ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. ---------------------------- ------------------------ RODOLPHE-TEOFIL BOŠARD 1889 - 1960 Rođen 1889. u Morgesu, Rodolphe-Theophile Bosshard studira na Ženevskoj školi lepih umetnosti. 1910. odlazi u Pariz i otkriva Luvr pored Gustava Bušea. Dok je stil njegovih prvih slika ekspresionistički, kubizam uskoro utiče na način na koji on strukturira svoje kompozicije. 1920. odlazi u Pariz, gde će živeti četiri godine i gde se sprijatelji sa Osipom Zadkinom, Markom Šagalom, Andreom Derenom i Đinom Severinijem, zajedno sa piscima i sunarodnicima Šarl-Alberom Singijom i Blezom Sendrarom. Vrativši se u Švajcarsku, nastanjuje se u selu Rieks (Lavauk), u kući koju je obezbedio ženevanski bankar Rene Hentš. Nekoliko puta putuje u zemlje oko sredozemnog basena — Grčku, Alžir, Italiju — koja mu omogućavaju da obnovi svoje podanike. Zajedno sa štafelajnim slikarstvom, Bosshard radi na komadima velikog formata i bavi se mozaikom za dva javna rada koja je dobio 1930-ih (Les Muses, 1934, Visoka škola za mlade dame u Lozani; i dekoracija za krematorijum Vevi , 1939). Iako je Bosshard slikar stilizovanih pejzaža, mrtvih priroda i mističnih kompozicija, ženski akt dominira njegovim radom. On prikazuje ogoljena tela, ugrađujući ih u delove okruženja u spoj oblika koji je sličan kubizmu. Svetlost često funkcioniše na proizvoljan način na njegovim slikama, dajući nestvaran sjaj motivima slike koji je dodatno pojačan njegovim maglovitim nejasnim potezom četkice. Poslednjih dvadeset godina njegovog života karakteriše rad zasnovan na mineralnom i biljnom svetu koji sve više klizi ka apstrakciji. Njegova prva retrospektiva postavljena je za njegovog života, 1949. godine, u Vevejevom Musee Jenisch. Od njegove smrti 1960. godine, tri dodatne retrospektive su sastavljene u regionu Ženevskog jezera, između 1962. i 1986. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naivna umetnost ili naiva je posebni segment umetnosti XX veka. Ona označava dela, najčešće samoukih umetnika, koja se ne slažu sa dominantnim tokovima u umetnosti svoga doba. Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

m9 ,,Knjiga Olivere Gavrić Pavić Mozaik u Srbiji 1950-2015 razmatra etape razvoja savremenog mozaika u Srbiji kroz lične poetike pojedinih autora ali i kroz događaje kao što su ukrašavanje hotela Metropol tokom pedesetih, zatim državnih reprezentativnih objekata u vreme socijalističke Jugoslavije, kada se dosta novca izdvajalo za ovu svrhu. Dobro stojeće fabrike kao “Prvi Maj” u Pirotu su tokom sedamdesetih i osamdesetih naručivale velika umetnička dela za svoje parkove i enterijere, među kojima je mozaik bio naročito popularan. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom delu pod nazivom Raskršća savremenog mozaika postoji neophodni istorijski uvod zajedno sa jednom teorijskom analizom mozaika kao tehnike. U uvodu je dat akcenat na položaj Srbije u opštoj istoriji mozaika. Srbija poseduje dragocene antičke i ranovizantijske mozaike, koji su ovde navedeni, ali iz perioda srednjeg veka nema mozaičkih kompozicija, već freske vrhunskog kvaliteta. Tako se mozaik samo letimično pojavljuje u istoriji Srbije sve do dvadesetog veka. Glavni tokovi savremenog mozaika su razmatrani u opisu dve umetničke škole, Akademije likovnih i Akademije primenjenih umetnosti, njihovih profesora zidnog slikarstva i studenata. Jedan deo knjige izlaže istoriju savremenog mozaika u Srbiji posednjih decenija kroz rad Umetničke grupe Ametist, koju je autorka knjige osnovala sa još troje kolega 2001. Takođe su navedeni autorski projekti Olivere Gavrić Pavić, grupne, kustoske izložbe mozaika pod nazivom „Ktizma Teu“ što na grčkom znači Božija Tvorevina. Kroz ove projekte i kroz izložbe grupe Ametist prošlo je 150 umetnika ne samo iz Srbije, već i iz okruženja. U drugom delu knjige dati su prilozi, razgovori sa pojedinim ličnostima koje se vezuju za mozaik, počev od čuvenog arheologa Gordane Cvetković Tomašević koja je otkrila i protumačila prelepe mozaike Herakleje (Makedonija), Ona je takođe iskopala zgarište Narodne biblioteke Srbije bombardovane 1941 i ispod njega otkrila rimski mozaik. Intervjuisani su i značajni umetnici ili pomoćnici umetnika koji više nisu živi. Srbija je na Balkanu, u neposrednoj blizini Grčke, a nedaleko od Italije, tako da svojstveno ovim narodima i njihovoj kulturnoj prošlosti, i srpski mozaičari imaju taj „genetski“ duboko upisan vizantijski ili antički kod. Umetnici koji stvaraju u Americi, Australiji ili severnoj Evropi, nisu opterećeni antičkom mozaičkom prošlošću, pa pristupaju mozaiku na nekonvencionalan način, često potirući tradicionalna rešenja. Ipak, svaki savremeni umetnik ima slobodu da preispituje okvire medija, jer bismo inače i u slikarstvu ostali kod realizma ili klasicizma, ukoliko to ne bismo činili. Srpski mozaičari imaju veliki potencijal i može se reći da im ova tehnika leži. Možda će ova razmatranja pobuditi predavače na akademijama da još više pažnje posvete učenju mozaika i ostalih tehnika zidnog slikarstva. Ogroman korak je načinjen u poslednje dve decenije, ali na ovome ne treba stati. Srbija bi takođe mogla biti jedna od zemalja koje nude taj antički kontinuitet, ali budući da je uvek bila na raskrsnici puteva i različitih uticaja, može i ovde biti negde u sredini, između Istoka i Zapada.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan ŠPOLJAREC LUTKE UŽIVO / PUPPETS LIVE / PUPOJ VIVE Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

NOVA URAMLJENA IKONA-SVETI APOSTOL LUKA Dimenzije ikone su 30,7cm SA 24,4cm,pozadi ima metalni trougao da se može zakači na ekser na zidu-svaka ikona koju prodajem ima staklo-tj.uramljena je sa staklom. Свети апостол и јеванђелист Лука Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше `пред лицем` Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија. У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35). По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији,[1] проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла.[2] Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,[3] проповедајући и ширећи хришћанство. Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава). Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света.[4] У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола.[5] У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше `први очевидци и слуге речи` (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.[6] После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10). Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.[7] У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији,[8] рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог. У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија[9] да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.[10] У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја. Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija

Dimenzije ikone su 29.8cm SA 24,1cm,pozadi ima metalni trougao da se može zakači na ekser na zidu-svaka ikona koju prodajem ima staklo-tj.uramljena je sa staklom. Свети апостол и јеванђелист Лука Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше `пред лицем` Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија. У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35). По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији,[1] проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла.[2] Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,[3] проповедајући и ширећи хришћанство. Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава). Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света.[4] У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола.[5] У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше `први очевидци и слуге речи` (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.[6] После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10). Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.[7] У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији,[8] рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом. Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог. У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија[9] да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.[10] У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја. Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин. Pogledajte moju ponudu na kupindu: http://www.kupindo.com/Clan/durlanac2929/SpisakPredmeta Pogledajte moju ponudu na limundu: http://www.limundo.com/Clan/durlanac2929/SpisakAukcija

Kao na slici Nemačka arhitektura ima dugu, bogatu i raznovrsnu istoriju kroz periode. Zastupljen je svaki veliki evropski stil od rimskog do postmoderne, uključujući i čuvene karolinške, romanske, gotske, renesansne, barokne, klasične i moderne građevine. Vekovi parčanja Nemačke na kneževine i kraljevstva uslovili su veliku regionalnu različitost i `lokalnu arhitekturu`. Ovo je prouzrokovalo heterogenu arhitekturu, različitu od grada do grada. Dok se ova raznolikost i dalje može prepoznati u malim gradovima, uništenje arhitektonskog nasleđa u većim gradovima u toku Drugog svetskog rata dovelo je do ponovne izgradnje koju karakteriše jednostavna modernistička arhitektura. Antička arhitektura[uredi | uredi izvor] Porta Nigra u Triru, jedna od najvećih arhitektonskih relikvija iz rimskog perioda Rimsko carstvo se nekada rasprostiralo preko velikog dela današnje Savezne Republike Nemačke i danas i dalje postoje tragovi od oko 100. do 150. godine pre nove ere, rimski limes, sistem za odbranu granica koji su koristili Rimljani, a u ovo doba označavao je i granice Rimskog carstva.[1] Pored građevina predviđenih za vojsku, kao što su utvrđenja i kampovi, Rimljani su gradili i druge objekte kao što su (rimska) kupatila, mostovi i amfiteatri. Trir, na obalama reke Mozel, najstariji je grad u Nemačkoj, velika metropola osnovana (ili čak i pre) 16. godine nove ere. Najpoznatija građevina iz tog perioda je verovatno Porta Nigra, najbolje očuvana gradska kapija. Ovde takođe postoje i ostaci termalnih banja, rimski most i rekonstruisana Konstantinova bazilika. Sa odlaskom Rimljana, njihova urbana kultura i arhitektura (npr. grejanje, prozori i staklo) nestali su sa teritorije Nemačke. Predromanika[uredi | uredi izvor] Opatija Lorš Predromanički period u zapadnoevropskoj umetnosti obično datira iz perioda pojave Merovinške dinastije (franačkih kraljeva) oko 500 godine ili iz perioda Karolinške renesanse (period Karolinga - pokrenut na dvoru Karla Velikog) u kasnom 8. veku, a traje sve do početka 11. veka - romaničkog perioda. Od zdanja iz ovog perioda sačuvana je opatija Lorš. Ovde se vidi kombinacija elemenata romanskog slavoluka (lučni oblik prolaza, polustubovi) sa teutoničkim nasleđem (neutemeljenim trouglovima na ukrasnim arkadama, polihromatsko zidarstvo). Jedna od najznačajnijih crkava u ovom stilu je crkva Svetog Mihaila u Hildeshajmu,[2] izgrađena između 1001. i 1031. godine pod rukovodstvom episkopa Bernarda od Hildeshajma (993—1022) kao kapela njegovog Benediktinskog manastira. Sagrađena je u otonskom stilu (ranoj renesansi). Otonska renesansa je niža renesansa u pratnji vlade prva tri cara Saksonske dinastije, sva tri sa imenom Oto: Oton I (936—973), Oton II (973—983) i Oto III (983—1002). Romanika[uredi | uredi izvor] Katedrala u Špejeru Period romanike, od 10. do ranog 13. veka, okarakterisan je polukružnim lukovima, robustnim izgledom, malim uparenim prozorima i kružnim svodovima. Mnoge nemačke crkve datiraju upravo iz ovog vremena, uključujući dvanaest Kelnskih crkava. Najvažnija građevina ovog perioda u Nemačkoj je katedrala u Špejeru. Ona je građena u fazama od oko 1030. godine, a u 11. veku bila je najveće zdanje hrišćanskog sveta i arhitektonski simbol moći salijske dinastije, dinastije četiri nemačka kralja (1024—1125). Katedrale u Vormsu i Majncu su drugi važni primeri romaničkog stila. Mnoge crkve i manastiri su osnovani u ovoj eri, posebno u Saksoniji-Anhalt. Rajska romanika se javlja na katedrali u Limburgu.[3] Od važnosti je još i crkva Svetog Servatijusa u Kvedlinburgu, i katedrala u Libeku, u Brunsviku, u Trijeru i Bambergu, čija se poslednja faza konstrukcije prenela na gotički period. Opatija Maulbron je smatrana za značajan primer `monaške arhitekture`. Sagrađena je između 12. i 15. veka i iz tog razloga sadrži i gotičke elemente. U 11. veku takođe je počela izgradnja brojnih zamkova, uključujući poznati zamak Vartburg, koji je kasnije proširen u gotičkom stilu. Gotika[uredi | uredi izvor] Kelnska katedrala Gotička arhitektura je cvetala tokom visokog i kasnog perioda srednjeg veka. Izrasla je iz romaničke arhitekture. Prve gotičke građevine u Nemačkoj bile su građene od oko 1230. godine, kao na primer Gospina crkva u Triru (1233—1283), koja je jedna od najvažnijih ranih gotičkih katedrala u Nemačkoj i spada pod arhitektonsku tradiciju francuske gotike.[4] Frajburška katedrala je sagrađena u tri faze, prvoj sa početkom 1120. pod vođstvom vojvode od Zehringena, drugoj iz 1210. godine i trećoj fazi 1230. godine. Od originalne zgrade danas su ostali samo temelji. Zapisano je da je imala kulu od 116 m, za koju je Jakob Burkhart tvrdio da je najlepša u hrišćanskoj arhitekturi. Kula je skoro kvadratne baze, a u njenom centru nalazi se galerija u obliku dvanaestostrane zvezde. Iznad galerije, kula je osmostrana i sužava se do vrha kule. Ovo je jedina gotska crkva (sa kulom) u Nemačkoj koja je sagrađena u srednjem veku (1330) i preživela bombaške napade novembra 1944. godine, kada su uništene sve kuće na istočnoj i zapadnoj strani pijace. Kategrala u Kelnu je, posle milanske katedrale, najveća gotska katedrala u svetu. Njena konstrukcija započela je 1248. i sa prekidima trajala do 1880. godine - period od preko 600 godina. Ona je 144,5 m duga, 86,5 m široka i njene dve kule su 157 m visoke.[5] Zbog svojih ogromnih kula, ona takođe ima najveću fasadu od svih crkava u svetu. Katedralski hor, mereno između stubova, takođe se razlikuje po najvećoj razmeri visini i širini od bilo koje srednjovekovne crkve, 3,6:1, prevazilažeći čak i katedralu u Bovi, koja ima malo viši svod.[6] Pijaca u Dornštetenu sa kućama u fahverku i srednjovekovnom crkvom Svetog Martina sa desne strane Fahverk je specifičan stil gotske arhitekture koji se sreće u Zapadnoj Evropi, posebno u zapadnoj Nemačkoj i u regionima oko Baltičkog mora gde nema prirodnih resursa kamena. Građevine su građene više-manje samo od opeke. Gradska hala i crkva Svetog Nikole u Štralzundu su dobri primeri ovog stila. Gradovi kao što su Libek, Rostok, Vizmar, Štralzund, Grajfsvald i brojni ostali gradovi u današnjoj severnoj i zapadnoj Poljskoj su oblikovani upravo u ovom regionalnom stilu. Model za mnoge crkve iz Severne Nemačke bila je crkva Svete Marije u Libeku, sagrađena između 1200. i 1350. Gradnja gotskih crkava bila je praćena konstrukcijom esnafskih domova i gradskih hala od strane tadašnje buržoazije. Dobar primer je gotička gradska hala (13. vek) u Štralzundu. Takođe postoji i gradska hala u Bremenu (1410) i rekonstruisana gradska hala u Minsteru (prvo sagrađena 1350. godine). Stanovi iz ovog perioda bile su uglavnom poludrvne građevine, što se još može videti u Goslaru i Kvedlinburgu. Kvedlinburg ima neke od najstarijih poludrvnih kuća u Nemačkoj. Metoda konstrukcije, korišćena isključivo za kuće srednjovekovnog i renesanskog perioda, održala se čak do 20. veka za seoske kuće. Renesansa[uredi | uredi izvor] Dvorac Volfenbitel Renesansna arhitektura pripada periodu između ranog 15. i ranog 17. veka, a manifestovala se u raznim delovima Evrope, kada je postojalo svesno oživljavanje i razvoj nekih elemenata antičkog grčkog i rimskog razmišljanja i kulture. Najraniji primer renesansne arhitekture u Nemačkoj je Fuger kapela u crkvi Svete Ane u Augzburgu.[7] U to vreme, Nemačka je bila podeljena na mnogo kneževina, građani su imali tek nekolocinu prava, a oružane borbe, posebno religijski konflikti protestantske reformacije, učinili su da veliki delovi zemlje ostanu praktično nerazvijeni. Neki prinčevi su podržavali modernu umetnost, kao na primer u Torgau, Ašafenburgu i Landshutu, gde je era renesanse i nastala. Primeri obuhvataju dekorisano unutrašnje dvorište Trausnic dvorca[8] i vojvodski dvorac Landšut,[9] sagrađeni od strane italijanskih renesansnih majstora zanata. Crkva Svetog Mihaela u Minhenu (gradnja počela oko 1581) važna je renesansna građevina. Takođe postoji i Hajdelberg dvorac sa tipičnim renesansnim fasadama.[10] Gradska hala u Augsburgu je takođe važan primer, međutim sagrađena je kasno, u periodu 1614—1620, a arhitekta je bio Elijaz Hol iz Augzburga. U dolini reke Vezer postoje mnogi dvorci i kuće u stilu `vezerske renesanse`. U ovom stilu građeni su i gradovi Lemgo i Hameln. Dvorac Volfenbitel i jevanđeoska crkva Device Marije su takođe specifični primeri renesanse. U Tiringiji i Saksoniji, mnoge crkve i dvorci sagrađeni su u renesansnom stilu, na primer, Vilijamov dvorac u Šmalkaldenu, crkva u Rudolštadtu, dvorac Gota, gradska hala u Lajpcigu, enterijer prezbutarijanskih građevina, katedrala Frajberg, dvorac u Drezdenu i Šonhof u Gorlicu. U severnoj Nemačkoj nalazi se Gustrover zamak i bogat enterijer Štralsundske crkve Svetog Nikole. Barok[uredi | uredi izvor] Bogorodična crkva u Drezdenu Barokna arhitektura prvi put se javlja početkom 17. veka u Italiji, ponovno plasirajući humanistički rimski rečnik renesansne arhitekture u novom retoričkom, pozorišnom, vajarskom smislu, prikazujući trijumf apsolutističke crkve i države. Ali, dok je renesansa počivala na bogatstvu i moći italijanskih sudova, bila spoj sekularnih i religioznih snaga, barok se direktno povezuje sa kontrareformacijom, pokretom unutar katoličke crkve koji je služio kao odgovor na protestantske reformacije. Barokni stil stigao je u Nemačku posle tridesetogodišnjeg rata. Barokna arhitektura nemačkih vladinih i vladarskih rezidencija zasnivala se na modelu francuskog baroka, posebno na sud Luja XIV i Versaju. Primeri su Cvinger palata u Drezdenu, sagrađena od strane Mathausa Danijela Popelmana (1709—1728),[11] prvobitno napravljena da održavanje sudskih festivala. Arhitektura apsolutizma stavljala je uvek vladara u centar, čime je povećavala prostornu kompoziciju, na primer prikazujući moć vladara u obliku veličanstvenih stepenica koje vode do ove ličnosti (statue). Interakcija arhitekture, slikarstva i vajarstva bitna je odlika barokne arhitekture. Značajan primer je rezidencija Vurzburg sa halom imperatora i stepeništem, čija je konstrukcija započela pod vođstvom Johana Baltazara Nojmana 1720. godine. Freske na stepeništu delo su Đovanija Batiste Tijepola, rađene od 1751. do 1753.