Ne znam iz koje godine su tačno Očuvane su kao na slikama Cena je za sve zajedno Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso,[2] Malaga, 25. oktobar 1881 — Mužin, 8. april 1973) bio je svestrani španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.[3] Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine prošlog veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Mada se njegovo delo obično deli na više perioda, te podele su donekle arbitrarne, pošto je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Sam Pikaso je to ovako objasnio: „Mnoge različite načine koje sam koristio u mojoj umetnosti ne treba smatrati evolucijom, niti koracima prema nekom nepoznatom idealu slikarstva. Kada sam imao nešto da izrazim, to sam radio bez razmišljanja o prošlosti ili budućnosti. Ne verujem da sam koristio radikalno različite elemente u različitim načinima moga slikarstva. Ako je predmet kojim sam se u datom trenutku bavio sugerisao drukčije tipove izraza, nisam oklevao da ih usvojim.” Pablo Pikaso[1] Pablo picasso 1.jpg Puno ime Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso Datum rođenja 25. oktobar 1881. Mesto rođenja Malaga Španija Datum smrti 8. april 1973. (91 god.) Mesto smrti Mužin Francuska Pravac/tradicija Kubizam Uticao na Apstraktne ekspresioniste Uticaji od Fransisko Goja • Velaskez • El Greko Najvažnija dela Gernika (slika) • Gospođice iz Avinjona • Dečak sa lulom Signatur Pablo Picasso Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912) Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912. Rodna kuća Pikasa u Malagi Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska) Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5] Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.[6][7][8][9] Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada tokom ranih 1910-ih i ranih 1920-ih je u neoklasičnom stilu, kok je njegov rad sredinom 1920-ih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova. Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka. Biografija Pacifizam Pikasovo delo Uredi Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).[7][11][12][13] Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu. Pre 1901. godine Uredi Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. Godine 1897. je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove `modernističko“. Plavo razdoblje Uredi Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela. Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao: Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas , istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala: ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard. radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda, tog leta, su generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“. U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period. Ružičasto razdoblje Uredi Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904, upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba. Afričko doba Uredi Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma. Analitički kubizam Uredi Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične. Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, odozgo i slično. Sintetički kubizam Uredi Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti. Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost. Klasicizam i nadrealizam Uredi Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste. U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca. Pozno delo Uredi Pikasov muzej u Malagi Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa. Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Centrifugalni igrač - Todor Manojlović 1930 izdanje, Beograd 1930, tvrdi orig. povez, stanje: dobro str. 95, ćirilica, Todor Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture. odor `Todoš` Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture. Todor Manojlović Todor_Manojlovic_(1883-1968) Todor Potiče iz ugledne i bogate srpske bečkerečke porodice Manojlović, koja je stanovala u Pupinovoj ulici. Todorovi roditelji bili su: otac Nikola Niko Manojlović advokat i Sofija Manojlović rođ. Petrović. Smrt ih je uzela u isti mah, umrli su dan za danom, `od teške bolesti`, nakon 19 godina srećnog braka. Niko je umro 6. decembra, a Soka sutradan 7. decembra 1899. godine. Ostali su iznenada bez roditelja njihovi sinovi Todor i Ivan. Brigu o njima preuzeli su Sofijine sestre Linka Krsmanović i Olga Putić, te brat Joca Petrović. Školovao se Toša kao stipendista `Avramovićeve zaklade`, jedne od 50 bogoslovskih stipendija pri srpskoj patrijaršiji u Sremskim Karlovcima. Počev od 1894. godine, kada je već bio gimnazist u Velikom Bečkereku. Stipendija je iznosila 300 f. godišnje, a on je bio čak šta više rođak zaveštačev.[1] Učio je najpre prava u varoši Nađvaradu, gde se družio sa nekoliko godina starijim mađarskim pesnikom Adi Endreom. Zajedno osnivaju grupu pisaca i umetnika nazvanu `Holnap` (Sutra). To je bila njegova `ulaznica` u književno-umetnički svet, koji će ga potpuno zaokupirati. Od 1910. godine U Minhenu studira istoriju umetnosti, i iz tog vremena je korespodencija sa bečkim književnikom Stefanom Cvajgom. Predstojeće predratne godine bezbrižno provodi u Temišvaru, Firenci, Rimu, Veneciji gde sa oduševljenjem proučava na licu mesta, staru umetnost i njene stvaraoce. Svoj prvi tekst na srpskom jeziku objavljuje 1913. godine u Letopisu Matice srpske. Reč je o prikazu prve knjige Isidore Sekulić: `Saputnici`, koji je napisao pod uplivom poznanika, pesnika Jovana Dučića.[2] Završio je Filozofski fakultet – odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac, sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Bio je 1931. godine, kratko i burno, urednik Letopisa Matice srpske u Novom Sadu. Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost. Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: „Centrifugalni igrač“, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata živi u Beogradu, i učestvuje u javnom životu kao kulturni poslenik. Intenzivno je pratio umetničke događaje i pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin. Stare dane, od 1945. godine taj `večiti neženja` provodi u rodnom Zrenjaninu. Stanuje zajedno sa neudatom polusestrom Verom Putić, u ulici Maksima Gorkog 31. (to je sad ulica Vojvode Bojovića). Bio je član srpskog PEN kluba, a pod stare dane dobija niz književnih priznanja. Udruženje književnika Srbije mu dodeljuje nagradu za životno delo januara 1968. godine. Umro je ubrzo 27. marta 1968. godine, i sahranjen u porodičnoj grobnici na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Na kući gde je stanovao i umro postavljena je spomen-ploča L.1 O.6. POL. 5.

