Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
51-75 od 90 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
51-75 od 90 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Aktivni filteri

  • Tag

    Pripovetke
  • Tag

    Istorija

Odlično stanje Retko u ponudi Ilustrovano Leksikografski zavod Crne Gore 1987 343 strane : ilustrovano Autor o knjizi: https://youtu.be/y-UFsmPgE9Y Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора.[5] Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.[6] Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић.[7][8][9] Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана. Класификована од стране Свјетске банке као економија са вишим средњим приходом, Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини. Црна Гора је оснивачка чланица Уније за Медитеран. У процесу је придруживања Европској унији. Закључно са 20. јануаром 2016. године Црну Гору као независну државу не признаје 14 свјетских држава. То су углавном мале и забачене државе, међутим има и изузетака попут Нигерије, Камеруна, и Танзаније.[10] Етимологија Име Црна Гора се на овим просторима први пут званично јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира, Скадарског језера.[11] Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предијеле,[12] а овдје је изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим (црногоричним) шумама. У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.[13] као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Montenegro ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435, у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.[12][14] Географија Главни чланак: Географија Црне Горе Положај Сателитски снимак Црне Горе и сусједних држава Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балкану. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 км2. Граничи се са Хрватском (14 км) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 км), Србијом на истоку (203 км), Албанијом на југу (172 км), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 км.[15] Крајње тачке Црне Горе су: сјевер: 43° 32` СГШ, 18° 58` ИГД — обронци планине Ковач код мјеста Моћевићи југ: 41° 52` СГШ, 19° 22` ИГД — код аде Бојане, на ушћу ријеке Бојане исток: 42° 53` СГШ, 20° 21` ИГД — код села Јабланица источно од Рожаја запад: 42° 29` СГШ, 18° 26` ИГД — код села Суторина у близини Херцег Новог[15] Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку Которску. Геологија и рељеф Боботов Кук, највиши врх планине Дурмитор, један је од симбола Црне Горе Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима. Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[а] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током посљедњег леденог доба. Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и других култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу. Бока Которска Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге. Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 км. Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар. Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе. Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница. Фосилни глацијални рељеф Према досадашњим проучавањима поуздани глацијални трагови пронађени су на Проклетијама, Хајли, Жљебу, Дурмитору, Бјеласици, Сињајевини, Маглићу и Орјену. Између Сутјеске и Пиве постојали су Трновачки, Стабањски и Суводолски ледник. Са Сињајевине спуштао се Колашински ледник који је имао дужину од 14 km. Биоградски ледник спуштао се са Бјеласице. Био је дугачак 5 km а ширина његовог валова достизала је 3 km. Он је на месту отапања наталожио морене и формирао терминални басен у коме се данас налази Биоградско језеро. Ледени покривач током плеистоцена постојао је и на планини Орјен. Према Албрехту Пенку он се простирао на око 80 km². С обзиром на малу удаљеност од мора, Орјен је и током Плеистоцена примао велику количину падавина. Са његове кречњачке површи разилазило се 20 ледничких језика. Они су се кретали преко вртача и увала у којима се, након њиховог отапања, задржао моренски материјал. Ледници су се спуштали до 900 m на западу односно до 600 m надморске висине на истоку. Са северне стране, на јужном ободу Граховског поља, сталожен је флувиоглацијални материјал у виду огромне плавине.[16] Клима Кањон ријеке Таре На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, као и дубок улазак Бока Которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије. У Приморју и Зетско-бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна ка мору дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просјечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[17] Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20–80 км од мора. У централном и сјеверном дијелу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе и континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са надморском висином. Воде Место спајања Таре и Пиве Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 км), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 m. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића. Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро. Флора и фауна У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетница), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може подјелити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу, те још два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[18] Рис Животињски свијет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктика, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за вријеме леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте као: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[19] Национални паркови Главни чланак: Национални паркови Црне Горе Црна Гора на карти Црне ГореДурмиторДурмиторПроклетијеПроклетијеСкадарско језероСкадарско језероЛовћенЛовћенБиоградска гораБиоградска гора Паркови у Црној Гори У Црној Гори постоји пет националних паркова: Име Основан Величина (ha) Слика Национални парк Дурмитор 1952. 39.000 Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650 Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејом Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000 Национални парк Проклетије 2009. 16.630 Историја Главни чланак: Историја Црне Горе Праисторија Праисторијски налази на тлу Црне Горе: Камено доба Бронзано доба Прелаз из бронзаног у гвоздено доба Гвоздено доба Недатирани налази Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене. Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору. Антика Доклеа Током античког периода, на простору западног Балкана, живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229—228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (6—9). Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем вијеку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору.[20][21] Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмација, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине Римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости. Средњи вијек Устанак Црногораца, слика Ђуре Јакшића Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са другим Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун. Битка на Граховцу, побједа црногорске војске над Османлијама, под вођством Мирка Петровића На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему свједочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извјесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу над Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије. Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара. Југоисточна Европа 1090. на врхунцу дукљанске моћи Војиславова победа над Грцима Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који, вођењем успјешне политике, успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине[22], чиме Зета постаје прва српска краљевина.[23] Његов син Бодин обједињава српске земље, припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Ремоном Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-их година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету ставља под своју власт, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану. Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-их година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Зете подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора. Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонасљеднику младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонасљедника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додјељена породици Балшића. Бедеми Старог града у Будви, 1900 Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем. Насловна страница Цетињског октоиха — првогласника Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином 15. вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побјегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његовог сина (Ђурђа (1490—1496) Црна Гора ће 1496. године пасти у османске руке, а породични поседи ће још неко време остати у власништву Ђурђевог млађег брата Стефана, који се око 1499. године замонашио. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих” (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову). Турска владавина Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Кратко вријеме Црна Гора је постојала и као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614. године. Петар II Петровић Његош У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства, чиме су локална племена била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису прихватали османску власт, те су у 17. вијеку подизали бројне буне. Током овог периода, Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. У таквој држави, Млетачка република је имала и свог човјека са звањем гувернадура који се у њено име мијешао у црногорску политику. Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Владавина Шћепана Малог у Црној Гори, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко успјела раздвојити свјетовну од црквене власти, те дјелимично сузбити племенску неслогу и учврстити централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку Которску, али је она Бечким конгресом додијељена Хабзбурзима. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Старој Црној Гори је припојена регија Брда. Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и 1832. године је укинуо звање гувернадура, пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. године. За овај пораз, Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео и острва Врањину и Лесендру. Краљ Никола I Петровић и краљица Милена у егзилу у Француској, 1916. Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за књаза Црне Горе. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповједништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860, а наслиједио га је синовац Никола I Петровић. Независност Црне Горе Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору од капитулације је поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност. Иако се краљ Никола у јавности позивао на државност Немањића, Црнојевића и Балшића, не постоји било каква директна веза између средњовјековних држава и нововјековне државе Црне Горе.[24] Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905, којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обиљежио сукоб између краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку. Територијална проширења Црне Горе од 19. вијека до краја Другог свјетског рата Ослобођење Црне Горе од стране окупације од 1711. до 1918. године Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске. Године 1910, на 50. годишњицу своје владавине, кнез Никола је Црну Гору прогласио краљевином, а себе њеним првим (и јединим) краљем. У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. И поред великих губитака на његовом ослобађању, Црна Гора је морала да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Новопазарском санџаку и Метохији. У Првом свјетском рату Црна Гора је стала уз Србију против Централних сила. Херојске подвиге, црногорска војска је показала штитећи повлачење српске војске кроз Албанију, али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу. Године 1918, српска и друге савезничке војске ослобађају Црну Гору од окупатора. Након ослобађања, у Подгорици се окупља Подгоричка скупштина која доноси одлуку о безусловном присаједињењу Црне Горе Србији. Југословенске државе и модерна историја Главни чланци: Социјалистичка Република Црна Гора и Република Црна Гора (1992—2006) Зетска бановина у Југославији од 1929. до 1939. Због италијанског незадовољства да будућа Србија има излаз на море, ова краљевина подстиче многе бивше чиновнике краља Николе, као и противнике безусловног уједињења са Србијом, на побуну, а за њено дизање искориштени су божићни црквени сабори 7. јануара 1919. године. Како побуна није дала жељени резултат, она се претворила у хајдучију побуњеника (Зеленаша) против чиновника нове власти (Бјелаша) која је потрајала све до 1926. године. Унутар новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је реорганизована у Зетску област, а 1929. је проширена у Зетску бановину Краљевине Југославије. У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале и раскомадале силе Осовине, а затим су 12. јула 1941. основале и марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак под вођством КПЈ. Устанак је угушен до половине августа 1941. Током рата, америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успјели да ослободе Црну Гору, која је послије рата постала једна од шест република ФНРЈ са сједиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици). Након Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), предсједник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер. Прослава након проглашења независности Црне Горе 2006, Цетиње Послије распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994. Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.[25] Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију. Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута,[26] прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута. Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.[27] Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006, већина од 55,5% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.[28] Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација[29], а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.[30] Дана 5. јуна 2017. године, Црна Гора се придружила НАТО-у као његова 29. чланица.[31] У децембру 2019. отпочели су масовни протести због контраверзног Закона о слободи вјерисповјести, којим се оспоравала комплетна имовина Српске православне цркве.[32][33] Осамнаест парламентараца из редова опозиције је ухапшено прије гласања о закону.[34] Протести су настављени у Јануару 2020,[35][36] праћени са блокадама путева.[37] Током трајања протеста нападнута су црквена лица[38][39] а низ грађана је ухапшен.[40][41] Политички систем и уставно-правно уређење Главни чланци: Политички систем Црне Горе и Устав Црне Горе Плава Палата, резиденција предсједника републике на Цетињу Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донијет 22. октобра 2007. године. Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Предсједник је такође члан Врховног савјета одбране. Тренутни предсједник Црне Горе је Мило Ђукановић. Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Дритан Абазовић је садашњи предсједник владе Црне Горе. Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик. Последњи парламентарни избори у Црној Гори одржани су 30. августа 2020. године. Тренутни предсједник Скупштине Црне Горе је Данијела Ђуровић. Државни симболи Главни чланци: Застава Црне Горе; Грб Црне Горе и Ој, свијетла мајска зоро Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб има иначицу и на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро. Некадашњи премијер Душко Марковић и главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на потписивању протокола о чланству Црне Горе у Северноатлантском савезу; Вашингтон, 5. јун 2017. Војска Главни чланак: Војска Црне Горе Војска Црне Горе Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су насљеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.[42] Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она знатно смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. Црна Гора је чланица НАТО пакта и програма Партнерство за мир. Административна подјела Главни чланак: Општине Црне Горе Подјела Црне Горе по општинама 2012. године Црна Гора је административно подјељена на глави град (Подгорицу) у чијем саставу су двије градске општине (Голубовци и Тузи), престоницу (пријестоницу) (Цетиње) и 21. општину. Андријевица Бар Беране Бијело Поље Будва Гусиње Даниловград Жабљак Колашин Котор Мојковац Никшић Петњица Плав Плужине Пљевља Рожаје Тиват Улцињ Херцег Нови Шавник У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа. Градови Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док Цетиње има статус престонице. Други већи градови су Никшић и Пљевља. пру Извор: ? № Град Општина Популација № Град Општина Популација Подгорица Подгорица Никшић Никшић 1. Подгорица Подгорица 136.473 11. Тиват Тиват 9.467 Пљевља Пљевља Бијело Поље Бијело Поље 2. Никшић Никшић 58.212 12. Рожаје Рожаје 9.121 3. Пљевља Пљевља 21.377 13. Доброта Котор 8.169 4. Бијело Поље Бијело Поље 15.883 14. Даниловград Даниловград 5.208 5. Цетиње Цетиње 15.137 15. Тузи Подгорица 4.857 6. Бар Бар 13.719 16. Мојковац Мојковац 4.120 7. Херцег Нови Херцег Нови 12.739 17. Шкаљари Котор 4.002 8. Беране Беране 11.776 18. Игало Херцег Нови 3.754 9. Будва Будва 10.918 19. Бијела Херцег Нови 3.748 10. Улцињ Улцињ 10.828 20. Плав Плав 3.615 Становништво Главни чланак: Демографија Црне Горе Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и вјерском саставу који слиједе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011.[43] Наредни попис у Црној Гори биће одржан од 1. до 15. новембра 2023.[44] Етнички састав Етнички састав Црне Горе по општинама 2011. године Етнички састав Црне Горе по насељима 2011. године Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је посљедњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногор

Prikaži sve...
3,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Kao na slikama Ima fleku sa strane, odtalo lepo očuvano Retko u ponudi O temama / O narodima Konstantin Porfirogenit ’’O temama’’ opisuje okolnosti u kojima su vođeni Romejska imperija i njena politika kao i praktičnih saveta kako se predstavljati u svakodnevnim situacijama koje nameće donošenje vladarskih odluka. ’’O narodima’’ daje karakterologiju političkih i ratničkih osobina svih naroda Carstva: Srba, Hrvata, Rusa, Arabljana, Španaca, nekih unutrašnjih varvara i ostalih romejskih podanika. Konstantin VII Porfirogenit (grčki: Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος, Carigrad, 2. septembar 905 — Carigrad, 9. novembar 959) bio je vizantijski car (913—959) i autokrator (od 945. godine). Takođe se bavio i istoriografskim radom. Kao istoričar, napisao je četiri znamenita djela, zajedno sa svojim saradnicima: Spis o narodima, Spis o ceremonijama, Spis o temama i Život Vasilijev.[1][2] Biografija[uredi | uredi izvor] Konstantin Porfirogenit i Roman II na vizantijskom zlatniku (945-959) Konstantin je rođen 905. godine u Carigradu, kao sin vizantijskog cara Lava VI Mudrog iz njegovog vanbračnog odnosa sa Zojom Korbonopsinom. Uprkos tome, krštenje carevog novorođenog, a takođe i jedinog sina obavio je 6. januara 906. godine carigradski patrijarh Nikola Mistik.[3] Posle smrti Lava VI (912) državom je kao autokrator upravljao njegov brat, car Aleksandar I, ali on je umro već sredinom 913. godine,[4] nakon čega je maloletni Konstantin ostao jedini car. Stvarna vlast je data regenstvu, koje je prvo vodio patrijarh Nikola Mistik, a posle njega carica Zoja, majka Konstantina VII. Na kraju je 920. godine punu vlast uzeo Roman I Lakapin (um. 944), kao car-savladar i tast Konstantinov.[5] Konstantin uspeo je da preuzme vlast tek 945. godine,[6] a nakon toga je vladao samostalno, sve do svoje smrti 959. godine.[7] Njegova vladavina je sa političkog aspekta bez većeg značaja, ali zato njegova naučno literarna delatnost zauzima jedno od najistaknutijih mesta i u vizantijskoj kulturnoj istoriji. Konstantin je imao smisla i ljubavi za nauku i umetnost. Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih saradnika koji su mu pomagali na spremanju materijala, a sudelovali su i u pisanju, tako je teško odvojiti šta je pisao sam car a šta saradnici. Karakter dela ovog kruga je kompilatorski ali baš u tome je njihova vrednost jer donose vesti starijih izgubljenih izvora. Konstantinova dela su bogata informacijama. Najpoznatije njegovo delo je „De administrando imperio“ (O upravljanju carstvom) koje ima didaktički karakter i namenjen je carevom sinu, kasnijem caru Romanu II. U tom delu, Konstantin Porfirogenit daje podatke o zemljama i narodima sa kojima je Vizantija dolazila u dodir, među njima i Slovenima. Delo je naročito značajno za proučavanje istorije srpskog naroda, jer Porfirogenit piše o dolasku Srba na Balkan u 7. veku naše ere. Obično se ističe da je delo nastalo 948-952. godine.[1] Još ranije od ovog Konstantinovog dela nastalo je njegovo delo „De thematibus“ (O temama) koji je napisao oko 934. Taj spis opisuje vizantijske upravne jedinice-teme u Konstantinovo vreme, ali delo se više odnosi na stanje u 5. i 6. veku. Treće, ujedno i najopširnije delo cara-pisca nosi naziv „De ceremonius aulae Bizantinae“ (O ceremonijama vizantijskog dvora). Ono je nastalo posle 952. godine i donosi opis vizantijskih obreda na dvorovima i vizantijskim ceremonijama. Poslednje istorijsko delo cara Konstantina Porfirogenita je bila biografija njegovog dede, Vasilija I Makedonca, osnivača Makedonske dinastije i jednog od najmoćnijih vizantijskih careva u 9. veku. Vladavina strica Aleksandra[uredi | uredi izvor] Vizantijski car Aleksandar I (912-913) Pitanje četvrtog braka Lava VI dugo je uzbunjivalo vizantijski svet. Kad je maja meseca 912. Lav VI umro, zakonitost Konstantinovog položaja je opet došla u pitanje. Od tada pa za sedam godina, dve neprijateljske ambicije će stajati jedna prema drugoj: Zoe, vatrena u odbrani svoga carskog dostojanstva, svoga braka i svoga sina, i patrijarh Nikola, ne manje vatren u traženju odmazde, trudeći se da pobede načela koja je on branio i da ostvari svoju želju za vlašću. Po obećanju koje je senat dao vasileusu na samrti, mladi Konstantin VII bi proglašen za cara. Ali on je imao za druga i za tutora svoga strica Aleksandra, a prva briga ovoga bila je da surovo istera Zoju iz dvora i da na patrijaršisku stolicu vrati Nikolu. Prvosveštenik se vratio iz progonstva vođen željom za osvetom; oholiji u svome triumfu i bezočniji no ikad, on je uporno išao za tim da zadovolji svoju mržnju i siguran da će se time dopasti vasileusu Aleksandru, čiju je politiku tako pomagao, on nije štedeo ništa i nikoga. Prečasni Jeftimije dobio je prvi udarac. Pozvan da izađe pred skupštinu koja se držala u palati Magnaur, bio je ne samo zbačen i anatemisan, nego se Nikola toliko zaboravi da ga je počeo podlo vređati, a sluge patrijarhove, jurnuvši na nesrećnika, iscepaše njegovo svešteničko odelo, oboriše ga na zemlju, iščupaše mu bradu, polomiše zube, i najposle ga toliko izudaraše nogama i pesnicama da je ostao onesvešćen na mestu i s teškom se mukom spasao smrti. To nije bilo dovoljno da ublaži mržnju Nikolinu. On je hteo da se osveti svima koji su bili uzrok nemilosti u koju je pao i njegovom progonstvu, carici Zoe, rimskom prelatu, i samom pokojnom caru. U dugoj predstavci koju je uputio papi Anastasiju, on je izložio sa svoga gledišta ceo tok četvrte ženidbe, iznoseći sa uvredljivom strogošću ponašanje vasileusovo, kudeći sa ponižavajućim sažaljenjem slabost Sergija III koga su prevarili legati, dajući pouke Latinima, zahtevajući naročito neodložno da se poprave učinjene sablazni. On u četvrtoj ženidbi carevoj nije hteo da vidi ništa drugo do razvrat, nečistu vezu, dostojnu jednoga skota i stidnu za ljudsku prirodu; i ako je pristajao da se oprosti mrtvima, on je u naknadu tražio da se krivci koji su još u životu, Zoe i njen sin, strogo osude. Car Aleksandar radio je u Rimu u istom smislu. On je mrzeo sina svoga brata, čiji mu je život zatvarao puteve ka najvišoj vlasti; on je strasno želeo da njegovo rođenje oglasi za nezakonito; čak je pomišljao, kažu, da se oslobodi toga deteta, koje mu je smetalo, načinivši ga evnuhom; i s teškom mukom su uspeli; la ga odvrate od te svirepe namere. Srećom po mladoga Konstantina, Aleksandar umre juna meseca 913. ; ali pre no što će umreti, postarao se da za predsednika namesničkog saveta odredi patrijarha Nikolu. Znao je da može računati na prvosveštenika da će produžiti njegovu politiku i zadovoljiti njegovu mržnju. Dok se Aleksandar borio s dušom, Zoja, uvek; energična, pokušala je jedan smeo ispad; ona se pojavila u Svetoj Palati, izjavivši da hoće da vidi; svoga sina, i da se razgovara za samrtnikom; mislila je da se tako dočepa vlasti. Nikola naredi da je surovo oteraju. Zatim, da bi se konačno oslobodio te moguće suparnice, svemoćni namesnik, najviši gospodar države, izdao je jedan ukaz kojim zabranjuje carici pristup u carski stan, i oduzima joj čak i titulu vasilise; malo docnije, on je čak primora da uđe u manastir, i mislio je da će tako ubuduće biti mrtva za svet. Ali Zoja je bila protivnica dostojna patrijarha. Iz dna manastira gde su je preko njene volje bili zatvorili, ona je samo čekala priliku da upropasti svoga suparnika. I ubrzo je nađe. Strogost sa kojom su namesnici ugušili pobunu Konstantina Duke, izazvala je velika nezadovoljstva protiv njih; s druge strane, u dvoru, mladi car je tražio svoju majku. Trebalo se rešiti da je povrate: to je bilo u oktobru 913. Za to vreme Simeon je pojačao napade protiv Vizantije, iskorišćavajući u Carigradu gotovo uobičajene krize oko nasledstva. Vizantija je, osećajući veliku opasnost, napregla sve svoje snage da odoli Bugarima. Carigradska diplomatija postala je veoma aktivna tražeći na sve strane saveznike. U nevolji obratila se i Srbima. Drački zapovednik Lav Rabduh došao je lično u neretvanski kraj, koji je tad bio pod vlašću Petrovom, s misijom da pridobije Srbe protiv Bugara, u vezi s Mađarima. Zahumski župan Mikajlo Višević, koga je Petar potisnuo iz Zahumlja na susedna ostrva, obavesti o tim pregovorima Bugare. On je uopšte bio prišao bugarskoj politici, nadajući se da će njihovom pomoću suzbiti Petra, koji je pokazivao težnje da se oslobodi bugarskog pritiska. Mihajlo je još 912. god. uhvatio sina mletačkog dužda i docnijeg dužda Petra Badoarija, kad se iz Carigrada vraćao u Mletke, i poslao ga je Simeonu. Regentstvo carice Zoje[uredi | uredi izvor] Smrt cara Aleksandra Vrativši se tako na mesto, ona se time koristi da svoje ljude ponamešta na važne položaje; ona udalji ljubimce pokojnoga cara Aleksandra, koje je on namestio u namesnički savet, zatim, drsko, napade na patrijarha. Smela žena, kao što je bila, ona je sasvim prosto mislila da ga da ubiti; Nikola uspe da umakne ubicama, i skloni se u Svetu Sofiju i dvadeset i dva dana nije smeo da ostavi to neprikosnoveno sklonište. Zoja je likovala. Već je pomišljala da prvosveštenika svrgne i nudila je njegovo mesto Jeftimiju; ali se ovaj uklanjao; Nikola je, uostalom, još bio moćan; stupiše dakle u pregovore. Patrijarh obeća da će se ubuduće baviti samo crkvenim poslovima, da će se odreći vlade u državi, da se više neće pojavljivati u dvoru dok ne bude pozvan; obaveže se da će pominjati Zoe u zvaničnim molitvama pored vasileusa njenog sina, da će je svečano proglasiti za Avgustu. Po tu cenu on je dobio potpuno pomilovanje za prošlost i pravo da zadrži svoje crkveno dostojanstvo. U toj borbi za krunu koja se vodila između Zoje i Nikole, sveštenik je bio konačno pobeđen (februara 914. ). Novčić na kome je prikazana Zoja sa sinom Konstantinom. Politika bugarskog poglavara Simeona bila je jasna: on je, da preseče sve te opasne veze protiv sebe, pogodio najpre najačeg protivnika. U bici kod Anhijala, 917. godine, on je strahovito potukao Grke.[8] Odmah za tim, dok je jednu vojsku uputio na Carigrad, krenuo je drugu na Srbe, da sruši Petra i dovede na vladu Pavla Branovića, unuka Mutimirova. Ali je Petar bio jak; održao se s uspehom protiv svih dotadašnjih napadaja; i nije bilo neverovatno da će i sada njegov otpor biti vrlo snažan. Stoga Bugari smisliše prevaru. Oni ga, pod zakletvom, pozvaše na dogovor. Kad je on poverovao zakletvi i došao, oni ga uhvatiše i vezana odvedoše u Bugarsku. Tamo je i umro u Simeonovoj tamnici. Vladu u Srbiji preuze bugarski štićenik Pavle Branović, priznavši Simeonovu vrhovnu vlast. Posle tih svojih pobeda Simeon se 918. god. krunisao za cara, stvorivši u isto vreme i bugarsku patrijaršiju. Neuspesi vizantijski dovedoše u Carigradu do velikih promena. Zoja, postavši regentkinja, pokaza se zaista nesposobna da se odupre spletkama koje su je okružavale. Carica je odavno imala jednoga ljubimca, Konstantina, za koga je, još za života Lava VI, bila osumnjičena da ima nešto više nego blagonaklonosti. Taj čovek, koji je pao u nemilost zajedno sa caricom, vratio se, naravno, s njom na vlast i vršio je svemoćni uticaj na vladarkin duh. Uspelo se da se zbog toga probudi sumnja mladoga cara; njemu bliski ljudi predstaviše mu ljubimca kako se sprema da ga zbaci i pomišlja da na presto dovede svoga sopstvenog zeta Lava Foku. Sklopi se zavera. Protiv Konstantina i njegovog rođaka tražili su pomoći od flote, i veliki admiral Roman Lakapen dobi od vasileusa pismenu zapovest i primi nalog da zatvori ljubimca. Taj je udarac bio uperen pravo na caricu. Očajna, ona jurnu na terasu Bukoleona, pitajući svoga sina, svoje prijatelje, šta znači ta pobuna. Odgovoriše joj da je njena vlada svršena, da vlast prelazi u druge ruke; i odmah sutradan hteli su da je oteraju s dvora. Tada, sva u suzama, bacivši se u naručja svoga sina, ona se pozva na svoja materinska prava i preklinjaše da je zadrže. Mladi Konstantin, dirnut, popusti i reče: Ostavite moju majku pored mene. Ali ako je ostala na dvoru, ona je izgubila najvišu vlast. To je bilo 918. Patrijarh Nikola kao regent[uredi | uredi izvor] U ovim kritičnim okolnostima samo je jedan čovek izgledao sposoban da uzme vlast u svoje ruke. To je bio patrijarh Nikola, koji dok je bio u nemilosti nije ništa izgubio od svoje energije i od svoje ambicije. Njemu se i sama Zoja u trenutku revolucije, kad je njen ljubimac podlegao, bila obratila, kao jedinom osloncu koji je mogla naći; njemu je vasileus poverio zvanje prvoga ministra. On je bio na tom mestu kad se, marta meseca 919. podigao Roman Lekapen, zapovednik flote, a kasnije i tast cara Konstantina, dočepao se dvora i vladareve ličnosti, očekujući bliski dan kad će se pridružiti prestolu, prvi od onoga niza nasilnika koji su više puta u toku X veka vladali vizantijskom monarhijom pod imenom zakonitih vasileusa. Regentstvo i vladavina Romana Lakapina[uredi | uredi izvor] Novčić sa likom Romana Lakapina. Oko Romana Lakapena susretoše se poslednji put dvoje protivnika, čije su borbe i ambicije :već skoro dvadeset godina ispunjavale istoriju Svete Palate. Kažu da je Zoja, još uvek lepa, pomišljala, da bi se opet dočepala vlasti, da zavede skorojevića, i da se uda za njega; izvesno je u svakom slučaju da je pokušala, pošto je njena stranka bila slomljena u buni Lava Foke, da otruje nasilnika. Ona nije uspela i morala je otići, prognana sa dvora ovog puta zanavek, da u manastiru Svete Eufimije Petrionske završi svoj buran i dramatičan život. Za to vreme Nikola je likovao. Juna meseca 920. godine, koliko da ugodi Romanu i da zadovolji svoju ličnu osvetoljubivost toliko da okonča rascep koji je proizišao iz tetragamije, patrijarh obznani čuveni akt poznat pod imenom „proglas sloge`. Najednom svečanom skupu, grčka Crkva, u prisustvu vasileusa, Romana i Konstantina, proslavila je povraćenu slogu između pristalica Nikolinih i Jeftimijevih. Pomirenje je izvršeno na račun cara Lava VI. Crkva je svakojako izuzetno, dopustivši taj čin, pristala da oprosti, čak i da ozakoni četvrtu ženidbu carevu; ali se u toliko više pokazivala nepopustljiva u održanju kanonskih načela, i strogim izrazima je osuđivala brakove te vrste. „Složno izjavljujemo`, rekli su glavari crkve u svojoj presudi, „da je četvrta ženidba stvar apsolutno zabranjena. Ko god, se bude usudio da je zaključi, biće isključen sa svake crkvene službe, dogod bude ostao u naložništvu. Ocevi pre nas presudili su tako, i mi bliže određujući njihovu misao, proglašujemo da je to delo protivno svakoj hrišćanskoj ustanovi.“ Sa istom takvom strogošću, prvosveštenici su osudili i treću ženidbu. „Treba, govorili su, iščistiti tu sramotu, kao što se čisti đubre, kad je, umesto da bude bačeno u jedan kut, rastureno po celoj kući`. I tumačeći ove reči, patrijarh Nikola je pobedonosno pisao papi da su, iz obzira prema carskom veličanstvu, milostivo postupali, ali da je četvrta ženidba protivna dobrim običajima i crkvenoj disciplini. Mladi car Konstantin VII morao je prisustvovati čitanju akta koji žigoše brakove slične onome iz koga je on rođen; on je svake godine morao svečano proslavljati tu svetkovinu jedinstva koja ga je podsećala na tako mučne uspomene. To je za carsko dostojanstvo bilo teško poniženje, za crkvu pobeda na koju je ona s pravom bila gorda, za patrijarha Nikolu, njenog poglavara, triumf kome nema ravna, posle toliko borbe, padanja u nemilost i neočekivanog vraćanja sreće. Pa ipak, i pored spoljnjeg izgleda, ako se posmatra suština stvari, videće se da je, svojom upornom željom da ima sina, uzastopnim ženidbama koje je sklapao u tom cilju, veštom otpornošću koju je uneo u pitanje četvrte ženidbe, Lav VI učinio veliku uslugu carevini i dinastiji. Prisustvo jednog zakonitog naslednika, oko koga su se skupili svi verni, jedino je spaslo Vizantiju da posle smrti vasileusove ne utone u haos revolucija. Život ovoga deteta, predstavnika Makedonskog Doma osujetio je slavoljubive namere Konstantina Duke, i Lava Foke, i sprečio Romana Lekapena da konačno utvrdi svoje naslednike na vlasti. Ako je vladalačka porodica makedonska, umesto da provede nekoliko kratkih godina na prestolu, vladala Vizantijom skoro dva veka i dala joj slavu i napredak, ona to poglavito duguje staranju Lava VI, gipkoj diplomatiji i mirnoj hrabrosti sa kojima je taj vladalac kroz sve teškoće, i pored protivljenja Crkve, išao cilju koji je sebi postavio i ostvario ga. Udaja Romanove kćerke za cara Kaonatantina uvredi Simeona, koji je imao ugovor s Vizantijom da njegova kći postane njihova carica i da tako on sam dođe do uticaja u Carigradu. Novi rat bio je neizbežan, i počeo je vrlo brzo. U to vreme nalazio se u Carigradu srpski knežević Zaharija, koji se pred Petrom bio sklonio u Hrvatsku. Vizantijska diplomatija ponudi Zahariji, da s njihovom pomoću izvede prevrat u Srbiji i sruši bugarskog štićenika Pavla. Grci su očevidno hteli da Bugare zaposle na toj strani i odvrate od Carigrada. Zaharijin pokušaj nije uspeo. Sam Zaharija bi uhvaćen i poslat u Bugarsku, gde je čuvan u okovima (920/21. god.). Ali malo iza toga uloge se potpuno menjaju. Sigurno potaknut grčkim obećanjima, a možda i izazvan kakvom surovošću Bugara, sam Pavle se digao protiv Simeona. Ali, kao i drugi pre njega, nemade uspeha. Simeon posla sa svojom vojskom protiv njega Zahariju, za koga je držao da ga je bavljenje u Bugarskoj naučilo pameti. Pavle bi zbačen, a Zaharija dođe na vlast, 922. god. Ali Zaharija nije bio prijatelj Bugara. Njihov pritisak opredelio ga je brzo, da nastavi svoje ranije veze s Vizantijom. Kao povod za novi stav njemu je dobrodošao jedan ustanak u samoj Bugarskoj, koji je izbio 923. god. Da li je on dao kakve pomoći ustanicima i da li je imao uopšte kakvih veza s njima ne zna se pouzdano, ali je sigurno da se sam opredelio protiv Simeona. Zbog toga Simeon uputi u Srbiju jednu kaznenu ekspediciju, kojoj behu na čelu Teodor Sigrica i Marmaj, one iste vođe koje su s Pavlom Branovićem i ranije dolazile tamo protiv Petra. Srbi suzbiše tu vojsku s velikim bugarskim gubicima; u borbi im padoše obe vođe. Kao dokaz svoje pobede Zaharija posla u Carigrad njihove glave i oružje. Kivan radi tog poraza, Simeon posla u Srbiju novu, znatno jaču vojsku, i uza nju, tobože kao novog kandidata za presto, Klonimirova sina Časlava. Zaharija se prepade od te nove sile i, ne smejući da je sačeka u zemlji, pobeže u Hrvatsku. Srbija je, ipak, mogla da dade otpora; Bugari su bili dobro obavešteni o svom prošlom porazu. Zato ponovo pribegavaju lukavstvu. Pozivajući srpske župane da dođu na jedno određeno mesto i prihvate svog novog vladara Časlava, oni su se kleli, da ne misle ništa rđavo. Zaboravivši sličnu lakovernost Petrovu, Srbi poverovaše i dođoše na to mesto. Tu vođe biše odmah pohvatane, a obezglavljen narod posta lak plen bugarskog napadaja. Bugari uđoše u Srbiju, pohvataše tamo velik deo stanovništva `od malog do velikog` i odvedoše ga u Bugarsku. Jedan samo deo, zapadni svakako, uspeo je da se spase u Hrvatsku. Ovo zaštićivanje Srba i veze Hrvata s Vizantijom izazvaše Simeona da krene vojsku i na Hrvatsku, ali je u tom pothvatu bio zle sreće. Hrvatski kralj Tomislav s uspehom je odbio bugarske napadaje, preduzimane, istina, na toj daljini, s nevelikim snagama. Srbija je međutim postala obična bugarska pokrajina. Konstantin i Simeon. Mihajlo Višević, protivnik Petra Gojnikovića, a saveznik cara Simeona, kao da se u poslednje vreme bio povukao od Bugara. Posle pada Petrova on je sigurno dobio natrag svoju zahumsku oblast i pratio, bez življeg učešća, borbe u Raškoj. O njegovu držanju za vreme ovog teškog ratovanja između Srba i Hrvata s jedne i Bugara s druge strane nema nikakva pomena. Tek 925. spominje se on, uz kralja Tomislava, kao učesnik na spljetskom crkvenom saboru, na kom se raspravljalo o slovenskom bogosluženju u Hrvatskoj i susedstvu. Po svemu se čini, da Mihajlo nije bio tada potpuno samostalan, nego da je zavisio od Tomislava. Po zaključku tog sabora Split je postao crkvena metropola ne samo hrvatske, nego i zahumske srpske države. Mihajlo se, posle toga, javlja kao izvestan vojnički činilac. 10. jula 926. uzeo je italijanski grad Sipont, koji je nominalno bio vizantijski, ali je lako mogao postati plen pljačkaških Arapa ili Langobarda. Očevidno je, da Mihajlo nije morao uzimati taj udaljeni italijanski grad za svoj račun, jer ga ne bi mogao trajno održati. Nije, međutim, sigurno, da li je to činio radi plena, iz gusarske sklonosti; ili po želji Tomislavljevoj; ili, možda, po poruci iz Carigrada. Jer nedugo iza toga je ušao u veze s Vizantijom i dobio je otud plemstvo i titulu `antipata`, tj. namesnika. Posle smrti cara Simeona (27. maja 927.) Bugarska poče naglo opadati. Svađe nastaše u samoj dinastiji između carevih sinova; u boljarskim redovima, dugo pritiskivanim silnim carevim autoritetom, javiše se veliki prohtevi; ratom zamorena zemlja tražila je oduške. Bogumilski pokret, koji uze naglo da se širi, bio je čista reakcija osvajačkom duhu Simeonove politike: ljudi su tražili ugušivanje strasti, vraćanja odricanju i sporila su vlasti. Postanak te sekte veže se uz ime nekog sveštenika Bogumila, koji se javio za vreme Simeonova naslednika, cara Petra; u stvari, to je niz učenja koja potiču iz starih gnostika, a imaju dubljih veza sa pavlikijancima i manihejima. U osnovi dualistička, kao sve vere Istoka, bogumilska sekta je taj dualizam naglašavala do kraja u svima pojavama: boga i đavola, odnosno duše i tela, vere i države. Glavni propovednici te vere bili su pavlikanski Sirci i Jermeni, koji su bili kolonizovani na Balkanu od VII-X veka; ali se pokret razvio naročito posle smrti cara Simeona, kad je nezadovoljstvo u zemlji moglo da se slobodnije izrazi. Bogumili su imali izvesnih racionalističkih crta; bili su protivnici verskih simbolizacija, apstraktnih teorija i dogmatičarstva; tražili su, da se Hristova vera razume onako kako je propovedana, bez naslanjanja na Stari Zavet, prosta i jednostavna, ali duboka po svojoj suštini. Odbacuju krst i krštenje dece, pričest, vaskrs mrtvih. Ne veruju u čistilište i zagrobni život. Ljuti su protivnici hijerarhije i nekrišćanskog sjaja crkve. Ovaj svet sujete nije delo božje nego đavolsko; stoga treba duhovnim savladati telesno; vratiti se izvoru pravog apostolskog hrišćanskog života. Protivnici bogumila, kao čuveni Kozma Prezviter, napadaju ih prekorima, da su protivnici vlasti, da osuđuju bogatstva, da bune sluge protiv gospodara, da daju ženama mnogo prava. Da je ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči, koje govori sam Kozma: sveštenici stranstvuju po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; učestvuju u metežima, ili pijanče `budući sluge utrobi, a ne bogu`, ili se zanose pohotom; ili se bave trgovačkim poslovima; kad odu u manastire, ne mogući podnositi askezu i disciplinu, vraćaju se starom životu `kao psi na svoje bljuvotine`. Učenje bogumila imalo je velikog uspeha, naročito među Slovenima. S izvesnim demokratskim osobinama, s nešto nacionalnih crta vidnih u samom imenu sekte, u nazivima braće (ded, strojnik), bogumilizam im je postao blizak i drag. Bilo je možda i izvesnog socijalno-političkog opredeljenja. Vlasti su u Bugarskoj bile još uvek stari bugarski boljari, sa još neistrtim plemenskim osećanjima; ili pod Petrom, na dvoru, grčke. Sloveni, široki puk, bili su nosioci glavnih tereta. Nije slučajno, da se u jednoj-dve od poznatih bogumilskih organizacija, među Brsjacima i Drugovićima, na donjem Vardaru i oko Babune, organizuje doskora nova, od Bugara nezavisna, država. Možda je čak i ime babuna, koje se navodi kao druga oznaka za bogumile, naročito u srpskim oblastima, u vezi s tom organizacijom. Iz Bugarske i Maćedonije ta je sekta prešla posle i u Srbiju, a odatle u Bosnu. Prva se otcepila od Bugarske Srbija. Za vreme uzajamnih borbi i meteža u Bugarskoj rešio se Časlav Klonimirović da obnovi svoju otadžbinu. Sa četvoricom drugova on 931. god. pobeže iz Preslava u Rašku. O pustoši, koja je tada vladala u Srbiji, pričale su se na zainteresovanom carigradskom dvoru neobične stvari. Časlav je, govorilo se, zatekao u zemlji svega pedeset ljudi, koji su lutali planinama i hranili se lovom, a ne imali ni žena ni dece. Pričanje je nesumnjivo preterano, ali je verovatno da je zemlja ličila na kakvo zgarište i da su prometni putevi bili napušteni. Takvu zemlju Časlavu nije bilo teško `zauzeti`. On se odmah obratio vizantijskom dvoru tražeći pomoći i zaštite. Car Roman, kome je svako slabljenje Bugarske bilo dobrodošlo, iako se s njom smirio, a imajući i ranije Srbiju u svojim kombinacijama, prihvatio je odmah ponudu Časlavljevu. Vizantija je dala za obnovu Srbije materijalna sredstva, koja su donosile one izbeglice što su se iz Bugarske, preko Carigrada, ili iz Vizantije same, vraćale u otadžbinu. Vratiće se i begunci iz Hrvatske i drugih susednih zemalja. Srbija se, zajedničkom saradnjom, brzo oporavljala. Bugarska nije, koliko se zna, zauzeta domaćim zlom, preduzimala ništa protiv Časlava; verovatno je tome doprinelo i držanje Vizantije, koja je odmah pokazala živ interes za srpsko pitanje. Samostalna vladavina[uredi | uredi izvor] Posle trećine veka 945. godine Konstantin je počeo vladati sam jer je srušio Lakapinovu porodicu. Za vlade cara Konstantina Porfirogenita, stalno pomagan od Vizantije kao njen štićenik, Časlav je uspeo da znatno utvrdi svoju vlast i ojača Srbiju. On je bio još živ, kad je car pisao svoj važni spis De administrando imperio, u kom je naveo granice tadašnje srpske države. Srbija je tada obuhvatala današnju Bosnu do Plive, Cetine i Lijevna na zapadu; Travunija i Konavlje priznavali su srpsku vlast, a Zahumlje i Neretljanska oblast označavani su kao područje srpskog stanovništva i države. Na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a prema severu išla je do Rudnika i možda do Save. Na jugu se Časlav naslanjao na srpska plemena u Duklji. Časlav je imao širu državu nego Vlastimir, ali je središte i njegove države bilo u današnjoj istočnoj Bosni i severoistočnoj Hercegovini i zapadnoj Srbiji; od izvora Neretve do zapadne Morave. Taj kraj, za više od dva veka, predstavlja središte srpskog plemena i zametak srpske države. Uži naziv Srbija Porfirogenit daje za severoistočnu Bosnu sa Solima i za kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika, nazivajući to `pokrštenom Srbijom`. Ali u cara se nalazi i širi obim tog imena. Prvi put se kod njega, dakle sredinom X veka, za ovu čitavu Časlavovu tvorevinu, upotrebljava ime Srbija, ι Σερβλια. Pod srpskim imenom Porfirogenit obuhvata sva plemena, koja su ušla u obim Časlavove države, Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. Pod Časlavom se, dakle, vrši prvo srpsko plemensko grupisanje u našoj prošlosti, i to kao reakcija na bugarsku osvajačku politiku Simeonova vremena. Dinastija Viševića gubi svoj značaj iako se Mihajlo u drugom delu svoje vladavine, pred kraj Simeonova života, približio Vizantiji i bio primljen od nje. Srbe i Hrvate od početka X veka često i surovo napadaju Mađari, bilo da na njih udaraju neposredno, bilo da preko njihova područja prodiru u tuđe oblasti. Poslednje godine vlade cara Konstantina, 959., o Vaskrsu, oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu same prestonice. U tim napadajima nije, verovatno, bila pošteđena ni Srbija. U Dukljanskoj Hronici ima poduža priča o tom, kako je Časlav došao u sukob s Mađarima i poginuo od njih. Neki vođa mađarski, Kiš, upao je s vojskom u Bosnu i plenio je. Časlav požuri sa svojim četama proti njega. Stiže ga negde kod Drine i potpuno ga potuče; sam Kiš pogibe u toj borbi. Njegova udovica pođe poglavici mađarskom s molbom, da joj da novu vojsku, da bi osvetila muža. Sa `nebrojenom vojskom`, priča hronika, pošla je ona protiv Časlava. Zatekla ga je negde u Sremu. Po noći, iznenada, napali su Mađari na Srbe, potukli ih i uhvatili i samog Časlava i svu njegovu mušku rodbinu. Po naredbi Kišove udovice, vezali su im noge i ruke i pobacali ih sve u Savu. To je bilo negde oko 960. god. S Časlavom je pala i njegova državna tvorevina. Jedini istorijski izvor za to vreme, vrlo mutan i nepouzdan, Ljetopis Popa Dukljanina, zabeležila je samo činjenicu, da se Srbija iza Časlavljeve pogibije raspala u manje jedinice i da je takvo stanje trajalo duže vremena. Raška se odvojila od Bosne, koju je osvojio hrvatski kralj Krešimir II. Bosanski ban, videvši da mu ne može odoleti, pobeže Mađarima. U ostalim srpskim pokrajinama uzeše vlast lokalni gospodari. Tako se priča za trebinjsku oblast, da je u njoj obrazovana posebna kneževina.