[12] Druge dobro poznate barokne palate su Nova palata u Potsdamu, palata Šarlotenburg u Berlinu,[13] palata Vajsenštajn u Pomersfeldenu[14] i Augzburški dvorac u Brilu, čiji su enterijeri većinom urađeni u rokoko stilu. Rokoko je kasna faza baroka u kojem je dekoracija postala obilnija i prikazivala većinu boja u svetlijim tonovima. Na primer, Sansusi dvorac, građen od 1745. do 1747, bio je prethodno letnja palata Fridriha Velikog, kralja Pruske, u Potsdamu blizu Berlina. Često se smatra nemačkim rivalom Versaja.[15] Među najpoznatijim primerima ubrajaju se i crkva u Benediktinu Otobairenu u bavarsko-baroknom stilu, Veltenburški manastir, Etal opatija i crkva Svetog Jovana Nepomukog (zvanoj Asam crkva u Minhenu). Drugi primeri barokne arhitekture crkava su Bazilika Vijercenhajlingena u Obergrankenu i restaurirana Bogorodična crkva u Drezdenu, čiji je tvorac Džordž Bar između 1722. i 1743.[16] Klasicizam[uredi | uredi izvor] Kraljevstvo vrtova Desau-Verlic Berlinska koncertna dvorana Klasicizam je stigao u Nemačku u drugoj polovini 18. veka. Inspiraciju je crpeo iz klasične arhitekture antike i bilo je reakcija na barokni stil u arhitekturi i dizajnu eksterijera (pejzaža). Kraljevstvo vrtova Desau-Verlic jedan je od prvih i najvećih parkova u Nemačkoj. Izgrađen je u kasnom 18. veku u vreme vladavine vojvode Leopolda III (1740—1817), nakon što se vratio iz `velike turneje` (tradicionalno putovanje za učene mladiće u 18. veku) prilikom koje je posetio Italiju, Holandiju, Englesku, Francusku i Švajcarsku, zajedno sa svojim prijateljem - arhitektom Fridrihom Vilhelmom fon Erdmansdorfom. Za razliku od formalnih baroknih bašti, ova je slavila naturalistički manir engleskih pejzažnih bašti i simbolisala je slobodu prosvetiteljstva. Brandenburška kapija, naručena od strane pruskog kralja Fridriha Vilhelma II kao znak mira, a završena od strane Karla Gotharda Langhansa 1791. godine, potencijalno je jedan od najpoznatijih spomenika klasicizma u Nemačkoj. Branderburška kapija restaurirana je od 2000. do 2002. godine od strane Deutsche Stiftung Denkmalschutz, organizacije za očuvanje spomenika iz Berlina.[17] Sada se smatra jednom od najpoznatijih evropskih znamenitosti. Najistaknutiji arhitekta ovog stila u Nemačkoj bio je nesumnjivo Karl Fridrih Šinkel. Šinkelov stil, u njegovom najproduktivnijem periodu, definisan je njegovom naklonošću ka grčkoj, pre nego rimskoj arhitekturi, a izbegavao je stil specifičan za skorašnje francuske okupatore. Njegove najpoznatije građevine nalaze se u i oko Berlina. Čine ih Novo stražarsko mesto (1816—1818); Berlinska koncertna dvorana (1819—1821) na Gendarmen skveru, koja je zamenila prethodno pozorište koje je bilo uništeno u vatri 1817. godine; i Altes muzej na Muzejskom ostrvu (1823—1830). Leo fon Klence (1784—1864) bio je dvorski arhitekta bavarskog kralja Ludviga I, još jedan istaknuti predstavnik oživljenog grčkog stila. Ludvigova strast za helenizam ispirisala je arhitektonski stil fon Klenca, koji je sagradio mnogo neoklasičnih građevina u Minhenu, uključujući i Rumes halu i hram Monopteros. Na Kunigsplacu je dizajnirao verovatno najpoznatije moderno helenističko arhitektonsko delo. Blizu Regenzburga je sagradio Valhala hram, nazvan po Valhali - prebivalištu palih ratnika u staronordijskoj mitologiji. Još jedna bitna građevina ovog perioda je Vilhelmov dvorac u Kaselu (početak gradnje 1786. godine). Istoricizam[uredi | uredi izvor] Semper opera, Drezden Istoricizam, takođe poznat i kao eklekticizam, umetnički je i arhitektonski stil koji crpe inspiraciju iz istorijskih umetničkih radova i stilova. Nakon neoklasičnog perioda (koji se može smatrati i pokretom u okviru istoricizma), nova faza istoricizma nastupa sredinom 19. veka, obeležena povratkom na antički klasicizam, posebno u arhitekturi i slikama sa istorijskim motivima. Zapaženi arhitekta ovog vremena bio je Gotfrid Zemper, koji je sagradio galeriju u Cvinger palati (1855) i Zemper operu u Drezdenu (1878), i bio je uključen u prvobitni dizajn dvorca Šverin. Zemperove građevine imaju primese renesansnog stila, baroka, a čak postoje i karakteristike korintskih stubova iz klasične Grčke.[18][19] Postojale su regionalne varijante istoricističkih stilova u Nemačkoj. Primeri su arhitektura `odmarališta` (posebno na Baltičkoj obali Nemačke), hanoverska škola arhitekture i nirnberški stil. Sklonost prema srednjovekovnim objektima vidi se na primeru dvorca Nojšanštajn, koji je Ludvig II naručio 1869. godine. Nojšanštajn je dizajniran od strane Kristijana Janka, scenskog dizajnera, što objašnjava fantastičnu prirodu rezultujuće građevine. Arhitektonska stručnost, neophodna za gradnju na tako opasnom mestu, prvi put je izvedena od strane dvorskog arhitekte Edvarda Ridela iz Minhena, a kasnije i Džordža fon Dolmana, zeta Lea fon Klenca. Bitne spomena su još i Ulm katedrala, i na kraju ovog perioda Rajhstag zgrada (1894) od strane arhitekte Pola Valota. Secesija[uredi | uredi izvor] Jedna od vila koju je projektovao Henri van de Velde Art nuvo (secesija) poznat je često i po nemačkom imenu jugendstil “stil mladih”. Ime je preuzeto iz umetničkog žurnala “Mladi”, koji je bio izdavan u Minhenu i koji je zagovarao novi umetnički pravac. Druga dva žurnala “Simplicizam” (jednostavnost), izdavan u Minhenu, i P“”an (tiganj), izdavan u Berlinu, dokazali su da su važni zagovornici stila mladih. Dva epicentra ovog stila u Nemačkoj bili su Minhen i Darmštat. Po ugledu na tradicionalnu nemačku grafiku, ovaj stil koristi precizne i oštre ivice, elemente koji su drastično drugačiji od tekućih i uvijenih linija po kojima je poznat art nuvo na drugim mestima. Henri van de Velde, koji je većinu svoje karijere ostvario u Nemačkoj, bio je Belgijanac koji je uticao na mnoge da nastave sa stilom vezanim za grafiku, uključujući Petera Berensa, Hermana Obrista i Ričarda Rajmeršmida. Avgust Endel je takođe poznati secesionistički dizajner.[20] Moderna[uredi | uredi izvor] Ajnštajnova kula u Potsdamu Bauhaus Desau Dvostruka kuća od Le Korbizijea i rođakom Pjer Žanreom u Štutgartu kao primer za primenu pet principa nove arhitekture Ono što modernu u arhitekturi karakteriše je eliminacija nepotrebnih ornamenata sa građevine i vernost njenoj strukturi i funkciji. Moto stila je sumiran u četiri slogana: ornamenti su zločin, `istina za materijale` (svaki materijal treba biti iskorišćen tamo gde pripada), forma prati funkciju, i Le Korbizijepov opis kuće kao `mašine za stanovanje`. Ovaj pokret razvijao se rano u 20. veku. Usvojen je od strane mnogih uticajnih arhitekti i arhitektonskih edukatora. Iako je tek nekoliko ovakvih građevina bilo sagrađeno u prvoj polovini veka, nakon Drugog svetskog rata ovaj stil postao je dominantan za arhitekturu institucija i zgrada korporacija za pune tri decenije. Inicijalni podsticaj za modernu arhitekturu u Nemačkoj je uglavnom bila idustijalizacijska konstrukcija, u kojoj arhitektonski dizajn nije podvrgnut važećem istoricizmu, na primer AEG fabrika turbina u Berlinu od strane Petera Bahrensa (1908—1909) i posebno Fagus fabrike od strane Valtera Gropijusa u Alfeldu (1911—1914). U toku ovog perioda (1915) konstruisan je prvi neboder u Jeni. Takozvani klasični modernizam u Nemačkoj identičan je Bauhausu, osnovanom od strane Valter Gropijusa 1919. godine, ubrzo nakon što je smenio Henrija van de Veldea u Vajmaru kao direktora umetničke škole. Bauhaus je postala najuticajnija umetnička i arhitektonska škola u 20. veku. Iako u početku nije postojalo odeljenje za arhitekturu, Gropijus je video to kao `najviši cilj svake umetničke aktivnosti`. Ajnštajnova kula u Postdamu je astrofizički opzervatorijum u Albert Ajnštajn naučnom parku u Potsdamu, dizajniran od strane arhitekte Eriha Mendelsona. Ovo je bio jedan od prvih velikih projekta za njega, završen u doba kada je mladi Rihard Nojtra bio u timu, a takođe je i Mendelsonova najpoznatija građevina. U vreme inflacije i ekonomskih kriza, bauhaus je tražio isplativ, funkcionalan i moderan dizajn za kuće. Tako je u Vajmaru 1923. godine nastala `kuća na rogu` Georga Muhea i Adolfa Mejera. Godine 1925, samo godinu dana nakon što su nacionalističke partije dobile većinu tiringijskog parlamenta, bauhaus u Vajmaru je ugašen. Te iste godine u Desau, Gropijus je otpočeo zidanje nove škole, završene 1926. godine. Bauhaus Desau je daleko najpoznatiji spomenik umetnosti klasičnog modernizma u Nemačkoj. Kada su Nacisti dobili na moći 1932, Bauhaus je ugašen. Nakon ovoga postojala je dijaspora magistara i studenata Bauhausa širom sveta, posebno u SAD, i Bauhaus stil se raširio svuda, postajući poznat kao internacionalni stil. Godine 1927. jedna od prvih i najznačajnijih manifestacija ovog stila bio je Vajzenhof projekat (naselja) u Štutgartu, sagrađen kao sastavni deo izložbe `Stan`, organizovane od strane Dojčer verkbunda, a nadgledanom od strane Misa van der Roa. Učestvovalo je petnaest arhitekata, od kojih su vezani za ovaj pokret: Mis, Peter Berens, Le Korbizije, Valter Gropijus, J.J. P. Oud, Mart Štam i Bruno Taut. Izložba je bila veoma popularna, sa hiljadama dnevnih posetilaca. Brojna stambena naselja sagrađena u ovom periodu sada su među najvažnijim građevinama modernističkog perioda. One uključuju Potkovičasto stambeno naselje u Berlinu (1930) čije su arhitekte bili Bruno Taut i Martin Vagner tokom Vajmarske republike; Aloment Damerštok (1930) u Karlsrueu od strane Gropijusa i Cehe Colverajn u Esenu, građen od 1927. do 1932, a na čelu projekta bile su arhitekte Fric Šup i Martin Kremer. Između 1926. i 1940. većina radio tornjeva građena je od drveta, od kojih je najviši Transmiter Milaker (190 m). Jedini preostao od njih je Glivice Radio toranj u Glivicama, današnja Poljska. Nacistička arhitektura (1933—1945) sa glavnim arhitektom Albertom Šperom služila je samo u marketinške (propagandne) svrhe.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio i neke stranice su se uredno odvojile od tabaka, sve ostalo uredno! Autor: Keith Roberts, Izdavač: Grafički zavod Hrvatske - Zagreb, 1977. god. Broširan povez, 41,5 cm. Edicija Majstorska djela u velikom formatu Slike, crteži, grafike Impresionizam (franc. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Avr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Muzika (grč. μουσική - umetnost muza,[1] lat. musica) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:[2][3] melodiju, ritam i harmoniju. Stvaranje, izvođenje, važnost, a nekad i definicija muzike veoma su zavisne od kulture i socijalnih aspekata. Muzika se deli u žanrove i podžanrove, ali njihove granice i veze ponekad zavise od lične interpretacije. Jedno zaokruženo i celovito ostvarenje muzičke umetnosti se zove muzičko delo ili kompozicija. Međutim, muzika je reproduktivna umetnost, slično kao i drama ili ples, što znači da se ona ne svodi samo na komponovanje, nego da je komponovano delo potrebno i izvesti (reprodukovati, interpretirati) da bi se moglo pružiti publici kao gotov proizvod umetnosti. Muziku izvode interpretatori, a može se reprodukovati na dva načina: živim izvođenjem na licu mesta, odnosno konkretnim izvođenjem dela pred publikom na koncertu ili nekoj prigodnoj svečanosti; puštanjem pre snimljenog sadržaja s nosača zvuka (CD, DVD i sl.) preko savremene elektronske opreme, kao što su radio, Hi-Fi, i sl. Pojam i definicija Filipino Lipi: Alegorija muzike Sama reč muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) - umetnost muza, od čega se zadržala samo prva reč μουσική, što je derivat od reči μούσα (mousa), što znači muza.[4] Dalje se svetom proširio latinski oblik musica, koji je uglavnom opisivao ugodne zvukove. Upravo je takav oblik najčešći u svetskim jezicima. Definisati muziku već je malo teže, a to su pokušavali mnogi, od muzikologa do interpretatora. Uglavnom, za muziku se može reći da je umetnost koja se izražava pevanim i/ili sviranim tonovima, raznim zvukovima, šumovima i tišinom između njih. Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni kompozitori kad žele pobliže muzički da opišu neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine predasi (pauze). Uz to što je reproduktivna (izvođačka) umetnost, muzika spada u fine (lepe) umetnosti jer joj je cilj estetika. Kao što se film naziva sedmom umetnošću, tako je muzika po tradicionalnoj estetici prva umetnost (odnosno prva na popisu umetnosti). Muzika ima i dodirnih tačaka s pozorištem, ne samo zato što se praktikuje u njemu, već postoji i žanr koje je posuđuje i od jednog i od drugog - mjuzikl. Usko vezan sa svo troje (ali posebno s muzikom) je i ples. Muzika je uobličeno vreme, budući da se može doživeti samo u toku nekog vremena (za razliku od slikarstva koje uobličuje prostor). Zbog toga muzika mora imati ritmičko uređenje svog sirovog materijala - tonova i drugih zvukova. Osim toga, muzika se uređuje i pomoću melodije (niza tonova raznih visina) i harmonije (istovremenosti raznih visina tonova). Tako ritam, melodija i harmonija postaju osnovni elementi muzike.[5][6] Muzika kao fizička nauka Muzička nastava Muzičku građu čine zvukovi, a oni nastaju oscilovanjem nekog tela, koje tako postaje izvor zvuka. Zvučni talasi se prenose vazduhom u obliku krugova od izvora zvuka do našeg uva. Kad su oscilacije u zraku redovne, ono što se čuje je ton - dakle pravilan, jasan zvuk. Kad su pak oscilacije neredovne, čuje se samo šum ili buka - zvukovi uglavnom više-manje neugodne ljudskom uvu (iako se i oni koriste u muzici).[7] Jedan izvor oscilacija može izazvati iste oscilacije i u drugim predmetima, ali njihove oscilacije moraju biti u skladu s oscilacijama izvora. To se zove rezonancija. Tako zvuk ljudskog glasa ne proizvode samo glasne žice nego i rezonantna oscilovanja u šupljini lubanje. Slično i zvučna kutija nekog muzičkog instrumenta osciluje rezonantno s početnim kretanjem koje je izvođač dao instrumentu. Na primer, violinska kutija rezonuje na oscilacije žice violine i pojačava ton. Frekvencija oscilovanja (broj oscilacija u sekundi) određuje visinu zvuka. Što je više oscilacija u sekundi, viši je i ton. Ljudsko uvo je izvanredno osetljivo na razlike u visini i ima opseg od oko 20 do čak 20.000 oscilacija u sekundi. Jedan mešoviti zbor proizvodi frekvencije između otprilike 64 i 1500, a koncertni klavir između 20 i 4176. Kad grupa muzičara svira zajedno, oni usklađuju svoje instrumente pri čemu je ton A definisan sa 440 Hz-a. Istorija Prvi oblici muzike Prvi oblici muzike nastaju u starijem kamenom dobu - paleolitu. Prva istraživanja vrši Čarls Darvin u 19. veku. Naučnici koji su se tada bavili istraživanjem muzike nisu bili obrazovani muzikolozi. Postoji više teorija o nastanku muzike.[8] Čovek je počeo da ispušta nizove glasova pokušavajući da privuče suprotan pol. Čovek peva iz potrebe da komunicira sa drugim ljudima iz zajednice. Čovek pokušava da imitira zvukove iz prirode. Tokom rada čovek udara grančicama koje koristi kao alat i shvata da se taj zvuk može ponoviti. Te teorije nisu prihvaćene zato što nije postojalo materijalnih dokaza. Žil Kombarje je tvrdio da muzika zahteva intelekt (razvijene mentalne sposobnosti). Tokom vršenja raznih ekspedicija i istraživanja Afričkih i Amazonskih prašuma otkrivene su zajednice (plemena) na niskom stepenu razvoja. Žil Kombarje prisustvuje obredima i ritualima raznih plemena i dolazi do zaključka da muzika nastaje i razvija se kao deo magijskog obreda. Ljudi prvobitne zajednice pevaju jednostavne pesme (samo nekoliko tonskih visina koje se stalno ponavljaju). Pevanje je imalo ulogu da dovede vrača u stanje transa kako bi on mogao da komunicira sa bogovima (sile prirode). Muzika bila je strogo funkcionalna. Nije se smela pevati van obreda jer se smatralo da to može razbesneti bogove. Muzika je najčešće bila ritmička. Kao instrumenti koriste se ljudski glas i telo. Sve vreme učestvuje u obredu. Ljudi su pljeskali dlanovima ili su se udarali po telu (mirovanje nije bilo dozvoljeno). Muzika je bila vrlo izražajna i glasna jer se smatralo da će tako lakše dopreti do bogova. Ova muzika najpre podrazumeva tekst i melodiju. Ovi rituali se smatraju za poreklo umetnosti uopšte jer objedinjuju sve vrste umetnosti. Takva pojava naziva se sinkretizam. Tokom obreda koji je služio kao priprema za lov ljudi su crtali likove životinja koje idu da love. Isto tako ritual je vremenom dobio i oblik scenske igre zato što su ljudi po povratku prikazivali celom plemenu scene iz lova (takođe u okviru obreda). Godine 1877. američki istraživač i pronalazač Tomas Alva Edison izumeo je fonograf (prvi uređaj koji je mogao da snimi i ponovo reprodukuje zvuk). Ovaj uređaj se koristio za snimanje pesama Američkih Indijanaca koji žive u rezervatima. Koristeći ove snimke i upoređujući ih sa drugim obrednim pesmama naučnici su potvrdili teoriju Žila Kombarjea....

