komercijalnih proizvoda, iako se tradicionalni oblik koristi za većinu nekomercijalnih i mnoge komercijalne primene. Balon na vrući vazduh je prva uspešna tehnologija leta koja nosi ljude. Prvi let balonom na vrući vazduh bez veze sa ljudskom posadom izveli su u Parizu, Francuska, Žan-Fransoa Pilatr de Rozije i Fransoa Loran d`Aland 21. novembra 1783. [1] u balonu koji su kreirala braća Montgolfije. 2] Prvi balon na vrući vazduh koji je leteo u Americi lansirao je iz zatvora Valnut Street u Filadelfiji 9. januara 1793. godine francuski aeronaut Žan Pjer Blanšar.[3] Baloni na vrući vazduh koji se mogu pokretati kroz vazduh, a ne samo da lebde sa vetrom, poznati su kao termalni vazdušni brodovi. Istorija Glavni članak: Istorija baloniranja Predmoderni baloni bez posade Nebeski fenjer Preteča balona na vrući vazduh bio je nebeski fenjer (pojednostavljeni kineski: kǒng míng dēng; tradicionalni kineski: kǒng míng dēng). Zhuge Liang iz kraljevstva Šu Han, tokom ere Tri kraljevstva (220–280 n.e.), koristio je ove vazdušne lampe za vojnu signalizaciju.[4] Mongolska vojska je proučavala Kongming fenjere iz Kine i koristila ih u bici kod Legnice tokom mongolske invazije na Poljsku.[5] Ovo je prvi put da je balon poznat u zapadnom svetu. U 18. veku, kolonijalni brazilski jezuitski sveštenik Bartolomeu de Gusmao zamislio je vazdušni aparat nazvan Passarola, koji je bio prethodnik balona na vrući vazduh. Svrha Passarole je bila da služi kao vazdušni brod kako bi se olakšala komunikacija i kao strateški uređaj.[6] Godine 1709. Jovan V iz Portugala je odlučio da finansira projekat Bartolomeua de Gusmana nakon peticije jezuitskog sveštenika,[7] a demonstracija bez posade izvedena je u Casa da Indiji u prisustvu Jovana V, kraljice Marije Ane od Austrije, koja je kao svedoci italijanski kardinal Mikelanđelo Konti, dva člana portugalske Kraljevske akademije istorije, jedan portugalski diplomata i jedan hroničar. Ovaj događaj bi skrenuo pažnju Evrope na ovaj događaj i ovaj projekat. U kasnijem članku od 20. oktobra 1786. godine londonskog Dejli Univerzalnog registra navodi se da je pronalazač mogao da se podigne korišćenjem svog prototipa. Takođe 1709. godine, portugalski jezuita je napisao Manifesto summario para os kue ignoram poderse navegar pelo elemento do ar (Kratki manifest za one koji nisu svesni da je moguće ploviti kroz element vazduha); ostavio je i projekte za vazdušni brod sa posadom. Značajni balonista Džulijan Not, 1970-ih; pretpostavio je da su pre dva milenijuma stvaranje geoglifa linija Naske mogli da vode vođe Naske u balonu, verovatno najranijim letovima balonom na vrući vazduh u istoriji čovečanstva.[8] Godine 1975. da bi podržao ovu teoriju, dizajnirao je i pilotirao praistorijski balon Naska, tvrdeći da je koristio samo metode i materijale koji su bili dostupni Pre-Inka Peruancima pre 1.000 godina.[9][10] Prvi let sa posadom Model balona braće Montgolfije u Londonskom muzeju nauke Francuska braća Žozef-Mišel i Žak-Etjen Montgolfje razvili su balon na vrući vazduh u Anoneu, Ardeš, Francuska, i javno ga demonstrirali 19. septembra 1783. godine, izvodeći let bez posade u trajanju od 10 minuta. Nakon eksperimentisanja sa balonima bez posade i letova sa životinjama, prvi let balonom sa ljudima u avionu, privezani let, izveo je 15. oktobra 1783. godine ili oko njega Žan-Fransoa Pilatre de Rozije, koji je izveo najmanje jedan privezan let iz dvorišta radionica Reveillon u Faubourg Saint-Antoine. Kasnije istog dana, Pilatre de Rozijer je postao drugi čovek koji se popeo u vazduh, dostigavši visinu od 26 m (85 stopa), što je dužina užeta.[11][12] Prvi slobodan let sa ljudskim putnicima obavljen je nekoliko nedelja kasnije, 21. novembra 1783. godine.[13] Kralj Luj KSVI je prvobitno odredio da će osuđeni zločinci biti prvi piloti, ali je de Rozije, zajedno sa markizom Fransoa d`Alandom, uspešno podneo peticiju za tu čast.[14][15][16] Prva vojna upotreba vruće vazdušni balon se dogodio 1794. tokom bitke kod Flerusa, kada su Francuzi koristili balon l`Entreprenant za posmatranje.[17] Žan-Pjer Blanšar postao je prva osoba koja je letela balonom na vrući vazduh u raznim zemljama, uključujući Sjedinjene Države, Holandiju i Nemačku. Njegov najistaknutiji let prešao je Lamanš ka zamku Dover u pratnji Džona Džefrisa, koji se dogodio 7. januara 1785. Godine 1808. Blanšar je doživeo srčani udar dok je leteo balonom iznad Haga, pao je sa svog balona i doživeo fatalne povrede. Njegova supruga Sofi Blanšar nastavila je njegovu profesiju, ali je takođe umrla deceniju kasnije na balonu, zbog festivala vatrometa koji je izazvao zapaljenje vodonika u balonu.

Odlično stanje Retko u ponudi Ilustrovano Leksikografski zavod Crne Gore 1987 343 strane : ilustrovano Autor o knjizi: https://youtu.be/y-UFsmPgE9Y Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора.[5] Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.[6] Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић.[7][8][9] Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана. Класификована од стране Свјетске банке као економија са вишим средњим приходом, Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини. Црна Гора је оснивачка чланица Уније за Медитеран. У процесу је придруживања Европској унији. Закључно са 20. јануаром 2016. године Црну Гору као независну државу не признаје 14 свјетских држава. То су углавном мале и забачене државе, међутим има и изузетака попут Нигерије, Камеруна, и Танзаније.[10] Етимологија Име Црна Гора се на овим просторима први пут званично јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира, Скадарског језера.[11] Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предијеле,[12] а овдје је изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим (црногоричним) шумама. У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.[13] као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Montenegro ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435, у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.[12][14] Географија Главни чланак: Географија Црне Горе Положај Сателитски снимак Црне Горе и сусједних држава Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балкану. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 км2. Граничи се са Хрватском (14 км) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 км), Србијом на истоку (203 км), Албанијом на југу (172 км), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 км.[15] Крајње тачке Црне Горе су: сјевер: 43° 32` СГШ, 18° 58` ИГД — обронци планине Ковач код мјеста Моћевићи југ: 41° 52` СГШ, 19° 22` ИГД — код аде Бојане, на ушћу ријеке Бојане исток: 42° 53` СГШ, 20° 21` ИГД — код села Јабланица источно од Рожаја запад: 42° 29` СГШ, 18° 26` ИГД — код села Суторина у близини Херцег Новог[15] Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку Которску. Геологија и рељеф Боботов Кук, највиши врх планине Дурмитор, један је од симбола Црне Горе Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима. Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[а] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током посљедњег леденог доба. Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и других култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу. Бока Которска Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге. Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 км. Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар. Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе. Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница. Фосилни глацијални рељеф Према досадашњим проучавањима поуздани глацијални трагови пронађени су на Проклетијама, Хајли, Жљебу, Дурмитору, Бјеласици, Сињајевини, Маглићу и Орјену. Између Сутјеске и Пиве постојали су Трновачки, Стабањски и Суводолски ледник. Са Сињајевине спуштао се Колашински ледник који је имао дужину од 14 km. Биоградски ледник спуштао се са Бјеласице. Био је дугачак 5 km а ширина његовог валова достизала је 3 km. Он је на месту отапања наталожио морене и формирао терминални басен у коме се данас налази Биоградско језеро. Ледени покривач током плеистоцена постојао је и на планини Орјен. Према Албрехту Пенку он се простирао на око 80 km². С обзиром на малу удаљеност од мора, Орјен је и током Плеистоцена примао велику количину падавина. Са његове кречњачке површи разилазило се 20 ледничких језика. Они су се кретали преко вртача и увала у којима се, након њиховог отапања, задржао моренски материјал. Ледници су се спуштали до 900 m на западу односно до 600 m надморске висине на истоку. Са северне стране, на јужном ободу Граховског поља, сталожен је флувиоглацијални материјал у виду огромне плавине.[16] Клима Кањон ријеке Таре На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, као и дубок улазак Бока Которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије. У Приморју и Зетско-бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна ка мору дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просјечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[17] Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20–80 км од мора. У централном и сјеверном дијелу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе и континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са надморском висином. Воде Место спајања Таре и Пиве Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 км), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 m. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића. Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро. Флора и фауна У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетница), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може подјелити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу, те још два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[18] Рис Животињски свијет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктика, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за вријеме леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте као: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[19] Национални паркови Главни чланак: Национални паркови Црне Горе Црна Гора на карти Црне ГореДурмиторДурмиторПроклетијеПроклетијеСкадарско језероСкадарско језероЛовћенЛовћенБиоградска гораБиоградска гора Паркови у Црној Гори У Црној Гори постоји пет националних паркова: Име Основан Величина (ha) Слика Национални парк Дурмитор 1952. 