Michele Piccirillo - Mount Nebo 110 strana Jerusalim engleski bogato ilustrovana Микеле Пиццирилло је рођен у Казерта Царинола, у 1944. Он је био веома везан за своју прелепу родном граду, у његовим бројним и бучне, срдачном породице, а када се вратио из Царинола у Јерусалиму, у свом манастиру у Флагеллатион који се налазио на Студиум Библицум Францисцанум , никада није успео да понесете леп валигиата свежег моцарелом у својој земљи. Али он никада није заборавио да је научник, и да се боље част Царинола, посветио је драгоцено издање путописа који је крајем КСИВ века је написао момка, нотара Ницола МАРТОНИ, који је лутао горе у Јерусалим. Интересовање у историји ходочашће у свети град и сакралних објеката у њему, почевши од Јерусалима Басилица Васкрсења и храма Светог Сеплоцро да је држи, био је велики део његовог рада као историчар, да филолог и археолог; што је интерес је позајмила од свог господара, Отац Беллармино Багатти, пажљив издавач ходочашћа текстова четрнаестом веку, као да је од његовог фрањевачког брата, Николе Поггибонси. И проучавање историје базилике окружен и оданост Светих места на Западу, где је велика црква зове Светог Гроба ?? ?? она је више пута репродукована, нарочито у средњем веку, на неколико начина и учинила предмет замјенског култа ходочашћа. Овај посебан аспект западне хришћанске духовности је привукла велику нарочито у последње време, и у овој студији је окружен својом сјајном италијански студент, Рената Салварани. Најновија књига Мицхеле Пиццирилло говори о томе, а то је занимљива књига, као и вредна: његов главни аргумент, у ствари, да је направљен од маслиновог дрвета и седефасте модела цркве и киоск Гроба, увек слава скромне и рафиниране израде палестинаца, посебно Бетлехема. Сада када су политичке околности су порасли све теже, и да туризам чами, куелл`артигианато ризикује епрдерси и са собом ризик од замагљује просперитет многих породица, већински хришћански, али и муслиман. То је само један пример, међу многим које се могло урадити, научне и интелектуалне страсти која никада није била одвојена од свештеничког посвећености, од фрањевачког апостолата који се пре свега схвата као исказ, од грађанске храбрости која је понекад и набавила неки проблеми у тешкој ситуацији у Јерусалиму у данашње време. Пиццирилло је био човек милосрђа, али је мрзео компромис и волео истину: због тога није било неуобичајено да се умеша у полемику са свима који су покушали да га прежене. Ипак, он није имао непријатеља: напротив. Радио је на веома широком географском подручју, између Израела, Либана, Сирије, Јордана и чак Египта. Он је увек слободно кружио, чак иу вријеме напетости: он је познавао све на граничним прелазима и на контролним пунктовима; Био је пријатељ арапских политичара и људи из израелске владе, и третирају их као једнаке, био дом на суду краља Јордана, био близак пријатељ незаборавне краља Хусеина и многи чланови краљевске породице су научили од њега елементи историје и археологије. Укратко, ко је био Мицхеле Пиццирилло? Да би се правилно одговорили, било би неопходно да се направи историју престижног фрањевачког притвору у Свету земљу, која је радом средином КСИВ века на Блиском истоку радили рад хришћанске сведока и милосрђа, проучавање, похађање локалне хришћане, ходочасници, болесне, и држећи у исто време блиски и срдачни односи са локалним хришћанским заједницама, са Јеврејима, са муслиманима. Полазећи од почетка прошлог века, научни рад у случају је прецисандоси и бити ригорозније. Главни заслуга за то је дивна патроле фратри научници и авантуристи, прави пионири Кристијан Холи Ланд археологије. Они воде фрањевачког рођена у Пизи, Беллармине Багатти, који је живео између 1905. и 1990. изузетном научнику археологије Новог завета на јудео-хришћанским заједницама хришћанства Блиског истока у патристичком старости. Поред њега, треба да урадите дуги низ имена: очеве Цорбо, Аллиата, Де Сандоли и многе друге, који је успео у многим и није увек лако деценија прошлог века, и настављају да то учине, невероватну количину открића археолошки и историјски поље. Мицхеле Пиццирилло, који је стигао веома младо у Терресанту, био је омиљени ученик Оца Багатија. У Пиццириллу дугујемо откриће неколико раних хришћанских цркава, посебно од В-ВИИИ вијека на Блиском истоку, па чак и читавог, сјајан, изгубљеног града у каравану, Цаструм Мефа`а, који је за Арапе био Умм ар-Разас. Најфасцинантније и тако рећи сценографски аспект открића Пиццирилло-а састоји се од стотина квадратних метара драгоцених тепиха мозаика, чија је публикација постала позната широм свијета. Али његова ремек-дело био поприште Моунт Небо, импозантне каменитом оутцроп погледом на јордански пустињу, у равницама Моаба ?? ??, а која гледа на прелепу оазу коју ствара реке Јордан која се улива у Мртво море. Одатле, у јасним вечерима, светла Јерусалима се могу видети из далека. То је било од Небо (Посланика ?? ?? Монте, у арапском ал-Јабал Ан-Наби), који је према предању, пророк Мојсије предвиђен пре затварајући очи обећану земљу. Тамо у константинском добу настала је велика базилика посвећена њему. Отац Пиццирилло је радио за више деценија да оживи базилике је направио величанствен Санцтуари-музеј, око које су прикупили десетине обновљених мозаика и уз који је организовао манастир-хосписе ЛАБ-библиотеку под виновом лозом поред које, током летњих вечери, Сећам се да сам обузет Мицхеле много дугих, једноставне, лепе вечере често оживљена Царинола моцарела, Пецорино сира и вина смо донели из Тоскане (подударност: велики пријатељ Мицхаел и мој отац, Родолфо Цетолони, постао је бискуп Пиенза и Монтепулциано, главног града сира и црвеног вина ...). Сећам дивне лета од пре много година на планини Небо, заједно са многим пријатељима као Гуидо и Анна Ваннини, Францесцо Бандини, Луиги Марино, Массимо Папи и других који ће сви бити достојни есссере сећам, али да ће бити овде дуже позивају на један дер; једном, моја кћерка Цхиара, тада деветнаест, дошла је с нама. Са Цларејем, касније се вратила у Јерусалим, заједно с њеним сином (и мојим нечаком) Дариусом, који је постао велики пријатељ Мишел. И Мајкл се састао са моја два драгим пријатељима Јевреја у Јерусалиму, Симонета Делла Сета (сада диретттрице Институт за Тел Авив) Култура и њен супруг Масимо Торрефранца, коме дугујем Седер вечеру која је и увек ће остати међу лепше сећања на мој живот. Било је у Небу да је једне вечери почетком септембра, касно, пре задње капи вина пре одласка у спавање (ујутру, око шест сати, буђење два израелска борца нас је пробудио до кога смо већ навикли ), Рекао сам Мајклу да, ако бих могао да изаберем место да проведем последње године мог старог времена, то би било право, на планини Мојсија, близу његовог грожђа и његових мозаика. Питао сам га: `Хоћеш ли ми помоћи да дођем овамо?` Види, озбиљан сам? Погледао ме је, осмехнуо се и одговорио: `Да ли морамо да идемо тамо где нас Бог шаље?` Бог ми је уредио да напустим овај живот овде, у мојој Тоскани, неколико километара од села Перигнано, гдје је, прије више од једног века, рођен његов Маестро Беллармино Багатти. Какав велики творац егзистенцијалних парцела, велики писац, је Господ! Али остаци Мајкла ће се вратити тамо, у Јерусалим. Верујем да ће Мицхеле посветити трговима и улицама. Радићу да се то деси. Али његов споменик ће увек бити на планини Небо. Сећате ли се писања о којем се Гиусеппе Погги памти на Пиаззале Мицхелангиоло? Окрени се. Ово је његов споменик? Када се попнете на Небо, када сте на врху планине Мојсије, окрените се. То је споменик Мицхелеу Пиццириллу, научнику, археологу, свештенику, фрањевачком. Отац Мицхеле Пиццирилло је рођен у Цасанови ди Царинола , у покрајини Цасерта , 18. новембра 1944. из породице скромних порекла. Од свог детињства осећао је занимање да постане луталица и да оде за Свету Земљу . Након студија у Риму и Перугиа , преселио у последњих 16 година у Свету земљу , где је започео своју новајлија у ` реда Фриарс Минор на кастоди , похађа средњу школу у Витлејему , а затим Богословског факултета у Јерусалиму . Постао је фриар, а 1969. године руководио је свештеником. Завршио у Риму формирање у Теологији и Светом писму на Понтифичким атенама, а дипломирао је на Археологији на Факултету за књижевност и филозофију. У 1974. повратка у Јерусалим, где је почео своје наставне активности [1] , на СТУДИУМ Библицум Францисцанум [2] , и археолог, радећи са својим оцем цонфрере Беллармине Багатти . Покренуо је прве кампање ископавања и именован за директора Археолошког музеја за означавање Јерусалима [3] . Археолошки радови се простире на многим земљама Блиског истока , а први велики откриће се одвија у Јордану на планини Небо 1976. године, када је, приликом обнове у рушевинама Санцтуари Мојсија , даље ископавање довести до упали Цхапел Баптистрије, са драгоценим мозаикама из 6. века [4] . Од 1978. године учествовао је у ископавањима у Јордану у Јебел Мисхнаки, а 1984. у Ен-Нитлу [5] . У 1986. почиње прву кампању археолошких ископавања [6] у Умм ал-Расас [7] , који идентификује са библијском граду Мепхаат, где цркви Сан Паоло ринвиене још племенитих мозаици и докази хришћанске вере популације и муслиманима. Ископавања у режији оца Мицхаел довести до светло археолошки комплекс толико велики и важни да ` УНЕСКО каже, 2004. године, међу Светске баштине . Од 1987. до 2000. био је професор Палестинологије на Понтифичком библијском институту у Риму [8] [9] Као епиграфиста, проучава и интерпретира натписи на грчком, латинском, арапском и сиријском језику, који се налазе на мозаикама или на новчаницама и другим артефакатима. Велики број његових научних публикација, есеја и чланака у часописима, у којем је изложио историјских и археолошких истраживања спроведено око 25 година; Организује и подржава културне активности, као што су школи мозаика из Мадаба и Јерихона , показујући и промовисање узајамног поштовања и сарадње између различитих култура и религија, у местима често су укључени у рату [10] .

U dobrom stanju, sa posvetom autora Jevtić, Živko, 1898-1980 = Jevtić, Živko, 1898-1980 Naslov Samosvesti / Ž. Jevtić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Kruševac : Štamparija Romanović, 1928 Fizički opis 47 str. ; 22 cm Napomene Posveta autora: Živko Jevtić, pesnik i književnik, rođen je 9.10.1898. u Bagrdanu od oca Jevtić Ljubomira i majke Jevtić Stanije. Odrastao je u seljačkoj i trgovačkoj porodici, koja je poslovala sa Bečom i Peštom, i koja mu je omogućila da završi jugoslovensku književnost na filozofskom fakultetu. Kao diplomirani student postavljen je za suplenta kruševačke gimnazije ministarskim ukazom od 4. marta 1923. god. Čudesni radni vek Živka Jevtića, prekidan odsustvima i otkazima koje je davao, trajao je do 1934. godine kada se povukao iz javnog života. Ali jedan vrstan intelektualac, jedan omiljeni profesor, i jedna pre svega nadarena književna duša je ostavio dubok trag u književnosti tog doba. Za vreme njegovog boravka u Kruševcu pokrenuto je nekoliko časopisa: `Đački glasnik`, `Krug`, `Ventiri`, pa iako nijedan od ovih časopisa nije potpisivao kao urednik, svi najozbiljniji tekstovi, prikazi, uvodnici, prilozi poezije bili su prilozi Živka Jevtića. Kruševac je ponekad postao pretesan za čoveka koji je u intelektualnom smislu nadrastao sredinu pa u dva navrata boravi u Parizu ― jednom ostaje godinu dana, a drugi put tri meseca. Iako do tada nije imao ni jednu objavljenu knjigu Živko Jevtić je ušao u čuvenu antologiju Sime Pandurovića objavljenoj 1926. godine. a koliko je vredela njegova poezija pokazuje i podatak da je u `Srpskom književnom glasniku` Živko bio zastupljen odmah iza Ive Andrića, a ispred veličina kakva je Desanka Maksimović, sa kojom je bio prijatelj i sa kojom je obavljao prepisku. Kada se govori o stvaralaštvu Živka Jevtića, ne treba olako preći preko fenomena zavičajnosti ― kaže dr Ratomir Baturan ― Morave, moravskog čoveka, te čudesne prirode, tog susreta vetrova, sudara klima ... čini se puna je mini poezija ovog pesnika. Vetar, grane ... to je najprisutniji motiv u njegovoj poeziji...` 1963. godine je izašla knjiga `Reka ljudima govori` kao jedna metafora dijaloga sa rekom. Ne treba zaboraviti da je Živko Jevtić objavio knjigu `Pripovetke` 1938. a kao mesto izdanja upisan je Bagrdan. Ovo samo govori koliko je Živko voleo svoj zavičaj, svoj Bagrdan u koji se povukao u mir i spokoj porodičnog doma u kojemu je ostao do svoje smrti. Inače, svoju prvu zbirku pesama `Samosvesti` Živko je objavio u Kruševcu 1928. godine, a drugu `Postojanje` takođe u Kruševcu 1932. godine. Zajedno sa Brankom L. Lazarevićem, Dobrijem Dimitrijevićem, Vojislavom Jankovićem zastupljen je u zbirci `Lirika` koju su štampali isto u Kruševcu 1933. godine. Zajedničkim poduhvatom biblioteke u Kruševcu i Jagodini 1990. godine objavljena je zbirka koja je objedinila tri knjige: Samosvest, Postojanje i Prisnost. Predgovor ovom izdanju učinio je dr Radomir Baturan, jedan od istraživača Živkovog života i dela, koji je najviše i uložio truda u to. `Baturan je ubedljivo dokazao da delo Živka Jevtića zauzima visoko mesto u književnosti između dva svetska rata i da se uklapa u linije srpske metafizičke lirike od njenih početaka u srednjem veku do dana današnjeg. Stoga Baturanova reafirmacija Živka Jevtića predstavlja ne samo zakasnelo priznavanje kritičarske nepravde prema ovom tragičnom stvaraocu, nego i važno književno istorijsko otkriće i vrlo solidan doprinos istoriji srpske književnosti, rekao je mr Milan Radulović na promociji ove knjige u jagodinskoj biblioteci 1996. godine. O Živku Jevtiću može još mnogo toga da se kaže, o njemu je izlazio feljton `Živko Jevtić ili spirala tragizma` u Novom Putu, a potpisao ga je novinar i književnik Živorad Đorđević. O njemu su pisali Radomir Konstatinović, Milan Simić, Nikodije Spasić, Milan Nuikolić, književnik iz Kragujevca, inače rođeni Bagrdanac i mnogi drugi. Na kraju njegov pesnički sabrat Antonije Marinković kaže: `Njegova priča i započinje i završava se u Bagrdanu nadomak Jagodine i omeđena je godinama 1898 i 1980. Između je život koji je ovog čoveka nosio na razne strane vezujući ga čudnim nitima za dva grada: Kruševac i Pariz. Ovaj čovek je po rođenju Bagrdanac, po opredeljenju pesnik, po pesničkoj vokaciji metafizimar koji piše dušom bagrdanskog seljaka, bagrdanske šume, zvukova, vinograda, po obrazovanju profesor, po značaju književnog dela još uvek neistražen i nevalorizovan `svitac što se ritmički pali i gasi u noći`.