Dante Aligijeri (ital. Dante Alighieri; Firenca, maj/jun 1265 — Ravena, 14. septembar 1321) bio je najveći italijanski pesnik kasnog srednjeg veka. NJegovo najveće delo, Božanstvena komedija, prvenstveno objavljena pod nazivom Komedija, a kasnije je Bokačo dodao epitet „božanstvena“, predstavlja kulminaciju srednjovekovnog pogleda na svet i osnovu modernog italijanskog jezika. Takođe, smatra se jednim od najvećih remek dela svetske literature. U kasnom srednjem veku, velika većina poezije je bila na latinskom jeziku, i samim tim dostupna samo bogatim i obrazovanim građanima. Dante se zalagao za pisanje na narodnom jeziku, te je svoje radove Novi život (1295) i Božanstvenu komediju napisao i objavio na njegovom maternjem toskanskom dijalektu. To je za ono vreme bilo jako neuobičajeno, ali su pojedini pesnici, poput Petrarke i Bokača, nastavili da prate. Kao rezultat toga, Dante je odigrao ključnu ulogu u formiranju modernog italijanskog jezika. Kao uzor, Dante je poslužio mnogima, između ostalog DŽefriju Čoseru, DŽonu Miltonu, Alfredu Tenisonu i mnogim drugima. Takođe, Dante se smatra osnivačem strofa od tri stiha, tzv. tercina. Dante se često naziva „ocem italijanskog jezika“ i jednim od najvećih pesnika svetske literature. U Italiji, za njega se vezuje oslovljavanje sa il Sommo Poeta (vrhovni pesnik), a zajedno sa Petrarkom i Bokačem čini „tri krune italijanske poezije“. Kada je Danteu bilo 12 godina (1277) veren je Đemom Donati. Ugovorena venčanja u ranim godinama, u to doba su bila uobičajena. U osamnaestoj godini Dante je sreo Gvida Kavalkantija, Lapo Đianija, Ćina da Pistoja i nešto kasnije Bruneta Latinija. Oni su zajedno postali vođe literarnog pokreta „Slatki novi stil“ (Dolce Stil Nuovo). Bruneto je kasnije dobio poseban pomen u Božanstvenoj komediji zbog onoga čemu je naučio Dantea. U tom periodu je sreo i Beatriče Portinari, kćerku Folka Portinaria. Teško je odgonetnuti od čega se sastojala ova ljubav, ali se dogodilo nešto veoma bitno za italijansku kulturu. U znak ove ljubavi Dante je ostavio svoj trag pomogavši pesnicima i piscima da otkriju temu ljubavi koja nikada do tada nije bila toliko naglašena. LJubav prema Beatriče je očigledno postala razlog za poeziju i život. Kada je 1290. Beatriče umrla, Dante je pokušao da nađe spas u latinskoj literaturi. Poznato je da je u to doba čitao Botetiusova filozofska dela i Ciceronovu De amicitia. NJegova strast za filozofijom je kasnije bila kritikovana u „Čistilištu“ kroz lik Beatriče. Dante je takođe u jednom periodu bio vojnik i 1289. godine učestvovao u bici kod Kampaldina (11. juna), sa fiorentinskim vitezovima protiv Areca. Takođe je postao i lekar i farmaceut. On nije želio da se bavi tim profesijama, ali je zakon donesen 1295. godine zahtijevao da plemići koji žele da rade u javnoj službi moraju biti članovi nekog esnafa, tako da je Dante pristupio apotekarskom esnafu da bi se mogao baviti politikom. Izabrao je apotekarski esnaf jer su se u to doba knjige prodavale u apotekama. Baviti se politikom nije bilo lako kada je papa Bonifacije VIII planirao da vojno osvoji Firencu. 1301. godine Šarl de Valoa, brat Filipa IV kralja Francuske, je posjetio Firencu jer ga je papa imenovao mirotvorcem za Toskanu. Ali gradske vlasti su odranije papine ambasadore loše tretirale, tražeći nezavisnost od papinog uticaja. Takođe moglo se očekivati da će Šarl de Valoa dobiti i druga, nezvanična naređenja. Gradski savjet je poslao delegaciju u Rim, sa namjerom da doznaju papine namjere. Dante je bio vođa ove delegacije. Božanstvena komedija pisana je početkom 14. veka, od 1308, pa sve do Danteove smrti 1321. godine kao autorova etička i religiozna poruka čovečanstvu za koje je verovao da je ogrezlo u greh. Božanstvena komedija je zato jedno vertikalno stremljenje, poziv na kontemplaciju – osnova Danteovog sveta je u moralnoj ideji, kaže De Sanktis – ta ideja je svojstvena drugom svetu – ona je njegova definicija. Rajem upravlja takva filozofija kakvu je Dante želeo da uspostavi na zemlji, a do njenog spoznanja se dolazi preko zaborava tela, vođstvom razuma, ljubavi i milosti božije. Sama koncepcija Komedije nastaje u skladu sa Commedia del anima – Ona prati standardnu putanju duše kroz tri carstva – LJudskost, Očišćenje i Peporod. Standardnoj alegoriji o uspenju duše Dante je udahnuo život novim načinom alegorije, čineći da likovi koje sreće na svom putovanju uz nužnu tipiziranost poseduju individualnost- Dante piše u Convitu da doslovan smisao mora biti nezavistan od alegorijskog, da bi bio shvatljiv sam po sebi. Upravo to čini u svom najvećem delu. Sa likovima Komedije nalazimo se u međuprostoru zato što je individualno postalo opšte i opšte individualno, i postojanje stanovnika drugom sveta je sasvim specifično. Ono varira u zavisnosti količine božanske milosti kojoj su izloženi. Put Božanstvene Komedije polazi od tela, materijalne patnje, da bi završio sa blaženstvom bestelesnog postojanja koje se smrtnicima pojavjuje kao svetlost. Dante nikada ne zaboravlja svoj zadatak, a to je, da izloži moralni poredak, oceni svačije mesto u večnosti, a to se jedino može apsolutnim eklekticizmom – paganska filozofija, rimski pesnici, narodna verovanja, i običaji, biblija i metafizički epovi Alana – sav kulturan opus srednjeg veka Dante ugrađuje u svoja tri sveta i izlaže njegovim strogim pravilima nauke – filozofije i teologije, bojeći celu stvar ličnim afinitetima. Tako, na prvoj lestvici i raja i pakla zatičemo jednu istu sortu – indiferentne, razlika je i vrsti indiferencije jer oni rajski su bili sprečeni da deluju protiv nasilnika, i tako su svrstani jer nisu učinili čudo. Iako njihova kazna nije strašna kao Ruđijerijeva, Pjera De la Vinje ili Odiseja, u samom govoru pesnika oseća se prezir – posve drukčije nego u Limbu, vergilijevom Elisiju, gde uvaženi čamuju jer su rođeni p. n. e.. Pakao je levak u kome se zamračuju duhovi, dok se ne uguše u apsolutnoj materiji i ledu. Demoni koji se u njemu nalaze, prikupljeni iz predanja i mitologije, okončali su svoje delovanje i predstavljaju simbol i sliku greha koji muči čoveka. Tamo gde je, kao u Paklu, poredak pervertiran, Dante pristupa aristotelovskoj klasifikaciji grehova ukrštenoj sa egzemplarnom figurom poroka. Novost je simboličko atraktivan broj grešnika. Iako je njih koliko ptica u jatu, on iz jata izdvaja npr. samo 7. Ako u tom pevanju npr saberemo Paola i Frančesku dobijamo broj 9. Prema Danteu oni dobijaju svoj puni smisao tek kada su dovedeni u vezu sa prethodnih 7 egzemlarnih figura kojima se kao savremeni likovi suprotstavljaju. Kurcijus ovo naziva eksplozivnim prodorom doživljene istorije. Epski mitološki filozofski, retorički obeležen obrazovni svet srednjeg veka. Kasnije imamo i deset nasilnika protiv bližnjeg, sedam sodomita... Koncept raspodele zasniva se na Aristotelovoj Etici. U početku pakla, čovek je samo lišen razuma, jednostavno je prepušten vlastitim silama svoje duše. To je začetak životinje. Osnovna crta za razdvajanje zločinaca je namera, i ona Pakao razdvaja na tri dela. Oni koji su grešili bez razuma i volje, Oni koji su grešili protiv drugog i sebe, i na kraju, oni koji su imali zao cilj i hladno ga razradili. Tako u drugom krugu, su raspusnici – kod kojih je strast pobedila razum i oni su joj se predali bez namere. Frančeska i Paolo – LJubavnici koje je strast savladala i životu, i sada su neodvojivi u paklenom vihoru, koji nosi i Tristrana sa Izoldom. U Frančeskinoj ispovesti, jednostavno i sa merom, oživljen je prizor nežnog ali i strastvenog očitovanja ljubavi, što turobni mrak pakla načas osvetljuje ljudskom toplinom i neizrecivom lepotom. To je umetničko središte i najbolji deo V pevanja koje je nadahnulo mnogobrojne umetnike. Zajedničko čitanje viteškog romana, uzajamni pogledi zbog njegovog sadržaja, bledilo zbog žudnje i zbog strepnje da ne odaju sakrivenu želju, provala neizdržive strasti u poljupcu, neraskidiva spona s Paolom u ljubavi, smrti i kazni; ćutnja i suze Paola koje prate pripovedanje lepe, ženstvene i plemenite Frančeske, gubljenje svesti i (još jedan) fizički pad Dantea – ceo taj ljubavni roman sažet je u poznatoj epizodi. Dramatičnost se nalazi u susretu duše koju je pobedio greh i duše koja teži savladati uslove koji na greh navode. Kazna za Paola i Frančesku je Vihor koji ih nosi kao golubove. Veliko saosećanje stvara tu sliku. Tako Dante čini stvarnošću ono što piše – Svoje sažaljenje suprotstavlja usudu. Oni su još uvek bića – u Paklu osećaju i plaču. Čako, proždrljivac trećeg kruga, šiban je jakom kišom. On proriče Danteu politički rasplet u Firenci: jedna partija će da pobedi drugu i uz tu će da stane papa. Upućuje ga da će u daljem Paklu sresti i Farinatu i Rustikučija. Ovi gešnici još uvek zadržavaju ljudska osećanja i lik. Početak jaruga je Grad Dis. Tu su jeretici, a kažnjeni su jer nisu verovali u besmrtnost duše. Zato leže u grobovima, kao mrtvaci, i ljudskost u njima se gubi. Ostaju samo prirodni nagoni kojima ne vlada razum i tako, Farinata, uspravljen u grobu, kao da prkosi paklu. Oslobodilac Firence, uzvišen za Dantea. Progoni koje je vršio bili su njegova politička veština, i proriče Danteu da će i njega prognati. Onda hoće da se opere – Kako to da je on gori od ovih drugih koji će proterati Dantea? Farinata je već u toj uzvišenosti okamenjen. Šta da kažemo o Pjeru De la Vinji među samoubicama koji je pretvoren u Drvo i žuri da opravda istu nepravdu zbog koje se ubio udarajući glavom o zid. Samoubica je pesnik sicilijanske škole koga Dante nalazi među samoubicama, pretvorenog u drvo. Utamničen i oslepljen u očekivanju nasilne smrti sam sebi je presudio razbivši glavu o zid. U nostalgiji s kojom se seća srećnog razdoblja kad je bio mio vladaru, u osudi dvorske zavisti, u uverenosti u svoju nevinost, Dante implicitno projektuje i vlastiti udes nepravedno osuđenog prognanika koji je i sam upoznao spletke. Pravi pakao nastaje u zlim jarugama, i tu prvi put vidimo na delu ovaj etički princip. Ono što je bila nekontrolisana strast ovde postaje porok (strast koja se ponavlja). Pošto ti ljudi za života nisu imali kontrolu nad svojim ljudskim strastima, u paklu njihovo ljudsko lice nestaje. LJudi se fizički uvrću i gube strukturu. Još je odblesak telesnog u Kapaneju – on leži, pun prezrenja u vreloj buri. Kakav je bio živ takav je i mrtav. Stanje smrti ga po njegovom mišljenju nije promenilo, te Jupiter nije pobedio.. Među nasilnicima sodomitima u sedmom krugu, nailazi i na Bruneta Latinija. Ovaj mu proriče da će posići sjajna dela, ali da će ga zbog toga mrzeti. On je prvi astrolog u Paklu. Zle Jaruge – Deset jama za Varalice koje se nalaze u osmom krugu pakla. Tu sreće Papu Nikolu trećeg koji misli da je Dante tu da vidi njegov papski plašt - U 3. jarugu Dante smešta simonijance, tj, trgovce crkvenim dobrima i, umesto da epski izvesti o novoj fazi putovanja, svečanim i gnevnim tonom direktno optužuje one za koje je smatrao najvećim krivcima zla u društvu svog doba – one koji su podmićivanjem i međusobnim svađama radi crkvenih časti bili krivi za anarhiju u svetu. Prema Danteu, pravda i red su mogli nastati da je vlast pripala caru, a da su se crkvom bavili nepodmitljivi. Pošto su na Zemlji voleli zlato iz zemlje, tako u paklu korumpirani crkvenjaci leže naopako zabijeni u šupljine kamena, izvan im vire noge do lista, a tabani im gore na površini kao zapaljeni masni predmeti, pa od bola prevrću nogama. Dante koji je u svojoj invektivi sledio zdravo rasuđivanje, sretan je što je Vergilije, simbol razuma, sa zadovoljstvom slušao njegove reči. U sedmoj zlorupi dolazi do metamorfoze Vani F-učija u zmiju. Nagoni i nesvesno postali su prejaki. Fučija ujeda zmija za vrat, i brže nego što se napiše slovo on se pretvara u pepeo pa se ponovo stvara. Proriče mu da će stranka Crnih doći iz Pistoje u Firencu, i da će se biti bitka na Pičenskom polju. Kaže da mu to priča da bi mu zadao naglu bol. Priča se nastavlja u novoj pesmi, gde se na fučija lepe zmije.. U devetoj zlorupi osmog kruga je rasporen Muhamed gde mu vise creva. Đavo ih šiba do žida, pa se vraćaju na novo rasporavanje kad im rane zarastu. Tu senalazi i Bertran de born sa glavom pod miškom poput svetiljke. Razdvajao je druge, a sad je sam razdvojen. Ono što je najgore mučenje za stanovnike zlih jaruga je što oni imaju životinjske prohteve i nagone, ali imaju ljudsku savest. Ka dnu jaruga ta savest slabi, kao što se smrdljiva voda zamrzava. U Kocitu, antenori, nalazimo Ugolina koji priča ispovest kako mu je umiralo jedno po jedno dete u kuli gladi. Od životinje čovek postaje okamenjeno biće. U tri pojasa – Kain, Antenora i Judeka duše su uronjene u led, glupa materija bez duha. Tragičnost pakla je u večnom, čistom karakteru duša koji uprkos Bogu zadržavaju večnu pozu svoje strasti – Kao Frančeska, Farinata i Kapanej. Iz te tragike, ulazi se u svet satirično komičnog u kome su i Vani Fuči, i Odisej, i kao vrhunac Lucifer. Čistilište je mesto na kome se strasti i čula smiruju i zato na njgovim vratima stoji Katon. Etički princip ovde je nalik onom kojem su težili antički mudraci. U Predčistilištu dva anđela teraju zmijskog demona i poslednji put se javlja telo. Ovde je Pakao uspomena, a Raj želja. Duše sude svojim greškama i raduju se svojim vrlinama. U čistilištu preovladava paralelizam egzemplarnih figura i tu se percepcija pretvara u simboličku viziju. Stvarnost postaje očigledan znak nečeg drugog. Kao i duhovi, stvarnost se izdiže i traži slobodu. Duše su gledaoci a ne akteri. Uspinjući se oni posmatraju simbolične slike dobra i zla, sve dok je ne spoznaju svojom vrlinom. Tada simbolička vizija postaje ekstatička. Osnovno osećanje u čistilištu je seta. Kao ona koju pokazuju Bonkonte i Pija de Tolomeji. Nastavljajući put, pesnici sreću Sordela, trubadura koji je pevao na italijanskom jeziku. Pošto se (kao Mantovac) zagrlio sa zemljakom Vergilijem, on im pokazuje dolinu vladara, gde su duše “nemarnih u obavljanju dužnosti” koji su se takođe zakasnili sa obraćanjem Bogu. Zatim Dante čuje još jedno proroštvo o svom progonstvu, pa ga, usnulog, Lucija (simbol milosti koja prosvetljuje) prenosi do vrata čistilišta. Još jedan Vergilijev učenik, Stacije koji se pridružuje pesnicima na putu u 6. krug gde su proždrljivci kažnjeni glađu i žeđu dok oko njih sve teče i zri. Gvido Gviničeli – pesnik koga sreću u 7. krugu gde su seni razbludnih. Dante ovom pesniku izražava oduševljenje i naziva ga ocem svojih drugova u dolce stil nuovo. Arno Danijel – Sreće ga na istom mestu i ovaj mu govori provansalskim stihovima. Zemaljski raj – poslednja stanica u Čistilištu gde će se Dante sresti sa Beatriče i Anđelima, i nakon dužeg korenja morati da odgovara na pitanja u vezi svojee grešnosti. U idiličnom krajoliku zemaljskog raja, polaganim korakom pesnik dolazi do reke Lete, a s druge strane mu se obraća prelepa Matelda. Zatim mu se u velikom sjaju ukazuje mistična ophodnja u kojoj vidi 7 upaljenih svećnjaka, 24 starca okrunjena ljiljanima i 4 životinje što okružuju kola koja vuče grif, a sledi ih 7 staraca okrunjenih crvenim cvećem: to je alegorijska procesija koja simbolizuje stari i novi zavet, Crkvu, Hrista, razne kreposti i vrline. Na kraju procesije, u oblaku cveća koje bacaju anđeli, 3 puta pozvana, na trijumfalnim se kolima pojavljuje Beatriče, i tu počinje centralni prizor poslednjeg dela Čistilišta. Lirski tonovi najavljuju poeziju jednog od dominantnih motiva speva u kojem je sva pažnja usredsređena na Beatričin lik. Ona se pojavljuje u punoći svoje ljudske prirode, lepote i etičke uzornosti, bacajući puniju svetlost na Danteovu ljudsku i moralnu dramu. Posle njene pojave, Dante s bolom zapaža da je nestao voljeni učitelj koji ga je dotle mudro i očinski vodio, a sad se morao vratiti u Limb. Beatriče Dantea dočekuje strogim rečima prekora koje ciljaju na njegovu privrženost zemaljskim dobrima zbog kojih je zaboravio pravu sreću do koje je sada, u zemaljskom raju, dospeo. U njenim rečima sintetizovana je drama Danteovog života između težnji k dobru i greha, ljubavi i stranputice… Posle njih, pesnik, pokajnički skrušen, ispoveda uzrok svojih zabluda. Pozvan da pogleda Beatriče, u unutrašnjem konfliktu kajanja i mržnje prema učinjenim gresima, gubi svest u koju ga vraća Matelda zagnjurivši ga u Letinu vodu zaborava što briše svako sećanje na greh. Tek tada, doveden do Beatriče, može izdržati pogled blistavih očiju. Zatim vidi velelepnu alegorijsku predstavu u kojoj se simbolično predočava put čovečanstva i korumpiranost crkve. Beatriče prorokuje dolazak božanskog glasnika koji će obnoviti svet – a to je poziv Danteu da zalutalom čovečanstvu pokaže put ka spasu. Posle toga, Matelda odvodi Dantea i Stacija do Evnoje, reke sećanja na učinjena dobra i tako pesnik postaje čist i dostojan da se uzdigne prema krugovima neba. Bilo je to 30. marta (ili 13. aprila) oko podneva. Precizan opis fizičkih patnji koje je podneo od ruke plaćenih ubica, Đakopo je dao smireno i s distancom, jer je emotivno daleko od tih događaja (za razliku od sena u paklu), kao i druge sene čistilišta kojima je uglavnom ovladala žudnja za rajem, bitna osećajna sastavnica junaka druge kantike. Iako sene čistilišta nemaju onako plastičan pesnički lik kao stanovnici pakla, ipak se i one međusobno razlikuju, pa su i u ovoj epizodi junaci pođednako setni zbog patničkog svršetka