39.000 Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650 Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејом Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000 Национални парк Проклетије 2009. 16.630 Историја Главни чланак: Историја Црне Горе Праисторија Праисторијски налази на тлу Црне Горе: Камено доба Бронзано доба Прелаз из бронзаног у гвоздено доба Гвоздено доба Недатирани налази Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене. Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору. Антика Доклеа Током античког периода, на простору западног Балкана, живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229—228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (6—9). Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем вијеку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору.[20][21] Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмација, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине Римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости. Средњи вијек Устанак Црногораца, слика Ђуре Јакшића Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са другим Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун. Битка на Граховцу, побједа црногорске војске над Османлијама, под вођством Мирка Петровића На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему свједочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извјесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу над Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије. Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара. Југоисточна Европа 1090. на врхунцу дукљанске моћи Војиславова победа над Грцима Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који, вођењем успјешне политике, успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине[22], чиме Зета постаје прва српска краљевина.[23] Његов син Бодин обједињава српске земље, припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Ремоном Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-их година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету ставља под своју власт, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану. Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-их година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Зете подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора. Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонасљеднику младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонасљедника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додјељена породици Балшића. Бедеми Старог града у Будви, 1900 Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем. Насловна страница Цетињског октоиха — првогласника Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином 15. вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побјегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његовог сина (Ђурђа (1490—1496) Црна Гора ће 1496. године пасти у османске руке, а породични поседи ће још неко време остати у власништву Ђурђевог млађег брата Стефана, који се око 1499. године замонашио. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих” (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову). Турска владавина Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Кратко вријеме Црна Гора је постојала и као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614. године. Петар II Петровић Његош У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства, чиме су локална племена била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису прихватали османску власт, те су у 17. вијеку подизали бројне буне. Током овог периода, Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. У таквој држави, Млетачка република је имала и свог човјека са звањем гувернадура који се у њено име мијешао у црногорску политику. Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Владавина Шћепана Малог у Црној Гори, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко успјела раздвојити свјетовну од црквене власти, те дјелимично сузбити племенску неслогу и учврстити централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку Которску, али је она Бечким конгресом додијељена Хабзбурзима. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Старој Црној Гори је припојена регија Брда. Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и 1832. године је укинуо звање гувернадура, пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. године. За овај пораз, Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео и острва Врањину и Лесендру. Краљ Никола I Петровић и краљица Милена у егзилу у Француској, 1916. Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за књаза Црне Горе. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповједништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860, а наслиједио га је синовац Никола I Петровић. Независност Црне Горе Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору од капитулације је поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност. Иако се краљ Никола у јавности позивао на државност Немањића, Црнојевића и Балшића, не постоји било каква директна веза између средњовјековних држава и нововјековне државе Црне Горе.[24] Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905, којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обиљежио сукоб између краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку. Територијална проширења Црне Горе од 19. вијека до краја Другог свјетског рата Ослобођење Црне Горе од стране окупације од 1711. до 1918. године Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске. Године 1910, на 50. годишњицу своје владавине, кнез Никола је Црну Гору прогласио краљевином, а себе њеним првим (и јединим) краљем. У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. И поред великих губитака на његовом ослобађању, Црна Гора је морала да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Новопазарском санџаку и Метохији. У Првом свјетском рату Црна Гора је стала уз Србију против Централних сила. Херојске подвиге, црногорска војска је показала штитећи повлачење српске војске кроз Албанију, али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу. Године 1918, српска и друге савезничке војске ослобађају Црну Гору од окупатора. Након ослобађања, у Подгорици се окупља Подгоричка скупштина која доноси одлуку о безусловном присаједињењу Црне Горе Србији. Југословенске државе и модерна историја Главни чланци: Социјалистичка Република Црна Гора и Република Црна Гора (1992—2006) Зетска бановина у Југославији од 1929. до 1939. Због италијанског незадовољства да будућа Србија има излаз на море, ова краљевина подстиче многе бивше чиновнике краља Николе, као и противнике безусловног уједињења са Србијом, на побуну, а за њено дизање искориштени су божићни црквени сабори 7. јануара 1919. године. Како побуна није дала жељени резултат, она се претворила у хајдучију побуњеника (Зеленаша) против чиновника нове власти (Бјелаша) која је потрајала све до 1926. године. Унутар новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је реорганизована у Зетску област, а 1929. је проширена у Зетску бановину Краљевине Југославије. У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале и раскомадале силе Осовине, а затим су 12. јула 1941. основале и марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак под вођством КПЈ. Устанак је угушен до половине августа 1941. Током рата, америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успјели да ослободе Црну Гору, која је послије рата постала једна од шест република ФНРЈ са сједиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици). Након Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), предсједник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер. Прослава након проглашења независности Црне Горе 2006, Цетиње Послије распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994. Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.[25] Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију. Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута,[26] прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута. Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.[27] Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006, већина од 55,5% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.[28] Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација[29], а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.[30] Дана 5. јуна 2017. године, Црна Гора се придружила НАТО-у као његова 29. чланица.[31] У децембру 2019. отпочели су масовни протести због контраверзног Закона о слободи вјерисповјести, којим се оспоравала комплетна имовина Српске православне цркве.[32][33] Осамнаест парламентараца из редова опозиције је ухапшено прије гласања о закону.[34] Протести су настављени у Јануару 2020,[35][36] праћени са блокадама путева.[37] Током трајања протеста нападнута су црквена лица[38][39] а низ грађана је ухапшен.[40][41] Политички систем и уставно-правно уређење Главни чланци: Политички систем Црне Горе и Устав Црне Горе Плава Палата, резиденција предсједника републике на Цетињу Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донијет 22. октобра 2007. године. Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Предсједник је такође члан Врховног савјета одбране. Тренутни предсједник Црне Горе је Мило Ђукановић. Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Дритан Абазовић је садашњи предсједник владе Црне Горе. Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик. Последњи парламентарни избори у Црној Гори одржани су 30. августа 2020. године. Тренутни предсједник Скупштине Црне Горе је Данијела Ђуровић. Државни симболи Главни чланци: Застава Црне Горе; Грб Црне Горе и Ој, свијетла мајска зоро Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб има иначицу и на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро. Некадашњи премијер Душко Марковић и главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на потписивању протокола о чланству Црне Горе у Северноатлантском савезу; Вашингтон, 5. јун 2017. Војска Главни чланак: Војска Црне Горе Војска Црне Горе Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су насљеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.