36836) ČOVEK BEZ SVOJSTAVA 1 i 2 , Robert Muzil , Ethos i Beoknjiga Beograd 2007 , Ovaj roman kao i druga dela Roberta Muzila (1880-1942), odlikuje jezička virtuoznost i misaona strukturalnost, koja ovog pisca svrstava u sam vrh evropske književnosti, i koja, možda više nego ikad ranije, imaju veoma izražen uticaj na tokove svetske književnosti. Premda još nije dovoljno istraženo, književno delo ovog vrhunski i svestrano obrazovanog pisca uzdiže ga u sam vrh najelitnijih pisaca XX veka. Skeptični kao i Muzilov junak, sami i bez smisla, pitamo se postoji li uopšte država čije godišnjice slavimo. Pošto je kušao sa svakog drveta saznanja, od onog davnog biblijskog, do poslednjeg, nihilističkog, koje pupi u drugoj polovini devetnaestog veka, zlokobno se rascvetava i obeležava ceo dvadeseti vek i ulazi u dvadeset prvi, moglo bi se reći da je današnji čovek u sličnoj situaciji u kojoj se nalazio Ulrih, glavni junak romana Roberta Muzila (1880–1942) „Čovek bez svojstava”. Skalu užasa i velikih vrednosti koje je prošao za dva ili više milenijuma, koju neki doživljavaju kao čovekov stalni napredak u visine, a drugi kao permanentni pad i još veći pad u svetski kal, učinili su od najinteligentnije vrste na zemlji biće koje je sve manje zainteresovano za svet oko sebe, biće koje se ne opredeljuje (jer su se svi izbori pokazali kao promašeni), koje zaviruje u svoju nutrinu, pokušavajući na nađe kakav-takav izlaz. Tako smo, a da možda toga nismo ni svesni, postali sabraća Muzilovog junaka – postali smo ljudi bez svojstava, bez smisla za stvarnost u koju smo, sartrovski rečeno, bačeni bez svoje želje i bez svoje želje učestvujemo u nekim događajima koji nas se i ne tiču, simuliramo živa bića, a zapravo smo samo jedan Bodrijarov simulakrum. U tome se sastoji naš nazovinapredak – sami i bez smisla za život zavaravamo se pred konačnom istinom tako što, kao i Ulrih, pripremamo proslavu neke godišnjice, sumnjičavi i skeptični kao i Muzilov junak, pitajući se postoji li uopšte država čiju godišnjicu slavimo. U „Čoveku bez svojstava” ta nazovidržava jeste „Kakanija” (to jest k. u. k. monarhija, što će reći carska Austro-Ugarska u poslednjoj godini pred početak Prvog svetskog rata). I, dok ceo svet zna da se „Kakanija” (kakvog li nenadmašnog Muzilovog cinizma!) raspada, Ulrihu nepoznata država, iako u njoj živi, paradira i priprema se za prvu veliku svetsku klanicu. U toj „sablasno-nestvarnoj” atmosferi, Ulrih, kao sekretar odbora za proslavu jednog važnog jubileja kakanijske monarhije, biva uvučen u društvo ljudi kojima ne pripada, koje ne razume i, povrh svega, nema nikakve sličnosti s njima, ni ideološke ni intelektualne. Nesvesni raspada koji se, zapravo, već događa, iako rat još nije ni počeo, okupljeno društvo beskrajno i jalovo razmatra program velike proslave, ne shvatajući da im stvarnost već kuca u glavu. Iako ga je Muzil nazvao „čovekom bez svojstava”, Ulrih je zapravo jedini koji vidi tu užasnu jalovost koja najavljuje raspad dojučerašnje moćne države po svim šavovima; iako sumnja u „stvarnost zbilje”, on je jedini koji tu zbilju oseća, pa makar to bilo samo snatrenje nekog smislenijeg života, i na kraju (kakvog li obrta?), on, „čovek bez svojstava”, jedini je ljudsko biće koje sve to vidi i oseća. Muzil se dugo pripremao za pisanje svog glavnog nedovršenog dela. Prva sveska romana objavljena je 1930. godine, druga tri godine kasnije, a treća (nedovršena) posle njegove smrti, 1943. godine. Prva sveska ovog obimnog romana obuhvata građu cele prve knjige, podeljena u dva dela koja je pisac nazvao: „Kao neki uvod” i „Uvek jedno te isto”. Velika svetska ekonomska kriza tridesetih godina nije omela Muzila da za tri godine štampa drugu svesku. Da bi obezbedio sredstva za život on, inženjer mašinstva i doktor filozofije (doktorirao na Ernstu Mahu), dakle čovek različitih i izuzetnih sposobnosti, počinje da se bavi i nekim „sitnijim” stvarima – piše eseje za novine i odlazi u Berlin da bi radio kao pozorišni kritičar. Baš kad su nacisti došli na vlast, Muzil zbog svoje savesti napušta Nemačku i ponovo se vraća u Beč, gde mu 1933. godine izlazi druga sveska „Čoveka bez svojstava”. Ubrzo, pošto je nacističko ludilo doživelo neviđene razmere, a njegova jalova „Kakanija” postala deo Trećeg rajha, Muzil kao i većina bečkih intelektualaca dobrovoljno ili prinudno odlazi u izgnanstvo. Muzil to čini dobrovoljno, uostalom kao i mnogi nemački pisci (Tomas Man, Herman Hese), nastavljajući da stvara u neutralnoj Švajcarskoj i, naravno, da zajedno leče svoju savest zbog moralnih grozota koje je jedan austrijski, dakle kakanijski, kaplar sprovodio nad narodom koji je iznedrio Kanta, Hegela, Getea, Šilera, Baha... Na svoju sreću, ili možda nesreću, Muzil nije doživeo kraj rata, niti objavljivanje treće sveske svog „Čoveka bez svojstava”. Nezavršen, pojavio se 1943. u Švajcarskoj, godinu dana posle njegove prerane smrti, verovatno i kao posledica bede i zaborava u kojima je živeo. Tek su njegova literarna sabraća, pre svih Tomas Man, posle rata obnovili sećanje na njega, podsetivši one stare, zaboravne i jalove kakanijske, kao i nove generacije da je Muzilov roman jedan od najvećih romana dvadesetog veka. Ironija i nenadmašna psihologija, protkana čitavim esejističko-filozofskim pasažima, protkana Muzilovim samosvojnim jezičkim obrtima, dugo su za savremenike bile nerazumljive. Današnje generacije obrazovanih čitalaca pronašle su u Muzilovom romanu dah vremena u kojem živimo, onaj trenutak kad si sam i kad te ne razumeju jer nisi svrstan ni u kakve redove, civilne ili vojničke, bili oni kakanijski, nacistički, staljinistički, globalistički ili čak demokratski! Onaj ko može da proživi život izvan svih dogmi i društveno poželjnih pravila – zaslužuje u najboljem značenju naziv „čoveka bez svojstava”. POTPUNO NOVO , 2 knjige , tvrd povez, format 15,5 x 21 cm , ćirilica, 609 + 882 strane