na Zemlji, sadašnjeg stanja, usamljenosti i nebrige srodnika koji se za njih ne mole… Sedam pečata koje je dobio na čelu, Dante svakim krugom briše, i na kraju se kupa u vodama Lete i Evnoje. Uspenje prate himne i psalmi povorki koje se spasavaju, da bi na vrhu bio spektakl – Sedam svećnjaka na čelu povorke, za njima puk obučen u belo koji peva, pa zatim crkva kao kočija između četiri životinje jevanđelja, praćeni svetim Lukom i Pavlam, četiri pisca poslanica i na kraju Sv Jovanom Bogoslovom. Procesija se prekida gromom, dolazi Madona, i Vergilije napušta Dantea, koji mora da odgovara Beatriči o svojoj grešnosti. Posle prizora na Adamovom drvetu, nastaje Raj. Raj je kraljevstvo kakvo je Dante želeo da ustanovi na zemlji. U njemu caruje filozofija. Put rajem predstavlje penjanja od zvezde do zvezde do Empirejskog neba u kome je izvor sve milosti, Bog. Svetlost na tom putu polako zasenjuje sve forme. U sedam rajskih nebesa spadaju junaci aktivnog života: zakonodavci, čovekoljupci, crkveni oci, mučenici i pravedinci, dok je Saturnovo nebo rezervisano za kontemplativne duše. Skupine likova objedinjuju ista osećanja i oni ih izražavaju formirajući figure svetlosti. I Raju ponovo vlada korporativni princip, povezan sa kompozicijom brojeva. Sunčano nebo obuhvata dve grupe od po 12 predstavnika mudrosti. Jedni zajedničko nosiocima imena mudrih je to što su oni predstavnici artes, istorije i pravnih nauka. Deset filozofa i mislilaca predstavljaju sapientia – mudrost, dok sedam naučnika predstavljaju scientia – nauku. I treću grupu blaženih čini 9 ljudi a vodi je Kačagvida. Kompoziciju raja ne čine samo brojevi već i svetlosne figure – nakon koncntričnih krugova dolazi krst, pa zatim orao šestorice pravednih vladara na Jupiterovom nebu.. Mesečevo nebo – rajski lenjivci – oni koji zbog tuđeg nasilja nisu ispunili zavet čistote Među dušama u mesecu, jedinima u raju koji još imaju obris ljudskih likova, vidi Pikardu Donati, koja diskretnim aluzijama, bez gorčine, evocira dramu svog života – kad ju je brat izvadio iz samostana i prislio da se uda. Justinijan – Obitava na Merkurovom nebu i Danteu veliča istoriju Rimskog carstva od Eneje do Karla Velikog. Tu su blaženi koji su bili delatni u životu zbog zemaljske slave a ne zbog ljubavi prema Bogu. Venerino nebo – Mesto gde obitava Karlo Martel, čijim je srcem zavladala ljubav, ali je on brže bolje usmerio ka Bogu. Toma Akvinski – Dante ga sreće u Sferi Sunca, među svetiljkama vencakoji peva i pleše. Toma hvali Franju Asiškog – a obojica kore svoje izrode od sledbenika. Kaćagvida – Među dušama koje su umrle boreći se za veru. Ovde se otvara epizoda značajna za shvatanje političke i idejne motivisanosti speva i u njemu ostvarene Danteove misije. Nasuprot “novim ljudima” koji su Firenci doneli gramziv duh, politički razdor, raskoš i pokvarenost – Kaćagvida sa tugom govori o treznom i skromnom gradu starih orodica i o njihovom poštenom i mirnom životu – suprotnosti savremene Firence. Nakon toliko nepotpunih aluzija koje je dobio tokom putovanja, Dante od svog čukundede dobija svečano proroštvo o svom progonu, ali i o slavi koja će mu se u dalekom potomstvu proneti zahvaljujući uzvišenoj obnoviteljskoj misiji. Zato ga on podstiče da istinu o svemu što je video objavi čovečanstvu i da mu neustrašivo razotkrije uzroke pokvarenosti i zla, kako bi mu pokazao put ka spasenju. Rifej - nebeski orao - U šestom, Jupiterovom nebu, duše pravednika lete oblikujući slova, među kojima se slovo M (kojim počinje reč ‘monarhija’) preobražava u sliku orla (simbol pravde i Carstva). Sveti Petar i Benedikt – nalaze se među kontemplativnim dušama u sedmom nebu i kritikuju pohlepu crkvenih dostojanstvenika i moralno opadanje redovnika. Zvezdano nebo – veliki test - Sv. Petar ispituje ga o veri, Sv. Jakov o nadi, Sv. Jovan o ljubavi, dok mu Adam tumači pojam istočnoga greha. U susretu sa utemeljiteljem rimske Crkve Dante preko njega izriče žestoku, u spevu najoštriju, osudu protiv pokvarenosti papa. Sledeći Beatričine oči, Dante se uzdiže u deveto, kristalno nebo, gde se kao neizmerno sjajna tačka ukazuje Bog oko kojeg kruže anđeoski zborovi u obliku 9 ognjenih krugova, a Beatriče mu tumači njihovu narav i zadatak. Obuhvaćen svetlošću kao munjom, napokon pređe u Empirej i vidi svetlosnu reku rascvetalih obala i prebelu ružu blaženih, a bezbrojni anđeli neprestano lete prema Bogu i vraćaju se u golemi cvet prenoseći mir i žar ljubavi blaženima. Stigavši već na kraj putovanja, Dante iz središta te ruže u neiskazivoj sreći posmatra radosne likove blaženika koji kruže u moru svetlosti. Beatriče se vraća na svoje mesto u Empireju, a umesto nje Dantea vodi sv. Bernard koji ga poziva da gleda Mariju, a ona će mu svojim zagovorom omogućiti da vidi Boga (otići će do boss-a i apelovati na njega da primi Dantea na kratko iako nema zakazano). Celi raj moli za pesnika i najzad mu je dopušteno da neposrednim gledanjem prodre u najviše tajne svemira, sv. Trojstva i Utelovljenja, da dosegne stanje blaženika neizrecivo rečima. Pored svetlosti javljaju se pevanje i intelektalna vizija. Pevanje blaženih su glasovi a ne reči. Takav, Raj je najspiritualnije predstava Boga – neposredna pojava duha, samo svetlo bez sadržaja. Svi stanovnici Raja žive jedno u drugom, a zajedno u Bogu. Majstorstvo Dantovog dela je u blistavim ljudskim terminima koje je upotrebio da bi opisao rajski svet, zemaljskom koprenom poezije iz koje se stvara uzvišeno. De Sanktis kaže da je Dante time za oslikavanje rajske apstrakcije najlepše reči svog jezika U Raju Komedija dobija svoje posvećenje od svetog Petra, a Dante postaje njen jedini prorok i apostol. Simbolika brojeva Dante je, zahvaljujući tradiciji i vrsti svog obrazovanja bio opsednut kompozicijom brojeva. NJegova tri carstva stala su u tri poeme, od koje se svaka sastoji od 33 pevanja. Svako pevanje se sastoji od određenog broja tercina povezanih principom ulančavanja. U svakoj šestoj pesmi sve tri poeme govori se o politici. Brojeve Dante upotrebljava na više nivoa – pri čemu kroz poeziju propliće numerološke i astrološke odrednice i motive. Sadržajem dela dominira red, karakterističan za Dantea; ono ima čvrstu idejnu i konceptualnu strukturu. Poema se sastoji od 14,233 stiha u jedanaestercu, lančano povezanim rimovanim tercinama (aba bcb). Alegorijski simbolizam brojeva, utkan već u Novi život, u Komediji postaje načelo pesničke kompozicije. U skladu sa Danteovim shvatanjima, Komedija je izgrađena u trojnoj arhitekturi koja simbolizuje sveto Trojstvo - spev je podeljen na 3 dela. Svaka kantika sastoji se od 33 pesme, s tim što Pakao ima i uvodnu pesmu, što čini ukupno 100 pesama (što je savršeni broj u mističkom tumačenju brojeva). Unutrašnja podela je takođe simetrična: Pakao ima 9 krugova i predvorje, što čini deset; Čistilište ima zemaljski raj i devet delova (plaža, pretčistilište i 7 pojaseva); Raj ima 9 neba i Empirej. Svaki od tri dela poeme završava se rečju zvezde. Svaka šesta pesma govori o politici: Firence, Italije, Carstva. Duše grešnika, duše pokajnika i duše blaženih razvrstane su u tri grupe. Pesnika na početku ometaju tri zveri. Ima tri vodiča: Vergilije – razum, Beatriče – božanska milost i ljubav, sveti Bernard. Jedno od takvih proročanstava mu i u Raju daje Kačagvida, i u njegovom razgovoru sa Danteom dolazi do poređenja sadašnje i nekadašnje Firence. Istupajući kao predskazalac budućih događaja, Dante sebe diže na pijedestal apostola Komedije i proroka. Jezik Komedije ima za osnovu toskanski, odnosno firentinski dijalekat. U upotrebi su i svakodnevne reči, narodni izrazi, žargoni. Uključuje galicizme i neologizme, oko petsto latinizama. Dante pokazuje veliki talenat u nijansiranju značenja. Stilski je vrlo različit – od tragičnog do komičnog, od poniznog do svečanog, od grotesknog do narodnog. Dante je zaslužan za ime treće poetske škole trinaestog veka dolce stil nuovo. To pominje u Čistilištu Bonađunte iz Luke. To je slavljenje ljubavi prema plemenitoj ženi koja može da pruži blaženstvo muškarcu. Oplođivanje romanskih jezika latinskom duhovnom i kniževnom tradicijom je ono što je u Italiji, koja je još uvek gajila jezičke sličnosti sa latinskim svetom, dalo Danteu krila. Opsednutost latinskim obrazovanjem i sklonost ka tehničkim eksperimentima u Danteu je stvorila jezičku napetost – jezik volgare merio je prema latinskom. Preuzimanje teškog stila trobar clus od Arnoa Danijela učinilo je Dantea tehničarom i artistom govora. Dante poznavje četiri značenja – doslovno i alegorijsko, moralnu pouku, i anagogijsko. Anagogijsko značenje je značenje naviše – opisanim stvarima označavamo pojave večite slave – kao kada se kaže da je Judeja odlaskom naroda Izrailja iz Egipta postala slobodna i sveta. – Duša, izašavši iz greha postaje svetom i slobodnom. Srednjovekovna simbolizacija sveta zapravo je alegorizacija koja ima za cilj sinhronizaciju svih pojava shodno hrišćanskoj paradigmi o mogućnoj koincidenciji božanske večnosti i ljudskog trenutka. Po Danteu, alegorijski prenos je pesničko oplođavanje jezika unutašnjim značenjem, istinitijem nego stvarnost spoljašnjih znakova kojim su dati. Orfej je globalna alegorija za odnos jezika i uma (Pesmom pomerati kamenje). Alegorija se dalje deli na moralno i anagogijsko – pouka alegorije može biti u socijalnom ili svetovnom polju života, ili u nadžnačenju koje je vezano za semantičke projekcije koje dopiru u sferu transcedentalnog i večnog. Moralno značenje povezuje znake i pojedinačno, dok anagogijsko povezuje znake i večnost. Danteova Alegorija je imala neke uslove koje je određivala tradicija. Postići fiktivan glas, koji ne zvuči kao beleženje stvarnih događaja bilo je sredstvo tehnike. Alegorija se koristila i u vidu produžene metafore. Sa ova dva zahteva alegorija kojoj su pesnici težili se predstavlja unutrašnjom, kao da se dešava u duši pojedinačnog čoveka, tanscendirajući Evrimena. Ponekad, likovi srednjovekovnih alegorija bili su personifikacije egzemlarnih likova – Filozofija, Vera... i standardnih poroka. Umesto da usvoji alegoriju pesnika, za koju se moralio tvrditi da joj doslovan smisao netačan, Dante upotrebljava alegoriju teologa, pa zato sve u poemi tretiramo kao istorijski događaj. Slažući se sa Borhesovim shvatanjem Danteovog načina, Čarls Singlton kaže da u Komediji vlada iluzija da ono što se dešava nije iluzija, kao u snu. Paralelizam biblijskih i antičkih egzemplarnih figura bio je deo srednjovekovne tradicije, što je moralo biti poznato Danteu jer ih je upravo ugradio u svoj Purgatorio kao noseću konstrukciju... Tu je, kaže Kurcijus sa velikom preciznošću oblikovana jedna stilistička shema srednjovekovne latinske tradicije – herojski kanon hrišćanskog sveta. U određenom smislu, kako to kaže Kurcijus, sa progonstvom Danteov svet se iščašio iz zglobova, i veliki pesnik je dobio priliku da ga uzglobi. Metod koji će to činiti smatra se njegovim najvećim uspehom – uvođenjem velikog broja ličnosti iz savremenosti. Pred sudom komedije niko nije preveliki ni premali. Komediju uokviruju dve elite – Lepa škola limba u Paklu, i osam starozavetnih i sedam novozavetnih svetaca, koji je zaključuju. Kanonom starozavetnih likova začudo preovladavaju žene, a proroci su izbegnuti. Jedine žene u hrišćanskoj eliti su Lucija i Beatriče, dok je od evanđelista zastupljen samo Jovan, a od apostola Petar. Od crkvenih otaca, Avgustin mora da deli stih sa Franjom i Benediktom. Božanstvena komedija opisuje Danteov put kroz Pakao (Danteovo delo) (Inferno), Čistilište (Danteovo delo) (Purgatorio), i Raj (Danteovo delo) (Paradiso), vođen prvo rimskim epskim pesnikom Vergilijem a kasnije svojom voljenom Beatriče. Dok je vizija pakla, Inferno, živahna za moderne čitaoce, teološke sitničavosti u drugim knjigama zahtevaju veliku pažnju i obrazovanje da bi bile shvaćene. Čistilište je najliričnija i najhumanija od ovih knjiga, dok je Raj najmirnija i najkontemplativnija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Kao na slikama Retko u ponudi Milena Pavlović-Barili (Požarevac, 5. novembar 1909 — Njujork, 6. mart 1945) bila je srpska slikarka.[1] Neki izvori je opisuju kao jednu od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva svetska rata.[2] Od 1932. godine živi i radi u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire u 36. godini života. Redovno je učestvovala na izložbama paviljona Cvijeta Zuzorić i umetničke grupe Lada[3] ali je i pored toga, usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, bila u Srbiji gotovo zaboravljena. Svoja dela uspešno je izlagala i na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope, a kasnije i u Americi, gde sarađuje u modnom časopisu Vog. Njeno delo je domaćoj javnosti otkriveno tek 50-ih godina 20. veka, zahvaljujući slikaru, likovnom kritičaru, teoretičaru i istoričaru umetnosti Miodragu Protiću, koji je njeno delo otkrio srpskoj (i jugoslovenskoj) javnosti 50-ih godina 20. veka.[4] Sa Radojicom Živanovićem Noem Milena Pavlović-Barili je jedini afirmisani predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu.[5] Poreklo[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Danica Pavlović-Barili i Bruno Barili Milenina čukunbaba Sava Karađorđević, Karađorđeva najstarija ćerka . Milena kao mala sedi u krilu bake Bose, otac Bruno, majka Danica i deda Stojan Milena Pavlović-Barili rođena je 1909. godine u Požarevcu, u rodnoj kući svoje majke, Danice Pavlović-Barili. Danica je (po ženskoj liniji) bila praunuka Save Karađorđević, udate Ristić, najstarije Karađorđeve ćerke.[6] Studirala je muziku, klavir i pevanje na konzervatorijumu u Minhenu gde je, u novembru 1905. godine, upoznala Mileninog oca Bruna Barilija.[7] Milenin otac Bruno Barili bio je poznati italijanski kompozitor, muzički kritičar, pesnik i putopisac.[8] U Srbiji je uglavnom poznat kao otac Milene Pavlović-Barili, ali i kao ratni dopisnik iz Srbije tokom Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata[9] i pisac memoarskog proznog dela Srpski ratovi.[10] Čuvena parmanska porodica Barili[11] dala je veliki broj umetnika - slikara, pesnika, muzičara[12] i glumaca.[13] Milenin deda Čekrope Barili takođe je bio slikar.[a][15] Milenin deda po majci, Stojan Stojančić Pavlović, bio je predsednik požarevačke opštine, narodni poslanik Napredne stranke, trgovac duvanom i rentijer.[12] Milenina baka Bosiljka godinama je bila predsednica Kola srpskih sestara u Požarevcu.[16] Drugi Milenin deda sa majčine strane bio je Živko Pavlović, poznatiji kao Moler iz Požarevca, koji je krajem 19. veka oslikao unutrašnjost crkve Svetog Arhangela Mihaila u Ramu pored Velikog Gradišta.[17] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Milena sa majkom Danicom, 1911. Već samo srpsko-italijansko poreklo bilo je razlog da najranije detinjstvo Milena provede na relaciji Srbija – Italija,[8] a na to je najviše uticala činjenica da su njeni roditelji živeli razdvojeno, verovatno zbog neslaganja karaktera, da bi se 1923. godine i pravno razveli, mada nikada nisu prekinuli kontakt. Naime odmah po venčanju, 8. januara 1909. godine u pravoslavnoj crkvi u Požarevcu, mladi bračni par odlazi u Parmu, kod Brunove porodice[18] ali, sudeći po zapisima iz Daničinih memoara ona se ubrzo vraća u Srbiju,[b] te je tako Milena Pavlović-Barili rođena u rodnoj kući svoje majke, u Požarevcu. Ipak, već posle šest nedelja, majka i baka Bosiljka odlaze sa Milenom u Rim da bi se nakon osam meseci, zbog Milenine bolesti, vratile nazad u Požarevac.[20][21] Ovakav način života i neprestana putovanja pratiće Milenu sve do odlaska u Sjedinjene Američke Države. Milenin život i rad takođe je obeležila i bolest srca, koja joj je ustanovljena verovatno već u osmom mesecu života[22] i koja će je pratiti do kraja života i biti uzrok njene prerane smrti. Opravdano se pretpostavlja da je upravo bolest imala velikog uticaja na Milenin život i rad i terala mladu umetnicu da aktivno proživi svaki, takoreći poklonjeni trenutak života. Ovako ozbiljni zdravstveni problemi sigurno su u velikoj meri uzrok tako silovitog rada i zaista velikog broja dela koje je iza sebe ostavila.[8] Odnos sa majkom[uredi | uredi izvor] Jedan od prvih majčinih portreta, Milena sa majkom, naslikan 1926. prema staroj fotografiji. Izrađen je u tehnici ulje na kartonu, 47×50,5 cm. Signatura na poleđini (ćirilica): Kopija fotografije iz 1914. mama sa mnom, Milena; (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Portret oca, Bruna Barilija, naslikan 1938. godine. Izrađen je u tehnici ulje na platnu, 41×33 cm (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Iako je završila studije muzike na čuvenim evropskim konzervatorijumima, Danica Pavlović-Barili se nikada kasnije u životu nije aktivno bavila muzikom. Posle Mileninog rođenja ceo svoj život i svu svoju energiju posvetila odgajanju, školovanju, usavršavanju i lečenju ćerke, a nakon Milenine prerane smrti čuvanju uspomene na nju. Bila je tip žene za koju je odnos sa detetom važniji od odnosa sa muškarcem, spremna da za svoje potomstvo podnese izuzetne žrtve, ali i kasnije kada to dete odraste, utiče na njegov život, životne odluke i odnose s drugim ljudima. Preuzela je odlučujuću ulogu u Mileninom vaspitanju i odgajanju i skoro sigurno kasnije predstavljala dominantnu ličnost u njenom životu. Olivera Janković, autorka jedne od mnogih biografija Milene Pavlović-Barili, Danicu poredi sa velikim majkama iz mitologije, Demetrom ili Leto. Postoji veoma malo sećanja savremenika na Milenu Pavlović-Barili, ali prema onima koja su sačuvana „Milena je bila mila i privlačna, volela je da se oblači ekstravagantno i privlači pažnju, ali je bio dovoljan samo jedan pogled njene majke da se njeno ponašanje promeni”. Sa druge strane i Milena je prema majci imala zaštitnički stav. O tome svedoči zaista veliki broj Daničinih portreta koje je uradila, a na kojima ističe majčinu suzdržanost, otmenost i lepotu, kao stvarne činjenice, ali i kao statusni simbol. Osim kratkog perioda službovanja na Dvoru, Danica je sa ćerkom živela u Požarevcu, u roditeljskoj kući sa majkom i bratom, obeležena za to vreme neprijatnom etiketom razvedene žene. Posle smrti njenog oca Stojana Pavlovića 1920. godine porodica je naglo osiromašila i lagodan život na koji su navikli više nije bio moguć. U takvim uslovima Milena se prema majci ponašala ne samo kao ćerka, već i kao prijateljica, zaštitnica i utešiteljka.