[42] Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она знатно смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. Црна Гора је чланица НАТО пакта и програма Партнерство за мир. Административна подјела Главни чланак: Општине Црне Горе Подјела Црне Горе по општинама 2012. године Црна Гора је административно подјељена на глави град (Подгорицу) у чијем саставу су двије градске општине (Голубовци и Тузи), престоницу (пријестоницу) (Цетиње) и 21. општину. Андријевица Бар Беране Бијело Поље Будва Гусиње Даниловград Жабљак Колашин Котор Мојковац Никшић Петњица Плав Плужине Пљевља Рожаје Тиват Улцињ Херцег Нови Шавник У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа. Градови Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док Цетиње има статус престонице. Други већи градови су Никшић и Пљевља. пру Извор: ? № Град Општина Популација № Град Општина Популација Подгорица Подгорица Никшић Никшић 1. Подгорица Подгорица 136.473 11. Тиват Тиват 9.467 Пљевља Пљевља Бијело Поље Бијело Поље 2. Никшић Никшић 58.212 12. Рожаје Рожаје 9.121 3. Пљевља Пљевља 21.377 13. Доброта Котор 8.169 4. Бијело Поље Бијело Поље 15.883 14. Даниловград Даниловград 5.208 5. Цетиње Цетиње 15.137 15. Тузи Подгорица 4.857 6. Бар Бар 13.719 16. Мојковац Мојковац 4.120 7. Херцег Нови Херцег Нови 12.739 17. Шкаљари Котор 4.002 8. Беране Беране 11.776 18. Игало Херцег Нови 3.754 9. Будва Будва 10.918 19. Бијела Херцег Нови 3.748 10. Улцињ Улцињ 10.828 20. Плав Плав 3.615 Становништво Главни чланак: Демографија Црне Горе Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и вјерском саставу који слиједе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011.[43] Наредни попис у Црној Гори биће одржан од 1. до 15. новембра 2023.[44] Етнички састав Етнички састав Црне Горе по општинама 2011. године Етнички састав Црне Горе по насељима 2011. године Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је посљедњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногор

Kao na slikama Ima fleku sa strane, odtalo lepo očuvano Retko u ponudi O temama / O narodima Konstantin Porfirogenit ’’O temama’’ opisuje okolnosti u kojima su vođeni Romejska imperija i njena politika kao i praktičnih saveta kako se predstavljati u svakodnevnim situacijama koje nameće donošenje vladarskih odluka. ’’O narodima’’ daje karakterologiju političkih i ratničkih osobina svih naroda Carstva: Srba, Hrvata, Rusa, Arabljana, Španaca, nekih unutrašnjih varvara i ostalih romejskih podanika. Konstantin VII Porfirogenit (grčki: Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος, Carigrad, 2. septembar 905 — Carigrad, 9. novembar 959) bio je vizantijski car (913—959) i autokrator (od 945. godine). Takođe se bavio i istoriografskim radom. Kao istoričar, napisao je četiri znamenita djela, zajedno sa svojim saradnicima: Spis o narodima, Spis o ceremonijama, Spis o temama i Život Vasilijev.[1][2] Biografija[uredi | uredi izvor] Konstantin Porfirogenit i Roman II na vizantijskom zlatniku (945-959) Konstantin je rođen 905. godine u Carigradu, kao sin vizantijskog cara Lava VI Mudrog iz njegovog vanbračnog odnosa sa Zojom Korbonopsinom. Uprkos tome, krštenje carevog novorođenog, a takođe i jedinog sina obavio je 6. januara 906. godine carigradski patrijarh Nikola Mistik.[3] Posle smrti Lava VI (912) državom je kao autokrator upravljao njegov brat, car Aleksandar I, ali on je umro već sredinom 913. godine,[4] nakon čega je maloletni Konstantin ostao jedini car. Stvarna vlast je data regenstvu, koje je prvo vodio patrijarh Nikola Mistik, a posle njega carica Zoja, majka Konstantina VII. Na kraju je 920. godine punu vlast uzeo Roman I Lakapin (um. 944), kao car-savladar i tast Konstantinov.[5] Konstantin uspeo je da preuzme vlast tek 945. godine,[6] a nakon toga je vladao samostalno, sve do svoje smrti 959. godine.[7] Njegova vladavina je sa političkog aspekta bez većeg značaja, ali zato njegova naučno literarna delatnost zauzima jedno od najistaknutijih mesta i u vizantijskoj kulturnoj istoriji. Konstantin je imao smisla i ljubavi za nauku i umetnost. Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih saradnika koji su mu pomagali na spremanju materijala, a sudelovali su i u pisanju, tako je teško odvojiti šta je pisao sam car a šta saradnici. Karakter dela ovog kruga je kompilatorski ali baš u tome je njihova vrednost jer donose vesti starijih izgubljenih izvora. Konstantinova dela su bogata informacijama. Najpoznatije njegovo delo je „De administrando imperio“ (O upravljanju carstvom) koje ima didaktički karakter i namenjen je carevom sinu, kasnijem caru Romanu II. U tom delu, Konstantin Porfirogenit daje podatke o zemljama i narodima sa kojima je Vizantija dolazila u dodir, među njima i Slovenima. Delo je naročito značajno za proučavanje istorije srpskog naroda, jer Porfirogenit piše o dolasku Srba na Balkan u 7. veku naše ere. Obično se ističe da je delo nastalo 948-952. godine.[1] Još ranije od ovog Konstantinovog dela nastalo je njegovo delo „De thematibus“ (O temama) koji je napisao oko 934. Taj spis opisuje vizantijske upravne jedinice-teme u Konstantinovo vreme, ali delo se više odnosi na stanje u 5. i 6. veku. Treće, ujedno i najopširnije delo cara-pisca nosi naziv „De ceremonius aulae Bizantinae“ (O ceremonijama vizantijskog dvora). Ono je nastalo posle 952. godine i donosi opis vizantijskih obreda na dvorovima i vizantijskim ceremonijama. Poslednje istorijsko delo cara Konstantina Porfirogenita je bila biografija njegovog dede, Vasilija I Makedonca, osnivača Makedonske dinastije i jednog od najmoćnijih vizantijskih careva u 9. veku. Vladavina strica Aleksandra[uredi | uredi izvor] Vizantijski car Aleksandar I (912-913) Pitanje četvrtog braka Lava VI dugo je uzbunjivalo vizantijski svet. Kad je maja meseca 912. Lav VI umro, zakonitost Konstantinovog položaja je opet došla u pitanje. Od tada pa za sedam godina, dve neprijateljske ambicije će stajati jedna prema drugoj: Zoe, vatrena u odbrani svoga carskog dostojanstva, svoga braka i svoga sina, i patrijarh Nikola, ne manje vatren u traženju odmazde, trudeći se da pobede načela koja je on branio i da ostvari svoju želju za vlašću. Po obećanju koje je senat dao vasileusu na samrti, mladi Konstantin VII bi proglašen za cara. Ali on je imao za druga i za tutora svoga strica Aleksandra, a prva briga ovoga bila je da surovo istera Zoju iz dvora i da na patrijaršisku stolicu vrati Nikolu. Prvosveštenik se vratio iz progonstva vođen željom za osvetom; oholiji u svome triumfu i bezočniji no ikad, on je uporno išao za tim da zadovolji svoju mržnju i siguran da će se time dopasti vasileusu Aleksandru, čiju je politiku tako pomagao, on nije štedeo ništa i nikoga. Prečasni Jeftimije dobio je prvi udarac. Pozvan da izađe pred skupštinu koja se držala u palati Magnaur, bio je ne samo zbačen i anatemisan, nego se Nikola toliko zaboravi da ga je počeo podlo vređati, a sluge patrijarhove, jurnuvši na nesrećnika, iscepaše njegovo svešteničko odelo, oboriše ga na zemlju, iščupaše mu bradu, polomiše zube, i najposle ga toliko izudaraše nogama i pesnicama da je ostao onesvešćen na mestu i s teškom se mukom spasao smrti. To nije bilo dovoljno da ublaži mržnju Nikolinu. On je hteo da se osveti svima koji su bili uzrok nemilosti u koju je pao i njegovom progonstvu, carici Zoe, rimskom prelatu, i samom pokojnom caru. U dugoj predstavci koju je uputio papi Anastasiju, on je izložio sa svoga gledišta ceo tok četvrte ženidbe, iznoseći sa uvredljivom strogošću ponašanje vasileusovo, kudeći sa ponižavajućim sažaljenjem slabost Sergija III koga su prevarili legati, dajući pouke Latinima, zahtevajući naročito neodložno da se poprave učinjene sablazni. On u četvrtoj ženidbi carevoj nije hteo da vidi ništa drugo do razvrat, nečistu vezu, dostojnu jednoga skota i stidnu za ljudsku prirodu; i ako je pristajao da se oprosti mrtvima, on je u naknadu tražio da se krivci koji su još u životu, Zoe i njen sin, strogo osude. Car Aleksandar radio je u Rimu u istom smislu. On je mrzeo sina svoga brata, čiji mu je život zatvarao puteve ka najvišoj vlasti; on je strasno želeo da njegovo rođenje oglasi za nezakonito; čak je pomišljao, kažu, da se oslobodi toga deteta, koje mu je smetalo, načinivši ga evnuhom; i s teškom mukom su uspeli; la ga odvrate od te svirepe namere. Srećom po mladoga Konstantina, Aleksandar umre juna meseca 913. ; ali pre no što će umreti, postarao se da za predsednika namesničkog saveta odredi patrijarha Nikolu. Znao je da može računati na prvosveštenika da će produžiti njegovu politiku i zadovoljiti njegovu mržnju. Dok se Aleksandar borio s dušom, Zoja, uvek; energična, pokušala je jedan smeo ispad; ona se pojavila u Svetoj Palati, izjavivši da hoće da vidi; svoga sina, i da se razgovara za samrtnikom; mislila je da se tako dočepa vlasti. Nikola naredi da je surovo oteraju. Zatim, da bi se konačno oslobodio te moguće suparnice, svemoćni namesnik, najviši gospodar države, izdao je jedan ukaz kojim zabranjuje carici pristup u carski stan, i oduzima joj čak i titulu vasilise; malo docnije, on je čak primora da uđe u manastir, i mislio je da će tako ubuduće biti mrtva za svet. Ali Zoja je bila protivnica dostojna patrijarha. Iz dna manastira gde su je preko njene volje bili zatvorili, ona je samo čekala priliku da upropasti svoga suparnika. I ubrzo je nađe. Strogost sa kojom su namesnici ugušili pobunu Konstantina Duke, izazvala je velika nezadovoljstva protiv njih; s druge strane, u dvoru, mladi car je tražio svoju majku. Trebalo se rešiti da je povrate: to je bilo u oktobru 913. Za to vreme Simeon je pojačao napade protiv Vizantije, iskorišćavajući u Carigradu gotovo uobičajene krize oko nasledstva. Vizantija je, osećajući veliku opasnost, napregla sve svoje snage da odoli Bugarima. Carigradska diplomatija postala je veoma aktivna tražeći na sve strane saveznike. U nevolji obratila se i Srbima. Drački zapovednik Lav Rabduh došao je lično u neretvanski kraj, koji je tad bio pod vlašću