Reč izdavača: ’’In memoriam Dejan Medaković (1922 – 2008) Akademik Dejan Medaković rođen je u Zagrebu 7. jula 1922. godine. Gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima 1941. Za vreme rata živi kao izbeglica u Beogradu, gde je 1942. godine stupio kao asistent – volonter u Muzej kneza Pavla (današnji Narodni muzej). Od te godine do 1952. službuje u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu FNRJ, odnosno Savetu za nauku i kulturu FNRJ, i u Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Od 1952. do 1954. godine radi u Istorijskom institutu SANU. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je na grupi za istoriju umetnosti 1949. godine. U Srpskoj akademiji nauka Medaković je 1954. odbranio doktorsku tezu Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka. Odmah posle odbranjene disertacije 1954. izabran je za asistenta na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju umetnosti. Docent istog fakulteta postao je 1957, 1962. izabran je za vanrednog profesora, a 1967. za redovnog profesora. Na Filozofskom fakultetu vršio je razne dužnosti: bio je upravnik Odeljenja, predsednik Saveta, predstavnik Fakulteta u Univerzitetskom savetu, a u školskoj 1971/72. i 1972/73. godini bio je i dekan ove ustanove. Akademik Dejan Medaković je 31. decembra 1982. godine po svojoj molbi otišao u penziju, iako je mogao da služi još pet godina. Za dopisnog člana SANU izabran je 27. aprila 1972. godine, 7. maja 1981. izabran je za redovnog člana SANU, a 11. februara 1999. za predsednika SANU. Od 1981. do 1985. bio je sekretar Odeljenja istorijskih nauka SANU, a 1985. izabran je za generalnog sekretara SANU, a tu dužnost vršio je do 1994. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte uMinhenu. Posebnu delatnost Medaković je razvio u Matici srpskoj u Novom Sadu. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. Od osnivanja Instituta za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, maja 1968, Medaković je član Naučnog veća ovog Instituta. Član je austrijskog Društva za proučavanje XVIII veka. Godine 1995. izabran je za redovnog člana Evropske akademije nauka u Salcburgu. Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. U tri mandata biran je za predsednika Skupštine Vukove zadužbine. Godine 1981. dobio je „Prosvetinu” nagradu za književnost, istoriju i filozofiju, a 1987. austrijsku nagradu „Anton Gindely-Preiss”. Slede: Sedmojulska nagrada Srbije (1989), Herderova nagrada (1990), Oktobarska nagrada Beograda za Efemeris i (1990), nagrada za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II (1991) i nagrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III (1992). Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji. Odlikovan je od Svetog arhijerejskog sinoda Ordenom sv. Save i stepena (24. septembra 1990), Velikim krstom za zasluge Savezne Republike Nemačke (26. septembra 1990) i Krstom Republike Austrije „Litteris et artibus”. Od predsednika Republike Mađarske dobio je Zlatnu medalju. Od predsednika Republike Jugoslavije, Orden Vuka St. Karadžića, I stepena. Od mitropolita zagrebačkog: Orden Katarine grof. Celjske 2007. godine, I stepena. Dobitnik je brojnih plaketa, povelja i zahvalnica od mnogih nacionalnih institucija (Narodni muzej, Muzej grada Beograda, Narodna biblioteka, Univerzitetska biblioteka, Matica srpska, Fakultet likovnih umetnosti, grad Kruševac itd.). Povelju Saveza društava konzervatora Jugoslavije dobio je 1975, godišnju nagradu Društva konzervatora Srbije 1987, a 1990. godine uručena mu je povelja Društva konzervatora Srbije za izuzetan doprinos na zaštiti spomenika kulture Kosova i Metohije (povodom 600. godišnjice Kosovske bitke). Dobitnik je i nagrade Kruna despota Stefana Lazarevića i Zlatnog prstena despota Stefana Lazarevića. Predavao je na nizu evropskih univerziteta, akademija nauka i naučnih instituta, učestvovao na mnogim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. U SANU bio je predsednik organizacionog odbora Međunarodnog skupa „Zapadnoevropski barok i vizantijski svet” (1989). Pored niza studija i priloga iz struke, Medaković je objavio i knjige: Beograd u starim gravirama, 1950; Grafika srpskih štampanih knjiga XV–XVII veka, 1958; Srpski slikari XVIII–XX veka, 1968; Putevi srpskog baroka, 1971; Tragom srpskog baroka, 1976; Manastir Savina, 1976; Hilandar, 1978 (sa D. Bogdanovićem i B. J. Đurićem, koja je štampana na nemačkom, engleskom, francuskom i japanskom jeziku); Srpska umetnost u XVIII veku, 1980; Srpska umetnost u XIX veku, 1981; Sentandreja, 1982 (sa D. Davidovim): Svedočenja, 1984; Istraživači srpskih starina, 1985; Letopis Srba u Trstu, 1987 (sa Đ. Miloševićem); Barok kod Srba, 1988; Kosovski boj u likovnim umetnostima, 1989; Serbischer Barock, 1991; Traženje dobra, 1995; Srbi u Beču, 1999. (isto i na nemačkom); Otkriće Hilandara, 2001; Izabrane srpske teme I 1996, II 2001, III 2002. i IV 2005, 2006, IV 2007. Izdavačka kuća „Prometej” izdala je u dva izdanja: Dunav, reka jedinstva Evrope i 2006. knjigu Josif II, kao i monografiju „Sveta gora fruškogorska”. Medaković se bavi i književnošću. Još pre Drugog svetskog rata objavljivao je priče, pesme i putopise. Zbirku pesama Motivi objavio je 1946. godine, a 1966. u izdanju beogradske „Prosvete” zbirku pesama Kamenovi. Srpska književna zadruga mu je 1987. godine izdala zbirku pesama Umir, a „Bagdala” iz Kruševca 1989. zbirku pesama pod nazivom Niska. Srpska književna zadruga objavila mu je 1994. zbirku pesama Znak na stegu, a iste godine Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki” u Somboru knjigu pesama Zaveštanje. Izdavačko preduzeće „Prometej” iz Novog Sada izdalo je Medakovićevih pet knjiga poezije 2000. godine zajedno sa novim pesmama pod naslovom: Sve čudnije je čudo. Isti izdavač izdao je knjigu pesama Pečalna tišina. Najzad, Beogradski izdavačko-grafički zavod je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris – hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994). Isto delo u dva izdanja „Prometej”. Izdavač „Kairos” u Sremskim Karlovcima štampao je pet knjiga Medakovićevih kratkih priča: ’’Povratak u Rakitije’’, ’’Ptice’’, ’’Orlov slet’’, ’’Parastos u Sr. Karlovcima’’ i ’’Lumen Karlovačke gimnazije’’. Medakovićeve pesme su prevedene na engleski, mađarski, nemački, esperanto, italijanski i češki jezik. Efemeris I preveden je 1995. na francuski.’’

Gi de Mopasan Posle ljubaviMeki povezIzdavač Svjetlost SarajevoEdicija Džepna knjigaАнри Рене Албер Ги де Мопасан (франц. Henry René Albert Guy de Maupassant;[1][2][2][3][4][5] Турвил сир Арке, 5. август 1850 — Париз, 6. јул 1893) био је француски реалистички писац.Мопасан је рођен у месту Шато де Мироменил (Château de Miromesnil), код Дјепа у Француској. Писао је приповетке и романе. Иако су његови `Стихови` били почетнички неуспех, Мопасан прозаист је постао `највећи песник маглене и хладне нормандијске равнице, непролазне лепоте њених нежних и страстних пејзажа`. Кад пише о људима, то су људи `који су изгубили вољу за животом`. Чак и кад воле живот, јунаци његових новела и прича не умеју да живе. Они су жртве страсти и трагичних неспоразума.[6][7]БиографијаМопасан са 7 годинаМопасанови су били стара лоренска породица која се доселила у Нормандију средином 18. века. Његов отац се 1846. оженио Лором де Поатевен (Laure Le Poittevin), девојком из добростојеће грађанске породице. Лора и њен брат Алфред су се у детињству често играли са сином руанског хирурга, Гиставом Флобером, који је касније снажно утицао на живот Мопасана.[8] Била је то жена неуобичајеног литерарног укуса за то време, а врло добро је познавала класике, нарочито Шекспира. Будући да је била раздвојена од мужа, своја два сина, Гија и Ервеа, подизала је сама.Све до своје тринаесте године, Ги је са својом мајком живео у Етретау, где је неометано растао уживајући у благодетима приморског села: знао је често са рибарима ићи у риболов или разговарати са локалним сељацима на њиховом дијалекту. Био је толико привржен мајци да је, након што је уписан на богословију у Иветоу, врло брзо успео у настојању да буде избачен из школе и да се врати мајци.[9] Из те фазе његовог живота потиче и његова изражена одбојност према религији.Потом је био послат у руански Лицеј Пјер Корнеј, где је почео да се интересује за поезију, али се успешно опробао и у глуми.[10] Француско-пруски рат избио је убрзо након што је Ги завршио колеџ 1870. године, па се он одмах пријавио као добровољац, часно се борећи на фронту. Након завршетка рата 1871. године, напустио је Нормандију и дошао у Париз, где је следећих десет година радио као поморски службеник. У тих десет година једина разонода му је била веслање по Сени недељом и празницима. У то време Гистав Флобер му је постао тутор и својеврстан литерарни водич у његовим књижевним и новинарским почецима. У Флоберовој кући сусрео је руског романописца Ивана Тургењева и Емила Золу, као и многе друге представнике реализма и натурализма. У то време пише песме и кратке драме.Године 1878. прешао је у Министарство јавног информисања, где је постао спољни уредник неколико водећих новина тог времена као што су Фигаро, Жил Бла, Голоаз и Л Еко д Пари, док је своје слободно време посветио писању романа и приповедака. Године 1880. објавио је своје прво ремек-дело Boule de suif, које је одмах постигло велик успех. Флобер је то дело описао као „ремек-дело за сва времена“.Мопасанов најплоднији период био је од 1880. до 1891. Поставши славан својом првом приповетком, марљиво је писао и стварао два, а понекад и четири дела годишње. Срећан спој књижевног талента и смисла за бизнис донео му је право богатство. Године 1881. објавио је прву књигу приповедака под насловом Кућа Телијеових (La Maison Tellier), која је у само две године достигла дванаест издања. Године 1883. завршио је свој први роман Један живот (Une Vie), који се за мање од годину дана продао у 25.000 примерака.Бел-АмиМопасанов гроб на МонпарнасуУ својим романима је детаљније разрађивао заплете из својих приповедака. Његов други роман, Бел-Ами, који је издат 1885, достигао је тридесет седам издања за само четири месеца. Његов тадашњи издавач добро је плаћао свако његово ново ремек-дело, а том периоду Мопасан је написао и роман Пјер и Жан, који многи сматрају његовим најбољим романом.Од рођења повучен, волео је самоћу и медитацију. Често је путовао у Алжир, Италију, Енглеску, Бретању, Сицилију, Оверњу и са сваког путовања враћао се са новом књигом. Крстарио је на својој јахти „Бел-Ами“, названој по његовом роману. Овако буран живот није га спречавао да се спријатељи са најславнијим књижевницима тог времена: Александар Дима Син му је био као други отац; у Е ле Бену је срео Иполита Тена и био одушевљен овим филозофом и историчарем. Флобер је и даље играо улогу његовог литерарног „кума“. Мопасаново пријатељство са писцем Гонкуром било је кратког века: његова отворена и практична нарав супротставила се атмосфери трачева, скандала, лицемерја и подметања коју су Гонкур и његов брат створили у салонима намештаја из 18. века. Мрзео је људску комедију и друштвену фарсу. У каснијим годинама код њега се развила готово болесна жеља за самоћом и самоочувањем, уз сталан страх од смрти те манија прогањања заједно са симптомима сифилиса зарађеног у младости. Године 1891. потпуно је изгубио разум, а умро је две године касније, јула 1893, месец дана пре 43. рођендана. Ги де Мопасан покопан је на гробљу Монпарнас у Паризу.ДелаНајважнија делаBoule de suif, приповетка, 1880.Кућа Телићевих (La Tela Tellier), збирка приповедака, 1881.Један живот (Une Vie, 1883)Бел-Ами (Bel-Ami, 1885)После љубави (Mont-Oriol, 1887)Пјер и Жан (Pierre et Jean, 1888)Јака као смрт (Fort comme la mort, 1888)Наше срце (Notre coeur, 1890)12/11