Prikaži sve...
3,990RSD
forward
forward
Detaljnije

TOMAS MAN MALI GOSPODIN FRIDMAN Meki povez Паул Томас Ман (нем. Paul Thomas Mann; Либек, 6. јун 1875 — Цирих, 12. август 1955) био је немачки романописац и приповедач, добитник Нобелове награде за књижевност 1929. године. Манов рад је утицао на многе касније ауторе, укључујући Хајнриха Бела, Џозефа Хелера, Јукиа Мишиму, и Орхана Памука.[1][2] Биографија Детињство и школовање Рођен је у немачком граду Либеку 6.јуна, у старој и угледној трговачкој породици. Био је друго од петоро деце трговца Томаса Јохана Хајнрифа Мана и Јулије де Силва Брунс, пореклом Јужноамериканке. Његов старији брат Хајнрих, који ће и сам постати писац, рођен је 1871. године. Имао је и два млађа брата, Карла и Виктора и сестру Јулију.[3] Похађао је гимназију `Katherineum` у Либеку, али су га много више од школе интересовали музика, читање и писање. Прве књижевне покушаје, по угледу на Хајнеа на којима се потписао са Паул Томас, објавио је у гимназијском часопису Der Frühlingssturm (Пролећна олуја) који је сам уређивао.[4] У раном детињству живео у добростојећој породици, али се то мења после очеве смрти 1891. године. Породица се сели у Минхен, док је Томас остао да заврши школу у Либеку. Пошто се придружио породици у Минхену, током 1894. и 1895. на Високој техничкој школи у том граду слуша предавања из историје уметности, историје књижевности и економије.[5] У том периоду објављује и прву запажену новелу у часопису Двадесети век који је уређивао његов брат Хајнрих.[3] Породица Године 1905. оженио се са Катјом Прингсхајм, кћерком минхенског професора математике.[6] Катја и Томас ће имати шесторо деце, од којих ће нека, као Клаус, кренути очевим стопама и послати књижевници. Поред Клауса, Манови су имали и кћерке Ерику, Монику и Елизабету, и синове Готфрида и Михаела. Одлазак из Немачке Током Првог светског рата Томас Ман је због политичких ставова дошао у сукоб са братом Хајнрихом. Непосредан повод за нетрпељивост било је објављивање Мановог текста Фридрих и велика коалиција (Friedrisch und die grosse Koalition) у којем је бранио немачку политику. Ипак, две деценије касније, у време успона Хитлера, Ман увиђа опасност од нацизма и држи 1929. године говор који је 1930. године објављен под називом Апел разуму (Ein Appell an die Vernunft). Када је током 1933. године, заједно са супругом путовао по Европи и држао предавања, син Клаус и кћерка Ерика му шаљу упозорење да се више не враћа. Кућа Манових је конфискована; тада је и донета одлука о депортацији Манових у логор Дахау.[3] Манови се задржавају у Швајцарској, у малом месту близу Цириха. Од 1934. Ман путује више пута у Америку где држи предавања, да би коначно постао професор на Принстону 1938. године. Живот у Америци и повратак у Европу У Америци је Ман прихваћен као славни европски емигрант. Убрзо се цела породица окупила у Америци и потом преселила и Лос Анђелес. Званично Ман постаје амерички држављанин 1944. године. Током 40-их држи више говора против нацизма, који су објављени 1944. године. После рата, године 1952, прелази поново у Швајцарску. До краја живота путује и држи предавања. На путу за Холандију 1955. се разболео, те је хитно пребачен у болницу у Цириху, где је умро 12. августа. Књижевни рад Почеци Ман је у гимназији објавио своје књижевне првенце (Визија), а 1893. и 1894. прве новеле: Посрнула (Die Gefallene) и Воља за срећу (Der Wille zum Glück). Убрзо потом (1898) објављена је и његова прва збирка новела Мали господин Фридеман (Der kleine herr Friedemann). `Јунаци ових кратких прича обично су људи настраних ћуди, људи издвојени из друштва, затворени у себе и у своју усамљеност (...)` [4] На тај начин Ман је у својим првим радовима најавио и прву велику тему која ће обележити његова најзначајнија дела: положај уметника у друштву. Романи и новеле Већ у раној младости започео је рад на првом захтевнијем делу које је у почетку требало да буде обимнија новела - Буденброкови (Buddenbrooks, 1901) Ипак, дело је нарасло у велики породични роман аутобиографског карактера, који кроз неколико генерација прати судбину једне либечке грађанске породице. Нобелова награда коју је добио 1929. године, како је наведено на повељи, додељена му је управо за овај роман.[7] Године 1903. објављена је друга Манова збирка новела под називом Тристан у којој се појавила и новела Тонио Крегер. Тема Тристана је антагонизам између уметности и живота, а иста проблематика ће чинити основ новеле Тонио Крегер: `Док је у Тристану тај антагонизам добио комично-сатирично решење, овде је оно лирски суморно (...) У Тонију Крегеру Ман је први пут свесно искористио музику као средство језичког уобличавања, применио технику `лајтмотива`, стилског понављања и варирања.`[8] Манов рани стваралачки период, обележен пре свега новелистичким радом, завршава се делом Смрт у Венецији које је објављено 1912. године. У овој новели поново се приказује однос уметности и живота, али и `проблематична природа уметникова`.[8] Зрелим периодом Мановог стваралаштва доминира свакако велики роман Чаробни брег који је завршен 1924. године. Непосредну инспирацију за настанак романа Ман је доживео када је 1912. године посетио своју супругу Катју која се лечила у санаторијуму у Давосу. Лично и интензивно искуство боравка у изолованом лечилиштву Ман је инкорпорирао у јунака Ханса Касторпа, тако градећи сложену целину у којој брег постаје симбол целокупне судбине човека: `Чаробни брег представља велику композицију људских односа и идеја епохе, васпитни роман времена.`[9] Ман и Аница Савић Ребац У Универзитетској библиотеци `Светозар Марковић` у Београду чува се једно драгоцено сведочанство о кореспонденцији између Томаса Мана и Анице Савић Ребац, класичног филолога, преводиоца и есејисте. Наиме, Аница Савић је интензивно преводила дела модерних немачких аутора, као и значајне новеле Томаса Мана и одломак Чаробног брега. Поред тога објавила је више луцидних есеја и критичких приказа, приближивши тако немачког романсијера српском читалаштву. Од посебне је важности чињеница да се Аница Савић дописивала са Маном, али је сачувано свега једно писмо из 1929. године које је Ман упутио Аници док је живела у Скопљу. У писму се Ман захваљује на примерцима њених превода новела Тонио Крегер, Тристан и Смрт у Венецији. Њихова кореспонденција довела је и до сарадње и међусобног утицаја. Наиме, Ман је користио неке теме из Аничиног текста `Kallistos` за роман Јосиф и његова браћа. Објавивши овај текст у Wiener Studien, она је 1937. године послала сепарат Ману који га је пажљиво ишчитао, бележећи своје коментаре на маргинама.[10]

Prikaži sve...
249RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Man, Tomas Naslov Pripovetke. I–II / Tomas Man ; [s nemačkog preveli Miloš Đorđević ... et al.] Jedinstveni naslov Erzählungen. scc Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1980 Fizički opis 465, 442 str.; 20 cm Drugi autori - osoba Đorđević, Miloš Zbirka Odabrana dela Tomasa Mana Napomene Prevod dela: Die Erzählungen. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875 – Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju. Pohađao je gimnaziju „Katherineum“ u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao. U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih. Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau. Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman. Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.` Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`. Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.` Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela „Tonio Kreger“, „Tristan“ i „Smrt u Veneciji“. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta „Kallistos“ za roman „Josif i njegova braća“. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama. MG145 (N)

Prikaži sve...
1,990RSD
forward
forward
Detaljnije

Knjiga je dobro očuvana. ,,Dragoljub Jovanović je rođen u selu Gnjilan kod Pirota 8. aprila 1895. godine, kao treće od šestoro dece Stavre i Taske, koji su se u Pirot doselili iz Slavinje, sela sa obronka Stare planine. Dragoljubov otac je bio krojač, vredan i štedljiv zanatlija, a po ubeđenju socijalista. Majka Taska bila je domaćica. Rodila je dvanaestoro dece od kojih je šestoro preživelo. Porodica je bila siromašna a brojna, te su Stavre i Taska teško uspevali da obezbede osnovne uslove za preživljavanje. Uprkos tome, nastojali su da deci pruže dobro vaspitanje i omoguće solidno obrazovanje. Dragoljub Jovanović je rastao kao skroman „zanatlijski sin i učenik zanatlija“. Bio je odmalena „prožet mirisom materijala, prizorom ljudi nagnutih nad poslom“ koji se kroz život probijaju sopstvenim rukama i radom, i koji se odlučno bore za vlastitu egzistenciju. Osnovnu školu u Pirotu upisao je 1902/1903. godine. Izuzetno nadaren i radan, ubrzo je postao jedan od najboljih učenika i već od trećeg razreda osnovne škole, od svoje desete godine, posećivao je skupove radnika u Društvenom stanu gde je recitovao poeziju Koste Abraševića. O tome će sâm kasnije napisati: „Vrlo rano sam ušao u političku školu, skoro u isto vreme kad i u osnovnu“. Veoma mlad prihvatio je ideje istaknutih pirotskih socijalista – njihovim idejama socijalne pravde, jednakosti i bratstva ostao je veran do kraja života, a slike tegobnog rada pirotskih seljaka, radnika i zanatlija predstavljale su idejni i moralni kompas u njegovoj borbi za osnovna ljudska prava. U jesen 1911. godine umro je Dragoljubov otac i nakon toga nastupile su još teže godine siromaštva za porodicu Jovanović. Dragoljub Jovanović je u Pirotu završio osnovnu školu i Nižu gimnaziju, a Višu gimnaziju sa velikom maturom u Beogradu. Odličan i marljiv učenik izdvajao se svestranim interesovanjima. Posebno je bio nadaren i zainteresovan za istoriju, književnost, filozofiju. Sa istim oduševljenjem je čitao ruske klasike, francuske i srpske pisce. Višestruko talentovan, ali isto tako i vredan, ispoljiće to u osnovnoj školi, a kasnije samo potvrđivati. U Beograd dolazi 1912. godine, kao sedamnaestogodišnjak, i upisuje gimnaziju. I dalje vredno radi i objavljuje tekstove u Radničkim novinama i drugim listovima i časopisima. Pohađa nastavu u gimnaziji i na univerzitetu. Najčešće sluša predavanja i nadahnjuje se idejama Jovana Skerlića, Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Cvijića. Ima veoma raznovrsna interesovanja, ali pod uticajem ideja Dragiše Lapčevića, Dimitrija Tucovića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića i Jovana Cvijića sve više se bavi pitanjima modernizacije i socijalnopolitičkog preporoda zaostale Srbije. Stoga, Dragoljub Jovanović svoj rad usmerava na sociološka, politikološka i pravna istraživanja u kojima se ispoljavaju sva njegova širina, talenat i vrednoća. IV razred Pirotske gimnazije 1910 drugi red prvi s leva IV razred Pirotske gimnazije 1910 drugi red prvi s leva Djaci socijalisti u Pirotu 1911,prvi s leva Djaci socijalisti u Pirotu 1911,prvi s leva Maturanti II Beogradske gimnazije, 1914.godine, srednji red, drugi s leva Maturanti II Beogradske gimnazije, 1914.godine, srednji red, drugi s leva Prvi svetski rat je 1914. godine zatekao Dragoljuba u Pirotu i prekinuo njegovo školovanje. Vojne vlasti ga odatle šalju u Makedoniju, u manastir Lesnovo, za učitelja, gde će ostati do kraja te prve ratne godine. Od početka 1915. do povlačenja preko Albanije, novembra iste godine, radio je kao učitelj, a kasnije kao bolničar u vojnoj bolnici u Radovištu. Solun 1916. Solun 1916. Vojno uverenje 1916. Vojno uverenje 1916. Početkom 1916. godine srpska vlada ga je poslala u Francusku na školovanje. U Klermonu je završio studije filozofije a potom, oktobra 1917, upisao studije na uglednom Pravnom fakultetu u Parizu kod čuvenog profesora Buglea. U francuskoj prestonici je upoznao studentkinju Danicu Danu Milošević, kojom se oženio novembra 1919. godine Srpski student u Klermon-Feranu, 1917.godine Srpski student u Klermon-Feranu, 1917.godine Program 1918. Program 1918. Nakon završenih studija prava, 1923. godine je odbranio doktorsku disertaciju: glavnu „Les Rendements Optimum du Travail Ouvrier“ („Moderni stimulansi radničkog rada“). Budući da je bio veliki patriota, nije prihvatio ponudu da nastavi univerzitetsku karijeru u Parizu. Umesto toga, vraća se iz Francuske u Srbiju i uključuje u javni život, prvo u vidu stručno i naučnopublicističkog rada a kasnije i neposrednim političkim angažovanjem. Delovao je kao ubeđeni demokrata, bogate evropske kulture i velikog profesionalnog znanja, spreman da se stavi u službu svoje zemlje, da doprinese njenoj modernizaciji i demokratizaciji. Doktorska teza 1923. Doktorska teza 1923. img118 Ubrzo je na beogradskom Pravnom fakultetu za predmet Agrarna politika izabran za docenta (1924), a potom (1926) i za venrednog profesora. Jovanovićevo teorijsko shvatanje društva svojevrsna je kombinacija političkih, ekonomskih, moralno-filozofskih i drugih elemenata. Uviđao je da je selo jedinstvena društvena sredina, a seljaštvo, kao poseban homogen društeni sloj mistično vezan za zemlju, nosilac svega vrednog u društvu. Stoga, smatrao je, seljaštvo bi trebalo da ima odlučujući uticaj i vladajući položaj u društvu. Bio je pokretač i urednik nekoliko časopisa i listova i jedan od vodećih aktivista u Zemljoradničkom pokretu, koji se borio za socijalno, kulturno i političko uzdizanje sela i seljaka. Sa svojim istomišljenicima osnovao je Grupu za socijalnu i kulturnu akciju (1924), koja je oštro kritikovala autokratski režim i međunacionalne sukobe u zemlji. Pokrenuo je i uređivao listove Novi pravci (1924) i Rad (1926), u kojima su zastupane i popularisane levičarske, socijalističke ideje, sarađivao sa mnogim časopisima i listovima širom Jugoslavije. Od 1925. godine član je Saveza zemljoradnika i vođa leve frakcije tog saveza. Na međunarodnom kongresu socijalne politike u Pragu, 1924. godine, Dragoljub Jovanović, Miloš Đ.Popović, Božidar Adžija i Sreten Kuželj Na međunarodnom kongresu socijalne politike u Pragu, 1924. godine, Dragoljub Jovanović, Miloš Đ.Popović, Božidar Adžija i Sreten Kuželj 4rad Dragoljub Jovanović je u to vreme definitivno odlučio da pored profesorske karijere počne da se bavi i politikom. Cenio je da je to jedini delotvoran način da se bori za svoje ideje. Istinski je želeo da se konačno i kod nas „prime“ ideje slobode, demokratije, vladavine prava. Upravo krajem dvadesetih godina XX veka, te vrednosti su dovedene u pitanje kako u Evropi tako i u tadašnjoj Jugoslaviji. Delovao je kao autonomni kritički intelektualac i narodni tribun, protivnik autokratskog i centralističkog režima, što su i bili razlozi zbog kojih je 1929. i 1930. godine bio hapšen i osuđivan. Nažalost, bio je to tek početak hapšenja, izgona i robijanja Dragoljuba Jovanovića. Vendel o Dragoljubu Jovanoviću 1934. Vendel o Dragoljubu Jovanoviću 1934. Uprkos pritiscima i osudama, nastavio je 1930–1931. da, nezavisno od partijske pripadnosti, okuplja poznate intelektualce oko lista Novi pravci. Znao je da oni mogu doprineti kritici režima i vlade, borbi za bolji položaj sela i seljaštva i borbi protiv korupcije i nacionalnog ugnjetavanja. Maja 1932. godine biva uhapšen zbog dva letka, čiji je potpisnik lično bio: „Zadaci nove vlasti“ i „Šta nas košta svađa sa Hrvatima“. Ne osvrćući se na brojne proteste protiv njegovog hapšenja, a kasnije i suđenja, Državni sud za zaštitu države 6. oktobra 1932. osudio je Dragoljuba Jovanovića na godinu dana strogog zatvora i gubitak državne službe zbog, kako se navodi, „pisanja i rasturanja antidržavnih letaka, držanja ilegalnih sastanaka, napada na poredak i propagiranja federalnog uređenja“. Dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, odlučio je 12. oktobra da ga otpusti iz službe. Zatvorsku kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Posle povratka iz zatvora bio je prinuđen da se bori za golu egzistenciju. Upisao se u registar Advokatske komore u Beogradu i položio advokatsku zakletvu. Uspešno se bavio advokaturom, angažujući se posebno u političkim procesima. Ubrzo, 10. marta 1934, ponovo je uhapšen i osuđen na jednogodišnju robiju i internaciju u Tutin, a potom u Sjenicu. komora Sa suprugom Danom i ćerkama Bojkom i Dafinom, Internacija, Tutin, juli 1933. Sa suprugom Danom i ćerkama Bojkom i Dafinom, Internacija, Tutin, juli 1933. Tokom 1935. godine, po izlasku iz zatvora, potpuno se posvetio predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore. Na listi Udružena demokratska opozicija – dr Vlatko Maček, Dragoljub Jovanović je izabran za narodnog poslanika nadmoćno porazivši vladinog kandidata, osvojivši 62,02 posto glasova. Udružena opozicija je bila druga, iza liste vladine Radikalne stranke. Jovanović je zastupao ideje jugoslovenstva i zalagao se za međunacionalni sporazum Srba i Hrvata. Odlučno se suprotstavio ideologiji i pokretu fašizma i nacizma. Imao je odlučujuću ulogu u formiranju i delovanju Narodnog fronta Jugoslavije, ali je odbio saradnju sa zabranjenom Komunističkom partijom Jugoslavije na tom planu. Posebno se angažovao u pružanju pomoći španskim republikancima u borbi protiv Franka i 1938. godine je u tom cilju boravio u Španiji. Posle povratka u domovinu, nastavio je svoju borbu protiv režima i vlade. Nije propuštao nijednu priliku da napadne predsednika vlade Milana Stojadinovića. Novi povod za hapšenje Jovanovića, Stojadinović je dobio 30. septembra 1938. godine. Jovanović je napisao letak pod naslovom „Najveće izdajstvo posle Kosova“, u kojem je optužio vladu i režim za težak položaj u zemlji, reakciju, pritiske na opoziciju. Uprkos sopstvenoj izvanrednoj odbrani, osuđen je na četrnaest meseci strogog zatvora i novčanu kaznu od 2000 dinara. Ponovo se našao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, u istoj ćeliji u kojoj je ležao i 1932. godine. Namesničkim ukazom pomilovan je 1939. godine. Sa zbora u Mojkoviću, avgusta 1938.godine Sa zbora u Mojkoviću, avgusta 1938.godine Krupanj, 1938.godine, policija i vojska rasteruju zbor Krupanj, 1938.godine, policija i vojska rasteruju zbor Doček u Pirotu, 1939. godine Doček u Pirotu, 1939. godine Nakon izlaska iz zatvora još žešće je nastupao protiv režima i vlade. Početkom 1940. godine, odnosi između Zemljoradničke levice i Saveza zemljoradnika sve više su se zaoštravali, te je Zemljoradnička levica istupila iz Saveza. Dragoljub Jovanović i njegove pristalice, u martu 1940. godine, održali su osnivački kongres Narodne seljačke stranke a on je izabran za generalnog sekretara. Svojim javnim delovanjem afirmisao je etos samosvojnog delatnika utemeljenog na jedinstvu mišljenja, govora i činjenja. Pored toga, krasila ga je lična hrabrost, požrtvovanost, istrajnost i beskompromisnost u borbi za liberalno-demokratska načela, za poštovanje ljudskih prava i sloboda. Nažalost, uviđao je da je tadašnja Srbija, ali i Jugoslavija, rastrzana primitivizmom, partijskim sukobima, bespoštednom borbom za vlast, grubo gazila građanske slobode i prava. Ispravno je zaključio da nema političke emancipacije i liberalno-demokratske države bez opšteg socijalnog i duhovnog preporoda naroda. Dragoljub Jovanović je tom preporodu srpskog naroda i Srbije posvetio najbolje godine svog života, stvaralačkog rada i angažovanja. 11 11a Aprila 1941. godine, kada je Nemačka napala Jugoslaviju, Dragoljub Jovanović se prijavio kao dobrovoljac, ali nije dobio vojni raspored. Nakon nemačke okupacije,Komunistička partija poziva narod na ustanak, međutim, Jovanović se ne odaziva na taj poziv. Ipak, kada je u zemlji otpočeo rat protiv okupatora, opredelio se za saradnju sa partizanima, pozvavši članove svoje Narodne seljačke stranke da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu. Progonjen od Nemaca i Specijalne policije uspeo je da preživi zahvaljujući dobroti brojnih prijatelja i poštovalaca koji su ga krili po Beogradu i Srbiji. Početkom 1942. godine, Dragoljub Jovanović odbija i poziv iz štaba Draže Mihajlovića da se priključi četničkom pokretu. Dodatnu hrabrost pokazuje odbijajući potpisivanje „Apela intelektualaca srpskom narodu“ protiv komunista, čime na sebe navlači dodatni bes Specijalne policije i Gestapoa. Letak sa preporukama kako da se bore za oslobođenje zemlje i kako da se odnose prema komunistima „Uputstvo članovima Narodne seljačke stranke koji odlaze u partizane“, Jovanović je napisao 12. septembra 1944. godine. Mesec dana kasnije, 15. oktobra 1944. napisao je pozdravni letak „Braćo seljaci“, u kojem je pozdravio dolazak sovjetske vojske kao oslobodilaca Beograda, odavši priznanje Narodnooslobodilačkoj vojsci na čelu sa Josipom Brozom Titom. Odmah po oslobođenja Beograda, 22. oktobra, Dragoljub Jovanović i njegovima supruga su uhapšeni. Po njih su došli Slobodan Penezić Krcun i Čile Kovačević. Povod za privođenje bio je upravo letak „Braćo seljaci“, u kojem je, kako je navedeno, „više naglašavao značaj NSS nego KPJ za oslobođenje zemlje“. Nakon iscrpljujućeg saslušanja, vraćeni su kući tek oko dva sata izjutra. Posle oslobođenja zemlje, 1945. godine Jovanović je prišao Jedinstvenom narodnooslobodilačkom frontu i postao poslanik u Privremenoj skupštini Demokratske Federativne Jugoslavije. Nakon mnogih sporenja i ubeđivanja, uspeo je da vođstvo Narodno seljačke stranke privoli da stupi u Narodni front, do čega je došlo 19. februara 1945. godine. U okviru Narodnog fronta bio je vođa opozicije koja je pružala autoritarnom, nenarodnom režimu. Delujući kao poslanik u Skupštini Jugoslavije, od početka 1945. do sredine 1947. godine, istupao je kao oštar opozicionar komunističkom režimu, istakavši se naročito u debatama o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu. poslanicka legitimacija img050 U Narodnoj skupštini FNRJ vodio je tešku, neravnopravnu borbu. Kritikovao je projekte mnogih zakona: Zakona o javnom tužilaštvu, Zakona o izborima narodnih poslanika u Ustavotvornu skupštinu i Zakona o Narodnoj skupštini. Skupštinsku govornicu koristio je da bi kritikovao jednopartijsku diktaturu komunista, boreći se za parlamentarnu demokratiju i višepartijski sistem. U svojim nastupima zagovarao je princip federativnog uređenja države, ravnopravnost svih federalnih jedinica u njoj. Posebno je isticao potrebu aktivnog učešća seljaka u organima vlasti, kako bi se onemogućila diktatura jedne partije, imajući u vidu pobedničku Komunističku partiju Jugoslavije. Smatrao je da Narodni front ne sme biti igračka u rukama jedne partije. DragoljubJovanovic Rukovodstvo Komunističke partije osudilo je takve stavove Dragoljuba Jovanovića i od sredine 1946. godine protiv njega je počela dirigovana hajka. Štampa je bila prinuđena da prećutkuje i da ne izveštava o govorima Dragoljuba Jovanovića. U Skupštini je doživljavao grube napade. Stvarana je atmosfera koja je trebalo da ga eliminiše iz političkog i javnog života. Skupština je donela odluku da se Dragoljubu Jovanoviću oduzme poslanički mandat zbog njegovog „protivnarodnog stava“, kako je stajalo u obrazloženju Mandatnog odbora. Predizbornu kampanju za Narodnu seljačku stranku vodio je ometan od komunističkih vlasti, uz neviđenu torturu skojevaca koji su ga maltretirali gde god bi se pojavio. Opštoj hajci na Dragoljuba Jovanovića, nažalost, pridružile su se i njegove kolege na Pravnom fakultetu u Beogradu, saradnici u Narodnoj seljačkoj stranci, čak i skojevci u rodnom Pirotu. odluka Budući da je Dragoljub Jovanović bio izuzetno čestit i pošten čovek, renesansnog duha i enciklopedijskog znanja, sjajan govornik i predavač, veoma cenjen i u zemlji i u svetu, intelektualno nadmoćniji od većine svojih kolega, predstavljao je veliku smetnju i prepreku komunističkim jurišnicima na Pravnom fakultetu, koji su nastojali da univerzitet stave pod tutorstvo vlasti. Savet beogradskog Pravnog fakulteta, u nastojanju da ukloni tu prepreku i da se dodvori Brozovom režimu, 31. jula 1946. godine doneo je odluku da svog kolegu, profesora Jovanovića, izbaci sa fakulteta zbog njegovog političkog opredeljenja i delovanja. U nastojanju da se Dragoljub Jovanović potpuno isključi iz političkog života, njegovi protivnici u Narodnoj seljačkoj stranci si bez njegovog prisustva organizovali partijski kongres 11. avgusta 1946. i, jedanaest dana pošto je uklonjen sa univerziteta, isključuju iz rukovodstva i iz stranke Dragoljuba Jovanovića i njegovog vernog saradnika Radomira Todorovića. Na Velikogospojinskom vašaru, 28. avgusta 1946, pirotski skojevci su svog, do juče omiljenog i najpopularnijeg, Piroćanca dočekali kamenicama i psovkama. Budući da je bio superiorniji i popularniji od njihovih komunističkih kandidata, Jovanovića je trebalo u potpunosti omaložavati i onemogućiti. Dragoljubu Jovanoviću, prekaljenom opozicionaru i robijašu, bilo je jasno da su svi ti napadi i diskvalifikacije samo priprema za konačni obračun, osudu i izgon, koji će doživeti naredne godine. Početkom 1947. godine nastavljene su teške optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića na radiju, u štampi i javnom životu. Pri tome nisu birana sredstva. U noći 14/15. februara doslovno je izvučen sa slave svog prijatelja u selu Sivac i grubo pretučen. Na Titov predlog, a na osnovu naloga državnog tužioca, Dragoljub Jovanović je 13. maja 1947. godine, na Dan OZN-e, uhapšen „zbog krivičnog dela protiv naroda i države“. Dva dana kasnije, Prezidijum Narodne skupštine FNRJ dao je odobrenje za pokretanje krivičnog postupka protiv Dragoljuba Jovanovića. Suđenje je trajalo osam dana, od 1. do 8. oktobra; bilo je javno i pompezno je praćeno u štampi i na radiju. Zajedno sa Jovanovićem, suđeno je i Franji Gažiju, inženjeru agronomije, vođi Hrvatske seljačke stranke i poslaniku u Privremenoj skupštini. U optužnici je stajalo da su „Jovanović i Gaži išli (su) na to da se ugrozi i konačno obori narodna vlast u FNRJ. Vršili su niz nezakonitih radnji i sarađivali sa centrima jugoslovenske izdajničke emigracije u inostranstvu“. Optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića grupisane su u dva dela: krivice za vreme okupacije i krivice posle rata. U prvom delu se navodi da je on stajao na strani „neprijatelja NOB-a“, a u drugom da mu se na teret stavlja „povezivanje sa agentima strane špijunaže i veze sa izvesnim licima iz jugoslovenske emigracije… usmerene na rušenje nezavisnosti, slobode i ugleda zemlje“. Presuda je doneta 8. oktobra 1947. godine. Dragoljub Jovanović je osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od devet godina, na gubitak političkih i pojedinih građanskih prava (prava na penziju i pomoć socijalnog osiguranja u trajanju od tri godine po izlasku na slobodu). Presuda je bila još jedna potvrda da je suprotstavaljanje politici Komunističke partije Jugoslavije, po pravilu, vodilo u zatvor i da je to bilo jedino mesto na kojem je opozicija mogla da postoji. Posle izrečene kazne, Jovanović je bio sproveden u Kazneno-popravni dom u Sremskoj Mitrovici. Dobio je zatvorski broj 7079 i smešten je u zgradu za najteže krivce. U tamnici, po sećanju, počeo je da piše medaljone – portrete o ljudima koje je poznavao i sa kojima je sarađivao. Izuzetno teški uslovi ga nisu omeli da napiše desetine hiljada stranica. U proleće 1953. završio je prvu verziju rukopisa koji je sadržao oko 400 portreta. Radio je bez odmora i predaha. Nakon toga, započeo je rad na rukopisu višetomne knjige Razmišljanja o moralu. U dva navrata pojavila se nada da će Dragoljub Jovanović biti pomilovan. Prvi tračak je bio nekoliko godina nakon izricanja presude, 1952, kada je vlast ukinula seljačke radne zadruge protiv kojih se Jovanović odlučno borio i zbog čega je i dospeo u zatvor. Strana štampa je učestalije počela da piše o sudbini Jovanovića. Pojedini političari, poput Entonija Idna i Oresta Rosenfelda, i razne organizacije (Međunarodna organizacija slobodnih sindikata i druge) zalagali su se za njegova prava, ali bez uspeha. Naredne, 1953. godine Tito je u jednom intervjuu stranom novinaru najavio da „Dragoljub Jovanović neće biti još dugo u zatvoru“. Naravno, to obećanje nije ispunjeno. Devetogodisnjarobija rukopis presuda Vrednosti Posle devet godina robije, Dragoljub Jovanović se vratio iz mitrovačkog zatvora, ali i tada kao da nije izašao iz tamnice. Ostrakizovan, odbačen i marginalizovan, pribežište je našao u svojoj porodici i veoma uskom krugu prijatelja. Po izlasku iz zatvora Po izlasku iz zatvora Na insistiranje prijatelja, počeo je 13. decembra 1962. godine da piše svoje memoarske zapise o događajima i zbivanjima u kojima je učestvovao: od Pirota, krajem XIX veka, do sredine pedesetih godina XX veka. Uz velike napore, 21. marta 1963. godine, završio je prvi od dvanaest tomova svojih Političkih uspomena. Jovanović je te tekstove pisao u vidu memoarskih zapisa i ti spisi su plod njegovih ličnih razmišljanja, ispovesti i uverenja, osvetljavanih doživljajima i iskustvom u godinama teških iskušenja, kada je stranice istorije neretko ispisivalo samo zlo. Rukopis je dopunio i obogatio brojnim izvodima iz novina, časopisa, oglasima, fotografijama, karikaturama iz domaće i strane štampe, dokumentima iz lične arhive i sličnim prilozima. Svaku knjigu je posebno naslovio, imenujući i glavna poglavlja svake knjige, obeležavajući pritom i period na koji se knjiga odnosi: 1) Zanosi (1906–1927), 2) Saznanja (1927–1933), 3) Propovedi (1933–1936), 4) Iskustva (1936–1938), 5) Iskušenja (1938–1940), 6) Uzlet u buri (1940–1943), 7) Mezza Voce (1943–1945), 8) Otpor i kazna (1945–1946), 9) Opozicija – robija (1946–1948), 10) Robijo, majko! (1948–1952), 11) Uspravno (1952–1956). U poslednjoj, dvanaestoj knjizi dat je Registar ličnih imena u kojem postoje objašnjenja u napomene o ličnostima i događajima koje je pominjao, objašnjenja skraćenica i slični podaci. Podrobno pripremljen rukopis završio je 1968. godine. I pored toga što su rukopisi Dragoljuba Jovanovića bili izuzetno zanimljivi i značajni za istoričare, sociologe, pravnike, filozofe i političare, niko od izdavača u Jugoslaviji nije se usudio da objavi bilo koji njegov tekst a kamoli knjigu, jer se nalazio na crnoj listi autora. Stoga je Dragoljub Jovanović odlučio da u samostalnom izdanju objavi deo svojih rukopisa i da ih na taj način učini dostupnim stručnoj i široj javnosti. Tokom 1970. i 1971. godine objavio je prve dve knjige Vedrina, u Beogradu: prvu knjigu medaljona pod naslovom Ljudi, ljudi, dok je knjigu Medaljoni 56 umrlih savremenika, objavio 1973. godine u Beogradu, a knjigu sa medaljonima 46 umrlih savremenika 1976. godine. Ugovor o otkupu knjiga Ugovor o otkupu knjiga Druga strana ugovora o otkupu knjiga Druga strana ugovora o otkupu knjiga Posle decenija izolacije i zabrane javnih istupanje, Dragoljub Jovanović je krajem 1973. godine dobio priliku da iznese svoje stavove u novinama. Krajem 1973. godine, tačnije 21. novembra dao je intervju novinaru Draganu Kalajdžiću iz Zagreba. U tom intervjuu izneo je svoja gledišta o politici, političarima, o intelektualcima, prelomnim događajima u prvoj polovini XX veka, kojima je bio svedok, u svojoj teškoj borbi u životu. Moglo bi se reći da je Jovanović u tom intervjuu, na kraju svog životnog puta sumirao svoje bogato iskustvo i još jednom potvrdio vernost sopstvenom životnom opredeljenju i doslednost političkim idejama i aktivnostima, bez ikakvog žaljenja. O svojoj zlehudoj sudbini Dragoljub Jovanović je s puno gorčine napisao sledeće: „Kad je video da me često hapse u Jugoslaviji, kojoj sam pohrlio čim sam završio studije, moj profesor Bugle mi je pisao: ‘Ako niste potrebni Jugoslaviji dođite u Francusku; mi ćemo umeti da vas upotrebimo’. Nisam otišao, i ne kajem se. Ali izvesna gorčina je ostala – hapsila me monarhija, hapsila me republika. Za kapitaliste sam bio komunista, za komuniste sam bio reakcija. Trinaest najboljih godina proveo sam u tamnicama ili u internaciji, kao da sam najgori i najštetniji čovek“. Do kraja je živeo u oskudici, u političkoj izolaciji, sa zabranom javnog delovanja. U proleće 1977. godine, zdravlje Dragoljuba Jovanovića se pogoršalo, te ga je porodica 21. maja smestila u bolnicu. Umro je 23. maja iste godine. Sahranjen je u krugu svoje porodice i najbližih prijatelja na Novom groblju u Beogradu. Na taj način, sa istorijske scene otišao je samosvojni i neponovljivi profesor, narodni tribun, političar i večiti opozicionar, borac za slobodu bez straha. Ostao je veran i dosledan svojim ljudskim principima i idejno-političkim uverenjima. I pored toga što je 13 godina proveo u tamnicama i decenije u izolaciji, nije dopustio da mu strah ukalja obraz. Ostavio je veliki naučni, publicistički i memoarski opus: Agrarna politika, Učitelji energije, Vedrine, Političke uspomene I–XII, Medaljoni I–IV i druge spise. par Nakon presude 1947. godine, i smrti tri decenije kasnije, Dragoljub Jovanović je bio prokažen pisac a njegove knjige i rukopisi nedostupni i nepoznati široj javnosti. Narednih decenija njegove knjige nisu mogle biti objavljene u zemlji. Početkom osamdesetih godina, međutim, pojavili su se radovi u kojima su pojedini istraživači analizirali političke ideje i angažovanje Dragoljuba Jovanovića: pravnici Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stranački pluralizam ili monizam (1983), istoričari Branko Petranović, „Politička ideologija levih zemljoradnika i komunista“ (1984), „Zemljoradnička levica i španski građanski rat“ (1987), Mirjana Stefanovski, „Zemljoradnička levica Dragoljuba Jovanovića i pitanje preuređenja Kraljevine Jugoslavije“ (1987), Đura Stevanović, „Sociologija sela u radovima Dragoljuba Jovanovića“ (1987), sociolog Milovan Mitrović, „Seljaštvo i građanski društveno-politički pokreti u Jugoslaviji do Drugog svetskog rata“ (1987). Božidar Jakšić i Nadežda Jovanović priredili su 1991. godine knjigu Sloboda od straha koja sadrži iscrpni predgovor o Dragoljubu Jovanoviću, izbor njegovih političkih radova i bibliografiju radova. Ubrzo je u Nišu organizovan prvi naučni skup posvećen Dragoljubu Jovanoviću. Referati sa tog skupa uvršćeni su u zbornik koji je 1993. godine izdat pod nazivom Čovek iznutra slobodan. Dragoljub Jovanović – naučnik, političar, stradalnik. U zborniku je objavljena i „Bibliografija radova dr Dragoljuba Jovanovića i radova o njemu“ Dobrila Aranitovića. U to vreme počinju pripreme za objavljivanje rukopisa iz bogate zaostavštine Dragoljuba Jovanovića. Izdavačka kuća Kultura i Arhiv Jugoslavije iz Beograda objavili si 1997. godine prvih sedam knjiga Političkih uspomena Dragoljuba Jovanovića. Sociološkinja Dragana Dinić uradila je magistarsku tezu i 1999. objavila knjigu Seljaštvo kao sudbina Dragoljuba Jovanovića. Profesorka Mirjana Todorović objavila je tekst „Dragoljub Jovanović – demokratija kao večno kretanje ka slobodi“. Najzad, 2000. godine dr Nadežda Jovanović objavila je rezultate svojih višegodišnjih istraživanja u knjizi Život za slobodu bez straha. Reč je o dosada najcelovitijoj i najtemeljnijoj studiji o Dragoljubu Jovanoviću. Povodom tridesetogodišnjice smrti, u Pirotu je, 28. avgusta 2007. godine, otkrivena spomen-bista Dragoljubu Jovanoviću, rad pirotskog vajara Pavla Ristića. Dejan A. Milić, publicista iz Pirota, objavio je esej „Dr Dragoljub Jovanović – čovek koji je disao borbom“. Godine 2008. Službeni glasnik, zajedničkim naporom i uz podršku Arhiva Jugoslavije, KIZ Kultura, Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, IP „Filip Višnjić“ i porodice Dragoljuba Jovanovića, uspeo je da pripremi za štampu i objavi Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića u XVI knjiga: Političke uspomene knj. VIII–XII i Medaljoni knj. XIII–XVI. Na taj način su memoarski zapisi Dragoljuba Jovanovića i portreti njegovih savremenika postali dostupni stručnoj i široj javnosti. Pozivajući se na Zakon o rehabilitaciji od 2006. godine, unuk i unuka Dragoljuba Jovanovića, Srđan Jovanović i Stela Damnjanović podneli su Okružnom sudu u Beogradu zahtev za rehabilitaciju svog dede. Po održanom ročištu 11. juna 2009. godine, Veće Okružnog suda u Beogradu donelo je rešenje kojim je Dragoljub Jovanović rehabilitovan.``

