Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Description Sestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr). Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče. Tako će neobično venčanje doneti neočekivan obrt nevesti i njenoj kćerki, porodično putovanje podstaći će odluke koje menjaju život, a novopečena majka srešće staru ljubav u ovim pričama koje slave snagu romana Šarlot Bronte i njihovu važnost za sve žene ovog sveta.

ŠKOLA KOJU SU OSNOVALI UČENICI Eksperiemntalna gimnazija u Oslu MOSE JORGENSEN BIGZ 1 9 7 7 XX VEK ... Dva norveška gimnazijalca, nezadovoljni gimazijom koju su pohađali, prekinuli su školovanje posle prvog razreda. Došlu su na zamisao da pokrenu inicijativu za osnivanje jedne gimnazije novog tipa gde će učenici i profesori imati ista prava, gde neće biti ocena ni obaveznog prisustvovanja nastavi, gde će profesori i učenici zajedno utvđivati nastavni program, tehniku i plan rada, gde će više mesta biti za `individualnost, razvoj, toleranciju i konstruktivnost`. Zahvaljujući njihovoj inicijativi, prihvaćenoj od mnogih učenika, njihovih roditelja i nastavnika, osnovana je 1966. godine Eksperimenatlna gimnazija u Oslu. Ovo je knjiga o nastanku, razvoju i perspektivama ove neobične škole i o problemima demokratskog, antiautoritarnog i kreativnog obrazovanja... Preveo sa norveškog LJUBIŠA RAJIĆ Latinica 2O8 stranica Pečat LEPO OČUVANO

Леонид Соловјев: РУШИЛАЦ МИРА Издавач: НОПОК, Београд, 1945.год. Меки повез, 206 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. ` Леонид Васиљевич Соловјев ( rus. Леони́д Васи́льевич Соловьёв ) (19. август 1906. — 9. април 1962.) је био руски писац и драматург. Пошнат је по `Књизи моје младости` и `Причи о Насрадин Хоџи`. `Прича о Насрадин Хоџи` садржи два романа: `Рушилац мира` или `Насрадин Хоџа у Бухари`, и `Зачарани принц`. Други део приче о Насрадин Хоџи, поднаслов `Зачарани принц“, написан је у логору Дубравлаг, и завршен око 1950. године. Оба дела `Приче о Насрадин Хоџи` су први пут заједно објављена 1956. године, и наишла су на веома повољан пријем. Читав роман је преведен на десетине светских језика. Насрадин хоџа је лик из кратких сатиричних прича народа Балкана, Блиског и Средњег истока и Средоземља. У причама је представљен као шаљивџија који шалама остварује велику корист варајући наивни народ. Највјероватније је лик створен по историјској личности која је живјела у 13. вијеку на подручју Средњег истока. УНЕСКО је 1996—1997. годину прогласио за „Међународну годину Насрадина хоџе“. У турском граду Акшехиру се сваке године од 5. до 10. јула одржава фестивал посвећен Насрадину хоџи. Кратер Насрадин на Плутоновом месецу Харону је именован по Насрадин-хоџи.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leonid Vasiljevič Solovjov ( rus. Leonid Vasilʹevič Solovʹev ) (19. avgust 1906 — 9. april 1962) je bio ruski pisac i dramaturg. Život i dela Rođen u Tripoliju, u Siriji (danas Liban), gde je njegov otac predavao u ruskom konzulatu, počeo je da piše kao dopisnik novina (na uzbekistanskom) za Pravdu Vostoka, objavljenu u Taškentu.[potreban je citat] Njegove prve priče i crtice o životu u Rusiji Centralna Azija i Bliski istok su se pojavili u tim novinama i doveli do nekoliko zbirki kratkih priča.[potreban je citat] Njegova prva knjiga bila je Lenjin u istočnoj narodnoj umetnosti (Moskva, 1930), koju je opisao kao „svesku srednjoazijskog postrevolucionarnog folklora“. Poznat je po Knjizi moje mladosti i Priči o Hodži Nasredinu. Zasnovan je na pričama o narodnom heroju Bliskog istoka Nasredinu (slično kao što je Belgijanac iz 19. veka Šarl de Koster zasnovao svoj „Til Ulenšpigel i Lame Godzak“ na sličnom severnoevropskom narodnom heroju Tilu Eulenspiegelu). Tokom Drugog svetskog rata, Solovjov je bio ratni dopisnik i proizveo nekoliko ratnih priča i scenarija. On je takođe neko vreme služio tokom tog rata u ruskoj mornarici, a nekoliko romana je izraslo iz njegovog iskustva tamo. Solovjov je 1946. godine bio optužen za zaveru da izvrši terorističke akte protiv sovjetske države. Bio je interniran u nekoliko logora do 1954. godine, kada je oslobođen svih optužbi i pušten. Drugi deo Priče o Hodži Nasredinu, podnaslov „Začarani princ“, napisan je u logoru Dubravlag i završen oko 1950. godine. Posle oslobođenja, Solovjov se nastanio u Lenjingradu. Dva dela Priče o Hodži Nasredinu su prvi put objavljena zajedno 1956. godine i naišla su na veoma povoljan prijem.[citat je potreban] Priča o Hodži Nasredinu sadrži dva romana: Remetitelj mira, ili Hodža Nasredin u Bohari (Vozmutitelʹ spokojstvia) i Začarani princ (Očarovannij princ). Ceo roman je preveden na desetine jezika uključujući turski, persijski, hindi,[3] uzbečki i hebrejski.[citat je potreban] Oba toma su prevedena na engleski, a prvi se pojavio u Sjedinjenim Državama kao Disturber of the Peace (1940), ponovo štampan 1956. kao Prosjak u haremu. Drske avanture u staroj Buhari (u Engleskoj kao avanture u Buhari). Novi prevod je objavljen 2009. godine pod naslovom Priča o Hodži Nasredinu: Remetitelj mira (Translit Publishing, novembar 2009).Drugi tom se pojavio 1957. kao Začarani princ. Knjiga je prevedena na hebrejski i adaptirana kao veoma uspešna predstava koju je predstavio Teatar Cameri u Tel Avivu, a kasnije je ponovo oživela. Satirična pesma „U lepoj Bokahari“ (bbwkrh hyph), izvedena iz predstave, zaživela je sopstvenim životom u izvođenju raznih poznatih izraelskih pevača poput Arika Lavija i Nisima Garamea Leonid Solovjov je takođe napisao mnoge scenarije, uključujući i jedan zasnovan na priči Nikolaja Gogolja „Šinjel“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bled (sloven. Bled, nem. Veldes/Feldes) je grad i upravno središte istoimene opštine Bled, koja pripada Gorenjskoj regiji u Republici Sloveniji. Po poslednjem popisu iz 2002. g. naselje Bled imalo je 5.252 stanovnika. Bled je naselje pored Bledskog jezera i spada među starije i najlepše turističke krajeve u Sloveniji. Leži na nadmorskoj visini od 504 metara usred ledničke doline. Prve naseobine iz ovog kraja su još iz kamenog doba ali značajniji i veće zajednice se pojavljuju u gvozdenog doba od kada imamo sačuvane mnogobrojne nekropole. Sloveni se na ovo područje doseljavaju u dva talasa. Prvi talas je bio u 7. veku a drugi u 9. i 10. veku. Po propasti slovenskih država Bled ulazi u državu Karla Velikog. Godine 1004. Henrik II Sveti dodeljuje bled kao feud briksenskom biskupu Albuinu. Tada se i Bled prvi put spominje. Bledski zamak dobija biskupija 1011. Tada je počela feudalizacija lokalnog stanovništva. Bled sa zamkom je bio u vlasništvu biskupa sve do 1803. kada je nacionaliziran. Do tada su biskupi zamak iznajmljivali moćnim i bogatim ljudima većinom plemićima. Od 1803. do 1812. je Bled bio u sklopu Ilirskih provincija, dela Prvog francuskog carstva. Po propasti Napoleona Bled je ponovo u rukama Habzburga. Oni 1838. predaju Bled ponovo u ruke crkve, briksenškoj biskupiji. Deset godina kasnije feudalizam biva ukinut i ekonomska vrednost ovog kraja znatno opada. Kasnije sela iz okoline se ujedinjuju i nastaje mesto na površini današnjeg Bleda. Biskupi prodaju Bled 1858. vlasniku jaseničke žečezare. Do 1937. dolazi do više promena vlasnika. Te godine Bled dolazi u državne ruke tj. vlasnik postaje Dravska banovina. Za vreme Drugog svetskog rata na Bledu se nalazi sedište vojne i civilne uprave Trećeg rajha. Ono što je danas poznato kao Bled nastalo je kada su sela Grad, Mlino, Rečica, Zagorice i Želeče zbog ekonomije i turizma utopila u gradić. Zvanično Bled dobija staus grada 1960.[1] Jezero Grad Bled sa bledske tvđave Jezero je ledničko-tektonskog porekla i protočno je, voda rečicom Jezernicom ističe iz jezera u Savu Bohinjku, a ona zajedno sa Savom Dolinjkom postaje „naša“ Sava. Priča o ovom kraju daleko je poetičnija kada se u nju unesu elementi mitova i legendi, kako to rade domaćini. Jezero je, kaže jedna od njih, tvorevina staroslovenske boginje Žive koja je na njegove obale naselila vile i vilenjake. Koreni ove legende vode nas do ostrva gde su otkriveni grobovi i skeleti iz perioda naseljavanja ostrva između 7. i 9. veka, kada su njegovi staroslovenski stanovnici ovde imali svetilište. Još je jedna legenda vezana za ostrvo, tačnije za crkvu posvećenu Devici Mariji i „zvono želja“. U žalosti za mužem kojeg su ubili razbojnici, njegova udovica je u livenje zvona za malu kapelu na ostrvu uložila sve svoje blago. Nakon što je zvono zajedno sa lađom potonulo u jezeru, legenda kaže da se udovica zakaluđerila u Rimu. Nakon njene smrti papa je dao da se izradi drugo zvano i pošalje na Bled. Veruje se da će onome ko zazvoni tim zvonom u čast Device Marije biti ispunjena želja koju u tom času poželi. Veruje se takođe da će sreća pratiti bračni par ako mladoženja sa mladom u naručju pređe 99. stepenika od podnožja ostrva do crkvice koja se nalazi na platou na vrhu ostrva. Bledska tvrđava Bledska krempita Bledska tvrđava je jedna od najstarijih tvrđava u Sloveniji. U pisanim izvorima prvi put je pomenuta još 22. maja 1011, kada ju je nemački kralj Henrik II poklonio briksenškom biskupu Adelberonu. Prizor tvrđave iznad jezera sa romantičnim ostrvcem i crkvom je karakteristika Bleda koja je kroz vekove postala prepoznatljiva u zemlji i inostranstvu. Sa balkona tvrđave se pruža izuzetan pogled na Gorenjski region, smešten između Karavanki i Julijskih Alpi. Zgrade u tvrđavi razmeštene su oko dvorišta u dva nivoa. Na donjem se u zgradi nalaze štamparija tvrđave, spomen soba Primoža Trubara, galerija Toranj i ugostiteljski lokal, dok su na međunivou vinski podrum i biljna galerija. U gornjem dvorištu su najznačajniji delovi zgrade, kapela iz 16. veka i muzej, u kojem eksponati govore o istorijskom razvoju regiona na Bledskom jezeru od bronzanog doba do današnjih dana. Osim njih, tu su i restoran tvrđave sa terasom i kovačnica. Oba nivoa zaštićena su visokim romaničkim zidinama sa odbrambenim hodnikom, ulaznim tornjem i moćnim gotičkim odbrambenim tornjem. Franc Prešern o Bledu Stanovnici Bleda govore kako već više od 1.000 godina uživaju u najlepšem pogledu koji opisuju kao rajski, pozivajući se na stih najvećeg slovenačkog pesnika France Prešerna: „Ne postoji u Kranjskoj lepši kraj, ko s okolinom ovaj, što liči na raj.“ Bledska poslastica Bled je takođe poznat po slovenačkoj vrste krempite pod nazivom sloven. kremna rezina ili sloven. keremšnita. Bledska krempita je čuvena poslastica na koji su veoma ponosni i od 1953. godine ovde je proizvedeno 12 miliona krempita. Danas su ove krempite poznat brend i svako ko dođe na Bled mora da ih proba. Za proizvodnju ovog deserta zadužena je ekipa u jednom malom i efikasnom poizvodnom pogonu koji se bavi samo krempitama. Turizam Bled je poznat po svom jezeru, i po svom zamku, izgrađenom 1011. godine, te se ubraja u najstarije zamkove Slovenije. Na brdu Straža postoji skijalište. Veliki broj vila i starih ugostiteljskih objekata zaštićen je kao kulturna baština. Jugoslavija

Autor - osoba Popović, Pavle Naslov Iz književnosti : treća sveska / Pavle Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1926 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Izdavačka knjižarnica Gece Kona, 1926 Pavle Popović - Iz književnosti - treća sveska 20 cm., ćir., str.220, broš ovo su članci koji su prethodno bili štampani u glasu srpske kralj. akad., srpskom knjiž. glasniku i izdanjima SKZ - jugoslovenska knj.kao celina (pristupna beseda za srpsku kralj. akademiju 11 feb.1922 g). str. 1 do 55. - vukova crna gora str. 56 do 80. - mladi njegoš ( predavanje povodom 100 te godišnjice rodjenja njegoša),str. 81 do 98. - ljubomir nenadović kao putopisac str. 99 do 147. - stojan novaković i njegov rad na lepoj književnosti str. 148 do 196 - jedan stari književni list (Vila 1865 - 1868) str. 197 do 219. Pavle Popović (Beograd, 16. april 1868 — Beograd, 4. jun 1939) je bio srpski istoričar književnosti, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, akademik. Rođen je u Beogradu 16. aprila (4. aprila po julijanskom kalendaru) 1868. Profesor Pavle Popović je predavao na Filozofskom fakultetu u Beogradu više od trideset godina (1904 — 1938).[1] U srpskoj naučnoj i kulturnoj sredini bio je jedan od najuticajnijih profesora beogradskog filološkog kruga. Bio je urednik Srpskog književnog glasnika (1905 — 1906), osnivač Društva za srpski jezik i književnost (1910), osnivač časopisa Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor (1921), predsednik Srpske književne zadruge (1928 — 1937), rektor Beogradskog univerziteta (1924 — 1928). Za vreme Prvog svetskog rata Pavle Popović se angažovao i politički. U Londonu je uređivao bilten Press Ecstracts (1916 — 1917) i bio je član Jugoslovenskog odbora. U Engleskoj je napisao i knjigu Jugoslovenska književnost čije se prvo izdanje pojavilo u Kembridžu 1918.[1] Kao jedan od tvoraca nove države, tom knjigom je očigledno želeo da pokaže, između ostalog, da njen troimeni narod (Srbi, Hrvati, Slovenci) ima i jednu zajedničku književnost. Stav koji je on, pritom, izražavao nije bio njegov lični. To je bio stav snaga koje su stvarale novu državu, a pre svega stav Jugoslovenskog odbora. Pre toga čina, Pavle Popović je već bio priznati stvaralac. Njegov izbor za profesora srpske književnosti na Velikoj školi (1904) odnosno na Beogradskom univerzitetu (od 1905) značajan je datum u istoriji srpske književnosti. Popoviću se sledeće godine (1905) na istoj katedri i na istom predmetu pridružio još jedan profesor, Jovan Skerlić. Njih dvojica će zajedno, sve do Skerlićeve smrti (1914) predavati istoriju srpske književnosti. Popović i Skerlić su svoj nastavni predmet delili tako što je Pavle Popović predavao narodnu, staru (odnosno srednjovekovnu) i srednju (dubrovačku) književnost, a Skerlić samo novu srpsku književnost. Iz tih njihovih predavanja nastale su dve knjige: Popovićev Pregled srpske književnosti (1909) i Skerlićeva Istorija nove srpske književnosti (1914). Te dve knjige zajedno i komplementarno predstavljale su srpsku književnost kao celinu. Korpus srpske književnosti, po njima, obuhvatao je četiri dela ili „oblasti“ (Popovićev izraz): narodnu, staru, srednju (tj. dubrovačku) i novu književnost. Takvo sagledavanje korpusa srpske književnosti nije bilo lično mišljenje dvojice mladih beogradskih profesora. Ono je proisticalo iz već stogodišnjeg bavljenja jutoslovenskom i srpskom književnošću kojem su značajne priloge dali: Kopitar, Šafarik, Pipin, Aleksandar Sandić, Vatroslav Jagić, Stojan Novaković i drugi. Slična podela važila je i za hrvatsku književnost koja je često obrađivana zajedno ili komplementarno sa srpskom. Pavle Popović je između dva svetska rata imao ogroman autoritet. Njegov Pregled je obilato preštampavan (ima desetak izdanja). U to vreme vršio je uticaj sličan Skerlićevoj Istoriji. Obe knjige su, na komplementaran način, predstavljale srpsku književnosg kao celinu. Između dva svetska rata, međutim, u duhu nove državne ideje, više se insistiralo na jugoslovenskoj književnosti nego na posebnim nacionalnim književnostima. U duhu te ideje nastala je, za školske potrebe, i Jugoslovenska književnost Miloša Savkovića sa pratećim hrestomatijama tekstova. I njena težnja je bila da se jugoslovenska književnost predstavi kao celina, sa jasnom namerom, kao i u knjizi Pavla Popovića pod istim nazivom, da se na nacionalnim odrednicama ne insisgira ili da se one brišu u ime zajedništva. Iz istog nastojanja se i Katedra za srpsku književnost pretvorila u Katedru za jugoslovensku književnost. Katedre pod tim imenom trajale su u više univerzitetskih centara do pred kraj šezdesetih godina ovog veka; posle toga su se transformisale u katedre za jugoslovenske književnosti (množina). Pre nego što se počela raspadati jugoslovenska država počela se raspadati jugoslovenska književnost. Knjiga Jugostvenska književnost, koju je, po nalogu jugoslovenskog Komiteta za saradnju sa inostranstvom pisao Antun Barac (1954) već je bila nagoveštaj takvog raspada. Ta knjiga ima isti naslov kao i knjige Popovića i Savkovića. Ali se u njoj od početaka, paralelno ali odvojeno, prati poseban razvoj triju jugoslovenskih literatura: srpske, hrvatske i slovenačke. To više, stvarno, nije istorija jedne već tri bliske literature. U knjizi Antuna Barca, koja ima isti naslov kao i knjige Popovića i Savkovića došlo je do još jednog značajnog pomeranja: dubrovačka književnost je kod Barca uključena u hrvatsku. To nije nova činjenica u odnosu na prethodne istorije hrvatske književnosti: hrvatski istoričari su od 19. veka dubrovačku književnosg smatrali sastavnim delom hrvatske književnosgi, kao što se ona u isgorijama srpske književnosti smatrala sastavnim delom srpske, ili bar zajedničkom srpskohrvatskom književnošću. Nova je činjenica da je posle Barca dubrovačka književnost izostavljena iz korpusa srpske književnosgi. Tako će biti učinjeno u ediciji Srpska književnost u sto knjiga koja se pojavila u izdanju Matice srpske i Srpske književne zadruge (1958 — 1966), zatim u Nolitovoj ediciji Srpska književnost u književnoj kritici u osam knjiga (1965), u Istoriji srpske književnosti Jovana Deretića (1983) i drugde. Eto jednog od glavnih političkih razloga što Pregled srpske književnosti Pavla Popovića nije bio posle Drugog svetskog rata preštampavan kao što je to činjeno sa Skerlićevom Istorijom. O Popoviću, sem toga, gotovo da i nije pisano posle Drugog svetskog rata. Svako ozbiljnije pisanje o njemu ne bi moglo da zaobiđe glavno njegovo delo i određenje prema problemima koje ono pokreće. A pošto se Popović oslanjao na veliku literaturu o srpskoj književnosti, praktično je morala da bude zapostavljena i ta literatura koja je sa njegovom vizijom bila saglasna. Imati u vidu samo Skerlićevu istoriju, a ne i Popovićevu, značilo je imati u vidu samo jedan deo srpske literature. Pošto je Skerlić, u svojoj Istoriji, uzgred negirao umetničke vrednosti i stare, odnosno srpske srednjovekovne književnosti i dubrovačke književnosti, lako se mogao steći utisak da on u svojoj Istoriji govori o srpskoj književnosti u celini. Poluvekovno potiskivanje Pavla Popovića, kao i literature, naše i strane, na kojoj je njegovo delo izraslo, pokazuje se u svoj svojoj tragičnoj besmislenosti u dane kada se jugoslovenska država raspala i kad su Srbi stavljeni u situaciju da traže nova rešenja u svim oblastima pa i u nacionalnoj filologiji. Razotkriva se da iz korpusa srpske literature nije izostavljan samo jedan njen deo, srednja (dubrovačka) književnost, već da su ugrožena i druta dva dela te literature iz Popovićevog Pregleda: stara, odnosno srpska srednjovekovna književnost i srpska narodna književnost. Pedesetogodišnje odstranjivanje Pavla Popovića iz naučne javnosti i nastavne prakse očigledno je ostavilo krupne tragove na svesti profesora koji su posle rata formirani a koji danas predaju srpsku književnost. Od četiri oblasti srpske književnosti koje je Popović uneo u svoju Jugoslovensku književnost sada Srbi iz te zajedničke jugoslovenske književnosti izlaze samo sa jednom od tih oblasti - onom koju je predavao Skerlić. Srpska književnost se tako skraćuje za više od pet vekova i sužava na veštački omeđeno duhovno područje. Kako se prema istom problemu odnose Hrvati? I hrvatski istoričari su svoju književnost (Šurmin i drugi) delili na one iste čegari oblasti: na narodnu, staru, srednju i novu književnosg. U reprezentativnoj ediciju Povijest hrvatske književnosti, koja je izašla pre petnaestak godina u sedam knjiga, postoje veoma obimne knjige posvećene i narodnoj, i staroj, i srednjoj hrvatskoj književnosti, i četiri knjige posvećene novoj. Kad se ima u vidu i situacija kod drugih slovenskih i neslovenskih naroda, ispašće da samo Srbima književnosg počinje od 18. veka i da samo narod Svetog Save i Vuka Karadžića nema i svoju srpsku srednjovekovnu i narodnu književnost. Suočeni smo poslednjih godina sa jasnim strategijama da se srpski narod fizički skrati i da mu se životni prostor suzi. Da li se ta strategija ne odnosi i na srpsku literaturu? Pre petnaesg godina na Katedri za jugoslovenske književnosti u Novom Sadu prof. dr Jože Pogačnik, nastavnik slovenačke književnosti, nastojao je da se uvedu dva nova predmeta: crnogorska i bosanskohercegovačka književnost. U tome nastojanju je imao jaku političku i stručnu podršku. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu ta strategija nije prošla, ali je prošla u drugim sredinama, npr. u Sarajevu. Kuda je ta strategija vodila i ko je stajao iza nje danas je jasno. Vraćanje Pavlu Popoviću i literaturi na kojoj je on izrastao potrebno je da bi se sagledalo stanje naše filologije, da bi se ona odredila prema daljoj prošlosti, kao i prema onoj najbližoj i da bismo se uopšte mogli snaći u vremenu koje dolazi. (Petar Milosavljević) Dela Pregled srpske književnosti (1909[2] Jugoslovenska književnost (1918) Nova srpska književnost 1 (posthumno, 1999) Nova srpska književnost 2 (posthumno, 2000) Narodna književnost (posthumno, 2000) Dubrovačke studije (posthumno, 2000) Milovan Vidaković (posthumno, 2000) O Njegošu (posthumno, 2000) Stara srpska književnost (posthumno, 2000) Dnevnik (posthumno, 2000) Književna kritika - književna istoriografija (posthumno, 2002) Ćirilo i Metodije (posthumno, 2004) Sveti Sava (posthumno, 2004) MG23

Michele Piccirillo - Mount Nebo 110 strana Jerusalim engleski bogato ilustrovana Микеле Пиццирилло је рођен у Казерта Царинола, у 1944. Он је био веома везан за своју прелепу родном граду, у његовим бројним и бучне, срдачном породице, а када се вратио из Царинола у Јерусалиму, у свом манастиру у Флагеллатион који се налазио на Студиум Библицум Францисцанум , никада није успео да понесете леп валигиата свежег моцарелом у својој земљи. Али он никада није заборавио да је научник, и да се боље част Царинола, посветио је драгоцено издање путописа који је крајем КСИВ века је написао момка, нотара Ницола МАРТОНИ, који је лутао горе у Јерусалим. Интересовање у историји ходочашће у свети град и сакралних објеката у њему, почевши од Јерусалима Басилица Васкрсења и храма Светог Сеплоцро да је држи, био је велики део његовог рада као историчар, да филолог и археолог; што је интерес је позајмила од свог господара, Отац Беллармино Багатти, пажљив издавач ходочашћа текстова четрнаестом веку, као да је од његовог фрањевачког брата, Николе Поггибонси. И проучавање историје базилике окружен и оданост Светих места на Западу, где је велика црква зове Светог Гроба ?? ?? она је више пута репродукована, нарочито у средњем веку, на неколико начина и учинила предмет замјенског култа ходочашћа. Овај посебан аспект западне хришћанске духовности је привукла велику нарочито у последње време, и у овој студији је окружен својом сјајном италијански студент, Рената Салварани. Најновија књига Мицхеле Пиццирилло говори о томе, а то је занимљива књига, као и вредна: његов главни аргумент, у ствари, да је направљен од маслиновог дрвета и седефасте модела цркве и киоск Гроба, увек слава скромне и рафиниране израде палестинаца, посебно Бетлехема. Сада када су политичке околности су порасли све теже, и да туризам чами, куелл`артигианато ризикује епрдерси и са собом ризик од замагљује просперитет многих породица, већински хришћански, али и муслиман. То је само један пример, међу многим које се могло урадити, научне и интелектуалне страсти која никада није била одвојена од свештеничког посвећености, од фрањевачког апостолата који се пре свега схвата као исказ, од грађанске храбрости која је понекад и набавила неки проблеми у тешкој ситуацији у Јерусалиму у данашње време. Пиццирилло је био човек милосрђа, али је мрзео компромис и волео истину: због тога није било неуобичајено да се умеша у полемику са свима који су покушали да га прежене. Ипак, он није имао непријатеља: напротив. Радио је на веома широком географском подручју, између Израела, Либана, Сирије, Јордана и чак Египта. Он је увек слободно кружио, чак иу вријеме напетости: он је познавао све на граничним прелазима и на контролним пунктовима; Био је пријатељ арапских политичара и људи из израелске владе, и третирају их као једнаке, био дом на суду краља Јордана, био близак пријатељ незаборавне краља Хусеина и многи чланови краљевске породице су научили од њега елементи историје и археологије. Укратко, ко је био Мицхеле Пиццирилло? Да би се правилно одговорили, било би неопходно да се направи историју престижног фрањевачког притвору у Свету земљу, која је радом средином КСИВ века на Блиском истоку радили рад хришћанске сведока и милосрђа, проучавање, похађање локалне хришћане, ходочасници, болесне, и држећи у исто време блиски и срдачни односи са локалним хришћанским заједницама, са Јеврејима, са муслиманима. Полазећи од почетка прошлог века, научни рад у случају је прецисандоси и бити ригорозније. Главни заслуга за то је дивна патроле фратри научници и авантуристи, прави пионири Кристијан Холи Ланд археологије. Они воде фрањевачког рођена у Пизи, Беллармине Багатти, који је живео између 1905. и 1990. изузетном научнику археологије Новог завета на јудео-хришћанским заједницама хришћанства Блиског истока у патристичком старости. Поред њега, треба да урадите дуги низ имена: очеве Цорбо, Аллиата, Де Сандоли и многе друге, који је успео у многим и није увек лако деценија прошлог века, и настављају да то учине, невероватну количину открића археолошки и историјски поље. Мицхеле Пиццирилло, који је стигао веома младо у Терресанту, био је омиљени ученик Оца Багатија. У Пиццириллу дугујемо откриће неколико раних хришћанских цркава, посебно од В-ВИИИ вијека на Блиском истоку, па чак и читавог, сјајан, изгубљеног града у каравану, Цаструм Мефа`а, који је за Арапе био Умм ар-Разас. Најфасцинантније и тако рећи сценографски аспект открића Пиццирилло-а састоји се од стотина квадратних метара драгоцених тепиха мозаика, чија је публикација постала позната широм свијета. Али његова ремек-дело био поприште Моунт Небо, импозантне каменитом оутцроп погледом на јордански пустињу, у равницама Моаба ?? ??, а која гледа на прелепу оазу коју ствара реке Јордан која се улива у Мртво море. Одатле, у јасним вечерима, светла Јерусалима се могу видети из далека. То је било од Небо (Посланика ?? ?? Монте, у арапском ал-Јабал Ан-Наби), који је према предању, пророк Мојсије предвиђен пре затварајући очи обећану земљу. Тамо у константинском добу настала је велика базилика посвећена њему. Отац Пиццирилло је радио за више деценија да оживи базилике је направио величанствен Санцтуари-музеј, око које су прикупили десетине обновљених мозаика и уз који је организовао манастир-хосписе ЛАБ-библиотеку под виновом лозом поред које, током летњих вечери, Сећам се да сам обузет Мицхеле много дугих, једноставне, лепе вечере често оживљена Царинола моцарела, Пецорино сира и вина смо донели из Тоскане (подударност: велики пријатељ Мицхаел и мој отац, Родолфо Цетолони, постао је бискуп Пиенза и Монтепулциано, главног града сира и црвеног вина ...). Сећам дивне лета од пре много година на планини Небо, заједно са многим пријатељима као Гуидо и Анна Ваннини, Францесцо Бандини, Луиги Марино, Массимо Папи и других који ће сви бити достојни есссере сећам, али да ће бити овде дуже позивају на један дер; једном, моја кћерка Цхиара, тада деветнаест, дошла је с нама. Са Цларејем, касније се вратила у Јерусалим, заједно с њеним сином (и мојим нечаком) Дариусом, који је постао велики пријатељ Мишел. И Мајкл се састао са моја два драгим пријатељима Јевреја у Јерусалиму, Симонета Делла Сета (сада диретттрице Институт за Тел Авив) Култура и њен супруг Масимо Торрефранца, коме дугујем Седер вечеру која је и увек ће остати међу лепше сећања на мој живот. Било је у Небу да је једне вечери почетком септембра, касно, пре задње капи вина пре одласка у спавање (ујутру, око шест сати, буђење два израелска борца нас је пробудио до кога смо већ навикли ), Рекао сам Мајклу да, ако бих могао да изаберем место да проведем последње године мог старог времена, то би било право, на планини Мојсија, близу његовог грожђа и његових мозаика. Питао сам га: `Хоћеш ли ми помоћи да дођем овамо?