GI DE MOPASAN POSLE LJUBAVI Meki povez Džepni format Анри Рене Албер Ги де Мопасан (франц. Henry René Albert Guy de Maupassant;[1][2][2][3][4][5] Турвил сир Арке, 5. август 1850 — Париз, 6. јул 1893) био је француски реалистички писац. Мопасан је рођен у месту Шато де Мироменил (Château de Miromesnil), код Дјепа у Француској. Писао је приповетке и романе. Иако су његови `Стихови` били почетнички неуспех, Мопасан прозаист је постао `највећи песник маглене и хладне нормандијске равнице, непролазне лепоте њених нежних и страстних пејзажа`. Кад пише о људима, то су људи `који су изгубили вољу за животом`. Чак и кад воле живот, јунаци његових новела и прича не умеју да живе. Они су жртве страсти и трагичних неспоразума.[6][7] Биографија Мопасан са 7 година Мопасанови су били стара лоренска породица која се доселила у Нормандију средином 18. века. Његов отац се 1846. оженио Лором де Поатевен (Laure Le Poittevin), девојком из добростојеће грађанске породице. Лора и њен брат Алфред су се у детињству често играли са сином руанског хирурга, Гиставом Флобером, који је касније снажно утицао на живот Мопасана.[8] Била је то жена неуобичајеног литерарног укуса за то време, а врло добро је познавала класике, нарочито Шекспира. Будући да је била раздвојена од мужа, своја два сина, Гија и Ервеа, подизала је сама. Све до своје тринаесте године, Ги је са својом мајком живео у Етретау, где је неометано растао уживајући у благодетима приморског села: знао је често са рибарима ићи у риболов или разговарати са локалним сељацима на њиховом дијалекту. Био је толико привржен мајци да је, након што је уписан на богословију у Иветоу, врло брзо успео у настојању да буде избачен из школе и да се врати мајци.[9] Из те фазе његовог живота потиче и његова изражена одбојност према религији. Потом је био послат у руански Лицеј Пјер Корнеј, где је почео да се интересује за поезију, али се успешно опробао и у глуми.[10] Француско-пруски рат избио је убрзо након што је Ги завршио колеџ 1870. године, па се он одмах пријавио као добровољац, часно се борећи на фронту. Након завршетка рата 1871. године, напустио је Нормандију и дошао у Париз, где је следећих десет година радио као поморски службеник. У тих десет година једина разонода му је била веслање по Сени недељом и празницима. У то време Гистав Флобер му је постао тутор и својеврстан литерарни водич у његовим књижевним и новинарским почецима. У Флоберовој кући сусрео је руског романописца Ивана Тургењева и Емила Золу, као и многе друге представнике реализма и натурализма. У то време пише песме и кратке драме. Године 1878. прешао је у Министарство јавног информисања, где је постао спољни уредник неколико водећих новина тог времена као што су Фигаро, Жил Бла, Голоаз и Л Еко д Пари, док је своје слободно време посветио писању романа и приповедака. Године 1880. објавио је своје прво ремек-дело Boule de suif, које је одмах постигло велик успех. Флобер је то дело описао као „ремек-дело за сва времена“. Мопасанов најплоднији период био је од 1880. до 1891. Поставши славан својом првом приповетком, марљиво је писао и стварао два, а понекад и четири дела годишње. Срећан спој књижевног талента и смисла за бизнис донео му је право богатство. Године 1881. објавио је прву књигу приповедака под насловом Кућа Телијеових (La Maison Tellier), која је у само две године достигла дванаест издања. Године 1883. завршио је свој први роман Један живот (Une Vie), који се за мање од годину дана продао у 25.000 примерака. Бел-Ами Мопасанов гроб на Монпарнасу У својим романима је детаљније разрађивао заплете из својих приповедака. Његов други роман, Бел-Ами, који је издат 1885, достигао је тридесет седам издања за само четири месеца. Његов тадашњи издавач добро је плаћао свако његово ново ремек-дело, а том периоду Мопасан је написао и роман Пјер и Жан, који многи сматрају његовим најбољим романом. Од рођења повучен, волео је самоћу и медитацију. Често је путовао у Алжир, Италију, Енглеску, Бретању, Сицилију, Оверњу и са сваког путовања враћао се са новом књигом. Крстарио је на својој јахти „Бел-Ами“, названој по његовом роману. Овако буран живот није га спречавао да се спријатељи са најславнијим књижевницима тог времена: Александар Дима Син му је био као други отац; у Е ле Бену је срео Иполита Тена и био одушевљен овим филозофом и историчарем. Флобер је и даље играо улогу његовог литерарног „кума“. Мопасаново пријатељство са писцем Гонкуром било је кратког века: његова отворена и практична нарав супротставила се атмосфери трачева, скандала, лицемерја и подметања коју су Гонкур и његов брат створили у салонима намештаја из 18. века. Мрзео је људску комедију и друштвену фарсу. У каснијим годинама код њега се развила готово болесна жеља за самоћом и самоочувањем, уз сталан страх од смрти те манија прогањања заједно са симптомима сифилиса зарађеног у младости. Године 1891. потпуно је изгубио разум, а умро је две године касније, јула 1893, месец дана пре 43. рођендана. Ги де Мопасан покопан је на гробљу Монпарнас у Паризу. Дела Најважнија дела Boule de suif, приповетка, 1880. Кућа Телићевих (La Tela Tellier), збирка приповедака, 1881. Један живот (Une Vie, 1883) Бел-Ами (Bel-Ami, 1885) После љубави (Mont-Oriol, 1887) Пјер и Жан (Pierre et Jean, 1888) Јака као смрт (Fort comme la mort, 1888) Наше срце (Notre coeur, 1890)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Pripovetka Anri Rene Alber Gi de Mopasan (franc. Henry René Albert Guy de Maupassant; Turvil sir Arke, 5. avgust 1850 — Pariz, 6. jul 1893) bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Iako su njegovi `Stihovi` bili početnički neuspeh, Mopasan prozaist je postao `najveći pesnik maglene i hladne normandijske ravnice, neprolazne lepote njenih nežnih i strastnih pejzaža`. Kad piše o ljudima, to su ljudi `koji su izgubili volju za životom`. Čak i kad vole život, junaci njegovih novela i priča ne umeju da žive. Oni su žrtve strasti i tragičnih nesporazuma. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji je kasnije snažno uticao na život Mopasana.[3] Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine, Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci.[4] Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom je bio poslat u ruanski Licej Pjer Kornej, gde je počeo da se interesuje za poeziju, ali se uspešno oprobao i u glumi.[5] Francusko-pruski rat izbio je ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870. godine, pa se on odmah prijavio kao dobrovoljac, časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine, napustio je Normandiju i došao u Pariz, gde je sledećih deset godina radio kao pomorski službenik. U tih deset godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu je postao tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreo je ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao spoljni urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari, dok je svoje slobodno vreme posvetio pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavio je svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje je odmah postiglo velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva, a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavio je prvu knjigu pripovedaka pod naslovom Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), koja je u samo dve godine dostigla dvanaest izdanja. Godine 1883. završio je svoj prvi roman Jedan život (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodao u 25.000 primeraka. Bel-Ami Mopasanov grob na Monparnasu U svojim romanima je detaljnije razrađivao zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a tom periodu Mopasan je napisao i roman Pjer i Žan, koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Bretanju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti „Bel-Ami“, nazvanoj po njegovom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu je sreo Ipolita Tena i bio oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima nameštaja iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem, uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno je izgubio razum, a umro je dve godine kasnije, jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu. Najvažnija dela Boule de suif, pripovetka, 1880. Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), zbirka pripovedaka, 1881. Romani Jedan život (Une Vie, 1883) Bel-Ami (Bel-Ami, 1885) Posle ljubavi (Mont-Oriol, 1887) Pjer i Žan (Pierre et Jean, 1888) Jaka kao smrt (Fort comme la mort, 1888) Naše srce (Notre coeur, 1890)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1- Bel-Ami - 431 str. 2- Dunda - 438 strana 3- Jaka kao smrt - 279 str 4- Jedan život - 314 str 5- Ljubavni sastanak - 246 str 6- Mont-Oriol - 320 str 7- Pierre i Jean - 193 str 8- Umiranje duše - 360 str Anri Rene Alber Gi de Mopasan (franc. Henry René Albert Guy de Maupassant; Turvil sir Arke, 5. avgust 1850 — Pariz, 6. jul 1893) bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Iako su njegovi `Stihovi` bili početnički neuspeh, Mopasan prozaist je postao `najveći pesnik maglene i hladne normandijske ravnice, neprolazne lepote njenih nežnih i strastnih pejzaža`. Kad piše o ljudima, to su ljudi `koji su izgubili volju za životom`. Čak i kad vole život, junaci njegovih novela i priča ne umeju da žive. Oni su žrtve strasti i tragičnih nesporazuma. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji je kasnije snažno uticao na život Mopasana.[3] Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine, Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci.[4] Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom je bio poslat u ruanski Licej Pjer Kornej, gde je počeo da se interesuje za poeziju, ali se uspešno oprobao i u glumi.[5] Francusko-pruski rat izbio je ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870. godine, pa se on odmah prijavio kao dobrovoljac, časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine, napustio je Normandiju i došao u Pariz, gde je sledećih deset godina radio kao pomorski službenik. U tih deset godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu je postao tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreo je ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao spoljni urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari, dok je svoje slobodno vreme posvetio pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavio je svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje je odmah postiglo velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva, a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavio je prvu knjigu pripovedaka pod naslovom Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), koja je u samo dve godine dostigla dvanaest izdanja. Godine 1883. završio je svoj prvi roman Jedan život (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodao u 25.000 primeraka. Bel-Ami Mopasanov grob na Monparnasu U svojim romanima je detaljnije razrađivao zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a tom periodu Mopasan je napisao i roman Pjer i Žan, koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Bretanju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti „Bel-Ami“, nazvanoj po njegovom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu je sreo Ipolita Tena i bio oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima nameštaja iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem, uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno je izgubio razum, a umro je dve godine kasnije, jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu. Najvažnija dela Boule de suif, pripovetka, 1880. Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), zbirka pripovedaka, 1881. Romani Jedan život (Une Vie, 1883) Bel-Ami (Bel-Ami, 1885) Posle ljubavi (Mont-Oriol, 1887) Pjer i Žan (Pierre et Jean, 1888) Jaka kao smrt (Fort comme la mort, 1888) Naše srce (Notre coeur, 1890)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anri Rene Alber Gi de Mopasan (franc. Henry René Albert Guy de Maupassant; Turvil sir Arke, 5. avgust 1850 — Pariz, 6. jul 1893) bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Iako su njegovi `Stihovi` bili početnički neuspeh, Mopasan prozaist je postao `najveći pesnik maglene i hladne normandijske ravnice, neprolazne lepote njenih nežnih i strastnih pejzaža`. Kad piše o ljudima, to su ljudi `koji su izgubili volju za životom`. Čak i kad vole život, junaci njegovih novela i priča ne umeju da žive. Oni su žrtve strasti i tragičnih nesporazuma. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji je kasnije snažno uticao na život Mopasana.[3] Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine, Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci.[4] Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom je bio poslat u ruanski Licej Pjer Kornej, gde je počeo da se interesuje za poeziju, ali se uspešno oprobao i u glumi.[5] Francusko-pruski rat izbio je ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870. godine, pa se on odmah prijavio kao dobrovoljac, časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine, napustio je Normandiju i došao u Pariz, gde je sledećih deset godina radio kao pomorski službenik. U tih deset godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu je postao tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreo je ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao spoljni urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari, dok je svoje slobodno vreme posvetio pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavio je svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje je odmah postiglo velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva, a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavio je prvu knjigu pripovedaka pod naslovom Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), koja je u samo dve godine dostigla dvanaest izdanja. Godine 1883. završio je svoj prvi roman Jedan život (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodao u 25.000 primeraka. Bel-Ami Mopasanov grob na Monparnasu U svojim romanima je detaljnije razrađivao zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a tom periodu Mopasan je napisao i roman Pjer i Žan, koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Bretanju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti „Bel-Ami“, nazvanoj po njegovom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu je sreo Ipolita Tena i bio oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima nameštaja iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem, uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno je izgubio razum, a umro je dve godine kasnije, jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu. Najvažnija dela Boule de suif, pripovetka, 1880. Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), zbirka pripovedaka, 1881. Romani Jedan život (Une Vie, 1883) Bel-Ami (Bel-Ami, 1885) Posle ljubavi (Mont-Oriol, 1887) Pjer i Žan (Pierre et Jean, 1888) Jaka kao smrt (Fort comme la mort, 1888) Naše srce (Notre coeur, 1890)