[7] Školovanje[uredi | uredi izvor] Već u najranijem detinjstvu, čim je progovorila, majka Milenu uči uporedo srpskom i italijanskom jeziku. U tom najranijem periodu pokazuje i veliki interes za crtanje. U to vreme u Srbiji traju Balkanski ratovi, pa Bruno, tada ratni izveštač iz Srbije, obilazi porodicu. U kratkom periodu mira, do izbijanja Prvog svetskog rata, Milena sa majkom obilazi Italiju. Pred izbijanje rata vraćaju se u Požarevac, gde ostaju do 1. jula 1915, kada odlaze u Italiju, a kasnije i u Francusku.[21] Godine 1916. Milena u Bergamu završava prvi razred osnovne škole. Drugi razred pohađa na Italijansko-engleskom institutu u Rimu (Istituto Italiano Inglese), a zatim sa majkom odlazi u Nicu, gde uči i francuski jezik.[23] Po završetku rata Milena se sa majkom, preko Krfa i Dubrovnika, vraća u Srbiju i privatno, za godinu dana, u Požarevcu završava treći i četvrti razred osnovne škole i upisuje gimnaziju. Milena je u to vreme već imala puno crteža za koje su, prema rečima njene majke, mnogi u Italiji, pa čak i čuveni, tada jugoslovenski vajar Ivan Meštrović, govorili da su sjajni. [21] Tokom drugog razreda gimnazije majka odvodi Milenu na putovanje po Evropi. Odlaze u Linc, gde pohađa Majerovu školu u kojoj je prvi put ozbiljnije primećen njen talenat,[20] a zatim u Grac, gde u ženskom manastiru uči nemački jezik. Po povratku u Požarevac 1922. godine Milena privatno završava drugi razred gimnazije i pripremni tečaj za upis u Umetničku školu u Beogradu, na koju biva primljena, prema rečima njene majke, kao „vunderkind” uprkos činjenici da ima tek 12 godina. Umetničku školu pohađa uporedo sa nižom gimnazijom.[24] U Umetničkoj školi predavali su joj poznati srpski likovni pedagozi i umetnici tog vremena: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Dragoslav Stojanović. Za vreme Mileninog školovanja u Beogradu Danica Pavlović primljena je u službu na Dvor kralja Aleksandra Karađorđevića, prvo kao činovnik u Kancelariji kraljevskih ordena, zatim kao nadzornica, gde između ostalog ima zadatak i da podučava srpskom jeziku kraljicu Mariju.[21] Godine 1925. Milena je privatno završila četvrti razred u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, a naredne, 1926. diplomirala na Umetničkoj školi u Beogradu i stekla pravo na položaj nastavnika.[23] Priredila je prvu samostalnu izložbu u Novinarskom klubu u Beogradu. Izlagala je stotinak slika, akvarela, pastela i crteža.[3] Na prolećnoj izložbi Umetničke škole izlagala je zajedno sa školskim drugovima Đorđem Andrejevićem Kunom i Lazarom Ličenoskim.[11] Dnevni list Politika u svom izveštaju sa tog događaja ističe pored ostalih i radove g-đice Milene Pavlović-Barili „koja ima i nekoliko izvrsnih pastela”.[20] Studije slikarstva[uredi | uredi izvor] Zgrada minhenske slikarske akademije U jesen 1926. godine Milena odlazi sa majkom u Minhen. Posle kraćeg vremena provedenog u privatnim školama Blocherer bosshardt i Knirr-Shule na pripremama, upisuje minhensku slikarsku akademiju Akademie der bildenden Künste. Primljena je u klasu profesora Huga fon Habermena, da bi od drugog semestra studira kod mnogo požnatijeg profesora, Franca fon Štuka.[23] Fon Štuk je, prema majčinim rečima, napravio tri izuzetka od svojih pravila da bi je primio: bila je devojka, bila je premlada i bila je prekobrojna. Stari profesor se toliko vezao za svoju mladu i talentovanu učenicu da se sa njom dopisivao sve do svoje smrti.[21] Uprkos tome Milena se na Akademiji osećala sputana da kroz slikarstvo izrazi svoju ličnost. U jednom intervjuu 1937. godine ona ovako opisuje vreme provedeno u minhenskoj Akademiji: „Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisiva je... Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da... zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule godine akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu”. Zato sredinom 1928. napušta Minhen i Akademiju i sa majkom odlazi u Pariz.[25] Može se reći da odlazak u Minhen predstavlja početak Mileninog nomadskog načina života.[8] Nomadski život[uredi | uredi izvor] Autoportret (1938), ulje na platnu, 64×52,5 cm, bez signature (vlasnik Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Kompozicija (1938) Biografija Milene Pavlović-Barili bitno se razlikuje od biografskog modela većine srpskih umetnika koji su stvarali između dva rata. Ona nije imala stalno zaposlenje, pa samim tim ni stalni izvor prihoda. Nije imala ni finansijsku pomoć mecene ili države, a njena porodica, iako nekada dobrostojeća, nije mogla da joj obezbedi bezbrižan život, s obzirom da je veliki deo novca odlazio i na njeno lečenje, a porodica posle smrti Mileninog dede Stojana Pavlovića prilično osiromašila.[7] Zato je ona rano počela da zarađuje za život. Godine 1928. sa majkom se vraća u rodni Požarevac, gde pokušava da nađe zaposlenje kao profesor crtanja. Ipak, uprkos svestranom obrazovanju i već priznatom talentu, njena molba biva odbijena, kako u Požarevcu, tako i u Štipu, Tetovu i Velesu, sa klasičnim obrazloženjem da „nema budžetskih sredstava”. U martu 1930. preko Italije i Francuske odlazi sa majkom na proputovanje po Španiji, gde obilazi Granadu, Barselonu, Sevilju, Valensiju i Kordobu. Španija je bila Milenina velika čežnja, što pokazuju i mnogi radovi koji su prethodili ovom putovanju (Prvi osmeh, Serenada, Toreador). Iz Španije odlazi u Pariz, a zatim u London, gde ostaje do 1932. godine. Posle Londona vraća se u Pariz gde živi do 1939. godine. Jesen i zimu 1938/39. provodi u Oslu, a u avgustu 1939. odlazi u Njujork, gde ostaje sve do svoje prerane smrti, 6. marta 1945. Ovakav kosmopolitski život svakako je imao veliki uticaj kako na Milenin rad tako i na njenu ličnost u celini. Na svojim putovanjima obilazi galerije i muzeje, prisustvuje brojnim izložbama, a na mnogima i sama izlagala. Svo to ostavilo je trag na njenim slikama.[8] Život i rad u Americi[uredi | uredi izvor] Naslovne strane `Voga` i jedna od dvadesetak haljina koje je Milena kreirala čuvaju se u Galeriji u njenoj rodnoj kući u Požarevcu Hot pink with cool gray (Toplo ružičasto sa hladnim sivim), ilustracija objavljena u Vogu 15. januara 1940. godine Godine 1939, 18. avgusta, Milena kreće iz Avra brodom „De Grasse” za Njujork, gde stiže 27. avgusta.[23] Već u martu sledeće godine samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery koja se pominje kao značajna referenca u izlagačkoj delatnosti mnogih priznatih umetnika, posebno nadrealista. Brojni prikazi u dnevnoj štampi i umetničkim publikacijama ukazuju na dobar prijem u njujorškoj umetničkoj javnosti. Procenivši da se zbog nadolazećeg rata neće skoro vratiti u Evropu, Milena počinje da traži izvor stalnih prihoda. Ohrabrena majčinim sugestijama, sa kojom održava redovan kontakt putem čestih i iscrpnih pisama (i čiji uticaj nije ništa manji zbog udaljenosti), ona počinje da radi portrete ljudi iz visokog društva. Ovaj angažman joj, pored finansijske satisfakcije, svakako pomaže da se snađe u novoj sredini i uspostavi neophodna poznanstva i veze. Ubrzo dobija i angažman u elitnom modnom časopisu Vog, gde njene ilustracije postižu zapažen uspeh i ubrzo u istom časopisu dobija i ugovor o stalnoj saradnji. Zahvaljujući tom uspehu ona proširuje svoj rad na komercijalnom dizajnu kroz saradnju sa mnogim žurnalima i časopisima (Harpers bazar, Taun end kantri...), radeći naslovne strane, dizajn odeće i obuće i reklame za tekstilnu industriju. Radila je i neku vrstu inscenacija za artikle najvećih modnih kuća u Njujorku, dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme Meri Danhil, kozmetičke preparate kuće Revlon, kao i ilustracije ženske odeće i obuće za različite modne kreatore.[26] Prve godine u Americi bile su posebno teške za Milenu, naročito 1940. kada je, sudeći po prepisci, već u januaru imala srčane tegobe, a verovatno i srčani udar. Ovoliki komercijalni angažman previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek početkom 1943. godine u Njujorku, a zatim u maju i u Vašingtonu. Prilikom otvaranja vašingtonske izložbe upoznaje mladog oficira avijacije[11] Roberta Tomasa Astora Goselina (Robert Thomass Astor Gosselin). Milena se već 24. decembra 1943. godine udaje za dvanaest godina mlađeg Roberta, ali on ubrzo biva otpušten iz vojske, pa mladi par, zbog finansijskih problema, prelazi da živi na njegovom imanju. U leto 1944. godine odlaze na bračno putovanje, na kome Milena doživljava nesreću. Tokom jednog izleta pada s konja i zadobija ozbiljnu povredu kičme, zbog koje je prinuđena da ostane u gipsanom koritu nekoliko meseci.[27] Po izlasku iz bolnice, radi bržeg oporavka, mladi par seli se u Monte Kasino, mali grad u blizini Njujorka. Tu Milena upoznaje Đankarla Menotija (Gian Carlo Mennoti), slavnog kompozitora čija su dela u to vreme bila najpopularnija među probirljivom njujorškom publikom. Saznavši za njene finansijske probleme, Menoti joj nudi angažman na izradi kostima za balet Sebastijan, za koji je komponovao muziku. Milena oberučke prihvata ovu ponudu i još uvek neoporavljena počinje rad na kostimima. Balet postiže veliki uspeh, a sa njim i Milena. Časopis La Art tada piše: „Izuzetno efektni Milenini kostimi u duhu italijanskog baroka, koji podsećaju na nadrealistički stil ove umetnice izvanredni su kada sugerišu sjaj Venecije, gospodarice mora u vremenu opadanja njene moći...”. Zahvaljujući ovom uspehu Milena potpisuje ugovor o saradnji na izradi kostima za balet San letnje noći.[28] Milenine ruke (posmrtni odlivak u bronzi), paleta i tube sa bojom. Milenini poslednji dani i smrt[uredi | uredi izvor] U martu 1945. godine Milena i Robert sele se u svoj novi stan u Njujorku. Milenin uspeh postaje izvestan i izgleda kao da finansijski problemi ostaju daleko iza nje. Rat u Evropi se završava i ona se nada skorom ponovnom susretu sa roditeljima. Iz pisma koje je uputio majci Danici Robert Goselin, a u kome detaljno opisuje događaje, može se zaključiti koliko je Milenina smrt bila iznenadna i neočekivana: uveče 5. marta mladi bračni par odlazi u restoran da proslavi preseljenje. Vraćaju se kući dosta kasno, odlaze na počinak, a Milena ostavlja sobarici poruku da je ujutru probudi u 10 sati... U svom stanu u Njujorku Milena je umrla od srčanog udara 6. marta 1945. godine. U lekarskom nalazu napisano je da je višemesečni život u gipsanom koritu oslabio njeno srce, tako da bi ostala invalid i da je prebolela udar. Đankarlo Menoti, pišući kasnije o Mileninoj smrti, navodi da niko, pa čak ni njen muž, nije znao da joj je srce u tako lošem stanju.[27][8] Milena Pavlović-Barili je kremirana, a urna sa njenim posmrtnim ostacima sahranjena je na groblju blizu Njujorka. Robert Goselin je 1947. urnu lično odneo Brunu Bariliju i ona je 5. avgusta 1949. godine položena u grobnicu br. 774 na rimskom nekatoličkom groblju Cimitero cacattolico deglinstranieri (Testaccio).[23][v] U istu grobnicu kasnije su, po sopstvenoj želji, sahranjeni i njen roditelji: otac Bruno, 1952. i majka Danica 1965. godine. [29][18][30] Slikarski rad[uredi | uredi izvor] Zgrada Kraljevske umetničke škole u Beogradu, u kojoj se danas nalazi Fakultet primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu Madona, 1929. Interes za likovnu umetnost Milena Pavlović-Barili pokazala je veoma rano. Svoju prvu slikarsku kompoziciju, egzotične cvetove, nacrtala je već sa pet godina, a potom i kompoziciju sa jarićima obučenim u haljinice. Veruje se da su ovi crteži bili neka vrsta kompenzacije za druženje sa vršnjacima, koje joj je bilo uskraćeno zbog bolešljivosti ili drugih zabrana.[31] Već na samom početku profesionalnog stvaralaštva kod Milene se zapaža okrenutost ka ljudskom liku i portretu, dok su pejzaž, mrtva priroda i slični motivi u njenom opusu retki i uglavnom ih koristi kao pozadinu u kompozicijama u kojima dominira ljudska figura. U njenom opusu posebno je veliki broj portreta i autoportreta, koje slika od najranijih dana (brojne portrete majke, ujaka, babe, kolega sa klase, svojih filmskih idola...) pa do njujorškog perioda, kada u jednom periodu na taj način zarađuje za život. Kroz celokupno njeno slikarstvo prožimaju se bajkovitost, usamljenost i seta.[8] Njeni radovi odaju naklonost prema dekorativnosti i ilustraciji.[4] Već posle prve samostalne izložbe u Parizu, u proleće 1932. godine, njen slikarski talenat je zapažen u umetničkim krugovima Pariza. De Kiriko u njoj prepoznaje pravac mekog metafizičkog slikarstva, a Žan Kasu joj piše predgovor za katalog. Njenim slikama očarani su Andre Lot, Pol Valeri i mnogi drugi.[11] U Parizu je došlo do naglog osamostaljenja Milanine umetnosti, za šta je verovatno najzaslužniji novi, prisan odnos sa ocem. Njegova umetnička interesovanja i krug boema, umetnika i intelektualaca u kom se kretao i u koji je uveo i Milenu morali su predstavljati veliko ohrabrenje i podsticaj naglo otkrivenoj samostalnosti likovnog izraza mlade umetnice. Bez njegove pomoći verovatno ne bi bila moguća ni izuzetno velika izlagačka aktivnost tokom prvih godina života u Parizu.[32] Slikarstvo Milene Pavlović-Barili prolazilo je kroz nekoliko faza u kojima nema jasnih i naglih rezova, ali ima bitnih razlika. Klasifikaciju Mileninog slikarstva dao je Miodrag B. Protić, najveći poznavalac i teoretičar Mileninog umetničkog rada:[2] Umetnost Milene Pavlović-Barili u Srbiji, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji nije nailazila na razumevanje, što se može videti iz njenih pisama u kojima majci opisuje svoje utiske sa jedne izložbe:[32] oktobar 1932. ... Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela ljubaznost se svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može, preko Ministarstva spoljnih poslova da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. ... Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala... On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da potražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar, itd, itd. I da će videti Presbiro, itd. (Puno lepih reči). Poslepodne je došao iz poslanstva samo on sa ženom. ... Ni jedan novinar jugoslovenski nije došao. ... Akademizam (1922‒1931) Umetnička škola, Beograd (1922‒1926) Umetnička akademija, Minhen (1926‒1928) Prvi znaci: sinteza akademizma, secesija filmskog plakata, Beograd (1928‒1930) Postnadrealizam (1932‒1945) Magički relacionizam (linearni period), Pariz, Rim (1932‒1936) Magički relacionizam („renesansni period), Firenca, Venecija, Pariz - „Nove snage” (1936‒1939) Magički verizam, Njujork (1939‒1945) U odnosu na sve druge naše slikare toga vremena Milena Pavlović-Barili bila je izvan i iznad glavnih razvojnih tokova jugoslovenskog slikarstva, ukalupljenog u stereotip evropske umetnosti tridesetih godina, posebno Pariske škole.[2] Usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, u Srbiji i Jugoslaviji bila je gotovo zaboravljena, sve dok njeno delo domaćoj javnosti nije otkrio Miodrag B. Protić 50-ih godina 20. veka, tekstom u NIN-u (17. oktobar 1954), da bi već u novembru sledeće godine usledila izložba njenih radova u Galeriji ULUS-a.[4] Milena Pavlović-Barili za života je uradila preko 300 radova, kao i veliki broj skica i crteža. Njena dela čuvaju se u Galeriji Milene Pavlović-Barili u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u mnogim svetskim muzejima i privatnim zbirkama. Milenina dela su, u organizaciji Galerije Milene Pavlović-Barili iz Požarevca, izlagana u mnogim evropskim gradovima: Briselu, Parmi, Parizu, Bukureštu, Bratislavi, Pragu, Brnu, Skoplju i Zagrebu[33] kao i u mnogim gradovima u Srbiji među kojima je izložba održana u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, kao i izložbe u Somboru, Sremskoj Mitrovici i Gornjem Milanovcu.[34] Najvažnije izložbe[uredi | uredi izvor] Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu Prvu samostalnu izložbu Milena je otvorila u 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu u Beogradu[23], gde se predstavila sa 120 radova nastalih tokom školovanja u Beogradu i Minhenu. Kritika je ovaj prvi Milenin korak u svet umetnosti dočekala blagonaklono, predviđajući joj „sjajnu umetničku budućnost”. O njenom radu pozitivne kritike daju, između ostalih likovni kritičar Sreten Stojanović i pesnik Gustav Krklec.