` Види, озбиљан сам? Погледао ме је, осмехнуо се и одговорио: `Да ли морамо да идемо тамо где нас Бог шаље?` Бог ми је уредио да напустим овај живот овде, у мојој Тоскани, неколико километара од села Перигнано, гдје је, прије више од једног века, рођен његов Маестро Беллармино Багатти. Какав велики творац егзистенцијалних парцела, велики писац, је Господ! Али остаци Мајкла ће се вратити тамо, у Јерусалим. Верујем да ће Мицхеле посветити трговима и улицама. Радићу да се то деси. Али његов споменик ће увек бити на планини Небо. Сећате ли се писања о којем се Гиусеппе Погги памти на Пиаззале Мицхелангиоло? Окрени се. Ово је његов споменик? Када се попнете на Небо, када сте на врху планине Мојсије, окрените се. То је споменик Мицхелеу Пиццириллу, научнику, археологу, свештенику, фрањевачком. Отац Мицхеле Пиццирилло је рођен у Цасанови ди Царинола , у покрајини Цасерта , 18. новембра 1944. из породице скромних порекла. Од свог детињства осећао је занимање да постане луталица и да оде за Свету Земљу . Након студија у Риму и Перугиа , преселио у последњих 16 година у Свету земљу , где је започео своју новајлија у ` реда Фриарс Минор на кастоди , похађа средњу школу у Витлејему , а затим Богословског факултета у Јерусалиму . Постао је фриар, а 1969. године руководио је свештеником. Завршио у Риму формирање у Теологији и Светом писму на Понтифичким атенама, а дипломирао је на Археологији на Факултету за књижевност и филозофију. У 1974. повратка у Јерусалим, где је почео своје наставне активности [1] , на СТУДИУМ Библицум Францисцанум [2] , и археолог, радећи са својим оцем цонфрере Беллармине Багатти . Покренуо је прве кампање ископавања и именован за директора Археолошког музеја за означавање Јерусалима [3] . Археолошки радови се простире на многим земљама Блиског истока , а први велики откриће се одвија у Јордану на планини Небо 1976. године, када је, приликом обнове у рушевинама Санцтуари Мојсија , даље ископавање довести до упали Цхапел Баптистрије, са драгоценим мозаикама из 6. века [4] . Од 1978. године учествовао је у ископавањима у Јордану у Јебел Мисхнаки, а 1984. у Ен-Нитлу [5] . У 1986. почиње прву кампању археолошких ископавања [6] у Умм ал-Расас [7] , који идентификује са библијском граду Мепхаат, где цркви Сан Паоло ринвиене још племенитих мозаици и докази хришћанске вере популације и муслиманима. Ископавања у режији оца Мицхаел довести до светло археолошки комплекс толико велики и важни да ` УНЕСКО каже, 2004. године, међу Светске баштине . Од 1987. до 2000. био је професор Палестинологије на Понтифичком библијском институту у Риму [8] [9] Као епиграфиста, проучава и интерпретира натписи на грчком, латинском, арапском и сиријском језику, који се налазе на мозаикама или на новчаницама и другим артефакатима. Велики број његових научних публикација, есеја и чланака у часописима, у којем је изложио историјских и археолошких истраживања спроведено око 25 година; Организује и подржава културне активности, као што су школи мозаика из Мадаба и Јерихона , показујући и промовисање узајамног поштовања и сарадње између различитих култура и религија, у местима често су укључени у рату [10] .

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anri Rene Alber Gi de Mopasan (franc. Henry René Albert Guy de Maupassant; Turvil sir Arke, 5. avgust 1850 — Pariz, 6. jul 1893) bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Iako su njegovi `Stihovi` bili početnički neuspeh, Mopasan prozaist je postao `najveći pesnik maglene i hladne normandijske ravnice, neprolazne lepote njenih nežnih i strastnih pejzaža`. Kad piše o ljudima, to su ljudi `koji su izgubili volju za životom`. Čak i kad vole život, junaci njegovih novela i priča ne umeju da žive. Oni su žrtve strasti i tragičnih nesporazuma. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji je kasnije snažno uticao na život Mopasana.[3] Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine, Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci.[4] Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom je bio poslat u ruanski Licej Pjer Kornej, gde je počeo da se interesuje za poeziju, ali se uspešno oprobao i u glumi.[5] Francusko-pruski rat izbio je ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870. godine, pa se on odmah prijavio kao dobrovoljac, časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine, napustio je Normandiju i došao u Pariz, gde je sledećih deset godina radio kao pomorski službenik. U tih deset godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu je postao tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreo je ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao spoljni urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari, dok je svoje slobodno vreme posvetio pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavio je svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje je odmah postiglo velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva, a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavio je prvu knjigu pripovedaka pod naslovom Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), koja je u samo dve godine dostigla dvanaest izdanja. Godine 1883. završio je svoj prvi roman Jedan život (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodao u 25.000 primeraka. Bel-Ami Mopasanov grob na Monparnasu U svojim romanima je detaljnije razrađivao zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a tom periodu Mopasan je napisao i roman Pjer i Žan, koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Bretanju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti „Bel-Ami“, nazvanoj po njegovom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu je sreo Ipolita Tena i bio oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima nameštaja iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem, uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno je izgubio razum, a umro je dve godine kasnije, jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu. Najvažnija dela Boule de suif, pripovetka, 1880. Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), zbirka pripovedaka, 1881. Romani Jedan život (Une Vie, 1883) Bel-Ami (Bel-Ami, 1885) Posle ljubavi (Mont-Oriol, 1887) Pjer i Žan (Pierre et Jean, 1888) Jaka kao smrt (Fort comme la mort, 1888) Naše srce (Notre coeur, 1890)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na par mesta bukvalno na par mesta ima skromno i uredno podvucenih par recenica nekom rozom valjda drvenom bojicom. Nista strasno! Prvo izdanje! Mihailo Petrović Alas, istaknuti srpski matematičar i čuveni ribolovac, učestvovao je naučnoj ekspediciji kroz polarne oblasti 1931. godine, zajedno sa skandinavskim i francuskim istraživačima. O ovom zanimljivom putovanju u predele večitog snega i leda ostavio je interesantan putopis – Kroz polarnu oblast, koji iako donosi rezultate značajne ekspedicije, nema za cilj da srpskoj naučnoj zajednici predstavi podatke koji su tokom nje prikupljeni. Prvenstveni cilj Mihaila Petrovića Alasa ovde je da se široj publici prenesu neposredni utisci sa putovanja u teško pristupačne krajeve – putovanja za koje se pruža prilika samo jednom u životu. Koliko je ovo iskustvo bilo značajno za autora verovatno najbolje govori on sam u uvodnom delu putopisa Kroz polarnu oblast: Prošlog leta, 1931. godine, data mi je bila neočekivana prilika da uzmem učešća u jednoj naučnoj polarnoj ekspediciji. Priliku sam rado prihvatio i, što se bolje moglo, iskoristio, proveo dva meseca u polarnom snegu i ledu, dobro otvarao oči da ne propustim ništa od onoga što, verovatno, više u svome veku neću videti, i vratio se otuda kao probuđen iz neobičnog sna. Ekspedicija, sastavljena od međunarodnih istraživača, moreplovaca i naučnika krenula je juna 1931. godine iz najsevernijeg francuskog pristaništa Dankirka na sever duž zapadnih obala Norveške u pravcu Medveđeg ostrva i Špicberga; obišavši oko arhipelaga Sedam ostrva, i stigavši nadomak Severnog pola, nastavila je put zapada ka istočnoj obali Grenlanda. Ekspedicija se vratila nakon dva meseca plovidbe, obišavši Island sa južne strane, da bi pronašla svoj put nazad ka Dankirku preko Farskih i Šetlandskih ostrva, te istočne obale Velike Britanije. Neobični putopis Kroz polarnu oblast opisuje ne samo ovu polarnu ekspediciju već upoređuje čuvene istorijske poduhvate sa onima koji se preduzimaju u novije vreme, i koji se bave već sasvim specifičnim istraživanjima: pronalascima novih kopnenih teritorija, trgovačkih pomorskih ruta i puteva, te eksploracijom rudnog bogatstva i drugim komercijalnim svrhama. Posebno interesantno poglavlje posvećeno je teškoćama i opasnostima sa kojima se susreću polarni istraživači – od ekstremno niskih temperatura, ledenih vetrova i polarnih oluja, u kojima se brodovi lako gube i budu okovani ledom, ostaju bez namirnica i vode za piće, preko polarnih bolesti izazvanih nedostatkom sveže hrane, sve do slepila do koga dolazi od snažnih refleksija sunčeve svetlosti. Opasnosti prete i od polarnih kopnenih i morskih životinja: belih medveda, morževa, kitova i – komaraca. Govoreći o rizicima svakog polarnog putovanja, Mihailo Petrović Alas ne propušta da se osvrne i na čuvene tragedije i misterije ovog opasnog zanata kroz istoriju. U jednoj od najsurovijih sredina Zemljine kugle ipak ima i ljudi o čijim životima, običajima i svakodnevici svedoči putopis Kroz polarnu oblast. Eskimi su, ako je sudeći po Petrovićevim opisima, jedan od najizdržljivijih, ali i najskromnijih naroda na svetu. Živeći u uslovima u kojima je opstanak neizvestan i gotovo nemoguć, ovi ljudi su uspeli da se prilagode svojom dovitljivošću i fascinantnom izdržljivošću. Mihailo Petrović Alas donosi neposredne utiske o njihovom porodičnom životu, međuljudskim odnosima, tradicijama, načinima lova i ribolova kroz opise igloa, odeće, oruđa, oružja, ali i mitova, stvaralaštva i obreda. Mihailo Petrović Alas, budući strastveni ribolovac, posebnu pažnju posvećuje lovu na kitove u polarnim oblastima, izlažući nam i istoriju kitolovstva od najstarijih sačuvanih podataka do savremenih praksi. Pored svega, Naš čuveni matematičar ne propušta priliku da opiše lepote beskrajnih snežnih ravnica, ledenih santi na kojima se sunčaju polarni medvedi, foke i morževi, te veličanstvenih svetlosnih efekata.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SIMEON NEMANJA , Đura Dimović , Državna štamparija Beograd 1940 , drama u tri čina, nagrada Srpske Kraljevske Akademije , antikvaran primerak, mek povez, ćirilica Stefan Nemanja (ponekad Stevan; crsl. Стѣфань; oko 1113 — 13. februar 1199[1] ili 13. februar 1200[2]) bio je veliki župan Raške i rodonačelnik vladarske dinastije Nemanjića, koja je u jednom periodu vladala delom tadašnje Srbije u srednjem veku. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih vladara,[a] a zajedno sa sinom Svetim Savom Srpskim, jednim od utemeljivača Srpske pravoslavne crkve, koja Stefana Nemanju slavi kao Svetog Simeona Mirotočivog. Doba njegove vladavine predstavlja prelomni period u istoriji i kulturi Srba.[3] Kao najmlađi sin vlastelina Zavide, zbacio je verovatno 1166. godine svog najstarijeg brata Tihomira i vrhovnu vlast Vizantije.[4][5] Pored brata Tihomira imao je još dva brata Miroslava i Stracimira. Nakon propasti antivizantijske koalicije, u kojoj je učestvovao, 1172. godine, Nemanja se predao vizantijskom caru Manojlu I Komninu (1143—1180) i priznao ga za svog suverena. Posle careve smrti 1180. započeo je napade na vizantijsku teritoriju i završio širenje svoje vlasti na okolne srpske oblasti (Kosovo, Zeta, Travunija, Zahumlje i Neretvljanska oblast), osim Bosne. Njegova ekspanzija je okončana porazom na Moravi 1190. godine, nakon čega je Raška simbolično postala vizantijski vazal, ali je Nemanji priznat veći deo dotadašnjih osvajanja. Na unutrašnjem planu, okrenuo se učvršćivanju vlasti u zemlji. Sazvao je sabor protiv bogumila u Raškoj, nakon čega se, uz pomoć vojske, surovo obračunao sa sledbenicima ovog učenja, koje je smatrano jeretičkim.[6] Na međunarodnom planu srpski veliki župan je bio odan vazal Manojlu Komninu od 1172. godine, šaljući mu pomoćne vojne odrede koji su učestvovali i u bici kod Miriokefalona (1176). godine,[7] ali posle smrti cara Manojla I (1180), veliki župan se odmetnuo i ulazio je u velike saveze protiv Vizantije. Poslao je svoje poslanike čak u Nirnberg 1188. na pregovore sa svetim rimskim carem Fridrihom I Barbarosom (1155—1190). U umetnosti, njegovu vladavinu karakteriše početak podizanja monumentalnih vladarskih zadužbina, kao i pojava autentičnog srpskog stila u sakralnoj arhitekturi, poznatog kao Raški stil, za čiji početak se uzima njegovo podizanje manastira Đurđevi Stupovi. Pored njega, Nemanja je podigao i obnovio čitav niz crkava i manastira, među kojima treba istaći manastire: Studenicu (koju je podigao sebi kao mauzolej) i Hilandar, koji je obnovio iz temelja sa sinom Savom 1198. godine.[8] Povukao se sa vlasti i zamonašio na saboru 1196, a za svog naslednika je odredio srednjeg sina Stefana Prvovenčanog (veliki župan od 1196. do 1217. ili do 1219. godine, a kralj od 1217 ili 1219. do 1228),[9] u dogovoru sa vizantijskim carem Aleksijem III (1195—1203), čijom ćerkom Evdokijom je Prvovenčani bio oženjen.[b] Preminuo je kao monah Simeon u manastiru Hilandar, a njegove mošti su 1208. godine prenete u manastir Studenicu, u kome se i danas nalaze....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marko Perojevic Prvo Izdanje! Petar Kružić (16. listopada 1491. - okolica Klisa, 12. ožujka 1537.), bio je hrvatski vojskovođa i kapetan Klisa. Oko 1513. godine službovao u Klisu i postao kapetan 1520. godine, a od 1522. godine kapetan Senja. Pobijedio je Turke 1524. godine kraj Klisa i opet 1525. godine kraj Senja, a 1532. godine oslobodio je Solin od turske vlasti. Jedan od najvažnijih hrvatskih ratnika u protuturskim ratovima. Poginuo je prigodom turskog osvajanja Klisa. Petar Kružić je svoju vojnu karijeru počeo 1513. godine kad se priključio braniteljima Klisa. Već u početku obavljao je vojnu dužnost podkaštelana, dok ga hrvatski ban Petar Berislavić nije postavio za kapetana Klisa (1518. ili 1519. godine). Petar Kružić krajem 1521. godine imenovan je Senjskim kapetanom, zajedno s Grgurom Orlovčićem kojeg je kralj imenovao za sukapetana Klisa. Oni su te dužnosti obavljali zajedno sve do pogibije Grgura Orlovčića u Bitci na Mohačkom polju. U veljači 1524. godine Petar Kružić je došao na veću kušnju kada je turski vojvoda Mustafa opkolio Klis s 3000 vojnika, koji se unatoč nestašici vode i hrane držao 2 mjeseca. Petar Kružić je netom prije opsade otišao u Senj gdje je sa svojim sukapetanom Grgurom Orlovčićem okupio 1500 pješaka i 60 konjanika (u okupljanju ove vojske mnogo je pridonio i Toma Niger koji je donio Papinu pomoć u novcu, naoružanju i hrani)[5], te s 40 brodova ploveći samo noću stigao do Solina gdje su se iskrcali 10. travnja, odakle su krenuli prema Klisu gdje su razbili vojsku koja je opsjedala Klis, zajedno s nekoliko uskočkih vojnika predvođenih banom Nehorićem koji su došli iz svoje tvrđave, danas u Neoriću. Za tu akciju kralj Ludovik je darovao Kružiću i Orlovčiću kaštel Breznicu. Unatoč uspješnim obranama i pobjedama Klis nije imao predaha, a nakon bitke na Mohačkom polju 1526. godine i pada Obrovca započeli su teški dani za okruženi grad. Prilike na bojnome polju u Hrvatskoj južno od Velebita bile su sve teže, djelomično i zbog nedostatne pomoći koja je pristizala od kralja Ferdinanda. Njegovu je blagajniku Kružić još 1528. godine uputio potresno upozorenje: „Umiremo od gladi i svake nevolje. Neka vaša milost zna, sve što sam imao dao sam u zalog, blago, vjeru i dušu, a sada više nemam što dati. Dok je toga bilo, živio sam, branio i držao gradove kraljeve svjetlosti. Sada više dalje ne mogu jer mi je svega nestalo od čega ljudi žive.” ([6]) Turci su stalno vrebali i kružili, a 4. lipnja 1532. godine u vrijeme izbivanja kapetana Kružića koji je otišao po pomoć, velika turska vojska je pod vodstvom Mlečanina Nikole Querinija uspjela preko izdajnika zauzeti Klis. Međutim ubrzo je Kružić sa svojih 2000 ratnika doplovio iz Ancone i s lakoćom oslobodio Klis, a 18. rujna uspio je osvojiti i manju tursku utvrdu u Solinu. Kapetan Kružić je savjetovao kralju Ferdinandu I. neka iskoristi tu pobjedu tako što bi sagradio utvrdu na solinskom polju, ali od toga nije bilo ništa. U to doba su i Mlečani stvarali probleme želeći zauzeti Klis, ali papa Klement VII. i papa Pavao III. su puno pomagali Kružića, tako je i sam sultan Sulejman I. izjavio da je Klis `papinski grad`. Nakon još nekoliko bezuspješnih pokušaja 1535. godine Turci su probali osvojiti Klis izdajom. Tako su podmitili uskoka Matu Tvrdosalića kojih ih je pustio u grad na zadnju noć poklada, ali je o svemu prethodno obavijestio svoje uskoke koji su im tako pripremili `lijepo` i nezaboravno iznenađenje. Krajem kolovoza 1536. godine skupila se velika turska vojska koja je obnovila utvrdu u Solinu i izgradila još dvije kako bi potpuno ogradila Klis i tako ga prisilila na predaju. Kliška posada se je kao i uvijek hrabro i junački branila, a kad je u ožujku 1537. godine stigla pomoć s mora, 3000 njemačkih vojnika kralja Ferdinanda Habsburškog i 700 talijanskih vojnika koje je poslao papa Pavao III., i još nekoliko Uskoka bana Nehorića s kopna, zajedno su navalili predvođeni kapetanom Kružićem i njegovom vojskom, te su uspjeli razvaliti dvije turske utvrde. Provaljujući u posljednju utvrdu, iznenada se pojavio Murat-beg sa svojih 2000 vojnika koji su navalili na kršćane divlje urlajući, pa su talijanski i njemački vojnici misleći da Turaka ima puno više nego njih stali bježati prema obali. Kružić je pokušavao zaustaviti i smiriti redove kršćanske vojske, ali sve je bilo uzalud. Nije bilo druge, pa su on i njegovi ratnici tražili spas povlačeći se prema obali gdje su bile kršćanske lađe. Petar Kružić, koji je među zadnjima došao do obale, nije se uspio izvući. Ubrzo su ga opkolili Turci, a kapetan je junački poginuo. Kako su Klišani ostali bez izvora vode i svoga kapetana koji je svojim junaštvom pronio glas o Hrvatskoj diljem kršćanskog svijeta, nije bilo druge nego prihvatiti ponudu Turaka koji su im obećali slobodu ako im mirno prepuste grad. Tako je Klis 12. ožujka, na blagdan sv. Grgura, 1537. godine došao pod tursku vlast. Građani grada Klisa su se raselili na sve strane, a mnogi uskoci su otišli u Senj, odakle su nastavili ratovati protiv Turaka. Kružiću su Turci odsjekli glavu a njegovo tijelo pokopano je u kapeli sv. Petra kraj franjevačke crkve BDM na Trsatu. Kružićeva sestra Jelena njegovu je glavu kasnije otkupila od Turaka te je i Kružićeva glava stavljena u grobnicu zajedno s tijelom. Kapela sv. Petra s grobnicom za Petra Kružića sagrađena je dvije godine nakon njegove smrti. Na grob stavljena je ploča ↓1 s latinskim natpisom: HOC PETRI CRVSSICH MARMOR TEGIT OSSA PEREMPTI PROH DOLOR A TVRCIS, QVOS SEGNA, CLISSAQVE NVNQVAM VIVENTE TIMVIT. MORS CORPVS, SPITITVS ASTRA POSSIDET ET CESTAS CELEBRAT RES FAMA PERENNIS SVPERSTES& ELOGIVM PIE APPOSITVM MAVSOLEO CLARISSIMI EQVITIS AVREATI PETRI CRVSSICH MDXXXVII. (U prijevodu na hrvatski jezik: Ova kamenita ploča pokriva kosti Petra Kružića, kojega Turci, jaoh, pogubiše. Dok je on bio živ, Senj i Klis nikada se ne bojahu Turaka. Zemlja uze njegovo tijelo, nebo i dušu. A njegovo junaštvo raznosi po svijetu neumrla slava. Ovaj je natpis postavljen na grob slavnog viteza Petra Kružića g. 1537.).[7] Na jednoj od tri ploče u osi oltara Svetog Petra u crkvi Gospe Trsatske u podu stoji latinski natpis koji u prijevodu znači: Ovdje je pohranjena glava presvijetloga kliškog viteza Petra Kružića, † 1537.[4][8] ↓2 Potomci Karlovački povjesničar Radoslav Lopašić u svom djelu Oko Kupe i Korane kaže da su se rođaci Petra Kružića još 1533. godine sklonili pod tada frankopanski grad Kladušu, a u drugoj polovici 16. stoljeća naseljeni su u naselje Zadobarje (Zadoborje) uz rijeku Dobru kraj Karlovca. Potomci ove obitelji, od koje potječe Ivan Kružić koji je 1650. godine bio sudac zagrebačke županije, cijelo su to vrijeme održali prezime i svijest o svom plemenitom podrijetlu čuvajući svoja starinska obiteljska pisma iako su stoljećima živjeli kao obični seljaci. Legenda govori da je središte Zadobarja, Klistra, nazvana tako upravo u spomen na junačku obranu Klisa i njegovog zapovjednika Petra Kružića. Po njima se naziva i jedan od zadobarskih zaselaka koji se često isticao kao zasebno naselje. Marko Perojević (Trogir, 16. 10. 1876 - Sarajevo, 28. 9. 1943.), hrvatski historičar. Gimnaziju je završio u Splitu, a studij teologije u Zadru. Nakon završetka studija, 1900. godine, posvećuje se svećeničkoj djelatnosti. Godine 1921. stupa u državnu službu kao vladin knjigovođa u Sarajevu. Nakon penzionisanja 1924. počinje se baviti novinarstvom i zapošljava se kao član uredništva sarajevskih dnevnih novina Jugoslavenski list. Iako nije stekao obrazovanje iz historije na posebnom studiju, ipak se još od njegovih svećeničkih dana primjećivala njegova naklonost djelima iz hrvatske historije. Tako je izučavao anarhije u Dalmaciji u 18. stoljeću, a 1908. je za izdavanje priredio knjigu Pavla Andreisa Storia della citta di Trau iz 17. stoljeća. Mnogo je pisao, ali su njegovi radovi razasuti najviše po različitim periodičnim izdanjima kao što su Jugoslavenski list ili Kalendar Napredak. Većini njegovih radova nedostajao je kritički aparat s kojim bi njihova vrijednost nesumnivo porasla. Pred kraj života počeo je pisati i obimnu studiju o historiji srednjovjekovne Bosne koja je kasnije trebala izaći u sklopu knjige Poviest Hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do godine 1463, u izdanju Hrvatskog kulturnog družtva Napredak. Prema svjedočanstvu savremenika, upravo je Ferdo Šišić, glasoviti hrvatski historičar, predložio da Perojević obradi dio o političkoj historiji bosanskog srednjeg vijeka. Tako je on morao u veoma kratkom vremenu savladati obilje građe i literature sa kojom od ranije nije bio upoznat. Pristupajući radu na ovom izuzetno zahtjevnom zadatku, Perojević se počeo javljati i u štampi sa kraćim prilozima iz bosanske historije. Tako se pozabavio vjerskim prilikama u srednjovjekovnoj Bosni, krunisanju kralja Tvrtka I, gdje je zastupao mišljenje o njegovom dvostrukom krunisanju, o bosanskom braku i ženama. U ovim prilozima se uočavalo da Perojević ne obraća dovoljno pažnje na rezultate svojih prethodnika kao i da u iznošenju podataka nije pouzdan. Svoja znanja iz bosanske historije je konačno sažeo na oko 400 stranica u navedenom djelu koje je izašlo u Sarajevu 1942. godine. Iako je čitljiva i iako nudi obilje sitnijih podataka, cjelokupna studija nije dovoljno naučno utemeljena i danas se u mnogo čemu smatra prevaziđenom. Kružić, Petar, 14??-1537 Hrvatska - Istorija - 15-16 vek XV - XVI stoljeće Perojević, Marko, hrvatski povjesničar i publicist (Trogir, 16. X. 1876 – Sarajevo, 28. IX. 1943). Završio je teologiju u Zadru te je 1900–20. bio u svećeničkoj službi. God. 1920. pristupio je Hrvatskoj starokatoličkoj crkvi, a 1921. stupio je u državnu službu kao vladin perovođa u Sarajevu. Nakon umirovljenja 1924. posvetio se publicističkomu radu. Bio je član uredništva sarajevskoga Jutarnjeg lista i Napretka, a povijesne priloge objavljivao je u Jadranskom dnevniku, Jugoslavenskom listu, Hrvatskom dnevniku i Novom listu. U znanstvenom radu bavio se crkvenom poviješću u doba hrvatskih narodnih vladara (Ninski biskup u povijesti hrvatskog naroda, 1939) i poviješću Klisa i Trogira (Petar Kružić, kapetan i knez grada Klisa, 1931; Život i djela Petra Kružića kliškog i senjskog kapetana, 1932; Klis u turskoj vlasti, 1936). Jedan je od autora opsežne Poviesti hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do god. 1463. (1942), u kojoj je, na temelju dotada neobjavljene građe, prikazao povijest srednjovjekovne Bosne. Ostala djela: Hiljadugodišnjica hrvatskoga kraljevstva (g. 925–1925.) (1925), Dva borca za slobodu: Mihač Vitturi i biskup Simon Dominis (1933), Postanak Kaštela (1934). Tags: istorija hrvata, hrvatskog naroda, balkan, rat sa turcima, hrvatsko primorje, dalmacija, split, klis, franjevačke crkve, franjevacka crkva, Trsat...