Stevan Jakovljević Zemlja u plamenu Tvrdi povez Izdavač Minerva Subotica Stevan Jakovljević rođen je 1890. godine u Knjaževcu. Po struci je bio botaničar i profesor Beogradskog univerziteta, čiji je rektor bio od 1945. do 1950. Kao vojnik je učestvovao u oba svetska rata i romani koje je pisao se velikim delom oslanjaju na ta iskustva. Umro je u Beogradu 1962. godine. Njegove knjige su iz nepoznatog razloga danas veoma zapostavljene i veliki broj ljudi uopšte ne zna da one postoje, iako zbog poruka koje šalju ne bi bile višak ni u školskoj lektiri. Jakovljevićevom stilu pisanja su upućene mnoge zamerke, poput površnog i previše prostog pisanja, previše reporterskog stila i rasplinutosti, ali to nije sprečilo njegovo najpoznatije delo, „Srpsku trilogiju“, da bude izuzetno popularno između dva rata. Ono što se njegovim knjigama svakako ne može zameriti je tečnost i lakoća čitanja, pa se vrlo lako mogu pročitati u jednom dahu. Najznačajnija dela Stevana Jakovljevića su: „Srpska trilogija“. U pitanju je zapravo autobiografska knjiga iz tri dela, „Devetsočetrnaesta“, „Pod krstom“ i „Kapija slobode“, ali se u novijim izdanjima štampaju zajedno. Kroz lične doživljaje autora i njegovih saboraca opisan je tok rata od samih početaka, preko povlačenja kroz Albaniju pa do konačne pobede. Najveća vrednost „Srpske trilogije“ je u njenoj potpunoj autentičnosti i opisu događaja koji su se zaista desili, i to iz očiju jednog običnog vojnika i sa jakim humanim elementima i opisom velike tragedije Prvog svetskog rata, koja je u ono vreme još uvek bila u živom sećanju. „Smena generacija“. Ovaj roman kroz oči nekoliko likova predstavlja promene koje su se dvadesetih i tridesetih godina dešavale u jugoslovenskom društvu, prvenstveno u Beogradu kao glavnom i najvećem gradu. Opisane su mnoge stvari, od menjanja odnosa između muškaraca i žena, sudija penzionisanih iz političkih razloga, teškog života radnika, uticajnih i bahatih industrijalaca i privatnih kapitalista, korumpiranih političara i njihove veze sa masonima pa sve do odrastanja mladih ljudi na ulicama Beograda gde tenzije između levičara i desničara rastu svakim danom a policija hapsi i muči studente zbog najmanjih sumnji da gaje simpatije prema zabranjenim komunistima. Čitajući „Smenu generacija“ lako možemo doći do zaključka da se ondašnja situacija u društvu jedva razlikovala od ove danas. „Velika zabuna“ i „Likovi u senci“ su još dva autobiografska ratna romana pisana iz očiju autora, ovog puta u Drugom svetskom ratu. „Velika zabuna“ govori o početku rata i sabotaži vojske od strane domaćih fašista, dok „Likovi u senci“ prate Jakovljevića kroz ratne logore, od Italije do Ukrajine pa sve do oslobođenja. Još jedan roman sa tematikom Drugog svetskog rata je „Zemlja u plamenu“. On se dešava u Kragujevcu i okolini i opisuje okupaciju i početak narodno oslobodilačke borbe i ustanka komunista protiv neprijatelja. Posebno zanimljivo u vezi sa likom i delom Stevana Jakovljevića je njegova transformacija i promena stavova od donekle idiličnog patriotizma iz „Srpske trilogije“, preko prepoznavanja ozbiljnih problema u društvu kroz „Smenu generacija“ pa do prilično otvorenog stajanja uz komuniste u romanima iz Drugog svetskog rata. Njegova dela nam omogućuju da sagledamo dve bitne stvari iz naše istorije, i samim tim da je razumemo bolje i naučimo nešto o nama samima. Prvo, to je slika kapitalističkog društva za vreme kraljevine između dva rata koje se danas veoma često idealizuje, a koje je zapravo bilo jednako trulo i sa gotovo identičnim problemima kao ovo koje imamo danas. Druga stvar je put jednog običnog čoveka bez ideološke zaslepljenosti ka idejama komunizma koji je u ono vreme nudio odgovor i bio određeno svetlo na kraju tunela. Tako ćemo lakše shvatiti šta je naše dede odvelo na tu stranu i verovatno uvideti da bi i mi sami najverovatnije postupili isto. Zaključak koji se nameće sam od sebe je važnost poznavanja sopstvene istorije kako je ne bi ponovili. Greške koje su naši preci pravili dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka se gotovo potpuno preslikavaju danas, a namučen narod se onda upravo iz tog razloga okrenuo ka komunistima, a jedina razlika je što se danas ni takvo svetlo na kraju tunela ne nazire, barem ne još uvek. Kako bi se ponavljanje istorije sprečilo, nešto moramo da naučimo iz sopstvenih grešaka i da ih ne ponavljamo besomučno kao što to radimo poslednjih godina.

dobro očuvano kao na slikama Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla. Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Srpska izdanja knjiga Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979. avangarda apstraktna umetnost konceptualna umetnost kineticka teorija umetnosti kritika ...

Lepo očuvano Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla. Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Srpska izdanja knjiga Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979. tags: maskiranje antropologija avangarda apstraktna umetnost konceptualna umetnost kineticka teorija umetnosti kritika ...

Odlično stanje Miodrag Sibinović ORIGINAL I PREVOD / Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Original i prevod - Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Miodrag Sibinović Izdavač: Privredna štampa, Beograd 1979; Detaljnije: tvrd povez, strana 192, 20cm Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 — 26. jul 2020[1]) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja.[2] Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu.[3] Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Projekti[uredi | uredi izvor] Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost — Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi HH veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama HH veka (1995) i Jesenjin na kraju HH veka (1997). Dostignuća[uredi | uredi izvor] Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju — dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine HIH veka i o ruskoj poeziji sredine HIH veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku — u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj.[4] Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije.[5] Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži.. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine HH veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“.[6] Nagrade[uredi | uredi izvor] Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012.) i Slavističkog društva Srbije (2017.). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige[uredi | uredi izvor] Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda[uredi | uredi izvor] Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Raіdeіa“, Beograd, 1999.. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/„Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. H–HHI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Raіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću[uredi | uredi izvor] U književnom časopisu `Istok` br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću[7]: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V.N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)...

,,Doba mjedi" je roman o dvoje ljudi koji su odživeli svoje živote u doba ekstrema i o njihovom potomku kojem je zapalo ne baš srećno nasledstvo, ali s kojim treba da izađe na kraj. Georg i Vera imali su, naime, do neke tačke tih svojih života ekstremno suprostavljene biografije. Oni su se sastajali kada je to bilo gotovo nemoguće, ali su otišli različtim putevima, kad ih je baš sve upućivalo na to da ostanu zajedno. Priča svedoči o moći ideologije koja zna podeliti ljude, juče kao i danas, takođe u ovom veku koje nije ništa manje obeleženo ekstremima. Iz recenzija: ’’Ova je knjiga jedan od onih retkih, dragocenih evropskih romana koji sažimaju cele epohe, te kao takva teško će danas naći premca.’’ Cornelius Hell, Ö1, Ex libris ’’Šnajderov tako dojmljiv, humani roman ne objavljuje nikakvu poruku, već prodornim okom proniče jedan svet koji se nadaje nepopravljivim.’’ Gisela Trahm, Tagesspiegel ’’Šnajderu je tim romanom pošlo za rukom da ispiše remek-delo evropske književnosti, panoramu sveta što se raspao, a koji se ponovo spaja jedino u oku pisca zagledanog u prošlost.’’ Gerhard Zeillinger, Der Standard ’’Koliko Odiseja može podneti jedan čovek? Živi i mrtvi, priroda i povest, razdaljeni prostori i doba agiraju na način koji može omogućiti jedino mašta pesnika.’’ Ilma Rakusa, NZZ ’’Remek-delo hrvatskog književnika, na italijanskom objavljeno pod naslovom Popravljanje sveta, prepričava dvesta godina evropskih katastrofa koje su naš svet dovele do stanja da su popravke danas nužne.’’ Antonella Cilento, La Repubblica ’’Ovo je gotovo mitski mini-obiteljski roman, mračan, ujedno ljubavni, s prizorima koji očaravaju nalažući strahopoštovanje (o Hrvatskoj, o Drugom svetskom ratu, o poratnom komunizmu), o migracijama, identitetu, egzistencijalnom značenju umetnosti i nadasve o velikom pitanju šta učiniti sa životom.’’ Marten Steenmeijer, De Volkskrant, Amsterdam ’’Šnajderov epski roman nesumnjivo se može smatrati remek-delom evropske književnosti. Prizori u ovom romanu mogu se nadmetati s velikim delima svetske književnosti kao što su Grossmanov Život i sudbina i Tolstojev Rat i mir.’’ Michel Krielaars, NCR-Handelsblad, Rotterdam ’’Poput Olge Tokarczuk, i Šnajder je ispisao roman o jednoj Evropi koja je izgubila svoju raznolikost razorena fašizmom, komunizmom i u novije doba opet nacionalizmom. Izrekom crpeći od starogrčkih modela Hesioda odnosno Ksenofonta, on konstruiše moderan ep.(…) Zaslužuje divljenje njegovo suptilno nijansiranje zamršenih političkih odnosa koje ova knjiga približava današnjem čitaocu.’’ Nikolas Weill, Le Monde ’’To je roman koji opisuje dva stoleća evropske povesti, zastrašujuće i tajnovite poput Dunava. Blistavo!’’ Sebastien Lapaque, Le Figaro

Stojan Novaković(1842 - 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao. Dodatne informacije ISBN 86-17-10034-6 Povez Godina izdanja 2002 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 428 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