Petrovom, s misijom da pridobije Srbe protiv Bugara, u vezi s Mađarima. Zahumski župan Mikajlo Višević, koga je Petar potisnuo iz Zahumlja na susedna ostrva, obavesti o tim pregovorima Bugare. On je uopšte bio prišao bugarskoj politici, nadajući se da će njihovom pomoću suzbiti Petra, koji je pokazivao težnje da se oslobodi bugarskog pritiska. Mihajlo je još 912. god. uhvatio sina mletačkog dužda i docnijeg dužda Petra Badoarija, kad se iz Carigrada vraćao u Mletke, i poslao ga je Simeonu. Regentstvo carice Zoje[uredi | uredi izvor] Smrt cara Aleksandra Vrativši se tako na mesto, ona se time koristi da svoje ljude ponamešta na važne položaje; ona udalji ljubimce pokojnoga cara Aleksandra, koje je on namestio u namesnički savet, zatim, drsko, napade na patrijarha. Smela žena, kao što je bila, ona je sasvim prosto mislila da ga da ubiti; Nikola uspe da umakne ubicama, i skloni se u Svetu Sofiju i dvadeset i dva dana nije smeo da ostavi to neprikosnoveno sklonište. Zoja je likovala. Već je pomišljala da prvosveštenika svrgne i nudila je njegovo mesto Jeftimiju; ali se ovaj uklanjao; Nikola je, uostalom, još bio moćan; stupiše dakle u pregovore. Patrijarh obeća da će se ubuduće baviti samo crkvenim poslovima, da će se odreći vlade u državi, da se više neće pojavljivati u dvoru dok ne bude pozvan; obaveže se da će pominjati Zoe u zvaničnim molitvama pored vasileusa njenog sina, da će je svečano proglasiti za Avgustu. Po tu cenu on je dobio potpuno pomilovanje za prošlost i pravo da zadrži svoje crkveno dostojanstvo. U toj borbi za krunu koja se vodila između Zoje i Nikole, sveštenik je bio konačno pobeđen (februara 914. ). Novčić na kome je prikazana Zoja sa sinom Konstantinom. Politika bugarskog poglavara Simeona bila je jasna: on je, da preseče sve te opasne veze protiv sebe, pogodio najpre najačeg protivnika. U bici kod Anhijala, 917. godine, on je strahovito potukao Grke.[8] Odmah za tim, dok je jednu vojsku uputio na Carigrad, krenuo je drugu na Srbe, da sruši Petra i dovede na vladu Pavla Branovića, unuka Mutimirova. Ali je Petar bio jak; održao se s uspehom protiv svih dotadašnjih napadaja; i nije bilo neverovatno da će i sada njegov otpor biti vrlo snažan. Stoga Bugari smisliše prevaru. Oni ga, pod zakletvom, pozvaše na dogovor. Kad je on poverovao zakletvi i došao, oni ga uhvatiše i vezana odvedoše u Bugarsku. Tamo je i umro u Simeonovoj tamnici. Vladu u Srbiji preuze bugarski štićenik Pavle Branović, priznavši Simeonovu vrhovnu vlast. Posle tih svojih pobeda Simeon se 918. god. krunisao za cara, stvorivši u isto vreme i bugarsku patrijaršiju. Neuspesi vizantijski dovedoše u Carigradu do velikih promena. Zoja, postavši regentkinja, pokaza se zaista nesposobna da se odupre spletkama koje su je okružavale. Carica je odavno imala jednoga ljubimca, Konstantina, za koga je, još za života Lava VI, bila osumnjičena da ima nešto više nego blagonaklonosti. Taj čovek, koji je pao u nemilost zajedno sa caricom, vratio se, naravno, s njom na vlast i vršio je svemoćni uticaj na vladarkin duh. Uspelo se da se zbog toga probudi sumnja mladoga cara; njemu bliski ljudi predstaviše mu ljubimca kako se sprema da ga zbaci i pomišlja da na presto dovede svoga sopstvenog zeta Lava Foku. Sklopi se zavera. Protiv Konstantina i njegovog rođaka tražili su pomoći od flote, i veliki admiral Roman Lakapen dobi od vasileusa pismenu zapovest i primi nalog da zatvori ljubimca. Taj je udarac bio uperen pravo na caricu. Očajna, ona jurnu na terasu Bukoleona, pitajući svoga sina, svoje prijatelje, šta znači ta pobuna. Odgovoriše joj da je njena vlada svršena, da vlast prelazi u druge ruke; i odmah sutradan hteli su da je oteraju s dvora. Tada, sva u suzama, bacivši se u naručja svoga sina, ona se pozva na svoja materinska prava i preklinjaše da je zadrže. Mladi Konstantin, dirnut, popusti i reče: Ostavite moju majku pored mene. Ali ako je ostala na dvoru, ona je izgubila najvišu vlast. To je bilo 918. Patrijarh Nikola kao regent[uredi | uredi izvor] U ovim kritičnim okolnostima samo je jedan čovek izgledao sposoban da uzme vlast u svoje ruke. To je bio patrijarh Nikola, koji dok je bio u nemilosti nije ništa izgubio od svoje energije i od svoje ambicije. Njemu se i sama Zoja u trenutku revolucije, kad je njen ljubimac podlegao, bila obratila, kao jedinom osloncu koji je mogla naći; njemu je vasileus poverio zvanje prvoga ministra. On je bio na tom mestu kad se, marta meseca 919. podigao Roman Lekapen, zapovednik flote, a kasnije i tast cara Konstantina, dočepao se dvora i vladareve ličnosti, očekujući bliski dan kad će se pridružiti prestolu, prvi od onoga niza nasilnika koji su više puta u toku X veka vladali vizantijskom monarhijom pod imenom zakonitih vasileusa. Regentstvo i vladavina Romana Lakapina[uredi | uredi izvor] Novčić sa likom Romana Lakapina. Oko Romana Lakapena susretoše se poslednji put dvoje protivnika, čije su borbe i ambicije :već skoro dvadeset godina ispunjavale istoriju Svete Palate. Kažu da je Zoja, još uvek lepa, pomišljala, da bi se opet dočepala vlasti, da zavede skorojevića, i da se uda za njega; izvesno je u svakom slučaju da je pokušala, pošto je njena stranka bila slomljena u buni Lava Foke, da otruje nasilnika. Ona nije uspela i morala je otići, prognana sa dvora ovog puta zanavek, da u manastiru Svete Eufimije Petrionske završi svoj buran i dramatičan život. Za to vreme Nikola je likovao. Juna meseca 920. godine, koliko da ugodi Romanu i da zadovolji svoju ličnu osvetoljubivost toliko da okonča rascep koji je proizišao iz tetragamije, patrijarh obznani čuveni akt poznat pod imenom „proglas sloge`. Najednom svečanom skupu, grčka Crkva, u prisustvu vasileusa, Romana i Konstantina, proslavila je povraćenu slogu između pristalica Nikolinih i Jeftimijevih. Pomirenje je izvršeno na račun cara Lava VI. Crkva je svakojako izuzetno, dopustivši taj čin, pristala da oprosti, čak i da ozakoni četvrtu ženidbu carevu; ali se u toliko više pokazivala nepopustljiva u održanju kanonskih načela, i strogim izrazima je osuđivala brakove te vrste. „Složno izjavljujemo`, rekli su glavari crkve u svojoj presudi, „da je četvrta ženidba stvar apsolutno zabranjena. Ko god, se bude usudio da je zaključi, biće isključen sa svake crkvene službe, dogod bude ostao u naložništvu. Ocevi pre nas presudili su tako, i mi bliže određujući njihovu misao, proglašujemo da je to delo protivno svakoj hrišćanskoj ustanovi.“ Sa istom takvom strogošću, prvosveštenici su osudili i treću ženidbu. „Treba, govorili su, iščistiti tu sramotu, kao što se čisti đubre, kad je, umesto da bude bačeno u jedan kut, rastureno po celoj kući`. I tumačeći ove reči, patrijarh Nikola je pobedonosno pisao papi da su, iz obzira prema carskom veličanstvu, milostivo postupali, ali da je četvrta ženidba protivna dobrim običajima i crkvenoj disciplini. Mladi car Konstantin VII morao je prisustvovati čitanju akta koji žigoše brakove slične onome iz koga je on rođen; on je svake godine morao svečano proslavljati tu svetkovinu jedinstva koja ga je podsećala na tako mučne uspomene. To je za carsko dostojanstvo bilo teško poniženje, za crkvu pobeda na koju je ona s pravom bila gorda, za patrijarha Nikolu, njenog poglavara, triumf kome nema ravna, posle toliko borbe, padanja u nemilost i neočekivanog vraćanja sreće. Pa ipak, i pored spoljnjeg izgleda, ako se posmatra suština stvari, videće se da je, svojom upornom željom da ima sina, uzastopnim ženidbama koje je sklapao u tom cilju, veštom otpornošću koju je uneo u pitanje četvrte ženidbe, Lav VI učinio veliku uslugu carevini i dinastiji. Prisustvo jednog zakonitog naslednika, oko koga su se skupili svi verni, jedino je spaslo Vizantiju da posle smrti vasileusove ne utone u haos revolucija. Život ovoga deteta, predstavnika Makedonskog Doma osujetio je slavoljubive namere Konstantina Duke, i Lava Foke, i sprečio Romana Lekapena da konačno utvrdi svoje naslednike na vlasti. Ako je vladalačka porodica makedonska, umesto da provede nekoliko kratkih godina na prestolu, vladala Vizantijom skoro dva veka i dala joj slavu i napredak, ona to poglavito duguje staranju Lava VI, gipkoj diplomatiji i mirnoj hrabrosti sa kojima je taj vladalac kroz sve teškoće, i pored protivljenja Crkve, išao cilju koji je sebi postavio i ostvario ga. Udaja Romanove kćerke za cara Kaonatantina uvredi Simeona, koji je imao ugovor s Vizantijom da njegova kći postane njihova carica i da tako on sam dođe do uticaja u Carigradu. Novi rat bio je neizbežan, i počeo je vrlo brzo. U to vreme nalazio se u Carigradu srpski knežević Zaharija, koji se pred Petrom bio sklonio u Hrvatsku. Vizantijska diplomatija ponudi Zahariji, da s njihovom pomoću izvede prevrat u Srbiji i sruši bugarskog štićenika Pavla. Grci su očevidno hteli da Bugare zaposle na toj strani i odvrate od Carigrada. Zaharijin pokušaj nije uspeo. Sam Zaharija bi uhvaćen i poslat u Bugarsku, gde je čuvan u okovima (920/21. god.). Ali malo iza toga uloge se potpuno menjaju. Sigurno potaknut grčkim obećanjima, a možda i izazvan kakvom surovošću Bugara, sam Pavle se digao protiv Simeona. Ali, kao i drugi pre njega, nemade uspeha. Simeon posla sa svojom vojskom protiv njega Zahariju, za koga je držao da ga je bavljenje u Bugarskoj naučilo pameti. Pavle bi zbačen, a Zaharija dođe na vlast, 922. god. Ali Zaharija nije bio prijatelj Bugara. Njihov pritisak opredelio ga je brzo, da nastavi svoje ranije veze s Vizantijom. Kao povod za novi stav njemu je dobrodošao jedan ustanak u samoj Bugarskoj, koji je izbio 923. god. Da li je on dao kakve pomoći ustanicima i da li je imao uopšte kakvih veza s njima ne zna se pouzdano, ali je sigurno da se sam opredelio protiv Simeona. Zbog toga Simeon uputi u Srbiju jednu kaznenu ekspediciju, kojoj behu na čelu Teodor Sigrica i Marmaj, one iste vođe koje su s Pavlom Branovićem i ranije dolazile tamo protiv Petra. Srbi suzbiše tu vojsku s velikim bugarskim gubicima; u borbi im padoše obe vođe. Kao dokaz svoje pobede Zaharija posla u Carigrad njihove glave i oružje. Kivan radi tog poraza, Simeon posla u Srbiju novu, znatno jaču vojsku, i uza nju, tobože kao novog kandidata za presto, Klonimirova sina Časlava. Zaharija se prepade od te nove sile i, ne smejući da je