[25] Već januara 1929. godine otvara svoju samostalnu izložbu i u Požarevcu, a nešto kasnije postaje članica Lade i učestvuje na Prvoj prolećnoj i Drugoj jesenjoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, zajedno sa našim najpoznatijim slikarima i vajarima - Jovanom Bijelićem, Lazarom Ličenoskim, Vasom Pomorišcem, Ristom Stijovićem, Ivanom Radovićem, Milanom Konjovićem, Marinom Tartaljom, Tomom Rosandićem.[35] Tokom jednogodišnjeg boravka u Londonu, 27. februara 1931. otvara samostalnu izložbu u londonskoj Bloomsbery Gallery. Godine 1932. izleže na 15. izložbi Lade, otvorenoj 15. marta u Beogradu. Iste godine u proleće samostalno izlaže u Galerie Jeune Europe u Parizu. Na jesen iste godine u Rimu, u Galleria d`Arte. Do 1939. godine, kada odlazi u Njujork, Milena izlaže na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope: Sala d`Arte de `La nazione` (sa Marijom Sinjoreli i Adrianom Pinkerele, Firenca, april 1933), XII éme Salon des Tuileries (Pariz, 1934), II Quadriennale d`arte Nazionale (Rim, februar 1935), Galleriadella Cometa (samostalna izložba, Rim, januar 1937), Quatre chemins (samostalna izložba, Pariz, januar 1938), Samostalna izložba u organizaciji ambasade Kraljevine Jugoslavije u Tirani (mart 1938) Galerie Billiet (sa grupom Nouvelle generation, Pariz, april 1938), Galerie Pitoresque (izložba novog nadrealizma, Pariz 1939) i Galerie Beruhcim Jeune (sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza, Pariz i Hag 1939). U avgustu 1939. godine Milena odlazi u Njujork i već u martu 1940. samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery. Komercijalni angažman u Americi previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek u zimu 1943. godine u United Yugoslav Relief Fund u Njujorku, a u maju se izložba seli u Corcoran Gallery u Vašingtonu. Prerana smrt zaustavila je dalji uzlet ove jedinstvene umetnice.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Prve pesme, začuđujuće zrele za svoj uzrast, Milena je pisala još kao sasvim mala devojčica. Milutin Tasić navodi jednu koju je napisala kao sedmogodišnja devojčica, mada nije poznato da li svoju ili odnekud zapamćenu.[24] Roma sabato, 12. novembre 1916. Milena Kad sunce svanjiva i ptičice pevaju onda, onda je leto al ja neću da ga dočekam neću da dočekam na ovom svetu! Ovaj svet sanak samo sanak lep.[36] Bista Milene Pavlović Barili u Galeriji u Požarevcu, rad vajara Nebojše Mitrića (1965) U tekstu pod naslovom „Milenini nervi“, objavljenom 1943. godine u Njuzviku pominje se da je umetnica, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti, zbog čega dve godine nije slikala već je pisala poeziju, kao i da je patila od „užasne” nostalgije praćene čestom promenom raspoloženja. Ovo se verovatno odnosi na period 1934/1935. godine, kada je nastao sasvim neznatan broj umetničkih radova. U ovom periodu napisala je 60 pesama na četiri jezika: 17 na italijanskom, 14 na španskom, 7 na francuskom i 22 na srpskom. Godine 1934. objavljuje svoju poeziju u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). U pesništvu je, kao i u slikarstvu, ostala dosledna sebi, pa se i kroz poeziju prožimaju bajkovitost, usamljenost i seta.[37] Prevodi pesama Milene Pavlović-Barili prvi put su objavljeni 1966. godine u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, život i delo.[38], a kasnije u katalogu retrospektivne izložbe 1979. i u Protićevoj monografiji iz 1990.[8] Milenine pesme objavljene su prvi put kao zbirka 1998. godine pod naslovom Poezija[39] i u ovoj zbirci su prvi put objavljeni prevodi pesama sa španskog jezika.[40] Kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] U beogradskom naselju Rakovica, Petrovaradinu, Požarevcu, kao i u Lazarevcu i Velikom Gradištu postoje ulice koja nosi ime Milene Pavlović-Barili.[41][42][43][44][45] U Beogradu jedna osnovna škola (opština Palilula, naselje Višnjička banja)[46] i jedna privatna gimnazija (opština Stari grad)[47] takođe nose ime „Milena Pavlović-Barili”. U čast Milene Pavlović-Barili Pošta Jugoslavije, a kasnije Srbije nekoliko puta je objavljivala poštanske marke čiji su motivi njene slike. Marka sa mileninim likom izašla je na dan Mileninog rođendana 2015. godine i u Kanadi.[48] Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Galerija Milene Pavlović-Barili[uredi | uredi izvor] U znak zahvalnosti i sećanja na našu čuvenu, rano preminulu slikarku u Požarevcu je, 24. juna 1962. godine pod krovom preuređene stare porodične kuće Pavlovića, otvorena Galerija Milene Pavlović-Barili. Inicijator i glavni darodavac je slikarkina majka Danica Pavlović-Barili, koja je odlučila da imovinu koju je nasledila od svojih roditelja i umetnički fond svoje preminule kćeri daruje srpskom narodu i da se ova zaostavština sačuva kao celina.[49] Glavni članak: Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu Milenina rodna kuća, sada Galerija Milenina rodna kuća, sada Galerija Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen soba u Galeriji Spomen soba u Galeriji Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine lične stvari Milenine lične stvari Milenin slikarski pribor Milenin slikarski pribor Umetnička dela o Mileni i njenom radu[uredi | uredi izvor] O likovnom i književnom opusu napisane su mnoge monografije i kritike, od kojih su najvažnije navedene u literaturi. Pored toga njen fascinantni život i rad bili su inspiracija mnogim autorima u različitim oblastima književnog i umetničkog stvaralaštva: Romani[uredi | uredi izvor] Mitrović, Mirjana (1990). Autoportret sa Milenom : roman. Beograd: BIGZ. ISBN 978-86-13-00420-2.COBISS.SR 274956 Stojanović, Slobodan (1997). Devojka sa lampom, 1936. Požarevac: Centar za kulturu. ISBN 978-86-82973-03-4.COBISS.SR 129704711 Biografska građa[uredi | uredi izvor] Dimitrijević, Kosta; Stojanović-Guleski, Smilja (1971). Ključevi snova slikarstva : život, delo, pisma, pesme Milene Pavlović-Barili. Kruševac: Bagdala.COBISS.SR 15793415 Graovac, Živoslavka (1999). Ogledalo duše : Milena Pavlović Barilli. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01204-6.COBISS.SR 151631879 Mazzola, Adele (2009). Aquae passeris : o Mileni Pavlović Barili. Beograd: HISPERIAedu. ISBN 978-86-7956-021-6. Приступљено 7. 12. 2017.COBISS.SR 158071308 Stanković, Radmila (2009). Milenin usud. Beograd: Globosino. ISBN 978-86-7900-035-4.COBISS.SR 170036492 Performans Milena ZeVu; „Milena` - Omaž srpskoj umetnici Mileni Pavlović Barili, mart 2019, Dom Jevrema Grujića Beograd, Srbija Drame[uredi | uredi izvor] Milena Barili - žena sa velom i lepezom (autor: Slobodan Marković)[50] Krila od olova (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Bodroža, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 2004)[51] Mesec u plamenu (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Sablić, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 10. decembar 2009)[52] Filmovi i TV emisije[uredi | uredi izvor] Milena Pavlović-Barili (Kratki dokumentarni film, 1962, režija: Ljubiša Jocić, scenario: Miodrag Protić)[53] Devojka sa lampom (TV film, 1992, režija: Miloš Radivojević, scenario: Slobodan Stojanović, glavna uloga: Maja Sabljić)[54] Milena Pavlović-Barili ponovo u Parizu (TV emisija, 2002, autor emisije: Vjera Vuković)[55][56] Autoportret s belom mačkom (Animirani film, 2009, scenario: Mirjana Bjelogrlić, crtež: Bojana Dimitrovski, animacija: Bogdan Vuković)[57][56] Milena (2011, scenario i režija: Čarna Radoičić)[58] Napomene[uredi | uredi izvor] ^ Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu čuva jednu sliku Čerkopea Barilija, portret Danice Pavlović-Barili iz 1910. godine.[14] ^ O međusobnom odnosu bračnog para Pavlović-Barili, kao i problemima koji su se javili i pre Mileninog rođenja, rečito govori jedan pasus iz Danicinih memoara, u kome se, nakon Milenine smrti, obraća Brunu: „Milena je na sigurnom kod mene... pišeš mi. ’Vidiš, ništa nije vredelo što si mi je odnela kada je još bila u tvom stomaku, kao mačke koje se ne uzdaju u svoje mužjake i odlaze da se omace negde daleko’, rekao si mi onda kada nije htela da se vrati sa mnom u Srbiju već da ostane u Rimu, kao sada.”[19] ^ Goselin se kasnije ponovo oženio i dobio ćerku koju je nazvao Mileninim imenom.

ovo je razglednica Majski prevrat je bio državni udar u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos Srbije i evropskih sila, zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austrougarsku, a Karađorđevići na Francusku. Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je grupa oficira i civila-zaverenika na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti dan 35 godina ranije je ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku. Najistaknutiji zaverenici na čelu sa Apisom su kasnije, sa mnogim pridošlicama, osnovali militarističku organizaciju iz senke, zvanu „Ujedinjenje ili smrt“, poznatu još po neformalnom imenu „Crna ruka“ . Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije, udovicom inženjera Svetozara Mašina, koja je bila starija od njega 13 godina i poreklom nije bila iz kraljevske porodice, što je u to vreme bilo opštevažeće pravilo za ženidbu prestolonaslednika i kraljeva. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa drugim državama zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana. Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine. Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine. Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austrougarskoj. Na to je oštro protestovao ruski ministar spoljnjih poslova, grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru. Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Posle toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je u ranim jutarnjim časovima kralj vratio na snagu ustav. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju. Postoje određeni navodi kako je kralj, zajedno sa predsednikom vlade, generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem u to vreme pripremao proterivanje kraljice Drage. Prema ovom planu, Dragi je saopšteno da zajedno sa Cincar-Markovićem treba da otputuje u banju Francensbad, kako bi lečila probleme zbog kojih nije mogla da zatrudni. No, nadalje bi joj bilo onemogućeno da se vrati u Srbiju, i to na isti način kako je Aleksandar prethodno proterao svoje roditelje. Ovo je trebalo realizovati 5/18. juna, ali prevrat je to sprečio. Mladi oficiri su se bunili zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, za koga se zalagala da bude prestolonaslednik. Njenim imenom su nazivani pojedini pukovi srpske vojske, kraljičin rođendan je bio obeležavan širom Srbije, dok su oficirima kasnile plate zbog kojih su upadali u dugove. U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebalo da budu ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin, a ujedno i rođeni ujak Antonija Antića. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojim putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austrougarska ne namerava isticati kandidaturu nijednog od svojih prinčeva, jer je očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu nekog od svojih prinčeva. Međutim saznalo se da kandidatura kneza Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslat u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo natera na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje (zbog straha da bi Obrenovići iz inostranstva mogli da se bore za povratak na vlast) i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samom dvoru u noći između 28. i 29. maja prema julijanskom kalendaru. Na dvoru je uveče 28. maja (10. juna) priređena večera za članove vlade i kraljičinu porodicu. Posle večere je goste zabavljao orkestar Kraljeve garde. Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu, u kome su se, po zadatku, pretvarali da su u alkoholisanom stanju, mada su se pojedini od njih zaista napili. Policijski agenti, koji bi povremeno svraćali u Dom da osmotre prilike, bili su zbunjeni. Neki od oficira su od muzičara besomučno počeli da naručuju da im se svira „Kolo kraljice Drage” i štaviše su nazdravljali kraljevskom paru. U 00:45, Dragutin Dimitrijević je komandovao polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu dvanaestog puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz jedanaestog puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morale prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković (potonji jugoslovenski premijer), je u tačno 02:00 otvorio zaverenicima dvorska vrata. Zaverenici su upali u dvor i sukobili se sa gardom. Kada su došli do prostorija ađutanta, na toj poziciji su zatekli svog saradnika u zaveri, potpukovnika Mihaila Naumovića, koji je u nastalom haosu greškom ubijen zajedno sa kapetanom Miljkovićem, koga je Apis pokušao da zaštiti. Kako se Antonije Antić kasnije prisećao, Apis i Milivojević su pokušali da spreče Miljkovića da reaguje, te su ga uhvatili za usta, ali jedan oficir, koji nije bio upućen da je Naumović deo zavere (moguće je da je reč o Branivoju Jovanoviću) je pucao u dežurne. Antić je tvrdio da on i Apis snose deo odgovornosti, jer čak i kada je akcija otpočela nisu obavestili pojedine zaverenike o Naumovićevoj ulozi. Kako je plan bio da Naumović otključa vrata kraljevskih odaja u Starom konaku, tada delu dvorskog kompleksa, a oficiri nisu uspeli da pronađu nikakve ključeve u njegovim džepovima, vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, koji je obezbedio inženjerski poručnik Milutin Lazarević. Jedan od ranijih izveštaja Laze Kostića je, pak, govorio kako su Naumović i Miljković stradali upravo od dinamita. Pošto je on (Naumović) poginuo, Milutin Lazarević i ja se vratismo u vestibil, i on poče vezivati dinamitski metak za bravu od vrata koja su vodila u veliku arapsku sobu i bila zaključana, jer nismo znali kuda da idemo. Nismo se ni setili da pitamo Miku (Naumovića) kako se ide do kraljeve spavaće sobe, za slučaj da nas on ma iz koga razloga ne sačeka, kao što se i desilo. Milutin priveza metak, a ja, pošto sam imao palidrvca spremna, upalih ga. Izmakosmo se u stranu, ali fitilj se ugasi. Priđoh i ponovo ga upalih, pa se obojica povukosmo. Nasta tresak. Elektrika se pogasi i nasta zvrjanje svih mogućih zvonaca. Pojurismo u sobu koju smo obili, ali se ćilimi behu upalili. Ko ih je ugasio, ne znam. — Antonije Antić - „Beleške` Oficiri su najpre dospeli u Arapski salon, pucajući u goblene i u sve u šta su stigli, a za šta su sumnjali da može da krije ulaz u tajne prostorije. Uletevši potom u kraljevsku spavaću sobu, pronašli su na toaletnom stočiću Dragin omiljeni roman „La trahison“, okrenut na osamdesetoj strani, topao krevet, ali ne i svoje mete. Kako se Antić prisećao, usled nestanka struje je nastao mrak, cela soba je bila tapacirana zatvorenozelenim tapetama, a s obzirom na to da je bilo mračno (oficiri su imali samo sveće), nisu mogli da vide da li postoje sporedne prostorije u kojima bi se kraljevski par eventualno sakrio. U haosu nastalom u dvorskom kompleksu, Apis je zapazio kako jedan gardista beži niz stepenice u dvorište i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao za njim, ali ga je na dnu sačekala četa gardista. U kratkom obračunu je teško ranjen sa tri metka u grudi. Stropoštao se niz stepenište, ali je preživeo. Istovremeno sa događajima u dvorskom kompleksu, zaverenici su otpočeli i akciju preuzimanja kontrole nad preostalim državnim institucijama. Žandarmi terazijskog kvarta su pružili samo simboličan otpor. Najpre su pobijena kraljičina braća, Nikodije i Nikola Lunjevica od strane vojnika kojima je komandovao potporučnik Vojislav Tankosić, a koji je verovatno delovao na svoju ruku. Oficiri su najpre opkolili njihovu porodičnu kuću, a potom su braća, na poziv jednog svog rođaka koji je bio među zaverenicima, razoružana, sprovedena u Upravu grada Beograda, gde su zadržani izvesno vreme. Potom su izvedeni ispred zgrade i streljani. Tankosić im je, navodno, pre komande za paljbu, cinično poručio „Ižljubite se, visosti veličanstva!