Prikaži sve...
1,100RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Istorija jednog Nemca - Sebastijan Hafner Secanja 1914 - 1933 Tekst Istorija jednog Nemca napisan tridesetih godina ovoga veka, doživeo je četrnaest izdanja u Nemačkoj. Hafner pokazuje šta je jedan inteligentan i pre svega pošten Nemac znao o neizrecivoj prirodi nacizma, u vreme kada je nadmoćna većina njegovih zemljaka tvrdila da o tome ne zna ništa i da protiv zla nisu mogli da deluju. Povez: tvrd Format: 14×21 Str: 224 Raimund Pretzel (27. prosinca 1907. - 2. siječnja 1999.),[1] poznatiji pod pseudonimom Sebastian Haffner, bio je njemački novinar i povjesničar. Kao emigrant u Britaniji tijekom Drugog svjetskog rata, Haffner je tvrdio da je smještaj nemoguć ne samo s Adolfom Hitlerom nego i s njemačkim Reichom s kojim se Hitler kockao. Mir se mogao osigurati samo vraćanjem unatrag `sedamdeset pet godina njemačke povijesti` i vraćanjem Njemačke u mrežu manjih država.[2] Kao novinar u Zapadnoj Njemačkoj, Haffnerov svjesni napor `da dramatizira, da razlike gurne na vrh,`[3] ubrzao je prekide s urednicima i liberalnim i konzervativnim. Njegovo uplitanje u aferu Spiegel 1962. i njegov doprinos `antifašističkoj` retorici studentske Nove ljevice naglo su podigli njegov profil. Nakon razlaza s časopisom Stern 1975., Haffner je proizveo vrlo čitane studije usredotočene na ono što je vidio kao sudbonosni kontinuitet u povijesti njemačkog Reicha (1871.–1945.). Njegovi posthumno objavljeni prijeratni memoari Geschichte eines Deutschen: Die Erinnerungen 1914–1933 (Defying Hitler: a Memoir) (2003)[4] pridobili su mu nove čitatelje u Njemačkoj i inozemstvu. Haffner je rođen 1907. kao Raimund Pretzel u Berlinu. Tijekom ratnih godina 1914–18. pohađao je osnovnu školu (Volkschule) kojoj je ravnatelj bio njegov otac Carl Pretzel. Ovih se godina ne sjeća oskudica, nego vojnih biltena čitanih s uzbuđenjem nogometnog navijača koji prati rezultate utakmica. Haffner je vjerovao da je upravo iz ovog iskustva rata od strane generacije školaraca kao `igre između nacija`, zanosnije i emocionalno zadovoljavajuće od bilo čega što mir može ponuditi, nacizam izvući veliki dio svoje `privlačnosti`: `svoju jednostavnost, njegova privlačnost mašti i poletno djelovanje, ali i njegova netolerancija i okrutnost prema unutarnjim protivnicima.`[5] Nakon rata Haffner je prvo pohađao gimnaziju u centru grada, Königstädtisches Gymnasium Berlin na Alexanderplatzu. Ovdje se sprijateljio s djecom vodećih gradskih židovskih obitelji u poslovanju i slobodnim profesijama. Bili su ranorani, kultivirani i lijevo nastrojeni.[6] Međutim, njegova se adolescentska politika okrenula udesno nakon što se 1924. preselio u Schillergymnasium u Lichterfeldeu, na koji su bile pretplaćene obitelji u vojsci. Haffner je kasnije primijetio: `Cijeli moj život određen je mojim iskustvima u ove dvije škole`.[7] Hitler i egzil Nakon siječnja 1933., Haffner je kao student prava svjedočio raspoređivanju SA kao `pomoćne policijske snage` i, nakon ožujskog požara u Reichstagu, njihovom progonu židovskih i demokratskih pravnika sa sudova. Ono što ga je najviše šokiralo u ovim događajima bilo je potpuno odsustvo `bilo kakvog čina hrabrosti ili duha`. Suočeni s Hitlerovim usponom, činilo se kao da je `milijun pojedinaca istovremeno doživjelo živčani kolaps`. Bilo je nevjerice, ali otpora nije bilo.[8] Doktorsko istraživanje omogućilo je Haffneru da se skloni u Pariz, ali ne mogavši ​​se učvrstiti u gradu, vratio se u Berlin 1934. Nakon što je već objavio neku kraću prozu kao serijski romanopisac za Vossische Zeitung, mogao je zarađivati ​​za život pišući feljtone za stilske časopise u kojima su nacisti `tolerirali određenu kulturnu estetsku isključivost`.[9] No, pooštravanje političke kontrole i, što je hitnije, trudnoća njegove djevojke novinarke, koja je prema Nürnberškim zakonima klasificirana kao Židovka, potaknuli su emigraciju. Godine 1938. Erika Schmidt-Landry (rođena Hirsch) (1899-1969) uspjela se pridružiti bratu u Engleskoj, a Haffner ju je, po nalogu Ullstein Pressa, mogao pratiti. Vjenčali su se tjednima prije rođenja sina Olivera Pretzela.[10] Britanska objava rata Njemačkoj 3. rujna 1939. spasila je Haffnera od deportacije. Kao neprijateljski vanzemaljci Haffner i njegova supruga bili su internirani, ali su u kolovozu 1940. među prvima pušteni iz logora na otoku Man. U lipnju je izdavač Georgea Orwella Fredric Warburg objavio Njemačka, Jekyll and Hyde, Haffnerovo prvo djelo na engleskom i prvo za koje je, kako bi zaštitio svoju obitelj u Njemačkoj, upotrijebio imena koja je trebao zadržati: Sebastian (od Johanna Sebastiana Bacha) i Haffner (iz Mozartove Haffnerove simfonije). U Donjem domu postavljena su pitanja zašto je priveden autor tako važne knjige.[11] Lord Vansittart opisao je Haffnerovu analizu `Hitlerizma i njemačkog problema` kao `najvažniji [...] koji se još pojavio`.[12] Politički emigrant Njemačka: Jekyll i Hyde U polemici koja je uvježbavala teme njegovog kasnijeg povijesnog rada, Haffner je ustvrdio da je Britanija bila naivna kada je proglasila svoju `svađu` samo s Hitlerom, a ne s njemačkim narodom. Hitler je `stekao više pristaša u Njemačkoj i približio se apsolutnoj moći nego bilo tko prije njega`, a to je učinio `manje-više normalnim sredstvima uvjeravanja i privlačnosti`. To nije značilo da je `Hitler Njemačka`, ali je bilo ishitreno pretpostaviti da ispod hvaljenog jedinstva Njemačke ne postoji ništa osim `nezadovoljstva, tajne opozicije i potisnute pristojnosti`.[13] Nijemci su u rat ušli podijeljeni. Manje od jednog od pet bili su pravi bhakte, `pravi nacisti`. Nikakvo razmatranje, čak ni `boljševička prijetnja`, nije moglo pomiriti ovaj `moralno nedostupan` dio Nove Njemačke sa stabilnom Europom. Antisemitizam koji je njihova `značka` nadmašio je svoj izvorni motiv: ispuštanje Hitlerovih privatnih ogorčenosti, žrtveno janje manjine kao sigurnosni ventil za antikapitalističko raspoloženje. Funkcionira prije kao `sredstvo selekcije i suđenja`, identificirajući one koji su spremni, bez izgovora, progoniti, loviti i ubijati i tako biti vezani za Vođu `željeznim lancima zajedničkog zločina`. Hitler, pak, (`potencijalni samoubojica par excellence`) priznaje samo odanost vlastitoj osobi.[14] Veći broj Nijemaca – možda četiri od deset – želi samo vidjeti leđa Hitleru i nacistima. Ali `neorganizirani, obeshrabreni i često u očaju`, vrlo se malo njih poistovjećuje s potopljenom političkom oporbom, koja je i sama podijeljena i zbunjena. Rame uz rame žive s otprilike jednakim Nijemcima koji , strahujući od daljnjeg Versaillesa, podnose `predaju osobnosti, vjere i privatnog života` pod Hitlerom kao `domoljubnu žrtvu`. Preko svojih generala, ovi lojalisti Reichu mogli bi na kraju tražiti sporazume sa saveznicima, ali Haffner je pozvao na oprez. Sve što je manje od odlučnog prekida sa status quo ante samo bi se vratilo u `latentno i pasivno stanje` Reichov oživljavajući duh uvećanja i `vulgarnog obožavanja sile`.[15] Da bi u Europi postojala sigurnost, Haffner je inzistirao (u izvornom kurzivu) da `[Njemački Reich] mora nestati, a posljednjih sedamdeset pet godina njemačke povijesti mora biti izbrisano. Nijemci se moraju vratiti svojim koracima do točke u kojoj su krenuo krivim putem - do godine 1866` (godina kada je na bojnom polju kod Königgrätza Pruska uklonila austrijsku zaštitu od manjih njemačkih država). Artikulirajući tezu koju je trebao opširno braniti svoje posljednje (diktirano) djelo, Von Bismarck zu Hitler (1987.), Haffner je ustvrdio da „Ne može se zamisliti mir s pruskim Reichom koji je rođen u to vrijeme i čiji je posljednji logički izraz ne osim nacističke Njemačke`.[16] Njemačku treba vratiti na povijesni obrazac regionalnih država vezanih konfederalnim aranžmanima koji su europski, a ne isključivo nacionalni.[17] Istodobno, Haffner je priznao da bi dio privlačnosti Nijemaca bio to što bi, prenamijenjeni u Bavarce, Rajne i Sase, mogli izbjeći odmazdu saveznika. “Ne možemo se”, smatrao je, “i osloboditi njemačkog Reicha i, identificirajući njegove `države sukcesije`, kazniti ih za njegove grijehe”. Ako su saveznici željeli da mentalitet Reicha umre - `za što je postojala svaka mogućnost nakon katastrofe nacizma` - onda je novim državama trebalo dati `pravednu šansu`.[18] Churchill Postojala je priča da je Churchill naredio svakom članu svog ratnog kabineta da pročita Haffnerovu knjigu. Da je istina, odnos bi bio obostran. Od svih njegovih kasnijih radova, Haffner je rekao da mu je njegova kratka biografija Winston Churchill (1967.) bila najdraža.[19] Kada je 1965. Churchill umro, Sebastian Haffner je napisao `činilo se kao da nije pokopan običan smrtnik, već sama engleska povijest`. Ipak, Haffner je bio razočaran što Churchill nije prihvatio njegove ideje za Njemačku legiju slobode, njemačku akademiju u egzilu i njemački odbor. Premijer je bio spreman koristiti antinacističke Nijemce kao savjetnike, tehničke stručnjake i agente u specijalnim snagama, ali nije smjelo postojati londonski ekvivalent moskovskom `Nacionalnom odboru za slobodnu Njemačku`. Neal Ascherson ipak vjeruje da je moguće da su neke od Churchillovih ideja o poslijeratnoj Njemačkoj imale `korijene u dijelovima Haffnerove knjige`.[20] Poslijeratno novinarstvo Njemačka divizija Godine 1941. David Astor pozvao je Haffnera da se pridruži The Observeru kao politički dopisnik, dok ga je Edward Hulton angažirao kao suradnika popularnog Picture Posta. Inozemni urednik Observera i utjecajan u Engleskoj, Haffner je 1948. postao naturalizirani britanski državljanin. Kroz takozvani Shanghai Club (nazvan po restoranu u Sohou) družio se s lijevo orijentiranim i emigrantskim novinarima, među kojima su E. H. Carr, George Orwell, Isaac Deutscher, Barbara Ward i Jon Kimche[21]. David Astor je po povratku s ratne službe aktivnije sudjelovao u uređivačkim poslovima i došlo je do sukoba mišljenja. Nakon putovanja u Sjedinjene Države iz McCarthyjeve ere, Haffner se zapalio u Sjevernoatlantski savez,[22] i (zajedno s Paulom Setheom iz Frankfurter Allgemeine Zeitunga)[23] nije htio odbaciti kao blef Staljinovu notu iz ožujka 1952. ponuda sovjetskog povlačenja u zamjenu za njemačku neutralnost. Godine 1954. prihvatio je financijski velikodušnu ponudu da se prebaci u Berlin kao njemački dopisnik The Observera.[24] U Njemačkoj je Haffner također pisao za konzervativni nacionalni Die Welt, koji je tada uređivao veteran Kapp Putcha, Hans Zehrer. Izdavač Axel Springer dopustio je raspravu o neutralnosti (`austrijskom rješenju`) kao temelju za konačnu njemačku nagodbu,[25] što se nije definitivno odbacilo sve do izgradnje Berlinskog zida u rujnu 1961. godine. Haffner se pridružio Springeru u ogorčenju protiv neučinkovitosti odgovora zapadnih saveznika na zatvaranje Sovjetskog bloka u Njemačkoj, stav koji je potaknuo njegov konačni raskid s Astorom i The Observerom.[24] U skladu sa svojom vizijom nakon Reicha iz 1940., Haffner se u načelu nije protivio postojanju druge njemačke države. Godine 1960. spekulirao je o budućnosti DDR-a kao `Pruske slobodne države` poigravajući se, možda, nacionalboljševističkim idejama Ernsta Niekischa.[26] Nakon konsolidacije zida, i u raskidu s Axelom Springerom, [27] Haffner nije trebao vidjeti drugu alternativu osim formalno priznati Istočnu Njemačku sovjetskog bloka. Od 1969. podržavao je Ostpolitik novog socijaldemokratskog kancelara Willa Brandta.[28][29] Afera Spiegel Dana 26. listopada 1962. u hamburškim uredima Der Spiegela izvršena je racija d zatvorila policija. Uhićeni su izdavač Rudolf Augstein, zajedno s dva glavna urednika tjednika i novinarom. Ministar obrane Franz Josef Strauss iznio je optužbe za izdaju (Landesverrat) u vezi s člankom u kojem se detaljno opisuje NATO projekcija `zamislivog kaosa` u slučaju sovjetskog nuklearnog napada i kritizira nespremnost Vlade. U izjavi koju je kasnije bio dužan poreći, Strauss je zanijekao da je pokrenuo policijsku akciju.[30] Springer mu je ponudio tiskare, teletipove i uredski prostor kako bi Der Spiegel mogao nastaviti objavljivati.[31] No, po cijenu svakog daljnjeg pristupa Die Weltu Haffner je u Süddeutsche Zeitungu (8. studenog 1962.) izjavio o kršenju slobode tiska i ustavnih normi. Pozivajući se na bauk republikanskog kolapsa 1933., Haffner je tvrdio da je njemačka demokracija u ravnoteži. Poistovjećujući se s onim što se moglo smatrati ključnom prekretnicom u kulturi Savezne Republike daleko od poštovanja koje je zahtijevala stara Obrigkeitsstaat (autoritarna država)[32] Haffner je pronašao novo i liberalnije čitateljstvo u Frankfurter Allgemeine Zeitungu, i s tjednicima Die Zeit i Stern magazinom.[24] Studentski prosvjed i kampanja protiv Springera Zajedno s mladim piscima i aktivistima nove poslijeratne generacije, Haffner je vjerovao da Savezna Republika plaća cijenu za Adenauerovo pragmatično odbijanje da vrši pritisak na obračun zločina iz nacističke ere. Uz implicitno pozivanje na njih, u Stern Haffner je kao `sustavni, hladnokrvni, planirani pogrom` osudio policijske nerede u zapadnom Berlinu u kojima je ubijen studentski prosvjednik Benno Ohnesorg.[33] Dana 2. lipnja 1967., okupljeni razotkrivanjem Ulrike Meinhof u časopisu New Left konkret njemačkog suučesništva u pahlavijevoj diktaturi, studenti su demonstrirali protiv posjeta iranskog šaha. Kada su iranski protudemonstranti, uključujući agente šahove obavještajne službe, napali studente, policija se pridružila sukobu premlaćivajući studente u sporednu ulicu gdje je policajac ispalio svoju bočnu ruku.[34] Doprinoseći konkretu (kasnije se pokazalo da su ga subvencionirali Istočni Nijemci)[35] Haffner je napisao da je `Studentskim pogromom 2. lipnja 1967. fašizam u Zapadnom Berlinu skinuo masku`.[36][37] Sve više usredotočeni na rat u Vijetnamu (`Auschwitz naše generacije`),[38] mnogi, uključujući Haffnerovu kćer Sarah,[39] usmjerili su svoj bijes na njegovog bivšeg poslodavca, Axela Springera. Nakon pokušaja atentata na socijalističkog studentskog vođu Rudija Dutschkea 11. travnja 1968., Springerovi naslovi (Bild : “Studenti prijete: Uzvraćamo udarac”,[40] “Zaustavite teror mladih crvenih-odmah!”)[41] ponovno optužen za poticanje.[37] Morgenpost je odgovorio na prosvjednu blokadu svojih tiska predlažući paralele s Kristalnom noći: `tada su Židovima oteli njihova imovina; danas je Springer koncern taj koji je ugrožen`.[42] Ulrike Meinhof Brandtovi socijaldemokrati niti Stern nisu cijenili Haffnerov doprinos ovom guranju `različitosti na vrh` (`Zuspitzung`)[3], a posebno ne nakon što je Meinhof poduzela ono što je smatrala sljedećim logičnim korakom u borba s `fašizmom`. `Prosvjed`, napisala je, `je kada kažem da mi se ovo ne sviđa. Otpor je kada stanem na kraj onome što mi se ne sviđa.`[43] Dana 19. svibnja 1972., frakcija Crvene armije (` Baader Meinhof Gang`) bombardirao je Springerovo sjedište u Hamburgu, ozlijedivši 17 ljudi. Tjedan dana prije nego što su preuzeli svoju prvu žrtvu, američkog časnika ubijenog cijevnom bombom u američkom vojnom stožeru u Frankfurtu na Majni.[44] Poput romanopisaca Heinricha Bölla i Gunthera Grassa, Haffner nije odolio iskušenju, stavljajući Meinhofova djela u perspektivu, daljnjeg napada na Bild;[45] `nitko`, tvrdio je, nije učinio više da zasadi `sjeme svijeta`. nasilja` nego Springer novinarstvo.[46][45] Ipak, Haffner je izrazio užasnutost brojem ljudi na lijevoj strani za koje je vjerovao da bi, ako bi ga zamolili, ponuditi odbjeglu Ulrike krevet za noćenje i doručak. Ništa, upozorio je, ne može poslužiti za diskreditaciju ljevice i predanosti reformama više od romantiziranja terorizma.[47] Slavimo novi liberalizam Haffner se nije složio s strogošću nekih sigurnosnih mjera koje je odobrila Brandtova vlada. Prigovorio je Radikalenerlass-u (Anti-radikalnom dekretu) iz 1972. godine koji je uspostavio Berufsverbot koji zabranjuje određena zanimanja u javnom sektoru osobama s `ekstremnim` političkim stavovima. Marksisti, tvrdio je, moraju moći biti učitelji i sveučilišni profesori `ne zato što su liberali, već zato što smo mi liberali` (Stern, 12. ožujka 1972.). Međutim, Haffner više nije spominjao policijske `pogrome` ili režimski neofašizam. Šezdesetih godina prošlog stoljeća policija je možda tukla demonstrante na ulicama, ali nitko, usprotivio se, nikada nije `čuo da su ih mučili`.[48] Zapadna Njemačka se promijenila. Možda nije učinio dovoljno da se pomiri s poviješću Reicha, ali je, u Haffneru `s pogled, `udaljio se od toga s lakoćom kakvu nitko nije očekivao`. Stari autoritarizam, osjećaj da ste `subjekt` države, bio je `passé`. Atmosfera je postala `liberalnija, tolerantnija`. Iz nacionalističkog, militarističkog Volka proizašla je relativno skromna, kozmopolitska (`weltbürgerlich`) javnost.[48] Ipak, za neke od Haffnerovih čitatelja trebalo je postojati još jedno, i `apsurdno`, volte lice.[49] `Dalje ruke` od Francove Španjolske U listopadu 1975. uredništvo časopisa Stern odbilo je Haffnerov podnesak uz obrazloženje da je prekršila opredijeljenost časopisa prema `demokratskom ustavnom poretku i progresivno-liberalnim principima`.[50] U onome što je trebalo dokazati svoju posljednju primjenu smrtne kazne, 27. rujna 1975. (samo dva mjeseca prije Francove smrti) Španjolska je pogubila dva člana naoružane baskijske separatističke skupine ETA i tri člana Revolucionarne antifašističke patriotske fronte (FRAP) zbog ubojstva policajaca i civilne garde. Ne samo da se Haffner odbio pridružiti općoj međunarodnoj osudi, nego se činilo da je pozitivno branio španjolsku diktaturu. U djelu provokativno nazvanom `Ruke od Španjolske`, ustvrdio je da Španjolska nije prošla loše u svojih trideset i šest godina pod Francom. Možda nije bilo političke slobode, ali je bilo ekonomske modernizacije i napretka.[51] Mnogima se činilo da je Haffner pretjerao sa svojom reputacijom provokatora, enfant terrible. Čitateljstvo mu je navodno opadalo: već je pao s liste vodećih zapadnonjemačkih novinara Allensbach instituta.[49] Haffner je dopustio da se možda kretao desno dok se Stern kretao lijevo. U svom posljednjem tekstu u Sternu u listopadu 1975., Haffner je tvrdio da nije požalio što je podržao Brandtovu Ostpolitik ili promjenu režima iz demokršćanskog u socijaldemokratski. To je bilo `neophodno`. Ali priznao je neko razočaranje. Relaksacija hladnoratovskih tenzija nije donijela mnogo toga (DDR je, ako ništa drugo, očvrsnuo `otkad smo bili ljubazni prema njima`), a interno, BRD, Savezna Republika, doživjela je bolja vremena.[52] Od Bismarcka do Hitlera U dobi od 68 godina Haffner se odlučio posvetiti svojim popularnim komentarima o njemačkoj povijesti. Već su neke od njegovih serijalizacija u Sternu pretvorene u bestselere. Die verratene Revolution (1968.), Haffnerova optužnica protiv socijaldemokrata u slomu 1918. kao lojalista Reichu, doživjela je trinaest izdanja. Kao i sav njegov rad, ostao je bez fusnota, napisan za popularnu publiku (Haffner je tvrdio da mrzi knjige koje ne možeš ponijeti u krevet).[53] Anmerkungen zu Hitler (1978.) (objavljen na engleskom kao The Meaning of Hitler) prodan je u milijun primjeraka. (Golo Mann ju je nazvao `duhovitim, originalnim i pojašnjavajućim knjigom... izvrsno prikladnom za raspravu u višim razredima škola`) [54] Proširujući svoj ratni `psihogram Führera` u Njemačkoj: Jekyll i Hyde, knjiga stavio Hitlera u sjenu revolucije koju su Ebert i Noske izdali.[55] Hitler, priznao je Haffner, nije bio Prus. Pruska je bila `država utemeljena na zakonu`, a njezina politika nacionalnosti uvijek je `pokazivala plemenitu toleranciju i ravnodušnost`.[56] No, sažeto u Haffnerovoj posljednjoj knjizi, Von Bismarck zu Hitler (1987), ostala je šira teza. Kroz `revolucije` 1918. i 1933. Reich koji je stvorio Pruski izdržao je s istim poticajnim uvjerenjem. Djelomično iz svoje geopolitičke izloženosti, Reich je bio ili velika sila ili će propasti.[57] S obzirom na njihovo iskustvo s ovim Reichom, Haffner je bio uvjeren da njemački susjedi nikada neće dopustiti nasljednika:[58] `zvona za uzbunu bi se oglasila ako bi se novi blok snaga od 80 milijuna snaga ponovno podigao na njihovim granicama.`[59] ] Smrt i obitelj Godine 1989./90., dok je Gorbačov pomrsio svoje proračune i Zid je pao, Haffner se navodno bojao da su Nijemci bili manje ublaženi traumama iz 1945. – poukama koje je pokušao izvući – nego posljedicama podjele njihove zemlje. Nije bio siguran hoće li Nijemce možda ponovno zahvatiti nacionalna megalomanija.[60] Prema riječima njegove kćeri Sarah, miran tijek ujedinjenja mu je bio ugodan, ali ga je, možda, osjećao oštrije da je nadživio svoje vrijeme.[19] Haffner je preminuo 2. siječnja 1999. u 91. godini. Christa Rotzoll, novinarka s kojom se Haffner oženio nakon što je ostao udovac 1969., preminula ga je 1995. godine. Haffnera je preživjelo njegovo dvoje djece s Erikom Schmidt-Landry. Sarah Haffner (1940.–2018.) bila je slikarica i feministička redateljica dokumentarnih filmova.[61] Vjerovala je da je njezina vlastita politička uključenost možda igrala određenu ulogu u angažmanu njezina oca u studentskom pokretu 1960-ih.[19] Njegov sin, Oliver Pretzel (1938-), bio je profesor matematike na Imperial College Londonu. Nakon očeve smrti sabrao je memoare započete početkom 1939., ali napuštene zbog hitnije propagandne vrijednosti Njemačke: Jekyll & Hyde, i dogovorio njegovo objavljivanje kao Geschichte eines Deutschen/Pkoseći Hitleru. U sjećanju Marcela Reich-Ranickog Haffnerov bliski prijatelj, preživjeli holokaust i književni kritičar Marcel Reich-Ranicki (1920-2013), primijetio je da Haffnerove knjige nisu bile samo poučne kao i njegov razgovor, nego su bile i zabavne. Njemački novinari ili povjesničari koji su živjeli u egzilu u Engleskoj ili Sjedinjenim Državama radili su za tamošnji tisak, sugerirao je Reich-Ranicki, pisali drugačije nego prije. Čak i nakon povratka pisali su `jasnijim, živahnijim` stilom koji bi mogao biti i činjeničniji i duhovitiji. To je, doznali su, kombinacija `moguća i na njemačkom`.