sačeka u zemlji, pobeže u Hrvatsku. Srbija je, ipak, mogla da dade otpora; Bugari su bili dobro obavešteni o svom prošlom porazu. Zato ponovo pribegavaju lukavstvu. Pozivajući srpske župane da dođu na jedno određeno mesto i prihvate svog novog vladara Časlava, oni su se kleli, da ne misle ništa rđavo. Zaboravivši sličnu lakovernost Petrovu, Srbi poverovaše i dođoše na to mesto. Tu vođe biše odmah pohvatane, a obezglavljen narod posta lak plen bugarskog napadaja. Bugari uđoše u Srbiju, pohvataše tamo velik deo stanovništva `od malog do velikog` i odvedoše ga u Bugarsku. Jedan samo deo, zapadni svakako, uspeo je da se spase u Hrvatsku. Ovo zaštićivanje Srba i veze Hrvata s Vizantijom izazvaše Simeona da krene vojsku i na Hrvatsku, ali je u tom pothvatu bio zle sreće. Hrvatski kralj Tomislav s uspehom je odbio bugarske napadaje, preduzimane, istina, na toj daljini, s nevelikim snagama. Srbija je međutim postala obična bugarska pokrajina. Konstantin i Simeon. Mihajlo Višević, protivnik Petra Gojnikovića, a saveznik cara Simeona, kao da se u poslednje vreme bio povukao od Bugara. Posle pada Petrova on je sigurno dobio natrag svoju zahumsku oblast i pratio, bez življeg učešća, borbe u Raškoj. O njegovu držanju za vreme ovog teškog ratovanja između Srba i Hrvata s jedne i Bugara s druge strane nema nikakva pomena. Tek 925. spominje se on, uz kralja Tomislava, kao učesnik na spljetskom crkvenom saboru, na kom se raspravljalo o slovenskom bogosluženju u Hrvatskoj i susedstvu. Po svemu se čini, da Mihajlo nije bio tada potpuno samostalan, nego da je zavisio od Tomislava. Po zaključku tog sabora Split je postao crkvena metropola ne samo hrvatske, nego i zahumske srpske države. Mihajlo se, posle toga, javlja kao izvestan vojnički činilac. 10. jula 926. uzeo je italijanski grad Sipont, koji je nominalno bio vizantijski, ali je lako mogao postati plen pljačkaških Arapa ili Langobarda. Očevidno je, da Mihajlo nije morao uzimati taj udaljeni italijanski grad za svoj račun, jer ga ne bi mogao trajno održati. Nije, međutim, sigurno, da li je to činio radi plena, iz gusarske sklonosti; ili po želji Tomislavljevoj; ili, možda, po poruci iz Carigrada. Jer nedugo iza toga je ušao u veze s Vizantijom i dobio je otud plemstvo i titulu `antipata`, tj. namesnika. Posle smrti cara Simeona (27. maja 927.) Bugarska poče naglo opadati. Svađe nastaše u samoj dinastiji između carevih sinova; u boljarskim redovima, dugo pritiskivanim silnim carevim autoritetom, javiše se veliki prohtevi; ratom zamorena zemlja tražila je oduške. Bogumilski pokret, koji uze naglo da se širi, bio je čista reakcija osvajačkom duhu Simeonove politike: ljudi su tražili ugušivanje strasti, vraćanja odricanju i sporila su vlasti. Postanak te sekte veže se uz ime nekog sveštenika Bogumila, koji se javio za vreme Simeonova naslednika, cara Petra; u stvari, to je niz učenja koja potiču iz starih gnostika, a imaju dubljih veza sa pavlikijancima i manihejima. U osnovi dualistička, kao sve vere Istoka, bogumilska sekta je taj dualizam naglašavala do kraja u svima pojavama: boga i đavola, odnosno duše i tela, vere i države. Glavni propovednici te vere bili su pavlikanski Sirci i Jermeni, koji su bili kolonizovani na Balkanu od VII-X veka; ali se pokret razvio naročito posle smrti cara Simeona, kad je nezadovoljstvo u zemlji moglo da se slobodnije izrazi. Bogumili su imali izvesnih racionalističkih crta; bili su protivnici verskih simbolizacija, apstraktnih teorija i dogmatičarstva; tražili su, da se Hristova vera razume onako kako je propovedana, bez naslanjanja na Stari Zavet, prosta i jednostavna, ali duboka po svojoj suštini. Odbacuju krst i krštenje dece, pričest, vaskrs mrtvih. Ne veruju u čistilište i zagrobni život. Ljuti su protivnici hijerarhije i nekrišćanskog sjaja crkve. Ovaj svet sujete nije delo božje nego đavolsko; stoga treba duhovnim savladati telesno; vratiti se izvoru pravog apostolskog hrišćanskog života. Protivnici bogumila, kao čuveni Kozma Prezviter, napadaju ih prekorima, da su protivnici vlasti, da osuđuju bogatstva, da bune sluge protiv gospodara, da daju ženama mnogo prava. Da je ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči, koje govori sam Kozma: sveštenici stranstvuju po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; učestvuju u metežima, ili pijanče `budući sluge utrobi, a ne bogu`, ili se zanose pohotom; ili se bave trgovačkim poslovima; kad odu u manastire, ne mogući podnositi askezu i disciplinu, vraćaju se starom životu `kao psi na svoje bljuvotine`. Učenje bogumila imalo je velikog uspeha, naročito među Slovenima. S izvesnim demokratskim osobinama, s nešto nacionalnih crta vidnih u samom imenu sekte, u nazivima braće (ded, strojnik), bogumilizam im je postao blizak i drag. Bilo je možda i izvesnog socijalno-političkog opredeljenja. Vlasti su u Bugarskoj bile još uvek stari bugarski boljari, sa još neistrtim plemenskim osećanjima; ili pod Petrom, na dvoru, grčke. Sloveni, široki puk, bili su nosioci glavnih tereta. Nije slučajno, da se u jednoj-dve od poznatih bogumilskih organizacija, među Brsjacima i Drugovićima, na donjem Vardaru i oko Babune, organizuje doskora nova, od Bugara nezavisna, država. Možda je čak i ime babuna, koje se navodi kao druga oznaka za bogumile, naročito u srpskim oblastima, u vezi s tom organizacijom. Iz Bugarske i Maćedonije ta je sekta prešla posle i u Srbiju, a odatle u Bosnu. Prva se otcepila od Bugarske Srbija. Za vreme uzajamnih borbi i meteža u Bugarskoj rešio se Časlav Klonimirović da obnovi svoju otadžbinu. Sa četvoricom drugova on 931. god. pobeže iz Preslava u Rašku. O pustoši, koja je tada vladala u Srbiji, pričale su se na zainteresovanom carigradskom dvoru neobične stvari. Časlav je, govorilo se, zatekao u zemlji svega pedeset ljudi, koji su lutali planinama i hranili se lovom, a ne imali ni žena ni dece. Pričanje je nesumnjivo preterano, ali je verovatno da je zemlja ličila na kakvo zgarište i da su prometni putevi bili napušteni. Takvu zemlju Časlavu nije bilo teško `zauzeti`. On se odmah obratio vizantijskom dvoru tražeći pomoći i zaštite. Car Roman, kome je svako slabljenje Bugarske bilo dobrodošlo, iako se s njom smirio, a imajući i ranije Srbiju u svojim kombinacijama, prihvatio je odmah ponudu Časlavljevu. Vizantija je dala za obnovu Srbije materijalna sredstva, koja su donosile one izbeglice što su se iz Bugarske, preko Carigrada, ili iz Vizantije same, vraćale u otadžbinu. Vratiće se i begunci iz Hrvatske i drugih susednih zemalja. Srbija se, zajedničkom saradnjom, brzo oporavljala. Bugarska nije, koliko se zna, zauzeta domaćim zlom, preduzimala ništa protiv Časlava; verovatno je tome doprinelo i držanje Vizantije, koja je odmah pokazala živ interes za srpsko pitanje. Samostalna vladavina[uredi | uredi izvor] Posle trećine veka 945. godine Konstantin je počeo vladati sam jer je srušio Lakapinovu porodicu. Za vlade cara Konstantina Porfirogenita, stalno pomagan od Vizantije kao njen štićenik, Časlav je uspeo da znatno utvrdi svoju vlast i ojača Srbiju. On je bio još živ, kad je car pisao svoj važni spis De administrando imperio, u kom je naveo granice tadašnje srpske države. Srbija je tada obuhvatala današnju Bosnu do Plive, Cetine i Lijevna na zapadu; Travunija i Konavlje priznavali su srpsku vlast, a Zahumlje i Neretljanska oblast označavani su kao područje srpskog stanovništva i države. Na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a prema severu išla je do Rudnika i možda do Save. Na jugu se Časlav naslanjao na srpska plemena u Duklji. Časlav je imao širu državu nego Vlastimir, ali je središte i njegove države bilo u današnjoj istočnoj Bosni i severoistočnoj Hercegovini i zapadnoj Srbiji; od izvora Neretve do zapadne Morave. Taj kraj, za više od dva veka, predstavlja središte srpskog plemena i zametak srpske države. Uži naziv Srbija Porfirogenit daje za severoistočnu Bosnu sa Solima i za kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika, nazivajući to `pokrštenom Srbijom`. Ali u cara se nalazi i širi obim tog imena. Prvi put se kod njega, dakle sredinom X veka, za ovu čitavu Časlavovu tvorevinu, upotrebljava ime Srbija, ι Σερβλια. Pod srpskim imenom Porfirogenit obuhvata sva plemena, koja su ušla u obim Časlavove države, Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. Pod Časlavom se, dakle, vrši prvo srpsko plemensko grupisanje u našoj prošlosti, i to kao reakcija na bugarsku osvajačku politiku Simeonova vremena. Dinastija Viševića gubi svoj značaj iako se Mihajlo u drugom delu svoje vladavine, pred kraj Simeonova života, približio Vizantiji i bio primljen od nje. Srbe i Hrvate od početka X veka često i surovo napadaju Mađari, bilo da na njih udaraju neposredno, bilo da preko njihova područja prodiru u tuđe oblasti. Poslednje godine vlade cara Konstantina, 959., o Vaskrsu, oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu same prestonice. U tim napadajima nije, verovatno, bila pošteđena ni Srbija. U Dukljanskoj Hronici ima poduža priča o tom, kako je Časlav došao u sukob s Mađarima i poginuo od njih. Neki vođa mađarski, Kiš, upao je s vojskom u Bosnu i plenio je. Časlav požuri sa svojim četama proti njega. Stiže ga negde kod Drine i potpuno ga potuče; sam Kiš pogibe u toj borbi. Njegova udovica pođe poglavici mađarskom s molbom, da joj da novu vojsku, da bi osvetila muža. Sa `nebrojenom vojskom`, priča hronika, pošla je ona protiv Časlava. Zatekla ga je negde u Sremu. Po noći, iznenada, napali su Mađari na Srbe, potukli ih i uhvatili i samog Časlava i svu njegovu mušku rodbinu. Po naredbi Kišove udovice, vezali su im noge i ruke i pobacali ih sve u Savu. To je bilo negde oko 960. god. S Časlavom je pala i njegova državna tvorevina. Jedini istorijski izvor za to vreme, vrlo mutan i nepouzdan, Ljetopis Popa Dukljanina, zabeležila je samo činjenicu, da se Srbija iza Časlavljeve pogibije raspala u manje jedinice i da je takvo stanje trajalo duže vremena. Raška se odvojila od Bosne, koju je osvojio hrvatski kralj Krešimir II. Bosanski ban, videvši da mu ne može odoleti, pobeže Mađarima. U ostalim srpskim pokrajinama uzeše vlast lokalni gospodari. Tako se priča za trebinjsku oblast, da je u njoj obrazovana posebna kneževina.

Dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Autor - osoba Kissinger, Henry A. Naslov Obnovljeni svijet : Metternich, Castlereagh i problemi mira 1812-1822 / Henry A. Kissinger ; preveo s engleskoga Krešimir Fijačko Jedinstveni naslov A world restored : Metternich, Castlereagh and the problems of peace 1812-1822 Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1976 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Matica hrvatska, 1976 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 448 str., [1] presavijen list s geogr. kartom ; 20 cm : geogr. karta Drugi autori - osoba Fijačko, Krešimir (Karton s omotom) Napomene Prijevod djela: A world restored : Metternich, Castlereagh and the problems of peace 1812-1822 Henry Kissinger-intelektualac i vlast / Krešimir Fijačko: str. 427-435 Bibliografija: str.: 409-424 i uz tekst Registar. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- Europa -- 1812-1822 „Povijest treba praviti, a ne pisati“, govorio je Bismarck. Henry Kissinger najprije će je proučavati, zatim pisati, a na kraju poželjeti da je i sam pravi. Pišući „Obnovljeni svijet“ on će otkriti model i uzore, držeći da mu je ponuđen svijet u kojemu u drugoj polovici dvadesetoga stoljeća postoje svi uvjeti za akciju metternichovskog tipa. Čitatelju će „Obnovljeni svijet“ otkriti čime je Henry Kissinger priskrbio sebi naziv „Nixonova Metternicha“ ili naprosto „Metternicha dvadesetoga stoljeća“, i zbog čega je moguće obrnuti usporedbu pa Metternicha nazvati „Kissingerom devetnaestoga stoljeća“. U „Obnovljenom svijetu“ lako je otkriti ideje što ih je Kissinger donio u Bijelu kuću i raznio svijetom. Ako je Metternich bio njegovim uzorom, a ova knjiga njegovim brevijarom, onda je ona jednako vrijedna kao kazivanje o prošlosti, koliko i o sadašnjosti. Ravnotežu za kojom traga Metternich na početku 19. stoljeća Kissinger će potražiti sedamdesetih godina 20. stoljeća. I Kissinger će, poput svoga uzora, govoriti o ravnoteži izabranih, velikih. On će biti jedan od tvoraca svijeta čija atmosfera nije samo zbog paradoksa i oživljavanja prošlosti slična onoj iz Metternichovih vremena „Svete alijanse“, nego doista nosi u sebi ideje te alijanse. Kissinger očito u današnjem svijetu vidi mnogo sličnosti s Metternichovim vremenima i njegovim „obnavljanjem svijeta“. Današnji svijet, kaže, samo je nastavak onoga svijeta; borba između revolucionara i konzervativca nikad nije prestala. Na tome se temelje današnja Kissingerova stajališta. Među revolucionare on ubraja Rousseaua, Robespierrea, Napoleona, Marha, Lenjina, Staljina, Mao Ce Tunga; među konzervativce ubrojio je Talleyranda, iznad svih Metternicha, i – treba li reći – sebe sama. Ova briljantna studija o Europi 19. stoljeća, o Metternichu i Castlereighu, tragačima za ravnotežom, o borbi revolucionara i konzervativca, gotovo da je – Kissingerovo sjećanje na budućnost. Jer, ili da je svijet odolio njegovim pokušajima da ga promijeni, ili bilo posrijedi nešto drugo, teško bi se mogla naći bolja definicija Kissingera od one koju on sam u ovoj knjizi daje o Metternichu: „...Njegova je politika ovisila o sposobnosti da se izbjegnu teške krize koje bi ga prisilile na izbor bez dvosmislenosti, o njegovoj sposobnosti da stvori iluziju intimnosti sa svim najvažnijim silama. On je bio sposoban pauk koji je izbacivao pipke u svim smjerovima i tako uspio prikriti činjenicu da nijedan od bitnih problema zapravo nije riješen.“ Henri Alfred Kisindžer (engl. Henry Alfred Kissinger; Firt, 27. maj 1923 – Kent, 29. novembar 2023), rođen kao Hajnc Alfred Kisinger (nem. Heinz Alfred Kissinger), bio je američki političar i diplomata. Igrao je važnu ulogu u američkoj politici između 1969. i 1977. godine, na poziciji državnog sekretara od 1969. do 1977. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir. Bio je zagovornik realne politike u međunarodnim odnosima (nem. Realpolitik). Bitno je doprineo popuštanju zategnutosti u odnosima SAD sa Sovjetskim Savezom i Kinom tokom 1970-ih, i smirivanju izraelsko-arapskih tenzija. Život i rad Škola i karijera Henri Kisindžer je rođen kao Hajnc Alfred Kizinger 1923. u Firtu, u nemačkom regionu Frankenu. Potiče iz jevrejske porodice; otac mu je bio učitelj. Zbog pogroma i proterivanja Jevreja iz Hitlerove Nemačke, 1938. godine beži sa roditeljima u Njujork (SAD). 19. juna 1943. dobija američko državljanstvo i odmah potom je mobilisan. Posle Drugog svetskog rata, ostaje u Nemačkoj gde radi u američkoj zoni kao kontraobaveštajac. Godine 1947. vraća se u SAD gde nastavlja školovanje na Univerzitetu Harvard na kom 1954. brani doktorsku disertaciju na temu „Meternih, Kastlro i problemi mirovnog ugovora 1812-1822`. Između 1954. i 1971. bio je član rektorata Harvardskog univerziteta, kao i naučni saradnik i predavač. U to vreme bio je saradnik u mnogim političkim kao i vojnim institucijama SAD. Nakon napuštanja aktivne političke karijere 1977, prihvata profesuru na katedri za međunarodnu diplomatiju na vašingtonskom Džordžtaun univerzitetu. Politička karijera Prva politička iskustva, Henri Kisindžer skuplja od 1957. kao savetnik guvernera Nelsona Rokfelera. Posle toga je bio cenjen i kod američkih predsednika Kenedija, Džonsona i Niksona. Izborom Niksona za predsednika 1968. Kisindžer postaje zvanični predsednikov savetnik za pitanja bezbednosti (National Security Advisor). SAD su u tom periodu imale više problema na tom polju, od Vijetnamskog rata pa do povećanog sovjetskog uticaja na Bliskom istoku. U julu i novembru 1971. preduzima dve tajne misije u Narodnoj Republici Kini, gde sa tadašnjim kineskim premijerom Džou Enlajem priprema Niksonovu posetu Kini, kao i ukupnu normalizaciju odnosa između dve zemlje. Iste godine posećuje i Sovjetski Savez gde priprema sporazum o ograničenju naoružanja poznatom kao SALT 1 (Strategic Arms Limitation Talks) kao i o ograničenju broja strateških raketa ABM-Ugovor (Anti Ballistic Missiles) između SAD i Sovjetskog Saveza. Sa Severnim Vijetnamom je Kisindžer takođe imao tajne pregovore koji su doveli do potpisivanja ugovora koji zbog oružane pomoći SAD Južnom Vijetnamu nije zaživeo. Oba političara su dobili Nobelovu nagradu za mir, koju je Vijetnamac Le Duk To odbio. Godine 1973, do 1974. Kisindžer je učestvovao i u pregovorima Izraela i arapskih zemalja, prvenstveno sa Sirijom. Zbog njegove politike prema zemljama trećeg sveta, Kisindžer je jedan od kontradiktornih političara ere Hladnog rata. On i CIA su 1973. podržali krvavi puč generala Avgusta Pinočea protiv demokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea čiji socijalistički pravac nije odgovarao američkim interesima i Latinskoj Americi. Zbog umešanosti Kisindžera kod tog i sumnje za umešanost u Operaciji Kondor sredinom 70-ih, Kisindžeru su upućeni sudski pozivi za svedočenja (a i optužbe) iz mnogih zemalja, kojima se on nije odazvao. 2001. je brazilska vlada povukla poziv Kisindžeru za održavanje govora u Sao Paolu, zato što mu nije mogla garantovati diplomatski imunitet. U međuvremenu objavljeni tajni dokumenti pokazuju da je Kisindžer, zajedno sa tadašnjim predsednikom Fordom autorizovao, međunarodnom pravu protivnu, invaziju Istočnog Timora od strane Indonezije, koja je ukupno „koštala“ 60.000 žrtava. Dolaskom na vlast predsednika Kartera, Kisindžer se povlači iz političkog delovanja. Podržavao je kandidaturu Regana za predsednika, i nakon njegove pobede postaje član Reganovog savetničkog tima. Stavovi o ratovima u bivšoj Jugoslaviji Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji u američkim medijima kritikovao je stav SAD o priznavanju Bosne i Hercegovine smatrajući taj stav apsurdnim. Apelovao je na zapadne zvaničnike da se ne mešaju u rat između Srba i Hrvata jer je istorija odnosa ova dva naroda duga nekoliko vekova i da oni treba sami da se dogovore. Takođe je kritikovao sporazum u Rambujeu za koji je rekao da ga u takvoj formi ne bi prihvatio nijedan Srbin, da je to bila čista provokacija i da takav sporazum uopšte nije smeo da se nađe na stolu za pregovore. Kako god, kada je bombardovanje počelo smatrao je da vazdušni napadi treba da se nastave jer bi kredibilitet NATO-a bio doveden u pitanje ukoliko bi se sa time prestalo, ali se čvrsto zalagao da se ne preduzima nikakva kopnena akcija. Smatrao je da treba stvoriti muslimansku državu, a ostalima narodima dozvoliti da osnuju svoje nezavisne države ili da se priključe, ukoliko žele, Srbiji ili Hrvatskoj. Ostalo 1987. dobija „Karlovu nagradu“ grada Ahena. 2005. istaknut je (još neodgovoren) zahtev društvenih i političkih organizacija Ahena Kisindžeru, zbog navodnog učešća u ratnim zločinima za oduzimanje te nagrade. Od 1998. počasni je građanin rodnog grada Fuert. Član je naučnog odbora fondacije „Oto fon Bizmark“ od 1996. godine. Priznanja Nobelova nagrada za mir (1973) Karlova nagrada (1987) Nagrada „Franc Jozef Štraus“ (1996) Bavarski orden za zasluge (2005) Dela Memoari 1968- C. Bertelsmann. 1979. 1973. Memoari 1973- C. Bertelsmann. 1982. 1974. Ravnoteža velikih sila. Manesse Verlag, Zürich. 1990. Šest stubova svetskog poretka. Siedler. 1992. Razumnost nacija: O biću spoljašnje politike. Siedler. 1994. Godine obnove. Sećanja. Bertelsmann. 1999. Izazov Amerike. Svetska politika u 21. veku. Propyläen. 2002. MG124