Stojan Novaković(1842 - 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao. Dodatne informacije ISBN 86-17-10034-6 Povez Godina izdanja 2002 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 428 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

Stojan Novaković(1842 - 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao. Dodatne informacije ISBN 86-17-10034-6 Povez Godina izdanja 2002 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 428 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

Autor - osoba Sibinović, Miodrag, 1937-2020 = Sibinović, Miodrag, 1937-2020 Naslov Original i prevod : uvod u istoriju i teoriju prevođenja / Miodrag Sibinović ; [pogovor Branko Kitanović] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Privredna štampa, 1979 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 191 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kitanović, Branko (Koža) Napomene Tiraž 2.000 Pogovor: str. 187-189 Registar. Predmetne odrednice Lingvistika -- Prevođenje Književno prevođenje -- Srpska književnost Prevođenje Ova knjiga predstavlja pokušaj da se, na osnovu postojeke literature, na osnovu analize izvornog materijala iz naše prevodne književnosti, kao i na osnovu piščevog neposrednog prevodilačkog iskustva, naši čitaoci informišu i uvedu u osnovne probleme istorije, teorije i kritike opšteg i književnog prevođenja. U prvom delu knjige je skica istorijskog razvoja prevođenja u teorijske misli o prevođenju do početka XX veka (poglavlje posvećeno opštoj istoriji teorijske misli o prevođenju do XX veka rađeno je na osnovu šireg izbora literature koja se bavi istorijom prevođenja, a naročito na osnovu materijalom bogate knjige P. I. Kopanjeva „Pitanja istorije i teorije književnog prevođenja“, Minsk 1972). Drugi deo donosi informativni pregled savremenih tokova nauke o prevođenju, sa željom da se u njemu daju neke osnovne informacije koje mogu biti od koristi i nastavnicima stranih jezika u izvođenju nastavnog programa za prevodioce i inokorespondente u drugoj fazi srednjeg obrazovanja, ali pre svega uz pokušaj da se u postojećem obilju koncepcija i različitih modela daju podaci o čvornim tačkama jednog mogućeg otvorenog teorijskog sistema koji je dovoljno fleksibilan da bi mogao obuhvatiti raznorodno probleme procesa u rezultata prevođenja, bilo da su ti problemi već rešeni, bilo da za njih tek treba tražiti rešenja. Treći deo knjige donosi četiri poglavlja posvećena nekim specifičnim problemima književnog prevođenja. Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 – Beograd, 26. jul 2020) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja. Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu. Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Preminuo je 26. jula 2020. Projekti Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost – Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi XX veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama XX veka (1995) i Jesenjin na kraju XX veka (1997). Dostignuća Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju – dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine XIX veka i o ruskoj poeziji sredine XIX veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku – u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj. Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije. Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine XX veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“. Nagrade Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012) i Slavističkog društva Srbije (2017). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Paіdeіa“, Beograd, 1999. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/“Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. X-XXI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Paіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću U književnom časopisu „Istok“ br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V. N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)... MG74 (N)

Priredili Filip Arijes i Žorž Dibi ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA 1 - 5. 1. Pol Ven, Piter Braun, Ivon Teber, Mišel Ruš, Evlin Patlažan ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA Od rimskog carstva do 1000. godine 2. Dominik Bartelemi, Filip Braunštajn, Filip Kontamin, Žorž Dibi, Šarl de La Ronsijer, Danijela Renjije-Boler ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA od feudalne Evrope do renesanse 3. Filip Arijes, Moris Emar, Nikol Kastan, Iv Kastan, Rože Šartije, Alen Kolon, Danijel Fabr, Arlet Farž, Žen-Luj Flandren, Madlen Foazil, Žak Želi, Žan Mari Gulmo, Fransoa Lebrun, Orest Renam, Žak Revel ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA od renesanse do prosvećenosti 4. Rože-Anri Geran, Alen Korben, An Marten-Fižije, Mišel Pero, Katrin Hal, Lin Hant ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata 5. Sofi Bodi-Žandro, Žerar Vensan, Remi Levo, Kristina Orfali, Antoan Prost, Dominik Šnaper, Perina Simon-Naum ISTORIJA PRIVATNOG ŽIVOTA od Prvog svetskog rata do naših dana. Clio, 2000/2004. 5 knjiga, tvrd povez. 566 + 573 + 563 + 539 + 559 strana. Odlično očuvane. Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovecanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti. Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budučnošću. Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način „privatne slike“. Najveća imena „nove istorije“, zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove „privatnog“, posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama. Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života, izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka – istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti – i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija „privatnog“ u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije.

Žorž Amado Opaka zemljaTvrdi povezO autoruŽorž Amado (Baija, 1912–2001), najveći brazilski pripovedač i jedan od najznačajnijih romanopisaca portugalskog jezičkog područja, javio se u književnosti svoje zemlje početkom tridesetih godina, zajedno s generacijom mladih prozaista poniklih na severoistoku Brazila, koji su svojim prvim delima s regionalnim motivima i temama utemeljili savremeni brazilski roman. U mladosti je bio politički angažovan i kao aktivan član komunističke partije Brazila više puta proterivan iz zemlje. Nekoliko godina posle Drugog svetskog rata živeo je u Francuskoj i Čehoslovačkoj, a 1952. vratio se u Brazil i potpuno posvetio pisanju. Delo ovog „najbrazilskijeg od svih brazilskih pisaca“, koji je do poslednjih dana života ostao stvaralački aktivan, sadrži preko trideset romana, nekoliko romansiranih biografija, na stotine članaka i novinskih napisa, jednu zbirku pesama, knjigu memoarske proze, desetine pozorišnih, filmskih i televizijskih adaptacija, a teško je i nabrojati sve jezike na koje je prevođen i objavljivan u ogromnim tiražima.„Svet Amadove proze omeđen je granicama njegovog zavičaja, države Baije, smeštene između atlantske obale i tropskih prašuma u unutrašnjosti, sa glavnim gradom Salvadorom, najstarijom brazilskom prestonicom i prvim žarištem duhovnog života novootkrivene zemlje, koji se u ovoj oblasti kontinuirano razvija još od XVI veka, uz vrlo bogato i raznovrsno narodno stvaralaštvo. U tom žarkom podneblju punom klimatskih, geografskih i socijalnih kontrasta, mešaju se rase i nacije, religije i običaji, stvarajući jednu novu, jedinstvenu i osobenu ’melesku’ i sinkretičku kulturu, koja je u magijskom realizmu Žorža Amada našla svoj autentičan izraz. Dosledan svom uverenju da je svaki umetnik univerzalan samo u meri u kojoj je i nacionalan, i da će njegovo delo ’postati besmrtno’ jedino ukoliko nosi obeležja svog vremena, Amado je skoro punih sedam decenija nastojao da ocrta nacionalnu fizionomiju, onu ’osobenu boju kože i duha’ koja Brazilce razlikuje od svih drugih naroda sveta, a Baijce od stanovnika ostalih krajeva Brazila. Vođen svojim pripovedačkim instinktom i ubeđenjem da se ’prava književnost piše više krvlju nego gramatikom’, s baroknom elokvencijom sočnim i slikovitim jezikom, spajajući dokumentarno i poetsko, faktografiju i legendu, Amado ispreda neverovatne i istinite priče svoga kraja, zasnovane na piščevom neposrednom iskustvu i kolektivnom pamćenju sačuvanom u mitovima i predanjima“ (Jasmina Nešković).Među ranim romanima sa socijalnom tematikom izdvajaju se Žubiaba (1935), Opaka zemlja (1943) i Podzemlje slobode (1952), a svetsku slavu doneli su mu romani u kojima preovladavaju elementi fantastike i magijskog realizma, pre svih Gabrijela, karanfil i cimet (1958), Dona Flora i njena dva muža (1966), Šatra čudesa (1969), Tereza Batista, umorna od rata (1972), Velika zaseda (1984).Dobitnik je mnogih brazilskih i međunarodnih književnih priznanja, a više puta je bio i u najužem izboru za Nobelovu nagradu.Našoj čitalačkoj publici poznat je po romanima Opaka zemlja (Prosveta, 1949), koji je s francuskog preveo Borivoje Glišić, Kapetani pješčanog spruda (Zora, Zagreb, 1959), koji je s portugalskog preveo Ladislav Grakalić, Velika zaseda (BIGZ, 1991) i Poslednji dan smrti (Paideia, 2001), koje je s portugalskog prevela Jasmina Nešković, i noveli za decu Prugasti Mačak i Gospojica Lasta (Laguna, 2006), u prevodu s portugalskog Ane Kuzmanović.5/15