Prikaži sve...
1,390RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jugoslavija u plamenu Miomir Krsmanović, Radomir Smiljanić Sadržaj: - Izdanak iz jedne strogo poverljive okružnice hrvatskog narodnog pokreta - Šta su o Srbiji govorili naviši jugoslovenski državnici - Dragutin Minić Karlo: Šta su o Srbiji govorili strani državnici - Radomir Smiljanić: Otvoreno pismo prvom `demokratskom` premijeru dr Zoranu Đinđiću - Ivan Miladinović: Peko Dapčević traži da se bombarduje Nikšić - Akademik Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici - Radomir Smiljanić: Rat i mir na Balkanu - Veselin P. Dželatović: Srpsko srce Johanovo - Momir Krsmanović: Ustaški pokolj Srba u Vlasenici u Drugom svetskom ratu - Prof. dr Smilja Avramov: Predstavljanje dokumenata o ubijanju Srbije - Radomir Smiljanić: Mi Hrvati smo započeli rat - Jugoslavije više nema Momir Krsmanović (Bursići, kod Višegrada, 1933) srpski je pisac. Autor je više istorijskih romana o genocidu nad srpskim narodom.[1]Godine 2013. objavljuje knjigu Golgota srpskog naroda 1941-1957. u sedam tomova, knjiga je skup usmenih svjedočenja o stradanju srpskog naroda iz istočne Bosne. Biografija Rođen je u srpskom selu Bursići u opštini Višegrad, Kraljevina Jugoslavija. Početkom Drugog svjetskog rata u Jugoslaviji, 3. oktobra 1941. godine kada je imao devet godina, preživeo je ustaški pokolj u Klisuri podno Sjemeća (između Sjemeća, Borika i Međeđe) nad srpskim zbjegovima u Podrinju. U ovom ustaškom pokolju mu je ubijena majka Joka, šestogodišnji brat Radomir i mnogobrojna rodbina. Otac Milivoje je preživio zajedno sa 40 stanovnika koji su branili selo od ustaša, ali su bili potisnuti i selo su zauzele ustaše. Momir Krsmanović je neposredno prije pokolja pobjegao u brdo iznad sela, a kada se nakon pokolja vratio, zatekao je rasporenu majku. Jedini koji je preživio pokolj je bio njegov šestogodišnji brat Milorad koji se nalazio sakriven ispod ponjave.[1] „ Majku su mi ustaše rasporile nožem. Izašla su joj creva i ona se onesvestila. Kada je došla sebi, u tom nekom podrumu, u planinskoj kući gde su zatvorili žene i decu, koljači su već bili otišli uvereni da žive svedoke iza sebe nisu ostavili. Dve žene su, ipak, preživele. Savka Planinčić je uskočila u sanduk sa brašnom, a Marija Furtula je, iako i sama ranjena, zatrpana leševima drugih žena uspela da prevari ustaše da još daje znake života. One su mi mnogo godina kasnije prepričavale poslednje sate moje sirote majke. Pričale su mi kako je, kada je došla svesti, vlastitim rukama vraćala creva u stomak i molila jednu od njih da joj ga zašiju. Kada joj je uplašena žena drhtavim glasom rekla da ne sme, ona je samo odmahnu glavom: „Daj mi iglu, sama ću“. Tako se, jadna, sama zašivala. Sa njom su tada bili moja devetomesečna sestrica Dragica i mlađa braća, četvorogodišnji Milorad i šestogodišnji Radomir. Kada su crnokošuljaši otišli, uvereni da krvavi pir niko nije preživeo, onako majušni, su se iskobeljali ispod ponjave. Sestrica je plakala od gladi, a majka se ponovo onesvestila. Konci koje je sama prišivala popucali su. Više joj nije bilo spasa... baš kao ni malom Radomiru kojeg su ustaše izbole nožem.[1][2] ” — Momir Krsmanović U martu 1942. godine se pod naletom ofanzive Crne legije Jure Francetića ponovo našao u srpskim zbjegovima na Drini u Podrinju sa ocem Milivojem i preživjelim bratom Miloradom. Zbjeg je sačinjavalo 10.000 Srba. Na molbu Milana Nedića, njemačke trupe su spasile jedan dio Srba, tako što su krenule prema Drini i preuzele jedan dio zbjega koji se nalazio u okruženju Crne legije. Pošto su Momir i Milorad izgubili majku, Nijemci su dozvolili da se i otac Milivoje ukrca na teretni voz koji ih je odveo u logor Sajmište u Zemun. U logoru Sajmište ih prihvata Nedićev Crveni krst, te Momir osnovnu školu završava pri Nedićevoj vojsci u domu za srpske izbjeglice. Nakon završetka Drugog svjetskog rata završava mašinbravarski zanat i višu metalsku školu.[1] Svoju prvu priču „Deca oko mrtve majke“ je objavio u listu „Omladina Jugoslavije“. Momir Krsmanović je potpredsednik upravnog odbora Akademije „Ivo Andrić“, član Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Srpske. Penzionisan je i živi u Beogradu. Djela Njegovo prvo djelo „Teče krvava Drina“ izdato je 1983. Štampanje romana je finansiralo devet stotina zaposlenih preduzeća „Bora Kečić“ u Železniku, gdje je Momir Krsmanović u to vrijeme bio zaposlen. Za ovaj istoriografski roman u kome su sve ličnosti autentične, materijal je sakupljao punih deset godina. Roman je baziran na činjenicama, istinskim ličnostima i svjedočenjima preživjelih. Roman Teče krvava Drina zbog svoje tematike koja obrađuje zločine nad Srbima je 1983. godine izazvao mnoštvo reagovanja u javnosti tadašnje Jugoslavije. Roman je nazvan „atak na bratstvo i jedinstvo“, a u Beogradu je osnovana je i komisija za „slučaj Krsmanović“. Djelo Teče krvava Drina je posvetio svojoj majci Joki. Tokom raspada Jugoslavije 1992. godine objavio je prvi dio trilogije Krvave ruke islama, koji je preveden i na engleski jezik. Roman je napisan u manastiru Velika Remeta na Fruškoj gori. Ova trilogija je upotpunjena romanima Tragovi mrtve braće i Kletva mrtve braće. Roman I bog je zaplakao nad Bosnom, u kome opisuje stradanja srpskog naroda u periodu Rata u Bosni 1992-1994, objavljuje 1994. godine. Za pisanje ovoga romana je koristio 120 audio-kaseta koje sadrže svjedočenja o stradanju Srba na prostoru od Brčkog do Nevesinja. Nagrade Za roman Teče krvava Drina koje je prevedeno na engleski jezik je dobio zahvalnicu od Simona Vizentala i Margaret Tačer. Dobio je i zahvalnicu od Patrijarha srpskog Pavla.[1] Orden Svetog Save 2. reda uručio mu je 22. oktobra 2019. patrijarh srpski Irinej. Radomir Smiljanić (Jagodina, 20. april 1934 — Beograd, 19. jul 2019)[1] bio je srpski pisac, publicista i prevodilac. Smiljanić pripada među najprevođenije srpske književnike i svrstava se među 20 najznačajnijih srpskih pisaca dvadesetog veka koji se ogledao u svim žanrovima književnosti, od pripovetke, satire do romana i od dramskih dela i pisanja scenarija za televiziju i film do poezije za decu i odrasle i satiričnih aforizama. Biografija Radomir Smiljanić je rođen 1934. godine u Jagodini, u porodici Uglješe (profesora muzike i kompozitora) i Danice Smiljanić.[2] Za vreme rata je njegov otac Uglješa, kao patriota, zajedno sa mnogima izgubio život u zloglasnom logoru Jasenovac, (istovremeno je zaplenjeno i uništeno i njegovo muzičko delo: kantate, sonate, pesme za solo glas i instrument).[2] Smiljanić od devete godine živi u Beogradu, gde je završio Filozofski fakultet, Odsek za nemački jezik i književnost.[3] Studirao je i muziku. Posle studija R. Smiljanić je postavljen za stručnog saradnika u Institutu društvenih nauka gde je izazvao pažnju svojim istraživanjem o čitanosti knjiga u Jugoslaviji. Zatim je postao urednik za pitanja kulture, prevodilac i spiker u emisijama na nemačkom jeziku (Radio Beograd 1965-69. g). Posle je prešao u status slobodnog umetnika, uz intenzivno bavljenje književnim radom i kulturnim angažmanom, radio je kao simultani i konsekutivni prevodilac za nemački jezik na važnim skupovima u zemlji i inostranstvu, sve do 1981. kada je oboljeo od mišićne slabosti i dobio invalidsku penziju. Kao književnik pojavio se 1964. godine knjigom pripovedaka „Alkarski dan” (Nolit).[4] Ova proza je dočekana sa nepodeljenim oduševljenjem kritike, a Dragan M. Jeremić piše u „Borbi”: “Radomir Smiljanić je već ovom svojom prvom knjigom dospeo, uz Miodraga Bulatovića , Mirka Kovača, i Danila Kiša u sam vrh mladih srpskih pripovedača.” Sledi roman “Martinov izlazak” 1965. koji dobija i nagradu nedeljnika “Telegram” kao “najbolji moderni roman godine u Jugoslaviji”. Smiljanićev roman “Vojnikov put” 1967. istaknut je u anketi „Književnih novina” kao jedno od najboljih dela te godine. U izdanju „Prosvete”, 1969. izlazi roman „Mirno doba” (akademik Predrag Palavestra u svojoj istoriji književnosti ističe Smiljanića kao “osnivača književnog pravca –„neutralna temporalnost” („Posleratna srpska književnost”, Prosveta, 1972. pp. 306–307). Tri romana – (trilogija), u izdanju „Prosvete” (1971 -75.), (kao i kod drugih naših i inostranih izdavača) -“Neko je oklevetao Hegela”, “U Andima Hegelovo telo” i “Bekstvo na Helgoland”- bili su pozdravljeni kao događaj u našoj i stranoj književnoj javnosti. Akademik Nikola Milošević, Pavle Zorić, dr Zoran Gluščević, zatim ugledni inostrani kritičari, kao Peter Jokostra, Vitold Virpsa, Lars Frei, uvrstili su ovu trilogiju romana u značajna dela književnosti u 20. veku. Nikola Milošević u svojoj studiji (“Hegel Miliradović i njegovi apostoli”) piše: ”Radomir Smiljanić je otvorio neke nove vidike u našoj i evropskoj književnosti.” Za treći roman trilogije “ U Andima Hegelovo telo” on je utvrdio da je to “naš najbolji satirični roman.” Igor Mandić ističe da su romani Smiljanićeve trilogije “nešto potpuno samorodno kod nas i u svijetu” („VUS”, Zagreb). Sa trilogijom ovih romana Smiljanić je dva puta bio u najužem izboru za NIN-ovu i Goranovu nagradu. U izdanju Prosvete, Beograd 1982. godine izašla su „Odabrana dela Radomira Smiljanića” (u njegovoj generaciji to su ostvarili još Danilo Kiš, Borislav Pekić i Mirko Kovač) a obuhvatila su sledeća dela: „Neko je oklevetao Hegela”, „U Andima Hegelovo telo” i „Bekstvo na Helgoland” , „Ljubavne ispovesti Sofije Malovrazić”, „Mihailov povratak Mariji” i „Kako uništiti Beograd”. „Požar na trgu Marksa i Engelsa”, Nova knjiga, 1989, predvideo je rasulo Jugoslavije i sunovrat jednog sistema (“snažna kritika doktrinarnog totalitarizma” - dr Zoran Gluščević). Roman „Stanje prirodnog nereda” (1991, „Dečje novine”), po mišljenju Rastka Zakića: ”Čitajući uzbudljive i duboko misaone stranice ovog angažovanog, smelog i neobičnog literarnog projekta, čitalac se pridružuje razmatranjima o krahu epohe, ali i neugasloj nadi i veri u jedno bolje sutra koje se probija kroz košmar prirodnog nereda.” O romanu „Bendžamin, nagoveštaji mogućeg života”, (2001. Skc Kragujevac, „Teovid” Bgd), Dragoljub Stojadinović je pisao da je Smiljanić začetnik „nove fantastike” kod nas i u svetu, mnogo pre Milorada Pavića i Davida Albaharija. Godine 2002. izašlo je izuzetno zapaženo delo „Reč zaveštanja” („Narodna knjiga”, Beograd) koje je dopunilo trilogiju o Hegelu Miliradoviću i za koje je Smiljanić dobio Nagradu za životno delo Udruženja književnika Srbije, deo obrazloženja akademika Dragoljuba Nedeljkovića glasi: ”Briljantan stilist, Smiljanić nas svojim delom kroz vratolomije i senzacije jezika, govora, mišljenja i čudesnih situacija i slika, kroz neobičnu atmosferu, vodi u svet koji tek što nismo zaboravili”.[5] Ugled Radomira Smiljanića u inostranstvu potvrđuje se godine 2001. kada je čuvena banja Baden iz Švajcarske, poručila da Smiljanić napiše roman čija se radnja događa u ovom poznatom lečilištu. Tako je nastalo delo pisano na nemačkom jeziku, „Ein Bad fur das Gluck” („Mesto za sreću”). Smiljanićevi istorijski romani : „Karađorđe, vožd serbski” i „Viteški kralj ujedinitelj” i danas su bestseler. Smiljanićevi romani o velikanima srpske kulture: „Pozorište Beograd” (o Ivi Andriću); „Borin povratak u Vranje” (o Bori Stankoviću) i „Mihajlo Pupin, Srbin za ceo svet”. Po oceni nekih uglednih kritičara Smiljanić je najizrazitiji stvaralac srpskog političkog romana i tu spadaju sledeća dela: „Peter Handeke, nemačko-srpska rapsodija”, „Kolekcionar”, „Post scriptum: Target”; „Reč zaveštanja” i poseban novum, roman-polemika „Pad nacizma”, (sučeljavanje sa stavovima Gintera Grasa). „Pas bez zavičaja” je jedina Smiljanićeva knjiga u satiričnim stihovima.[6] Radomir Smiljanić i Milovan Vitezović objavili su jedinstvenu „Antologiju savremene jugoslovenske priče i pesme za decu i mlade” u četiri toma izdvač „”Zapis i „Inter - literararna zajednica”, 1984. Ovaj dragoceni izbor književnih ostvarenja je i danas u upotrebi.[7] Sa uspehom su igrana sledeća dramska dela Radomira Smiljanića: „Isidore, gde si?” u Narodnom pozorištu u Beogradu, „Ubistvo u kafani Dardaneli”, Narodno pozorište Beograd, „Slučaj šampiona”, Beogradsko dramsko pozorište ( Sterijina nagrada za glavni lik), „Ispovesti Sofije Malovrazić” (Nagrada na Festivalu Monodrame). Bibliografija Radomira Smiljanića Knjige Alkarski dan, (knjiga priča, Nolit, Beograd, 1964.) Pas bez zavičaja, (knjiga za celu porodicu, Beograd, 1987.)[8] Srbi, Nemci i Hrvati, (knjiga o političkim temama, Dečije novine, Gornji Milanovac, 1991.) Srbi i svet, (knjiga o političkim temama, Beograd) Peter Handke, nemačko-srpska rapsodija, (Nova Evropa, Beograd, 1996.) Romani Martinov izlazak (roman, Otokar Keršovani, Rijeka, 1965.) `Neko je oklevetao Hegela` (satirični roman, Beograd, 1965, 1973. 1980. 1986. rasprodat u 50 000 primeraka) Verleumdet Hegel nicht, (roman, 1973. 1975.) U Andima Hegelovo telo (satirični roman, Beograd, 1965, 1975, 1977. .) Vojnikov put (roman, Beograd, 1966.) Mirno doba (roman, Prosveta, Beograd, 1969.) Bekstvo na Helgoland (roman, Beograd, 1977.) Ljubavne ispovesti Sofije Malovrazić (roman, Beograd, 1978.) Hegels flucht nach Helgoland, (roman, Štutgart, 1979.) Ubistvo u kafani Dardaneli (roman, Zagreb, 1980.) Ljubavni slučaj šampiona (roman, Gornji Milanovac, 1980.) Mihaelov povratak Mariji (roman, Beograd, 1982.) Kako uništiti Beograd (roman, Beograd, 1982.) Lepa Lena (roman, Beograd, 1984.) Der Untergang von Paris, (roman, Dorsten, 1984.) Ubistvo na Dedinju, (romam, Beograd, 1986.) Karađorđe, vožd srpski (istorijski roman, Beograd, 1988, bestseler) Ein Bad für das Glück, (roman,) Stanje prirodnog nereda, (postmoderni roman-antologija, Beograd, 1991.) Viteški kralj Ujedinitelj, (istorijski roman, Beograd, 1993, bestseler) Pozorište Beograd, (istorijski roman, Beograd, 1997.) Post scriptum: Target, (roman-traktat, Beograd, 1999.) Požar na Trgu Marksa i Engelsa, (roman, 1989.) Ludi svet droge i para-ljubavi, (roman, Beograd, 1995.) Sva Borina žal, (roman, Beograd, 1998.) Post skriptum: TARGET, (roman, Beograd, 1999.) Pevač protiv svog naroda, (roman, Beograd, 2000.) Kolekcionar, (roman, Beograd, 2001.) Reč zaveštanja, (roman, Beograd, 2002.) Mihailo Pupin, Srbin za ceo svet, (roman, Beograd, 2005.) Dramska dela Isidore, gde si?, (Narodno Pozorište, Beograd,) Slučaj šampiona, (elegična komedija, Beogradsko dramsko pozorište,) Pisma Sofije Malovrazić, (monodrama, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd,)

Prikaži sve...
1,990RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Petrović (Viševac, 14. novembar 1762/16. novembar 1768. — Radovanjski lug, 26. jul [po julijanskom 14. jul] 1817.), poznat kao Karađorđe odnosno Crni Đorđe, bio je vožd (vođa) Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđevića. Rođen u siromašnoj srpskoj porodici u Šumadiji u Smederevskom sandžaku (Beogradskim pašaluku), Đorđe se istakao tokom Austrijsko-turskog rata (1788—1791) kao pripadnik srpskih frajkora, habzburške milicije sačinjene od Srba. U strahu od odmazde nakon austrijskog poraza 1791, sa porodicom je prebegao u Austriju, gde su živeli do 1794, kada je proglašena opšta amnestija. Đorđe se vratio u Šumadiju i postao trgovac stokom. Odmetnuti upravnik Vidinskog sandžaka, Osman Pazvanoglu, napao je Smederevski sandžak, a Đorđe se zajedno sa Stankom Arambašićem borio u pokušaju zaustavljanja napada. Nakon Seče knezova početkom 1804, koju su izvršili odmetnuti osmanski janičari poznati kao dahije, Srbi Beogradskog pašaluka su podigli ustanak. Karađorđe je jednoglasno izabran za vođu ustanka na skupu preživelih uglednih Srba u februaru 1804. godine. Za šest meseci, ustaničke snage su zarobile i pogubile većinu dahija, a do 1805. uništeni su i poslednji ostaci dahijskog otpora. Karađorđe i njegovi sledbenici zahtevali su dalekosežnu samoupravu, koju je sultan Selim protumačio kao prvi korak ka potpunoj nezavisnosti. Selim je odmah proglasio džihad protiv ustanika i naredio vojsci da krene na Pašaluk. Osmanlije su pretpele niz poraza od ustaničkih snaga. Ustanici su do 1806. zauzeli sve veće gradove u Pašaluku, uključujući Beograd i Smederevo, a proterali su njihove muslimanske stanovnike. Opterećen zahtevima Rusko-turskog rata (1806—1812), Selim je Srbima ponudio opsežnu samoupravu, ali je Karađorđe ponudu odbio zbog ruskog priznanja da će pomoći ustanicima ako nastave borbu. Česti međusobni sukobi, zajedno sa Napoleonovom invazijom na Rusiju 1812, oslabili su ustanike, a Osmanlije su uspele da preokrenu situaciju. Karađorđe je primoran da pobegne iz Srbije u oktobru 1813, a Beograd je kasnije tog meseca pao, čime je Prvi srpski ustanak slomljen. On i njegovi sledbenici su potražili utočište u Austriji, ali su uhapšeni i pritvoreni. Uprkos osmanskim zahtevima za njegovo izručenje, Austrijanci su Karađorđa predali Rusima, koji su mu ponudili utočište u Besarabiji. Tu se pridružio grčkom tajnom društvu Filiki heterija, koje je planiralo da pokrene panbalkanski ustanak protiv Osmanlija. Karađorđe se tajno vratio u Srbiju 1817, ali su ga ubrzo ubili agenti Miloša Obrenovića, suparničkog vođe ustanika, zbog straha da će Karađorđevo ponovo pojavljivanje dovesti do osmanskog odustajanje od ustupaka na koje su pristali poslije Drugog srpskog ustanka 1815. godine. Karađorđe se smatra osnivačem dinastije Karađorđević, koja je tokom 19. i 20. veka vlada Srbijom u nekoliko perioda. Njegovo ubistvo rezultiralo je nasilnim, višedecenijskim sukobom njegovih potomaka i Obrenovića, pri čemu je vlast nad Srbijom nekoliko puta prelazila sa jednih na druge. Đorđe Petrović oženio se 1786. godine Jelenom Jovanović iz Masloševa. Iz tog braka rodilo se sedmoro dece – ćerke Sava, Sara, Poleksija i Stamenka, i sinovi Sima (umro po rođenju), Aleksa (umro u 29. godini u Kišinjevu, Rusija) i Aleksandar.Ubrzo po zasnivanju porodice Karađorđe je prešao u Srem, gde je kao dobrovoljac učestvovao u austrijsko-turskom ratu 1787-1791, pod komandom Radiča Petrovića. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin. Poreklo Spomenik Karađorđu u rodnom selu Viševcu. Karađorđe potiče iz siromašne porodice, koja se ranije u Viševac doselila iz Crne Gore — „od Podgorice[1] ispod Crne Gore”. Po drugom izvoru, narodnom predanju koje je 1940. godine objavio praunuk Rame Kuča — Alil, Karađorđev otac je živeo u mestu Žabren na Pešterskoj visoravni. To su znali svi Karađorđevići, a kralj Petar je zvao u Beograd, kod sebe u goste, svog kuma Alila Kuča. U tom muslimanskom selu sa tada 40 porodica jedina hrišćanska kuća bila je Petrova, i taj deo naselja se zvao „Petrovo polje”. Petar je zbog ubistva dvojice napadača kačaka, morao da se odseli sa porodicom u Šumadiju. Preveo ga je preko Kolena na Goliji, njegov zaštitnik i kum, musliman Ramo Kuč iz Žabrena.[2] Andrija Luburić spominje Župu Nikšićku kao kraj odakle su potekli Karađorđevići, a otimanje za slavne ličnosti je karakteristika i drugih krajeva. Tako Ivan Jastrebov navodi podatak da u selu Mačitevu (Kosovo i Metohija) pričaju da je Karađorđe rodom iz tog sela. Pobegao je jer je u planini pored sela ubio četiri Turčina, a pokazivali su mu ta četiri groba.[3] Ubrzo po selidbi roditelja iz Peštera, Đorđe je rođen u selu Viševcu, u Kragujevačkom okružju, ali je odrastao u obližnjoj Topoli. Majka Marica Živković rodom iz Masloševa u Šumadiji, bila je sposobna i otresita žena koju su zbog „muškog karaktera” zvali „Marica Katana” (konjanik). Njegov otac Petronije[1] zbog nesnalaženja i siromaštva (bio je toliko siromašan da nije mogao da plaća porez pa bi ostali stanovnici sela u kojem je živeo morali da preuzmu ovu obavezu umesto njega[4]) često je menjao spahije i mesto boravka, budući da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod mnogo imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala. Dan Karađorđevog rođenja nije zabeležen niti je kasnije, od njegovih savremenika, zapisan. Čudno je da se ni godina ne zna, odnosno u određivanju njegovog godišta se luta čitavih osamnaest godina, od 1752. do 1770. godine. Takođe je čudno da se vezan uz rođenje ne pominje ni jedan verski datum, što je tada bilo uobičajeno. Pogotovo što je on bio u pesmama opevani junak i vođa naroda, u njegovoj blizini su bili skoro svi pismeni Srbi tog vremena a ni svetske enciklopedije se ne slažu oko pretpostavljenog datuma. Istoričar Radoš Ljušić navodio da se Karađorđe rodio 14. novembra 1762. godine.[5] Tako se 1766. godina, odnosno 3. septembar 1752. godine pojavljuju u zapadnoevropskim enciklopedijama.[6][7], u sovjetskoj 1752. godina[8], u američkoj 1752/1762.[9] a u domaćim izvorima kao najverovatnija se pominje 1768. godina[10] Prema Janićiju Đuriću, Karađorđevom ličnom sekretaru, Karađorđe je rođen 1752. godine. Nemac Flamenstern (1813) navodi u svom delu da je Crni-Đorđe rođen 1767. godine i to slučajno u Beogradu.[11] Međutim, uz ime Karađorđa se pre vezuju priče o nebeskim pojavama kada je rođen. Tako se pominje svetlost na nebu i duga preko neba usred noći. Jedini pisani trag za vremena Karađorđevog života u kome se pominje dan rođenja je pismo ruskog poslanika u Beogradu Rodofinikina kada obaveštava svog pretpostavljenog da ga je „… Crni Đorđe pozvao u selo udaljeno sto vrsta na Đurđic da proslavimo dan njegovog rođenja i imendan”.[12] Naime, često je detetu davano ime po prazniku na koje je rođeno. Đurđic je po julijanskom kalendaru 3. novembra, odnosno u 18. veku po gregorijanskom 14. novembra. Upoređivanjem datuma prolazaka pojedinih kometa preko neba Srbije tih godina, postoji nekoliko kandidata. Međutim, Halejeva kometa jeste bila najsjajnija 13. marta 1759. godine, ali to nije blizu Đurđica već pre Đurđevdana. Jedna kometa je bila čak i sjajnija od Halejeve, ali se pojavila 11. juna 1758. godine što takođe ne odgovara Đurđicu. U svakom slučaju i u 1758. i u 1759. godini se na nebu pojavila kometa koja je mogla privući pažnju svedoka rođenja Đorđa.[13] Podizanje ustanka u Orašcu 1804 Fizički opis i karakter Đorđe Petrović Karađorđe bio je izrazito visok čovek, tamne kose i tamnije puti. Neki izvori navode da je bio visok oko dva metra. Bio je malo poguren i imao je povređenu levu ruku koju mu je povredio neki Turčin u boju na Jelenči. Memoari Prote Mateje Nenadovića navode drukčije, da je Karađorđe ranjen u dlan ruke tokom puškaranja sa momcima Alekse Nenadovića, dok je hajdukovao, nešto pre ustanka.[14] Takođe je imao ožiljak na obrazu, koji mu je napravio iguman manastira Bogovađe Žarko, kad su Srbi izašli iz Laudanovog šanca na Vračar 1804 godine da odu kod Turaka na pregovore. Žarko je tada zbog svađe sa Stanojem Glavašem oko žute ćorbatle (sekirice) hteo udariti Stanoja sabljom, pa ga je promašio i posekao Karađorđa po obrazu, na šta su Glavaš i drugi ustanici ubili Žarka plotunskom vatrom, što je uzbunilo vojsku koja je pošla u tvrđavu kod Turaka, pa su se vratili i izbegli zasedu, a Žarka su posle hvalili da ih je svojom pogibijom spasao[15] Vuk Karadžić navodi da je imao veliki nos po kome ga je bilo lako prepoznati. Vuk takođe navodi da je srpski vožd imao visok, piskutav i baršunast glas, koji je vrlo verovatno uništio konzumacijom rakije. Postoji anegdota da su Rusi pri prvom susretu bili oduševljeni njegovom visokom pojavom i telesnom građom, a da su se razočarali kada je progovorio. Sam ruski komandant u Varvarinskoj bici grof Orurk nije baš bio oduševljen Karađorđem i po voždovom odsustvu više puta ga je kod Mladena Milovanovića i drugih starešina vređao, nazivajući ga krmačom.[16] Po prirodi bio je strog i preke naravi, spreman da ubije za prestup, čak i najbližu rodbinu. Najčuveniji slučajevi su Karađorđevo ubistvo oca Petra, kneza Teodosija Marića i brata Marinka. Vuk Karadžić navodi da je vožd bio ćudljiv, da bi danima sedeo sam i grickao nokte, a kada bi ga neko upitao nešto, odmahnuo bi rukama. Kada bi popio malo rakije ili vina, postajao bi pričljiviji. Neki izvori navode da je Rodofinikin videvši voždovu sklonost ka konzumaciji alkohola, kao i kod ostalih starešina, probao Karađorđa da odvikne od pića, dajući mu čaj sa rumom, a da je Karađorđe kada je nestalo ruma odbio da pije čaj. Po karakteru bio je škrt čovek. U odevanju bio je neuredan. Čak su njegove starešine bile bogatije odevene od njega. Jednom prilikom Turci su poslali pregovarače posle boja. Kada su se našli među ustaničkim starešinama i pitali da govore sa Crnim Đorđem, Karađorđe se pojavio u prljavoj odeći, dok su ostale ustaničke vođe bile lepo odevene. Turci su pri odlasku ne verujući da su se sreli sa Karađorđem poručili ostalim vođama da pozdrave Crnog Đorđa. Izvori navode da je svoj orden svete Ane koji su mu dali Rusi iskrivio popravljajući neko bure. U poslednjim godinama ustanka, Karađorđe je tokom svađe sa Mladenom Milovanovićem doživeo nervni slom, što je značajno uticalo na njegovo prisustvo na frontu.[17] Posle sloma ustanka, Karađorđe je u emigraciji bio teško pogođen. Dane je provodio plačući. Ruski slikar Borikovski je naslikao portret Karađorđa tokom njegovog boravka u Rusiji 1816. Na portretu se vidi po tužnom pogledu da je Karađorđe posle sloma ustanka patio od melanholije.[18] Takođe se navodi da je Borikovski zamolio Karađorđa da oboji kosu u crno, što navodi da je vožd u kasnijim godinama bio sed.[traži se izvor] Uroš Knežević je uradio Karađorđev portret, skoro kopiju Borikovskog, a u Muzeju kneza Pavla se nalazio još jedan portret, nepoznatog autora, koji ga je prikazivao iz poluprofila.[19] Ženidba i emigracija u Austriju Devetnaestogodišnji Đorđe Petrović se 1785/1786. godine ženi Jelenom Jovanović sirotom devojkom, rodom iz sela Masloševa. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imućniji i nisu dali svoju kćer, ali ju je Đorđe oteo i učinio svojom ženom. Po drugom, verovatnijem izvoru, Đorđe je devojku u koju se zagledao na silu oteo iz mesta Jagnjila, gde je ona kod sestre boravila, jer su bili u zavadi mladići Topole i Jagnjila.[1] Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji, jer je navodno ubio Turčina. Po Davidoviću, Đorđe je ubio tri Arnautina koji su mu došli u kuću i nasilje činili. Izbegao je zbog toga u Srem sa svojom porodicom, gde se nastanio 1787. godine u manastiru Krušedolu i počeo da radi kao šumar. U tom zbegu se desio događaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike među istoričarima — oceubistvo. Najverovatnija priča je da je njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. Svi u zbegu su to razumeli kao pretnju da će se vratiti u ropstvo ili u smrt. Kada je uvideo da majčino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomaže i da ima podršku svih, digao je ruku na oca, a potom je njegovog oca Petronija dotukao momak iz pratnje — Đorđe Ostojić.[1] Ubistvo je, po Vuku Karadžiću, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni svi iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. Godine 1796. po povratku u Srbiju, Karađorđe se navodno ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od sveštenstva dobio. Karađorđe je ubio ne samo svog oca već i još jednog člana svoje porodice. Kada je ustanak počeo, sredinom 1806. obesio je brata Marinka jer je bio optužen da je silovao jednu Srpkinju u Topoli. Ta Karađorđeva prekost i surovost ulivala je strah svim Srbima, koji su pomislili da se mire sa Osmanlijama, i primoravala ih na poslušnost vođi ustanka.[20][21] Austro-turski rat i povratak u Srbiju Na početku Austrijsko-turskog rata, 1788. godine, kod nas poznatijeg kao Kočina krajina, Karađorđe počinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka, pod komandom Radiča Petrovića. Iz Srema gde su živeli, stupio je on prvo u Mihaljevićev frajkor, i ubrzo postao stražmešter. Tu je naučio „egzircir i zapt” vojni. Za iskazanu hrabrost dobio je Zlatnu medalju i podoficirski čin. Kao podoficir ratovao je ne oklevajući da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake.[22] Sredinom 1791. zaključuje se Svištovski mir, Karađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost. Sa porodicom 1791. godine prelazi u Topolu, gde je i ranije živeo. Po povratku odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. Do opadanja hajdučije dolazi 1793/1794. godine i Đorđe se povukao i skrasio uz porodicu, u Topoli. Počeo je da se bavi trgovinom stoke, trgujući preko granice sa Habzburškom monarhijom....