`, čime je aludirao na raskalašno ponašanje ove dvojice. Predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni, general Milovan Pavlović su ubijeni kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, koji je isto tako trebalo da bude ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922. Mada je početni plan bio da se pukovnik Dimitrije Nikolić, komandant Dunavske divizije i čovek odan kralju, stavi u pritvor i poštedi, ovaj je prilikom pokušaja hapšenja uspeo da se išunja iz svoje kuće u Ulici kralja Milutina, te je podigao uzbunu u delu svojih trupa u banjičkoj kasarni. Njega je telefonskim putem obavestio reaktivirani zaverenički komandant Dunavske divizije, Leonida Solarević, da je razrešen dužnosti i da je kraljevski par mrtav. Nikolić u ovo nije poverovao, već je zahtevao da mu informaciju potvrdi njegov čovek od poverenja, potpukovnik Ljuba Milić, takođe učesnik zavere. Ovaj je dobio zadatak da lično ubedi Nikolića da položi oružje, te je sa sobom poveo kapetana Milana Petrovića, a usput im se pridružio i poručnik Milan Gagović, koji je tek tada postao upućen u zaveru. Iako je Nikolić iskazao želju da pregovara sa Milićem, preostala dvojica zaverenika su se mašila revolvera i došlo je do pucnjave sa obe strane, u kojoj su poginuli Nikolić, Gagović i Petrović, dok je Milić, bez povreda, preuzeo komandu nad divizijom. Ovaj čin se odigrao, po svemu sudeći, u trenutku dok su Obrenovići već bili mrtvi. Od tog trenutka, pa u narednih nekoliko dana, širom Srbije je već došlo do individualnih obračuna sa pristalicama dinastije i polugama režima: neke procene govore da je širom zemlje pobijeno oko dve stotine ljudi, no nije bilo građanskih nereda. U međuvremenu, potraga za kraljevskim parom je ušla u drugi sat, te je nastala panika među zaverenicima koji su zaposeli dvorski kompleks. Poručnik Antonije Antić je predložio da se dvor razori artiljerijom i već je izdao takvu komandu, no ovu je obustavio pukovnik Mašin. U isto vreme, Đorđe Genčić je preuzeo kontrolu nad ministarstvom unutrašnjih dela. Počele su da kolaju glasine da su Aleksandar i Draga pobegli tajnim tunelima do ruskog poslanstva.Tada se neko od zaverenika dosetio da se privede general Laza Petrović, koji je do tada bio opkoljen u zgradi maršalata, sporednom delu kompleksa, a koji je kao ađutant inače poznavao sve prostorije u dvoru. Njega je, pošto je gvozdena vrata sporedne dvorske zgrade u kojoj je on živeo razneo dinamitom, priveo poručnik Stanoje Ristić. Petrović je negirao poznavanje tajnih prolaza i odaja, no njemu je naređeno da u roku od deset minuta pokaže gde su se sakrili Obrenovići uz pretnju smrću. Petrovića su po svemu sudeći u potragu poveli oficiri Mihailo Ristić-Džervinac i Velimir Vemić. On je uporno govorio da u prostorijama nema ničega i da treba ići dalje. Oficiri su se oko 03:50 ponovo našli u spavaćoj sobi, a šta se u narednim trenucima događalo, predmet je različitih tumačenja i izvora. Sasvim je izvesno da je Petrović do samog kraja istrajao u tvrdnjama da ne zna gde su se sakrili kralj i kraljica. Većina izvora je saglasna i oko toga da je u jednom trenutku Vemić zapazio mali prorez u tapaciranom zidu, te da se ispostavilo da su tu sakrivena vrata tajne prostorije. Gotovo svi istoričari pišu da je Petrović u tom momentu pokušao da pokoleba oficire u njihovoj nameri da istraže ovaj prostor, no na kraju je, po svemu sudeći, bio primoran da sam pozove kraljevski par da izađe iz ovog skrovišta. Nakon što su, na kraljev očajnički zahtev, navodno potvrdili svoju zakletvu kralju, vrata u zidu su se raskrilila. Potom se sve odigralo munjevitom brzinom: oficiri Ristić, Vemić, Ilija Radivojević i Petar Marković su otvorili vatru iz svojih revolvera i pušaka. Prvi metak je, prema većini izvora, ispalio Ristić, pogodivši kralja. Kraljica je, navodno, pokušala tada da zaštiti supruga svojim telom. Za to vreme, Petrović (za koga se verovalo da je razoružan) je izvadio iz čizme sakriveni revolver, u očajničkom pokušaju da odbrani kraljevski par, no iako je, prema nekim izvorima, čak i ranio jednog oficira, posle svega nekoliko trenutaka je i on pao mrtav.Za to vreme su mnogobrojni oficiri iz drugih delova dvora, čuvši šta se događa, nagrnuli u ovaj budoar i praznili svoje revolvere i puške najpre na kraljicu, a potom i na kralja. Potom su tela kasapljena sabljama i bajonetima i, konačno, bačena sa terase u dvorište. Krvavi pir se nastavio i posle toga. Obdukciju je u ranim jutarnjim časovima, na bilijarskom stolu u dvoru izvršio dr Eduard Mihel uz asistenciju dr Demostena Nikolajevića. Posmrtni ostaci Obrenovića bili su sahranjeni u maloj crkvi Svetog Marka koja je kasnije srušena i odakle su 1942. preneti u Crkvu Svetog Marka u Beogradu. Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.„Narodno predstavništvo vratilo je na snagu Ustav iz 1888. učinivši manje izmene i dopune. Na ovome Ustavu, koji je nazvan Ustav od 1903, nije bilo potpisa novoizabranog kralja Petra I. Potpisala ga je samo vlada, a kralj je na Ustav imao da se zakune. Simbolika je bila jasna: bez učešća kralja narod je donosio Ustav, kome se i kralj imao pokoravati.“ [15] Odmah posle polaganja zakletve kralja, vlada je raspisala izbore za narodnu skupštinu na kojima su pobedu odneli Radikali i Samostalni radikali. Oni su i formirali novi vladu 04.10.1903. u kojoj više nije bilo predstavnika zaverenika, odnosno vlast u zemlji preuzele su političke stranke, a oficiri su se posvetili svojim vojničkim dužnostima. U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, pukovnik Živojin Mišić, (budući vojvoda) je 1904. penzionisan. Reagujući na atentat Rusija i Austrougarska su izrazile najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukle svoje ambasadore iz Srbije, pravosnažno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za svoj zločin. Uprkos sankcijama 1904. godine u Londonu su na aukciji bili lični predmeti kralja Aleksandra i kraljice Drage, kao što su svečana uniforma kralja, venčanica i dijadema kraljice. Svetska štampa je uglavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa („Gardijan“) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali uglavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira. Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se suprotstavlja „Crnoj ruci“, koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljašnjoj politici, između Srbije i Austrougarske se vodio Carinski rat ili „Rat svinja“, iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi „Crne ruke“ su kasnije snabdevali oružjem članove organizacije „Mlada Bosna“, koji su 28. juna 1914. izvršili atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je Austrougarska iskoristila kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Spisak zaverenika, njihova uloga u zaveri i nastavak karijere posle 1903. Skraćenice: K.z.m - Karađorđeva zvezda sa mačevima broj označava stepen odlikovanja, S.P. - Solunski proces, UiS - Ujedinjenje ili smrt Generali u penziji Ilija Đunkić – malo posle prevrata penzionisan i izabran za državnog savetnika Jovan Atanacković – postao ministar vojni, rukovodio četničkom akcijom u Staroj Srbiji i Makedoniji. Umro u Beogradu 1921. Pukovnici Generalštabni u penziji Aleksandar Mašin – Tokom prevrata komandovao svim trupama u Beogradu i rukovodio izvršenjem zavere. Ministar građevina u prvoj vladi posle 29. maja, zatim načelnik Glavnog generalštaba. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. godine. Umro u Beogradu 1910. Artiljerijski Bogdan Damnjanović – Tokom prevrata preuzeo Upravu grada Beograda. Malo posle zavere penzionisan i izabran za državnog savetnika. Umro u Beogradu. Inženjerski Damjan Popović – Zbog nesporazuma, iz Pirota nije krenuo na vreme, pa je u Beograd došao dan kasnije. Postavljen za prvog ađutanta novog kralja i bio u delegaciji koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Komandovao prilikom opsedanja Skadra. 1914. penzionisan zbog reagovanja u vezi Uredbe o prioritetu, pa opet reaktiviran. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu kao general u penziji 1928. godine. Artiljerijski Leonid Solarević – Reaktiviran 29.maja. Komandant Dunavske divizije, Ministar vojni, pa Upravnik Vojne akademije. Penzionisan po svojoj molbi 1910. U ratovima bio komandant divizijskih oblasti kao general u rezervi sve do 1918. Umro u Beogradu. Potpukovnici Inženjerski Miloš Božanović – Posle 29.maja kraljev ađutant. 1912. komandovao u Kumanovskoj bici Dunavskom divizijom I poziva. Od 1913. do januara 1914. Ministar vojni. 1914-1915. komandant Užičke vojske. 1915. penzionisan kao general. Umro u Beogradu 1922. Generalštabni Mihailo Naumović – greškom ubijen u dvoru 29.maja kao dežurni kraljev ađutant. Pešadijski Petar Mišić – Zakasnio 29. maja sa bataljonom VI puka. Postavljen za načelnika odeljenja u Ministarstvu vojnom. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1915. kao pukovnik. Bio predsednik Vojnog suda za vreme S.P. Posle procesa postavljen za komandanta Šumadijske divizije i proizveden u čin generala. Od 1918. bio komandant Dunavske divizijske oblasti u Beogradu. Umro u Beču 1921. Majori Pešadijski Luka Lazarević – Penzionisan 1906. na zahtev Engleske. Pešadijski Milivoje Anđelković Kajafa - 29. maja komandovao bataljonom VII puka pred dvorom. Kasnije komandant tog puka, pa zatim kraljeve garde. U ratovima 1912-1913. komandant Javorskog, a zatim samostalnih odreda. 1914-1916. komandant Dunavske divizije I poziva. Po objavi rata 1914. komanduje odbranom Beograda. Iako je imao odobrenje od Vrhovne komande da se povuče, odlučuje se za odbranu. Učestvovao u najtežim borbama na Drini (Gučevo - Mačkov kamen). Na Solunskom frontu komandant Dunavske divizije. Nosilac K.z.m. III i IV. Posle S.P. penzionisan i interniran na Krfu. Umro u Beogradu. Pešadijski Stevan Milovanović – 1912-1913 komandant samostalne brigade. 1914-1917 komandant Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P. penzionisan Kapetani Pešadijski Aleksandar Glišić – Komandovao četom VII puka pred dvorom. Kasnije se oženio sestričinom Dragutina Dimitrijevića Apisa. U Komanovskoj bici, na Mladom Nagoričanu, samoinicijativno poveo puk u borbu i tada poginuo. Toj akciji pridaje se najveći značaj za pobedu. Pešadijski Alimpije Marjanović – 29. maja bio raspoređen u Zaječar. Bio jedan od glavnih rukovodilaca četničke akcije i dugogodišnji šef Gorskog štaba. Za vreme ratova komandovao dobrovoljačkim odredima. Nosilac K.z.m. IV stepena. Penzionisan 1918. kao pukovnik. Umro u Beogradu. Pešadijski Vasilije Mađarević – U ratovima 1912-1918. komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. III i IV stepena. U vezi sa S.P.penzionisan. Pešadijski Vitomir Cvetković – 1912-1913. komandant bataljona. 1914-1915. ađutant komandanta Južnih trupa u Skoplju. Jedan od optuženih na Solunskom procesu. Na dan saopštenja tužbe u zatvoru iznenada preminuo od srčanog udara. Inženjerski Dragoljub Jaša Jeremić – Trebalo je da učestvuje u izvršenju zavere u samom dvoru, ali se u poslednjem trenutku predomislio i vratio kući, zbog slabih nerava. Bio je komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Učestvovao u pripremi i sprovođenju S.P. Izvršio samoubistvo 1944. godine za vreme bombardovanja Beograda. Artiljerijski Dragomir Nikolajević Artiljerijski Dragomir Stojanović Stariji– Bio ađutant Kralja Petra. U ratovima komandant artiljerijskog puka, učestvovao 1913. u opsadi Jedrena. Nosilac K.z.m. IV. U vezi sa S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1938. Pešadijski Dragutin Dimitrijević Apis – u zaveru uveo najveći broj oficira. 29. maja poveo svoju grupu iz Oficirskog doma u Dvor. Ranjen u holu dvora pa nije učestvovao u samom činu ubistva kralja i kraljice. Posle prevrata preveden u generalštabnu struku. Do ratova je bio načelnik štaba Drinske i Konjičke divizije. Učestvovao u rukovođenju četničkom akcijom kao član Glavnog odbora u Beogradu. Boravio u Makedoniji kraće vreme i bio član četničkog Komiteta u Skoplju i Kumanovu. Član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. U Balkanskim ratovima nije učestvovao jer se nalazio na lečenju od malteške groznice (trovanja krvi) koju je zadobio u jednoj akciji uoči rata, na Kosovu, gde ga je vojvoda Putnik poslao u izviđanje i pokušaj pregovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem. 1913/14 bio je načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba. Početkom rata inicirao izradu plana za formiranje dobrovoljačkih odreda koji su imali zadatak da deluju partizanski u pozadini neprijatelja. 1914/15 načelnik štaba Užičke vojske, a potom načelnik štaba Timočke vojske. Od 1915. sa Timočkom vojskom u povlačenju sa zadatkom da pravi odstupnicu ostatku vojske. U februaru 1916. predao Drač Italijanima i bio poslednji srpski oficir koji je otišao na Krf. Na Krfu pomoćnik načelnika štaba Treće armije i učestvuje u rukovođenju u bici za Gorničevo i zauzeće Kajmakčalana. Rukovodi operacijama Treće armije na Crnoj reci posle kojih je oslobođen Bitolj. U decembru 1916. uhapšen pod optužbom za planiranje pobune i nameru prelaska na stranu neprijatelja, a osuđen zbog navodnog atentata na prestolonaslednika. Streljan u zoru 26. juna 1917. Nosilac K.z.m. III, II, I Pešadijski Dušan Glišić – Iako bolestan od delimične paralize nogu učestvovao kao komandant u ratovima. 1912. u bici na Mladom Nagoričanu komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu i tako zaustavio prodor turskih trupa. 1914-1915. komandant podoficirske škole i Đačkog bataljona u Skoplju iz koga su potekli „1300 kaplara“. Prilikom povlačenja, bolest mu se pogoršala pa su ga vojnici morali nositi. Da njima ne bi bio teret i da ne bi bio zarobljen izvršio samoubistvo novembra 1915. u Uroševcu. Brat Aleksandra i Milutina Glišića koji je poginuo na Drini 1915. U Čačku postoji ulica Braće Glišića. Artiljerijski Đorđe Ristić – komandir baterije doveden pred dvor. Nekoliko godina kasnije umro. Pešadijski Ilija Radivojević Čiča – Sa Mihailom Ristićem i Velimirom Vemićem ubio kraljevski par. Posle prevrata komandant žandarmerije. Jedan od rukovodilaca četničke akcije. Osnivač, prvi i jedini predsednik Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Poginuo 1913. na čelu svoga puka na Drenku. Gardijski Ljubomir Kostić – doveo gardu pred dvor, a posle prevrata ostao u gardi. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Umro u Beloj Crkvi. Artiljerijski Milan Milovanović Pilac – Nakon prevrata, bio načelnik Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojnog. Zajedno sa još nekoliko oficira, članova organizacije UiS, 1912. bio poslat, po naređenju vojvode Putnika, u izviđanje terena u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg polja. U ratu 1912. pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije, 1913. pomoćnik načelnika štaba Treće armije. 1914-1915. načelnik štaba Druge armije kojom je komandovao vojvoda Stepa Stepanović. Na Krfu postavljen za komandanta II brigade Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na smrt, pa pomilovan na 20 godina zatvora. Penzionisan kao generalštabni pukovnik. Umro iznenada 1933. na jednom gazdinstvu u Vojvodini dok je, za račun vlasnika, nadgledao ubiranje prinosa. Artiljerijski Milan Nešić Pešadijski Milan Petrović Ferto – poginuo 29. maja pri razoružavanju pukovnika Dimitrija Nikolića koji je pružio otpor sa svojim trupama na Banjici. U ovom okršaju pored Milana Petrovića poginuo je i poručnik Milan Gagović koji nije bio zaverenik. Inženjerski Milenko Nedić – 1912-1913. ađutant ministra vojnog i načelnik štaba vrhovne komande. 1914-1918. komandant puka i brigade. Nosilac K.z.m. IV. Umro kao brigadni general u Beogradu 1923. Artiljerijski Miloš Jovanović – Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao načelnik štaba divizije, komandant puka i načelnik štaba armije. Kao armijski general zarobljen 1941. Pešadijski Milun Risimić – 29. maja bio u Zaječaru. U ratovima zbog bolesti nije učestvovao. Umro u Beogradu 1913. Inženjerski Mihajlo Josipović – Bio određen da 29.maja čuva ministra vojnog u njegovom stanu do daljnjeg. Artiljerijski Mihailo Jovanović – 1912-1913. u štabu I armije. 1914-1918. načelnik štaba divizije, pa načelnik štaba III i I armije. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Artiljerijski Mihailo Ristić Uča – Prvi pucao i sa Velimirom Vemićem i Ilijom Radivojevićem ubio kralja i kraljicu. Kroz prozor dvora prvi objavio da su kralj i kraljica ubijeni pa naredio da se bace kroz prozor. Posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu kao vojvoda Džervinac. Umro je u Nišu 1915. Pešadijski Mladen Milivojević – zbog dobijenih rana u noći 29. maja odsečena mu ruka, ali kao invalid ostao u vojsci. Inženjerski Petar Prokić –posle 1918. penzionisan kao pukovnik, pa radio kao direktor Željezničke direkcije u Sarajevu. Pešadijski Petar Protić – poginuo u bici kod Prilepa 1912. Pešadijski Radomir Raša Ranđelović – bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda. Poginuo 1913. godine na Govedarniku Artiljerijski Sava Tripković – Bio određen da 29.maja čuva ministra unutrašnjih dela u njegovom stanu do daljnjeg. 1912-1913 komandant artiljerijskog diviziona. 1914-1918 interniran kao zarobljenik. Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Svetozar Radaković – Po naređenju ubio predsednika vlade Cincar-Markovića. Pešadijski Sreten Protić – Učestvovao kao komandant u svim ratovima Pešadijski Stevan Šapinac – U ratu 1912-1913 komandant bataljona. Od posledica ranjavanja ostao invalid. 1914-1915. komandant zarobljeničkog logora u Nišu. Posle dolaska na Krf poslat na lečenje u Francusku. U toku S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu 1950. Pešadijski Tihomir Komnenović – 29. maja preuzeo komandu XVIII pešadijskog puka u Topčideru. U ratovima učestvovao kao komandant. Poručnici Konjički Aleksandar Grujić Konjički Antonije Antić – 1914-1915 načelnik štaba konjičke divizije, od 1916. vojni ataše u Atini. U toku S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1953. Pešadijski Božin Simić – granični oficir od 1911. Pred rat 1912. po naredbi vojvode Putnika vršio rekognosciranje terena u pravcu Kačanika i Skopske Crne Gore. U ratu komandir čete. 1913. pridodat crnogorskoj vojsci. 1914-1915. komandant bataljona. Sa Krfa poslat u Rusiju da komanduje dobrovoljačkim bataljonom. Nosilac K.z.m. IV . U odsustvu na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Bio u emigraciji sve do 1935. a po povratku u zemlju uhapšen pa pušten iz zatvora posle šest meseci. Bio upoznat sa organizacijom puča 27.marta. Aprila 1941. bio član delegacije koja je poslata u Moskvu radi potpisivanja pakta sa SSSR. Posle sloma 1941. poslat u Englesku. 