Žorž Amado Opaka zemljaTvrdi povezIzdavač Prosveta 1949Žorž Amado (Baija, 1912–2001), najveći brazilski pripovedač i jedan od najznačajnijih romanopisaca portugalskog jezičkog područja, javio se u književnosti svoje zemlje početkom tridesetih godina, zajedno s generacijom mladih prozaista poniklih na severoistoku Brazila, koji su svojim prvim delima s regionalnim motivima i temama utemeljili savremeni brazilski roman. U mladosti je bio politički angažovan i kao aktivan član komunističke partije Brazila više puta proterivan iz zemlje. Nekoliko godina posle Drugog svetskog rata živeo je u Francuskoj i Čehoslovačkoj, a 1952. vratio se u Brazil i potpuno posvetio pisanju. Delo ovog „najbrazilskijeg od svih brazilskih pisaca“, koji je do poslednjih dana života ostao stvaralački aktivan, sadrži preko trideset romana, nekoliko romansiranih biografija, na stotine članaka i novinskih napisa, jednu zbirku pesama, knjigu memoarske proze, desetine pozorišnih, filmskih i televizijskih adaptacija, a teško je i nabrojati sve jezike na koje je prevođen i objavljivan u ogromnim tiražima.„Svet Amadove proze omeđen je granicama njegovog zavičaja, države Baije, smeštene između atlantske obale i tropskih prašuma u unutrašnjosti, sa glavnim gradom Salvadorom, najstarijom brazilskom prestonicom i prvim žarištem duhovnog života novootkrivene zemlje, koji se u ovoj oblasti kontinuirano razvija još od XVI veka, uz vrlo bogato i raznovrsno narodno stvaralaštvo. U tom žarkom podneblju punom klimatskih, geografskih i socijalnih kontrasta, mešaju se rase i nacije, religije i običaji, stvarajući jednu novu, jedinstvenu i osobenu ’melesku’ i sinkretičku kulturu, koja je u magijskom realizmu Žorža Amada našla svoj autentičan izraz. Dosledan svom uverenju da je svaki umetnik univerzalan samo u meri u kojoj je i nacionalan, i da će njegovo delo ’postati besmrtno’ jedino ukoliko nosi obeležja svog vremena, Amado je skoro punih sedam decenija nastojao da ocrta nacionalnu fizionomiju, onu ’osobenu boju kože i duha’ koja Brazilce razlikuje od svih drugih naroda sveta, a Baijce od stanovnika ostalih krajeva Brazila. Vođen svojim pripovedačkim instinktom i ubeđenjem da se ’prava književnost piše više krvlju nego gramatikom’, s baroknom elokvencijom sočnim i slikovitim jezikom, spajajući dokumentarno i poetsko, faktografiju i legendu, Amado ispreda neverovatne i istinite priče svoga kraja, zasnovane na piščevom neposrednom iskustvu i kolektivnom pamćenju sačuvanom u mitovima i predanjima“ (Jasmina Nešković).Među ranim romanima sa socijalnom tematikom izdvajaju se Žubiaba (1935), Opaka zemlja (1943) i Podzemlje slobode (1952), a svetsku slavu doneli su mu romani u kojima preovladavaju elementi fantastike i magijskog realizma, pre svih Gabrijela, karanfil i cimet (1958), Dona Flora i njena dva muža (1966), Šatra čudesa (1969), Tereza Batista, umorna od rata (1972), Velika zaseda (1984).Dobitnik je mnogih brazilskih i međunarodnih književnih priznanja, a više puta je bio i u najužem izboru za Nobelovu nagradu.Našoj čitalačkoj publici poznat je po romanima Opaka zemlja (Prosveta, 1949), koji je s francuskog preveo Borivoje Glišić, Kapetani pješčanog spruda (Zora, Zagreb, 1959), koji je s portugalskog preveo Ladislav Grakalić, Velika zaseda (BIGZ, 1991) i Poslednji dan smrti (Paideia, 2001), koje je s portugalskog prevela Jasmina Nešković, i noveli za decu Prugasti Mačak i Gospojica Lasta (Laguna, 2006), u prevodu s portugalskog Ane Kuzmanović.5/32

Leksikon ekonomske diplomatije i međunarodnog poslovanja Beograd 2013. Tvrd povez, XII + 469 strana. Knjiga je odlično očuvana. R22 Leksikon ekonomske diplomatije i međunarodnog poslovanja je specifičan po koncepciji i specijalizovanim znanjima koja prate zahteve vremena i savremene ekonomsko diplomatske prakse. Krajem prošlog i početkom ovog veka, došlo je do uvećanja ekonomske neizvesnosti i nastajanja nove ekonomske i geopolitičke realnosti. Nastajuće promene su značajne sa stanovišta spoljnopolitičke i spoljnoekonomske aktivnosti zemalja, strateške orijentacije izvozno orijentisanih preduzeća i drugih aktera međunarodnog poslovanja. One su snažno podstakle izučavanje ekonomske diplomatije i delovanje u ovoj sferi. U tom kontekstu se može posmatrati i pojavljivanje Leksikona ekonomske diplomatije i međunarodnog poslovanja. Potrebno je ukazati na činjenicu da višedimenzionalna priroda savremene ekonomske diplomatije otežava razvoj njenog sveobuhvatnog koncepta. Razlikama u razumevanju ovog fenomena doprinosi složenost odnosa između ekonomije i politike u međunarodnom kontekstu i specifičnosti nacionalnih interesa, ciljeva i resursa, što sve zajedno utiče na opstajanje izvesnih razlika između sveta teorije i sveta prakse u ovoj oblasti. Usled toga, ovaj Leksikon nije imao za cilj da postojeće razlike pomiri, već da ih prikaže u praktičnom i teorijskom smislu, fokusirajući se na dva preovlađujuća koncepta savremene ekonomske diplomatije, ekonomsko-diplomatsku praksu i njenu spregu sa međunarodnim odnosima i međunarodnim poslovanjem. To je uslovilo specifičnu koncepciju Leksikona: osim odrednica, sadrži i dvadeset i četiri eseja. Pored usko specijali zovanih tema, kao _što su eseji o ekonomskoj diplomatiji pojedinih zemalja, u Leksikonu su našli mesto i eseji opštijeg značenja, a čija tematika ima odgovarajući značaj za uspešno odvijanje međunarodne ekonomske saradnje. Opredeljujući sadržaj Leksikona nastojali smo da, sa stanovišta složenosti eko nomske diplomatije, budu zastupljeni najvažniji segmenti: međunarodni odnosi, medunarodni ekonomski odnosi, ekonomska diplomatija, ekonomsko-diplomatska praksa, međunarodno poslovanje, spoljna trgovina, međunarodno poslovno finansiranje, međunarodni marketing, međunarodne konvencije, međunarodne institucije i ołganizacije, kao i važne kategorije prava međunarodnih privrednih odnosa. ESEJI (redosledom kojim su dati u Leksikonu): — Prof. dr Predrag Simić, `Savremeni međunarodni odnosi` — Prof. dr Miroslav Raičević, `Ekonomska diplomatija` — Prof. dr Sanja Mitić, `Međunarodno poslovanje` — Prof. dr Huub J. M. Ruel, `Biznis diplomatija` — Dr Gorazd Justinek, `Ekonomska diplomatija Evropske unije` — Jelena Marjanović, Bojana Todorović, `Ekonomska diplomatija Srbije` — Kishan S. Rana, professor emeritus, `Ekonomska diplomatija Indije` — Prof. Yang Jiang, `Ekonomska diplomatija Kine` — Prof. dr Tatjana Zonova, `Ekonomska diplomatija Rusije` — Željko Baltić, `Ekonomska diplomatija Crne Gore` — Prof. dr Ljubomir Kekenovski, `Ekonomska diplomatija Makedonije` — Mr Elma Kovačević, `Ekonomska diplomatija Bosne i Hercegovine` — Dr Gorazd Justinek, `Ekonomska diplomatija Slovenije` — Natko Vlahović, `Hrvatska gospodarska diplomacija` — Prof. Olivier Naray, `Komercijalna diplomatija / komercijalne diplomate` — Prof. dr Jelena Kozomara, `Međunarodno poslovno finansiranje i međunarodna trgovina` — Dr Jovana Petrović, `Nanotehnologije i industrijski razvoj` — Prof. dr Predrag Bijelić, `Necarinske barijere u međunarodnoj trgovini` — Mirjana Aleksić, Marijana Jovanović, `Podrška izvozu u Srbiji` — Prof. dr Dijana Bajalović-Marković, `Politika konkurencije` — Prof. dr Oskar Kovač, `Sistem i politika upravljanja razvojem i usmeravanja privrednih tokova u Evropskoj uniji` — Stručni tim Uprave za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma, `Sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma` — Dr Dragan Demirović, `Transferne cene` — Boris Vukobrat, `Mir i međunarodna saradnja`

Vitomir V. Živković : KRIVOGLEDALO - 260 anegdota iz pirotskog kraja 1870 - 1995 , Narodna biblioteka Pirot 1995, str. 216. Očuvanost 4-. Vitomir Živković je bio istraživač, publicista i društveno-politički radnik pirotskog kraja. Rođen je 1928. godine u selu Krupac a umro je 2012. godine. Biografija Potiče iz težačko-zanatlijske porodice sa više dece. Osnovnu školu je završio u Krupcu, Gimnaziju u Pirotu, a zatim i Učiteljsku školu u Pirotu 1947. godine u prvoj posleratnoj generaciji učenika. Pripadao je grupi naprednih omladinaca toga doba i bio veoma aktivan u društveno-političkom životu u Krupcu i Pirotu. Organizovao je rad pionira i omladine, bio je učesnik i komandant omladinskih radnih akcija, držao predavanja i bio na funkciji referenta omladine i Prosvetnog odseka Nišavskog sreza u Pirotu. Zatim završava Školu rezervnih oficira u Sarajevu i nastavlja rad u službi Državne bezbednosti sve do 1954. godine. Po potrebi službe sreske prosvetne vlasti, sa direktorom Učiteljske škole - Nikolom Stamenovićem na čelu, postavljaju ga početkom 1954/55. godine za prvog direktora bez časova Osmogodišnje škole u Krupcu. Sa formiranjem opštine na Belom polju kod Sukova, Živković postaje njen potpredsednik i sekretar OKSK. Zatim odlazi u Pirot i postaje potpredsednik opštine Pirot i predsednik Saveta za prosvetu i kulturu. U to vreme je obavljao i funkcije predsednika SSRN i sekretara OKSK u Pirotu. Željan daljeg usavršavanja i napredovanja, vanrednim školovanjem završava Višu političku školu u Beogradu kao najbolji student a potom i Višu pedagošku školu u Nišu na odseku Bugarski jezik i književnost. Zbog spleta okolnosti u političkom radu lokalne sredine menja profesiju i prihvata se poslova u spoljnoj trgovini najpre kao direktor u „Angroprometu“ Pirot, a zatim u Nišu odakle odlazi kao zastupnik firme za spoljnu trgovinu u Sofiju, gde radi sve do odlaska u penziju. Takođe je bio osnivač i prvi predsednik Udruženja penzionera u rodnom selu. Radovi Bio je saradnik u skoro svim pirotskim medijima a najviše u listu Sloboda, u kojoj je godinama objavljivao raznovrsne tekstove i komentare. Napisao je preko sedamdeset priloga za rubriku Mijalko Rasnički vam piše. Autor je sedam knjiga različitog žanra i sadržaja. Prvu monografiju objavio je 1974. godine zajedno sa dr Jovanom Ćirićem pod naslovom Krupac – geografija, istorija, društveni život, narodnooslobodilački rat, koja je od strane SANU ocenjena kao najbolja monografija o selu. Beležio je šaljive priče i anegdote iz pirotskog kraja od kojih je nastala knjiga Krivogledalo u dva izdanja. Knjiga Golgota govori o stradanju Piroćanaca krajem 19. veka a knjiga Torlak je zainteresovala odabrane čitaoce koji se bave identitetom i lokalnim govorom ljudi pirotskog kraja. Povodom proslave postojanja i rada 150 godina Osnovne škole u Krupcu 2000. godine, Živković je koautor monografije Sto pedeset godina Osnovne škole u Krupcu – 1850-2000 sa Dragomirom Tošićem i Gradimirom Jovanovićem. Na kraju je Živković dovršio i objavio rukopis preminulog dugogodišnjeg sveštenika u Krupcu, Miće Jeremenkovića o obrocima i crkvenim spomenicima u ataru Krupačke crkvene opštine.