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije

Savo Skoko - Antifasisticka nevesinjska puska Prvi oruzani ustanak protiv fasizma u porobljenoj Evropi SO Nevesinje, Svet knjige, Nevesinje/Beograd, 2012. Tvrd povez, 357 strana, ilustrovano. RETKO! Ustanak u Hercegovini 1941. ili Junski ustanak su uopšteni nazivi za ustanak Srba u istočnoj Hercegovini protiv vlasti Nezavisne Države Hrvatske (NDH), osovinske marionetske države koja je osnovana tokom Drugog svjetskog rata na teritoriji okupirane i rasparčane Kraljevine Jugoslavije. Dok je NDH nametala svoju vlast, pripadnici vladajućeg fašističkog ustaškog pokreta započeli su kampanju progona Srba širom zemlje. U istočnoj Hercegovini, ustaše su počinile niz pokoplja i napada na većinsko srpsko stanovništvo, počevši od prve sedmice juna 1941. godine. Između 6. i 22. juna 1941, odvijali su se spontani sukobi između vlasti NDH i srpskog stanovništva u regionu. Njemačka invazija na Sovjetski Savez počela je 22. juna. U naredna dva dana, sporadične pobune Srba protiv NDH u istočnoj Hercegovini prerasle su u masovni ustanak, koji su izazvali ustaški progoni, srpska solidarnost sa ruskim narodom, mržnja prema i strah od vlasti NDH, kao i drugih faktora. Srpski ustanici, pod narodnim vođstvom, napali su policiju, Oružništvo, Ustašku vojnicu i Hrvatsko domobranstvo u istočnoj Hercegovini. U prvih nekoliko dana, ustanici su zauzeli oružničke ispostave u nekoliko sela, postavili barikade na glavnim putevima i postavili zasjedu za nekoliko vojnih vozila. U noći 26. juna, ustanici su pokrenuli napad na Nevesinje u pokušaju da ga zauzmu, ali garnizon u gradu se održao do jutra 28. juna, kada su hrvatske snage probile ustaničke barikade. Ustanici su 28. juna postavili zasjedu kamionu koji je prevozio pripadnike Italijanske kraljevske vojske, što je navelo zapovjednike italijanske vojske u NDH da upozore hrvatske vlasti da će preduzeti jednostrane mjere za osiguravanje komunikacijskih puteva. Ustanici su uništili još jedan položaj Oružništva, a uveče su zauzeli selo Avtovac, zatim ga opljačkali i spalili, a ubijeno je desetina nesrpskih civila. Sljedećeg dana, jedna italijanska kolona je istjerala ustanike iz sela i spasila ustaški garnizon u Gackom koji se nalazio u okruženju. Od 3. jula, hrvatske snage od preko 2.000 ljudi raširile su se iz Nevesinja, čisteći varoši, sela i puteve od ustanika. Ustanici se nisu značajno suprotstavili operaciji čišćenja terena i povukli su se u obližnju Crnu Goru ili su sakrili svoje oružje u planinama i otišli kućama. Do 7. jula, hrvatske snage su uspostavile punu kontrolu nad svim varošima i glavnim putnim pravcima u istočnoj Hercegovini. Pozadina Vidi još: Drugi svjetski rat u Jugoslaviji Nezavisna Država Hrvatska (NDH) osnovana je 10. aprila 1941, tokom osovinske invazije na Jugoslaviju. NDH je obuhvatala veći dio današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine, zajedno sa dijelom današnje Srbije. To je u suštini bio njemačko-italijanski kvaziprotektorat, jer je svoje postojanje dugovao silama Osovine, koje su održavale okupacione snage unutar marionetske države tokom cjelokupnog postojanja.[2] Neposredno nakon potpisivanja primirja i bezuslovne predaje jugoslovenskih snaga 17. aprila, bivši pripadnici Jugoslovenske vojske (JV) vratili su se svojim domovima u istočnoj Hercegovini sa ličnim oružjem. Ta činjenica je predstavljala ozbiljnu bezbjednosnu prijetnju novonastaloj NDH zbog blizine granice sa Crnom Gorom, bliskih odnosa narodna istočne Hercegovine i Crne Gore i raširenog razbojništva u regiji.[3] Dan nakon predaje, zapovjednik oružanih snaga NDH vojskovođa Slavko Kvaternik izdao je proglas kojim zahtijeva da se hrvatskim vlastima preda sve oružje do 24. aprila.[4] NDH je 24. aprila obrazovala pet vojnih divizijskih područja, uključujući Bosansko i Jadransko divizijsko područje, od kojih su oba prvobitno imala sjedište u Sarajevu. Svako od pet divizijskih područja obuhvatalo je nekoliko okružnih komandi. Jadransko divizijsko područje obuhvatalo je okruge Knin i Sinj u Dalmatinskoj zagori i Mostar i Trebinje u istočnoj Hercegovini.[3] NDH je počela mobilizaciju vojnika za Domobranstvo, sa šest bataljona određenih za pridruživanje Jadranskom divizijskom području. Bataljoni su mobilisani sa područja izvan istočne Hercegovine i trebali su biti spremni do 20. maja.[5] Agresivna dejstva ustaške pete kolone tokom osovinske invazije izazvala su zabrinutost kod srpskih civilnih vođa u istočnoj Hercegovini zbog NDH i pokušali su da dobiju italijansku zaštitu i tražili su da Kraljevina Italija pripoji istočnu Hercegovinu susjednoj Crnoj Gori koja je bila pod italijanskom okupacijom. Kolaboracionistički Privremeni upravni odbor crnogorskih separatista zalagao se za uspostavljanje „nezavisne” Crne Gore, a sličan odbor obrazovali su Srbi u istočnoj Hercegovini. Delegacija tog odbora stigla je na Cetinje 6. maja da traži italijansku zaštitu. Slično tome, delegacija muslimana iz istočne Hercegovine otputovala je u Sarajevo, tražeći od vlasti NDH da povežu istočnu Hercegovinu s tim gradom.[6] Zbog slabog odziva na poziv za predaju oružja, rok je nekoliko puta produžavan do 8. jula. Vojni sud za suđenje onima koji su uhapšeni zbog posjedovanja oružja osnovan je 17. maja, a osuđeni su odmah strijeljani. Presedan za ovu brutalnu represivnu mjeru prema Srbima već su uspostavili Nijemci. Od samog početka bilo je jasno da se zakoni o oružju NDH ne sprovode tako strogo prema Hrvatima kao protiv Srba. Osiguranje granice između istočne Hercegovine i Crne Gore smatrano je visokim prioritetom zbog zabrinutosti da je Crnogorska federalistička stranka oživjela crnogorska potraživanja na dijelove NDH koja su obećana Kraljevini Crnoj Gori Londonskim sporazumom iz 1915. godine.[7] Italijani su predali upravu nad istočnom Hercegovinom hrvatskim vlastima 20. maja 1941, nakon potpisivanja Rimskih ugovora, kojima je nekadašnja jugoslovenska teritorija duž jadranske obale ustupljena Italiji.[8] Italijani nisu odmah povukle sve svoje trupe iz regije. NDH je brzo krenula ka uspostavljanju svoje vlasti u gradovima i srezovima istočne Hercegovine, što je uključivalo imenovanje načelnika opština i župana, stvaranje mjesnih jedinica Ustaške vojnice i raspoređivanje stotina oružničkih, domobranskih i ustaških jedinica porijeklom izvan istočne Hercegovine. Svrha ovih jedinica bila je održavanje reda.[9] Za ustaškog povjerenika za istočnu Hercegovinu imenovan je akademik profesor Alija Šuljak.[10] Karta NDH podjeljena na srezove i okruge. Istočna Hercegovina je bila podijeljena na veliku župu Hum i Dubravu. Neka priobalna područja i ostrva su ustupljena Italiji prema Rimskim ugovorima. Nedavno obrazovani domobranski bataljoni počeli su 20. maja da se razmještaju u Jadransko divizijsko područje. Šest oficira i 300 oružnika sarajevskog 4. oružničkog puka raspoređeno je 27. maja u dijelove istočne Hercegovine.[b] Osnovali su ispostave vodova u Nevesinju, Trebinju, Gacku i Bileći, sa štabom u Bileći.[12] Dubrovački 2. oružnički puk uspostavio je ispostave u Stocu i Berkovićima.[1] Sjedište Jadranskog divizijskog područja premješteno je u Mostar krajem maja,[3] a za komandanta postavljen je general Ivan Prpić.[13] Bataljoni Jaranskog divizijskog područja su do 29. maja bili u svojim garnizonima: 6. bataljon u Mostaru, 7. bataljon u Trebinju i 10. bataljon u Dubrovniku. Druga dva bataljona Jadranskog divizijskog područja raspoređena su u Knin i Sinj, daleko na zapadu. 18. bataljon je raspoređen u rezervu i nalazio se u garnizonu u Mostaru. Glavni ustaški štab dobio je zadatak da regrutuje jedan bataljon za dužnosti u Jadranskom divizijskom području. Domobranski bataljoni su imali standardnu strukturu koju su činili štabna četa, tri pješadijske čete, mitraljeski vod i odsjek veze, dok su bataljoni Ustaške vojnice.[5] I nakon uspostavljanja hrvatskih vlasti u istočnoj Hercegovini, italijanske snage su zadržale svoje prisustvo u regiji. 55. puk 33. pješadijske divizije Marke Italijanske vojske ostao je u garnizonu u Trebinju, sa 56. pukom sa sjedištem u Mostaru. U Bileći je bila stacionirana i 49. jurišna legija San Marko Crnokošuljaša. Italijani su zadržali trupe u Nevesinju do 17. juna i gotovo svakodnevno vršili motorizovane patrole širom istočne Hercegovine.[12] Hrvatske vlasti su uspostavile nove administrativne podjele, organizujući zemlju u velike župe, a zatim srezove (kotare). Istočnu Hercegovinu su obuhvatale velike župe Hum i Dubrava. Od istočnohercegovačkih srezova velika župa Hum obuhvatala je srezove Mostar i Nevesinje, a velika župa Dubrava je obuhvatala srezove Bileća, Gacko, Stolac, Ravno i Trebinje.[5] Veliki župan Huma bio je Josip Trajer sa sjedištem u Mostaru, a veliki župan Dubrave bio je Ante Buć sa sjedištem u Dubrovniku.[12] Prema popisu stanovništva Jugoslavije iz 1931, stanovništvo istočne Hercegovine činilo je 68% pravoslavaca, 28% muslimana i 4% rimokatolika.[9] Prema profesoru Jozi Tomaševiću, procijenjena populacije srezova Bileća, Gacko i Nevesinje bila je samo oko 1,1% Hrvata, tako da su na sve dužnosti koje je vršila hrvatska vlada i mjesne ustaške jedinice imenovani muslimani, koji su činili oko 23,7% mjesnog stanovništva.[14] Muslimanski seljaci istočne Hercegovine uglavnom su prišli ustašama.[13] Hrvatska vlada je odmah pokušala da ojača svoj položaj ocrnjivanjem Srba, koji su prema Tomaševiću činili oko 75% stanovništva.[15] Uvod Vidi još: Genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj Ustaše su počele da nameću nove zakone Srbima u NDH. Grupa od deset mladih ustaških studenata sa Sveučilišta u Zagrebu stigla je u Trebinje 28. maja i započela uklanjanje natpisa napisanih ćirilicom.[16] U nekoliko gradova i sela u istočnoj Hercegovini 1. juna streljani su Srbi, a preduzeća koja su pripadala srpskim trgovcima i ostalim su zaplijenjena.[15] Tog dana ustaški studenti u Trebinju strijeljali su devet Srba i uhapsili još petnaest, zbog njihove navodne veze sa međuratnim četničkim udruženjem. Počele su se pojavljivati razlike između brutalnog postupanja ustaša prema Srbima i pažljivijeg pristupa drugih vlasti NDH kao što su Domobrani, koji su bili svjesni potencijalne opasnosti koju stvaraju ustaške metode. Početkom juna, vlasti NDH započele su operacije zaplijene od stanovništva, što je naišlo na neposredni otpor. Mještani sela Donji Drežanj, kod Nevesinja odbili su 1. juna saradnju sa sakupljačima oružja. Kao odgovor, ustaše su ubile veći broj Srba i spalili njihove domove.[16][v] Ustanak u Hercegovini 1941. na karti Istočna NDH (1941) Korita Korita Nevesinje Nevesinje Ljubinje Ljubinje Karta lokacija ustaških pokolja u istočnoj Hercegovini prije izbijanja ustanka. Uslijedilo je nekoliko incidenata 3. juna prilikom kojih su se naoružani seljaci spontano svetili ustaškim vlastima.[15] Tog popodneva 20 ustaša došlo je u Donji Drežanj da bi oduzelo vatreno oružje kada ih je napala grupa naoružanih seljana. Seljani su se povukli nakon kraćeg vatrenog okršaja, pri čemu je određeni broj njihovih pripadnika zarobljen. Ubrzo je stiglo Domobranstvo i Oružništvo kao pojačanje, koji su zajedno sa još ustaša spalili još 20 kuća i ubili jednu ženu.[16] U noći sa 4. na 5. jun, grupa pod komandom ustaškog povjerenika za srez Gacko Hermana Tonogala,[g] ubila je 140 Srba u selu Korita kod Bileće i njihova tijela bacila u jame. Između ovog pokolja i 9. juna ubijeno je još 27 Srba iz sela, a preko 5.000 grla stoke je ukradeno i podijeljeno u muslimanskim selima na području Gacka za isključivu upotrebu ustaša.[19] Procijenjeni broj Srba ubijenih u Koritima varira od 133[20] do 180.[21] Odmah nakon toga, Srbi iz okoline napalili su sela, a Jadransko zapovjedništvo poslalo je iz Bileće 2. četu 7. bataljona da pojača ustaše. Nakon kratkog sukoba kod Korita, tokom kojeg su ustaše i oružnici imali gubitke u vidu jednog poginulog i nekoliko ranjenih, ustanici su se povukli preko obližnje granice u Crnu Goru. Pripadnici 2. čete 7. bataljona prenoćili su u selu Stepen prije nego što su se sljedećeg dana utvrdili kao garnizon u Avtovcu. Zbog izloženosti oružanoj paljbi ustanika koji su posmatrali njihove položaje, oružnici nisu mogli zauzeti svoje mjesto u Stepenu, što je značilo da put Stepen—Korita više nije bezbjedan. Ustaše iz Gatačkog sreza javile su 8. juna Jadranskom zapovjedništvu da su uzeli 200 Srba kao taoce i izdali proglas stanovništvu da prestane da se bori i preda oružje. Kako ovaj proglas nije naišao na odgovor, ustaški povjerenik za Bosnu i Hercegovinu Jure Francetić je 10. juna ubio 19 talaca (jedan je pobjegao). Oružništvo u Ravnom je 12. juna po naređenju ustaškog povjerenika za Ljubinje strijeljalo četiri osobe. Takva dejstva dovele su do toga da su srpski seljaci napustili svoja sela, tražeći sigurnost u udaljenim oblastima, a muslimanski seljani postali su sve nervozniji zbog svojih srpskih susjeda.[22] Sredinom juna, komandant 2. čete 7. bataljona u Bileći pisao je Jadranskom zapovjedništvu žaleći se na djelatnosti ustaša, nazivajući ih „naoružanim ološem i životinjama” koji obeščašćuju „poštene Hrvate”. Kada su Italijani čuli da su ustaše spalile dva sela preko granice u Crnoj Gori, poslali su obavještajca u Gacko da istraži nemire. On nije prihvatio objašnjenje komandanta Oružništva u Gacku, koji je tvrdio da je nasilje izazvano „lično mržnjom i osvetom” i sastao se sa ustanicima. Ustanici nisu napali njega ili njegovu pratnju i rekli su mu da je razlog ustanka taj što nas „Hrvati i Turci[d] tuku i bacaju u jame”. Zaključio je da je uzrok nemira pokušaj razoružanja srpske zajednice.[24] Tonogal i potpukovnik Aganović, komandant Oružništva za istočnu Hercegovinu, pokušali su da smire situaciju posjetom selima istočno od puta Gacko—Avtovac 17. i 18. jula, kako bi ponovo uspostavili mir na tom području. Iz četiri sela dobili su pisano poruku da ne priznaju vlasti NDH i željeli su da se ta poruka prenese Italijanima. Mještani Jasenika i Lipnika bili su voljni da razgovaraju i vrate se na posao, ali su tražili da Oružništvo ne posjećuje njihova sela, jer bi to navelo Crnogorce na napad. Aganović je ocijenio da je, iako je to vjerovatno tačno, njihov zahtjev bio neiskren. Komandant Oružništva u Bileći smatrao je da je razlog ustanka taj što su mjesni Srbi bili privrženi ideji Velike Srbije i nisu prihvatili da su njihova sela dio NDH. Ovaj pristup je u suštini značio da su mjesni Srbi željeli da ih vlasti NDH ostave na miru i ne miješaju im se u život.[25] Odgovor vlasti NDH na otpor bio je spaljivanje sela u kojima se otpor desio, a bilo je i masovnih strijeljanja Srba, zbog čega je nivo nasilja još više eskalirao.[15] Krajem maja i juna u Nevesinju je sakupljeno, mučeno i ubijeno 173 Srba, a početkom juna u Ljubinju ubijeno je još 140 Srba.[21] Kao odgovor, Srbi su napali ustaške službenike i objekte i sami izvršili upade, ubijajući muslimanske seljake.[26] Ustanak Glavni članak: Ustanak u NDH 1941. Ustanak u Hercegovini 1941. na karti Istočna NDH (1941) Trebinje Trebinje Nevesinje Nevesinje Bileća Bileća Gacko i Avtovac Gacko i Avtovac Karta sa označenim garnizonima Domobranstva u istočnoj Hercegovini tokom ustanka. Vlasti NDH imale su slabe snage u istočnoj Hercegovini u vrijeme masovnog ustanka, otprilike jednake snazi dva domobranska bataljona, kao i oružničke ispostave u nekim gradovima. To je jedva bilo dovoljno za čuvanje važnih mjesta i bilo je nedovoljno za ofanzivno dejstvo. Raspoređene snage sastojale su se od jedne čete 10. bataljona u Trebinju, Štaba i pojačane čete 7. bataljona u Bileći (balans bataljona podijeljen je između Gacka i Avtovca) i čete 6. bataljona u Nevesinju. Ostatak 10. bataljona raspoređen je u Trebinje u trenutku izbijanja ustanka.[27] 23—24. jun Prvi pokazatelj da se stanje znatno promijenilo bio je 23. juna, kada se grupa od 200 ustaša sukobila s grupom ustanika za koju je procijenjeno da broji 600—1.000 pripadnika. Poslije produženog vatrenog okršaja u blizini sela Stepen tokom koje su imali nekoliko žrtava, ustaše su spalile četiri sela. Zatim su ušli u dva sela s muslimanskom većinom na tom području i uhapsili 13 Srba koji nisu bili umiješani u ranije borbe. Uhapšeni Srbi prevezeni su na sjever u Avtovac, gdje su strijeljani. Iste noći uhapšeni su svi odrasli Srbi stariji od 16 godina u Gacku, a 26 odmah je strijeljano. Ostatak je prevezen 50 km zapadno u logor u Nevesinju. U periodu od 23. do 25. juna 150 Srba iz sela Ravni je uhapšeno i ubijeno u oružničkim ispostavama, a ostatak stanovništva je pobjegao u brda.[27] Spontana masovna okupljanja dogodila su se u nekoliko sela sreza Gacko i Nevesinje 23. i 24. juna.[đ] Na ova okupljanje ih je podstakla vijest o invaziji Njemačke na Sovjetski Savez, a oni koji su prisustvovali okupljanjima glasali su za borbu protiv ustaša. Profesor Marko Atila Hor tvrdi da je ustanak u punom obimu proizašao iz ustaške odmazde zbog pokušaja Srba iz istočne Hercegovine da se odbrane, u kombinaciji sa pokretanjem njemačke invazije 22. juna.[29] U zoru 24. juna, područje Nevesinja stupilo je u potpuni ustanak, sa oko 400 naoružanih ustanika koji su napali domobranski garnizon.[28] Do 24. juna, ustanak je dostigao masovne razmjere u istočnoj Hercegovini, sa ukupno 1500[9]—3000[15] naoružanih ustanika, uključujući i neke iz Crne Gore.[29] 25. jun Ujutru 25. juna, četa 6. bataljona u Nevesinju izvijestila je da se ustanici skupljaju kako bi napali grad; nevesinjski ustaški povjerenik tvrdio je da su ustanici imali 5.000 pripadnika, a predvodio ih je bivši pukovnik Jugoslovenske vojske. Oko 10 časova, grad je napadnut iz pravca juga i jugoistoka. Kao odgovor, domobrani su poslali još dvije čete 6. bataljona iz Mostara u Nevesinje. Tog jutra su stigli izvještaji iz Bileće i Stoca da se ustanici približavaju selu Berkovići sa sjevera i da su zauzeli oružničku ispostavu u Gornjem Lukavcu. Oko 11.30 časova, ustaški povjerenik za Stolac izvijestio je da se 3000 Crnogoraca okupilo između Nevesinja i Stoca i tražio je hitno 150 pušaka za svoje ljude. Napad ustanika na oružničku ispostavu u selu Divin kod Bileće odbijen je oko podne. Pojačanje u vidu domobranskog voda i oružje za ustaše stiglo je u Stolac, a Bileću su držali tokom cijelog dana.[30] Izvještaji o ustanku stigli su do Kvaternika tokom 25. juna, ali ih je on zanemario kao i izvještaj o brojnosti od 5.000 ustanika, otkazavši prekomandu 21. bataljona iz Slavonskog Broda po nalogu Jadranskog zapovjedništva, kao i zahtjev Italijanima za vazdušnom izviđačkom podrškom. Izjavio je da se suzbijanjem ustanka mogu nositi mjesne snage. Gubitak komunikacije sa Nevesinjem rezultirao je glasinama da je grad pao u ruke ustanika.[31] Oružnička ispostava u Fojnici, kod Gackog zauzeta je poslijepodne 25. juna, dok su preživjeli pobjegli u Gacko.[28] Novine su izvještavale da su Gacko i Avtovac zauzeli ustanici.[32] Pošto je ranije tog dana već poslala pojačanje u vidu čete prema Nevesinju iz Sarajeva, Jadransko zapovjedništvo naredilo je da ostatak bataljona prati četu. Početna grupa četa stigla je do Kalinovika, a ostatak bataljona trebalo je da tu prenoći 25. na 26. jun prije nego što 26. juna stigne u Nevesinje. Kvaternik je tokom noći dobio ažurirani izvještaj o stanju u istočnoj Hercegovini, a Prpić je putovao iz Sarajeva u Mostar kako bi preuzeo kontrolu nad operacijama, gdje je otkrio da su informacije o stanju u istočnoj Hercegovini nejasne, ali sugeriše da bi se snage NDH mogle suočiti s ozbiljnim poteškoćama.[31] 26. jun Ujutru 26. juna, četa 6. bataljona upućena iz Mostara nastavila je prema Nevesinju, ali se gotovo istovremeno našla pod vatrom ustanika. Uz pomoć ustaša, domobrani su uspjeli da se održe, ali nisu uspjeli da se probiju do Nevesinja.[33] Istog popodneva, dvije letjelice Zrakoplovstva NDH iz Sarajeva izvršila su oružano izviđanje nad istočnom Hercegovinom i otkrile da hrvatske snage i dalje drže Nevesinje. Oni su uočili barikade na putu Mostar—Nevesinje i gađali grupu od 50 ustanika sjeverno od Nevesinja, kod Kifinog Sela. Prpić je snage na putu Mostar—Nevesinje pojačao 17. bataljonom, koji je nedavno stigao iz Sarajeva, a za komandanta odredio svog zamjenika pukovnika Antuna Prohasku. U 20 časova istim snagama je pristupio 17. bataljon. Oko 17 časova, četa 11. bataljona je stigla iz Kalinovika u Nevesinje, a iz Sarajeva je upućena još jedna četa bataljona zajedno sa komandantom.[33] U južnom dijelu operativnog područja oko Stoca, situacija je bila znatno mirnija nego ono Nevesinja, iako je grupa od 200 ustaša kod Berkovića lažna tvrdila da ih tokom noći opkolili ustanici. Uprkos ovoj tvrdnji, oni nisu imali žrtve. Bez obzira na to, Prpić im je poslao municiju i vod 18. bataljona. U 19 časova 26. juna Francetić je stigao u Prpićev štab u Mostaru, kako bi se upoznao sa situacijom. Odlučio je da se sljedećeg dana lično uputu u Berkoviće i tamo preuzme komandu nad ustaškom jedinicom.[34] Oko Gacka i Avtovca ne sjeveru, dan je protekao mirno. Kada je komandir 2. čete 7. bataljona u Gacku prijavio da se ustanici okupljaju nedaleko od grada, Prpić je poslao kamionski vod sa zalihama municije. Vod je upao u zasjedu, a 14 domobrana je zarobljeno. U Gacko je kasnije tog dana stiglo pojačanje iz Avtovca. U noći 26. juna, nevesinjski garnizon bio je izložen kontinuiranom napadu ustanika, ali je izdržao.[35] Hrvatske vlasti u Trebinju su čule glasine da bi Srbi mogli da dignu ustanak na Vidovdan 28. juna i upozorila ustaško-domobranske snage u okolini da se pripreme za ustanak. Kao ishod ovih izvještaja, Ante Pavelić je izdao naredbe kojima je zaprijetio da će svako ko širi ove glasine biti izveden pred vojni sud.[27] Uoči Vidovdana, Oružništvo i Ustaška vojnica uzeli su nekoliko talaca ukoliko bi glasine bile istinite. Kasnije je Oružništvo oslobodila svoj taoce, ali Ustaška vojnica ubila svojih 19 taoca.[36] Za razliku od Ustaške vojnice, Domobranstvo u toj oblasti je nastojalo da smiri situaciju.[28] 27—28. jun Gatačko polje je bilo jedno od središta ustanka. Ujutru 27. juna, Prpić je naredio u trostruki juriš kako bi očistio puteve ka Nevesinju. Prohaska je komandovao snagama jačine oko dva bataljona koje su se kretale na istok putem Mostar—Nevesinje, Francetić je poveo svoju ustašku jedinicu sjeverno od Berkovića kroz planine preko Odžaka ka prilazu Nevesinju sa juga, a dvije čete 11. bataljona su krenule na jugozapad od Plužina. Kada je ovaj zadatak bude izvršen, hrvatske snage su trebale da energično progone ustanike i da ih unište.[35] Prohaskina grupa je sa jednom četom raspoređena na putu, a elementi 17. bataljona i 70 ustaša na lijevom boku. Njihov napad je počeo 10 časova, i iako su se suočili sa snažnim otporom ustanika, potpomognuti mitraljeskom paljbom i bombardovanjem aviona Zrakoplovstvo NDH, stigli su do sela na periferiji Nevesinja nakon borbi koje su trajale do zore 28. juna. Jedan domobranski bataljon se zaustavio i zauzeo odbrambeni položaj, a komandantu je Prpić zaprijetio smjenom prije nego što je nastavio napada. Francetićeva ustaška jedinica se suočila sa teškim borbama i morala je u dva navrata da traži dopunu municije. Jedno od vozila za snabdijevanje upalo je u zasjedu ustanika između Stoca i Berkovića, a dio municije je na kraju dopremljen putničkim automobilom tokom noći. Na drugim mjestima ustanici su napali Gacko i Avtovac, a jedan avio Zrakoplovstva NDH je oboren ustaničkim mitraljeskom vatrom kod Avtovca.[37] Prpić je te noći telefonirao Kvaterniku i savjetovao ga da je uvođenje vanrednog stanja neophodno, kako bi se uspostavila kontrola u Hercegovini. Pavelić je odmah na čelo velikih župa Dubrava i Hum, koje su obuhvatale veći dio istočne Hercegovine, postavio podmaršala Vladimira Laksu.[38] Laksa je 28. juna postao opšti komandant svih hrvatskih vlasti u velikim župama Dubrava i Hum, što je uključivalo Ustašku vojnicu, Domobranstvo, civilnu upravu, Oružništov i policiju. Osnovani su vojni sudovi koji su se bavili onima koji su protivili hrvatskim vlastima. Na prilazima gradovima i selima postavljene su naoružane straže, a svi naoružani civili su razoružani i dovedeni vojnim vlastima. Laksa je naredio da se ustanicima daje rok do 2. jula da se pokore vlastima.[38] Tog dana, nakon što se Prohaskina grupa iz Mostra probila do Nevesinja, Prohaska je poslao četu 6. bataljona u Kifino Selo u susret sa dvije čete 11. bataljona koje su napredovale iz Plužina. Uprkos vazdušnoj podršci Zrakoplovstva NDH, četu 6. bataljona napali su ustanici na ulazu u Kifino Selo i većina je razbijena, a ostatak pobjegao. Prohaska je morao da pošalje rezerve da blokiraju put Nevesinje — Kifino Selo, a čete iz 11. bataljona počele su da izviđaju ustaničke položaje prema Odžaku.[39] Istog jutra, 200 domobrana i oko 50 naoružanih mještana Avtovca napali su ustanici iz tri pravca. Oporavljali su se od prvobitnog iznenađenja i tokom dana zadržali varoš, ali ih je uveče ponovni juriš natjerao da se povuku iz Avtovca u sela Međuljići i Ključ.[40] Po zauzićanju Avtovca, ustanici su opljačkali selo, spalili veliki broj muslimanskih kuća i ubili 32 muslimanska civila.[41] Ustanici su napali i Gacko, pri čemu je poginulo osam vojnika, a ranjen jedan oficir i dvanaest vojnika. Istog dana, dva kamiona italijanske vojske na putu od Bileće do Avtovca upala su u ustaničku zasjedu, kada su poginula 3 vojnika, a 17 ranjeno. Oko 18 časova italijanska komanda je obavijestila Kvaternika da će neodređenog datuma čistiti put od Bileće preko Gacka do Nevesinja.[40] Tokom borbi oko Gacka, nekoliko aviona Zrakoplovstva NDH je prinudno sletilo zbog stradanja pilota i problema sa motorom. Operacije vazdušne podrške Zrakoplovstva NDH su obustavljene zbog nedostatka goriva i rezervnih dijelova za letjelicu.[42] Oko Stoca nije došlo do poboljšanja situacije, a ustaška jedinica sačinjena od naoružanih civila pokazala se tako niske borbene vrijednosti, da je Laksa kritikovao Francetića. Južno od Bileće, ustanici su uništili oružničku ispostavu u jednom selu, ubivši sedam oružnika. Iz Trebinja je poslato na desetine oružnika da im pomognu, ali su ih ustanici zaustavili i povukli su se u seosku školu. U popodnevnim časovima jedan vod 10. domobranskog bataljona upućen je sjeverno od Trebinja kao podrška oružnicima, ali su napadnuti kod sela Mosko i povukli su se na odbrambene položaje. Tokom noći su pojačani drugim vodom i dobili su naređenje da sljedeće jutro ispred Italijana raščiste put Trebinje—Bileća[43] 29—30. jun U zoru 29. juna ustanici su napali ustaše u jednom selu na putu Mostar—Nevesinje. Prohaska je tražio pomoć iz Mostara, a planirao je da u pomoć pošalje snage iz Nevesinja. Iz Mostara je upućena četa 21. bataljona da rastereti ustaše, koji su uspjeli obuzdati ustanike. Domobranska četa je tada preuzela dužnost od ustaša. Istog dana u Mostar su stigla dva nova bataljona, 23. bataljon iz Osijeka i 15. bataljon iz Travnika.[43] Ovo pojačanje je stiglo baš kada je Prpiću potvrđeno da su ustanici zauzeli Avtovac. Preostali mali garnizon u Gacku, koji je brojao svega 20 oružnika i 30 ustaša, držao se, ali je očekivao nove napade ustanika. Ujutro je napad elemenata 10. bataljona stagnirao sve dok komandant bataljona potpukovnik Julije Reš nije lično preuzeo komandu nad operacijom, otvarajući put Italijanima. Obećana italijanska intervencija počela je oko podne, a oko 17 časova u Gacko je stiglo oko 100 kamiona italijanskih vojnika. Dok su prošli kroz Avtovac, ustanici su napustili varoš i povukli se u sela na istoku. Oko 18 časova, 10. bataljon je oslobodio opkoljene oružnike u seoskoj školi. Letjelica Zrakoplovstva NDH sa mostarskog aerodroma vršila je izviđačke letove iznad tog područja i bacala letka iznad Stoca, Stepena, Avtovca, Gacka i Plužina.[44] Nakon smjenjivanja nevesinjskog garnizona, Laksa je svoj glavni napor umjerio prema Gatačkom srezu i Avtovcu. Osjetljiv na činjenicu da Italijani nisu poštovali teritorijalne granice NDH kada su uputili kolonu u Gacko, smatrao je veoma važnim da se hrvatski vojni i politički prestiž vrati, inače bi Italijani mogli da odluče da ostanu na tom području, umjesto da se povuku u svoj garnizon blizu jadranske obale. Planirao je da prati ovu konsolidaciju tako što će očistiti granična područja sa Crnom Gorom, a zatim očistiti zaleđe od preostalih ustanika. Za ovaj posljednji zadatak namjeravao je da rasporedi tek obrazovanu specijalnu jedinice koju će predvoditi potpukovnik Josip Mecger.[45] Zadatak ponovnog utvrđivanja vlasti NDH u Gatačkom srezu i Avtovcu dodijeljen je Prohaskinoj grupi, koju su činili 6. bataljon, jedna četa 18. bataljona, dvije čete 17. bataljona i nedavno pristigli 15. i 21. bataljon, koji su upućeni u Nevesinje iz Mostara. Prohaska je trebao djelovati u sadejstvu sa 11. bataljonom, koji je već bio nedaleko od Plužina, sjeverno od puta Nevesinje—Gacko. U pripremi, 15. bataljon je kamionima prebačen u Nevesinje, a četa 17. bataljona je izvela koordinisani napad sa 11. bataljonom na ustaničke položaje kod Kifinog Sela. U ovom napadu su ustanici bili nadmoćni, a komandant bataljona je poginuo.[46] Tokom ostatka dana, Italijani su 28. juna iz ustaničkih zasjeda pokupili tijela svojih mrtvih i spasili neke domobranske trupe koje su pobjegle iz Avtovca, ali su se vratili u Planu, sjeverno od Bileće. Vrijednost daljih operacija na području Gacka i Avtovca dovedena je u pitanje kada su Italijani prijavili da su oba grada spaljena do temelja, a da je nad stanovnicima izvršen pokolj. Italijani su za razaranja i ubistva u ove dvije varoši krivili Crnogorce vezane za ustanike. Italijanske procjena snage ustanika bila je oko 3000 naoružanih mitraljezima, artiljerijom i protivvazdušnim topovima.[47] Njemački obavještajac iz Sarajeva stigao je u Prpićev štab u Mostaru, kako bi se upoznao sa situacijom. Mali garnizon u Gacku očekivao je napad ustanika tokom noći, ali je popodne stiglo 180 domobrana, koji su se povukli iz Avtovca kako bi učvrstili položaj i noć je prošla bez incidenata.[48] 1—7. jul U Gacko je 1. jula stigla italijanska oklopna jedinica da pojača garnizon.[48] Operacija čišćenja terena Stolačkog sreza od ustanika koju su vodile ustaše počela je 3. jula, a dovela je do otvaranja puta od Berkovića sjeverno do Odžaka. Ustaše se nisu približavale Nevesinju, jer nisu bile uniformisane i strahovale su da ih domobrani neće pomiješati sa ustanicima. Tokom ove akcije poginula su trojica ustaša, uključujući njihovog komandanta, dok su ustaše ubile deset ustanika i dvojicu zarobili.[49] Među stvarima jednog od zarobljenika, ustaše su pronašle izvještaj „Narodnog pokreta za oslobođenje Nevesinja”, kako su ustanici očigledno sebe nazivali. Izvještaj je jasno pokazao da su ustanici koristili vojnu taktiku i organizaciju i nagovještavao je saradnju sa Italijanima. Prema informacijama koje je prikupila policija, među mjesnim ustaničkim vrhom bili su bivši mostarski trgovac Čedo Milić, braća Bjelogrlić iz Avtovca, pravoslavni sveštenik otac Novak Mastilović iz Nadinića i kapetan Radović iz Avtovca. Među Crnogorcima koji su učestvovali u rukovođenju ustankom bili su pukovnik Bajo Stanišić, major Minja Višnjić i Radojica Nikčević iz Nikšića.[50] Nakon italijanske intervencije, Prpić je od 3. jula mogao da pristupi čišćenju šireg područja Nevesinja, osiguravajući kontrolu NDH nad naseljenim mjestima i putevima. Prpić je 5. jula smijenio Prohasku s dužnosti zamjenika i postavio pukovnika Franju Šimića i dodijelio komandu nad 6, 11, 15. i 17. bataljonom, četom 18. bataljona i artiljerijskom četom. Snage su u svom sastavu imale 62 oficira i 2062 vojnika, teško naoružanje, uključujući četiri Škodine brdske haubice vz 14, šest teških mitraljeza i dvadeset sedam lakih mitraljeza.[50] Šimić je zauzeo raskrsnicu između Kifinog Sela i Plužina, obezbjeđujući je jednom četom 11. bataljona, 15. bataljon je uputio u Gacko, a 17. bataljon u Berkoviće. Polovina čete 21. bataljona obezbjeđivala je put Mostar—Nevesinje. Kada je zadatak izvršen, glavni putevi u istočnoj Hercegovini su bili pod hrvatskom kontrolom.[51] Ova dejstva su protekla bez značajnijih borbi, jer su se neki ustanici povukli preko granice sa Crnom Gorom, a drugi su oružje sakrili u planinama i vratili se svojim kućama.[52] Do 7. jula, hrvatske snage su povratile punu kontrolu nad gradovima i saobraćajnim pravcima u istočnoj Hercegovini.[15] Posljedice Tomašević navodi da je ustanak bio „spontani, neorganizovani ispad” koji je bio osuđen na neuspjeh i da nije uključivao ni četnike Dragoljuba Mihailovića ni Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ). On tvrdi da je ustanak bio ishod više faktora, uključujući ustaške progone, strah i mržnju prema hrvatskim vlastima, mjesnu tradiciju ustanaka protiv Osmanskog carstva, loše ekonomske prilike u istočnoj Hercegovini i vijesti o njemačkoj invaziji na Sovjetski Savez.[15] Hor se slaže sa Tomaševićem da je ustanak bio u tradiciji hercegovačkih pobuna protiv Osmanskog carstva tokom 19. vijeka, kao što je ustanak od 1875. do 1877. godine.[29] Edmund Glez fon Horstenau, njemački generalni opunomoćenik u NDH, smatrao je da su Italijani možda namjerno izbjegavali miješanje u ustanak.[15] General Renco Dalmaco, komandat italijanskog 6. armijskog korpusa, okrivio je ustaše i muslimane za podsticanje ustanka.[53] U istočnoj Hercegovini, KPJ je imala malo uticaja sve do sredine avgusta 1941, mnogo nakon što je prvobitni ustanak ugušen. Organizacija KPJ u Hercegovini se nije obavezala u vrijeme predvođenja masovnog ustanka, jer je čekala naređenje pokrajinske organizacije u Sarajevu, koja je od Centralnog komiteta KPJ očekivala uputstvo za podizanje opšteg ustanka širom Jugoslavije. Kada su saznali za njemački napad na Sovjetski Savez, KPJ u Hercegovini je glasala za pridruživanje masovnom ustanku, ali to se dogodilo tek 24. juna, kada je ustanak već bio u punom jeku.[29] Prema Milacu, ustanici su i dalje predstavljali prijetnju u cijeloj istočnoj Hercegovini sve do jula,[9] iako ustanak u Hercegovini nije napredovao sve do ustanka širom Bosne krajem jula, kada je KPJ bila spremna za aktivnost učešće u borbama.[29]