1945. postao član AVNOJ-a. Bio ambasador FNRJ u Ankari. Konjički Borivoje Grujić Pešadijski Vasilije Andrić – Komandovao u ratovima, a u vezi sa S.P.penzionisan kao potpukovnik Pešadijski Vladimir Tucović - Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Kao član organizacije UiS na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Penzionisan 1935. kao pukovnik. Postao član AVNOJ-a 1945. Umro u Beogradu 1947. Pešadijski Vladislav Bešević Pešadijski Vladislav Đorđević – posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu. U ratovima komanduje dobrovoljcima. Poginuo 1914. sa činom majora. Konjički Vojin Čolak-Antić – U ratovima komandant konjičkog puka. Nosilac K.z.m.. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Dimitrije Pavlović – uhapsio braću kraljice Drage i sproveo ih do Komande mesta iz stana u kome su bili pod stražom. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Bio granični oficir sa sedištem u Šapcu od 1911. Penzionisan kao pukovnik posle S.P. Umro u Beogradu 1945. Pešadijski Dragomir Todorović Pešadijski Dragoljub Nikolić Pešadijski Dragutin Dulić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Utopio se u februaru 1917. nakon torpiljiranja broda kojim je iz Francuske, gde je bio na lečenju, krenuo za Solun, zajedno sa generalom Gojkovićem, kada je saznao za hapšenje svog pobratima Apisa. Pešadijski Dušan Jezdić – u četničkoj akciji borac i vojvoda. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda, a na solunskom frontu komandant bataljona u Dobrovoljačkom odredu vojvode Vuka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P.kao član organizacije UiS smenjen, interniran u logor Lutri, zatim u Bizertu. Prilikom prebacivanja osuđenika iz Bizerte na Krf utopio se sa torpiljiranim brodom avgusta 1917. Artiljerijski Dušan Optrkić – Vodnik u bateriji pred dvorom. U ratovima komandir baterije i artiljerijskog diviziona. Nakon S.P.penzionisan kao potpukovnik. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu 1932. Pešadijski Živojin Đorđević – Komandir čete u bataljonu VI puka pred dvorom Pešadijski Jovan Mirčić - bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda Pešadijski Jovica Jovičić – Komandovao drugim bataljonom VI puka pred dvorom. 1912-1918. štabni oficir i komandant puka, teško ranjen. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Kosta Vujičić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Pešadijski Lazar Matejić Artiljerijski Ljubomir Vulović – Imao je zadatak da pod stražom čuva komandanta dunavske divizije pukovnika Dimitrija Nikolića. Ovaj je, međutim, izašao na sporedni izlaz pa preko Slavije stigao do Banjice gde je pokušao da se odupre zaveri. Posle 29. maja Vulović se posvetio četničkoj akciji. Od 1911. granični oficir. 1912-1913. komandovao četničkim odredom. Uoči Srajevskog atentata bio je komandant celog graničnog sektora prema Austro-Ugarskoj. 1914-1916. šef Obaveštajnog odseka Treće armije. Na solunskom frontu organizovao obaveštajnu službu u pozadini fronta. Iznenada je smenjen i odveden u Bizertu. Tamo je uhpšen i odveden u zatvor u Solun. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na smrt i streljan zajedno sa pukovnikom Apisom 26. juna 1917. Artiljerijski Milan Đurić Pešadijski Milan Marinković Piga – Kada je Petar Mišić oklevao sa pokretom VI puka, Marinković je samoinicijativno pokrenuo svoju četu. Izvršio naređenje da se ubiju ministar vojni i ministar unutrašnjih dela pošto oficiri koji su ih čuvali pod stražom nisu hteli to da učine.Marinković je poginuo za vreme Kumanovske bitke kao komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu Sahranjen je u Kumanovu, pored Aleksandra Glišića. Inženjerski Milan Radovanović - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu. Inženjerski Milić Simeunović – U noći 29.maja greškom ubio pukovnika Naumovića Pešadijski Milovan Gavrilović (Šukri paša) – dobio nadimak jer je tvrdio da je zarobio komandanta odbrane Jedrena Šukri Pašu. Aktivno učestvovao u spremanju i sprovođenju S.P.. Konjički Miloš Popović Inženjerski Milutin Lazarević – Iz Niša preneo dinamit kojim je 29. maja razvalio unutrašnja vrata u dvoru. 1912-1913. načelnik štaba Ibarske vojske. 1914-1915. načelnik štaba Odbrane Beograda. Na solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Druge armije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 15 godina i 8 meseci zatvora. Posle pomilovanja kao generalštabni pukovnik u penziji objavio četiri knjige iz istorije ratova sa Turskom i Bugarskom i bio stalni saradnik za vojnu rubriku u Srpskom književnom glasniku. Umro u Beogradu 1954. godine. Sudski Miodrag Aćimović – Doktor prava, stalno sa službom u stuci. Posle rata dao ostvaku i izabran za redovnog profesora krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Subotici na kome je dugo godina bio dekan. Posle 1945. redovni profesor i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Inženjerski Mito Rotović – uzeo iz skladišta u Nišu dinamit i predao ga Lazareviću da ga nosi za Beograd Pešadijski Mihailo Kovačević –komandovao je Gvozdenim pukom u vreme proboja Solunskog fronta i oslobađanja Srbije. Kao divizijski general i komandant divizije u Štipu poginuo u atentatu koji su na njega organizovali Bugari 1927. godine Pešadijski Pavle Panković – bio u itendantskoj službi. Učestvovao u organizovanju četničke akcije. Posle S.P.penzionisan kao kapetan Konjički Petar Živković – kao komandir straže u dvoru, otključao zaverenicima spoljnu kapiju dvora. Ostao sa službom u gardi. U ratovima komandovao konjičkim pukom. Pred početak S.P.postavljen za komandanta kraljeve garde i upravnika krunskih dobara i civilne liste u Solunu. Vođa „Bele ruke“. Jedan od glavnih organizatora S.P. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Umro kao armijski general u Parizu 1947. Pešadijski Petar Marković – 1912-1913. načelnik štaba divizije. Učestvovao u opsadi Skadra gde je pretrpeo težak poraz. 1914-1915. načelnik štaba Timočke divizije. Na solunskom frontu komandant kombinovanog puka kod Francuza, zatim u Vrhovnoj komandi, pa pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Nosilac K.z.m. IV stepena.Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Radak Radaković – Učestvovao aktivno u pripremanju i sprovođenju S.P. Pešadijski Radivoje Filipović – Načelnik štaba Srpskog primorskog odreda. Umro u Draču 1913. Inžinjerski Radisav Stanojlović – Od dinamita koji je donet iz Niša napravio patrone kojima su srušena vrata u dvoru. U ratovima komandant divizijske i armijske inžinjerije. Prvi komandant Jugoslovenskog vojnog vazduhoplovstva u činu divizijskog generala. Umro u Beogradu. Intendantski Radoje Janković – Pisao za „Pijemont“. 1916. sa Krfa poslat u Rusiju u dobrovoljačku diviziju. Otkrio ogromne zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju („Odeska afera“). Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Po povratku iz emigracije 1923. odležao dve godine, pa potom pomilovan. Odmah posle toga postavljen za generalnog konzula u Čikagu, a potom za poslanika Jugoslavije u Tirani. 1941. hapšen od Gestapoa. Umro u Beogradu 1944. Pešadijski Radoje Lazić – U ratovima 1912-1913. načelnik štaba divizije, a 1914-1915. nčelnik mštaba Dunavske divizije koja je branila Beograd. Na Solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Bio je član organizacije UiS i njen poslednji sekretar. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu 1953. kao generalštabni pukovnik u penziji. Pešadijski Radoje Milosavljević Konjički Sotir Radojčić Pešadijski Stanoje Ristić – Dinamitom razbio vrata na stanu generala Laze Petrovića u jednoj od sporednih dvorskih zgrada. Uhvatio ga i doveo u dvor da bi zaverenicima pokazao gde se kriju kralj i kraljica. Pešadijski Stevan Nešić – dobio je naređenje da obavesti Stojana Protića o izvršenoj zaveri i da ga dovede u Dvor kako bi bio postavljen za ministra unutrašnjih dela u novoj vladi. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Pešadijski Tihomir Mijušković - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Usled ranjavanja ostao invalid. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu. Artiljerijski Tihomir Stojanović – U ratovima komandir baterije i diviziona. Umro kao potpukovnik u penziji. Artiljerijski Todor Pavlović – Doktor filozofije (pedagogija). Profesor Vojne akademije. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Za vreme povlačenja preko Albanije, kao pukovnik, poginuo pri jednom napadu Arnauta iz zasede. Pešadijski Čedomir Popović – 29.maja bio u Zaječaru. Osnivač i član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Od 1911. granični oficir na sektoru Drine sa sedištem u Užicu. Sa velikim uspehom organizovao akcije u Sanddžaku i Bosni. 1912-1913. komandant bataljona. Početkom rata 1914. zajedno sa Apisom sarađivao na izradi plana za formiranje dobrovoljačkih odreda. Komandant Zlatiborskog dobrovoljačkog odreda koga je lično formirao. Kasnije i na solunskom frontu komandant puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Umro u Beogradu kao pukovnik u penziji 1938. Potporučnici Pešadijski Borivoje Jovanović – u noći 29.maja ubio kapetana Jovana Miljkovića dok se ovaj rvao sa kapetanom Apisom. Konjički Velimir Vemić – Sa M.Ristićem i I.Radivojevićem ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Uoči rata 1912. bio u izviđanju u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg Polja. 1912-1913. komandant konjičkog puka Moravske divizije. Na čelu puka prvi ušao u Skoplje i Prilep. 1914. komandovao Gornjačkim dobrovoljačkim odredom. Teško ranjen u desnu nogu koja mu je bila znatno skraćena. Ostaje u vojsci u štabu Dunavske divizije. Na solunskom frontu komanduje konjičkim pukom i prvi ulazi u oslobođeni Bitolj. Nosilac K.z.m. IV stepena. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Na S.P.osuđen na smrt. Uspeo da pobegne iz improvizovanog zatvora, ali je ubrzo pronađen. Pomilovan na 20 godina zatvora. Umro je u Beogradu iznenada 1945. Pešadijski Vojin Popović (Vojvoda Vuk) – Od početka aktivno učestvuje u četničkom pokretu na terenu. Proslavio se u borbi na Čelopeku već 1905. godine. Prvi Balkanski rat zatiče ga na Kozjaku. Odredi kojima je on komandovao bili su prethodnica srpskoj vojsci u bitkama na Kumanovu, Bitolju i Prilepu. 1913. bori se na Bregalnici. 1914. postavljen za komandanta Cerskog dobrovoljačkog odreda koji učestvuje u borbama u Mačvi i na Ceru. Dobrovoljački odred ubrzo postaje samostalna jedinica, a Vojvoda Vuk na njegovom čelu učestvuje u povlačenju 1915. kao zaštitnica. Na solunskom frontu opet komanduje dobrovoljačkim odredom i gine na Crnom kamenu više Gruništa. Vojvoda Vuk je imao sva naša i saveznička ratna odlikovanja. Njegovu smrt general Saraj je objavio posebnom naredbom. Artiljerijski Vojislav Gojković – Vodnik baterije pred dvorom. Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona. 1915. komandant II „Gvozdenog“ puka. Nosilac K.z.m. IV. Sa Krfa 1916. poslat u Rusiju kao komandant bataljona u dobrovoljačkom puku. 1918. otišao iz Rusije u emigraciju, a po povratku u zemlju 1923. odležao tri i po godine (od dosuđenih 20 u vezi sa S.P. Posle pomilovanja penzionisan. General-major JA postao je 1945, a 1948 penzionisan kao general-lajtnant. Pešadijski Vojislav Tankosić – Po naređenju streljao braću kraljice Drage. Posle prevrata aktivno učestvuje u četničkoj akciji na terenu. Posle aneksije Bosne rukovodi obukom dobrovoljaca u četničkoj školi u Ćupriji. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Pomogao nabavku oružja i prelazak atentatora iz Srbije u Bosnu. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda. Ranjen 1915. u blizini Trstenika i od posledica ranjavanja preminuo. 1923. prenet je na Novo groblje u Beogradu uz dotle nezapamćeno učešće Beograđana na jednom pogrebu. Pešadijski Jovan Naumović - Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P. penzionisan, a kasnije reaktiviran. Bio je veliki župan u Skoplju, komandant Žandarmerije, komandant armije. Umro u Beogradu 1945, po povratku iz zarobljeništva Pešadijski Jordan Milovanović Pešadijski Josif Kostić – imao zadatak da ubije kapetana Lj.Kostića ako bi se pokolebao da dovede četu Kraljeve garde pred dvor. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Pored Petra Živkovića bio je vođa „Bele ruke“, a na S.P. sudija Velikog vojnog suda. U jugoslovenskoj vojsci bio je armijski general pa je nakon penzionisanja postavljen za senatora. Za vreme okupacije bio je ministar u vladi Milana Nedića. Posle rata proglašen za ratnog zločinca. Pešadijski Milan Zavađil – zajedno sa Apisom i Bogdanom Radenkovićem, po naređenju vojvode Putnika, sproveo akciju izviđanja terena i pergovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem na Kosovu, neposredno pred rat 1912. U ratovima pomoćnik načelnika štaba i načelnik štaba Drinske divizije kojom rukovodi prilokom zazuzimanja Kajmakčalana. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P. penzionisan kao generalštabni potpukovnik. Umro je iznenada u Beogradu 1928. Pešadijski Milorad Raketić Konjički Mihailo Gavrović – Učestvovao u svim ratovima kao komandant eskadrona. K.z.m. IV. Poginuo za vreme ofanzive srpske vojske u Sremu 1914. Pešadijski Nikodije Popović Pešadijski Čedomir Milosavljević Civili Aleksa Novaković - advokat. U njegovoj vili na Topčideru su se uglavnom održavali sastanci zaverenika Đorđe Genčić - prvi od civilnih lica saznao za zaveru. Funkcioner Liberalne stranke. Imao zadatak da ispita reakcije Rusije i Austro-Ugarske na promenu na prestolu. U prvoj vladi posle prevrata bio je ministar privrede. Ubrzo se povlači iz politike. Za vreme ratova 1912-1915. bio je ratni dopisnik ruskih listova. 1915. odlazi u Pariz i tamo se zalaže za jugoslovensko ujedinjenje. Posle rata se posvećuje svojim rudnicima. Umro je u Beogradu. Jovan Avakumović - advokat i vođa Liberalne stranke. Predsednik prve vlade posle prevrata. Posle proglasa Ustava i izbora kneza Petra Karađorđevića za kralja, povukao se iz politike. Umro je u Beogradu. Jakov Nenadović - rođak kneza Petra Karađorđevića preko koga su zaverenici održavali vezu sa budućim kraljem. Imao zadatak da vodi računa o raspoloženju Austro-Ugarske na promenu na prestolu. Kasnije lični sekretar Kralja Petra i poslanik Srbije u Carigradu. Umro je u Švajcarskoj 1915. Nikola Hadži Toma - trgovac i jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Bio je školski drug kneza Petra Karađorđevića i imao je zadatak da upozna kneza sa zaverom i privoli ga da pristane da se primi prestola. Novčano je pomagao zaveru. Umro je u Beogradu. Vukašin Petrović - nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. 29.maja bio je u Beču. Posle prevrata se povukao iz politike. Umro u Beogradu 1928. Nikola Pašić - obavešten o zaveri, pa neposredno pre izvršenja otputovao sa porodicom u Opatiju. Zbog toga je umesto njega u vladu ušao Stojan Protić. Dragomir Rajović - prvak Napredne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju Sava Grujić - prvak Radikalne stranke.Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Posle prevrata predsednik Državnog saveta, pa zatim predsednik prve vlade koja je održana posle izbora 1903. Umro je u Beogradu. Milutin Stanojević - trgovac iz Zaječara i prvak Samostalne radikalne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Bio je član delegacije koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve u Beograd. Umro je u Beogradu 1954.

izdanje povodom 150 godina rodjenja Nikole Tesle izdavac JUGOMARKA Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike. Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini. Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan. Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine. Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću. U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana. Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike. Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije. Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla. Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije. Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”. Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi. U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine. Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora. U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona). Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing). Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj. Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine. Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna. Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom. Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine. Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu. Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51 % ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani. Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajnog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi. Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara. Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save. Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo. U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački. Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”.