U dobrom stanju! Marko Perojevic Prvo Izdanje! Petar Kružić (16. listopada 1491. - okolica Klisa, 12. ožujka 1537.), bio je hrvatski vojskovođa i kapetan Klisa. Oko 1513. godine službovao u Klisu i postao kapetan 1520. godine, a od 1522. godine kapetan Senja. Pobijedio je Turke 1524. godine kraj Klisa i opet 1525. godine kraj Senja, a 1532. godine oslobodio je Solin od turske vlasti. Jedan od najvažnijih hrvatskih ratnika u protuturskim ratovima. Poginuo je prigodom turskog osvajanja Klisa. Petar Kružić je svoju vojnu karijeru počeo 1513. godine kad se priključio braniteljima Klisa. Već u početku obavljao je vojnu dužnost podkaštelana, dok ga hrvatski ban Petar Berislavić nije postavio za kapetana Klisa (1518. ili 1519. godine). Petar Kružić krajem 1521. godine imenovan je Senjskim kapetanom, zajedno s Grgurom Orlovčićem kojeg je kralj imenovao za sukapetana Klisa. Oni su te dužnosti obavljali zajedno sve do pogibije Grgura Orlovčića u Bitci na Mohačkom polju. U veljači 1524. godine Petar Kružić je došao na veću kušnju kada je turski vojvoda Mustafa opkolio Klis s 3000 vojnika, koji se unatoč nestašici vode i hrane držao 2 mjeseca. Petar Kružić je netom prije opsade otišao u Senj gdje je sa svojim sukapetanom Grgurom Orlovčićem okupio 1500 pješaka i 60 konjanika (u okupljanju ove vojske mnogo je pridonio i Toma Niger koji je donio Papinu pomoć u novcu, naoružanju i hrani)[5], te s 40 brodova ploveći samo noću stigao do Solina gdje su se iskrcali 10. travnja, odakle su krenuli prema Klisu gdje su razbili vojsku koja je opsjedala Klis, zajedno s nekoliko uskočkih vojnika predvođenih banom Nehorićem koji su došli iz svoje tvrđave, danas u Neoriću. Za tu akciju kralj Ludovik je darovao Kružiću i Orlovčiću kaštel Breznicu. Unatoč uspješnim obranama i pobjedama Klis nije imao predaha, a nakon bitke na Mohačkom polju 1526. godine i pada Obrovca započeli su teški dani za okruženi grad. Prilike na bojnome polju u Hrvatskoj južno od Velebita bile su sve teže, djelomično i zbog nedostatne pomoći koja je pristizala od kralja Ferdinanda. Njegovu je blagajniku Kružić još 1528. godine uputio potresno upozorenje: „Umiremo od gladi i svake nevolje. Neka vaša milost zna, sve što sam imao dao sam u zalog, blago, vjeru i dušu, a sada više nemam što dati. Dok je toga bilo, živio sam, branio i držao gradove kraljeve svjetlosti. Sada više dalje ne mogu jer mi je svega nestalo od čega ljudi žive.” ([6]) Turci su stalno vrebali i kružili, a 4. lipnja 1532. godine u vrijeme izbivanja kapetana Kružića koji je otišao po pomoć, velika turska vojska je pod vodstvom Mlečanina Nikole Querinija uspjela preko izdajnika zauzeti Klis. Međutim ubrzo je Kružić sa svojih 2000 ratnika doplovio iz Ancone i s lakoćom oslobodio Klis, a 18. rujna uspio je osvojiti i manju tursku utvrdu u Solinu. Kapetan Kružić je savjetovao kralju Ferdinandu I. neka iskoristi tu pobjedu tako što bi sagradio utvrdu na solinskom polju, ali od toga nije bilo ništa. U to doba su i Mlečani stvarali probleme želeći zauzeti Klis, ali papa Klement VII. i papa Pavao III. su puno pomagali Kružića, tako je i sam sultan Sulejman I. izjavio da je Klis `papinski grad`. Nakon još nekoliko bezuspješnih pokušaja 1535. godine Turci su probali osvojiti Klis izdajom. Tako su podmitili uskoka Matu Tvrdosalića kojih ih je pustio u grad na zadnju noć poklada, ali je o svemu prethodno obavijestio svoje uskoke koji su im tako pripremili `lijepo` i nezaboravno iznenađenje. Krajem kolovoza 1536. godine skupila se velika turska vojska koja je obnovila utvrdu u Solinu i izgradila još dvije kako bi potpuno ogradila Klis i tako ga prisilila na predaju. Kliška posada se je kao i uvijek hrabro i junački branila, a kad je u ožujku 1537. godine stigla pomoć s mora, 3000 njemačkih vojnika kralja Ferdinanda Habsburškog i 700 talijanskih vojnika koje je poslao papa Pavao III., i još nekoliko Uskoka bana Nehorića s kopna, zajedno su navalili predvođeni kapetanom Kružićem i njegovom vojskom, te su uspjeli razvaliti dvije turske utvrde. Provaljujući u posljednju utvrdu, iznenada se pojavio Murat-beg sa svojih 2000 vojnika koji su navalili na kršćane divlje urlajući, pa su talijanski i njemački vojnici misleći da Turaka ima puno više nego njih stali bježati prema obali. Kružić je pokušavao zaustaviti i smiriti redove kršćanske vojske, ali sve je bilo uzalud. Nije bilo druge, pa su on i njegovi ratnici tražili spas povlačeći se prema obali gdje su bile kršćanske lađe. Petar Kružić, koji je među zadnjima došao do obale, nije se uspio izvući. Ubrzo su ga opkolili Turci, a kapetan je junački poginuo. Kako su Klišani ostali bez izvora vode i svoga kapetana koji je svojim junaštvom pronio glas o Hrvatskoj diljem kršćanskog svijeta, nije bilo druge nego prihvatiti ponudu Turaka koji su im obećali slobodu ako im mirno prepuste grad. Tako je Klis 12. ožujka, na blagdan sv. Grgura, 1537. godine došao pod tursku vlast. Građani grada Klisa su se raselili na sve strane, a mnogi uskoci su otišli u Senj, odakle su nastavili ratovati protiv Turaka. Kružiću su Turci odsjekli glavu a njegovo tijelo pokopano je u kapeli sv. Petra kraj franjevačke crkve BDM na Trsatu. Kružićeva sestra Jelena njegovu je glavu kasnije otkupila od Turaka te je i Kružićeva glava stavljena u grobnicu zajedno s tijelom. Kapela sv. Petra s grobnicom za Petra Kružića sagrađena je dvije godine nakon njegove smrti. Na grob stavljena je ploča ↓1 s latinskim natpisom: HOC PETRI CRVSSICH MARMOR TEGIT OSSA PEREMPTI PROH DOLOR A TVRCIS, QVOS SEGNA, CLISSAQVE NVNQVAM VIVENTE TIMVIT. MORS CORPVS, SPITITVS ASTRA POSSIDET ET CESTAS CELEBRAT RES FAMA PERENNIS SVPERSTES& ELOGIVM PIE APPOSITVM MAVSOLEO CLARISSIMI EQVITIS AVREATI PETRI CRVSSICH MDXXXVII. (U prijevodu na hrvatski jezik: Ova kamenita ploča pokriva kosti Petra Kružića, kojega Turci, jaoh, pogubiše. Dok je on bio živ, Senj i Klis nikada se ne bojahu Turaka. Zemlja uze njegovo tijelo, nebo i dušu. A njegovo junaštvo raznosi po svijetu neumrla slava. Ovaj je natpis postavljen na grob slavnog viteza Petra Kružića g. 1537.).[7] Na jednoj od tri ploče u osi oltara Svetog Petra u crkvi Gospe Trsatske u podu stoji latinski natpis koji u prijevodu znači: Ovdje je pohranjena glava presvijetloga kliškog viteza Petra Kružića, † 1537.[4][8] ↓2 Potomci Karlovački povjesničar Radoslav Lopašić u svom djelu Oko Kupe i Korane kaže da su se rođaci Petra Kružića još 1533. godine sklonili pod tada frankopanski grad Kladušu, a u drugoj polovici 16. stoljeća naseljeni su u naselje Zadobarje (Zadoborje) uz rijeku Dobru kraj Karlovca. Potomci ove obitelji, od koje potječe Ivan Kružić koji je 1650. godine bio sudac zagrebačke županije, cijelo su to vrijeme održali prezime i svijest o svom plemenitom podrijetlu čuvajući svoja starinska obiteljska pisma iako su stoljećima živjeli kao obični seljaci. Legenda govori da je središte Zadobarja, Klistra, nazvana tako upravo u spomen na junačku obranu Klisa i njegovog zapovjednika Petra Kružića. Po njima se naziva i jedan od zadobarskih zaselaka koji se često isticao kao zasebno naselje. Marko Perojević (Trogir, 16. 10. 1876 - Sarajevo, 28. 9. 1943.), hrvatski historičar. Gimnaziju je završio u Splitu, a studij teologije u Zadru. Nakon završetka studija, 1900. godine, posvećuje se svećeničkoj djelatnosti. Godine 1921. stupa u državnu službu kao vladin knjigovođa u Sarajevu. Nakon penzionisanja 1924. počinje se baviti novinarstvom i zapošljava se kao član uredništva sarajevskih dnevnih novina Jugoslavenski list. Iako nije stekao obrazovanje iz historije na posebnom studiju, ipak se još od njegovih svećeničkih dana primjećivala njegova naklonost djelima iz hrvatske historije. Tako je izučavao anarhije u Dalmaciji u 18. stoljeću, a 1908. je za izdavanje priredio knjigu Pavla Andreisa Storia della citta di Trau iz 17. stoljeća. Mnogo je pisao, ali su njegovi radovi razasuti najviše po različitim periodičnim izdanjima kao što su Jugoslavenski list ili Kalendar Napredak. Većini njegovih radova nedostajao je kritički aparat s kojim bi njihova vrijednost nesumnivo porasla. Pred kraj života počeo je pisati i obimnu studiju o historiji srednjovjekovne Bosne koja je kasnije trebala izaći u sklopu knjige Poviest Hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do godine 1463, u izdanju Hrvatskog kulturnog družtva Napredak. Prema svjedočanstvu savremenika, upravo je Ferdo Šišić, glasoviti hrvatski historičar, predložio da Perojević obradi dio o političkoj historiji bosanskog srednjeg vijeka. Tako je on morao u veoma kratkom vremenu savladati obilje građe i literature sa kojom od ranije nije bio upoznat. Pristupajući radu na ovom izuzetno zahtjevnom zadatku, Perojević se počeo javljati i u štampi sa kraćim prilozima iz bosanske historije. Tako se pozabavio vjerskim prilikama u srednjovjekovnoj Bosni, krunisanju kralja Tvrtka I, gdje je zastupao mišljenje o njegovom dvostrukom krunisanju, o bosanskom braku i ženama. U ovim prilozima se uočavalo da Perojević ne obraća dovoljno pažnje na rezultate svojih prethodnika kao i da u iznošenju podataka nije pouzdan. Svoja znanja iz bosanske historije je konačno sažeo na oko 400 stranica u navedenom djelu koje je izašlo u Sarajevu 1942. godine. Iako je čitljiva i iako nudi obilje sitnijih podataka, cjelokupna studija nije dovoljno naučno utemeljena i danas se u mnogo čemu smatra prevaziđenom. Kružić, Petar, 14??-1537 Hrvatska - Istorija - 15-16 vek XV - XVI stoljeće Perojević, Marko, hrvatski povjesničar i publicist (Trogir, 16. X. 1876 – Sarajevo, 28. IX. 1943). Završio je teologiju u Zadru te je 1900–20. bio u svećeničkoj službi. God. 1920. pristupio je Hrvatskoj starokatoličkoj crkvi, a 1921. stupio je u državnu službu kao vladin perovođa u Sarajevu. Nakon umirovljenja 1924. posvetio se publicističkomu radu. Bio je član uredništva sarajevskoga Jutarnjeg lista i Napretka, a povijesne priloge objavljivao je u Jadranskom dnevniku, Jugoslavenskom listu, Hrvatskom dnevniku i Novom listu. U znanstvenom radu bavio se crkvenom poviješću u doba hrvatskih narodnih vladara (Ninski biskup u povijesti hrvatskog naroda, 1939) i poviješću Klisa i Trogira (Petar Kružić, kapetan i knez grada Klisa, 1931; Život i djela Petra Kružića kliškog i senjskog kapetana, 1932; Klis u turskoj vlasti, 1936). Jedan je od autora opsežne Poviesti hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do god. 1463. (1942), u kojoj je, na temelju dotada neobjavljene građe, prikazao povijest srednjovjekovne Bosne. Ostala djela: Hiljadugodišnjica hrvatskoga kraljevstva (g. 925–1925.) (1925), Dva borca za slobodu: Mihač Vitturi i biskup Simon Dominis (1933), Postanak Kaštela (1934). Tags: istorija hrvata, hrvatskog naroda, balkan, rat sa turcima, hrvatsko primorje, dalmacija, split, klis, franjevačke crkve, franjevacka crkva, Trsat...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedna stranica malo zacepljena, ali nista strasno! Ima par pecata prethodnog vlasnika! Crna Indija (franc. Les Indes noires) avanturistički je roman Žila Verna, izdavan tokom marta i aprila 1877. u nastavcima u pariskom dnevnom listu Le Temps, i objavljen odmah nakon toga.[1] Kratak opis Roman opisuje razdoblje od deset godina tokom koji prati život rudara u Aberfojlu blizu Sterlinga u Škotskoj. Dobivši pismo od starog kolege, rudarski inženjer, Džejms Star odlazi u stari aberfojlski rudnik, za koji je mislio da je iscrpljen pre deset godina. Tamo pronalazi rudara Sajmona Forda i njegovu porodicu, koji žive duboko u unutrašnjosti rudnika. Oduševljava ga to što je Ford pronašao veliku žilu uglja. Sa Sajmonom Fordom žive njegova žena, Medž, i njihov odrasli sin Hari. Od početka romana oko glavnih junaka se dešavaju misteriozne i neobjašnjive stvari. Ubrzo nakon otkrića nove žile uglja obnovljena je zajednica i izgrađen je ceo jedan podzemni grad, oko jezera Loh Malkom. Istražujući podzemnu pećinu Hari otkriva mladu devojku po imenu Nel. Tokom narednih nekoliko godina Sajmon i Medž su prihvatili Nel kao svoje dete, ali im ona nije ništa otkrila o tome odakle je, jedino im je rekla da nikada nije bila van rudnika. Najzad, kada Hari i Nel objave da će se venčati, odvijaju se neobični događaji. Oni uviđaju da je razlog tome Silfaks, još jedan bivši rudar, koji zajedno sa svojom obučenom sovom živi u rudniku od njegovog zatvaranja. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike” Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Drama u cetiri prikaze Ivan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski[1] književnik i pravnik, član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz poznate srpske[2][3] porodice Vojnovića Grof (konte) užički Ivo Vojnović je poreklom iz srpske pravoslavne porodice venecijanskih grofova (conte veneto) Vojnović iz Herceg Novog .[5], koja je oko 1690. iz Popova Polja došla u Herceg Novi. Vojnovići iz Herceg Novog su smatrali da vodi poreklo od srednjovekovne srpske vlasteoske porodice Vojinović-Altomanović [6]. Iako se ne može pouzdano utvrditi i dokumentovati porodična veza između srednjovekovnih Vojinovića i Vojnovića iz Herceg Novog, Venecijanska republika 1771. i Habzburška monarhija 1815, potvrdila im je pravo korišćenja porodičnog grba koji je identičan sa grbom srednjovekovnih Vojinovića i korišćenje titule užičkih grofova jer je Užice bilo sedište srednjovekovnih Vojinovića [7] Iz porodice Vojinovića iz Herceg Novog bilo je više ruskih oficira, kao što su su admiral grof Marko Vojnović, jedan od osnivača ruske Crnomorske flote .[8], potom kontraadmiral Jovan (Ivan) Vojnović, general konjice Aleksandar V. Vojnović i dr [9]. I pradeda Iva Vojnovića bio je ruski oficir major grof Đorđe Vasiljević Vojinović (1760—1821), koji se nakon osvajanja Ankone 1799. oženio Italijankom katoličke veroispovesti iz Ankone Kasandrom Angeli Radovani (1748—1837). Njihov sin konte užički Jovan Vojnović (1811—1837), umro je mlad u 26. godini života i ostavio je dva maloletna sina Konstantina i Đorđa i udovicu Katarinu Vojnović, rođ. Gojković (crnogorskog porekla), čija majka je bila iz porodice mitropolita karlovačkog Stevana Stratimirovića. Udovica Katarina Vojnović udala se u katoličku italijansku porodicu Pelegrini, a sinovi od 5 i 4 godine su otišli kod bake po ocu, Kasandre Vojnović, rođ. Angeli Radovani, koja ih je ubrzo upisala u dubrovačku katoličku školu pod upravom jednog katoličkog kaluđerskog reda, gde su deca tokom školovanja pokatoličena [10] Konstantin Vojnović, otac Iva Vojnovića ostao je u katoličkoj veroispovesti, dok se njegov godinu dana mlađi brat Đorđe vratio u pravoslavlje i kasnije je bio predsednik opštine Herceg Novi i jedan od vođa Srpske stranke u Dalmatinskom saboru, nakon podele Narodne stranke na srpski i hrvatski deo. Ivo Vojnović je stariji sin grofa užičkog Konstantina-Koste J. Vojinovića (1832—1903), pravnika, univerzitetskog profesora i Marije Seralji (Serragli) (1836—1922) iz Dubrovnika, kćerke Luja Luiđija de Seraljia (Luigi de Serragli) (1808—1902), trgovca čiji otac je iz Imole u Italiji došao u Dubrovnik. Ivo Vojnović imao je mlađeg brata Luja i tri sestre, Katicu, Eugeniju i Kristinu. Mlađi brat konta Iva Vojnovića konte užički dr Lujo K. Vojinović (1864—1951) doktorirao je prava u Gracu, bio je dubrovački advokat, 1896. sekretar crnogorskog kneza Nikole a zatim ministar pravde Knjaževine Crne Gore, opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu, (1901—1903), a od 1904. do 1906. guverner kraljevića Aleksandra Karađorđevića u Beogradu, na dvoru Petra I Karađorđevića. Između 1907. i 1911. u Bugarskoj je pripremao teren za srpsko-bugarski sporazum. U Crnu Goru se vraća 1912, kao šef kabineta kralja Nikole. Od 1913. do 1914. delegat Crne Gore na Londonskoj konferenciji i potpisuje u Londonu mir sa Turskom, 28. maja 1913. Ivo Vojnović nije imao dece, njegov brat Lujo Vojnović imao je dve kćerke čije potomstvo živi u inostranstvu. Detinjstvo i mladost Ivo Vojnović.jpg Detinjstvo i prvu mladost provodi u Splitu, a samo je školski raspust provodio u Dubrovniku. Godine 1874. kada mu otac Kosta postaje univerzitetski profesor, cela porodica seli se u Zagreb, gde Ivo polaže maturu i završava pravni fakultet. Državna služba Do 1884. je pripravnik „Kraljevog službenog stola“ u Zagrebu, da bi sudijsku karijeru sledećih pet godina nastavio u Križevcima i Bjelovaru. Prelazi u Zadar 1890, da bi naredne godine otišao u Dubrovnik gde ostaje sedam godina. Posle službovanja u Supetru na Braču i Zadru, završava svoju činovničku karijeru ponovo u Supetru kao kotarski poglavar. Otpušten je bez prava na penziju. Dramaturg pozorišta u Zagrebu Sledeće četiri godine je dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, danas Hrvatsko narodno kazalište. Od 1911. postaje profesionalni pisac. Pred Prvi svetski rat putuje po Italiji koja mu je bila literarna simpatija i uzor, i u mesta gde su se održavale pozorišne premijere u Beograd, Budimpeštu i Prag. Poseta Beogradu 1912. U aprilu 1912. konte Ivo Vojnović posetio je Beograd. Na povratku iz Beograda u Zagreb izjavio je dopisniku Riječkog novog lista : „ ... Vratio sam se u svoju kuću. Vojnovići su živjeli i umirali slavom i tugom Srbije... došao sam i ja, pa mi se činilo kao da nisam nigđe drugđe bio. Ta iz Dubrovnika do Beograda nema nego skok prostora, – a tradicije historije i običaja su još sve žive. Ta koliko sam dragih Dubrovčana našao ! I sjena velikog Orsata Pucića šetala se sa mnom po Kalemegdanu i po Terazijama. Imao sam njegove pjesme u ruci, pa čitao i gledao – i razumio sve.... Bog me htio nadariti za sve pregaranje života, pokazujuć mi zemlju obećanja (obećana zemlja prim.)!“ .[11] Politička delatnost i austrijski zatvor U leto 1914. se vraća u Dubrovnik gde ga austrijske vlasti kao sumnjivog i razglašenog jugoslovenskog nacionalistu hapse i odvode u šibenski zatvor. Po objavi rata Srbiji 14/28. jula 1914. godine u Dubrovniku zabranjena je upotreba ćirilice i sva srpska društva. Frankovci su opustošili Dom Dušana Silnog, potopili društveni čamac, skinuli natpis Dušan Silni sa Doma i gimnastičke sprave bacili u more. „Ilustrovani list“ iz Zagreba objavio je 18. jula 1914. na naslovnoj strani 4 fotografije demoliranja Doma Dušana Silnog pod naslovom Demonstracije u Dubrovniku .[12] Delatnost Matice srpske obustavljena je, a pregaoci zatvoreni. Antisrpski raspoloženi Hrvati uništavali su u Dubrovniku srpske škole, novine, društva, stanove, privredne objekte i drugo. Palili su srpske zastave i lomili srpske simbole. Dva dana kasnije, 16/30. jula 1914, uhapšen je Ivo Vojnović i sproveden u Šibenik, gde je zatvoren zajedno sa Onisimom Popovićem, koji je u Šibeniku i osuđen i obešen. Grob Ive Vojnovića, kod katoličke crkve Svetog Mihajla u Dubrovniku Zbog vremena provedenog u zatvoru zdravlje Iva Vojnovića teško je narušeno i on se od 1915. godine do kraja života neprestano leči. Bolest i lečenje Od 1915, po izlasku iz zatvora, gde se i fizički i psihički namučio, utvrđena je i ozbiljna bolest očiju. Leči se u Zagrebu, zatim 1919. u Parizu i Nici. Po povratku najčešće boravi u Dubrovniku odakle gotovo slep odlazi u beogradsku bolnicu gde umire 30. avgusta 1929. godine. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1924. Književni radovi Vojnović je ušao u književnost 1880. kada mu August Šenoa u „Viencu“ objavljuje pripovetku Geranijum pod pseudonimom Sergej P. Sledećih 7 godina je isključivo pisao beletrističku prozu. Matica hrvatska mu 1884. godine objavljuje novele Perom i olovkom pod istim pseudonimom, kao i pripovetku Ksanta dve godine kasnije. Njegova proza je sentimentalno vezana za Dubrovnik i Split gde je proveo svoju ranu mladost kao i lirika Lapadski soneti. Popularnost koju je postigao svojim dramama nepravedno je zapostavila ove prve radove. Prva njegova drama je Psyche 1889. U periodu od (1893 — 1900) prilikom svog prvog dužeg boravka u Dubrovniku piše svoja najbolja dela, dramu Ekvinocij i Dubrovačku trilogiju inspirisane životom njegovog rodnog mesta. Dubrovačka trilogija je zapravo dramska hronika o propasti Dubrovačke republike u kojima je opisao pad Dubrovačke republike, u istorijskom trenutku ulaska Francuza u Dubrovnik, propast deklasirane vlastele i njeno nesnalaženje u okviru političke i socijalne problematike na prelazu dva veka....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali naslovna stranica, soatlo sve uredno! Mogal bi da se prekorici, ali moze i ovako da se koristi. Ivan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski[1] književnik i pravnik[2], član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz poznate srpske[3][4] porodice Vojnovića Grof (konte) užički Ivo Vojnović je poreklom iz srpske pravoslavne porodice venecijanskih grofova (conte veneto) Vojnović iz Herceg Novog .