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. KORDUN,od vojne granice do Republike Srpske Karjine 1881-1995 Izdavač:Institut za savremenu istoriju,Beograd,2018. Biljana Stojić: Kordun - od razvojačenja do ujedinjenja (1881-1918) ,,…Proces razvojačenja započet je u vrijeme bana Mažuranića (1873–1880), ali ga on nije doveo do kraja. Kompromitovan pobunom generala Filipovića, ali i činjenicom da je procedura predugo trajala, ban Mažuranić je 1880. godine podnio ostavku, koju je car prihvatio i potvrdio u decembru 1881. godine. Mažuranićev posao je nastavio i dovršio njegov nasljednik, ban Ladislav Pejačević (1880–1883). On je zvanično 1. avgusta 1881. godine preuzeo upravu nad teritorijom Krajine. Ipak, ni grof Pejačević se nije dugo zadržao na dužnosti bana. Njegov osnovni zadatak je bio da proces ujedinjenja sprovede do kraja, kada je to završio podnio je ostavku u avgustu 1883. godine, koju je car uvažio 4. septembra. O podnijetoj ostavci grof Pejačević je obavijestio sve ugledne ličnosti u Hrvatskoj, a između ostalog i vladiku gornjokarlovačkog Teofana (Živkovića), kome se zahvalio na podršci i saradnji tokom „banovanja“… …Pribićević i regent su se dogovorili da se od tri člana srpske Vlade (Stojan Protić, Ljubomir Jovanović i Momčilo Ninčić) i tri člana Narodnog vijeća (Ante Pavelić, Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka) formira poseban odbor, koji bi odlučio kako treba proglasiti čin ujedinjenja. Zaključak odbora je bio da je najlegitimniji način proglašenja ujedinjenja na zajedničkoj sjednici srpske Narodne skupštine i izaslanstva Narodnog vijeća, ali je ovaj način bio nemoguć, jer se većina delegata srpske Skupštine i dalje nalazila u inostranstvu, mahom u Francuskoj. Budući da se proglašenje ujedinjenja nije htjelo odlagati, dogovoreno je da delegacija Narodnog vijeća uputi Adresu regentu Aleksandru, u kojoj će mu zvanično saopštiti zaključke Narodnog vijeća na sjednici od 24. novembra, a u svom odgovoru na ovu Adresu, regent bi proglasio ujedinjenje Srbije sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba. Čin ujedinjenja je sproveden 1. decembra u večernjim časovima u kući Krsmanovića, regentovoj rezidenciji na Terazijama.`` Aleksandar Lukić: Kordun u jugoslovenskoj kraljevini (1918-1941) Tokom Prvog svjetskog rata Srbima na svim njihovim prostorima Balkanskog poluostrva bliža je bila ideja ujedinjenja svih srpskih zemalja. Pred kraj ratnog sukoba još uvijek je bio u važnosti Londonski ugovor, kojim su saveznici garantovali proširenje Srbije teritorijama u Bosni i Hercegovini, Sremu, dijelu Slavonije, Bačkoj, južnoj Dalmaciji i sjevernoj Albaniji. Pored ovoga, Nikola Pašić je tražio pridruživanje šibenskog područja, gdje je pravoslavni živalj činio većinu stanovništva. Ministar predsjednik srpske kraljevske vlade prilazio je jugoslovenstvu oprezno i s nepovjerenjem, pogotovo nakon u dobroj mjeri negativnog iskustva iz saradnje sa Jugoslovenskim odborom, te činjenicom da mu nije bilo nepoznato učešće jugoslovenskih vojnika Austro-Ugarske u pokoljima nad civilnim stanovništvom Srbije 1914. godine, i srčanost koju su uglavnom ispoljavali u borbama sa srpskom vojskom tokom rata. Imao je u vidu i odnose u Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Rusiji, gdje je dolazilo do ozbiljnih sukoba i incidenata srpskih sa hrvatskim i slovenačkim vojnicima na nacionalnoj i vjerskoj osnovi u prvom redu… …Do kraja postojanja jugoslovenske monarhije Karađorđevića vrlo malo se promijenilo u privrednim i kulturno-prosvetnim prilikama na Kordunu. Određena društva i ustanove su postojali sve do Aprilskog rata 1941. godine, poput pojedinih u srezu Slunjskom, od kojih su aktivnost uoči propasti jugoslovenske monarhije obavljali vatrogasna društva u Slunju i Drežnik gradu, Sokolsko društvo u Primišlju, društvo Malih križara (osnovano 1939), Hrvatsko katoličko prosvjetno društvo, Steg hrvatskog junaka (osnovano 1939), Seljačka sloga koja je opismenjavala ljude u hrvatskim selima, a Seljačko kolo je istu funkciju obavljalo u srpskim selima. U srezu Vojnićkom većina društva nisu bila uopšte aktivna, već su postojala „samo na papiru“, izuzev pojedinih sokolskih udruženja. Ipak, i pored svih nedostataka „pasivnog kraja“, Kordun je u pogledu populacije tokom postojanja jugoslovenske monarhije uočljivo napredovao. Ogroman porast broja stanovnika, posebno srpske nacionalnosti, biće surovo prekinut genocidnom politikom Nezavisne Države Hrvatske tokom postojanja ove monstruozne tvorevine 1941–1945. godine.`` Nebojša Stambolija: Kordun u Drugom svjetskom ratu (1941-1945) ,,…Jugoslovenske jedinice, slabo opremljene i neorganizovane, ni na području Korduna nisu pružile ozbiljniji otpor nastupajućim neprijateljskim trupama, uglavnom bez otpora predajući oružje i opremu. Jedina veća vojna formacija na ovom području, jedinica koja je gradila utvrđenja na području Slunja, povučena je 30. marta 1941. za Slavonski Brod, gdje joj je bio ratni raspored. Nije se osjećalo ni prisustvo Karlovačkog garnizona, koji je uglavnom okupljao vojne obveznike sa Korduna. Već 10. aprila u garnizonu dolazi do prevrata. Grupa oficira hrvatske nacionalnosti, na čelu sa pukovnikom Ivanom Tomaševićem i potpukovnikom Stjepanom Sertićem, uz pomoć organa Hrvatske seljačke stranke – Seljačke i Građanske zaštite, preuzima komandu i razoružava vojnike srpske i slovenačke nacionalnosti. Novi komandant područja postaje dotadašnji zamjenik komandanta potpukovnik Stjepan Sertić. Politički lider proustaških snaga koje učestvuju u zauzimanju vlasti u gradu bio je dr Ante Nikšić, dotadašnji predsjednik Okružnog suda u Karlovcu. Ukupno su razoružana 183 oficira i 537 vojnika bivše Jugoslovenske vojske, nakon čega su zatvoreni u Hrvatski dom i Domobransku kasarnu, a po dolasku Nijemaca predati njima i otpremljeni u zarobljeništvo u dvije grupe… … Drugi svjetski rat je na prostor Korduna ostavio strahovite posljedice. Velike ljudske i materijalne žrtve koje je podnijelo stanovništvo ove oblasti, prije svega srpske nacionalnosti, po razmjerama je nemjerljivo sa prethodnim periodima u prošlosti ovog područja. Teroristički ustaški pokret je po dolasku na vlast kao jedan od svojih glavnih ciljeva zacrtao fizičko istrebljenje srpskog naroda. U početku, mameći narod raznim perfidnim metodama, u ovoj namjeri su ustaše imale i uspjeha. Ipak, odupirući se istrebljenju, srpsko stanovništvo pruža otpor i diže ustanak. Ovaj ustanak, na početku stihijski i pojedinačan, prerasta u opštenarodni. Značajnu ulogu u organizaciji, na prostoru Korduna i Banije, uzimaju komunisti koji postepeno preuzimaju vođstvo koristeći borbeni potencijal naroda proizišao iz najelementarnijeg samoodbrambenog instinkta. Počevši sa lokalnim odredima od tek nekoliko desetina naoružanih seljaka, Kordunaši kraj rata dočekuju sa divizijom od preko 7.000 boraca koja igra ključnu ulogu u predaji i razoružavanju čitavog njemačkog armijskog korpusa. U pokret otpora, koji je na početku bio gotovo isključivo srpski, od kraja 1943. godine ulaze masovno i hrvatske i muslimanske narodne mase. Stradanje naroda, osim u sistematskim pokoljima, dešavalo se i u zbjegovima prilikom većih ofanziva, od zaraznih bolesti, gladi, teških životnih uslova…`` Dragomir Bondžić: Kordun u socijalističkoj Jugoslaviji (1945-1990) ,,…Tokom prvih mjeseci poslije završetka Drugog svjetskog rata na čitavoj teritoriji Hrvatske nastavljeno je formiranje i učvršćivanje novih „narodnih“ organa vlasti koje je započelo još tokom rata. Pod rukovodstvom i nadzorom Komunističke partije Hrvatske i njenih organa na terenu (oblasnih, okružnih, kotarskih i mjesnih komiteta i osnovnih organizacija-ćelija po mjestima, fabrikama i ustanovama) formirani su po svim mjestima narodni odbori. Više