Prikaži sve...
1,999RSD
forward
forward
Detaljnije

Veoma dobro očuvano, 12 tomova prepiske. Retko u ponudi u kompetu i u ovakvom stanju. PREPISKA VUKA STEFANOVIĆA KARADŽIĆA Izdavačko preduzeće „Prosveta“ ekskluzivni je izdavač kritičkog izdanja Sabranih dela Vuka Stefanovića Karadžića, a 13 tomova tih dela, od ukupno 37, otpada na Vukovu prepisku. Vuk Karadžić je tokom više pola veka života u svom najzrelijem dobu napisao preko pet hiljada pisama na više od hiljadu adresa pojedinaca i institucija širom Evrope. Originali njegovih pisama nalaze se u mnogim značajnim evropskim bibliotekama, a nema boljih svedočenja o značajnim događajima iz 19. veka od Vukove prepiske. Kupovinom preostalih primeraka (rasparenih) Vukovih dela i drugih značajnih izdanja pomažete opstanak Izdavačkog preduzeća „Prosveta“, teško pogođenog neuspelom i „sumnjivom“ privatizacijom, ali i doprinosite da ove knjige budu sačuvane u školskim i drugim bibliotekama u Srbiji. Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864), veliki srpski reformator jezika i pisma, rođen je u Tršiću kod Loznice. Samouk, veći deo života je proveo u Beču, gde je i umro. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine, u Beču je upoznao slovenačkog naučnika Jerneja Kopitara, koji ga je podstakao na sakupljanje narodnih pesama i umotvorina, kao i na rad na jeziku i pravopisu srpskog jezika, te se smatra ocem srpske jezičke pismenosti. Radom koji je decenijama trebao veliki broj naučnih i kulturnih radnika, stvorio je značajan krug pristalica, ali i mnogobrojne neprijatelje. Prijatelje je našao u najistaknutijim umovima tadašnje Evrope, a univerzitet u Jeni dao mu je titulu počasnog doktora. Zahvaljujući Vuku St. Karadžiću, srpske narodne pesme postale su poznate i cenjene širom Evrope. 1847. godine Vukova reforma u jeziku donela je pobedu njegovih ideja i dokaz da se na „Vukovom jeziku“ mogu pisati umetnička dela. Naime, te godine izlaze pesme Branka Radičevića i knjiga Đure Daničića „Rat za srpski jezik i pravopis“, u kojoj je argumentovano dokazana opravdanost Vukovih jezičkih postavki. Vukovo delo imalo je ogroman uticaj i na ostale južnoslovenske narode, kao i na učvršćivanje kulturnih i nacionalnih veza. Kao posledica novih shvatanja, došlo je do tzv. Književnog dogovora u Beču 1850. godine; tu su se predstavnici srpskog i hrvatskog narodnog života dogovorili o uvođenju jednistvenog književnog jezika kod oba naroda. Godine 1964. „Prosveta“ je u okviru izdavanja sabranih dela srpskih pisaca počela da objavljuje celokupna dela Vuka St. Karadžića. Bilo je planirano da se sve objavi u 40 tomova. Glavni zadatak ove edicije bio je da se sakupe, srede i pripreme svi Vukovi tekstovi, objavljeni i do tada neobjavljeni, i da se pojedini spisi obrade kritičkim komentarima koji će odgovarati sadašnjem trenutku stanja proučavalaca mnogostrukog Vukovog dela. Štampana su sledeća dela: 1. VUK – PREPISKA 1 2. VUK – PREPISKA 2 3. VUK – PREPISKA 3 4. VUK – PREPISKA 4 5. VUK - PREPISKA 5 (1833 – 1836) 6. VUK - PREPISKA 6 (1837 - 1842) 7. VUK - PREPISKA 7 (1843 - 1847) 8. VUK - PREPISKA 8 (1848 - 1850) 9. VUK - PREPISKA 9 (1851 – 1852) 10. VUK - PREPISKA 10 (1853 - 1854) 11. VUK - PREPISKA 11 (1855 - 1859) 12. VUK - PREPISKA 12 (1860 - 1862) 13. VUK – PREPISKA 13 14. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 1 15. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 2 16. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 3 17. SRPSKI RIJEČNIK 18. SRPSKI RIJEČNIK 1 – VUK ST. KARADžIĆ 19. SRPSKI RIJEČNIK 2 – VUK ST. KARADžIĆ 20. VUK - DANICA (1826, 1827, 1828, 1829, 1834) 21. BIBLIOGRAFIJA SPISA VUKA STEFANOVIĆA KARADžIĆA 22. NOVI ZAVJET - VUK ST. KARADžIĆ 23. SRPSKE NARODNE POSLOVICE - VUK ST. KARADžIĆ 24. DEUTSCH - SERBISCHES WORTERBUCH 25. O CRNOJ GORI – RAZNI SPISI - VUK ST. KARADžIĆ 26. PJESMARICA - VUK ST. KARADžIĆ 27. ISTORIJSKI SPISI 1 - VUK ST. KARADžIĆ 28. ISTORIJSKI SPISI 2 - VUK ST. KARADžIĆ 29. ETNOGRAFSKI SPISI - VUK ST. KARADžIĆ 30. SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE - VUK ST. KARADžIĆ 31. SRPSKE NARODNE PJESME 1 32. SRPSKE NARODNE PJESME 2 33. SRPSKE NARODNE PJESME 3 34. SRPSKE NARODNE PJESME 4 35. GRAĐA O ŽIVOTU I RADU VUKA ST. KARADŽIĆA 37. REGISTRI Do sada je izašlo 37 knjiga. Pre 5 godina, 2014. godine, izašla je 37. knjiga. Po obimu i kritičkoj obradi, ovo izdanje predstavlja najveći izdavački poduhvat u Srbiji. Kada sav posao na izdavanju sabranih dela bude završen (treba da izađu još 3 knjige), to će biti pravi naučni spomenik jednoj od najvećih pojava u istoriji i kulturi ne samo srpskog naroda. Sve knjige štampane su na specijalnoj bezdrvnoj ofsetnoj štampanoj hartiji formata 15x22 i povezane u platno sa zlatotiskom. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG (Ć)

Prikaži sve...
17,990RSD
forward
forward
Detaljnije

Dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Autor - osoba Kissinger, Henry A. Naslov Obnovljeni svijet : Metternich, Castlereagh i problemi mira 1812-1822 / Henry A. Kissinger ; preveo s engleskoga Krešimir Fijačko Jedinstveni naslov A world restored : Metternich, Castlereagh and the problems of peace 1812-1822 Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1976 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Matica hrvatska, 1976 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 448 str., [1] presavijen list s geogr. kartom ; 20 cm : geogr. karta Drugi autori - osoba Fijačko, Krešimir (Karton s omotom) Napomene Prijevod djela: A world restored : Metternich, Castlereagh and the problems of peace 1812-1822 Henry Kissinger-intelektualac i vlast / Krešimir Fijačko: str. 427-435 Bibliografija: str.: 409-424 i uz tekst Registar. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- Europa -- 1812-1822 „Povijest treba praviti, a ne pisati“, govorio je Bismarck. Henry Kissinger najprije će je proučavati, zatim pisati, a na kraju poželjeti da je i sam pravi. Pišući „Obnovljeni svijet“ on će otkriti model i uzore, držeći da mu je ponuđen svijet u kojemu u drugoj polovici dvadesetoga stoljeća postoje svi uvjeti za akciju metternichovskog tipa. Čitatelju će „Obnovljeni svijet“ otkriti čime je Henry Kissinger priskrbio sebi naziv „Nixonova Metternicha“ ili naprosto „Metternicha dvadesetoga stoljeća“, i zbog čega je moguće obrnuti usporedbu pa Metternicha nazvati „Kissingerom devetnaestoga stoljeća“. U „Obnovljenom svijetu“ lako je otkriti ideje što ih je Kissinger donio u Bijelu kuću i raznio svijetom. Ako je Metternich bio njegovim uzorom, a ova knjiga njegovim brevijarom, onda je ona jednako vrijedna kao kazivanje o prošlosti, koliko i o sadašnjosti. Ravnotežu za kojom traga Metternich na početku 19. stoljeća Kissinger će potražiti sedamdesetih godina 20. stoljeća. I Kissinger će, poput svoga uzora, govoriti o ravnoteži izabranih, velikih. On će biti jedan od tvoraca svijeta čija atmosfera nije samo zbog paradoksa i oživljavanja prošlosti slična onoj iz Metternichovih vremena „Svete alijanse“, nego doista nosi u sebi ideje te alijanse. Kissinger očito u današnjem svijetu vidi mnogo sličnosti s Metternichovim vremenima i njegovim „obnavljanjem svijeta“. Današnji svijet, kaže, samo je nastavak onoga svijeta; borba između revolucionara i konzervativca nikad nije prestala. Na tome se temelje današnja Kissingerova stajališta. Među revolucionare on ubraja Rousseaua, Robespierrea, Napoleona, Marha, Lenjina, Staljina, Mao Ce Tunga; među konzervativce ubrojio je Talleyranda, iznad svih Metternicha, i – treba li reći – sebe sama. Ova briljantna studija o Europi 19. stoljeća, o Metternichu i Castlereighu, tragačima za ravnotežom, o borbi revolucionara i konzervativca, gotovo da je – Kissingerovo sjećanje na budućnost. Jer, ili da je svijet odolio njegovim pokušajima da ga promijeni, ili bilo posrijedi nešto drugo, teško bi se mogla naći bolja definicija Kissingera od one koju on sam u ovoj knjizi daje o Metternichu: „...Njegova je politika ovisila o sposobnosti da se izbjegnu teške krize koje bi ga prisilile na izbor bez dvosmislenosti, o njegovoj sposobnosti da stvori iluziju intimnosti sa svim najvažnijim silama. On je bio sposoban pauk koji je izbacivao pipke u svim smjerovima i tako uspio prikriti činjenicu da nijedan od bitnih problema zapravo nije riješen.“ Henri Alfred Kisindžer (engl. Henry Alfred Kissinger; Firt, 27. maj 1923 – Kent, 29. novembar 2023), rođen kao Hajnc Alfred Kisinger (nem. Heinz Alfred Kissinger), bio je američki političar i diplomata. Igrao je važnu ulogu u američkoj politici između 1969. i 1977. godine, na poziciji državnog sekretara od 1969. do 1977. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir. Bio je zagovornik realne politike u međunarodnim odnosima (nem. Realpolitik). Bitno je doprineo popuštanju zategnutosti u odnosima SAD sa Sovjetskim Savezom i Kinom tokom 1970-ih, i smirivanju izraelsko-arapskih tenzija. Život i rad Škola i karijera Henri Kisindžer je rođen kao Hajnc Alfred Kizinger 1923. u Firtu, u nemačkom regionu Frankenu. Potiče iz jevrejske porodice; otac mu je bio učitelj. Zbog pogroma i proterivanja Jevreja iz Hitlerove Nemačke, 1938. godine beži sa roditeljima u Njujork (SAD). 19. juna 1943. dobija američko državljanstvo i odmah potom je mobilisan. Posle Drugog svetskog rata, ostaje u Nemačkoj gde radi u američkoj zoni kao kontraobaveštajac. Godine 1947. vraća se u SAD gde nastavlja školovanje na Univerzitetu Harvard na kom 1954. brani doktorsku disertaciju na temu „Meternih, Kastlro i problemi mirovnog ugovora 1812-1822`. Između 1954. i 1971. bio je član rektorata Harvardskog univerziteta, kao i naučni saradnik i predavač. U to vreme bio je saradnik u mnogim političkim kao i vojnim institucijama SAD. Nakon napuštanja aktivne političke karijere 1977, prihvata profesuru na katedri za međunarodnu diplomatiju na vašingtonskom Džordžtaun univerzitetu. Politička karijera Prva politička iskustva, Henri Kisindžer skuplja od 1957. kao savetnik guvernera Nelsona Rokfelera. Posle toga je bio cenjen i kod američkih predsednika Kenedija, Džonsona i Niksona. Izborom Niksona za predsednika 1968. Kisindžer postaje zvanični predsednikov savetnik za pitanja bezbednosti (National Security Advisor). SAD su u tom periodu imale više problema na tom polju, od Vijetnamskog rata pa do povećanog sovjetskog uticaja na Bliskom istoku. U julu i novembru 1971. preduzima dve tajne misije u Narodnoj Republici Kini, gde sa tadašnjim kineskim premijerom Džou Enlajem priprema Niksonovu posetu Kini, kao i ukupnu normalizaciju odnosa između dve zemlje. Iste godine posećuje i Sovjetski Savez gde priprema sporazum o ograničenju naoružanja poznatom kao SALT 1 (Strategic Arms Limitation Talks) kao i o ograničenju broja strateških raketa ABM-Ugovor (Anti Ballistic Missiles) između SAD i Sovjetskog Saveza. Sa Severnim Vijetnamom je Kisindžer takođe imao tajne pregovore koji su doveli do potpisivanja ugovora koji zbog oružane pomoći SAD Južnom Vijetnamu nije zaživeo. Oba političara su dobili Nobelovu nagradu za mir, koju je Vijetnamac Le Duk To odbio. Godine 1973, do 1974. Kisindžer je učestvovao i u pregovorima Izraela i arapskih zemalja, prvenstveno sa Sirijom. Zbog njegove politike prema zemljama trećeg sveta, Kisindžer je jedan od kontradiktornih političara ere Hladnog rata. On i CIA su 1973. podržali krvavi puč generala Avgusta Pinočea protiv demokratski izabranog predsednika Salvadora Aljendea čiji socijalistički pravac nije odgovarao američkim interesima i Latinskoj Americi. Zbog umešanosti Kisindžera kod tog i sumnje za umešanost u Operaciji Kondor sredinom 70-ih, Kisindžeru su upućeni sudski pozivi za svedočenja (a i optužbe) iz mnogih zemalja, kojima se on nije odazvao. 2001. je brazilska vlada povukla poziv Kisindžeru za održavanje govora u Sao Paolu, zato što mu nije mogla garantovati diplomatski imunitet. U međuvremenu objavljeni tajni dokumenti pokazuju da je Kisindžer, zajedno sa tadašnjim predsednikom Fordom autorizovao, međunarodnom pravu protivnu, invaziju Istočnog Timora od strane Indonezije, koja je ukupno „koštala“ 60.000 žrtava. Dolaskom na vlast predsednika Kartera, Kisindžer se povlači iz političkog delovanja. Podržavao je kandidaturu Regana za predsednika, i nakon njegove pobede postaje član Reganovog savetničkog tima. Stavovi o ratovima u bivšoj Jugoslaviji Kada je počeo građanski rat u Jugoslaviji u američkim medijima kritikovao je stav SAD o priznavanju Bosne i Hercegovine smatrajući taj stav apsurdnim. Apelovao je na zapadne zvaničnike da se ne mešaju u rat između Srba i Hrvata jer je istorija odnosa ova dva naroda duga nekoliko vekova i da oni treba sami da se dogovore. Takođe je kritikovao sporazum u Rambujeu za koji je rekao da ga u takvoj formi ne bi prihvatio nijedan Srbin, da je to bila čista provokacija i da takav sporazum uopšte nije smeo da se nađe na stolu za pregovore. Kako god, kada je bombardovanje počelo smatrao je da vazdušni napadi treba da se nastave jer bi kredibilitet NATO-a bio doveden u pitanje ukoliko bi se sa time prestalo, ali se čvrsto zalagao da se ne preduzima nikakva kopnena akcija. Smatrao je da treba stvoriti muslimansku državu, a ostalima narodima dozvoliti da osnuju svoje nezavisne države ili da se priključe, ukoliko žele, Srbiji ili Hrvatskoj. Ostalo 1987. dobija „Karlovu nagradu“ grada Ahena. 2005. istaknut je (još neodgovoren) zahtev društvenih i političkih organizacija Ahena Kisindžeru, zbog navodnog učešća u ratnim zločinima za oduzimanje te nagrade. Od 1998. počasni je građanin rodnog grada Fuert. Član je naučnog odbora fondacije „Oto fon Bizmark“ od 1996. godine. Priznanja Nobelova nagrada za mir (1973) Karlova nagrada (1987) Nagrada „Franc Jozef Štraus“ (1996) Bavarski orden za zasluge (2005) Dela Memoari 1968- C. Bertelsmann. 1979. 1973. Memoari 1973- C. Bertelsmann. 1982. 1974. Ravnoteža velikih sila. Manesse Verlag, Zürich. 1990. Šest stubova svetskog poretka. Siedler. 1992. Razumnost nacija: O biću spoljašnje politike. Siedler. 1994. Godine obnove. Sećanja. Bertelsmann. 1999. Izazov Amerike. Svetska politika u 21. veku. Propyläen. 2002. MG124