[6], koja je oko 1690. iz Popova Polja došla u Herceg Novi. Vojnovići iz Herceg Novog su smatrali da vodi poreklo od srednjovekovne srpske vlasteoske porodice Vojinović-Altomanović [7]. Iako se ne može pouzdano utvrditi i dokumentovati porodična veza između srednjovekovnih Vojinovića i Vojnovića iz Herceg Novog, Venecijanska republika 1771. i Habzburška monarhija 1815, potvrdila im je pravo korišćenja porodičnog grba koji je identičan sa grbom srednjovekovnih Vojinovića i korišćenje titule užičkih grofova jer je Užice bilo sedište srednjovekovnih Vojinovića [8] Iz porodice Vojinovića iz Herceg Novog bilo je više ruskih oficira, kao što su su admiral grof Marko Vojnović, jedan od osnivača ruske Crnomorske flote .[9], potom kontraadmiral Jovan (Ivan) Vojnović, general konjice Aleksandar V. Vojnović i dr [10]. I pradeda Iva Vojnovića bio je ruski oficir major grof Đorđe Vasiljević Vojinović (1760—1821), koji se nakon osvajanja Ankone 1799. oženio Italijankom katoličke veroispovesti iz Ankone Kasandrom Angeli Radovani (1748—1837). Njihov sin konte užički Jovan Vojnović (1811—1837), umro je mlad u 26. godini života i ostavio je dva maloletna sina Konstantina i Đorđa i udovicu Katarinu Vojnović, rođ. Gojković (crnogorskog porekla), čija majka je bila iz porodice mitropolita karlovačkog Stevana Stratimirovića. Udovica Katarina Vojnović udala se u katoličku italijansku porodicu Pelegrini, a sinovi od 5 i 4 godine su otišli kod bake po ocu, Kasandre Vojnović, rođ. Angeli Radovani, koja ih je ubrzo upisala u dubrovačku katoličku školu pod upravom jednog katoličkog kaluđerskog reda, gde su deca tokom školovanja pokatoličena [11] Konstantin Vojnović, otac Iva Vojnovića ostao je u katoličkoj veroispovesti, dok se njegov godinu dana mlađi brat Đorđe vratio u pravoslavlje i kasnije je bio predsednik opštine Herceg Novi i jedan od vođa Srpske stranke u Dalmatinskom saboru, nakon podele Narodne stranke na srpski i hrvatski deo. Ivo Vojnović je stariji sin grofa užičkog Konstantina-Koste J. Vojinovića (1832—1903), pravnika, univerzitetskog profesora i Marije Seralji (Serragli) (1836—1922) iz Dubrovnika, kćerke Luja Luiđija de Seraljia (Luigi de Serragli) (1808—1902), trgovca čiji otac je iz Imole u Italiji došao u Dubrovnik. Ivo Vojnović imao je mlađeg brata Luja i tri sestre, Katicu, Eugeniju i Kristinu. Mlađi brat konta Iva Vojnovića konte užički dr Lujo K. Vojinović (1864—1951) doktorirao je prava u Gracu, bio je dubrovački advokat, 1896. sekretar crnogorskog kneza Nikole a zatim ministar pravde Knjaževine Crne Gore, opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu, (1901—1903), a od 1904. do 1906. guverner kraljevića Aleksandra Karađorđevića u Beogradu, na dvoru Petra I Karađorđevića. Između 1907. i 1911. u Bugarskoj je pripremao teren za srpsko-bugarski sporazum. U Crnu Goru se vraća 1912, kao šef kabineta kralja Nikole. Od 1913. do 1914. delegat Crne Gore na Londonskoj konferenciji i potpisuje u Londonu mir sa Turskom, 28. maja 1913. Ivo Vojnović nije imao dece, njegov brat Lujo Vojnović imao je dve kćerke čije potomstvo živi u inostranstvu. Detinjstvo i mladost Detinjstvo i prvu mladost provodi u Splitu, a samo je školski raspust provodio u Dubrovniku. Godine 1874. kada mu otac Kosta postaje univerzitetski profesor, cela porodica seli se u Zagreb, gde Ivo polaže maturu i završava pravni fakultet. Državna služba Do 1884. je pripravnik „Kraljevog službenog stola“ u Zagrebu, da bi sudijsku karijeru sledećih pet godina nastavio u Križevcima i Bjelovaru. Prelazi u Zadar 1890, da bi naredne godine otišao u Dubrovnik gde ostaje sedam godina. Posle službovanja u Supetru na Braču i Zadru, završava svoju činovničku karijeru ponovo u Supetru kao kotarski poglavar. Otpušten je bez prava na penziju. Dramaturg pozorišta u Zagrebu Sledeće četiri godine je dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, danas Hrvatsko narodno kazalište. Od 1911. postaje profesionalni pisac. Pred Prvi svetski rat putuje po Italiji koja mu je bila literarna simpatija i uzor, i u mesta gde su se održavale pozorišne premijere u Beograd, Budimpeštu i Prag. Poseta Beogradu 1912. U aprilu 1912. konte Ivo Vojnović posetio je Beograd. Na povratku iz Beograda u Zagreb izjavio je dopisniku Riječkog novog lista : „ ... Vratio sam se u svoju kuću. Vojnovići su živjeli i umirali slavom i tugom Srbije... došao sam i ja, pa mi se činilo kao da nisam nigđe drugđe bio. Ta iz Dubrovnika do Beograda nema nego skok prostora, – a tradicije historije i običaja su još sve žive. Ta koliko sam dragih Dubrovčana našao ! I sjena velikog Orsata Pucića šetala se sa mnom po Kalemegdanu i po Terazijama. Imao sam njegove pjesme u ruci, pa čitao i gledao – i razumio sve.... Bog me htio nadariti za sve pregaranje života, pokazujuć mi zemlju obećanja (obećana zemlja prim.)!“ .[12] Politička delatnost i austrijski zatvor U leto 1914. se vraća u Dubrovnik gde ga austrijske vlasti kao sumnjivog i razglašenog jugoslovenskog nacionalistu hapse i odvode u šibenski zatvor. Zagrebački Ilustrovani list nakon atentata u Sarajevu 1914., piše o demoliranju srpskih društava u Dubrovniku, od strane ljudi koji su se osećali Hrvatima. Po objavi rata Srbiji 14/28. jula 1914. godine u Dubrovniku zabranjena je upotreba ćirilice i sva srpska društva. Frankovci su opustošili Dom Dušana Silnog, potopili društveni čamac, skinuli natpis Dušan Silni sa Doma i gimnastičke sprave bacili u more. „Ilustrovani list“ iz Zagreba objavio je 18. jula 1914. na naslovnoj strani 4 fotografije demoliranja Doma Dušana Silnog pod naslovom Demonstracije u Dubrovniku .[13] Delatnost Matice srpske obustavljena je, a pregaoci zatvoreni. Antisrpski raspoloženi Hrvati uništavali su u Dubrovniku srpske škole, novine, društva, stanove, privredne objekte i drugo. Palili su srpske zastave i lomili srpske simbole. Dva dana kasnije, 16/30. jula 1914, uhapšen je Ivo Vojnović i sproveden u Šibenik, gde je zatvoren zajedno sa Onisimom Popovićem, koji je u Šibeniku i osuđen i obešen. Grob Ive Vojnovića, kod katoličke crkve Svetog Mihajla u Dubrovniku Zbog vremena provedenog u zatvoru zdravlje Iva Vojnovića teško je narušeno i on se od 1915. godine do kraja života neprestano leči. Bolest i lečenje Od 1915, po izlasku iz zatvora, gde se i fizički i psihički namučio, utvrđena je i ozbiljna bolest očiju. Leči se u Zagrebu, zatim 1919. u Parizu i Nici. Po povratku najčešće boravi u Dubrovniku odakle gotovo slep odlazi u beogradsku bolnicu gde umire 30. avgusta 1929. godine. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1924. Vojnović je ušao u književnost 1880. kada mu August Šenoa u „Viencu“ objavljuje pripovetku Geranijum pod pseudonimom Sergej P. Sledećih 7 godina je isključivo pisao beletrističku prozu. Matica hrvatska mu 1884. godine objavljuje novele Perom i olovkom[14] pod istim pseudonimom, kao i pripovetku Ksanta dve godine kasnije. Njegova proza je sentimentalno vezana za Dubrovnik i Split gde je proveo svoju ranu mladost kao i lirika Lapadski soneti. Popularnost koju je postigao svojim dramama nepravedno je zapostavila ove prve radove. Prva njegova drama je Psyche 1889. U periodu od (1893 — 1900) prilikom svog prvog dužeg boravka u Dubrovniku piše svoja najbolja dela, dramu Ekvinocij i Dubrovačku trilogiju inspirisane životom njegovog rodnog mesta. Dubrovačka trilogija je zapravo dramska hronika o propasti Dubrovačke republike u kojima je opisao pad Dubrovačke republike, u istorijskom trenutku ulaska Francuza u Dubrovnik, propast deklasirane vlastele i njeno nesnalaženje u okviru političke i socijalne problematike na prelazu dva veka.

Autor - osoba Merime, Prosper, 1803-1870 = Mérimée, Prosper, 1803-1870 Naslov Kolomba ; Karmen / pripovetke Prospera Merime ; preveo Milan Grol Omotni naslov Kolomba i Karmen Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1910 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1910 (Beograd : `Dositije Obradović`) Fizički opis VIII, 223 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Grol, Milan, 1876-1952 = Grol, Milan, 1876-1952 Zbirka Srpska književna zadruga ; 132 Sadržaj Karmen ISBN (Karton) Napomene Predgovor: str. III-VIII. Merime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860). Problem klasifikovanja Merime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista. Romantičar Merime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj. Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života. Klasicista Kada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti. Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti. Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin. Realista Pored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista. S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima. Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje. Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija. Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela. Književni rad Pozorište Klare Gazul Merime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla). Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu. U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie). Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu. Gusle I dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi. Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama). Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju. Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca. Hronika o vladavini Karla IX Zadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata. Novele Pored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista. Rana faza Zauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam. Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja. Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte. Središnja faza Duše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave. Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao. Zrela faza (Kolomba i Karmen) Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik. Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci. Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije. Pozna faza U jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala. MG38 (N)

kao na slikama pokisla je na terasi ali sve je tu mapa je odlicno ocuvana strana 242 + karta dalekog istoka, ilustracije, cirilica Izdavač: Piščevo izdanje Beograd 1935, meki povez Japan (jap. 日本; O ovoj zvučnoj datoteci Nihon ili O ovoj zvučnoj datoteci Nippon), poznat i kao Država Japan (jap. 日本国; Nippon-koku ili Nihon-koku), unitarna je parlamentarna ustavna monarhija u istočnoj Aziji. Ostrvska je država koja se nalazi u Tihom okeanu, leži na istočnoj obali azijskog kopna i proteže se od Ohotskog mora na sjeveru do Istočnokineskog mora na jugozapadu. Zauzima površinu od 377.972 km², a klima je pretežno umjerena, ali se razlikuje u velikoj mjeri od sjevera do juga. Sa 127 miliona stanovnika, Japan je deseta najnaseljenija zemlja na svijetu. Glavni i najveći grad je Tokio, dok su ostali veći gradovi Jokohama, Osaka, Nagoja, Saporo, Kobe, Kjoto, Fukuoka, Kavasaki i Saitama. Kandži znaci koji čine naziv Japana znače „porijeklo Sunca” od čega je izvedeno „Zemlja izlazećeg Sunca”. Japan je stratovulkanski arhipelag koji se sastoji od 6.852 ostrva. Četiri najveća ostrva su Kjušu, Hokaido, Honšu i Šikoku, koja čine oko 97% kopnene površine Japana i često se nazivaju matičnim ostrvima. Zemlja je podijeljena na 47 prefektura u 8 regija, sa Hokaidom kao najsjevernijom prefekturom i Okinavom kao najjužnijom. Arheološkim istraživanjima je dokazano da je Japan bio naseljen već u gornjem paleolitu. Prvo pisano pominjanje Japana je u kineskim istorijskim tekstvoima iz 1. vijeka n. e. Uticaji iz drugih regiona, naročito Kine, praćeni razdobljima izolacije, posebno od Zapadne Evrope, okarakterisala su istoriju Japana. Od 12. vijeka do 1868. godine, Japanom su vladali nasljedni feudalni vojni šoguni u ime cara. Japan je početkom 17. vijeka ušao u dug period izolacije, koji se završio 1853. godine kada je SAD primorala Japan da se otvori prema Zapadu. Poslije gotovo dva desetljeća unutrašnjih sukoba i pobuna, Carski dvor je povratio svoju političku moć 1868. uz pomoć nekoliko klanova iz Čošua i Sacuma i osnovano je Japansko carstvo. Krajem 19. i početkom 20. vijeka, pobjede u Prvom kinesko-japanskom ratu, Rusko-japanskom ratu i Prvom svjetskom ratu omogućile su Japanu da proširi svoje carstvo tokom perioda rasta militarizma. Drugi kinesko-japanski rat 1937. godine prerastao je u Drugi svjetski rat 1941, koji se završio 1945. nakon bacanja atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki i japanske predaje. Od usvajanja revidiranog ustava 3. maja 1947. godine, tokom okupacije pod Vrhovnim zapovjedništvo savezničkih snaga, Japan je postao ustavna monarhija na čelu sa Carem i izbornim zakonodavstvom pod nazivom Kokai. Zemlja ima znatnu korist od visoko kvalifikovane radne snage, nalazi se među visoko obrazovanim zemljama svijeta, sa jednim od najviših procenata stanovništva sa diplomom visokog obrazovanja. Japan je visoko razvijena zemlja sa veoma visokim standardom života. Stanovništvo Japana uživa najviši životni vijek i treću najnižu stopu smrtnosti novorođenčadi na svijetu. Japan je poznat po svojim istorijskim i obimnim bioskopima, bogatoj kuhinji i velikom doprinosu nauci i savremenim tehnologijama. Zemlja ima treću najveću privredu prema nominalnom BDP i četrvtu najveću privredu prema paritetu kupovne moći na svijetu. Takođe je četvrti najveći uvoznik na svijetu i četvrti najveći izvoznik. Iako se Japan zvanično odrekao prava na proglašenje rata, održava savremene oružane snage sa 8. najvećim vojnim rashodima na svijetu, koje koristi za samoodbranu i mirovne uloge. Japan je država članica Međunarodnog krivičnog suda, Međunarodnog monetarnog fonda, Međunarodnog tijela za morsko dno, Interparlamentarne unije, Interpola, Organizacije za zabranu hemijskog oružja, Organizacije ujedinjenih nacija, Grupe svjetske banke, Svjetska trgovinske organizacije, Grupe 7 (bivše Grupe 8), Grupe 20, Dijaloga za azijsku saradnju, Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje, Dodatnog mehanizma Asocijacije nacija jugoistočne Azije, Sekreterijata za trilateralnu saradnju i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.. Etimologija[uredi] Glavni članak: Nazivi Japana Japanska riječ za Japan je 日本, koja se izgovara kao Nihon ili Nipon i koja doslovno znači „porijeklo Sunca”. Znak niči (日) znači „Sunce” ili „dan”: dok znak hon 本 znači „izvor” ili „porijeklo”.[2] Složena riječ izvedena iz njih znači „porijeklo Sunca” i izvor je popularnog epiteta „Zemlja izlazećeg Sunca”.[3] Najraniji zapis naziva Nihon javlja se u kineskom istoriografskom zapisu dinastije Tang, Stara knjiga Tanga. Na kraju 7. vijeka, izaslanstvo iz Japan tražilo je da se naziv Nihon koristi za njihovu zemlju. To ime može imati porijeklo u pismu poslatom 607. godine i koje je zabilježeno u zvaničnoj istoriji dinastije Suej. Princ Šotoku, prestolonasljednik Japana, poslao je izaslanike u Kinu u kome za sebe koristi naziv „Car zemlje gdje izlazi Sunce” (jap. 日出處天子). U poruci je pisalo: „Ovo prilikom, ja, Car zemlje gdje izlazi Sunce, šaljem pismo caru zemlje u kojoj Sunce zalazi. Kako si?” Prije prihvatanja termina Nihon, korišteni su drugi termini kao što je Jamato (大和) i Vakoku (倭国). Temin Va (和) je homofon od Vo (倭), a Kinezi su ga koristili kao oznaku za Japance još od perioda Tri države (3. vijek). Drugi oblik Vei (委) korišten je za ranu državu na prostoru Japan pod imenom Nakoku tokom dinastije Han.[4] Međutim, Japancima se ne sviđaju neke veze sa Va (和; koji je u Kini povezan sa terminima kao što je „patuljak” ili „kepec”) i stoga je zamijenjen drugim simbolom za Va (和), koji znači „zajedništvo, harmonija”.[5][6] Riječ Japan je vjerovatno izvedena iz istorijskog kineskog izgovora japanske riječi 日本. Staromandarinski ili rani vu kineski izgovor riječi Japan zabilježio je Marko Polo kao Cipangu (Cipangu). Na savremenom šangajskom, dijalektu vu kineskog, izgovor simbola 日本 je Cepen (Zeppen). Stara malajska riječ za Japan, Japun (malajs. Japun) ili Japang (malajs. Japang), pozajmljena je iz južnih priobalnih kineskih dijalekata, vjerovatno iz hokien ili ningbo dijalekta,[7] a sa tom malajskom riječi su se susreli portugalski moreplovci u jugoistočnoj Aziji u 16. vijeku.[8][9] Od Meidži obnove do kraja Drugog svjetskog rata, pun naziv Japana bio je „Veliko Japansko carstvo” (jap. 大日本帝國; Dai Nippon Teikoku).[10] Danas, naziv Nihon-koku ili Nipon-koku (jap. 日本国) koristi se kao zvanični ekvivalent sa značenjem „Država Japan”. Istorija[uredi] Glavni članak: Istorija Japana Preistorija i drevna istorija[uredi] Prvi japanski car Džinmu, koji datira iz 660. godine prije n. e.[11][12][13] — u savremenom Japanu kraj njegovog pohoda se obiželjava kao Dan osnivanja nacije 11. februara Prvi tragovi ljudskog prisustva na Japanskom arhipelagu potiču iz paleolita iz 30.000. godine prije n. e. Zatim je oko 14.000 godina prije n. e. (početak Jomon perioda) uslijedila Mezolitska i neolitska polusendetarna kultura lovaca-sakupljača koja se odlikuje poluzemunicama i nerazvijenom poljoprivredom.[14] Oni su preci pripadnika današnjih naroda Ainu i Jamato.[15][16] Ukrašeni glineni sudovi iz ovog perioda spadaju među najstarije primere grnčarije na svijetu. Oko 300. godine prije n. e, narod Jajoj je počeo da naseljava japanska ostrva, miješajući se sa pripadnicima naroda Jomon.[17] Tokom Jajoj perioda, koji je počeo oko 500. godine prije n. e, unapređena je tehnika uzgoja pirinča,[18] nastao je novi vid izrade grnčarije i metalurgije, donosen iz Kine i Koreje.[19] Prvi pisani zapis o Japanu nalazi se u kineskoj Knjizi Hana.[20] Prema Zapisima tri kraljevstva, Jamatajkoku je bilo najmoćnije kraljevstvo na arhipelagu tokom 3. vijeka n. e. Budizam je na Japanski arhipelag došao iz Pekče na Korejskom poluostrvu, ali je na razvoj japanskog budizma prvenstveno uticala Kina.[21] Uprkos početnom protivljenju, budizam je prihvatila i raširila vladajuća klasa, a opšteprihvaćen je postao početkom Asuka perioda (592—710).[22] Tokom Nara perioda (710—784) uspostavljena je centralizovana japanska država, čija se vlast nalazila u Carskoj palati u Nari. Tokom Nara perioda nastala je japanska književnost, a razvila se umjetnost i arhitektura inspirisana budizmom.[23] Vjeruje se da je epidemija velikih boginja od 735. do 737. usmrtila trećinu japanskog stanovništva.[24] Car Kanmu je 784. godine preselio prijestonicu iz Nare u Nagaokakjo, a zatim u Hejankjo 794. godine, današnji Kjoto. Ovime je počeo Hejan period (794—1185), tokom kog je nastala autohtona japanska kultura, poznata po svojoj umjetnosti, poeziji i prozi. U ovom periodu nastala je Priča o Gendžiju Murasaki Šikibe i stihovi japanske himne Kimigajo.[25] Budizam se tokom perioda Hejan širio uglavnom preko dve škole, tendaj tvorca Saiča i šingon tvorca Kukaja. Škola čiste zemlje (Džodo-šu, Džodo šinšu) stekla je veliki broj sljedbenika u drugoj polovini 11. vijeka. Feudalizam[uredi] Borba samuraja sa Mongolima, tokom mongolske invazije Japana; Suenaga 1293. godine Samuraji su mogli ubiti običnog čovjeka zbog najmanje uvrede i njih se japansko stanovništvo jako plašilo. Period Edo, 1798. godina Japanska feudalno doba odlikuje pojava i dominacija vladajuće klase ratnika – samuraja. Nakon poraza klana Tajra 1185. godine u Genpejskom ratu, opjevanom u epu Priča o Hejke, samuraja Minamoto no Joritomo car Go-Toba je imenovanovao za šoguna, a Joritomo je uspostavio bazu moći u Kamakuri. Poslije njegove smrti, klan Hodžo je došao na vlast kao namjesnici šoguna. Tokom Kamakura perioda (1185—1333) iz Kine se proširila Zen škola budizma i stekla naklonost među klasom samuraja.[26] Kamakura šogunat je odbio mongolsku invaziju 1274. i 1281. godine, ali ga je na kraju svrgnuo car Go-Dajgo. Cara Go-Dajgoa je 1336. godine porazio Ašikaga Takaudži. Ašikaga je uspostavio šogunat u Muromačiju kod Kjota. Ovime je otpočeo Muromači period (1336—1573). Ašikaga šogunat je stekao slavu za vrijeme Ašikage Jošimicu i kultura zasnovana na zen budizmu (umjetnost Mijabi) je uznapredovala. Ovo je dovelo do razvoja Higašijama kulture i napredovala je do 16. vijeka. S druge strane, nasljedni Ašikaga šogunat nije uspio da uspostavi kontrolu nad feudalnim gospodarima rata (daimjo), pa je 1467. godine izbio građanski rat čime je otpočeo stogodišnji Sengoku period (Doba zemlje u ratu).[27][28] Tokom 16. vijeka u Japan stižu prvi isusovački misionari iz Portugalije, čime započinje trgovinska i kulturna razmjena između Japana i Zapada. Oda Nobunaga je iskoristio evropsku tehnologiju i vatreno oružje da porazi veći broj daimjoa. Njegova uspostava vlasti označila je početak Azuči-Momojama perioda (1573—1603). Nakon što je ubijen 1582. godine, njegov nasljednik Tojotomi Hidejoši je 1590. ujedinio zemlju i pokrenuo dvije neuspjele invazije na Koreju, 1592. i 1597. godine.[29] Kao namjesnik Hidejošijevog sina, Tokugava Ijejasu je iskoristio mogućnost da pridobije političku i vojnu podršku. Nakon izbijanja ratam Tokugava je porazio protivničke klanove u bici kod Sekigahare 1600. godine. Od cara Go-Jozeija je dobio je titulu šoguna 1603. i uspostavio Tokugava šogunat u Edu (današnji Tokio).[30] Tokugava šogunat je usvojio mjere među kojima su buke šohato, kao pravilnik ponašanja za kontrolu autonomnih daimjoa;[31] i 1639 godine. sakoku (zatvorena zemlja) izolacionističku politiku koja je trajala tokom dva i po vijeka slabog političkog jedinstva poznatog kao Edo period (1603—1868).[32] Proučavanje zapadnjačkih nauka, poznatih kao rangaku, nastavljeno je preko holandske enklave u Dedžimi u Nagasakiju. Takođe, tokom Edo perioda došlo je razvoja kokugakua (nacionalne studije), japanskog proučavanja Japana.[33] Savremeno doba[uredi] Car Meidži (1868-1912), u čije ime je obnovljena carska vlast na kraju Tokugava šogunata Komodor Američke ratne mornarice Metju Peri primorao je Japan da se otvori za spoljašnji svijet sklanjanjem Sporazuma iz Kanagave 31. marta 1854. godine. Slični sporazumi koji su uslijedili sa zemljama Zapada tokom Bakumacu perioda izazvali su ekonomsku i političku krizu. Ostavka šoguna dovela je do Bošin rata i uspostave centralizovane države na čijem čelu se nalazio car (Meidži obnova).[34] Upuštajući se u aktivan proces vesternizacije tokom Meidži obnove 1868. godine, Japan je prihvatio zapadne političke, pravosudne i vojne institucije i zapadni kulturni uticaj integrisao je tradicionalnu kulturu sa savremenom industralizacijom. Kabinet je organizovao Državni savjet, doio Meidži ustav i sazvala Teikoku-gikai (Carsko vijeće). Tokom Meidži obnove Japansko carstvo je postalo industrijalizovana svejtska sila koja je učestvovala u vojnim sukobima radi širenja svoje sfere uticaja. Iako su Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo pokazale neki interes, evropske sile su uveliko ignorisale Japan i umjesto njega su koncentrisale na Kinu. Francuska se povukla svog neuspijeha u Meksiku i poraza od Nijemaca.[35] Nakon pobjeda u Prvom kinesko-japanskom ratu (1894—1895) i Rusko-japanskom ratu (1904—1905), Japan je ovladao teritorijom Tajvana, Koreje i južnom polovinom Sahalina.[36] Osim imperijalističkih uspijeha, Japan je takođe mnogo uložio u svoj privredni rast, što je dovelo do razdoblja privrednog procvata u zemlji, koji je trajao do Velike krize.[37] Broj stanovnika Japana je porastao sa 35 miliona 1873. na 70 miliona 1935. godine.[38] Kineski generali se predaju Japanci u Kinesko-japanskom ratu (1894-1895) U Prvom svjetskom ratu, Japan se pridružio Saveznici i zauzeo njemačke posjede, praveći napredak u Kini. Početak 20. vijeka bio je razdoblje Taišo demokratije (1912—1926), ali je dvadesetih godina krhka demokratija pala pod političkom pomakom ga statizmu, donošenjem zakona protiv političkih disidenata i niza neuspijelih pučeva. Ovaj proces je ubrzan tridesetih godina, rastom novim radikalnih nacionalističkih skupina koje su dijelile neprijateljstvo prema liberalnoj demokratiji i posvjećenost prema ekspanzionizmu u Aziji. Japanski ekspanzionizam i militarizam, zajedno sa totalitarizmom i ultranacionalizmom preoblikovao je zemlju. Japan je 1931. godine izvršio invaziju i okupaciju Mandžurije i zbog međunarodne osude ovog akta, napustio je Društvo naroda 1933. godine. Japan je 1936. potpisao Antikominternski pakt sa Njemačkom, a potpisivanjem Trojnog pakta 1940. postao je dio Sila Osovine.[39] Sovjetsko-japanski pakt o neutralnosti je potpisan 13. aprila 1941. godine.[40] Japanski zvaničnici potpisuju predaju Saveznicima 2. septembra 1945. godine u Tokijskom zalivu, čime je završen Drugi svjetski rat Japansko carstvo je izvršilo invaziju na ostatak Kine 1937. što je podstaklo izbijanje Drugog kinesko-japanskog rata (1937—1945). Japanska carska vojska je brzo zauzela kinesku prijestonicu Nanking i počinila veliki masakr.[41] Godine 1940. izvršena je invaziju na Francusku Indokinu, nakon čega su SAD uvele naftni embargo Japanu.[42] Japanske snage su 7. i 8. decembra 1941. izvršile iznenadni napad na Perl Harbor, napale britanske snage u Malaji, Singapuru i Hongkongu i objavile rat SAD i Britanskoj imperiji, dovodeći SAD i UK na Tihookeansko ratište Drugog svjetskog rata.[43] Nakon saveznički pobjeda širom Tihog okeana u naredne četiri godine, koje su dovele do sovjetske invazije Mandžurije i atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija 1945. godine, Japan je 15. avgusta iste godine pristao na bezuslovnu predaju.[44] Tokom rata Japan, kolonije, Kine i ostale učesnice poginulo je desetine miliona ljudi, a najveći dio japanske industrije i infrastrukture je uništen. Nakon rata Saveznici (predvođeni SAD) sa okupiranih područja i vojnih kampova širom Azije iselili su nekoliko miliona etničkih Japanaca, tim u velikoj vjeri eliminišući Japamsku imperiju i obnavljajući nezavisnost osvojenih teritorija.[45] Takođe, Saveznici su 3. maja 1946. formirali Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok radi suđenja za ratne zločine japanskim generalima. Japan je 1947. godine usvojio novi liberalno-demokratski ustav. Saveznička okupacija Japana je okončana sporazumom u San Francisku 1952,[46] a Japan je postao članica Organizacije ujedinjenih nacija 1956. godine. Nedugo zatim, Japan je počeo da beleži ubrzani privredni rast da bi postao 2. najveća privreda svijeta, sve do 2010. kada je to mjesto preuzela Kina. Privredni uspon je okončan polovinom devedesetih godina 20. vijeka kada je država zapala u veliku recesiju. Početkom 21. vijeka došlo je postepenog oporavka privrede.[47] Najsnažniji zabilježeni zemljotres u istoriji Japana pogodio je ovu zemlju 11. marta 2011, što je izazvalo Fukušimsku katastrofu, jednu od najgorih katastrofa u istoriji nuklearne energije.[48] Geografija[uredi] Glavni članak: Geografija Japana i Geologija Japana Pogled na Japanski arhipelag iz svemira Japan ukupno ima 6.852 ostrva koja se proteže duž tihookeanske obale istočne Azije. Zemlja, uključujući sva ostrva pod svojom kontrolom, leži između 24° i 46° sjeverne geografske širine i 122° i 146° istočne geografske dužine. Matična ostrva, od sjevera prema jugu, jesu Hokaido, Honšu, Šikoku i Kjušu. Rjukju ostrva, koja uključuju Okivanu, ostrvski su lanac južno od Kjušua. Zajedno ta ostrva čine zajednicu poznatu kao Japanski arhipelag.[49] Oko 73% površine zemlje je pod šumama, planinama i neodgovarajuće za poljoprivredu, industriju ili stanovanje.[50][51] Zbog toga, naseljivo područje, koja se pretežno nalazi u priobalju, ima izuzetno visoku gustinu stanovništva. Japan je jedna od najgušće naseljenih zemalja na svijetu.[52] Japanska ostrva su smještena u vulkanskoj zoni Tihookeanskog vatrenog prstena. Ona su prvenstveno rezultat velikih okeanskih pokreta tokom hiljada miliona godina od srednje silura do pleistocena kao rezultat subdikcije Filipinske morske ploče ispod kontinentalne Amurske i Okinavske ploče na jugu i subdukcije Tihookenaske ploče ispod Ohotske ploče na sjeveru. Boso tačka trojnog pucanja na obali Japana je tačka trojnog pucanja gdje se Sjevernoamerička, Tihookeanske i Filipinska morska ploča susreću. Japan je prvobitno bio povezan sa istočnom obalom Evroazije. Subdukcija ploča je povukla Japan na istok, čime je prije oko 15 miliona godina stvoreno Japansko more.[53] Japan ima 108 aktivnih vulkana. Tokom 20. vijeka pojavilo se nekoliko novih vulkana, uključujući Šova-šinzan na Hokaidu i Mjojin-šo na stijenama Benesu u Tihom okeanu. Destruktivni zemljotresi, koji često dovode do cunamija, javljaju se nekoliko puta u svakom vijeku.[54] Veliki zemljotres u Kantu 1923. godine usmrtio je preko 140 hiljada ljudi.[55] Skoriji zemljotresi bili su veliki zemljotres u Hanšinu 1995. i zemljotres u Tohoku 2011. godine, koji je bio magnitude 9,1[56] pogodio je Japan 11. marta 2011. i izazvao je veliki cunami. Japan je u značajnoj mjeri sklon zemljotresima, cunamijima i erupciji vulkana zbog svog geografskog položaja na Tihookeanskom vatrenom prstenu.[57] Ima 17. najveći rizik od prirodnih nepogoda, mjeren prema Indeksu svjetskog rizika 2016. godine.[58] Klima[uredi] Klima Japana je pretežno umjerena, ali znatno varira od sjevera prema jugu. Japanske geografske karateristike klimu dijele u šest glavnih klimatskih zona: Hokaido, Japansko more, Središnja visija, Unutrašnje japansko more, Tihi okean i Rjukju ostrva. Najsjevernija zona, Hokaido, ima umjerenokontinentalnu klimu sa dugim, hladnim zimama i veoma toplim do hladnim ljetima. Padavine nisu obilne, ali ostrva obično imaju velike sniježne nanose tokom zime.[59] U zoni Japanskog mora, na zapadnoj obali Honšua, sjevernozapadni zimski vozovi donose jake sniježne padavine. U ljeto, region je hladniji od tihookeanske zone, iako ponekad dolazi do ekstremno vruće temperature zbog fena. Sredinja visija ima tipičnu unutrašnju umjerenokontinentalnu klimu, sa velikim temperaturnim razlikama između ljetnjeg i zimskog doba, kao i velike dnevne varijacije; padavine su lagane, iako su zimi obično sniježne. Planine regiona Šikoku i Čugoku čuvaju Unutrašnje more od sezonskih vjetrova, donoseći blagi vremenski period tokom tokom cijele godine.[59] Tihookeansku obalu odlikuje vlažna suptropska klima sa blažim zimama sa povremenim padavinama i vrućim, vlažnim ljetima zbog jugozapadnog sezonskog vjetra. Rjukju ostrva imaju suptropsku klimu, sa toplim zimama i vrućim ljetima. Padavine su veoma obilne, posebno tokom kišne sezone.[59] Prosječna zimska temperatura u Japanu je 5,1 °C, a prosječna ljetnja temperatura je 25,2 °C.[60] Najviša temperatura ikad izmjerena u Japanu je 41,1 °C, a zabilježena je 23. jula 2018. godine.[61] Glavna kišna sezona počinje početkom maja na Okinavi i kišni oblaci se postepeno pomjeraju na sjever do Hokaida krajem jula. Na većini Honšua, kišna sezona počinje prije sredine juna i traje oko šest nedjelja. Krajem ljeta i početkom jeseni, tajfuni obično donose jaku kišu.[60] Trešnjini cvjetovi na planini Jošino su predmeti mnogih predstava i vaka poezije Japanski javor (Acer palmatum) u Kongobu-džiju na planini Koja, Svjetska baština Uneska Biodiverzitet i životna sredina[uredi] Glavni članak: Divlji svijet u Japanu i Problemi životne sredine u Japanu Japanski makakiji u Parku majmuna Jigokudani važni su zbog posjete banji tokom zime Japan ima devet šumskih ekoregiona koji odražavaju klimu i geografiju ostrva. Ekoregioni se kreću od suptropskih vlažnih širokolisnih šuma na Rjukju i Bonin ostrvima do umjerenih širokolisnih i mješovitih šuma u središnjim klimatskim regionima na matičnim ostrvima, do umjernih četinarskih šuma u hladnim, zimskih dijelovima sjevernih ostrva.[62] Japan ima preko 90.000 vrsta divljih životinja, uključujući smeđeg medvjeda, japanskog makakija, japanskog rakunskog psa, velikog japanskog poljskog miša i japanskog džinovskog daždevnjaka.[63] Velika mreža nacionalnih parkova je uspostavljena kako bi zaštitila važne oblasti flore i faune, kao i 37 Ramsarskih močvarnih područja.[64][65] Četiri lokacije su upisane na Uneskov spisak Svjetske baštine zbog njihove izvanredne prirodne ljepote.[66] U periodu brzog privrednog rasta nakon Drugog svjetskog rata, vlada i industrijske korporacije su mijenjale politike životne sredine; zbog toga, zagađenost životne sredine je bilo rasprostranjeno tokom pedesetih i šezdesetih godina. Odgovarajući na sve veću zabrinutost oko ovog problema, vlada je 1970. donijela nekoliko zakona o zaštiti životne sredine.[67] Naftna kriza 1973. godine podstakla je efikasnu upotrebu energije zbog nedostatka priprodnih resursa u Japanu.[68] Sadašnji problemi životne sredine uključuju zagađenost vazduha u urbanim sredinama (NOx, suspedovane čestice i toksini), upravljanje otpadom, eutrofikacija vode, očuvanje prirode, upravljanje hemikalijama i međunarodnom saradnjom za očuvanje.[69] Tokom juna 2015. godine, planirana je izgradnja više od 40 elektrana na ugalj ili je bilo u izgradnji. NVO Mreža klimatskih dejstava najavila je Japan kao dobitnika nagrade „Fosil dana” za „maksimalno učestvovanje u blokiranju napretka u klimatskoj akciji”.[70] Japan se nalazi na 20. mjestu Indeksa zaštite životne sredine iz 2018. godine, koji mjeri posvjećenost zemlje održivosti životne sredine.[71] Kao domaćin i potpisnik Kjoto protokola 1997, Japan je sporazumom dužan smanjiti emisiju ugljen-dioksida i da preuzme korake kako bi suzbili klimatske promjene.[72] Urbanizacija[uredi] Japan ima ukupno 811 gradova. Postoji 14 zvanično priznatih metropolitanskih područja u Japanu.[73] Najveća konurbacija je Taiheijo pojas (82,9 miliona stanovnika) koju čine Milto, Cukuba, Tokio, Numazu, Šizuoka, Hamamacu, Tojohaši, Nagoja, Jokaiči, Kjoto, Osaka, Kobe, Himeji, Vakajama, Tokušima, Okajama, Takamacu, Fukujama, Hirošima, Macujama, Kitakjušu, Fukuoka i Oita.[74] pru Najveći gradovi u Japanu Izvor: Popis stanovništva 2010. № Grad Teritorija Populacija № Grad Teritorija Populacija Tokio Tokio Jokohama Jokohama 1. Tokio Tokio 8.949.447 11. Hirošima Hirošima 1.174.209 Osaka Osaka Nagoja Nagoja 2. Jokohama Kanagava 3.689.603 12. Sendaj Mijagi 1.045.903 3. Osaka Osaka 2.666.371 13. Kitakjušu Fukuoka 977.288 4. Nagoja Aiči 2.263.907 14. Čiba Čiba 962.130 5. Saporo Hokaido 1.914.434 15. Sakaj Osaka 842.134 6. Kobe Hjogo 1.544.873 16. Nigata Nigata 812.192 7. Kjoto Kjoto 1.474.473 17. Hamamacu Šizuoka 800.912 8. Fukuoka Fukuoka 1.463.826 18. Kumamoto Kumamoto 734.294 9. Kavasaki Kanagava 1.425.678 19. Sagamihara Kanagava 717.561 10. Saitama Saitama 1.222.910 20. Šizuoka Šizuoka 716.328 Politički sistem[uredi] Glavni članak: Politički sistem Japana Akihito Šinzo Abe Car Akihito (lijevo) i predsjednik Vlade Šinzo Abe (desno) Japan je ustavna monarhija sa ograničenom vlašću cara. Kao ceremonijalnog šefa države, ustavom određena uloga Cara je „simbol Države i jedinstva naroda“ i on nema stvarnu vlast. Izvršnu vlast imaju predsjednik Vlade i njegov kabinet, dok suverenitet pripada japanskom narodu.[75] Zakonodavno tijelo Japana je Kokaji, sa sjedištem u tokijskom okrugu Čijoda. Kokaji je dvodomo zakonodavno tijelo, koje se sastoji od donjeg Šugina sa 465 zastupnika, koji se biraju na izborima svake četvrte godine ili kada se raspusti; i gornjeg Sangina sa 242 zastupnika, koji se biraju na izborima svake šeste godine. U Japanu je izborno pravo univerzalno za starije od 18 godina,[76] sa tajnim glasanjem za sve izborne dužnosti.[75] Većinu u Kokajiju imaju socijal-liberalna Ustavno-demokratska stranka Japana (UDSJ) i konzervativna Liberalno-demokratska stranka (LDS). LDS je na vlasti skoro neprekidno od 1955. godine, izuzev kratkih perioda između 1993. i 1994. i od 2009. do 2012. godine. Od novembra 2017. godine, u donjem domu ima 283 zastupnika, dok u gornjem domu ima 125 zastupnika. Zgrada Kokajija Predsjednik Vlade Japana je šef vlade i imenuje ga car, nakon što ga Kokaji odredi među svojim zastupnicima. Predsjednik Vlade je šef Kabineta i on imenuje i razrješuje ministre. Nakon pobjede LDS na opštim izborim 2012. godine, Šinzo Abe je 26. decembra 2012. preuzeo dužnost predsjednika Vlade od Jošihika Node.[77] Tokom istorije pod velikim uticajem kineskog prava, pravni sistem Japana se nezavisno razvio tokom Edo perioda kroz tekstove kao što su Kudžikata Osadamegaki.[78] Međutim, od kraja 19. vijeka zakonodavstvo sve više preuzima odredbe kontinentalnog prava, prvenstveno njemačkog. Na primjer, japanska vlada je 1896. usvojila građanski zakonik zasnovan na nacrtu njemačkog Građanskog zakonika (nem. Bürgerliches Gesetzbuch); uz izmjene nakon Drugog svjetskog rata i dalje je na snazi.[79] Zakone koje Kokaji proslijedi Caru, on mora potvrditi, bez mogućnosti da ih odbije. Sudski sistem Japana je podijeljen na četiri osnovna nivoa: Vrhovni sud i tri stepena nižih sudova.[80] Glavno tijelo japanskog statutnog prava se naziva Šest zakonika.[81] Administrativna podjela[uredi] Glavni članak: Administrativna podjela Japana Takođe pogledajte: Prefekture Japana i Opštine Japana Administrativna birokratija Japana je podijeljena na tri osnovna nivoa: nacionalni, prefektualni i opštinski. Ispod nacionalnog nivoa nalazi se 47 prefektura, od kojih svaki ima neposredno izabranog guvernera, zakonodavne i administrativne organe.[a] Svaka prefektura je podijeljena na gradove, varoši i sela.[82] U zemlji se trenutno vrši administrativna reorganizacija spajanjem više gradova, varoši i sela jednih sa drugima. Ovime će biti smanjen broj podprefekturnih administrativnih regiona i očekuje se da će dovesti do smanjenja administrativnih troškova.[83] Postoje dvije vrste podprefektualne podijele, to su podprefekture i okruzi. Podprefekture su samoupravne jedinice koje su fokusirane na mjesna pitanja ispod prefektualnog nivoa.[84] Okruzi su geografske i statističke jedinice koje se sastoje od jedne ili više opština. Nalaze se ispod nivoa prefekture i iznad varoši i sela, jedanke sa gradovima.[85] Opština su zajednički naziv za gradove, varoši i sela koja su mjesni javni subjekti. Svaka prefektura se sastoji od određenog broja opština, a prema podacima od 1. aprila 2017. godine ukupan broj opština bio je 1.718.[86] Regions and Prefectures of Japan 2 sr.svg O slici Spoljni odnosi[uredi] Glavni članak: Spoljni odnosi Japana Japan ima uspostavljene diplomatske odnose sa skoro svim nezavisnim zemljama. Japan je država članica Međunarodnog krivičnog suda,[87] Međunarodnog monetarnog fonda,[88] Međunarodnog tijela za morsko dno,[89] Interparlamentarne unije,[90] Interpola,[91] Organizacije za zabranu hemijskog oružja,[92] Organizacije ujedinjenih nacija,[93] Grupe svjetske banke,[94] Svjetska trgovinske organizacije,[95] Grupe 7 (bivše Grupe 8),[96] Grupe 20,[97] Dijaloga za azijsku saradnju,[98] Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje,[99] Dodatnog mehanizma Asocijacije nacija jugoistočne Azije,[100] Sekreterijata za trilateralnu saradnju[101] i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.[102] Sa 9,68% priloženog novca u budžet OUN, Japan je drugi najveći priložnik.[103] Tokom 2014. donirao je 9,2 milijarde dolara, čime je postao peti najveći donator zvanične razvojne pomoći na svijetu.[104] Japan sa SAD ima bliske veze. Od poraza u Drugom svjetskom ratu, SAD i Japan imaju bliske privredne i odbrambene odnose. SAD su glavno tržište za japanski izvoz i glavni izvor japanskog uvoza, i one su obavezne da brane zemlju, imajući vojne baze širom Japana djelimično u tu svrhu.[105] Japan osporava ruski suverenitet nad Južnim kurilskim ostrvima (uključujući skupine Etorofu, Kunaširi, Šikotan i Habomai), koja je okupirao Sovjetski Savez 1945. godine.[106] Upitan je suverenitet Južne Koreje nad Liankur stijenama.[107] Japan ima zaošterene odnose sa Narodnom Republikom Kinom (NRK) i Republikom Kinom (RK) zbog Senkaku ostrva;[108] sa NRK ima zaoštere odnose i zbog statusa atola Okinotorišima. Oružane snage[uredi] Glavni članak: Samoodbrambene snage Japana Micubiši F-2 Vazdušnih samoobrambenih snaga Japana Japanska oružane snage, Samoodbrambene snage Japana (SOSJ), sastoje se od kopnenih, pomorskih i vazdušnih snaga. Vajni rashodi Japana su 8. najveći na svijetu. Godine 2017. vojni izdaci su iznosili 46,1 milijardu američkih dolara, tj. oko 0,9% BDP zemlje.[109] Vrhovni komandat SOSJ je predsjednik Vlade, dok vojna vlast na kabinetskom nivou prelazi sa predsjednika Vlade na ministra odbrane.[110] U članu 9. Ustava navedeno je da se Japan odriče prava da proglasi rat ili upotrebi vojnu silu u međunarodnim sporovima. je zabranjeno da objavljuje rat ili da koristi vojnu silu u međunarodnim sukobima[111]. Japan se nalazi na 2. mjestu među azijskim i na 9. mjestu među svjetskim zemljama prema Indeksu globalnog mira 2018. godine[112]. SOSJ prema podacima imaju 247.154 aktivnih pripadnika i 47.900 rezervista.[113] Kada su SOSJ osnovane, žene su regrutovane isključivo za usluge njege. Prilike su proširene prilično kad je ženama dopuštene da se pridruže komunikacionoj službi KSOSJ 1967. godine i komunikacijskim službama PSOSJ i VSOSJ 1974. godine. Do 1991. godine više od 6.000 žena je bilo u sastavu SOSJ.[114] Predstavnici japanske vojne industrije traže od vlade da ukine zabranu izvoza oružja radi učestvovanja u multinacionalnim projektima, kao što je izrada Združenog jurišnog lovca.[115] Razarač klase Kongo Pomorskih samoodbrambenih snaga Japana Pomorske snage redovno učestvuju u pomorskim vežbama Rimpaka.[116] Maja 2014. premijer Šinzo Abe izjavio je da Japan više ne želi da bude pasivan i da namjerava da preuzme veću odgovornost za regionalnu bezbednost. On je rekao da Japan želi da ima ključnu ulogu i susjednim zemljama je ponudio pomoć.[117] Japan je potpisnik bezbjednosnih sporazuma sa Australijom iz marta 2007.[118] i Indijom iz oktobra 2008.[119] Demografija[uredi] Glavni članak: Demografija Japana, Japanci, Etničke grupe Japana, i Spisak metropolitanskih oblasti Japana Stanovništvo[uredi] Pogled na Tokijo Ainu narod, etnička manjina iz Japana Brojnost stanovništva Japana se procjenjuje na oko 128 miliona, od čega 80% živi na ostrvu Honšu. Japansko društvo je lingvistički, etnički i kulturno homogeno,[120][121] sačinjeno od 98,5% etničkih Japanaca,[50] sa malim brojem stranih radnika.[120] Korejci,[122] Kinezi, Filipinci, Brazilci pretežnog japanskog porijekla,[123] Peruanci prteženog japanskog porijekla i Amerikanci su među malim manjinskim grupama u Japanu.[124] Godine 2003, bilo je oko 134.700 nelatinoameričkih zapadnjaka (ne uključujući više od 33.000 američkog vojnog osoblja i njihovih porodica smještenih širom zemlje)[125] i 345.000 latinoameričkih iseljenika, od kojih su 274.700 bili Brazilci (koji su prvenstveno potomci Japanaca, ili nikej, zajedno sa svojim supružnicima), najveća su zajednica Zapadnjaka.[126] Najdominantnija domaća etnička grupa u Japanu je Jamato narod; glavne etničke grupe uključuju starosjedilački Ainu[127] i Rjukju narodi, kao i društvene manjinske grupe kao što je burakumin.[128] To su osobe mješovitog porijekla, a koje su ugrađene u Jamato narod, kao što su oni sa Bonin ostrva.[129] Godine 2014, nenaturalizovani radnici rođeni izvan Japana činili su 1,5% ukupnog broja stanovnika.[130] Japan se smatra etnički homogenim i ne skuplja podatke o etničkom ili rasnom porijeklu za japanske državljane; izvori se razlikuju u pogledu takvih tvrdnji, sa najmanje jednom analizom koja opisuje japansko društvo kao multietničko,[131] dok prema je drugoj analizi broj japanskih državljana stranog porijekla minimalan.[121] Većina Japanaca nastavlja da vidi Japan kao monokulturno društvo. Bivši predsjednik Vlade i sadašnji ministar finansija Taro Aso opisuje Japan kao naciju koja ima „jednu rasu, jednu civilizaciju, jedan jezik i jednu kulturu”, što su kritikovali predstavnici manjina kao što je Ainu narod.[132] Japan ima drugi najduži životni vijek na rođenju na svijetu: 83,5 godine za osobe rođene u periodu 2010—2015.[133][134] Japansko stanovništvo ubrzano stari što je rezultat bejbi buma poslije Drugog svjetskog rata, praćeno smanjenom stopom nataliteta. Godine 2012, oko 24,1% ukupnog stanovništva imala je preko 65 godina, a proporcijalno do 2050. godine se očekuje da će taj broj porasti na 40%..[135] Religija[uredi] Glavni članak: Religija u Japanu Religija u Japanu (podaci od 2000)[136] Narodni šintoizam ili „nereligioznost”[b] (51,82%) Budizam (34,9%) Šintoističke organizacije i ostali (4%) Hrišćanstvo (2,3%) Bez odgovora (6,98%) Na osnovu člana 20. ustava Japana u zemlji je zagarantovana puna religijska sloboda. Gornje procjene pokazuju da 84—96% japanskog stanovništva vidi šintoizam kao svoju nacionalnu religiju (50—80% u obzir uzimaju i stepen sinkretizma sa budizmom, šinbucu-šugo).[138][139] Međutim, ove procjene su zasnovane na posjeti hramovima, a ne na broju pravih vjernika. Broj šintoističkih hramova u Japanu se provjenjuje na oko 100.000.[140] Prema ostalim drugijama procjenjuje se da samo 30% stanovništva identifikuje kao pripadnik religije.[141] Prema Edvinu Rajšaueru i Marijusu Džensenu, oko 70—80% Japanaca sebe ne smatra pripadnikom nijedne religije. Ipak, nivo učešća ostaje visok, naročito tokom svečanosti i događaja kao što je prva posjeta šintoističkom hramu u Novoj godini. Taoizam i konfučijanizam iz Kine uticali su na japanske običaje i uvjerenja.[142] Japanske ulice su ukrašene tokom Tabanate, Obona i Božića.[139] Šintoizam je najveća religija u Japanu, koji praktikuje oko 80% stanovništva, ali se ipak mali broj u identifikuje kao „šintoisti” u istraživanjima.[140] To se događa zbog činjenice da „šintoizam” u Japanu ima različita značenja: većina Japana posjećuje šintoističke hramove i klanja se kamijima bez pripadanja određenoj šintoističkoj organizaciji, a s obzirom da ne postoje formalni ritual kojim se postoja pripadnik narodnog šintoizma, članstvo šintoizma se često procjenjuje prema brojnu onih koji su pripdruženi organizovanim šintoističkim sektama. Šintoizam ima oko 100.000 hramova[140] i 78.890 sveštenika u zemlji.[143] Budizam je prvi put stigao u Japan u 6. vijeku; uveden je 538. ili 552. godine iz kraljevstva Pečke na Korejskom poluostrvu.[144] Hrišćanstvo u Japan su prvi put donijeli jezuitski misionari početkom 1549. godine.[145] Danas, manje od 1%[146][147][148] do 2,3% stanovaniva se izjašnjava kao hrišćani,[c] većina njih živi u zapadnom dijelu zemlje, gdje su misionarske djelatnosti bile najveće u 16. vijeku. Prefektura Nagasaki ima najveći procenat hrišćana: oko 5,1% 1996. godine.[149] Od 2007. godine, bilo je oko 32.026 sveštenika i pastora u Japanu.[143] Tokom posljednjeg vijeka, neki zapadni običaju koji su se prvobitno povezivali sa hrišćanstvom (uključujući vjenčanja zapadnog stila, Dan zaljubljenih i Božić) postoli su popularni kao sekularni običaji među mnogim Japancima.[150] Muslimani u Japanu su većinom, tačnije 80—90%, potomci migranata rođenih izvan Japana i njihovi potomci, porijeklom prvenstveno iz Indonezije, Pakistana, Bangladeša i Irana.[151] Većina etničkih Japanaca muslimana su oni koji su se konvertovali stupajući u brak sa imigrantima muslimanima.[152] Pjuv risirč centar procjenjuje da je 2010. u zemlji bilo oko 185.000 muslimana.[153] Ostale manjinske religije uključuju hindiuzam, sikizam, judaizam i od sredine 19. vijeka veliki broj novoreligijskih pokreta koji su se pojavili u Japanu.[154] Jezik[uredi] Glavni članak: Jezici Japana i Japanski jezik Više od 99% stanovnika govori japanski kao maternji jezik.[50] Japanski je aglutinativni jezik koji se odlikuje sistemom počasti, što odražava hijerarhijsku prirodu japanskog društva, sa glagolskim formama i određenim rječnikom koji ukazuje na relativni status govornika i slušaoca. Japanski sistem pisanja koristi kandži (kinesko pismo) i dva seta kana (slogovi zasnovani na kurzivnom pismu i korijenom iz kandžija), kao i latinskim alfabetom i arapskim brojevima.[155] Pored japanskom, rjukjuanski jezici (amami, kunigami, okinavski, mijako, jaejama, jonaguni), koji su dio japonske jezičke porodice, govore se na Rjukjuanskom ostrvskom lancu. Malo djece nauči ove jezike,[156] ali posljednjih godina mjesne vlasti nastojale su povećaju svijest o tradicionalnim jezicima. Okinavski dijalekat japanskog govori se u ovom regionu. Ainu jezik, koji nema dokazane veze sa japanskim ili drugim jezikom, jeste umirući jezik, sa samo nekoliko starijih maternjih govornika koji su ostali na Hokaidu.[157] Javne i privatne škole uopšteno zahtjevaju od učenika da uzimaju časove japanskog jezik, kao i časove engleskog jezika.[158] Problemi[uredi] Promjene u demografskoj strukturi stvorile su niz društvenih pitanja, naročito u potencijalnom padu broja radno sposobnih i povećanja troškova socijalnog osiguranja, kao što je javni plan penzija.[159] Sve veći broj mlađih Japanaca ne stupa u brak ili nema djece. Godine 2011, japansko stanovništvo je u padu pet godina, smanjujući se za 204.000 na 126,12 miliona ljudi. To je najveći pad od 1947. godine, kada su sakupljeni prvi podaci.[160] Ovaj pad je pogoršao cunami i zemljotres u martu 2011. godine, u kome je život izgubilo skoro 16.000 ljudi.[161] Procjenjuje se da će broj stanovnika do 2060. godine pasti na 96,69 miliona;[135][162] demografi i vladini planeri su trenutno u gorućoj raspravi o tome kako se nositi sa tim problemom.[163] Ponekad se kao rješenje predlažu imigracija i radni podsticaj kako bi se obezbjedila mlada radna snaga.[164][165] Japan prihvata godišnje prosječno 9.500 novih državljana za naturalizaciju.[166] Prema Visokom komesarijatu OUN za izbjeglice, Japan je 2012. godine prihvatio 18 izgjeblica za stalno naseljenje,[167] dok su SAD prihvatile 76.000.[168] Japan pati od visoke stope samoubistva.[169][170] Godine 2009, broj samoubistava je premašio 30.000 dvanaestu godine zaredom.[171] Samoubistvo je vodeći uzrok smrti za osobe ispod 30 godina.[172] Obrazovanje[uredi] Glavni članak: Obrazovanje u Japanu Studenti proslavljaju nakon objave rezultata prijemnih ispita na Univerzitet u Tokiju Osnovne škole, srednje škole i univerziteti su uspostavljeni tokom Meidži obnove 1872. godine.[173] Od 1947. godine, obavezno obrazovanje u Japanu obuhvata osnovnu i nižu srednju školu, koje zajedno traju 9 godina (od 6 do 15 godina starosti). Skoro sva djeca nastavljaju školovanje u trogodišnjoj višoj srednjoj školi. Japanski obraznovni sistem je odigrao središnju ulogu u oporavku zemlje i brzom privrednom rastu u desetljećima nakon završetka Drugog svjetskog rata. Nakon rata usvojeni su zakoni kojima je definisan školski sistem koji je djelovao nekoliko desetljeća: šestogodišnja osnovna škola, trogodišnja niža srednja škola, trogodišnja viša srednja škola i dvo ili četvorogodišnji univerzitet. Od aprila 2016. godine, razne škole su otpočele školsku godinu sa integrisanom osnovnom školom i nižom srednjom školom u devetogodišnji program obaveznog školovanja, u nadi da će ublažiti nasilje i izostanke; nadležno ministarstvo planira da ovaj pristup usvoji u cijeloj zemlji u narednim godinama.[174] Japan je najuspješnija zemlja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OESR) u književnosti, matematici i nauci, sa prosječniom ocjenom od 529 poena po učeniku i nalazi se među zemljama sa najobrazovanijom radnom snagom.[175] Japansko stanovništvo je dobro obrazovano i društvo visoko vrjednuje obrazovanje kao osnovu za društvenu pokretljivost i za sticanje zaposlenja u visokotehnološkoj privredi zemlje. Iznos koji Japan izvaja za obrazovanje u prosjeku je manji od prosjeka OESR. Iako je rashod po učeniku u Japanu veoma visok, ukupni rashodi u odnosu na BDP ostaju mali.[176] Godine 2015, javni izdaci na obrazovanje u Japanu iznosili su samo 3,5% BDP, što je ispod prosjeka OESR koji je 4,7%.[177] Godine 2014, zemlja je prema rang spisku OESR bila četvrta sa 48% stanovnika od 25—65 godina koji su ostvarili visokoškolsko obrazovanje. Pored toga, bakalaureati od 25 do 34 godine čine 59% japanskih diploma, što je na drugom mjestu u OESR odmah iza Južne Koreje.[178] Oko 75,9% diplomaca srednje škole pohađa univerzitet, niži koledž, trgovačku školu ili drugu visokoškolsku ustanovu.[179] Dva vrhunska japanska univerziteta su Univerzitet u Tokiju i Univerzitet u Kjotu,[180] čiji su studenti stekli čak 16 nobelovih nagrada. Program za međunarodnu procjenu učenika kojim koordiniše OESR trenutno rangira ukupno znanje i vještine japanskih petnaestogodišnjaka kao 6. na svijetu.[181] Zdravstvo[uredi] Glavni članak: Zdravstvo u Japanu U Japanu, zdravstvenu zaštitu pružaju državne i mjesne vlasti. Plaćanje ličnih medicinskih usluga se nudi putem univerzalnog sistema zdravstvenog osiguranja koji obezbjeđuje relativnu jednakost pristupa, uz naknadu koju određuje vladina komisija. Ljudi bez osiguranja preko poslodavca mogu učestvovati u državnom programu zdravstvenog osiguranja kojim rukovode mjesne vlasti. Od 1973. godine, svim starijim licima se pruža osiguranje koje finansira vlada.[182] Pacijenti mogu sami odabrati ljekara ili ustanovu u kojoj žele vršiti svoje liječenje.[183] Privreda[uredi] Glavni članak: Privreda Japana Sjedište Banke Japana u Čuu u Tokiju Tokijska berza, jedna je od najvećih berza u Aziji[184] Ginza, luksuzno potrošačko područje u Tokiju Prema visini nominalnog BDP-a Japan je na trećem[185] a prema BDP-u merenom paritetom kupovne moći na četvrtom mestu u svetu. Javni dug Japana je 2016. godine iznosio više od 230% njegovog bruto domaćeg proizvoda, najveći na svijetu.[186] Uslužni sektor čini tri četvrtine bruto domaćeg proizvoda.[187] Japan ima veoma razvijene industrijske kapacitete što se ogleda u nekim od najvećih i tehnološki najnaprednijih proizvođača motornih vozila, električnih uređaja, mašinskih alata, čelika i obojenih metala, brodova, hemijskih proizvoda, tekstila i hrane. Za poljoprivredu se koristi 13% teritorije Japana, pored toga veoma je razvijen i ribolov jer Japan ostvaruje oko 15% svjetskog ulova ribe.[50] U 2017-toj Japan je imao 65,01 milion radno sposobnog stanovništva, dok je nezaposlenost iznosila 2,9%.[50] Oko 20 miliona ljudi, ili oko 17% stanovništva, našlo se 2007. godine ispod linije siromaštva.[188] Stanovanje u Japanu odlikuju ograničena količina zemljišta u urbanim područjima.[189] Najveća izvozna tržišta su SAD (19,4%), Kina (19%), Južna Koreja (7,6%), Hongkong (5,1%) i Tajland (4,2%). Glavninu izvoza čine delovi za automobile, motorna vozila, proizvodi od gvožđa i čelika, poluprovodnici.[50] Japan najviše uvozi iz Kine (24,5%), SAD-a (11%), Australije (5,8%), Južne Koreje (4,2%) i Saudijske Arabije (4,1%).[50] Glavninu uzvoza u Japan čine mašine i oprema, fosilna goriva, prehrambeni proizvodi (naročito govedina), hemikalije, tekstil i sirovine za japansku industriju. Prema mjeri tržišnog udjela, japansko domaće tržište je najmanje otvoreno od bilo koje zemlje OECD-a.[190] Administracija Juničira Koizumija započela je neke reforme koje se tiču tržišne konkurencije, a strane investicije u Japan su porasle.[191] Japan se našao na 34. mjestu 2018. godine prema indeksu lakoće poslovanja i ima jedan od najmanjih poreskih prihoda u razvijenom svijetu. Japanska varijanta kapitalizma ima mnogo svojih osobenosti: kejrecu preduzeća su uticajna, a stalno zaposlenje i napredovanje u karijeri zasnovano na starosti je relativno uobičajeno u japanskom radnom okruženju.[190][192] Japanska preduzeća su poznata po metodama upravljanja kao što je „Tojota put”, a dionačarska aktivnost je rijetka.[193] Najpoznatiji japanski globalni brendovi su Tojota, Honda, Kenon, Nisan, Soni, Micubiši, Panasonik, Uniklo, Leksus, Subaru, Nintendo, Bridžston, Mazda i Suzuki.[194] Privredna istorija[uredi] Tokom Edo perioda stvorena je osnova za kasniji privredni rast. U ovom razdoblju izgrađena je saobraćajna mreža i osnovane su prve banke i osiguravajuća društva.[195] Tokom Meidži perioda od 1868. u Japanu se razvija tržišna privreda.[196] Tada su osnovana mnoga preduzeća koja i danas posluju, a Japan je postao najrazvijenija država Azije.[197] Period sveukupnog privrednog rasta od šezdesetih do osamdesetih godina 20. vijeka nazvan je Japansko postratno privredno čudo: prosječna godišnja stopa rasta društvenog proizvoda tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. vijeka bila je 7,5%, a tokom osamdesetih i početka devedesetih godina 20. vijeka 3,2%.[198] Privredni rast je značajno usporen tokom devedesetih godina 20. vijeka koji se naziva Izgubljenim desetlječem, uglavnom kao nusefekat nerealno visokih cijena nekretnina i velikog priliva novca. Napori vlade da oživi privredni rast nisu imali uspjeha, a dodatni problem im je nanelo usporavanje svjetske privrede 2000. godine. Nakon 2005. privreda je pokazala snažne znake oporavka; rast BDP-a te godine iznosio je 2,8%, što je bilo više nego u SAD ili Evropskoj uniji.[199] Danas, Japan se visoko rangira po konkurentnosti i privrednoj slobodi. Našao se na 6. mjestu prema izvještaju o globalnoj konkurentnosti za 2015—2016. godinu.[200][201] Kultura[uredi] Sumo rvanje je tradicionalna japanska borilačka veština. Japanski vrt Japanska mitologija Kabuki pozorište Bunraku pozorište Japanski tradicionalni muzički instrumenti Japanska čajna ceremonija Haruki Murakami, popularni savremeni japanski pisac i prevodilac Hanami

Autor - osoba Budimir, Milan, 1891-1975 = Budimir, Milan, 1891-1975 Naslov Sa balkanskih istočnika / Milan Budimir Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1969 (Beograd : Kultura) Fizički opis 282 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ62, ; ǂknj. ǂ417 ISBN (Plast.) Stanje: odlično očuvano! 1. Reč unapred 2. Izvori i istočnici 3. Balkanski koreni evropske pismenosti 4. Homerova pesma o smri i ljubavi 5. Poreklo evropske scene 6. Vukova buna 7. Trikleti babuni i babice patarenske 8. Adamsko koleno 9. Kočićev mesijanizam 10. VAMPIRIZAM u evropskoj književnosti 11. Ej, pusto more!... (pesnik Laza Kostić) 12. Balkanski prilog Oktobru MILAN BUDIMIR (Varcar Vakuf, 2. 11. 1891 – Beograd, 17. 10. 1975) Milan Budimir je bio jedan od najznačajnijih srpskih klasičnih filologa, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, šef Katedre za klasičnu filologiju. AKADEMIJE, KATEDRE, PRIZNANJA Milan Budimir bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, kao i Akademije nauka i umjetnosti BiH. Bio je redovni profesor i dugogodišnji šef na Katedri za klasičnu filologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je radio od 1921. do penzionisanja 1962. Godine 1964. dobio je `Oktobarsku nagradu` Beograda i Orden rada sa crvenom zastavom, a 1967. `Sedmojulsku nagradu`. UČITELJ Bio je učitelj u tradicijskom smislu te reči. Od velikog broja njegovih učenika, izdvojićemo najpoznatije u svetu nauke: akademike Franju Barišića, Milutina Garašanina, Slobodana Dušanića, Fanulu Papazoglu, Vojislava Đurića, Dragoslava Srejovića, Mirona Flašara, profesore univerziteta Momira Jovića, Branka Gavelu, Emiliju Jovanović Mason, Radoslava Katičića, Kseniju Maricki Gađanski, Miroslavu Mirković, Milenu Milin, Miodraga Stojanovića, Ninoslavu Radošević, Radmilu Šalabalić, Bojanu Šijački Manević, mitropolita dr Amfilohija Radovića, Ljiljanu Crepajac, Ivana Gađanskog... NAJBOLJI UČENICI Sam profesor Budimir je od svih svojih učenika izdvojio Ljiljanu Crepajac i naročito Miroslava Markovića, koji je bio profesor na Kembridžu, potom šef katedre u Ilinoisu, SAD. Iako je do svoje 50. godine napisao preko sto knjiga, Marković je razočarao i izneverio svog profesora — kako je govorio sam Budimir — jedino pristankom da pređe u katoličku veru da bi mogao da napreduje na američkom univerzitetu. MILAN BUDIMIR KAO BALKANOLOG DOKTORSKA DISERTACIJA 2. Život i naučna karijera Milana Budimira Život i delo akademika Milana Budimira predstavljaju deo kulturne i naučne istorije Srbije i Jugoslavije XX veka. Rođen je 2. novembra 1891. godine u malom Mrkonjić-Gradu u Bosni i Hercegovini u siromašnoj porodici. Otac Đorđe bio je berberin i sitan trgovac, pored ostalog bavio se i prodajom kalendara i narodnih pesmarica, a majka Jovanka bila je prosta narodna žena, tiha i nepismena. Kako je sam profesor Budimir govorio „Otac je bio bundžija pa je čak dva puta putovao u Beč kod Kalaja da se lično njemu žali na neke nepravde. Majka je govorila ikavski, otac ijekavski, i eto korena moga interesovanja za filologiju! U školi smo učili ćirilicu i latinicu, crkveno slovensku i nemačku azbuku, i goticu i latinicu, a sećam se dobro kada sam, kao lektiru, dobio jednu knjižicu sa crkvenim pesmama na staroslovenskom jeziku... Tada, u tim nemirnim dečačkim godinama, počelo je moje vezivanje za te jezičke misterije... Jezici su mi uopšte išli od ruke – naučio sam brzo grčki i latinski, a već u nižim razredima gimnazije znao sam mađarski, nemački, francuski, kasnije italijanski, ruski, hebrejski i druge jezike... U vreme kada sam mogao samostalno da čitam, čitao sam literaturu na dvanaest jezika...` Posle završene osnovne škole u rodnom mestu, Milan Budimir je zahvaljujući svojim komšijama muslimanima dobio 1902. godine stipendiju za dalje školovanje. Tada postaje đak Klasične gimnazije u Sarajevu, i u njoj uči do 1910. godine. Još kao gimnazijalac, da bi obezbedio sredstva za školovanje davao je časove mlađim đacima, a jedan od njih bio je i Gavrilo Princip. On je posebno ostao u sećanju profesoru Budimiru kao vrlo inteligentan i sposoban mladić. Pošto je u Klasičnu gimnaziju prešao iz Trgovačke škole morao je da polaže latinski jezik kao dopunski ispit pa se zahvaljujući tome i upoznao sa Milanom Budimirom. Zajedno su učestvovali i u tajnim školskim organizacijama i društvima, kojih je po pričanju profesora Budimira bilo tri. Jedno je bilo literarno na kojima su članovi društva čitali svoje početničke književne radove, drugo je bilo vezano za pomoć mlađim i slabijim đacima, a treće je bilo političko, čiji su ciljevi, plan i program rada bili široko jugoslovenski i patriotski orijentisani.` Po rečima profesora Budimira ovde se još nije spominjalo ime Mlada Bosna, a rad društva je značajno unapređen dolaskom Vladimira Gaćinovića. Po njemu, to ime je ova organizacija dobila 1917. godine od strane Božidara Purića koji je prvi put tako nazvao u Krfskom zabavniku podražavajući italijansku organizaciju pod imenom `La Giovane Italia` (Mlada Italija). Kao najbolji učenik Klasične gimnazije profesor Budimir je želeo da studira matematiku, ali je od bosanske vlade dobio stipendiju za studije Klasične filologije na Univerzitetu u Beču. U Beču je profesor Milan Budimir učio kod poznatog naučnika, filologa Ludviga Radermahera, a pored njega predavali su mu najpoznatija imena tadašnjeg naučnog sveta kakvi su bili Konstantin Jireček, Milan Rešetar, Paul Krečmer i profesor Borman uz čije zalaganje je profesor Budimir i ušao u tajne naučnog filološkog rada. Pored izuzetnih rezultata na studijama, vrlo aktivno je učestvovao i u svim studentskim organizacijama koje su stvarali studenti iz svih jugoslovenskih krajeva. Godine 1910. je sa grupom studenata na samrtničkoj postelji posetio i našeg poznatog pesnika Lazu Kostića koji je na profesora Budimira ostavio poseban utisak. Već 1912. godine profesor Budimir zapada u probleme pošto je sa grupom naših studenata u Beču organizovao parastos srpskim vojnicima poginulim u Prvom balkanskom ratu. Tada su ih austrougarske vlasti pohapsile i strpale u pritvor. Po izlasku iz pritvora profesor Budimir je umalo bio izbačen sa fakulteta, ali se zalaganjem profesora Radermahera spasio te kazne. Ponovni ispad dogodio se odmah posle sarajevskog atentata, kada je Budimir opet bio pritvoren zbog učešća u demonstracijama u kojima su izvikivane parole protiv Austrougarske monarhije, i posle kojih mu je za kaznu bila ukinuta stipendija. Međutim ta česta zatvaranja i tortura od strane policijskih vlasti počele su negativno da se odražavaju na zdravstveno stanje mladog Budimira a naročito na njegov vid. U toku Prvog svetskog rata Budimir ne učestvuje kao vojnik već u radnom odredu aktivno radi kao prevodilac, spasavajući mnoge naše ratne zarobljenike. Po završetku rata profesor Budimir se vraća u slobodnu i rodnu Bosnu i Hercegovinu gde započinje i svoju profesorsku karijeru. Prvo je 1918. godine postao suplent gimnazije u Bihaću, a 1919–1920. radi u Klasičnoj gimnaziji u Sarajevu. To su ujedno i godine kada se profesor Budimir aktivno bavio i novinarstvom. Osnovao je časopise Novo djelo, Slovenski jug i Oko koje je i uređivao i na kojima je radio sa mnogim istaknutim novinarima-književnicima od kojih posebno ističemo saradnju sa Branislavom Nušićem. Takođe je značajno istaći da sam proučavajući literaturu vezano za izradu ovog rada upravo u izdanjima lista „Novo djelo` pronašao i nekoliko radova profesora Budimira koji verovatno predstavljaju i prve radove koje je Budimir objavio, a kojih nema na spisku u njegovim do sada objavljivanim bibliografijama. Ovde prvenstveno mislim na nekolicinu kratkih izlaganja koji se tiču praktične politike, kao što je kritika rada Narodnog Vijeća u novoformiranoj državi i nekoliko radova vezanih za pitanja političke teorije i književnosti. U svom članku „Socijalna tehnika` Budimir govori o odnosu pojedinca prema dešavanjima u politici i državi, dok u članku „Aristrokate u demokratijama` govori o mogućim političkim zloupotrebama unutar partija, apsolutizaciji vlasti i o veoma izraženoj pojavi odvajanja rukovodstva političkih partija od članstva. Autor ovih članaka nudi i moguća rešenja koje prvenstveno vidi u obrazovanju pojedinca koji bi tek sa dovoljno znanja i iskustva ulazio u politiku, verovatno po ugledu na Platona. Pored toga u to vreme se mladi naučnik bavio i utopijom kao jednom od tema svog naučnog zanimanja, a iz tog perioda značajan je i rad „Niče kod nas` koji u stvari predstavlja prikaz o prevođenju Ničeovog dela. Budimir naime smatra da svako onaj ko želi da se bavi Ničeovim delom, pored nemačkog mora dobro poznavati i grčki jezik. Upravo se tih godina Milan Budimir i oženio Cvijetom Budimir, rođenom Cihler, doktorom bioloških nauka. Cvijeta Budimir bila je rođena 1886. godine u Senju, a umrla je u Beogradu 1970. godine. Završila je fakultet prirodnih nauka u Zagrebu gde je i doktorirala. Radila je kao profesor na Preparandiji u Sarajevu gde se i upoznala sa Milanom Budimirom. Bila je posebno aktivna u društvenom radu i jedan je od osnivača i prvi sekretar Radikalno-demokratske-napredne omladine koju je Milan Budimir i osnovao. Ovo društvo se skraćeno zvalo RADENA pa su po njemu i dali ime svojoj ćerki. Posle preseljenja Milana Budimira u Beograd i početka njegovog rada na Filozofskom fakultetu, Cvijeta je bila profesor u Srpsko-nemačkoj građanskoj školi. Penzionisala se 1931. godine kako bi se u potpunosti posvetila radu sa profesorom Budimirom koji već u to vreme nije bio u mogućnosti da samostalno čita zbog potpunog gubitka vida. Ceo svoj život je posle toga posvetila porodici i njemu. Iste 1920. godine profesor Budimir odlazi u Prag na proslavu sedamdesetogodišnjice predsednika Čehoslovačke republike Tomaša Masarika koga je poznavao još iz vremena studiranja. Pri povratku Budimir svraća u Beč gde kod svojih starih i uvaženih profesora Ludviga Radermahera i Hansa fon Arnima pred kojima brani svoju doktorsku disertaciju napisanu na latinskom jeziku De tempostatum daemonibus capita IV (O olujnim demonima kod indoevropskih naroda). Kao mlad doktor nauka Budimir se vraća u zemlju i već 1921. godine postaje asistent na Katedri za klasičnu filologiju Univerziteta u Beogradu a iste godine je unapređen i u zvanje docenta. Njegov dolazak na beogradski univerzitet umnogome je uticao na razvoj klasičnih studija kod nas, jer je cela jedna značajna oblast, nauka o grčkom i latinskom jeziku, ostajala na periferiji interesovanja tadašnjih srpskih naučnika, jer su mnogo više bili okrenuti antičkoj istoriji, arheologiji i istoriji religije. Stavljajući nauku o jeziku u sam vrh svoga interesovanja profesor Budimir nije zapostavio nijednu od srodnih disciplina koje bi mu pomogle da dođe do rešavanja jezičkih i drugih naučnih problema. Zdravstveni problemi mladog naučnika vezani za vid i dalje su se pogoršavali i Budimir je već 1922. godine ostao skoro potpuno slep. Njegov dalji naučni rad bio je prvenstveno vezan za pomoć njegove supruge i pomoć njegovih studenata. Zahvaljujući čudesnoj i živototvornoj snazi svoga duha, nepresušnog i neumornog u stvaralačkom radu u kome nije bilo ni prekida ni predaha, Milan Budimir je tek u godinama koje su bile pred njim, osvetlio novim znanjem i novim tumačenjima mnoge skrivene i još nepročitane stranice najstarijih istočnika balkanske kulture i istorije. Rad profesora Budimira na Beogradskom univerzitetu prošao je kroz dva značajna perioda. Prvi je bio period od 1921. do 1942. godine odnosno do početka Drugog svetskog rata na našim prostorima kada je Budimir od strane okupatorskih vlasti bio prisilno penzionisan, i drugi period, period posle oslobođenja zemlje 1945. godine, kada je ponovo vraćen na Univerzitet gde je kao profesor i šef Katedre za klasične nauke radio do kraja svog radnog veka, odnosno do 1962. godine. Budimir je u međuvremenu napredovao u zvanjima pa je 1928. godine unapređen u zvanje vanrednog, a 1938. godine i redovnog profesora. Celokupno delo akademika Milana Budimira predstavlja svojevrsno traganje za izgubljenim vremenom. Već u njegovom prvom velikom radu - Carmen Arvale iz 1926. godine - vremenu je dato značajno mesto; kasnije, iz godine u godinu, u svakoj proučavanoj pojavi vreme je dobijalo sve veću dimenziju da bi na stranicama pisanim pred smrt postalo faktor koji sve gradi i sve objašnjava. Odmah treba istaći da vreme koje je Milan Budimir otkrio u analiziranim literarnim delima, u događajima iz bliže i dalje prošlosti ili u rečima iz svakodnevnog života nije ravnodušno i vezano za jednu pojavu, već da je to onaj oblik vremena s kojim možda računa još samo biologija, ona nevidljiva, beskrajno duga, a ipak stvaralačka i živa prošlost stalno prisutna oko nas i u nama. Tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvojili i za koju nismo znali da je nosimo u sebi, Milan Budimir je tražio i otkrivao u arheološkim nalazima i pisanim izvorima, u mitu i religiji, u krupnim događajima političke i kulturne istorije - da bi pokazao šta stari i novi Balkan znači za nas Balkance i za ostali svet. Otkriće ovog vida vremena omogućilo je Milanu Budimiru da uspostavi vlastiti pogled na istoriju i da od vrsnog lingviste postane utemeljivač novog metodskog pristupa u humanističkim naukama. U svim slučajevima, bilo da analizira lingvistički, arheološki, etnografski, literarni ili istorijski dokument, on uvek koristi isti metodski postupak - temeljno kretanje unazad, niz vreme, do istočnika. Za potpuno razumevanje jedne pojave nije bitan njen vidljivi istorijski život već ono što se događalo u vremenu koje je prethodilo njenom nestanku. Za Milana Budimira poznavanje onoga što se zbilo ab origine omogućuje objašnjenje svega onoga što je u sadašnjosti i naslućivanje onoga što će se dogoditi u budućnosti. On ne traži izvore već praizvore i njega ne zanima toliko egzistencija proučavane pojave koliko njena esencija. Prema Budimiru, saznati znači upoznati događaje koji su se odigravali in illo tempore, tj. potpuno ovladati vremenom. Stoga on u svim svojim redovima traži prapočetke i često, kao junaci iz mitova koji hoće da saznaju svoju sudbinu, vrši smeli descensus ad inferos, spušta se od najtamnijih dubina da bi tamo, u mraku, među nejasnim senkama, našao objašnjenje za stvari koje obasjava jarka svetlost istorije. Po njegovom shvatanju, svako novo stanje u istoriji implicira neko prethodno stanje, neki početni totalitet koji se u vremenu i prostoru rasparčava, kreće i preobražava. Naš je zadatak da te usitnjene i razbacane komade prepoznamo i prikupimo, da ih povežemo u organsku celinu i tako otkrijemo osnovni istočnik. Doslednom primenom načela Milan Budimir je u nas utemeljio paleobalkanologiju. Brojne doprinose Milana Budimira humanističkim naukama, prvenstveno arheologiji, balkanologiji, etnologiji, istoriji, kao i istoriji religije i književnosti, nemoguće je ovom prilikom ni izbliza pobrojati, a kamoli detaljno prikazati. Na stranicama njegovog obimnog dela ima tako mnogo dragocenih i inspirativnih podataka za upoznavanje i dalje proučavanje starog i novog Balkana da su pomenute nauke samo delom stigle da ih iskoriste i razrade. Ostaje još veoma mnogo njegovih zaključaka, posebno onih uzgrednih napomena ili naslućivanja, za koje verujem da će zauzeti važno mesto u budućim balkanološkim istraživanjima. Ovom prilikom zadržaću se samo na jednom problemu koji je u više mahova razrađivao Milan Budimir, na njegovom viđenju i tumačenju najstarijeg evropskog književnog dela - Homerove `Ilijade`. Za sve istraživače homerskog pitanja, bez obzira na velika međusobna neslaganja. `Ilijada` je vremenski plasirana 800. godine i sredine VI stoleća st. ere, a prostorno - između Jonije i Atike, između istočnih i zapadnih obala Egejskog mora. Za ontologiju ove velike Homerove pesme o smrti i ljubavi i Milan Budimir traži rešenje u pomenutim hronološkim i geografskim okvirima i pri tom se smelo zalaže za atičku redakciju `Ilijade` i relativno pozni datum njenog nastanka. Glavni cilj njegovih istraživanja nije, međutim, objašnjenje te istorijske `Ilijade`, već iznalaženje njenih prapočetaka, njenog istočnjaka iz kojeg su proistekle i druge istorijske pojave od najvećeg značaja za kulturnu i političku istoriju Balkana i Evrope. u nebrojenim raspravama o homerskom pitanju nigde se ne sreće tvrda činjenica koju iznosi Milan Budimir da se Homerova pesma o trojanskom ratu odnosi upravo na nas, tačnije rečeno na Dardance i Brige, naše drevne balkanske pretke. Najnovija lingvistička i arheološka istraživanja su utvrdila da su Dardanci, čiji je eponimni heros Dardan prešao sa Balkana u Troadu i preko svog sina Ila postao rodonačelnik trojanske kraljevske loze, od davnina, verovatno već od sredine V milenija stare ere, naseljavali centralnobalkansko područje i da su se oni tu zadržali i u rimsko doba, sve do dolaska Slovena. Oko stare srpske prestonice Rasa, čije je dardansko ime glasilo Arsa, otkriveni su u prošloj godini arheološki nalazi koji dokumentuju prisustvo Dardanaca na ovom području u periodima koji su prethodili i sledili trojanskom ratu. S druge strane, za dardanske saplemenike, balkanske Brige, koji su naselili oblasti od Troade do centralnih delova Anadolije, polihistor Elijan kaže da su imali svoju pesmu o divnom Ahileju i njegovim ljubavima. Pomenuti podaci, brojne jezičke mrvice i čudne forme Homerovih stihova poslužili su Milanu Budimiru da krene u dubine vekova i da utvrdi da `Ilijada` ima dugu predistoriju, da je njen pesnik bliže kraju negoli početku epskog stvaralaštva i da je istočnik najstarijeg spomenika evropske literature jedna negrčka, starobalkanska poema. Budimir je uverljivo pokazao da u `Ilijadi` `imamo mešavinu raznih epoha, drevnih ostataka i svežih tvorevina, imamo borce sa kamenom, zatim sa bronzanim i gvozdenim oružjem, imamo borbu između Evropljana i Azijata`. I ne samo to; kada je razotkrio događaje koji su se odigrali in illo tempore, stigao do početka i ovladao vremenom, on je saznao da se u otkrivenom istočniku nalaze objašnjenja i za niz drugih, kasnijih pojava na Balkanu, čak i onih sa kojima se u svom veku suočavao. U starobalkanskom istočniku za `Ilijadu` i u samoj `Ilijadi` on je na prvom mestu našao `blagu vest` za ljudski rod koja je `preko starogrčke škole, zatim preko sofista i filozofa, pa posle preko rimskih književnika slala svim potonjim pokoljenjima poruku o najvećoj ljubavi, ljubavi prema čoveku i čovečanstvu`. Duh ljubavi, besprimernog junaštva, duboke humanosti i težnje ka višoj pravdi koji je pre pedesetak vekova uspostavljen na vrletnim gorama Balkanskog poluostrva nikada nije odumro; prema Budimiru, taj duh se reinkarnira i živi među bogumilima i paternima, u našoj narodnoj poeziji, u Vukovoj buni, u optimističkom mesijanizmu Petra Kočića da bi, najzad, postao i balkanski prilog velikoj oktobarskoj revoluciji. Balkanac Dardan, sa paladionom - svetinjom nad svetinjama - u rukama, stiže u Aziju da utvrdi moć Troje, a njegov potomak Eneja dolazi u Italiju da zasnuje sjaj i slavu Rima. Za Milana Budimira nije slučajnost već očekivana nužnost što Dioklecijan i Justinijan - dva gorostasa sa centralnog Balkana - spasavaju Imperium Romanum i što, opet jedan Dardanac, Nišlija Konstantin Veliki podiže na Bosforu drugi Rim. Iznad svega on ne smatra ravnodušnom činjenicu da ovi veliki ljudi pripadaju centralnom Balkanu, oblasti koju su u VI veku naselili naši preci i koja do dana današnjeg nije, još od početka srednjeg veka, u znatnijoj meri izmenila svoje slovenske starosedeoce. Ovo je Milanu Budimiru pouzdan znak `da će balkanski čovek imati još prilike da dokaže i osvetla svoje pravo lice`. Ovde je prikazan samo maleni deo onoga što je Milan Budimir otkrio u ponovno nađenom vremenu. Tragali su za izgubljenim vremenom i tvorci prastarih mitova, i veliki istoričari iz prošlosti i sadašnjosti, i Marsel Prust u literaturi i Sigmund Frojd u psihologiji, i to uvek s ciljem da opravdaju čoveka i bolje razumeju njegova ponašanja, ali je njihovo nađeno vreme, za razliku od Budimirovog, smrtno vreme koje se nosi kao teški balast, koje sve razara i sve mrvi. Naš veliki lingvista našao je jedno drugojačije, stvaralačko vreme, u kome ništa ne propada, ni dobro ni zlo, ni lepo ni ružno, već se sve vezuje, umnožava i raste, otkrio je vreme koje se lako i sa ponosom nosi. U balkanskim istočnicima anticipiran je deo naših sudbina i budućnosti naših potomaka. Milan Budimir nas uči da u tim istočnicima ima nepresušne snage, velike dobrote i uzvišene plemenitosti; njima se možda najbolje može objasniti i delo čoveka kome je ova komemoracija posvećena, delo prožeto ljubavlju i izuzetnom hrabrošću. MG81 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karl XII (Stockholm, 17. jun 1682. - Halden (tadašnji Fredrikshald), 30. novembar 1718.), bio je švedski kralj od 1697. do svoje prerane smrti 1718.[1] Karl XII bio je tipični apsolutistički monarh, koji je uspio odbraniti svoju zemlju punih 18 godina tokom Velikog severnog rata i istovremeno inicirao važne unutrašnje reforme. Pokrenuo je i katastrofalnu invaziju na Carsku Rusiju (1707. - 1709), koja je rezultirala potpunom propašću švedske vojske i gubitka švedskog statusa velike sile. Uza sve mane Karl je bio takođe i vladar ranog prosvetiteljstva, koji je proveo brojne važne unutrašnje reforme. Došao je na presto sa šesnaest godina (1697. godine). Susedni vladari nezadovoljno posmatrahu uzdizanje Švedske tokom XVI veka, koja im ote neke zemlje. Protiv Karla uskoro zaključe savez tri susedna vladara u smeru povraćanja izgubljenih oblasti. Ruski car Petar je želeo ponovo otvoriti put Rusiji za Baltičko more, Avgust II Jaki (1697-1733), poljski kralj i saksonski izborni knez, nameravaše da zavlada Livonskom, a danski je kralj Frederik IV Danski (1699-1730) računao da povrati oduzete krajeve u južnoj Švedskoj i da od zeta Karla XII uzme Šlezvig. Računajući na mladost, lakomislenost i nespodobnost Karla XII, saveznici se nadahu u pouzdan uspeh, ali se za prvi mah prevare u računu, jer se mladi vladar pokazao kao odlučan i vešt vojskovođa. Saveznici prvi otpočnu tako zvani Veliki severni rat (1700-21), koji je istovremen s Ratom za špansko nasleđe. Karl XII odmah je udario na Dance, i opsjedao Kopenhagen i primorao na mir (1700) danskog kralja, koji je istupio iz saveza, Nakon tog je u Bitci kod Narve porazio Petra Velikoga, koji je imao mnogo puta veću vojsku, pa onda navali na trećega saveznika, od koga uze nekoliko poljskih gradova. Po želji Karlovoj Poljaci svrgnu s prestola Avgusta II i za kralja izberu poznjanskoga vojvodu Stanislava Leščinskoga. Karlo produži rat s Avgustom i u Saksonskoj dokle ga ne nagna da se odreče poljskoga prestola i da istupi iz saveza (1706). Dok se Karlo nalazio u Poljskoj i Saksoniji, Petar Veliki se učvrstio na Baltičkom moru i na obali Finskog zaliva osnovao novu prestonicu Sankt Peterburg (1703). Karlo je Petrov rad i uspeh s omalovažavanjem pratio i tek se po svršetku poslova u Poljskoj i Saksonskoj krenu na njega (1708). Ovom prilikom, rukovođen pozivom pobunjenih ukrajinskih kozaka pod hetmanom Mazepom, napade na Ukrajinu, ali mu se Kozaci ne odazovu, te ne mogne zauzeti Poltave i osta u sred zime pod vedrim nebom, a kad mu Petar preseče sa svih strana pomoć i potuče ga kod Poltave (1709), jedva se bekstvom spase s nekolicinom pratilaca u Tursku. Poltavska bitka reši potonju sudbinu Švedske i Rusije, a pobedilac se triju kraljeva ne hte vratiti u svoju državu dok iz Bendera ne izaziva rat između Turske i Rusije (1711). Turska udari na Moldavsku i na prutu opkoli Petra s vojskom. Karlo se oduševljeno nadao uspehu, ali Petar, po savetu svoje žene Katarine, potkupi velikoga vezira, te zaključi mir, po kojem izgubi samo Azov. Ovakav postupak Karla veoma razljuti, te je još tri godine podsticao Turke na rat, ali bez uspeha. Najzad su ga iz Turske upravo odagnali. Dok se Karlo nalazio u Turskoj, stari su saveznici ponovili rat, a njima se pridružila Pruska, Saksonska i Hanoverska. Tek kad ču Karlo da ga Švedi nameravaju svrgnuti s prestola, potajno iz Turske, preko Ugarske i Nemačke, dođe u otadžbinu (1714). I ako mu vlada željaše mir, on produži rat, ali pogibe pri opsadi jednoga grada u Norveškoj. Posle njegove smrti plemstvo se osili, pogubi njegova ministra i podigne na presto Filipa Hasenkaselskoga, muža njegove sestre (Urlihe Eleonore kojoj muž ispočetka beše savladalac, 1718-42-51). Zaključujući mir s neprijateljskim državama, Švedska morade ustupiti deo svojih vladavina u Nemačkoj, Hanoveranskoj i Pruskoj. Danska dobi Šlezvig i nagna Švedsku na plaćanje carine kroz prolaz u Baltičko more, a Avgusta II, koji se već beše vratio u Poljsku, prizna za poljskoga kralja. Mir je sa Švedskom poslednja zaključila Rusija, koja po ništatskom ugovoru (1721) zadrži Ingriju, Estonsku i Livonsku s delom Karelije i Finske. Posle je ovoga Švedska izbrisana iz reda velikih sila, a Rusija u osvojenim krajevima dobi mnogo i nemačkoga stanovništva s plemstvom, koje je dosta uticalo na državni i društveni život ruski ..... Fransoa Mari Arue (franc. François Marie Arouet; Pariz, 21. novembar 1694 — Pariz, 30. maj 1778), poznat pod književnim pseudonimom Volter (franc. Voltaire),[1] bio je francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, čiji je bio najznačajniji predstavnik. Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Ove ideje je predstavio 1759. i pritom nabrojao zla i zločine koje stvara zvanična Crkva. Za Voltera, progres društva i civilizacije nije moguć bez tolerancije. Njegov veliki protivnik je bilo hrišćanstvo i Rimokatolička crkva. Protivnici su ga optuživali za podrivanje prestiža crkve, a time i monarhije, što vodi opštoj degradaciji morala. Volter je bio svestran i plodan pisac, koji je proizveo radove u skoro svakoj literarnoj formi, uključujući drame, poeme, novele, eseje, i istorijske i naučne radove. On je napisao više od 20.000 pisama i veliki broj knjiga i pamfleta.[2] On je bio otvoren zagovornik građanskih sloboda, uprkos rizika da se time stavljao pod udar strogih zakona o cenzuri tog vremena. Kao satirični polemičar, on je u svojim radovima često kritikovao netoleranciju, verske dogme i francuske institucije svog vremena. Fransoa Mari Arue je najmlađe i jedino preživelo od petoro dece Fransoa Aruea, pisara i blagajnika, i Marije Margarite Omar, poreklom iz plemićke porodice iz provincije Poatu.[3] Neke spekulacije okružuju Volterov datum rođenja, zato što je on tvrdio da je rođen 20. februara 1694. kao nelegalni sin plemića, Geren de Rošbrun ili Rokbrun.[4] Njegova dva starija brata — Armand-Fransoa i Robert — umrli su u ranom detinjstvu, i njegov preživeli brat Armand i sestra Margarita-Katrin su bili devet odnosno sedam godina stariji. [5] U porodici je imao nadimak „Zozo”. Volter je kršten 22. novembra 1694, u prisustvu Fransoa de Šatonefa i Marije Domard, supruge rođaka njegove majke, kao kumovima.[6] Kao mladić, pohađao je jezuitsku gimnaziju (1704–1711), gde je učio latinski, teologiju, i retoriku;[7] kasnije u životu je savladao italijanski, španski i engleski.[8] Počeo da studira pravo, koje je kasnije napustio. Do vremena kad je napustio školu, Volter je odlučio da želi da postane pisac, protiv želja svog oca, koji je želeo da on postane advokat.[9] Volter je pretvarajući se da radi u Parizu kao pomoćnik notara, provodio najveći deo svog vremena pišući poeziju. Kada je njegov otac saznao, on je poslao Voltera da studira pravo, ovog puta u Kanu u Normandiji. Međutim, mladić je nastavio da piše, stvarajući eseje i istorijske studije. Volterova duhovitost ga je učinila popularnim među nekim od aristokratskih porodica s kojima je družio. Godine 1713, njegov otac mu je našao sekretarski posao kod novog francuskog ambasadora u Holandiji, markiza Šatonefa, brata Volterovog kuma.[10] U Hagu, Volter se zaljubio u Katrin Olimp Dunoje (poznatu kao Pimpet), koja je bila francuski protestantski izbeglica.[10] Njihovu aferu, koja je smatrana skandaloznom, otkrio je Šatonef, te je Volter morao da se vrati za Francusku do kraja godine.[11] Volter je robijao u Bastilji od 16. maja 1717. do 15. aprila 1718. u ćeliji bez prozor.[12] Najveći deo Volterovog ranog života ze vezan za Pariz. Od rane mladosti, Volter je imao problema sa vlastima zbog kritikovanja vlade. Rezultat toga je da je dva puta bio osuđivan na zatvorske kazne i da je jednom bio u privremenom egzilu u Engleskoj. Jedan satirični stih, u kojem je Volter optužio reganta Filipa Orleanskog za incest sa svojom ćerkom, rezultirao je jedanaestomesečnim zatvaranjem u tamnici Bastilja.[13] Tu je napisao tragediju „Edip“, čije ga je prvo izvođenje proslavilo.[14] U periodu 1717—1726. u Parizu doživljava velike književne uspehe. Tim kričarskim i finansijskim uspesima uspostavio je svoju reputaciju.[15] Regant i kralj Džordž I dodelili su Volteru medalje kao znak njihove zahvalnosti.[16] Zbog intriga je proteran iz Francuske 1726, pa odlazi u Englesku gde provodi tri godine. Tu je proučavao političke i prirodne nauke, filozofiju i književnost. Zbog izdavanja svojih „Filozofskih pisama“ ponovo je proteran 1734, i sklanja se u Lorenu kod Markize de Šatele sa kojom je živeo 15 godina. Njih dvoje su sakupili ogromnu biblioteku i zajednički izvodili naučne eksperimente inspirisane radovima Isaka Njutna. Godine 1751. odlazi kod kralja Fridriha II u Potsdam, ali su se njihovi odnosi zaoštrili, tako da se 1753. naselio u Švajcarskoj. Sa preko 70 godina, u izbeglištvu daleko od Pariza, u dvorcu Fernej, pisao je članke u kojima se sam borio protiv religijske netolerancije. Stvorio je ogromnu reputaciju među prosvećenim elitame Evrope. Kada se vratio u Pariz 1778. narod ga je pozdravljao ovacijama: „Ovo je Don Kihot nesrećnih!“. Volter nije, za razliku od većine svojih savremenika, pristalica republike. On smatra da će se ideje prosvetiteljstva ostvariti nastojanjima prosvećenog dela vladajućih elita. Njegov ideal je umerena i liberalna monarhija.[17][18] Često je boravio na dvorovima vladara. Voleo je luksuz, bankete i zadovoljstva učene konverzacije, koju je, uz teatar, smatrao vrhunskim dostignućem društvenog života. Materijalno bogatstvo je za njega bila garancija slobode i nezavisnosti pisca. Kao vešt manipulator sa novcem i prijatelj uticajnih finansijera, uspeo je da sakupi bogatstvo od čije rente je živeo. Bio je hronično lošeg zdravlja, verovatno na psihosomatskoj osnovi, ali je zadržao energiju i svežinu duha sve do svoje smrti u 84. godini. Volter je, zajedno sa svojim suparnikom Žan Žakom Rusoom, smatran pretečom Francuske revolucije. Francuska republika ga i danas smatra oličenjem ideala laičke države. Adaptacija imena Volter Autor je adaptirao ime Volter 1718, nakon njegovog zatvaranja u Bastilji. Poreklo tog imena nije potpuno jasno. Pseudonim Volter, Fransoa Mari je stvorio 1718. anagramiranjem svog imena: Arue, Mlađi - AROUET L(e) J(eune), latinski AROVETLI.[19] Prema porodičnoj tradiciji među potomcima njegove sestre, on je bio poznat kao le petit volontaire („determinisani mališan”) kao dete, i on je uskrsnuo varijantu tog imena u svom odraslom životu.[20] Ovo ime isto tako preokreće slogove reči Airvault, rodnog grada njegove porodice u regionu Puatu.[21] Ričard Holms[22] podržava anagramatičku derivaciju imena, ali dodaje da bi pisac poput Voltera isto tako nameravao da ono saopštava konotacije brzine i smelosti. One dolaze iz asocijacija sa rečima kao što su voltige (akrobatika na trapezu ili konju), volte-face (okretanje radi suočavanja sa neprijateljom), i volatile (originalno, bilo koje krilato stvorenje). „Arue” nije bilo plemenito ime podobno njegovom rastućem ugledu, posebno imajući u vidu da se to ime rimuje sa à rouer („biti pretučen”) i roué („razvratan”). U pismu Žan-Batist Rusou u martu 1719, Volter na kraju piše da ako Ruso želi da mu napiše odgovor, on bi trebalo da adresira pismo na gospodina de Voltera. Objašnjenje je dato u postskriptumu: „J`ai été si malheureux sous le nom d`Arouet que j`en ai pris un autre surtout pour n`être plus confondu avec le poète Roi”, (Bio sam tako nezadovoljan imenom Arue, tako da sam uzeo drugo, prvenstveno da ne bih više bio zamenjivan za pesnika Rua.)[23] To se verovatno odnosi na Adene le Rua (franc. Adenes le Roi), jer je dvoglas oi u to vreme bio izgovaran poput modernog ouai, tako da postoji jasna sličnost sa Arouet, i to je moglo biti deo njegovog razloga. Poznato je da je Volter isto tako koristio bar 178 različitih književničkih pseudonima tokom svog života.[24] La Anrijada i Marijamna Volterov sledeći pozorišni komad, Artémire, sa radnjom smeštenom u antičkoj Makedoniji, otvoren je 15. februara 1720. To je bio neuspeh i samo su fragmenti teksta preživeli.[25] On se umesto toga okrenuo radu na epičkoj poemi o Anriju IV od Francuske koju je započeo početkom 1717.[26] Njegov zahtev za licencu za objavljivanje je odbijen, te se u avgustu 1722 Volter uputio na sever u potrazi za izdavačem izvan Francuske. Na putovanju ga je pratila njegova ljubavnica, Mari-Margarita de Rupelmond, koja je bila mlada udovica.[27] U Briselu se Volter sastajao sa Rusoom nekoliko dana, pre nego što je sa svojom ljubavnicom nastavio put na sever. Izdavač je na kraju obezbeđen u Hagu.[28] U Holandiji, Volter bio je pogođen i impresioniran otvarenošću i tolerancijom holandskog društva.[29] Po svom povratku u Francusku, on je obezbedio još jednog izdavača u Ruanu, koji se složio da objavi La Henriade u tajnosti.[30] Nakon što se Volter oporavio od jednomesečne infekcije boginjama u novembru 1723, prve kopije su prokrijumčarene u Pariz i distribuirane.[31] Dok je poema odmah bila uspešna, Volterov je novi pozorišni komad Mariamne doživeo neuspeh kad je prvi put predstava otvorena u martu 1724.[32] U znatnoj meri prerađena, predstava je ponovo otvorena u Comédie-Française u aprilu 1725, i ovog puta je imala mnogo bolji prijem.[32] Ona je bila među zabavnim aktivnostima pruženim u okviru venčanja Luja XV i Marije Lešćinske u septembru 1725.[32] Velika Britanija Početkom 1726, mladi francuski plemić, Ševalije de Rohan-Šabot, narugivao se Volteru zbog njegove promene imena, te mu je Volter odbrusio da će njegovo ime biti počastvovano, dok će Rohan obeščastiti svoje.[33] Razbesneli, de Rohan je organizovao da nekoliko nasilnika pretuku Voltera nekoliko dana kasnije.[34] Tražeći nadoknadu, obeštećenje ili osvetu, Volter je izazvao de Rohana na duel, ali je aristokratska familija de Rohan izdejstvovala da Volter bude uhapšen i zatvoren u Bastilju 17. aprila 1726, bez suđenja ili mogućnosti da odbrani sebe.[35][36] Strahujući od neograničene zatvorske kazne, Volter je predložio je da bude prognan u Englesku kao alternativna kazna, što su francuske vlasti prihvatile.[37] Dana 2. maja, on je pod pratnjom odveden iz Bastilje do Kalea, gde se ukrcao na brod za Britaniju.[38] Elémens de la philosophie de Neuton, 1738 U Engleskoj, Volter je živeo uglavnom u Vandsvortu. Jedan od njegovih poznanika je tamo bio Everard Fokener.[39] Od decembra 1727 do juna 1728 on je stanovao u Mejden Lejnu, Kovent Garden, lokaciji koja je sada obeležena plaketom, da bi bio blizo svog britanskog izdavača.[40] Volter je cirkulisao kroz englesko visoko društvo, sastajući se sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom, Džonatanom Sviftom, damom Mari Vortli Montagju, Sarom, vojvodkinjom od Marlbora, i mnogim drugim članovima plemstva i kraljevske porodice.[41] Volterov egzil u Velikoj Britaniji je u velikoj meri uticao na njegova razmišljanja. On je bio intrigiran britanskom ustavnom monarhijom, koja je bila u kontrastu sa francuskim apsolutizmom, kao i velikom podrškom za slobodu govora i religije u toj zemlji.[42] Na njega su uticali pisci tog doba, a razvio je i interest za ranu englesku literaturu, posebno radove Šekspira, koji je još uvek bio relativno nepoznat u kontinentalnoj Evropi.[43] Uprkos isticanju njegovih odstupanja od neoklasičnih standarda, Volter je video Šekspira kao primer koji bi francuski pisci mogli da emuliraju, pošto je francuskoj drami, uprkos toga što je bila u većoj meri polirana, nedostajala akcija na sceni. Kasnije, međutim, kad je Šekspirov uticaj počeo da raste u Francuskoj, Volter je pokušao da uspostavi suprotan primer putem svojih vlastitih drama, ocrnjujući ono što je on smatrao šekspirovskim varvarizmom. Moguće je da je Volter bio prisutan na sahrani Isaka Njutna,[44] i upoznao Njutnovu nećaku, Katrin Barton.[40] Godine 1727, on je objavio dva eseja na englekom, Upon the Civil Wars of France, Extracted from Curious Manuscripts („Nakon građanskih ratova u Francuskoj, izvučeno iz zanimljivih rukopisa”), i Upon Epic Poetry of the European Nations, from Homer Down to Milton („O epskoj poeziji evropskih zemalja, od Homera do Miltona”).[40] Nakon dve i po godine u egzilu, Volter se vratio u Francusku, i nakon što je nekoliko meseci živeo u Djepu, vlasti su mu dozvolile da se vrati u Pariz.[45] Na jednoj večeri, francuski matematičar Šarl Mari de la Kondamin je predložio kupovinu lutrije koju je organizovala francuska vlada radi isplate dugova, i Volter se pridružio konzorcijumu, zarađujući oko milion livra.[46] On je pametno uložio novac i na osnovu toga uspeo da ubedi revizorsko veće da je bio dobrog ponašanja i da je sposoban da preuzme kontrolu nad kapitalnim nasleđem od svog oca kojim je do tada upravljao poverilački fond. Nakon toga je bio nesporno bogat.[47][48] Dalji uspesi su sledili, 1732. godine, sa njegovim dramskim komadom Zair, koji je kad je objavljen 1733. godine nosio posvetu Fokeneru koji je hvalio englesku slobodu i trgovinu.[49] U to vreme objavio je svoja gledišta o britanskim stavovima prema vladi, literaturi, religiji i nauci u kolekciji eseja u obliku pisama pod naslovom Pisma vezana za englesku naciju (London, 1733).[50] Godine 1734, ona su objavljena u Francuskoj kao Lettres philosophiques u Ruanu.[51][note 1] Zato što je izdavač objavio knjigu bez odobrenja kraljevskog cenzora i pošto je Volter smatrao britansku ustavnu monarhiju naprednijom i da su u njoj ljudskih prava više poštovana (posebno u pogledu religijske tolerancije) nego u Francuskoj, francusko izdanje Pisama uzrokovalo je ogromni skandal; knjiga je bila javno spaljivana i zabranjena, a Volter je bio prisiljen da ponovo napusti Pariz. Književna dela Od Volterovog literarnog dela danas su posebno značajna filozofska dela u prozi - priče i romani. Od njih su najpoznatiji roman „Kandid“ (Candide), „Filozofska pisma“ (Lettres philosophiques), „Filozofski rečnik“ (Dictionnaire philosophique) i njegovih 40.000 pisama, od kojih su 15.000 organizovana u 13 tomova „Plejada“ (la Pléiade). Njegova pozorišna dela je za Volterovog života videlo oko 2 miliona ljudi. Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika XVIII veka. Ovaj deo njegovog stvaralaštva je danas zanemaren. Malo je književnika koji su francuski jezik koristili tako dobro kao Volter; njegove rečenice su kratke i jednostavne, elegantne i uvek precizne. Volterov smeo osećaj za ironiju je legendaran....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mogla bi da se prekorici, ali moze i ovako da se koristi `Taj roman će ispuniti zalazak mog života, i neću tajne muke zločina u njemu strašno prikazati nego ću vam prosto prepričati predanja ruske porodice, ljubavi dražesne snove i običaje naše prošlosti.` Puškin. Posle okončanja rada na svom najpoznatijem delu, romanu u stihovima Evgenije Onjegin (1825-1832), Puškin je odlučio da se ponovo posveti prozi. Kapetanova kći je zamišljena kao istorijski roman inspirisan pobunom Jemeljana Pugačova, donskog kozaka koji je tokom 1773. godine, lažno se predstavljajući kao ubijeni car Pavle III, digao krvavu bunu koja će uzdrmati rusku carevinu na čijem se čelu nalazila Katarina II. Roman je nastao u periodu od 1833. do 1836, a prvi put je štampan na stranicama književnog časopisa Savremenik. Svega nekoliko meseci po okončanju rada na knjizi Puškin je nastradao u dvoboju, tako da je Kapetanova kći njegovo poslednje dovršeno delo, neplanirani epitaf jednog raskošnog književnog opusa. Od tada pa do danas, Puškinov roman je preveden na sve važne svetske jezike, doživevši neprebrojiva izdanja i dostigavši status jednog od najvoljenijih dela svetske književnosti. Popularnost i dugovečnost Kapetanove kćeri nisu slučajne. Koristeći se istorijskom građom kao polazištem, Puškin je, u maniru epohe romantizma kojoj je pripadao, publici ponudio uzbudljivu ljubavnu priču punu peripetija, opasnosti i uzbuđenja. Koristeći se metodom „pronađenog rukopisa“, u romantizmu izuzetno rasprostranjenim, Puškin svog glavnog junaka Petra Andrejiča Grinjeva pušta da nam vlastitim rečima opiše avanturu koju je doživeo kao sedamnaestogodišnji mladić, u vreme kad je kao mlad oficir započinjao vojnu karijeru u ruskoj provinciji. Grinjev se nedugo po dolasku u usamljenu Bjelogorsku tvrđavu zaljubljuje u Mariju Ivanovnu, kapetanovu kći. Ubrzo se ispostavlja da ni Maša nije ravnodušna, ali romansa dvoje mladih biva surovo prekinuta intrigom koju izaziva ljubomorni Švabin, ražalovani gardijski oficir. Želeći da odbrani Mašinu čast, Grinjev Švabina izaziva na dvoboj (dvoboji su, očigledno, bili tema o kojoj je Puškin rado pisao, i ironično je što će upravo jedan takav duel pisca koštati života) i biva ranjen. Buna koju podiže samozvanac Pugačov prenosi težište priče s pojedinačnog na opšti plan, a lik donskog kozaka koji je „želeo da postane car“ dat je iznenađujuće uverljivo i živopisno. Pugačova je najjednostavnije bilo prikazati kao pomahnitalog monstruma željnog krvi, ali je u Kapetanovoj kćeri takvo pojednostavljivanje na sreću izbegnuto, i Puškin stvara upečatljiv i intrigantan lik koji istovremeno budi prezir i sažaljenje. Ne treba smetnuti s uma da je piščevo poznavanje istorijskih okolnosti produbljeno time što je, u vreme nastanka Kapetanove kćeri, radio i na istorijskom spisu Istorija Pugačova (publikovanom 1834), tako da je imao uvid u opsežnu dokumentaciju iz državnih arhiva. Listajući stranice koje je pre gotovo dva veka napisao Puškin, postaje jasno odakle je svoju inspiraciju crpeo Boris Akunjin, jedan od najpoznatijih i najčitanijih savremenih ruskih pisaca, kada je pisao Turski gambit, drugi deo izuzetno popularne sage o Erastu Fandorinu. Kapetanova kći je izuzetno dinamično delo, koje i posle 170. godina od nastanka deluje moderno. Puškin, za razliku od realista koji će ga naslediti, ne troši puno vremena na detaljne opise likova i krajolika, već akcenat stavlja na akciju. Događaje niže u mahnitom ritmu, gotovo bez predaha. Kombinujući ozbiljan ton i komične elemente, Puškinovo uzbudljivo pripovedanje nagoni da se roman pročita u dahu, naiskap, i prosto vapi za čitalačkim preispitivanjem, ovog puta van nameta školske lektire. Rođen u Moskvi 1799. godine u osiromašenoj aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crnac, Etiopljanin Ibrahim Petrovič, koji je doveden u Rusiju kao rob. Međutim, Petar Veliki ga je usvojio kao svoje kumče. O Puškinu su se starale dadilje i učitelji, koji su ga vaspitali u francuskom duhu. Učili su ga da čita i da voli književnost i umetnost, pa je od najranijeg detinjstva provodio dane u biblioteci. Od bake je čuo mnoge ruske bajke i pesme. Ipak, najveći i najbitniji utisak na njega je ostavljala francuska književnost i dela racionalizma (Volter, Didro, Ruso). Puškin je svoju prvu pesmu objavio već sa petnaest godina, još kao dečak, u časopisu „Evropski glasnik”. Tada je počeo da piše i svoje prvo veliko delo „Ruslan i Ljudmila“, koje je izdato 1820. godine. To delo je zasnovano na bajkama koje mu je baka pričala. Njegov talenat su odmah prepoznali i književnim krugovima. Aleksandar Sergejevič Puškin je već sa osamnaest godina živeo pravim mondenskim životom i oblačio se veoma smelo, po poslednjoj modi. Po zavešetku elitne gimnazije u Carskom Selu, zaposlio se u ministarstvu unutrašnjih poslova u Sankt Peterburgu. Kako je voleo da piše sarkastične i podrugljive stihove upućene svima, a naročito caru, Puškin je prognan kada je imao dvadeset i jednu godinu u južnu Rusiju, gde je bio šest godina. Njegove revolucionarne pesme su bile cenzurisane i zabranjene. Sledeće mesto izgnanstva je Odesa, gde je proveo godinu dana, ali je zbog još jedne afere, prognan u rodno selo svoje majke. U seoskom miru i tišini, Puškin se posvećuje pisanju i u tom izgnanstvu on piše jedan od svojih najlepših romana EVGENIJE ONJEGIN, a inspiraciju nalazi u Ani Kern, ženi koju je upoznao u Sankt Peterburgu, a koja je udata za ostarelog generala. Za nju je Puškin rekao: „Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?” Po povratku u Sankt Petersburg, nastavlja sa svojim radom. Tada je upoznao Nataliju Gončarevu sa kojom se i venčao. Od svih žena koje su ga opčinjavale, Natalija, koja je pored toga što je bila lepa, bila i razmažena i rasipnica, uspela je da ga veže za sebe. Sa njom je dobio četvoro dece, a izdržavao je i njene dve sestre. Ubrzo je shvatio da se oženio koketom i neobrazovanom ženom, koja nije čitala knjige. Njegove muke su se vremenom povećavale i finansijski više nije mogao da ih izdržava. U gradu se, u tom periodu, pojavio izvesni francuski emigrant Žorž Dantes, koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega ismevao. Puškin mu je zakazao dvoboj, sastali su se u zoru i Dantes je prvi pucao pogodivši Puškina u stomak. Pesnik se nekako pridigao u snegu i pokušao da opali. Poslednje napore je uperio u hitac i iz ležećeg položaja pogodio Dantesa u grudi. Kada ga je video kako posrće, Puškin je bacio pištolj i povikao: „Bravo ja!” Međutim, Dantes je bio samo ranjen i preživeo je. Puškina su odveli kući i preneli ga na divan biblioteke. Bio je smrtno ranjen i kada ga je doktor upitao da li želi da vidi svoje prijatelje Puškin mu je odgovorio: „Zbogom, prijatelji moji”, pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Dva dana je proveo u užasnim mukama pa je pomišljao da ih prekrati pištoljem, kojeg su pronašli sakrivenog ispod pokrivača. Nakon što je prošaputao svoje poslednje reči: „Životu je kraj… kraj… nešto me pritiska…”, Puškin je izdahnuo 10. februara 1837. godine. Jedan burno proživljen život, jedan pesnik i književnik koji je obeležio epohu u kojoj je živeo i nastavio, kroz svoje dela, da traje. Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Prvo izdanje! Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja i podvlačenja. Ove pripovetke nastale su u vremenu od 1944. do 1948 godine. Izuzetak čini pripovetka „Deca“, koja je napisana i štampana 1935. godine. Najveći deo ovih pripovedaka objavljen je ranije po časopisima ili novinama. Pripovetka „Zeko“ nije dosada nigde objavljivana. Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Nove pripovetke / Ivo Andrić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1948 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1948 (Beograd : Kultura) Fizički opis 246 str. ; 21 cm Zbirka Savremena književnost Južnih Slovena ; 8 ISBN (Koža) Napomene Tiraž 7.000. SADRŽAJ: Priča o kmetu Simanu, Zmija, Deca, Knjiga, Susedi, San, Zlostavljanje, Pismo iz 1920. godine, Ćilim, Zeko, Snopići, Dedin dnevnik U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. MG64 (N)

Prvo izdanje iz 1936. Odlično očuvano! Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Pripovetke. [Knj.] 2 / Ivo Andrić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1936 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 122 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ39 ; ǂknj. ǂ262 (Pl.) U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad.most na drini U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, bukurest 1922a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko trideset jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. MG105