teritorijalne jedinice bili su kotari, okruzi i oblasti. Mjesni narodni odbori na prostoru Korduna su pripadali kotarima Vojnić, Vrginmost i Slunj i okrugu Karlovac. Na tom prostoru, pod Okružnim komitetom KPH Karlovca nalazili su se kotarski komiteti Karlovac, Slunj, Vojnić, Vrginmost i Mjesni komitet Karlovac. Pravni i politički okviri za djelovanje novih područnih organa vlasti davani su kroz stavove i propise viših organa federalne Hrvatske (Vlada od aprila 1945, ZAVNOH koji je krajem jula 1945. prerastao u Sabor), koje je u suštini oblikovao vrh Komunističke partije, odnosno Politbiro CK KPH (po direktivama Politbiroa CK KPJ), a sprovođenje na terenu strogo kontrolisali organi tajne policije OZN-e (Odjeljenje za zaštitu naroda, od 1946. UDB – Uprava državne bezbjednosti). Radi održavanja reda i mira osnivani su organi Narodne milicije, a radi sprovođenja partijske i državne politike na terenu odbori masovnih organizacija: Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta odnosno Narodnog fronta (JNOF, NF), omladine (SKOJ i USAOH-Ujedinjeni savez antifašističke omladine Hrvatske, kasnije NOH – Narodna omladina Hrvatske), žena (AFŽ-Antifašistički front žena), sindikata i pionira. Sva navedena područna tijela i organi formirani su do ljeta 1945. i na Kordunu… …Međutim, čuvanje tradicija NOR-a i revolucije krajem 80-ih godina 20. vijeka nije moglo da zaustavi, pa ni da uspori, korjenite političke, društvene, ekonomske i istorijske promjene i potrese na unutrašnjoj i spoljnoj sceni. Krajem 80-ih godina jugoslovenski samoupravni socijalistički sistem, vladajuća partija, ekonomija, jedinstvena država su se nalazili u dubokoj krizi. Insistiranje na jugoslovenstvu, bratstvu i jedinstvu, tradicijama NOR-a i revolucije i izgradnji socijalizma je imalo sve manje uporišta u stvarnom unutrašnjepolitičkom životu, a naročito u međunarodnim odnosima. U nastupajućim istorijskim okolnostima Kordun je dijelio sudbinu jugoslovenske države, a Srbi na Kordunu sudbinu srpskog naroda u Hrvatskoj i Jugoslaviji uopšte. Na samom kraju 80-ih i na početku 90-ih godina su se, umesto izlaska iz političke i ekonomske krize, počeli nazirati obrisi novih političkih i međunacionalnih sukoba, umjesto bratstva i jedinstva budile su se stare mržnje i netrpeljivosti, umjesto izgradnje socijalizma, oživjele su rane i sjećanja iz ne tako davno završenog svjetskog rata. U Hrvatskoj i na Kordunu se spremao novi rat.`` Milan Gulić: Kordun u ratu 1991-1995. ,,…U proljeće 1991. godine vrilo je na Kordunu. Početkom marta je i pomirljivi Dmitar Obradović isticao da sa hrvatskim vlastima nema pregovora i saradnje, kao i da Zagreb više ne može računati na lojalnost srpskog stanovništva jer su Srbi „izbačeni“ iz novog hrvatskog Ustava i jer su hrvatski državni simboli neprihvatljivi za Srbe. Isticanje novih hrvatskih obilježja na zgradi Stanice javne sigurnosti u Topuskom dovelo je do velikog protesta na kojem je, uz skidanje sporne table, traženo vanredno zasjedanje SO Vrginmost, vanredni lokalni izbori, a predsjednik Opštine i njegovi saradnici pozvani su na odgovornost. Dva dana i jednu noć (14. i 15. marta 1991. godine) oko 200 ljudi je protestovalo pred zgradom Opštine. Iako je, uz saglasnost Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), sporna tabla skinuta, okupljeni narod je ostao pred opštinskom zgradom sve dok mu nije obećano da će u toku naredne sedmice biti održano zasjedanje na kojem bi se razmatrala sporna pitanja. Ovaj protest u Vrginmostu bio je samo jedan od pritisaka opozicije iz redova SDS-a na opštinske vlasti predvođene Dmitrom Obradovićem. Uopšte uzevši, radilo se o kulminaciji već više mjeseci zategnute političke situacije u Vrginmostu, koja je proisticala iz sukoba vlasti (birane na listi nekadašnjeg SKH-SDP) i opozicije (SDS) u kojem je opozicija tražila vanredne izbore, smatrajući da vlast nema legitimitet i da je iznevjerila očekivanja Srba… …Zbog svega navedenog ne treba da čudi da je ogromna većina srpskog stanovništva napustila Kordun. Samo malobrojni su ostali. O tome koliko je bio mizeran procenat onih koji su se usudili da dočekaju uspostavu hrvatske vlasti, govori podatak da je na području čitave Opštine Vojnić ostalo 463 ljudi. Preciznije podatke za Vrginmost, Krnjak i Slunj nemamo. Kakvi su bili dometi Oluje i šta je za Kordun značio taj avgust 1995. najbolje se vidjelo po rezultatima popisa stanovništva iz 2001. godine. Radilo se o prvom posljeratnom popisu koji je sprovela Hrvatska kao nezavisna država. Na području nekadašnje Opštine Slunj nastale su tri administrativne jedinice – Grad Slunj i opštine Rakovica i Cetingrad. U Slunju je bilo 6.096 stanovnika, od čega 5.305 Hrvata (87,02%) i 575 Srba (9,43%). U Rakovici je bilo 2.623 stanovnika, od čega 2.387 Hrvata (91%) i 94 Srba (3,58%). U Cetingradu je bilo 2.746 stanovnika, od čega 2.105 Hrvata (76,66%) i 145 Srba (5,28%). Tako je na području Slunja šest godina nakon rata bilo svega 814 Srba od 5.540 prije rata. Osim toga falilo je i oko 2.000 Hrvata. Od nekadašnjih skoro 19.000 stanovnika na tom prostoru, šest godina poslije rata bilo je svega oko 11.500. Opština Vojnić je ostala jedinstvena, a na popisu iz 2001. godine imala je 5.495 stanovnika, od čega 2.747 Srba (49,99%) i 1.980 Hrvata (36,03%). Prema tome, broj Srba na području Vojnića jedva da je prešao trećinu predratnog, iako su oni i dalje bili većina u tom kordunaškom gradiću. Sa druge strane, broj Hrvata na području Vojnića uvećan je 17 puta – sa 116 na 1.980. Ukupno uzevši, od nekadašnjih oko 8.200 stanovnika, Vojnić je spao na nepunih 5.500. Nekadašnja Opština Vrginmost podijeljena je na tri nove opštine – Gvozd, Topusko i Lasinju. U Gvozdu je živjelo 3.779 stanovnika, od čega 2.193 Srba (58,03%) i 1.500 Hrvata (39,69%). U Topuskom je živjelo 3.219 stanovnika, od čega 2.045 Hrvata (63,35%) i 954 Srba (29,64%). U Lasinji je živjelo 1.938 stanovnika, od čega 1.697 Hrvata (87,56%) i 199 Srba (10,27%). Područje Vrginmosta je tako naseljavalo svega oko polovine predratnog stanovništva, sa oko 16.600 broj stanovnika je spao na nepunih 9.000. Broj Srba je bio tek nešto više od četvrtine predratnog broja, od nekadašnjih 11.729 bilo je samo 3.346, dok je broj Hrvata sa 4.043 porastao na 5.242.`` Milana Ljubičić, Vladimir Vuletić: Kordunaši van Korduna - Kordun (n)i ovdje n(i) tamo ,,…U ovom poglavlju bavili smo se analizom (o)sjećanja prognanih Kordunaša u vremenskim odječcima: u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Naša namjera je bila da zajedno sa našim sagovornicima pokušamo doći do odgovora na pitanje da li, i gdje oni pripadaju. Pošli smo od pretpostavke da naši sagovornici posjeduju određene karakteristike – mentalitet grupe, kreiran u specifičnom istorijskom, geografskom i društvenom kontekstu. Iako je teško dokazati postojanje kolektivnog arhetipa, pogotovo imajući na umu da smo razgovor vodili sa malim brojem sagovornika, ova teza nam je omogućila da razumijemo kako je moguće pomiriti duboki egzistencijalni očaj i paradoksalno, izuzenu životnu snagu. Valja podsjetiti i na to da smo u traganju za odgovorom na pitanje o (ne)pripadanju, otvarali brojne teme. To su: priče o prošlosti u kojima smo tragali kako za sjećanjima tako i za osjećanjima vezanim za život prije rata, za progon i dolazak u novu sredinu, te porodično stradanje. Takođe, bavili smo se analizom tzv. socijalne i emocionalne adaptiranosti prognanika na život u novoj sredini, razgovarajući sa njima o socijalnim kontaktima sa starim prijateljima i sa onima stečenim u novoj sredin, aktivizmu (političkom, građanskom), te osjećanju pripadanja i prihvaćenosti od strane domicilnog stanovništva. Posebno, zanimalo nas je da sa našim sagovornicima otvorimo teme o sjećanjima na Kordun nekad i o Kordunu danas, ne bi li smo dobili odgovor na pitanje da li Kordun živi (i) u Busijama… … Na kraju, ostalo nam je da ukažemo na to da nalazi našeg istraživanja nipošto ne mogu biti generalizirani. Razlog je jasan – uzorak naših sagovornika je veoma mali i čini tek jednu subgrupu prognanika (one koji žive u homogeno prognaničkoj sredini). Odatle, upućujemo poziv za dalje istraživanje ove tematike. Za to imamo najmanje jedan razlog: prognanička populacija, nezavisno od toga što je normativno integrisana, potencijalno je slabo psihološki adaptirana. Neznanje o tome sa kojim problemima se suočavaju, kako ih rješavaju, koje potrebe imaju, konačno nezainteresovanost za to šta imaju kazati, je nedopustivo, pogotovo ukoliko na umu imamo njihovu brojnost.``