Prikaži sve...
3,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Novo Format: 13x20 cm Broj strana: 400 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Godina izdanja: 29. mart 2016. Pre više od trideset godina Ljubivoje Ršumović napisao je sonetni venac Kuća sa željom da se oduži zavičaju, roditeljima i svom detinjstvu jer je odatle potekao i njegov književni svet, jezik kojim se s lakoćom igra i kojim nas podučava, ali i životne mudrosti i vrednosti koje su temelj njegovog stvaralaštva. Kada je došlo vreme da svoje znanje i iskustvo prenese novoj generaciji na temeljima sonetnog venca, Ršumović je sazidao Kuću sa okućnicom, zbirku priča ili, tačnije rečeno, jezičkih bravura koje nas nekad sa setom, nekad veoma duhovito podučavaju dobroti i iskrenosti, podsećaju koliko je blago sam naš jezik i, više od svega, koje nam prenose generacijama sticanu mudrost. „Rekonstruišući svoje istinsko detinjstvo, slikajući svoj domaći patrijarhalni zavičaj i život na Zlatiboru polovinom dvadesetog veka, Ršumović na moderan način formuliše srpsku narodnu filozofiju, sa pečatom sopstvenog života i talenta.“ Dragan Lakićević „Kuća sa okućnicom je apoteoza detinjstva, ljubavi, etičkog kodeksa, protkana narodnom i univerzalnom mudrošću.“ Marko Nedić Љубивоје Ршумовић (Љубиш, 3. јул 1939) српски је књижевник и песник, истакнути дечји писац, аутор култних дечјих емисија „Фазони и форе“, „Двоглед”, „Хиљаду зашто“ и других. Написао је преко 90 књига, углавном за децу, а један је од оснивача и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи деце Србије.[1] Љубивоје Ршумовић Fondacija Ršum - Saradnici Sunca2020 5.jpg Љубивоје Ршумовић 2020. године Датум рођења 3. јул 1939. (82 год.) Место рођења Љубиш Краљевина Југославија Награде „Награда Змајевих дечјих игара“ „Бранкова награда“ „Златни кључић“ Веб-сајт www.ljubarsum.com Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.[2] Са породицом и пријатељима је основао непрофитну организацију Фондација Ршум. Биографија Рецепција дела Дела Уреди Књиге Уреди Ршумовић је објавио преко 90 књига укључујући: Тандара - мандара и још једна прича, Борба, Београд 1966, ћир. Причанка, Младо поколење, Београд, 1968, ћир. Ма шта ми рече, Змајеве дечје игре, 1970. Још нам само але фале, БИГЗ, Београд, 1974, ћир. Домовина се брани лепотом, Установа спомен парк, Крагујевац, 1974, ћир. Нови Сад, Радивој ћирпанов, 1976, лат. Кош, у сарадњи са Љубодрагом Симоновићем, Нолит, Београд, 1975, ћир. Невидљива птица, БИГЗ, Београд, 1975, ћир. Вести из несвести, БИГЗ, Београд, 1976, ћир. Зов тетреба, Знање, Загреб, 1977, 1978, 1981. Зрински, Чаковец и Црвена звезда - агенција, Београд, 1988, лат. Успон вртовима, са тринаест графичких листова Владимира Величковића, библиофилско издање збирке Бишкупић, Загреб, 1977, лат. Хајде да растемо, Нолит, Просвета и Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1978, 1979, 1979, 1980, 1980, 1981, 1982, 1983, 1984, 1986, 1987, 1988, 1989, 1990, 1991, ћир. Рошави анђео, Знање, Загреб, 1979, лат. У шетње без сметње, Покрајински савет за безбедност саобраћаја, Нови Сад, 1979, ћир. 1980 на мађарском, словачком и румунском. Магнет, Јединство, Приштина, 1980, ћир. Уторак вече ма шта ми рече, Графички завод Хрватске, Загреб, 1980, лат. Наши нови знанци - саобраћајни знаци, Општинска конференција народне технике, Нови Сад, 1980, ћир. Лопта не зна саобраћајне знаке, Покрајински савет за безбедност саобраћаја, Нови Сад, 1981, ћир. Причанка, Градска библиотека Жарко Зрењанин, Зрењанин, 1981, лат. Питање части, Светлост, Крагујевац, 1982, ћир. Сјај на прагу, Српска књижевна задруга, 1982, ћир. Ко је ово, са Д. Петричићем, Књижевне новине, Београд, 1982, ћир. Песме уличарке, Знање, Загреб, 1983, лат. Имате ли ршума, Знање, Загреб, 1983, лат. Славољубова звезда, Задруга, Београд, 1984, ћир. Сексуални живот камила, са Звезданом Поповић, ауторско издање, са М. Драмићанин, 1985, ћир. Десет љутих гусара, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1985, 1985, ћир. Певанка, са нотним записима, Градска библиотека Жарко Зрењанин, Зрењанин, 1985, 1986, 1986, 1986, 1986, 1990, заједно са причанком, 1994, лат. Црвена звезда, Агенција црвена звезда, 1986, ћир. Сонгови и слонгови, на македонском, избор, препев и поговор Ефтим Клетников, Детска радост, Скопје, 1987. Прварица, Прва књижевна комуна, Мостар, 1987, лат. Песме, избор, Рад, Београд, 1988, ћир. Обад, Зрински, Чаковец и Црвена звезда - агенција, 1988, лат. Успавана лепотица, Дечје новине, Горњи Милановац, 1990, ћир. Питају ме зашто штрчим, Дневник, Нови Сад, 1990, ћир. Дете са седам језика, Рад, Београд, 1990, 1991, ћир. Северозападни крокодил, Лаковић, Сараорци, 1991, ћир. Моје љубавне песме, Научна књига, Београд, 1991, ћир. Фазони и форе, Ршум, Београд, 1991, 1992, 1993, ћир. Деца могу да полете, Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1991, 1994, 1996, 1998, ћир. Деца су украс света, Српска књижевна задруга, Београд, 1992, ћир. Лирски покер, са Душком Трифуновићем, Мошом Одаловићем и Драганом Радуловићем, СБМ - Ршум, Београд, 1994, ћир. Буквар дечјих права, на енглеском, Ршум, Београд, 1995,. Буквар дечјих права, 1995, 1996, 1997, 1998, ћир. Такнуто ћакнуто, са Драгославом Андрићем, СБМ - Ршум, Београд, 1995, ћир. Доста је глупоће, Смедеревска песничка јесен, Град Смедерево и Санба, Београд, 1995, ћир. Песме, избор, Букленд, Београд, 1995, ћир. Опасан сведок, Просвета, Београд, 1995, ћир. Ово је време чуда, ИНГ - Комерц, Нови Сад, 1996, 1997, ћир. Ишли смо у Африку, Образовање, Нови Сад, 1996, ћир. Избор поезије за децу, Будућност, Нови Сад, 1996, ћир. Не вуците ме за језик, Матица српска, нови сад, 1997, ћир. Смешна прашума, Школска књига, Нови Сад, 1997, ћир. Види мене, у сарадњи са д. Андрићем, НИС Југопетрол, Београд, 1997, ћир. Откуд мени ова снага, Епоха, Пожега, 1997,. Одакле су делије, Дечје новине, Горњи Милановац, 1998, ћир. Деца су украс света, Драганић, Београд, 1999, ћир. Петорица из српског, са Д. Трифуновићем, Д. Ерићем, М. Одаловићем и Д. Радуловићем, Драганић и Ршум, Београд, 1999, ћир. Сабрана дела у пет књига: ма шта ми рече, причанка и певанка, још нам само але фале, вести иy несвести, успавана лепотица, Прометеј, Нови Сад, 2000, ћир. Was die drachen ales machen, edition j-punkt, karlsruhe, 2005. лат. Ршумдани, Прво слово, Београд, 2007. лир. Три чвора на трепавици, Тен 2002, Београд, 2007. Ћир. Чини ми се вековима, Завод за уџбенике, Београд, 2009. ћир. Сунчање на месечини, Лагуна, Београд, 2009, ћир. Ујдурме и зврчке из античке Грчке, Лагуна Београд, 2010. ћир. Заувари, Лагуна, Београд, 2011. ћир. Што на уму то на друму, Пчелица, Чачак, 2012. ћир. Провале и цаке, Пчелица, Чачак, 2013. ћир. Изволте у бајку са чика Ршумом, Пчелица, Чачак, 2019. ћир. Радост деци крила даје, Пчелица, Чачак, 2019. Дела извођена у позориштима Уреди „Шума која хода`, „Невидљива птица`, „Баба рога`, „Рокенрол за децу`, „Успавана лепотица`, „Ау, што је школа згодна`, „У цара Тројана козје уши`, „Снежана и седам патуљака` и друго. Песме за децу које пева дечји хор „Колибри“ Уреди Лако је пруту Миш Вуче, вуче, бубо лења Нема земље дембелије Сваки дан се сунце рађа Браћу не доносе роде Воз за Чачак Медвед Брундо Другарство Љубав је то Коаутор, приређивач, сарадник Уреди Мародић: Изложба радова у стаклу. Галерија `Себастијан`, Дубровник, 1978. Фотографије: Д. Кажић, Љ. Ршумовић. Душан Оташевић: Салон Музеја савремених уметности. Београд, 27. децембар 1978-15. јануар 1979. Каталог. Фотографије Љ. Ршумовић. Предраг Нешковић: Слике и ефекти... Фотографије М. Ђорђевић, Љ. Ршумовић. - Загреб. Галерија `Форум` 1980. Љубивоје Ршумовић - Душан Петричић: КО ЈЕ ОВО? Београд. `Књижевне новине`, 1982. Са фотографијама Љ. Ршумовића. Тито писцима писци Титу, Приредили: Р. Андрић, Љ. Ршумовић. Београд. `Књижевне новине`, 1982. НАРОД ПЕВА ТИТУ. Приредили Р. Андрић и Љ. Ршумовић. Завод за уџбенике и наставна средства, 1982. Љубивоје Ршумовић - Радомир Андрић: ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ ЉУБИШ 1933 - 1983. Фотографије: Љубивоје Ршумовић. НИРО `Задруга`, 1983. Монографија `Црвена Звезда`. Аутори: Љубивоје Ршумовић, Радоје Станојевић, Милан Томић. - Београд. `Југословенска ревија`, /1986/. Цветник савремене југословенске поезије за децу, Дечје новине, Г. Милановац, 1989. Бранко Ћопић: БОСОНОГО ЂЕТИњСТВО. Избор. Приредио Љ. Ршумовић. - Нови Сад, Књижевна заједница, 1990. Полетарац, часопис Душана Радовића. Приредили Д. Лакићевић, Љ. Ршумовић и Д. Петричић. ИП `Рад`, 1990. (Некомплетно, примедба предлагача). Чланци, предговори, поговори, рецензије, интервјуи Уреди Феномен путовања, Поља, Нови Сад, Април 1965. Шта ће деци телевизија, Радио ТВ ревија, 17.05.1968. Један Зоран - збиља неуморан, Борба, 05.08.1972. Дрво се на дрво ослања - а човек на дете, Борба, 18.11.1972. Оловка први песнички хонорар, Базар, 03.02.1977. Земља хода земљом, Илустрована политика`, 11.04.1978. Мој случајни град на седам брда, Илустрована политика, 10.02.1985. Горућа небулоза, Политика, 20.01.1979. Где је земља Холмија, Политика, 27.01.1979. Непокорни Вук, Политика, 3.02.1979. Стеван из Гостиља, Политика, 10.02.1979, Који Георгије, Политика, 07.02.1979, Лепи песник, Политика, 24.02.1979, Гледање кроз време, Политика, 03.03.1979, Игру сам волео више од школе, Политика за децу, 21.01.1988, Умро је Душан Радовић, ТВ новости, августа 1984, Где је душа земље, Политика, 21.11.1987, Манојлове златне јабуке, `Политика`, 21.12.1991, Успомене на Пауна Петронијевића. - Расковник, III/1970, бр. 7 (пролеће) Игра је у мојој поезији средство да се допре до ђечјег свијета, да се дијете заинтересује, Побједа, Подгорица, 10. VIII 1972. Детињство, игра, судбина. - Милан Брујић: Дивље године, Београд, Нолит 1975, предговор. Нунчаку и карате. Илија Јорга, Спортска књига. 1979. Рецензија. Књига о спорту високо развијеног морала. - Илија Јорга - Владимир Јорга Београд. `Спортска књига`, 1980, Рецензија. Све више ми песма постаје живот, Песничке новине, IV/1980, бр. 4-5. Куварице мање збори. Д. Радовић - Д. Петричић: ТВ куварице Београд. `Народна књига`, 1982; стр. /3-4/ Предговор. Уџбеник за мајсторе, - Илија Јорга - Владимир Јорга...: Нунчаку и карате. Београд. `Спортска књига`, 1982; Рецензија. Бејко Ма и дружина Кла, Раде Дацић. Нови Сад, `Дневник` и РУ `Радивој Ћирпанов`, 1983. Рецензија. Теки и Енпи ката, Илија Јорга. `Спортска књига`, 1984. О Змају и страшном лаву српске поезије. Књижевна реч, 25. VI, 1985. Стварање стваралаца или где се учи за писца. Међај, VI /1986, бр. 9-10. Наташа лирска- Међај, VI/1986. Пут до поезије. Или о `почетку` Душана Радовића. Политика, 31.05. 1986. Придеви од Десанке. Политика, 14.05.1986. У шпијунском покеру нико не губи. Милан Трешњић: Шпијунски покер, рецензија. 1986. Отишао је добри Душко, предговор за књигу ПОЗИВ ДОБРИМ ЉУДИМА, Д. Радовића. Београд, Црвени крст Србије,1988. О песмама Радмиле Мудринић. - Радмила Мудринић: Срце на длану. Београд. `Графос`, 1989; Рецензија. Над рукописом `Моје друго ја` Момчила Параушића, рецензија, Смостална издавачка радња Драган Ђорђевић, 1990. Гвозденовић Шуњић Јаворка: БЕЛЕ КИШЕ. Издање аутора, Крушевац, 1991. Предговор. Појава уличарске мисли код нас, `Књижевна критика`, год. 21, бр. 2, стр. 16-20. 1990. Шах и књижевност. Књижевна реч, 10.11.1992. Шта је писац хтео да нацрта- Књижевне новине, 15.9. 1994. Светозар Радоњић РАС: ГОДИНА ГРАНАТА. Ужице - Пљевља, Мостови, бр. 133-134, 1994. Добрица Ерић Разапета Земља, Политика, 10.06.1995. Документарна поетика. Књижевне новине, број 937-938, 1996. Хиљаду зашто Ршуму, Дневник, Нови Сад, 06.05.1968. Поезија на позорници, Мај, Београд, 01.11.1972. Ко изгуби живце нек не тражи кривце, Илустрована политика, 16,10.1973. Деци треба све говорити, `Школске новине`, Загреб, бр.40, 1975. Скидам капу женама, Нада, 01.01.1976. Чекам да песма узри, Село, Београд, јануара 1979. О кловновима све најбоље, ТВ новости, 22.02.1980. Не волим да се понављам, Рад, 30.10.1981. Почело је као игра, за `Фото кино ревија`,Београд, новембар 1982. Све о Ршуму - Ршум о свему. Разговор водио Милош Јевтић, објављено као књига Културно просветне заједнице Ужице, 1997. А сад народ учи политичаре, Експрес - недељна ревија, 01.12.1988. Песник се брани добротом, Гласник РТНС, Нови Сад, јануар 1989. У име дечјег народа, Просветни преглед, Београд, 06.11.1990. Више нам але не фале, Глас јавности, Београд, 05.07.1999. Птица иста само невидљива, Таковске новине, Горњи Милановац, 15.08.1999. Деца су професори, Васпитач, Београд, 25.09.1987. Срећу треба узети за руку, Београд, 19.02.1986. Гетеовски избор по сличности. Уна, Загреб, 04.04.1988. Scrivere per l’infanzia. Разговор водили Радован Поповић и Драган Мраовић за `La vallisa`, quadrimestrale di letteratura ed altro, anno IX, N. 27, Bari, Italia, dicembre 1990, поводом међународне награде `Пуља` за целокупно стваралаштво за децу. Ршумовић је први странац који је добио ову престижну награду. Уз ове разговоре објављено је осам песама у препеву Д. Мраовића. Деца су украс - политике, Борба, Београд, 1991. Чекајући министра за децу, Глас подриња, Шабац, 20.06.1991. Наша игра, Југославија, бр. 4, Београд, 01-15/јануар 1992. Шугава времена за поезију, Народни лист, Загреб, 6 сијечња 1990. Сведок дечјег народа, Политика, 01.04.1995. Буквар за цео свет, Борба, Београд, 17.04.1997. Кажи своју муку, Грађанин, Београд, 22.04.1997. Пјесници су за ђетињство задужени, Никшићке новине, 18.05.1995. Ћалац професионалац, Политика базар, 28.07.1995. Стигао је пробисвет, Свици, 22.06.1995. Ршум и успавана лепотица, Дневник, Нови Сад, 11.11.1990. Приче о деци и славним коњима, НИН, бр. 1655, 19.09.1982. Децу гаји ведрина, ТВ новости, 15. 12. 1989. Што смешније то боље, Политика за децу, 02.02.1989. Сањао сам шлемове, НИН, 23.04.1993. Над рукописом `Поруке и поуке` Милојка П. Ђоковића. Рецензија. Књижевно друштво Развигор, Пожега, 1995. Цртежи и стихови уз цртеже у књизи `Куд и камо` Душка Трифуновића, `Слово`, Врбас, 1996. Предговор за књигу `Ја сам ветар` Марије Вучинић, `Графос`, Цетиње, 1996. Рецензија за књигу-зборник `Шумадијске метафоре`, Младеновац, Аматерско друштво Пркос, 1992. Песник и публика заједно певају. Рецензија књиге `У сунчевом крилу` Бранка Живковића, Београд, Санба, 1996. Над рукописом `Отпевана времена`. Рецензија књиге Зорана Р. Ковачевића, Београд, Рад, 1996. Љубишине заљубљиве песме, рецензија књиге `Заљубљиве песме` Љубише Ђидића, Дечје новине, Горњи Милановац, 1996. Над књигом песама `Наша радост` Радосава Савића Лаке, рецензија, Београд, ауторско издање, 1996. Поетско миље. Рецензија књиге `Казалица` Александра Газиводе, Пожаревац, Медиа Сватовац, 1998. Добрица Ерић: Разапета земља, Приказ, Политика, 10.06.1995. Славна плејада Стевана Несторовића, Међај, Ужице, бр. 42. 1998. Песме и приче објављене у антологијама и зборницима Уреди Ћосић, Бора: ДЕЧЈА ПОЕЗИЈА СРПСКА. Матица српска и Српска књижевна задруга, Нови Сад - Београд, 1965. Песме Љ. Ршумовића: Уторак вече - ма шта ми рече, Телефонијада, и Како деца зими расту или једна хо - рукијада. МОЈ ДОМ. Из современој совјетској и зарубежној поезији дља детеј. Антоло Od istog autora ma šta mi reče laguna knjige Ma šta mi reče Ljubivoje Ršumović još nam samo ale fale laguna knjige Još nam samo ale fale Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić nevidljiva ptica laguna knjige Nevidljiva ptica Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić clairvoyant tales laguna knjige Clairvoyant Tales Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić vidovite priče laguna knjige Vidovite priče Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić planiranje prošlosti laguna knjige Planiranje prošlosti Ljubivoje Ršumović zauvari laguna knjige Zauvari Ljubivoje Ršumović ujdurme i zvrčke iz antičke grčke laguna knjige Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke Ljubivoje Ršumović sunčanje na mesečini laguna knjige Sunčanje na mesečini Ljubivoje Ršumović dva jaja na oko laguna knjige Dva JaJa na oko Ljubivoje Ršumović fazoni i fore 3 laguna knjige Fazoni i fore 3 Ljubivoje Ršumović fazoni i fore 2 laguna knjige Fazoni i fore 2 Ljubivoje Ršumović fazoni i fore laguna knjige Fazoni i fore Ljubivoje Ršumović šumkula u škripcu basnoslovno bajkovanje laguna knjige Šumkula u škripcu - Basnoslovno bajkovanje Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić imate li ršuma laguna knjige Imate li Ršuma Ljubivoje Ršumović tri čvora na trepavici laguna knjige Tri čvora na trepavici Ljubivoje Ršumović vid iz talambasa laguna knjige Vid iz Talambasa Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić ma šta mi reče laguna knjige Ma šta mi reče Ljubivoje Ršumović još nam samo ale fale laguna knjige Još nam samo ale fale Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić nevidljiva ptica laguna knjige Nevidljiva ptica Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić clairvoyant tales laguna knjige Clairvoyant Tales Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić vidovite priče laguna knjige Vidovite priče Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić planiranje prošlosti laguna knjige Planiranje prošlosti Ljubivoje Ršumović zauvari laguna knjige Zauvari Ljubivoje Ršumović ujdurme i zvrčke iz antičke grčke laguna knjige Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke Ljubivoje Ršumović sunčanje na mesečini laguna knjige Sunčanje na mesečini Ljubivoje Ršumović dva jaja na oko laguna knjige Dva JaJa na oko Ljubivoje Ršumović fazoni i fore 3 laguna knjige Fazoni i fore 3 Ljubivoje Ršumović fazoni i fore 2 laguna knjige Fazoni i fore 2 Ljubivoje Ršumović fazoni i fore laguna knjige Fazoni i fore Ljubivoje Ršumović šumkula u škripcu basnoslovno bajkovanje laguna knjige Šumkula u škripcu - Basnoslovno bajkovanje Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić imate li ršuma laguna knjige Imate li Ršuma Ljubivoje Ršumović tri čvora na trepavici laguna knjige Tri čvora na trepavici Ljubivoje Ršumović vid iz talambasa laguna knjige Vid iz Talambasa Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić ma šta mi reče laguna knjige Ma šta mi reče Ljubivoje Ršumović Iz istog žanra zov daljine laguna knjige Zov daljine Grupa autora život za poneti laguna knjige Život za poneti Jelica Greganović pre vremena čuda laguna knjige Pre vremena čuda Grupa autora klopka i druge priče laguna knjige Klopka i druge priče Goran Skrobonja priče o rečima laguna knjige Priče o rečima Vuk Stefanović Karadžić forenzika itake laguna knjige Forenzika Itake Vule Žurić atlas opisan nebom laguna knjige Atlas opisan nebom Goran Petrović sve u svemu laguna knjige Sve u svemu Ivana Dimić tamo je ovde laguna knjige Tamo je ovde Maja Lalević Piščević odabrane pripovetke laguna knjige Odabrane pripovetke Branislav Nušić anđeli neće sići sa nebesa laguna knjige Anđeli neće sići sa nebesa Đorđe Lebović zanimljiva istorija srba u 147 priča laguna knjige Zanimljiva istorija Srba u 147 priča Momčilo Petrović priči nikad kraja laguna knjige Priči nikad kraja Jelica Greganović Gorica Nešović lanjski snegovi laguna knjige Lanjski snegovi Momo Kapor kovid 19 laguna knjige Kovid 19+ Marko Vidojković priče iz beogradskog života laguna knjige Priče iz beogradskog života Simo Matavulj dum dum laguna knjige Dum-dum Pavle Zelić rupe u glavi laguna knjige Rupe u glavi Vanja Bulić nemiri između četiri zida laguna knjige Nemiri između četiri zida Grupa autora neonski bluz laguna knjige Neonski bluz Dejan Stojiljković zov daljine laguna knjige Zov daljine Grupa autora život za poneti laguna knjige Život za poneti Jelica Greganović pre vremena čuda laguna knjige Pre vremena čuda Grupa autora klopka i druge priče laguna knjige Klopka i druge priče Goran Skrobonja priče o rečima laguna knjige Priče o rečima Vuk Stefanović Karadžić forenzika itake laguna knjige Forenzika Itake Vule Žurić atlas opisan nebom laguna knjige Atlas opisan nebom Goran Petrović sve u svemu laguna knjige Sve u svemu Ivana Dimić tamo je ovde laguna knjige Tamo je ovde Maja Lalević Piščević odabrane pripovetke laguna knjige Odabrane pripovetke Branislav Nušić anđeli neće sići sa nebesa laguna knjige Anđeli neće sići sa nebesa Đorđe Lebović zanimljiva istorija srba u 147 priča laguna knjige Zanimljiva istorija Srba u 147 priča Momčilo Petrović priči nikad kraja laguna knjige Priči nikad kraja Jelica Greganović Gorica Nešović lanjski snegovi laguna knjige Lanjski snegovi Momo Kapor kovid 19 laguna knjige Kovid 19+ Marko Vidojković priče iz beogradskog života laguna knjige Priče iz beogradskog života Simo Matavulj dum dum laguna knjige Dum-dum Pavle Zelić rupe u glavi laguna knjige Rupe u glavi Vanja Bulić nemiri između četiri zida laguna knjige Nemiri između četiri zida Grupa autora neonski bluz laguna knjige Neonski bluz Dejan Stojiljković Kupci ove knjige kupili su i avanture šerloka holmsa the adventures of sherlock holmes laguna knjige Avanture Šerloka Holmsa – The Adventures of Sherlock Holmes Artur Konan Dojl mali princ laguna knjige Mali Princ Antoan de Sent Egziperi vidovite priče laguna knjige Vidovite priče Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić srpske narodne bajke laguna knjige Srpske narodne bajke Grupa autora pradevojčica laguna knjige Pradevojčica Desanka Maksimović arijadna protiv minotaura laguna knjige Arijadna protiv Minotaura Mari-Odil Artman 20 000 milja pod morem 20 000 leagues under the sea laguna knjige 20.000 milja pod morem – 20.000 Leagues Under the Sea Žil Vern ma šta mi reče laguna knjige Ma šta mi reče Ljubivoje Ršumović karavan čudesa laguna knjige Karavan čudesa Uroš Petrović olujni bedem posebno izdanje, sa autorovim dodatkom laguna knjige Olujni bedem – posebno izdanje, sa autorovim dodatkom Dejan Stojiljković sunčanje na mesečini laguna knjige Sunčanje na mesečini Ljubivoje Ršumović tri čvora na trepavici laguna knjige Tri čvora na trepavici Ljubivoje Ršumović despot stefan lazarević laguna knjige Despot Stefan Lazarević Luka Mičeta fazoni i fore laguna knjige Fazoni i fore Ljubivoje Ršumović slovenska mitologija ćirilica laguna knjige Slovenska mitologija - ćirilica Nenad Gajić seobe laguna knjige Seobe Miloš Crnjanski imate li ršuma laguna knjige Imate li Ršuma Ljubivoje Ršumović ujdurme i zvrčke iz antičke grčke laguna knjige Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke Ljubivoje Ršumović oliver tvist oliver twist laguna knjige Oliver Tvist – Oliver Twist Čarls Dikens plavi čuperak laguna knjige Plavi čuperak Miroslav Antić avanture šerloka holmsa the adventures of sherlock holmes laguna knjige Avanture Šerloka Holmsa – The Adventures of Sherlock Holmes Artur Konan Dojl mali princ laguna knjige Mali Princ Antoan de Sent Egziperi vidovite priče laguna knjige Vidovite priče Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić srpske narodne bajke laguna knjige Srpske narodne bajke Grupa autora pradevojčica laguna knjige Pradevojčica Desanka Maksimović arijadna protiv minotaura laguna knjige Arijadna protiv Minotaura Mari-Odil Artman 20 000 milja pod morem 20 000 leagues under the sea laguna knjige 20.000 milja pod morem – 20.000 Leagues Under the Sea Žil Vern ma šta mi reče laguna knjige Ma šta mi reče Ljubivoje Ršumović karavan čudesa laguna knjige Karavan čudesa Uroš Petrović olujni bedem posebno izdanje, sa autorovim dodatkom laguna knjige Olujni bedem – posebno izdanje, sa autorovim dodatkom Dejan Stojiljković sunčanje na mesečini laguna knjige Sunčanje na mesečini Ljubivoje Ršumović tri čvora na trepavici laguna knjige Tri čvora na trepavici Ljubivoje Ršumović despot stefan lazarević laguna knjige Despot Stefan Lazarević Luka Mičeta fazoni i fore laguna knjige Fazoni i fore Ljubivoje Ršumović slovenska mitologija ćirilica laguna knjige Slovenska mitologija - ćirilica Nenad Gajić seobe laguna knjige Seobe Miloš Crnjanski imate li ršuma laguna knjige Imate li Ršuma Ljubivoje Ršumović ujdurme i zvrčke iz antičke grčke laguna knjige Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke Ljubivoje Ršumović oliver tvist oliver twist laguna knjige Oliver Tvist – Oliver Twist Čarls Dikens plavi čuperak laguna knjige Plavi čuperak Miroslav Antić Poslednje pogledano tatarska pustinja laguna knjige Tatarska pustinja Dino Bucati ja sam skroz okej pomagajte laguna knjige Ja sam skroz okej! Pomagajte! Anabel Rivkin Emili Makmikan povratak kuma laguna knjige Povratak kuma Mark Vajngardner u poteri za svetlom laguna knjige U poteri za svetlom Oliver Stoun tajne religije laguna knjige Tajne religije Klaus-Ridiger Maj Naslovna Knjige U pripremi #Bukmarker Akcije Mala Laguna Vesti Klub čitalaca Kalendar Nagrade Lagunin književni klub Top-liste Godišnja top-lista Cenovnik Uslovi korišćenja O nama Kontakt Newsletter – prijava Newsletter – odjava DMCA.com Protection Status Seal Laguna d.o.o. Resavska 33, Beograd Matični broj: 17414844 Copyright © Laguna 1999 - 2021

Prikaži sve...
650RSD
forward
forward
Detaljnije

Izdavač: Prosveta - Beograd, 1989. god. Tvrd povez, 24 cm. 179 str. + 40 str. ilustracije Iz sadržaja: Narodna predanja o boju kosovskom I-III, Priča o boju kosovskom, Stojan Novaković o priči o boju kosovskom u drugim svojim radovima, Pogovor dr Miroslav Savićević Stojan Novaković (Šabac, 1. novembar 1842 — Niš, 4/17. februar[1] ili 5/18. februar 1915) je bio srpski državnik, istoričar, književnik i akademik. Kao političar, obavljao je nekoliko visokih državnih funkcija. Bio je predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Srbije u dva navrata (1895-1896, 1909), a takođe je služio i kao ministar (raznih resora) u nekoliko vlada. Kao diplomata, bio je poslanik Kraljevine Srbije u Carigradu, Parizu i Petrogradu. Bavio se naučnim istraživanjima, prvenstveno u oblastima filologije i istorije. Kao filolog, proučavao je srpski jezik i istoriju srpske književnosti. Kao istoričar, proučavao je pravnu i društvenu istoriju srpskog naroda. Kao književnik, pisao je pesme i prozna dela, a bavio se i prevodilačkim radom. Bio je predsednik Srpske kraljevske akademije (1906-1915). Rođen je 1. novembra 1842. godine u Šapcu, kao Kosta Novaković. Svoje kršteno ime je kasnije posrbio, promenivši ga u Stojan. U rodnom gradu je završio osnovnu školu, a potom i nižu gimnaziju (1857), kao najbolji učenik.[4] Zatim je završio višu gimnaziju u Beogradu (1860), a potom i beogradski Licej, gde je studirao na Pravnom odseku (1863). Još kao student, počeo je da se bavi književnim stvaralaštvom.[5] Nakon kraće službe u državnoj administraciji, Novaković je 1865. godine postavljen za profesora gimnazije u Beogradu, a već krajem iste godine izabran je za redovnog člana Srpskog učenog društva. Novaković je 1869. godine postao bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Na toj dužnosti je ostao do 1873. godine, a u međuvremenu je 1871. godine postao i profesor na Velikoj školi u Beogradu. U proleće 1873. godine imenovan je po prvi put za ministra prosvete i crkvenih dela, u liberalnoj vladi Jovana Ristića. Istu dužnost je obavljao u još dva navrata (1874—1875. i 1880—1883. godine), u konzervativnim, odnosno naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na smerove, društveni i prirodni). Novaković se 1875. godine vratio profesorskom pozivu. Predavao je svetsku i srpsku književnost i slovensku filologiju na Velikoj školi u Beogradu. Kao filolog i istoričar, ostavio je dubok trag u srpskoj nauci. Premda nije, kao većina njegovih savremenika iz sveta nauke, bio školovan u inostranstvu, Novaković je postao priznati naučnik, veoma cenjen među kolegama u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. Jedan od predvodnika kritičke škole srpske istoriografije, Novaković se serijom značajnih istorijskih dela, koja pokrivaju širok vremenski raspon od srednjeg veka do Prvog srpskog ustanka, nametnuo kao jedan od vodećih srpskih istoričara. Kao političar, prvobitno je bio liberal, a potom je prišao mladokonzervativcima, koji su 1881. godine osnovali Naprednu stranku. Novaković je imao istaknutu ulogu u oblikovanju i sprovođenju stranačke politike, zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljem Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem. Višestruki ministar i poslanik, Novaković se zalagao za red, rad i poredak, i prosvećene reforme, sprovedene radom elite, a uz oslonac na Krunu. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu (1885-1892). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta. Potom je postao predsednik vlade (1895—1896), a zatim se vratio u diplomatiju. Bio je poslanik u Carigradu (do 1900. godine), zatim nakratko u Parizu, a potom u Petrogradu, do 1905. godine, kada je penzionisan. Po povratku u zemlju, Novaković je postao jedan od obnovitelja Napredne stranke, koja je dobila ime Srpska napredna stranka. U vreme Aneksione krize, Novaković je 1909. godine ponovo izabran, uprkos malom uticaju svoje stranke, za predsednika koncentracione vlade. Vlada je trajala samo do okončanja Aneksione krize, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 17. februara (4. februara po julijanskom kalendaru) 1915. u jeku Prvog svetskog rata. Političar Proglašenje Srbije za kraljevinu (1882), sprovedeno od strane vlade Milana Piroćanca, u kojoj je Stojan Novaković bio ministar prosvete i crkvenih dela (1880-1883) Kao političar, Novaković je obavljao nekoliko visokih državnih funkcija. Veoma rano, tek što je navršio trideset godina života, Novaković je postao ministar prosvete i crkvenih dela u prvoj vladi Jovana Ristića (1873), a istu dužnost je potom obavljao u vladi Aćima Čumića (1874-1875), kao i u vladi Danila Stefanovića (1875). Novakovićev rani uspon do visokih državnih funkcija bio je posledica njegovih prvobitnih veza sa Jovanom Ristićem, uticajnim državnikom i vođom srpskih liberala. Međutim, Novaković se kasnije razišao sa Ristićem, stupivši među mladokonzervativce, koji su po dolasku na vlast (1880) počeli da sprovode politiku oličenu u vezivanju Srbije za susednu Austrougarsku.[6] Potpisnici londonskog mira 1913, Stojan Novaković sedi prvi sleva Tokom četvrtog mandata na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela u vladi Milana Piroćanca (1880-1883), Novakoviću je zapala neprijatna dužnost da nakon sklapanja Tajne konvencije sa Austrougarskom (1881) sprovede nalog kneza Milana Obrenovića o uklanjanju mitropolita Mihaila Jovanovića sa položaja poglavara Pravoslavne crkve u Srbiji. Tim povodom, došlo je do teškog sukoba između Novakovićevog ministarstva i srpske jerarhije, koja je stala uz mitropolita Mihaila, što je dovelo do uklanjanja svih arhijereja i nekanonskog izbora Teodosija Mraovića za novog mitropolita u proleće 1883. godine. Nakon ovih zbivanja i katastrofalnog poraza vladine liste na skupštinskim izborima u septembru iste godine, Piroćančeva vlada je pala, čime je okončan i Novakovićev mandat na funkciji ministra prosvete i crkvenih dela.[7][8][9] Tokom pomenutog spora između državnih vlasti i crkvene uprave, Novaković je opravdao poverenje kralja Milana, koji mu je nedugo nakon gušenja Timočke bune (novembar 1883. godine) poverio izuzetno važnu dužnost ministra unutrašnjih dela u prvoj vladi Milutina Garašanina (1884-1885). U cilju učvršćivanja kraljeve vlasti i suzbijanja opozicije, Garašaninova vlada je vodila represivnu unutrašnju politiku, koja je najvećim delom sprovođena upravo preko Novakovićevog ministarstva.[10] Za vreme Aneksione krize (1908-1909), Novaković je za novine `Pesterlojd` izjavio: Kad god smo se mi na Balkanu maknuli, da protiv očite ili krvave nepravde štogod za svoja nacionalna prava izvojujemo, uvijek su se dizali protiv nas vrlo glasni prigovori, da narušavamo red, mesto da čekamo korak Evrope i mjesto da se pokoravamo internacionalnom pravnom redu. Uvijek su nas opominjali, da će se na to naše pokoravanje volji Evrope, pri ošteti, koja će nam u dio pasti, uzeti u obzir. Mi stariji i obrazovaniji zaista smo već osijedili nastojeći da svom narodu utuvimo tu evropsku mudrost. A sad je sve to najnovijim svojevoljnim napadom Austro-Ugarske kompromitovano. Dakle više ne možemo vjerovati u evropski moral.[11] Književnik i filolog Spomenik u dvorištu škole u Šapcu koja nosi njegovo ime Kao književni stvaralac, Novaković se predstavio javnosti već tokom svojih licejskih godina (1860-1863).[5] Na književnom polju, ogledao se pisanjem pesama i proznih sastava, prevođenjem stranih književnih dela, pokretanjem književnih časopisa i proučavanjem književne istorije. Bio je osnivač i urednik književnog časopisa `Vila` (1865-1868).[12][13] Kao mladi književnik i prevodilac, Novaković je veoma rano (1865), sa tek navršene 23 godine, postao redovni član Srpskog učenog društva. U članstvo je izabran na osnovu svog književnog stvaralaštva, pošto u to vreme još uvek nije imao značajnijih naučnih radova. U kasnijim analizama, Novakovićevo pesničko i prozno stvaralaštvo ocenjeno je kao osrednje, tako da su razlozi za njegovo preuranjeno primanje u redovno članstvo SUD ostali nedovoljno poznati, pogotovo u kontekstu njegovog postavljanja (sa svega 25 godina) na funkciju sekretara i blagajnika SUD (1867). Brzo napredovanje mladog Novakovića pripisuje se uticaju njegovih tadašnjih pokrovitelja, Đure Daničića i Janka Šafarika, koji su rano prepoznali Novakovićeve potencijale.[14] Tokom narednih godina, Novaković se posvetio prikupljanju bibliografskih podataka o delima objavljenim na srpskom i drugim južnoslovenskim jezicima. Takođe je prikupljao i podatke o stranim delima koja su bila od značaja za srpski narod. Svu sakupljenu građu objavio je u knjizi „Srpska biblijografija za noviju književnost 1741—1867“ (1869).[15] Dopune ove bibliografije je potom objavljivao u nastavcima, za svaku godinu posebno, od 1868. do 1876. godine. To su bile prve stručne bibliografije na srpskom jeziku, što je bilo od velikog značaja za kasnija istraživanja. U sklopu prevodilačkog rada, preveo je knjigu „Gražina“ najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, priredivši 1886. godine izdanje na srpskom jeziku. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge (1892) izabran je za njenog prvog predsednika. Novaković je veoma uspešno obavljao dužnost predsednika ove uticajne nacionalne ustanove, koje je u redovnim godišnjim kolima objavljivala najbolja dela iz srpske i prevodne književnosti, istorije i naučno-popularne literature. Iako nije imao formalno filološko obrazovanje, Novaković se tokom svog rada na proučavanju književne istorije upoznao sa raznim lingvističkim pitanjima, što ga je potom navelo da se posveti proučavanju specifičnih problema iz oblasti srpske i šire južnoslovenske lingvistike. Napisao je `Srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke`, koja je objavljena 1879. godine, a potom je doživela i nekoliko novih izdanja.[16] U sklopu proučavanja srpskog jezika, Novaković je posebnu pažnju posvećivao slovenskim dijalektima i govorima u južnim oblastima na širem prostoru Povardarja. Novakovićeva prvobitna odluka da pomenute južnoslovenske jezičke varijetete označi putem upotrebe neslovenskih `makedonskih` odrednica bila je (nakon 1886. godine) motivisana prvenstveno političkim razlozima, što je naknadno (1898) priznao i sam Novaković, nakon suočavanja sa posledicama svog ranijeg zalaganja za podršku `makedonskom` pokretu.[17] Bibliotekar Novaković je veoma rano, u svojoj 27. godini života, postao upravnik Narodne biblioteke u Beogradu i na toj dužnosti je bio od 1869. do 1874. godine. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom je kasnije (1881) donet zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju. Bibliotekarsko društvo Srbije ustanovilo je 1997. godine godišnju nagradu „Stojan Novaković“. Nagrada se dodeljuje pojedincu ili grupi autora za objavljeno delo iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti, koje predstavlja značajan doprinos bibliotekarstvu. Godine 2004, pod istim imenom je ustanovljena nagrada za najbolje osnovnoškolske i srednjoškolske udžbenike u Srbiji, koje se dodeljuje svake godine. Novakoviću u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv „Stojan Novaković“. Naučnik i akademik Bista Stojana Novakovića u gradskom parku u Šapcu Ulica Stojana Novakovića u Beogradu Kao i većina tadašnjih srpskih istraživača, Novaković je u oblasti naučnog rada bio samouk, pošto je od spreme prvobitno imao samo osnovna znanja, stečena tokom pohađanja nastave na Pravnom odeljenju Liceja. Nedostatak višeg univerzitetskog i formalnog naučnog obrazovanja pokušao je da nadoknadi samostalnim radom, uz oslonac na svoje pravničko obrazovanje, te je stoga već 1870. godine priredio izdanje Dušanovog zakonika, po Prizrenskom rukopisu.[18] Međutim, već na tom prvom iskoraku ka istorijskim istraživanjima, Novaković je načinio veliki metodološki propust, pošto je odlučio da redosled članova Dušanovog zakonika `preuredi` prema sopstvenom nahođenju, što je naišlo na ozbiljne kritike u stručnoj javnosti. Nastojeći da ispravi ovaj propust, Novaković je kasnije (1898) priredio novo izdanje, zasnovano na strogom poštovanju izvornog teksta.[19] Pošto je prvobitno bio zaokupljen književnim, a kasnije i političkim poslovima, Novaković dugo nije bio u prilici da se u potpunosti posveti samo naučnom radu, što je nadoknadio kasnije, tokom poznijih godina, kada su nastala i njegova najznačajnija dela iz oblasti političke, društvene i pravne istorije srpskog naroda i šireg balkanskog prostora.[20][21][22][23] U međuvremenu, postao je član Srpskog arheološkog društva, koje je osnovano 1883. godine.[24] Takođe je bio član upravnog odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova zadužbina je ustanovljena 1871. godine, nakon smrti Nikole Čupića (1836—1870), a Stojan Novaković je bio njen sekretar i potom predsednik. Godine 1877, odlučeno je da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao „Godišnjica Nikole Čupića“, a gde je je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova. Nakon osnivanja Srpske kraljevske akademije (1886), Novaković je 1887. godine postavljen za jednog od prvih 16 redovnih članova — akademika. Dana 10. septembra 1888. godine, na svečanom skupu SKA u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića, Novaković je podneo uvodni referat o zadacima SKA u oblasti negovanja srpskog jezika i tom prilikom je izneo naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog srpskog jezika. Kraljevskim ukazom od 1. februara 1906. godine, postavljen je za predsednika SKA. Na tom položaju je ostao sve do smrti 1915. godine.[25] Novaković je takođe bio član Ruske akademije nauka i Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. U Galeriji SANU je od decembra 2017. do marta 2018. bila izložba posvećena Stojanu Novakoviću.

Prikaži sve...
350RSD
forward
forward
Detaljnije

ŽIVOT ČOVEKA NA BALKANU - Stanislav Krakov izdanje: Arhiv, Novi Sad 1998 Ćirilica, broširani povez, format 20x14, strana 599 Stanislav Krakov, književnik, novinar, filmski stvaralac, „srpski Hemingvej“, u jednoj enciklopediji “veliki junak ratova“, a u drugoj, posle Drugog svetskog rata „narodni neprijatelj“, ili kako je sam sebe nazivao „putujućom tragedijom“ rođen je 29. marta 1885. godine u Kragujevcu. Njegov otac, Zigmund, (Aleksandar) Krakov bio je Poljak, lekar, a majka Persida iz tada ugledne porodice, sestra Milana Nedića. Stanislav Krakov je u osnovnu školu krenuo u Knjaževcu, gde mu je otac bio sa službom i svoju čuvenu autobigrafiju Život čoveka na Balkanu, počinje upravo opisom atmosfere u tom gradu, i to dana 29. maja 1903. godine kada su u Majskom prevratu brutalno ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin. Osnovnu školu završio je u Zaječaru 1905. godine, a zatim se porodica preselila u Kladovo, a iz tog, tada malog ribarskog mesta u Beograd. Otac, vojni lekar mu umire 1910. godine, a Stanislav Krakov se upisuje u Drugu mušku gimnaziju. Kao učenik sedmog razreda, pošto nije mogao biti primljen u redovnu vojsku, prijavljuje se u četnički odred Vojvode Vuka i tako će kao jedini učenik te gimnazije učestvovati u Prvom balkanskom ratu protiv Turske,1912. godine. Učestvovao je i u Drugom balkanskom ratu i ranjen je kod Krive reke. Po povratku iz tog rata i završetka gimnazije 1913. godine iako nije bio dovoljno visok, a očevi prijatelji, kao i oni koji su znali da mi je majka iz ugledne porodice Nedić, su to svesno i namerno prevideli pri merenju, iako je to bio jedan od uslova za upis, te se upisao na Vojnu akademiju i kao pitomac 46. klase krenuo je u Prvi svetski rat, u koji su otišli svi njegovi gimnazijski drugovi, vratili se, preživeli samo on, Svetislav Krakov i još jedan njegov drug. Učestvovao je u mnogim bitkama, povlačio se sa srpskom vojskom preko Albanije, bio svedok surovosti rata, stradanja i haosa smrti… Njegov najznačajniji, drugi roman Krila (1922) nastao je neposredno u ratu, kao i prvi roman Kroz buru (1922). Učestvovao je sa svojim 17. vodom , kao komandir u najznačajnijim bitkama, uređivao u toku rata časopis „ Rovovac“, pokušao tri puta pokušao da izvrši samoubistvo, kako čitamo u autobiografiji Život čoveka na Balkanu, i to onda kada je njegova „čast dovedena i pitanje.“ Treći put nakon Drugog svetskog rata, u Francuskoj, kada ga je taj pokušaj samoubistva spasao povratka u Jugoslaviju i verovatno smrtne kazne koja je sprovođena nad „neprijateljima naroda.“ Ranjavan je sedamnaest puta, kako navodi u svojoj biografiji “dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude“. Između ostalih odlikovanja, to su i: dve medalje za hrabrost, Albanska spomenica, Krst milosrđa,Orden belog orla sa mačevima 4. stepena, dve medalje za hrabrost... Dva grada su ga proglasila za počasnog građanina, jedna glavna ulica nosila je njegovo ime, ali to ništa nije značilo posle 1945. godine. Narod kome je pripadao, za koji se borio i njegov otac, Poljak, lekar koji je napustio Pariz da bi pomogao Srbima neće „pozlatiti“ tu ljubav, kao što će i njegove knjige dugo biti tajna ne samo za taj narod, već i za istoriju književnosti pre Drugog svetskog rata, kao i za samu istoriju koju su pisali pobednici; njihovi ideološki podobni pisci, istoričari. Stanislav Krakov je posle Prvog svetskog rata upisao prava, odlučio je da napusti vojnu službu i penzionisan je kao poručnik 1921. godine. Od te godine počinje njegovo intenzivno bavljenje novinarstvom, prvo je bio saradnik, kasnije (1932. godine) glavni urednik „Vremena“, zatim urednik vazduhoplovnog časopisa“Naša krila“, pa “Telegram“, urednik „Politike“… Oktobra 1934. godine , kada se dogodio Marseljski atentat na Aleksandra I Karađorđevića bio je u uskom krugu elitnih novinara koji su pratili kraljevu posetu Francuskoj. U tekstu koji je o tom događaju napisao optužio je Italiju da je podržala „ustaške teroriste“ da ubiju kralja, a to je izazvalo diplomatski incident. Odlukom Milana Stojadinovića Stanislav Krakov je smenjen je sa pozicije direktora „Vremena“ prvog dana1936. godine. Do 1939. bio je pomoćnik urednika u časopisu „Ratnik“, a posle pristupanja pokretu, organizaciji „Zbor“ Dimitrija Ljotića, do jula 1940, bio je šef odseka za propagandu pri Generalnom sekretarijatu tog pokreta. U julu 1940. godine postao je direktor Radio Beograda i tu dužnost je obavljao do 1941. godine. U uvodnoj reči za autobiografiju napisao je: “Na svojoj koži sam osetio i uvideo da mali narodi na Balkanu samo vade kestenje iz vatre za velike sile. Lako se opijaju nacionalizmom, a ne primećuju da nestaju kao ljudi.“ Stanislav Krkov je rastao po vojnim garnizonima, upoznao je i zaverenike, „crnorukaše“, i kralja Petra Karađorđevića koga je njegov otac kao lični lekar pratio u toku boravka na banjskom lečenju. Tada mu je kralj prorekao vojničku karijeru. Bio je u srodstvu sa porodicom Karađorđević, i u autobiografiji spominje i princa Đorđa kome je kao mladić bio naklonjeniji nego njegovom bratu Aleksandru, potonjem kralju. U ratu će upoznati i braću Ribnikar, kao i mnoge druge ugledne ličnosti ondašnje Srbije, a među njima i Stanislava Vinavera, koji ga je hrabrio u njegovim literarnim nastojanjima, odmah po objavljivanja prve priče 1919. godine. Posle svršetka Prvog svetskog rata, kada je pokušao da se ubije posećivala ga je Isidora Sekulić koja je poštovala njegov prvi roman nastao u rata. Njegova žena Ivanka Mihailović bila je ćerka lične zubarke kralja Petra Karađorđevića, državljanka Carevine iz Sremske Kamenice, Milice Mihailović i kao šesnaestogodišnja gimnazijalka, zajedno sa majkom bila je osuđena na smrt u Austro-Ugarskoj zbog obaveštavanja o kretanju austrougarske vojske, usluge koju je zatražio Apis 1914. godine. Na taj prihvaćeni rodoljubivi zadatak majka je povela i svoju kćer i one su uhapšene i osuđene na smrt vešanjem. No, tada je izbegla tu i takvu smrt, jer je Apis brzom diplomatskom akcijom uspeo da ih izvuče ispod već spremnih vešala, razmenom za neke austrougarske generale. Kasnije, posle završetka rata Miloš Crnjanski koji je bio jedno vreme ataše za štampu u Rimu pronaći će dokumenta na osnovu kojih će napisati izveštaji da za taj događaj u kome su se njih dve jedva žive izvukle snosi Miloš Bogdanović, profesor međunarodnog prava, direktan potomak Ante Bogićevića, diplomata koji se nije slagao sa politikom zemlje koju je predstavljao i koji je 1938. godine nađen mrtav u jednom berlinskom hotelu. Inače, on je 1915. godine samovoljno napustio diplomatsku službu, živeo jedno vreme u Parizu i Berlinu i radio na zbližavanju Francuske i Nemačke. Pred smrt je Miloš Bogdanović pisao molbu da mu se omogući povratak u zemlju. Još jednom će se supruga Stanislava Krakova Ivanka naći u ćeliji osuđenih na smrt trideset godina kasnije, 1943. Ovog puta razlog će biti njen muž, Stanislav Krakov, bliski saradnik kvinsliške vlade Milana Nedića koji je nastojao svojim aktivnostima da skrene pažnju Nemcima na ono što se dešava u NDH, na Pavelićeve ustaše. Stanislav Krakov, čovek koji je imao nesreću da se rodi na Balkanu, čovek kome su ratovi sasvim odredila sudbinu, čovek koji je u svojim ratnim odisejama bio je presrećan kada je imao da „ jede šaku kukuruznih zrna, ali isto tko sedeo je za trpezom mnogih kraljeva“ u svojoj autobiografiji Život čoveka na Balkanu vrlo precizno će sebe definisati kao „putujuću tragediju“. Ali, isto tako u svojim romanima i pričama vrlo precizno će opisati rat, tragediju rata, strahote koje donosi, sasvim sigurno i nedvosmisleno izraziti u njima svoj antiratni stav, ubedljivo, bez ideoloških naslaga, neposredno, bez patriotskih pokliča i parola. Njegovo literarno delo ostaće dugo „utuljena baština“, a tragedija će se nastaviti i posle njegove smrti bez obzira na objavljivanje pojedinih njegovih knjiga. Tragedija će dobiti samo drugačiji oblik, postaće predmet potonjih nacionalistički zloupotreba. Jer, devedesetih godina XX veka u Srbiji, kada su razne nacionalističke, odnosno nacističke organizacije nastojale da ga prisvoje kao „svog ideološkog pisca“ nije bilo onih koji su mogli da im se suprotstave, jer ta upotreba pisca je bila nesuvisla zbog duboko antiratnih literarnih pogleda Stanislava Krakova. Srpska književnost teško da je i posle Drugog svetskog rata, bila bogatija za tako neposredno napisan antiratni roman, naročito ne oni romani koji su postali „kultni“, a bavili su se isto između ostalog, i temom Prvog svetskog rata. Kao ni romani koji su nastali na osnovu dokumenata iz raznoraznih arhiva nekoliko poslednjih godina, valjda specijalno povodom stogodišnjice tog rata. Krila su nesumnjivo jedan od najboljih antiratnih romana napisanih na tlu predratne, poratne Jugoslavije, a kako stvari stoje dugo će to i ostati. Potpuno svestan kraha Nemačke i svega što dolazi pobedom komunista kao blizak saradnik kvinsliške Nedićeve vlade, naklonjen četnicima, odan monarhiji, kao i svog udela u urednikovanju i veličanju nemačkih pobeda i snage, iako je pozvan da se pridruži partizanima, odbio je, nije voleo komuniste, Stanislav Krakov je u septembru 1944. godine pobegao u Austriju. Zatim sve dalje, skrivajući i ime, i poreklo, „provlačieći“ svoj život preko Švajcarske, do Francuske u kojoj se zadržao. Njegovo neposredno iskustvo četiri velika rata u kojima je učestvovao ostaće njegova literarna preokupacija, ali će skrajnuti pisac priznati u svojoj knjizi Život čoveka na Balkanu da su svi ti događaji „jedan dramatičan dekor i još više opšte obeležje“. A zatim nastaviti „ Jer, to što ja hoću da evociram, to nije samo moj život, to je - otklonivši detalje – uglavnom život miliona ljudi sa jednog istog geografskog područja i iz jedne iste istorijske epohe, često nerazumljive i neverovatne za one koji su bili izvan tog prostora i izvan tog vremena.“ Uspeo je da izbegne hajku koja je za njim kao „neprijateljem naroda“ trajala godinama posle okončanja Drugog svetskog rata, živeće u bedi i strahu, a knjiga uspomena, Život čoveka na Balkanu ostaće nedovršena i biti objavljena iste godine kada se njegov život okončao. Njegova kćer Milica Arsenijević Krakov, sačuvala je rukopis očeve autobiografije a urednik, vlasnik izdavačke kuće „Naš dom“ Vladimir Dimitrijević daće naslov ovoj njegovoj poslednjoj knjizi, izostavljajući neka poglavlja. Stanislav Krakov je bio vrlo zainteresovan za filmsku umetnost i njegovo filmsko delo Za čast otadžbine premijerno je prikazano 25. III 1930. godine. Bio je pasionirani filatelista i numizmatičar. Živeo je u Francuskoj, u Parizu, a umro je u Ženevi 15. decembra 1968. godine, gde je bio na lečenju.

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

Veoma dobro očuvano! Autor - korporativno telo Naučni skup Stvaranje jugoslovenske države 1918. godine (1988 ; Beograd) Naslov Stvaranje jugoslovenske države 1918. godine : [zbornik radova prikazanih na naučnom skupu od 5. do 7. decembra 1988. godine povodom obeležavanja sedamdesete godišnjice stvaranja Jugoslavije, 1918-1988] / [urednik Vasa Čubrilović] = The creation of the state of Yugoslavia in 1918 Ostali naslovi The creation of the state of Yugoslavia in 1918 Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Naučna knjiga, 1989 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis XLII, 483 str. : geogr. karte ; 24 cm Drugi autori - osoba Čubrilović, Vasa, 1897-1990 = Čubrilović, Vasa, 1897-1990 Napomene Na vrhu nasl. str.: Savet akademija nauka i umetnosti SFRJ [i] Zajednica institucija za izučavanje novije istorije naroda i narodnosti Jugoslavije [i] Savez istoričara Jugoslavije Na spor. nasl. str : ǂThe ǂcreation of the state of Yugoslavia in 1918 Tekst uvoda upor. na više jezika Tiraž 2.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Jugoslavija -- Istorija -- 1918 -- Zbornici ključne reči Istorija Jugoslavije država Srbije Srba Srpskog naroda Hrvata Slovenaca XX vek Po završetku Prvog svetskog rata stvorili su se uslovi za stvaranje države koja bi okupila Južne Slovene koji su živeli na području Srbije, Crne Gore i slovenskih delova Austrougarske. Kraljevina Srbija je na početku Prvog svetskog rata za svoje ratne ciljeve postavila ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, donošenjem Niške deklaracije 7. decembra 1914. godine. Ubrzo je usledilo formiranje Jugoslovenskog odbora u Londonu 1915. godine i Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje 1917. godine. Konkretni pregovori o uređenju buduće države vođeni su neposredno u dva navrata - na Krfu 1917. godine kada je doneta Krfska deklaracija i u Ženevi 1918. godine kada je potpisan Ženevski sporazum. Nakon rata, pod vođstvom Jugoslovenskog odbora u Zagrebu se formira Država Slovenaca, Hrvata i Srba, dok su istovremeno crnogorski delegati na spornoj „Podgoričkoj skupštini“ doneli odluku o prisajedinjenju Crne Gore Srbiji. Pritom, i delegati Velike narodne skupštine Vojvodine su 25. novembra doneli odluku da se direktno pripoje Kraljevini Srbiji. Proglašenje nove države je obavio regent Aleksandar I Karađorđević, u ime svog oca kralja Petra I 1. decembra 1918. Pokrajine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nakon utvrđivanja spoljnih granica Kraljevina SHS se graničila na severozapadu sa Italijom i Austrijom, Mađarskom i Rumunijom na severu, Bugarskom na istoku, Grčkom i Albanijom na jugu, a na zapadu je izlazila na Jadransko more. Referendum je održan u austrijskoj pokrajini Koruškoj, ali je na njemu odlučeno da Koruška ostane u sastavu Austrije. Dalmatinska luka Zadar i nekoliko dalmatinskih ostrva su pripali Italiji, koja je pokušala da okupira i anektira Crnu Goru. Grad Rijeka je proglašen Slobodnom Državom Rijekom, ali ju je uskoro okupirala i 1924. anektirala Italija. Napetosti oko granice sa Italijom su se nastavile, pošto je Italija tražila još dalmatinske obale, a Kraljevina SHS je tražila Istru, deo bivšeg Austrijskog primorja, koji je anektirala Italija, ali koji je imala značajan broj slovenačkog i hrvatskog stanovništva. Nova vlada je pokušala da novu državu integriše politički i ekonomski, što je bio težak zadatak zbog velikih razlika u jezicima, nacionalnostima i religiji, različitim istorijama regija i velikim razlikama u ekonomskoj razvijenosti među regionima. Situacija u Srbiji Situacija u Južnoj Srbiji Podela Makedonije 1913. Bugarska se smatrala oštećenom pri podeli Makedonije 1913. godine, te je započela Drugi balkanski rat. Kada su Srbija, Grčka, Rumunija i Turska pobedile Bugarsku u Drugom balkanskom ratu, Vardarska Makedonija (danas Republika Makedonija) je postala sastavni deo Srbije (1913–1915). Grčka ili „Egejska“ Makedonija je pripala Grčkoj, a Pirinska Bugarskoj. No, Bugari su smatrali da su Makedonci Bugari, a Srbi da su Južni Srbi. Unutrašnja Makedonska Revolucionarna Organizacija – VMRO je osnovana 1893. sa ciljem da Makedonija dobije autonomiju u okvirima Turske. U Prvom svetskom ratu (1914–1918) Vardarska Makedonija je okupirana od strane Bugarske, koja je počela da vrši bugarizaciju domaćeg stanovništva. Posle rata je postala deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918–1941). Članovi VMRO-a su zajedno sa ustašama izvršili atentat na kralja Jugoslavije Aleksandra Karađorđevića u Marselju 1934. U Drugom svetskom ratu je bila okupirana od strane Bugarske, koja je bila član Hitlerovske koalicije. Zapadni deo Vardarske Makedonije je ušao u sastav Velike Albanije. Posle proboja Solunskog fronta 1918. godine, Kosovo u oktobru zauzimaju jedinice srpske 2. armije, i područje nešto kasnije ulazi u sastav novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Većinsko Albansko stanovništvo je bilo protiv priključenja Kosova i Metohije srpskoj ili jugoslovenskoj državi. Često su izbijale pobune i oružani otpor bandi kačaka, a već 1918. godine osnovan je Kosovski komitet, koji se borio za izdvajanje teritorija naseljenih Albancima iz novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i za njihovo pripajanje Albaniji. Komitet je uspostavio saradnju sa bugarskom Unutrašnje makedonskom revolucionarnom organizacijom i crnogorskom emigracijom okupljenom oko bivšeg kralja Nikole I, a primao je pomoć u novcu i oružju od Italijana. Narednih godina na Kosovu i Metohiji su se vodili oružani sukobi vojske i žandarmerije sa albanskim kačacima. Usled pojačanog pritiska na Albance i Turke pod srpskom upravom, deo njih se iseljava sa Kosova i Metohije. Područje Kosova i Metohije je 1922. godine podeljeno na 5 oblasti: Vranjsku, Kosovsku, Skopsku, Zetsku i Rašku, a od 1929. godine je ušlo u sastav 3 banovine: Zetsku, Moravsku i Vardarsku. Situacija u Crnoj Gori Kraljevska proklamacija od 20. oktobra 1918. Krajem 1918. godine, u dogovoru sa Crnogorskim odborom za narodno ujedinjenje, a bez prethodnog dogovora sa crnogorskim kraljem Nikolom I, srpska vojska je ušla u Crnu Goru sa naredbom vojvode Živojina Mišića „da se na okupiranoj teritoriji uguši svaka agitacija“ za restauraciju Crne Gore. U vreme održavanja podgoričke skupštine, srpska vlada je zatražila i dobila od Francuske odluku o diplomatskom blokiranju povrataka kralja Nikole I Petrovića Njegoša i njegovih sinova iz izbeglištva. Sporna Podgorička skupština srpskog naroda u Crnoj Gori je 26. novembra 1918. godine donela odluku o zbacivanju kralja Nikole i o bezuslovnom sjedinjenju sa Srbijom. Pristalice svrgnutog kralja Nikole, uz pomoć Kraljevine Italije su na to reagovale oružanom pobunom. Pobunjenici (zelenaši) su se borili za konfederalno jugoslovensko ujedinjenje, a protiv bezuslovnog pripajanja Crne Gore Srbiji. Pristalice bezuslovnog ujedinjenja (bjelaši) su uz pomoć saveznika ugušili ovu pobunu, a zelenaši su 1924. godine prihvatili amnestiju kralja Aleksandra, unuka zbačenog Kralja Nikole. Situacija u Banatu, Bačkoj i Baranji Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, održana u Novom Sadu 25. novembra 1918. Skupština je proglasila prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji. Banat, Bačka i Baranja i Srem 1918. godine. Posle propasti Austrougarske monarhije oktobra 1918. godine, regione Banat, Bačku i Baranju posela je vojska Kraljevine Srbije. Faktičku upravu nad ovim područjima preuzeli su lokalni vojvođanski Srbi, a na čelu ove uprave nalazio se Srpski Narodni Odbor iz Novog Sada. Dana 25. novembra 1918. godine, sazvana je Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, koja je proglasila prisajedinjenje ovih regiona Kraljevini Srbiji (na skupštini je bilo ukupno 757 delegata, od kojih 578 Srba, 84 Bunjevca, 62 Slovaka, 21 Rusin, 6, Nemaca, 3 Šokca, 2 Hrvata i 1 Mađar). Među delegatima je bilo sedam žena. Velika narodna skupština od 25. novembra nije samo proglasila prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, već je, takođe, donela odluku o formiranju pokrajinske uprave (vlade i skupštine) u ovim regionima. Pokrajinska vlada je zvanično nazvana „Narodna uprava za Banat, Bačku i Baranju“, a za njenog predsednika izabran je dr. Jovan Lalošević, dok je pokrajinska skupština zvanično nazvana „Veliki narodni savet“, za čijeg je predsednika izabran dr. Slavko Miletić. Iako je vlada u Beogradu prihvatila odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, ona nije zvanično priznala Narodnu upravu, koja je upravljala ovim područjima sve do 11. marta 1919. godine, kada je održala svoju poslednju sednicu. Vlast Narodne uprave prostirala se ne samo u onim delovima Banata, Bačke i Baranje koji su na mirovnoj konferenciji priznati kao deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, već u svim delovima ovih regiona, koje je kontrolisala vojska Kraljevine Srbije od novembra 1918. godine, uključujući i delove koji danas pripadaju Rumuniji i Mađarskoj. Iako od 1919. godine Narodna uprava Banata, Bačke i Baranje nije bila aktivna, ova teritorija je zvanično činila jednu od pokrajina Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, sve do podele zemlje na oblasti 1922. godine. Za to vreme pokrajina je bila pod direktnom upravom centralne vlasti u Beogradu. Situacija u Sremu Posle propasti Austrougarske monarhije oktobra 1918. godine, Srem postaje deo novostvorene Države Slovenaca, Hrvata i Srba. 24. novembra 1918. godine u Rumi je održan Veliki narodni zbor, koji je zatražio stvaranje jedinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastijom Karađorđevića i koji je doneo odluku o neposrednom prisajedinjenju Srema Kraljevini Srbiji, u slučaju plemenskog ili političkog cepanja. Situacija u Hrvatskoj i Slavoniji Od samih početaka zajedničke, između Srba i Hrvata dolazi do nepomirljivih razlika. Stjepan Radić, vođa Hrvatske seljačke stranke, je težio federalnom republikanskom konceptu, dok je srpska vlast zahtevala unitarno monarhističko ustrojstvo države. Prisajedinjenjem su Hrvatskoj ukinuti Sabor, ustav i njena vojska, a umesto željene federacije, ustanovljen je centralizam. Situacija u Dalmaciji 1921. u Splitu je osnovana Organizacija jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA), militantna promonarhistička grupacija, upletena u niz ubistava hrvatskih i slovenačkih separatističkih političara i javnih ličnosti i gušenje radničkoga pokreta. ORJUNA je delovala često u savezu sa Srpskom nacionalnom omladinom (SRNAO) a protiv Hrvatske nacionalne omladine (HANAO). MG34 (N)

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Opisanije Srbije : izabrana književna proza / Vuk Stef.[Stefanović] Karadžić ; izbor i napomene Milorad Đurić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1987 Fizički opis 317 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Đurić, Milorad, 1937-2013 = Đurić, Milorad, 1937-2013 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ80 ; ǂknj. ǂ527 Napomene Napomene: str. 313-317. Predmetne odrednice Srbija -- Istorija -- 19 v. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I, Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG134

Prikaži sve...
599RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Istorijski spisi. 2 / Vuk Stef. Karadžić ; priredio Radovan Samardžić Vrsta građe naučna monog. Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1969 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 670 str., [1] list sa slikom Vuka Karadžića, [8] str. sa tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Samardžić, Radovan, 1922-1994 = Samardžić, Radovan, 1922-1994 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića ; ǂknj. ǂ16 (Pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. 3 Podatak o autoru preuzet sa korica Napomene i objašnjenja: str. 289-552 Str. 555: Beleška o ovoj knjizi / R. S. [Radovan Samardžić] Str. 559-581: Istorijski spisi Vuka Stef. Karadžića / Radovan Samardžić Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Srbija -- Istorija -- 19. v. -- Istorijski izvori Biografije -- Srbija -- 19. v. MG143 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I, Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG143 (L)

Prikaži sve...
799RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[9] Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[14] Obrazovanje Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16] Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[32][33] Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[34][35] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[36][37] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[38] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[39] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[40] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[41][42] Krajem 1911., Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca koji je dao Hermann Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzo i fabriku jer mu je oduzimala previše vremena za pisanje.[43] U ovom razdoblju se zainteresovao za židovsko pozorište, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim zanimacijama. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao predstavi teatra, Kafka je sledećih šest mjeseci proveo intenzivno se baveći jidišom i židovskom književnošću.[44] Ta je zanimacija služila i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa židovstvom.[45] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[46] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije se ipak pokušao pridružiti vojsci, ali u tom su ga sprečili zdravstveni problemu povezani s tuberkulozom,[47] koja mu je dijagnozirana 1917. godine.[48] Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su dolazile i Felisa Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako i živeo dok je bio u vezi s Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[49] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[50][51][52] a zanimala ga je i pornografija.[49] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912., Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: „Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Pocmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[53][54] ” Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetci `Preobražaj`. Kafka i Felice Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta zaručili.[55] Druge zaruke, Kafka je prekinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njezina pisma nisu preživela.[53][56][57] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920., bio zaručen i treći put, za Juliju Vohrizek, siromašnu i neobrazovanu hotelsku sobaricu.[55][58] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu s njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[59] Židovkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[60][61] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac jer par nikada nije bio intiman.[62][63] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[64] U avgustu 1917., Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Zurau, gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurjakom Hermanom. Tamo mu je bilo jako ugodno te je kasnije to opisao kao verovatno najbolji period svoga života, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[65] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[66] Tokom odmora u julu 1923., koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne židovske porodice. Kafka se, nadajući se da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo s Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[67] U tom je periodu radio na četiri priče koje su trebale da budu štampane pod naslovom Umetnik gladovanja.[66] Osobnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[69] Kafaka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[70] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[71] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[72][73] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[74] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[27] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[72] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[75] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[72] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[76] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[77] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je volio tišinu prilikom pisanja.[78] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[79] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[80] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[81] „Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih bez da se rastrgam. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[82]” Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: „Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u njemu samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[83]” Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[84] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[85] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995., Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Židova smatrali `hipohonrdom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvaćanja židovskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[86] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistru, pred kraj 1912. godine.[87] Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[88] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[89] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900./1901.) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[90][91] `Franc je postao socijalist, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[91] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[91] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[92] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[93] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[94] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[95] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[96] Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Židov koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[97] Bio je duboko fasciniran Židovima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Židovima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na židovske pisce.[98] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Židova tako i od judeizma: `Šta ja imam zajedničko sa Židovima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglju, zadovoljan što mogu disati.`[99] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svjestan svog židovstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju židovski likova, scena ili tema.[100][101][102] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito židovstvo bilo strano, bio suštinski židovski pisac.[103] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost židovstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[104] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Židova u Pragu... njegov protagonista, Josef K. je (simbolično) uvićen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivnju` koja prožima jednog Židova u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Židov.`[105] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[98] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamantr, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[98] i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za židovske studije.[106] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[105] Njegovi savremenici bili su mnogi židovski pisci (nemački, češki i nacionalni Židovi) koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i židovsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kozmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[105] Smrt Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[55] gde su se za njega brinuli članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[66] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da se nahrani.[107][108] Telo mu je prenešeno nazad u Prag, gde je sahraljen 11. juna 1924. na Novom židovskom groblju u četvrti Žižkov.[51] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[77] Delo Prva stranica Pisma ocu. Sva izdana dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jasenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[109][110] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[111] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao zastrašujućim i za koga je smatrao da mu je bliži nego vlastita porodica.[112] Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila ddo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908.,[113] a dva u proleće 1909., sve u Minhenu.[114] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[115] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[116][117] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[118] tu priču koja se je `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[119] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913.), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[120] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[66] Naslovna strana prvog izdanja `Preobražaja`, Kafkine najpoznatije pripovetke. Kafkina prva dela uglavnom je izdao, danas zatvoreni, Kurt Wolff Verlag. Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[121] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verojatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od vanjskog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo djelo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[122][123][124] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914.,[66] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik gladovanja`, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[125] Njegova posljednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[126] Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (od gore na dole): Proces (1925.), Dvorac (1926.), Amerika (1927.) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[127] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[128] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[129] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[130] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[131] Tokom 1914., Kafka je započeo rad na romanu Proces,[114] svom verojatno najuticajnijem romanu.[c] Proces govori o Josefu K., bankovnom službeniku koji jedno jutro biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokracije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos toga što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[132][133] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[133] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenjivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenosti.`[133] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Dvorac, ali ga je počeo pisati tek 27. januara 1922.[114] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. nadstojnik) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[134] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokraciji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[135] Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[136] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[136] Fragment priče `Avioni u Bresciji`, napisane za vrijeme puta za Italiju Brodom, izdan je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[136][137] Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[136][138] U Lajpcigu, tokom 1913., Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[136] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[139] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913.).[140] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[141] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[140] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[140] a posvećena je Kafkinom ocu.[142] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik glasovanja, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924., Berliner Börsen-Courier издаје Кафкин есеј о писцу Адалберту Стифтеру.[143] Макс Брод „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj posljednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[144][145] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[146] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorirala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 notesa i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[147] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[33] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poreša Kafkine notese. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[148][149] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [149]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961,, Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[150][151] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[151][152] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[153] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[154] Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[155] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008, započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[109][156] Godine 2012,, živa je bila samo Eva.[157] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[158] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju židovskom narodu`.[158] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012., Porodični sud u Tel Avivu odlučio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[159] Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[160] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[161] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[99][162] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[163] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[164] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[12][164] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[165] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[166] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[96] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[89][96] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[96] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[167] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[168] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[169][170] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegivih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[171][172] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u partijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[173] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953.), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[174] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[175] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[176][177] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[178] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[179] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[178] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: „Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[180]” Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[181] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[177][182] U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[183] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[184] Ostavština Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera` Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[185][186][187][188] Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovu životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barceloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[189] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[190] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[190] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[190] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[191] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[192] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[193] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[194] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[195] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[192] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizualnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[196] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[185] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[185] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[165] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sljedi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.

Prikaži sve...
1,090RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine - Ivo Andrić Disertaciju Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine (Die Entnjicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einnjirgung der turkischen Herrschaft) Ivo Andrić je odbranio je na Univerzitetu u Gracu 1924. godine. Ovaj istoriografski Andrićev rad preveden je na srpski jezik i prvi put objavljen u časopisu Sveske Zadužbine Ive Andrića, u broju 1 za 1982. godinu. Uzevši u celini, Andrićev doktorski rad ima neuporedivo više literarnog nego naučno-istorijskog značaja. U njemu su nagoveštene uglavnom sve teme koje će pisca okupirati u njegovim proznim delima. U disertaciji se, isto tako, nalazi jezgro gotovo svih budućih Andrićevih zamisli utemeljenih na istorijskoj građi. Mnoge knjige do kojih je došao pišući tezu, Andrić je docnije koristio kao izvor podataka za svoje romane i priče (Travnička hronika, Na Drini ćuprija, ciklus priča o fratrima, i drugo). Ivo Andrić je u doktorskoj tezi sa jednakom pažnjom pratio istorijsku sudbinu sve četiri nacionalne zajednice u Bosni i Hercegovin i (Srbi, Hrvati, Turci i Jevreji) i objektivno, bez literarne mistifikacije, sagledavao osobenosti i odnose među njima. Osim toga, u disertaciji je formiran Andrićev hroničarsko-istorijski stil koji se u njegovim književnim delima preobražava i iskazuje glasom objektivnog pripovedača. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Prikaži sve...
890RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila....

Prikaži sve...
590RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila.

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Prepiska. 3, 1826-1828 / [Vuk Stef. Кaradžić ; priredio Golub Dobrašinović sa saradnicima] Vrsta građe pisma Jezik srpski, nemački, francuski, ruski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1989 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 944 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Dobrašinović, Golub, 1925-2008 = Dobrašinović, Golub, 1925-2008 Zbirka Sabrana dela Vuka Кaradžića / [Prosveta, Beograd] ; ǂknj. ǂ22 ISBN 86-07-00038-1 (za izdavačku celinu) (pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Кaradžića 1864-1964 i dvestagodišnjici njegova rođenja 1787-1987` --> str. 3 Tiraž 3.000 Pisma na srp., nem., franc. i rus. jeziku Skraćenice i oznake: str. 941-942 Pisma u ovoj knjizi priredili: str. 943-945. Predmetne odrednice Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 – Prepiska Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG131 (L)

Prikaži sve...
899RSD
forward
forward
Detaljnije

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Prikaži sve...
1,199RSD
forward
forward
Detaljnije

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Prikaži sve...
1,199RSD
forward
forward
Detaljnije

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Prikaži sve...
499RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj