Grejl Markus, vrhunski ekspert za američku pop-rok kulturu, započeo je rad na ovoj knjizi fasciniran grupom Sex Pistols, tom „skandaloznom antimuzičkom grupom“ koja je nastala u Londonu 1975, i nestala u roku od dve godine, inicirajući pojavu pank supkulture i dovodeći do transformacije pop-rok muzike širom sveta. Studija „Tragovi karmina“ predstavlja pank kao pokretač istorije intelektualne avangarde XX veka. Za Markusa, pank je simbol same prirode XX veka... Autor: Grejl Markus Izdavač: Gradac Godina: 2013 Broj strana: 418 Povez: mek Format: 23 x 17 cm Verzija prva: POSLEDNJI KONCERT SEX PISTOLS-A Verzija druga: TAJNA ISTORIJA JEDNOG VREMENA KOJE JE PROŠLO - Lica - Legende slobode - Umetnost jučerašnjeg sloma - Slom jučerašnje umetnosti - Juriš na Notr Dam - Napad na Čarlija Čaplina - Tragovi karmina (na cigareti) U svojoj studiji „Tragovi karmina” Greil Markus napisao je svojevrsnu tajnu istoriju otpadnika i pobunjenika, koji su direktne preteče rokera i pankera. Markus pronalazi slične buntovnike kroz istoriju, a kao direktne prethodnike rokenrol i pank posvećenika on vidi katarsku sektu „čistih” iz XIII veka, heroje francuske revolucije iz XVIII veka, holandske provose i francuske situacioniste iz XX veka. Provosi su živeli u komunama izvan velikih gradova, propagirali slobodnu ljubav, ekologiju i biciklizam. Situacionisti su bili izuzetno kritični spram potrošačkog društva i veoma bliski Marksovim levičarskim idejama, preciznije, mnogo bliži idejama Trockog ili još više Albera Kamija. Piše: Dragan Ambrozić Najveća negacija Autor nekolicine najvažnijih knjiga o fenomenu rokenrola, po prvi put je preveden na srpski sa svojim najhrabrijim i najspekulativnijim delom, drugačijom vizijom bliske prošlosti Rođen 1945. u San Francisku, ali poreklom iz južnjačke jevrejske porodice (ne tako čest slučaj, osim u Montgomeriju, Alabama), Grejl Markus kao da se decenijama spremao za ulogu koju je preuzeo. Studije su bile zanimljive, ali je u Kaliforniji bogatoj otpadničkim i boemskim tradicijama, sredinom šezdesetih trajala jedna vrsta pop-kulturne pobune u kojoj je svako slobodouman tražio svoje mesto. U vremenima originalnog leta ljubavi 1967, Markus se dohvatio pisanja u žanru muzičke kritike, te je kao čudo od deteta vrlo brzo postao prvi urednik recenzija u `Rolling Stone`, najprestižnijem, i ako je to važno, najtiražnijem muzičkom magazinu u SAD. Od tad živi pokraj Berklija kao svedok koji i dalje boravi u svojim svedočanstvima. Njegov stil pisanja, kao i stvari koje je govorio, promenile su način na koji se razume rokenrol još početkom sedamdesetih, u vreme kad su se stidljivo promolili prvi akademski glasovi da nešto saopšte na ovu temu. TAJANSTVENI VOZ: Kad se 1975. pojavio sa knjigom „Tajanstveni voz“, njegovo pisanje bilo je ogromna inovacija u izražavanju o popularnoj muzici – naraslo na jeziku tadašnje kontrakulture, ono je zapljusnulo čitaoce sa puno strasnih, a ipak analitičkih tumačenja, stalno isprepletanih vrtoglavim digresijama i fusnotama, koje su često opčinjavale um toliko da se i sam autor pomalo zaboravljao u lepoti obrta i otvaranja novih mogućih značenja. Najvažnije od svega, on je uspeo u neočekivanom – da naučničku dimenziju probudi i održi kroz pesničko izlaganje, i obrnuto. Grejl je u naučno razmišljanje i izlaganje uveo ritam rokenrola, a oko rokenrola stvorio auru ozbiljnog razmišljanja o značenju svega što se pod tim imenom dešava. Njegovo najvažnije „otkriće` bilo je smeštanje roka kao pojave među druge značajne kulturne fenomene koji su nicali širom Amerike tokom XX veka, rad na razumevanju (zajedno sa čitaocima) njegovog porekla i pravca kretanja, i konačno prepoznavanje jedne matrice koja se stalno ponavlja kroz muziku i vreme, govoreći puno toga o samoj Americi i tamošnjem stanju duhova. Angažovana kulturna arheologija kojom se bavio otkrila je mnoge zaboravljene slojeve čije je nasleđe rokenrol pojačao do neslućenih dimenzija kroz masovne medije. Upravo je Markus stavio rokenrol u istorijsku perspektivu, dajući mu čvrstu prošlost, neizvesnu sadašnjost i izvesnu budućnost. NEPREVEDENO: Njegove tri najznačanije knjige svakako su „Tajanstveni voz“, „Tragovi karmina“ i „Nevidljiva republika“. Prva i treća još čekaju prevodioca na srpski, druga nam je upravo stigla u izdanju „Gradca` i prevodu Dejana D. Markovića. „Tajanstveni voz“ se pojavio 1975. i od tad se proučava kao najbolja dubinska spisateljska epopeja ka smislu rok muzike, što je Markusova stalna tema. „Predstave o Americi u rokenrol muzici`, kako je glasio podnaslov koji je više sakrivao nego otkrivao sadržaj knjige, zapravo su produžena zbirka eseja u kome – jednim namerno nekoherentnim stilom izlaganja, ali sa zanesenošću istraživača koji kopa po džungli – Markus pokušava da kroz nekoliko primera osvetli kako je pogled upućen na američko društvo iz rokenrola, zapravo izmenio društvo oko sebe ili mu bar dao mogućnost da se promeni. Primeri su Robert Džonson i Elvis Prisli, te Harmonika Frenk i Slaj Stoun, ali i Rendi Njumen, pa je izbor pogleda na Ameriku veliki i sveobuhvatan, prelazi rasne barijere i uglavnom otkriva kako su američki san i njegovo rušenje imali mnogo svojih slučajem ogorčenih, nenamerno ukletih pesnika, koji su kroz muziku napipali mogućnost transformacije sebe i društva. „Nevidljiva republika“, iz 1998, produžava tamo gde je „Tajanstveni voz“ stao – u pitanju je još jedna magična disperzivna studija, koja se u ovom slučaju bavi Bobom Dilanom i njegovim čuvenim odsustvom sa scene posle slavnih dana tokom kraja šezdesetih. Iza njegovog povlačenja na farmu i sviranja prastarih folk pesama sa prijateljima krilo se putovanje u sebe koje je zabeleženo i kasnije objavljeno na The Basement Tapes, epskom izdanju sa sastavom The Band. Markus se kao i obično samo naizgled bavi temom koju je izabrao – ovde nema ničeg od uobičajenog romantizovanja biografije, nabrajanja anegdota sa snimanja ili alkoholičarskih tračeva – on ovde ispituje ni manje ni više nego poreklo američke popularne kulture kao takve, odnosno američku kulturnu podsvest i poreklo mitova na tamošnjoj javnoj sceni. Pitanje zajedničkih mitova u XX veku ovde se razotkriva, i postaje otvoreno posle ove knjige koja zahvata duboko ka srednjovekovnom periodu da bi objasnila poreklo nekih motiva, smeštajući ih u kontekst uskovitlanih zbivanja s kraja šezdesetih. Markus se, ukratko, uvek bavio značenjem umetničkog čina u rokenrolu. U ova dva izdanja za tu svrhu je svojeručno skovao revoluciju u jeziku i pristupu pisanju o muzici, menjajući naše shvatanje kako se o njoj sme pisati, još pre nego što je postmodernizam postao reč kojom se svaka nelinearna naracija objašnjava. Ali njegov najveći poduhvat svakako je onaj koji ga je izvukao daleko izvan popularne muzike i opet vratio nazad, promenjenog. UPRAVO PREVEDENO: Kad se pojavila 1989, knjiga „Tragovi karmina“ je postala kulturna senzacija i prouzrokovala je promenu ugla gledanja pre svega na pank, kao značajnu pojavu u popularnoj kulturi, ali je pokrenula i lavinu interesovanja i za situacioniste – do tad pomalo zaboravljen neoavangardni umetnički pokret koji je od kraja pedesetih do sedamdesetih bio u samom središtu umetničke kritike društva, do te mere da je značajno oblikovao iznutra jezik pobune Maja 1968, prvo u Parizu, a potom i širom sveta. Gi Debor, njihov neprikosnoveni lider, našim čitaocima je dostupan samo kroz prevod „Društva spektakla“, programskog dela u kome su prvi put ocrtane krajnje granice spektakularizacije svakodnevice, radi povećanja potrošnje, kao i ograničenja pobune u takvim uslovima (koje danas živimo). Deborovo plediranje za potpuno odbacivanje rada i odavno predviđenih potrošačkih uloga u ime kreativnog življenja, i danas ima svoj jak naboj, a Grejlu Markusu pripada zasluga što je ovu eksplozivnu napravu vratio u žižu javnosti. „Tragovi karmina“ jeste istup od ogromnog značaja – kroz seriju veličanstveno neizmišljenih priča o ličnom činu apsolutne negacije kao fenomenu koji prati civilizaciju i neophodnom pretekstu za uzimanje slobode, knjiga je ustanovila da je hrabrost da se odbije jedini neupitan revolucionaran stav. Bez suvišnih ideoloških tumačenja, Markus kroz XX vek (uz digresije ka srednjem veku!) prati svekoliko nastojanje malih, običnih i zaboravljenih da kažu „ne` u situacijama u kojima osećaju kako se nešto duboko nemoralno dešava oko njih. Naravno, ovo je pre svega istorija izgubljenih umetničkih pokreta koji su sa one strane priznatog društvenog poretka govorili o mogućnosti da se nešto drugačije dešava u našim životima, često ne nudeći jasnu alternativu, nego isključivo najdublje egzistencijalno uznemirenje kao osnovu za moguću viziju drugačijeg. U centru pažnje je vratolomna studija o vezi dade i panka, veza koja je svim savremenicima koje je to uopšte zanimalo, a bilo ih je malo, morala izgledati kao uverljiva, mada fizički nemoguća – no Markus je u situacionistima otkrio izgubljenu kariku, tanak most kroz vreme koji ih je povezivao. Glavno otkriće Markusove avanturističke analize i jeste bilo otkrivanje novog značaja umetničkog pokreta situacionizma koji je uveo anarhoidnu pobunu u svet popularne kulture i dao joj jezik, ne gubeći subverzivnu sadržinu. I dok je sa dadaizmom sve jasno (te su storije o svesnim otpadnicima od nasilne politike evropskih sila u vreme Prvog rata koji su se okupili u Cirihu, i ovde napunile mnoge stranice), u novoj perspektivi se ispostavilo da je njegov pravi naslednik – pre nego međuratni nadrealizam – zapravo bio situacionizam, dosta posle Drugog svetskog rata. Ovaj pokret je sam po sebi bio naslednik letrizma, a ova dva, srodna, ali udaljena pokreta, nastala su na Levoj obali Sene, u posleratnom miljeu studenata, besposličara i umetnika bez karijere. Letrizam je počeo da se probija do javnosti jednim skandaloznim ekscesom tokom večeri posvećene Tristanu Cari, kada su letristi simbolično ubili svog dadaističkog oca, dok je situacionizam iznikao iz jednog letrističkog krila, osvešćen naglim udarima masovne kulture. Na sličan način, Debor je morao u svojim programskim filmovima da simbolički eliminiše Isidora Isua, lidera letrista, ne bi li stupio na veliku pozornicu na kojoj je umetnost bila jedini projekat menjanja društva vredan pažnje. U sledećoj fazi, situacionisti su krajem šezdesetih uticajna sveevropska umetničko-intelektualna grupacija, koja duboko iza javne scene inspiriše na pobunu koja u sebe uključuje sredstva popularne kulture, i, uopšte, koristi se jezikom potrošačkog društva da ga izvrne i da mu novi, oslobodilački smisao. Danas tako uobičajene majice sa porukama na grudima, upravo su na taj način nastale, kao i obrtanje konfekcijske garderobe i prikačinjanje zihernadli, koje potom zatičemo na pankerima po londonskim ulicama, a sve zahvaljujući činjenici da su dve osobe koje su panku dale grafički izgled – Malkolm Meklaren i Džimi Rid – bili deo engleskog situacionističkog miljea. Najbolji delovi knjige su oni koji se tiču ranih doživljaja panka od strane javnosti i opisi njegovih prvobitnih, anonimnih dana provedenih u totalnom siromaštvu i uličnoj neobaveznosti. Po uzbudljivoj proživljenosti oni su u knjizi podudarni s poglavljima u kojima su opisani rani počeci letrista i situacionista u godinama posle Drugog svetskog rata. Markus se nijednog trenutka ne suzdržava da stvari ostavi samo na nagoveštajima i da sugeriše umesto da tvrdi, ostavljajući nam da sami sebe uverimo da ove veze postoje, jer čvrstih dokaza osim ljudskih sećanja nema. Posle ekstenzivnih istraživanja i susreta sa preživelim dadaistima, situacionistima i pankerima, Markus je zaključio da je potreba za potpunom negacijom fenomen koji stalno prati naše kulise civilizovanosti. Razni potražioci apsolutne slobode kao takve, slede društvo i povremeno njihov glas dopire do svih, menjajući način na koji gledamo stvari oko sebe. „Tragovi karmina“ su knjiga koju možemo posmatrati i kao definitivnu studiju primera kako umetnost menja svet i šta je za to potrebno. Umetnost, pravilno shvaćena, donosi sa sobom svakodnevnu revoluciju stalne promene sebe, a onda i društva. Suprotno ideološkim umotvorinama, svet vredi menjati samo kad nam padne na pamet, usput i jedino kroz sebe. „U društvu koje je ukinulo avanturu, jedina preostala avantura je ukinuti društvo` – danas ovaj izazovni situacionistički slogan zvuči tako prirodno, kao jedini mogući izlaz.

Grejl Markus, vrhunski ekspert za američku pop-rok kulturu, započeo je rad na ovoj knjizi fasciniran grupom Sex Pistols, tom „skandaloznom antimuzičkom grupom“ koja je nastala u Londonu 1975, i nestala u roku od dve godine, inicirajući pojavu pank supkulture i dovodeći do transformacije pop-rok muzike širom sveta. Studija „Tragovi karmina“ predstavlja pank kao pokretač istorije intelektualne avangarde XX veka. Za Markusa, pank je simbol same prirode XX veka... Autor - osoba Markus, Greil, 1945- Naslov Tragovi karmina : tajna istorija XX veka / Grejl Markus ; preveo s engleskog Dejan D. Marković Jedinstveni naslov Lipstick Traces. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Čačak : Gradac K, 2012 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 418 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Dejan D. ISBN 978-86-83507-87-0 (broš.) Napomene Prevod dela: Lipstick Traces / Greil Marcus Tiraž 500 Str. 7-10: Predgovor / Dejan D. Marković Bibliografija: str. 385-416. Predmetne odrednice Pank muzika -- 20v Potkultura -- 20v Umetnost -- Društvo -- 20v SADRŽAJ: PREDGOVOR PROLOG Verzija prva: POSLEDNJI KONCERT SEX PISTOLS-A Verzija druga: TAJNA ISTORIJA JEDNOG VREMENA KOJE JE PROŠLO - Lica - Legende slobode - Umetnost jučerašnjeg sloma - Slom jučerašnje umetnosti - Juriš na Notr Dam - Napad na Čarlija Čaplina - Tragovi karmina (na cigareti) U svojoj studiji „Tragovi karmina” Greil Markus napisao je svojevrsnu tajnu istoriju otpadnika i pobunjenika, koji su direktne preteče rokera i pankera. Markus pronalazi slične buntovnike kroz istoriju, a kao direktne prethodnike rokenrol i pank posvećenika on vidi katarsku sektu „čistih” iz XIII veka, heroje francuske revolucije iz XVIII veka, holandske provose i francuske situacioniste iz XX veka. Provosi su živeli u komunama izvan velikih gradova, propagirali slobodnu ljubav, ekologiju i biciklizam. Situacionisti su bili izuzetno kritični spram potrošačkog društva i veoma bliski Marksovim levičarskim idejama, preciznije, mnogo bliži idejama Trockog ili još više Albera Kamija. Piše: Dragan Ambrozić Najveća negacija Autor nekolicine najvažnijih knjiga o fenomenu rokenrola, po prvi put je preveden na srpski sa svojim najhrabrijim i najspekulativnijim delom, drugačijom vizijom bliske prošlosti Rođen 1945. u San Francisku, ali poreklom iz južnjačke jevrejske porodice (ne tako čest slučaj, osim u Montgomeriju, Alabama), Grejl Markus kao da se decenijama spremao za ulogu koju je preuzeo. Studije su bile zanimljive, ali je u Kaliforniji bogatoj otpadničkim i boemskim tradicijama, sredinom šezdesetih trajala jedna vrsta pop-kulturne pobune u kojoj je svako slobodouman tražio svoje mesto. U vremenima originalnog leta ljubavi 1967, Markus se dohvatio pisanja u žanru muzičke kritike, te je kao čudo od deteta vrlo brzo postao prvi urednik recenzija u `Rolling Stone`, najprestižnijem, i ako je to važno, najtiražnijem muzičkom magazinu u SAD. Od tad živi pokraj Berklija kao svedok koji i dalje boravi u svojim svedočanstvima. Njegov stil pisanja, kao i stvari koje je govorio, promenile su način na koji se razume rokenrol još početkom sedamdesetih, u vreme kad su se stidljivo promolili prvi akademski glasovi da nešto saopšte na ovu temu. TAJANSTVENI VOZ: Kad se 1975. pojavio sa knjigom „Tajanstveni voz“, njegovo pisanje bilo je ogromna inovacija u izražavanju o popularnoj muzici – naraslo na jeziku tadašnje kontrakulture, ono je zapljusnulo čitaoce sa puno strasnih, a ipak analitičkih tumačenja, stalno isprepletanih vrtoglavim digresijama i fusnotama, koje su često opčinjavale um toliko da se i sam autor pomalo zaboravljao u lepoti obrta i otvaranja novih mogućih značenja. Najvažnije od svega, on je uspeo u neočekivanom – da naučničku dimenziju probudi i održi kroz pesničko izlaganje, i obrnuto. Grejl je u naučno razmišljanje i izlaganje uveo ritam rokenrola, a oko rokenrola stvorio auru ozbiljnog razmišljanja o značenju svega što se pod tim imenom dešava. Njegovo najvažnije „otkriće` bilo je smeštanje roka kao pojave među druge značajne kulturne fenomene koji su nicali širom Amerike tokom XX veka, rad na razumevanju (zajedno sa čitaocima) njegovog porekla i pravca kretanja, i konačno prepoznavanje jedne matrice koja se stalno ponavlja kroz muziku i vreme, govoreći puno toga o samoj Americi i tamošnjem stanju duhova. Angažovana kulturna arheologija kojom se bavio otkrila je mnoge zaboravljene slojeve čije je nasleđe rokenrol pojačao do neslućenih dimenzija kroz masovne medije. Upravo je Markus stavio rokenrol u istorijsku perspektivu, dajući mu čvrstu prošlost, neizvesnu sadašnjost i izvesnu budućnost. NEPREVEDENO: Njegove tri najznačanije knjige svakako su „Tajanstveni voz“, „Tragovi karmina“ i „Nevidljiva republika“. Prva i treća još čekaju prevodioca na srpski, druga nam je upravo stigla u izdanju „Gradca` i prevodu Dejana D. Markovića. „Tajanstveni voz“ se pojavio 1975. i od tad se proučava kao najbolja dubinska spisateljska epopeja ka smislu rok muzike, što je Markusova stalna tema. „Predstave o Americi u rokenrol muzici`, kako je glasio podnaslov koji je više sakrivao nego otkrivao sadržaj knjige, zapravo su produžena zbirka eseja u kome – jednim namerno nekoherentnim stilom izlaganja, ali sa zanesenošću istraživača koji kopa po džungli – Markus pokušava da kroz nekoliko primera osvetli kako je pogled upućen na američko društvo iz rokenrola, zapravo izmenio društvo oko sebe ili mu bar dao mogućnost da se promeni. Primeri su Robert Džonson i Elvis Prisli, te Harmonika Frenk i Slaj Stoun, ali i Rendi Njumen, pa je izbor pogleda na Ameriku veliki i sveobuhvatan, prelazi rasne barijere i uglavnom otkriva kako su američki san i njegovo rušenje imali mnogo svojih slučajem ogorčenih, nenamerno ukletih pesnika, koji su kroz muziku napipali mogućnost transformacije sebe i društva. „Nevidljiva republika“, iz 1998, produžava tamo gde je „Tajanstveni voz“ stao – u pitanju je još jedna magična disperzivna studija, koja se u ovom slučaju bavi Bobom Dilanom i njegovim čuvenim odsustvom sa scene posle slavnih dana tokom kraja šezdesetih. Iza njegovog povlačenja na farmu i sviranja prastarih folk pesama sa prijateljima krilo se putovanje u sebe koje je zabeleženo i kasnije objavljeno na The Basement Tapes, epskom izdanju sa sastavom The Band. Markus se kao i obično samo naizgled bavi temom koju je izabrao – ovde nema ničeg od uobičajenog romantizovanja biografije, nabrajanja anegdota sa snimanja ili alkoholičarskih tračeva – on ovde ispituje ni manje ni više nego poreklo američke popularne kulture kao takve, odnosno američku kulturnu podsvest i poreklo mitova na tamošnjoj javnoj sceni. Pitanje zajedničkih mitova u XX veku ovde se razotkriva, i postaje otvoreno posle ove knjige koja zahvata duboko ka srednjovekovnom periodu da bi objasnila poreklo nekih motiva, smeštajući ih u kontekst uskovitlanih zbivanja s kraja šezdesetih. Markus se, ukratko, uvek bavio značenjem umetničkog čina u rokenrolu. U ova dva izdanja za tu svrhu je svojeručno skovao revoluciju u jeziku i pristupu pisanju o muzici, menjajući naše shvatanje kako se o njoj sme pisati, još pre nego što je postmodernizam postao reč kojom se svaka nelinearna naracija objašnjava. Ali njegov najveći poduhvat svakako je onaj koji ga je izvukao daleko izvan popularne muzike i opet vratio nazad, promenjenog. UPRAVO PREVEDENO: Kad se pojavila 1989, knjiga „Tragovi karmina“ je postala kulturna senzacija i prouzrokovala je promenu ugla gledanja pre svega na pank, kao značajnu pojavu u popularnoj kulturi, ali je pokrenula i lavinu interesovanja i za situacioniste – do tad pomalo zaboravljen neoavangardni umetnički pokret koji je od kraja pedesetih do sedamdesetih bio u samom središtu umetničke kritike društva, do te mere da je značajno oblikovao iznutra jezik pobune Maja 1968, prvo u Parizu, a potom i širom sveta. Gi Debor, njihov neprikosnoveni lider, našim čitaocima je dostupan samo kroz prevod „Društva spektakla“, programskog dela u kome su prvi put ocrtane krajnje granice spektakularizacije svakodnevice, radi povećanja potrošnje, kao i ograničenja pobune u takvim uslovima (koje danas živimo). Deborovo plediranje za potpuno odbacivanje rada i odavno predviđenih potrošačkih uloga u ime kreativnog življenja, i danas ima svoj jak naboj, a Grejlu Markusu pripada zasluga što je ovu eksplozivnu napravu vratio u žižu javnosti. „Tragovi karmina“ jeste istup od ogromnog značaja – kroz seriju veličanstveno neizmišljenih priča o ličnom činu apsolutne negacije kao fenomenu koji prati civilizaciju i neophodnom pretekstu za uzimanje slobode, knjiga je ustanovila da je hrabrost da se odbije jedini neupitan revolucionaran stav. Bez suvišnih ideoloških tumačenja, Markus kroz XX vek (uz digresije ka srednjem veku!) prati svekoliko nastojanje malih, običnih i zaboravljenih da kažu „ne` u situacijama u kojima osećaju kako se nešto duboko nemoralno dešava oko njih. Naravno, ovo je pre svega istorija izgubljenih umetničkih pokreta koji su sa one strane priznatog društvenog poretka govorili o mogućnosti da se nešto drugačije dešava u našim životima, često ne nudeći jasnu alternativu, nego isključivo najdublje egzistencijalno uznemirenje kao osnovu za moguću viziju drugačijeg. U centru pažnje je vratolomna studija o vezi dade i panka, veza koja je svim savremenicima koje je to uopšte zanimalo, a bilo ih je malo, morala izgledati kao uverljiva, mada fizički nemoguća – no Markus je u situacionistima otkrio izgubljenu kariku, tanak most kroz vreme koji ih je povezivao. Glavno otkriće Markusove avanturističke analize i jeste bilo otkrivanje novog značaja umetničkog pokreta situacionizma koji je uveo anarhoidnu pobunu u svet popularne kulture i dao joj jezik, ne gubeći subverzivnu sadržinu. I dok je sa dadaizmom sve jasno (te su storije o svesnim otpadnicima od nasilne politike evropskih sila u vreme Prvog rata koji su se okupili u Cirihu, i ovde napunile mnoge stranice), u novoj perspektivi se ispostavilo da je njegov pravi naslednik – pre nego međuratni nadrealizam – zapravo bio situacionizam, dosta posle Drugog svetskog rata. Ovaj pokret je sam po sebi bio naslednik letrizma, a ova dva, srodna, ali udaljena pokreta, nastala su na Levoj obali Sene, u posleratnom miljeu studenata, besposličara i umetnika bez karijere. Letrizam je počeo da se probija do javnosti jednim skandaloznim ekscesom tokom večeri posvećene Tristanu Cari, kada su letristi simbolično ubili svog dadaističkog oca, dok je situacionizam iznikao iz jednog letrističkog krila, osvešćen naglim udarima masovne kulture. Na sličan način, Debor je morao u svojim programskim filmovima da simbolički eliminiše Isidora Isua, lidera letrista, ne bi li stupio na veliku pozornicu na kojoj je umetnost bila jedini projekat menjanja društva vredan pažnje. U sledećoj fazi, situacionisti su krajem šezdesetih uticajna sveevropska umetničko-intelektualna grupacija, koja duboko iza javne scene inspiriše na pobunu koja u sebe uključuje sredstva popularne kulture, i, uopšte, koristi se jezikom potrošačkog društva da ga izvrne i da mu novi, oslobodilački smisao. Danas tako uobičajene majice sa porukama na grudima, upravo su na taj način nastale, kao i obrtanje konfekcijske garderobe i prikačinjanje zihernadli, koje potom zatičemo na pankerima po londonskim ulicama, a sve zahvaljujući činjenici da su dve osobe koje su panku dale grafički izgled – Malkolm Meklaren i Džimi Rid – bili deo engleskog situacionističkog miljea. Najbolji delovi knjige su oni koji se tiču ranih doživljaja panka od strane javnosti i opisi njegovih prvobitnih, anonimnih dana provedenih u totalnom siromaštvu i uličnoj neobaveznosti. Po uzbudljivoj proživljenosti oni su u knjizi podudarni s poglavljima u kojima su opisani rani počeci letrista i situacionista u godinama posle Drugog svetskog rata. Markus se nijednog trenutka ne suzdržava da stvari ostavi samo na nagoveštajima i da sugeriše umesto da tvrdi, ostavljajući nam da sami sebe uverimo da ove veze postoje, jer čvrstih dokaza osim ljudskih sećanja nema. Posle ekstenzivnih istraživanja i susreta sa preživelim dadaistima, situacionistima i pankerima, Markus je zaključio da je potreba za potpunom negacijom fenomen koji stalno prati naše kulise civilizovanosti. Razni potražioci apsolutne slobode kao takve, slede društvo i povremeno njihov glas dopire do svih, menjajući način na koji gledamo stvari oko sebe. „Tragovi karmina“ su knjiga koju možemo posmatrati i kao definitivnu studiju primera kako umetnost menja svet i šta je za to potrebno. Umetnost, pravilno shvaćena, donosi sa sobom svakodnevnu revoluciju stalne promene sebe, a onda i društva. Suprotno ideološkim umotvorinama, svet vredi menjati samo kad nam padne na pamet, usput i jedino kroz sebe. „U društvu koje je ukinulo avanturu, jedina preostala avantura je ukinuti društvo` – danas ovaj izazovni situacionistički slogan zvuči tako prirodno, kao jedini mogući izlaz. pank muzika, punk, situacionisti, Sex Pistols, situacionistička internacionala, dada, dadaizam, anarhija, anarhizam MG110 (M)

Lepo očuvano Retko u ponudi Knjiga o mjuziklima Arthur Jackson Brodvej London Mjuzikl je žanr u filmskoj i pozorišnoj umjetnosti nastao početkom 20. vijeka kao oblik pozorišne predstave koja kombinuje pjesme, govorni dijalog, glumu i ples. Priča i emotivni sadržaj muzike — humor, patetika, ljubav, gnijev — prenose se riječima, muzikom, pokretom i tehničkim aspektima zabave kao integrisane cjeline. Nastao je iz potrebe za zabavom pozorišne publike. Tematika mjuzikla može da bude priča iz svakodnevnog života ili prerađeno književno djelo. Libreta mjuzikla je najčešće zasnovana na vrijednim književnim ostvarenjima — književnom tekstu pozorišnih komada ili romana, a muzičke tačke nose obilježja američke zabavne i džez muzike. Balet je sastavni dio dramske radnje, pa je i uloga koreografa istaknuta u realizaciji pojedinih muzičkih komedija. Iako se muzičko pozorište preklapa sa drugim pozorišnim formama poput opere i plesa, može se razlikovati po jednakom značaju koji se muzici daje u poređenju sa dijalogom, pokretom i drugim elementima. Od ranog 20. vijeka, pozorišna djela muzičkog teatra obično se nazivaju mjuziklima. Iako je muzika bila dio dramatičnih prezentacija od davnih vremena, moderno zapadno muzičko pozorište pojavilo se tokom 19. vijeka, sa mnogim strukturalnim elementima uspostavljenim u radovima Gilberta i Salivana u Britaniji i Edvarda Harigana i Tonija Harta u Americi. Nakon njih uslijedile su brojne Edvardovske muzičke komedije i muzička pozorišna djela američkih stvaralaca poput Džordža M. Kohana na prelazu u 20. vijek. Mjuzikl Princes (1915—1918) i druge pametne predstave kao što su Tebi ja pjevam (1931), su umjetnički korak naprijed izvan Revea i drugih površnih vidova zabave sa početka 20. vijeka i dovele su do prelomnih djela poput Putujuće pozorište (1927) i Oklahoma (1943). Neki od najpoznatijih mjuzikla kroz decenije koje su uslijedile su: Priča sa zapadne strane (1957), Fantastični (1960), Kosa (1967), Plesni zbor (1975), Mačke (1981), Jadnici (1985), Operski fantom (1986), Iznajmljivanje (1996), Producenti (2001), Zao (2011) i Hamilton (2015). Mjuzikli se izvode širom svijeta. Oni mogu biti predstavljeni u velikim prostorima, kao što su širokobudžetne produkcije Brodveja ili Vest Enda, u Njujorku ili Londonu. Alternativno, mjuzikli mogu biti postavljeni u manjim prostorima, kao što su rubni teatar, of Brodvej, of of Brodvej, regionalno pozorište ili pozorišna produkcija u zajednici, ili na turnejama. Mjuzikle često predstavljaju amaterske i školske grupe u crkvama, školama i drugim predstavama. Pored Sjedinjenih Država i Britanije, u kontinentalnoj Evropi, Aziji, Australiji, Kanadi i Latinskoj Americi postoje živopisne scene muzičkog teatra. Definicija i opsjeg[uredi | uredi izvor] Književni mjuzikli[uredi | uredi izvor] Gajeti djevojka (1893), jedan je od prvih hit mjuzikala. Od 20. vijeka, „književni mjuzikl“ je definisan kao muzička igra u kojoj su pjesme i plesovi potpuno integrisani u dobro urađenu priču sa ozbiljnim dramatičnim ciljevima koji mogu evocirati istinske emocije, osim smijeha.[2][3] Tri glavne komponente književnog mjuzikla su njegova muzika, tekstovi i knjiga. Knjiga ili scenario mjuzikla odnosi se na priču, razvoj lika i dramsku strukturu, uključujući govorni dijalog i scenske pravce, ali može se odnositi i na dijalog i stihove zajedno, koji se ponekad nazivaju i libreto (italijanski za „knjižica“). Muzika i tekstovi zajedno čine dramsku muziku i uključuju pjesme, scensku muziku i muzičke scene, koje su „pozorišni niz(ovi) postavljeni u muziku, često kombinujući pjesmu sa govornim dijalogom“.[4] Za interpretaciju mjuzikla odgovoran je njegovog kreativni tim, koji uključuje režisera, muzičkog direktora, obično koreografa, a ponekad i orkestra. Produkciju mjuzikla takođe kreativno karakterišu tehnički aspekti, kao što su scenografija, kostimi, scenska svojstva (rekviziti), osvjetljenje i zvuk. Kreativni tim, dizajni i interpretacije uglavnom se mijenjaju od originalne produkcije do uspješne produkcije. Neki proizvodni elementi, međutim, mogu se zadržati od originalne produkcije, na primjer, koreografija Boba Fosa u Čikagu. Ne postoji fiksna dužina muzike. Iako se može kretati od kratke zabave sa jednim činom do nekoliko činova i nekoliko sati (ili čak višesatne prezentacije), većina mjuzikala kreće se od jedan i po do tri sata. Mjuzikli se obično prikazuju u dva čina, sa jednim kratkim odmorom, a prvi čin je često duži od drugog. Prvi čin uglavnom uvodi gotovo sve likove i većinu muzike i često se završava uvođenjem dramatičnog sukoba ili komplikacija zapleta, dok drugi čin može uvesti nekoliko novih pjesama, ali obično sadrži reprize važnih muzičkih tema i rješava sukob ili komplikacije. Knjižni mjuzikl obično se gradi oko četiri do šest glavnih tema, koje se repriziraju kasnije u emisiji, mada se ponekad sastoji od niza pjesama koje nisu direktno povezane sa muzikom. Govorni dijalog je uglavnom isprepleten između muzičkih brojeva, mada se može koristiti i „otpjevani dijalog“ ili recitativ, posebno u takozvanim „otpjevanim“ mjuziklima kao što su Isus Hrist — Superzvijezda, Falsetos, Jadnici, Evita i Hamilton. Poslednjih decenija u jednom činu predstavljeno je nekoliko kraćih mjuzikla na Brodveju i Vest Endu. Trenuci najvećeg dramatičnog intenziteta u knjižnom mjuziklu često se izvode u pjesmi. Poslovično, „kada emocija postane previše jaka za govor — pjevaš; kada postane previše jaka za pjesmu, onda plešeš”.[5] U književnom mjuziklu, pjesma je idealno rađena da odgovara liku (ili likovima) i njihovoj situaciji unutar priče; iako je u istoriji mjuzikla bilo vremena (npr. od 1890-ih do 1920-ih) kada je ta integracija muzike i priče bila izrazita. Kritičar The New York Times-a, Ben Brantlej opisao je ideal pjesme u pozorištu prilikom revizije mjuzikla Cigani 2008. godine: „Između pjesme i karaktera uopšte ne postoji razdvajanje. To se događa u onim neobičnim trenucima kada muzičari dosiježu gore kako bi postigli svoje idealne razloge za to“.[6] Obično se mnogo manje riječi pjeva u petominutnoj pjesmi nego što se izgovara u petominutnom bloku dijaloga. Prema tome, manje je vremena za razvijanje drame u mjuziklu nego za ravno igranje ekvivalentne dužine, jer mjuzikl obično posvjećuje više vremena muzici, nego dijalogu. Unutar komprimirane prirode mjuzikla, pisci moraju da razviju i likove i zaplet. Materijal predstavljen u mjuziklu može biti originalan, ili se može prilagoditi romanima (Zli i Čovjek iz La Manče), dramama (Zdravo, Doli i Ringišpil), klasičnim legendama (Kamelot), istorijskim događajima (Evita) ili filmovima (Producenti i Bili Eliot). S druge strane, mnoga uspješna muzička pozorišna djela prilagođena su filmskom mjuziklu, poput: Priča sa zapadne strane, Moja lijepa gospođice, Moje pjesme, moji snovi, Oliver i Čikago. Poređenja sa operom[uredi | uredi izvor] Džordž Geršvin. Muzičko pozorište je usko povezano sa pozorišnim oblikom opere, ali se obično razlikuju odmjeravanjem niza faktora. Prvo, mjuzikli uglavnom imaju veći fokus na govornom dijalogu. Neki mjuzikli su, međutim, u potpunosti praćeni i pjevani, dok neke opere, poput Čarobne frule i većine opereta, imaju neki dijalog bez pratnje. Drugo, mjuzikli takođe uključuju više plesa kao suštinskog djela pripovijedanja, posebno od strane glavnih izvođača kao i hora. Treće, mjuzikli često koriste razne žanrove popularne muzike ili barem popularne pjevačke i muzičke stilove.[7] Mjuzikli obično izbjegavaju određene operne konvencije. Posebno, mjuzikl se gotovo uvijek izvodi na jeziku svoje publike. Na primjer, mjuzikli nastali na Brodveju ili Vest Endu se uvek pjevaju na engleskom jeziku, čak i ako su originalno napisani na nekom drugom jeziku. Dok je operski pjevač prije svega pjevač, a tek drugo glumac (i rijetko ko treba da igra), izvođač mjuzikla je najprije glumac, ali mora da bude i pjevač i plesač. Neko ko je podjednako postignut u sve tri discipline, naziva se `trostrukom prijetnjom`. Kompozitori muzike za mjuzikle često uzimaju u obzir vokalne zahtjeve uloga sa predstavnicima muzičkog pozorišta. Danas velika pozorišta koja postavljaju mjuzikle uglavnom koriste mikrofone i pojačanja glumačkih pjevačkih glasova na način koji se u operetnom kontekstu obično ne odobrava.[8] Neka djela, kao što su na primjer djela Džordža Geršvina, Leonarda Bernstajna i Stivena Sondhajma, napravljena su i u „mjuziklu“ i u „operskoj“ produkciji.[9][10] Slično tome, neke starije operete ili lagane opere (poput Pirati Patence` od Gilberta i Salivana) nastale su u modernim adaptacijama koje ih tretiraju kao mjuzikle. Za neka djela stilovi produkcije su gotovo jednako važni kao i muzički ili dramski sadržaj djela u određivanju u koju umjetnost komad spada.[11] Sondhajm je rekao: `Stvarno mislim da kada nešto nastupa u Broadveju — to je mjuzikl, a kada se igra u operskoj kući — to je opera. To je to. To su teren, priroda, očekivanja publike koji to čine jednim ili drugim“.[12] Ostaje preklapanje u formi između lakših operskih formi i muzički složenijih ili ambicioznijih mjuzikala. U praksi je često teško razlikovati različite vrste muzičkog pozorišta, uključujući „muzičku igru“, „muzičku komediju“, „operetu“ i „laku operu“.[13] Poput opere, pjevanje u mjuziklu generalno prati instrumentalni ansambl nazvan pit orkestar, koji se nalazi u spuštenom prostoru ispred bine. Dok opera obično koristi konvencionalni simfonijski orkestar, mjuzikli uglavnom koriste ansambl, od 27 svirača do svega nekoliko svirača. Rok muzičari obično koriste malu grupu uglavnom rok instrumenata, a neki muzičari mogu da zahtijevaju samo klavir ili dva instrumenta.[14] Muzika u mjuziklima koristi čitav niz „stilova i uticaja, uključujući operete, klasične tehnike, narodnu muziku, Džez i lokalne ili istorijske stilove koji su odgovarajući za podešavanje“.[4] Mjuzikl može da počne sa uvertirom od strane orkestra, koji zajedno izvode nekoliko poznatih melodija.[15] Istočne tradicije i drugi oblici[uredi | uredi izvor] Kineski operski izvođači. Postoje razne istočne tradicije pozorišta koje uključuju muziku, poput kineske opere, tajvanske opere, japanske No drame i indijskog muzičkog pozorišta, uključujući sanskritsku dramu, indijski klasični ples, pozorište Parsi i jakšagana.[16] Indija je od 20. vijeka producirala brojne mjuzikle, nazvane „bolivudski“ mjuzikli, a u Japanu se poslednjih decenija razvio niz 2.5 D mjuzikala zasnovanih na popularnim anime i manga stripovima. Kraće ili pojednostavljene „mlađe“ verzije mnogih mjuzikala dostupne su školama i omladinskim grupama, a vrlo kratka djela koja su deca stvorila ili prilagodila za izvjedbu ponekad se nazivaju i mini mjuzikli.[17][18] Istorija[uredi | uredi izvor] Rane preteče muzičkog pozorišta[uredi | uredi izvor] Predstave muzičkog pozorišta u Evropi mogu se pratiti do pozorišta drevne Grčke, gdje su muzika i ples bili uključeni u scenske komedije i tragedije tokom 5. vijeka prije nove ere.[19] Muzika iz drevnih formi je, međutim, izgubljena i malo je uticala na kasniji razvoj mjuzikala.[20] U 12. i 13. vijeku, vjerske drame predavale su liturgiju. Grupe glumaca koristile bi vagone na otvorenom (pozornice na točkovima) da bi ispričali svaki dio priče. Poetske forme su se ponekad naizmjenično promijenile s proznim dijalozima, a liturgijski napjevi ustupili su mjesto novim melodijama.[21] Pogled na Rodos Džona Veba, koji je naslikan na zadnjem klizaču za prvu predstavu Opsada Rodosa (1856) U evropskoj renesansi, stariji oblici razvijali su se u dva prethodnika mjuzikla: komedija del arte, gdje su hrabri klovnovi improvizovali poznate priče, a kasnije i operske bufove. U Engleskoj su Elizabetanske i Jakovske predstave često uključivale muziku,[22] a kratke muzičke predstave počele su da se uključuju u večernje dramatične zabave.[23] Dvorske maske su razvijene tokom perioda vladavine Tjudora, kako bi uključili muziku, ples, pjevanje i glume, često sa skupim kostimima i kompleksnim scenskim dizajnom.[24][25] One su se razvile u otpjevane drame koje su prepoznatljive kao engleske opere, a prvom se najčešće smatrala Opsada Rodosa (1656).[26] U međuvremenu, u Francuskoj je Molijer pretvorio nekoliko svojih farsičnih komedija u muzičke zabave sa pjesmama (muziku obezbijedio Žan-Batist Lili) i plesom krajem 17. vijeka. Oni su uticali na kratak period engleske opere,[27] kompozitora poput Džona Belova[28] i Henrija Persela.[26] Od 18. vijeka, najpopularniji oblici muzičkog teatra u Britaniji bile su opere balada, poput balada Džona Gaja Opere begara, koje su uključivale tekstove napisane na osnovu melodija popularnih pjesama tog dana, a kasnije i pantomime, koja se razvila iz komedije del arte, i strip opere sa najviše romantičnih crta linija, kao što je djelo Majkla Balfea Bohemska djevojka (1845). U međuvremenu, na kontinentu su se razvijale, zingšpil, komedija vodvilj, komična opera, zarzuela i drugi oblici lake muzičke zabave. Begarova opera bila je prva snimljena dugotrajna igra bilo koje vrste, koja se izvodila 62 puta uzastopno 1728. Prošlo je skoro vijek prije nego što je bilo koja predstava izvođena 100 puta zaredom, ali rekord je ubrzo dostigao 150 u kasnim 1820-im.[29] Drugi oblici muzičkog teatra razvijeni su u Engleskoj do 19. veka, poput muzičke dvorane, melodrame i burleta, koji su delom popularizovani jer je većina londonskih pozorišta licencirana samo kao muzičke dvorane i nije im bilo dozvoljeno da predstavljaju predstave bez muzike. Kolonijalna Amerika nije imala značajno pozorišno prisustvo sve do 1752. godine, kada je londonski preduzetnik Vilijam Halam poslao društvo glumaca u kolonije kojima upravlja njegov brat Luis.[30] U Njujorku, u ljeto 1753. godine, izvodili su opere sa baladama, poput Begar opere i balade farse.[30] Do 1840-ih, P. T. Barnum je upravljao zabavnim kompleksom na donjem Menhetnu.[31] Druga rana muzička pozorišta u Americi sastojala su se od britanskih formi, poput burleta i pantomima,[20] ali naziv komada nije nužno definisao šta je to. Brodvej ekstravaganca — Magični izazov iz 1852. godine predstavljao se kao Serija komičnih i tragičnih operativnih istorijskih ekstravagantnih burletističkih priča o očaranju (Comico Tragico Operatical Historical Extravaganzical Burletical Tale of Enchantment).[32] Pozorište u Njujorku preselilo se iz centra grada postepeno u sredinu, oko 1850. godine, i stiglo je na područje Tajms skvera tek 1920-ih i 1930-ih. Njujorški predstave zaostajale su daleko od onih u Londonu, ali `muzička burleta` Laure Kin — Sedam sestara (1860), srušila je prethodni rekord muzičkog pozorišta u Njujorku, sa 253 predstave zaredom.[33] 1850—1880[uredi | uredi izvor] Poster 1879. Oko 1850. godine, francuski kompozitor Erv, eksperimentisao je sa oblikom komičnog mjuzikla koji je nazvao opereta.[34] Najpoznatiji kompozitori opereta bili su Žak Ofenbah od 1850-ih do 1870-ih i Johan Štraus II u 1870-im i 1880-im.[20] Ofenbahove plodne melodije, u kombinaciji sa duhovitom satirom njegovih libretista, oblikovale su model mjuzikla koji je uslijedio.[34] Adaptacije francuskih opereta (izvođene u uglavnom lošim, rizičnim prevodima), muzičkih burleski, muzičke dvorane, pantomime i burleta dominirale su na londonskim muzičkim pozornicama 1870-ih.[35] U Americi, muzička pozorišna zabava sredinom 19. vijeka uključivala je reviju sirove raznolikosti, koja se na kraju razvila u vodvilj, predstave minstrelja, koje su prešle preko Atlantika u Britaniju i viktorijansku burlesku, koju su u SAD prvo popularizovale britanske trupe.[20] Izuzetno uspješan mjuzikl, koji je premijerno prikazan u Njujorku 1866. godine — Crni krug, bio je originalni muzički pozorišni komad koji je bio u skladu sa mnogim modernim definicijama mjuzikla, uključujući ples i originalnu muziku koju su pomogli da se ispriča priča. Spektakularna produkcija, poznata po svojim oskudnim kostimima, izborila se za rekordne 474 predstave zaredom.[36] Iste godine, Crna domina / Između vas, mene i pošte, bila je prva emisija koja je sebe nazvala `muzičkom komedijom`. Komičari Edvard Harigan i Toni Hart producirali su i glumili u mjuziklima na Brodveju između 1878. (Maligan gard piknik) i 1885. godine. Ove muzičke komedije sadržavale su likove i situacije preuzete iz svakodnevnog života njujorških nižih klasa i predstavljale su značajan korak naprijed ka većoj legitimnoj pozorišnoj formi. Glumili su visokokvalitetne pjevačice (Lilijan Rasel, Vivijan Segal i Faj Templeton) umjesto dama sumnjive reputacije koje su glumile u ranijim muzičkim formama. Kako se transport poboljšavao, siromaštvo u Londonu i Njujorku se smanjivalo, a ulična rasvjeta postala je sigurnija za putovanja noću, broj zaštitnika za sve veći broj pozorišta se enormno povećao. Predstava je trajala duže, što je dovelo do većeg profita i poboljšanih vrijednosti proizvodnje, a muškarci su počeli da dovode svoje porodice u pozorište. Prvo muzičko pozorišno djelo koje je prešlo 500 uzastopnih prikazivanja bila je francuska opereta Zvona Normandije 1878.[29] Engleska komična opera usvojila je mnoge od uspješnih ideja evropske operete, ništa uspješnije od serijala od više desetina dugogodišnjih strip opera Gilberta i Salivana, uključujući HMS Pinafjor (1878) i Mikado (1885).[34] To je bila senzacija na obje strane Atlantika i u Australiji i pomogla je u podizanju standarda za ono što se smatralo uspješnim šouom.[37] Ove emisije su bile dizajnirane za porodičnu publiku i bile su kontrast između rizičnih burleski, nepristojnih šoua u muzičkim dvoranama i francuskih opereta koje su ponekad privukle gomilu koja traži manje zdravu zabavu.[35] Samo nekoliko muzičkih komada iz 19. vijeka premašilo je broj nastupa Mikadoa, poput Doroti, koja je prvi put prikazana 1886. godine i postavila je novi rekord sa 931 nastupom zaredom. Uticaj Gilberta i Salivana na kasnije mjuzikle bio je dubok, stvarajući primjere kako da se `integrišu` mjuzikli tako da tekst i dijalog napreduju koherentnom pričom.[38][39] Njihova djela su kopirali rani autora i kompozitora mjuzikala u Britaniji[40][41] i Americi.[37]Meyerson, Harold; Ernest Harburg (1993). Who Put the Rainbow in the Wizard of Oz?: Yip Harburg, Lyricist. Ann Arbor: University of Michigan Press. str. 15–17.{{harvnb|Bradley|2005|p=9 Od 1890-ih do 20. vijeka[uredi | uredi izvor] Poster vokalne partiture mjuzikla Gejša, Sidnija Džonsa. Putovanje u Kineski grad (1891) bio je dugogodišnji rekorder Brodveja (do Irene 1919), sa 657 predstava zaredom, ali su predstave u Njujorku i dalje bile relativno kratke, sa nekoliko izuzetaka, u poređenju sa predstavama u Londonu, sve do 1920-ih.[29] Gilbert i Salivan su piratizovani i kopirani u Njujorku, od strane produkcija kao što su Robin Hud Redžinalda de Kovena, (1891) i El kapitan Džona Filipa Souze (1896). Izlet u Kantaun (1898) bila je prva muzička komedija u potpunosti producirana i izvedena od strane Afroamerikanaca na Brodveju (u velikoj mjeri inspirisana rutinom Minstrel šoua), nakon čega su slijedili regtajm šoui. Stotine muzičkih komedija predstavljeno je na Brodveju tokom 1890-ih i početkom 20. vijeka, sastavljenih od pjesama napisanih u njujorškom Tin Pan Aleju, uključujući i one Džordža M. Kohana, koje su radili na stvaranju američkog stila različitog od radova Gilberta i Salivana. Najuspješnije predstave u Njujorku često su bile praćene obimnim nacionalnim turnejama. Mark Evan Švarc, u svojoj knjizi — Oz prije duge, opisuje obimno putovanje vozom trupe mjuzikla Čarobnjak iz Oza, čija je turneja počela 1903. i trajala je 9 godina.[42] U međuvremenu, mjuzikli su preuzeli londonsku pozornicu u gej devedesetim, pod vođstvom producenta Džordža Edvarda, koji je smatrao da publika želi novu alternativu komičnim operama u stilu Savoi i njihovim intelektualnim, političkim, apsurdnim satirama. Eksperimentisao je sa modernim odjevanjem, porodičnim muzičkim pozorišnim stilom, sa laganim, popularnim pjesmama, žustrim, romantičnim zabavama i stilskim spektaklom u Gajetiju i drugim njegovim pozorištima. Oni su se oslanjali na tradiciju komične opere i koristili su elemente burleske i komade Harigana i Harta. Zamijenio je nepristojne žene burleske sa svojim „uglednim“ korpusom Gajeti djevojaka, kako bi upotpunio muzičku i vizuelnu zabavu. Uspjeh prvih od njih — U gradu (1892) i Gajeti djevojka (1893) postavili su stil za naredne tri decenije. Zapleti su uglavnom bili lagani, romantični; „siromašna djevojaka voli aristokrata i osvaja ga uprkos izgledima“, uz muziku Ivana Karila, Sidnija Džonsa i Lionela Monktona. Ove predstave su odmah kopirane u Americi, a Edvardovska muzička komedija zbrisala je ranije muzičke forme komične opere i operete. Gejša (1896) bila je jedna od najuspješnijih mjuzikala 1890-ih, emitovana je više od dvije godine i postigla je veliki međunarodni uspjeh. Ljepotica iz Njujorka (1898), postao je prvi američki mjuzikl koji je u Londonu gostovao više od godinu dana. Britanska muzička komedija Florodora (1899) bila je popularna sa obje strane Atlantika, kao i Kineski medeni mjesec (1901), koji se izborio za rekordnih 1,074 nastupa u Londonu i 376 u Njujorku. Nakon prelaska u 20. vijek, Sejmur Hiks se udružio sa Edvardom i američkim producentom Čarlsom Fromanom, kako bi stvorio još jednu deceniju popularnih predstava. Ostali hitovi Edvardovske muzičke komedije uključuju Arkadijance (1909)[43] i Kveker djevojku (1910).[44] Početak 20. vijeka[uredi | uredi izvor] Viktor Herbert, američki kompozitor. Gotovo eliminisane sa scene engleskog govornog područja, od strane sveprisutne edvardovske muzičke komedije, operete su se sa `Veselom udovicom vratile u London i Brodvej 1907. godine, a adaptacije kontinentalnih opereta postale su direktna konkurencija mjuziklima. Franc Lehar i Oskar Štraus komponovali su nove operete koje su bile popularne na engleskom jeziku do početka Prvog svjetskog rata.[45] U Americi, Viktor Herbert je producirao niz trajnih opereta, uključujući Priča sudbine (1898), Djevojke u Tojlandu (1903), Majl Modiste (1905), Crveni mlin (1906) i Nevaljala Marijeta (1910). Tokom 1910-ih, tim koji su činili Pelam Grenvil Vodehaus, Gaj Bolton i Džerom Kern, idući stopama Gilberta i Salivana, kreirali su šou `Princeza Pozorišta i utrlu put Kernovom kasnijem radu, pokazujući da mjuzikl može da kombinuje laganu, popularnu zabavu sa kontinuitetom između njene priče i pjesama.[38] Istoričar Gerald Bordman je napisao: Ove emisije izgradile su i ugladile kalup iz kojeg su nastale skoro sve kasnije velike muzičke komedije. ... Likovi i situacije su, u ograničenjima licence muzičke komedije, bili vjerovatni, a humor je proizašao iz situacija ili prirode likova. Kernove izvrsne lebdeće melodije upotrijebljene su za unapređenje akcije ili razvijanje karakterizacije. ... Edvardovska muzička komedija često je bila kriva za umetanje pjesama na način koji nije pogodio. Mjuzikli Princeza pozorišta doveli su do promjene u pristupu. P. G Vodehaus, najgledaniji, najpismeniji i najduhovitiji tekstopisac svog vremena. Uticaj tima Bolton, Vodehaus i Kern osjeća se do danas.[46] Pozorišnoj publici bila je potrebna eskapistička zabava tokom mračnih godina Prvog svjetskog rata. Hitri mjuzikl Irena iz 1919. godine, prikazan je 670 puta, što je bio rekord Brodveja, koji se zadržao do 1938.[47] Britanska pozorišna javnost podržavala je daleko duže nastupe poput one Sobarica iz planine (1.352 predstave), a posebno Ču čin šou. Njegov niz od 2.238 izvođenja bio je više nego dvostruko duži od bilo kojeg prethodnog mjuzikla, postavljajući rekord koji je stajao skoro četrdeset godina.[48] Revizije poput Bing Bojsi su ovdje u Britaniji, kao i djela Florensa Zigfelda i njegovih imitatora u Americi, takođe su bila izuzetno popularna.[32] Muzička partitura iz mjuzikla Sali, 1920. Mjuzikli Burnih dvadesetih, koji su pozajmljivali od vodvilja, mjuzikhola i drugih lakih zabavnih sadržaja, obično su isticali velike plesne rutine i popularne pjesme na račun zapleta. Tipične za tu deceniju bile su lagane produkcije poput Sali, Gospođice, Budi dobra, Ne, Ne, Nanet, Oh, Kaj i Smiješno lice. Uprkos pričama koje se zaboravljaju, ovi mjuzikli sadržavali su zvijezde poput Merilin Miler i Freda Astera i producirali su na desetine trajnih popularnih pjesama Kerna, Džordža i Ira Geršvina, Irvingom Berlinom, Kola portera i Rodžers i Hart. Popularnom muzikom dominirali su standardi muzičkog pozorišta, poput djela Fascinantni ritam, Čaj za dvoje i Neko da pazi na mene. Mnogi šoui su bili revije, serije skica i pjesama sa malo ili nikakvom vezom između njih. Najpoznatiji od njih bili su godišnji spektakularni pregledi pjesme i plesa na Brodveju, Zigfelda Folisa, koji sadrže ekstravagantne setove, složene kostime i prelijepe djevojke pripjeva.[20] Ovi spektakli su takođe povećali produkcijske vrijednosti, a montaža mjuzikla je generalno postala skuplja.[32] Pomjerajte se (1921), bila je prva potpuno Afroamerička emisija, koja je bila hit na Brodveju.[49] Nova generacija kompozitora opereta pojavila se i tokom 1920-ih, poput Rudolfa Frimla i Sigmunda Romberga, kako bi stvorili niz popularnih Brodvej hitova.[50] U Londonu su zvijezde pisci, poput Ivora Novela i Noela Kovarda, postali popularni, ali primat britanskog muzičkog teatra od 19. vijeka do 1920. godine postepeno je zamijenjen američkim inovacijama, posebno poslije Prvog svjetskog rata, kada su Kern i drugi kompozitori Tin Pan Aleja počeli da donose nove muzičke stilove poput regtajma i džez u pozorišta, a braća Šubert preuzela su kontrolu nad pozorištima u Brodveju. Pisac mjuzikala — Andrev Lambna istakao je: „Operski i pozorišni stilovi društvenih struktura devetnaestog vijeka zamijenjeni su muzičkim stilom pogodnijim za društvo dvadesetog vijeka i njegov vernakularni idiom. Iz Amerike se pojavio direktniji stil, a u Americi je bio u stanju da cvjeta u društvu u razvoju koje je manje zaklonjeno tradicijom iz devetnaestog vijeka“.[51] U Francuskoj su u ranim decenijama vijeka pisali muzičke komedije (comédie musicale) za zvijezde poput Ivone Printemp.[52] Putujuće pozorište i Velika kriza[uredi | uredi izvor] Napredujući daleko više od relativno neozbiljnih mjuzikla i sentimentalnih opereta decenije, Brodvejov mjuzikl Putujuće pozorište (Show boat) (1927) predstavljao je još potpuniju integraciju knjige i partitura od mjuzikala Pozorišta princeze, sa dramatičnim temama koje su ispričane kroz muziku, dijalog, postavku i pokret. To je postignuto kombinovanjem teksta Kernove muzike sa vještim libretom Oskara Hamerstejna II. Jedan istoričar je napisao: „Ovdje smo došli do potpuno novog žanra - muzičke igre koja se razlikuje od muzičke komedije. Sada ... sve ostalo je podređeno toj predstavi. Sada ... je došlo do potpune integracije pjesmi, humora i produkcijskih brojeva u jedinstvenu i neraskidivu umjetničku cjelinu.“[53] Rodžers i Hart, zajedno su napisali 28 scenskih mjuzikala. Kako je počela Velika kriza tokom post Brodvejeve nacionalne turneje Putujućeg pozorišta, javnost se okrenula uglavnom laganoj, eskapističkoj zabavi pjesama i plesa.[46] Publika sa obje strane Atlantika imala je malo novca da potroši na zabavu, a samo je nekoliko scenskih predstava bilo gdje premašilo seriju od 500 prikazivanja tokom decenije. U reviji Karavan (1931) glumili su plesni partneri Fred Aster i njegova sestra Adel, dok je Porterov mjuzikl Sve prolazi (1934) potvrdio poziciju Etel Merman kao prve dame muzičkog pozorišta, titulu koju je zadržala dugi niz godina. Kukavica i Novelo nastavili su da objavljuju staromodne, sentimentalne mjuzikle, poput Godine plesa, dok su se Rodžers i Hart vratili iz Holivuda da stvore niz uspješnih brodvejskih predstava, uključujući Na nožnim prstima (1936, sa Rejem Bolgerom, prvim brodvejskim mjuziklom koji je dramatično iskoristio klasični ples), Djeca pod oružjem (1937) i Dječaci iz Sirakuze (1938). Porter je dodao Di Baru je bila dama (1939). Komad muzičkog pozorišta koji je najduže trajao 1930-ih bio je Helzapopin (1938), revija sa učešćem publike, koja je imala 1.404 predstave, postavljajući novi rekord na Brodveju. Ipak, nekoliko kreativnih timova počelo je da gradi na inovacijama Putujućeg pozorišta. Oh, tebi pjevam (1931), politička satira Geršvina, bio je prvi mjuzikl koji je dobio Pulicerovu nagradu.[20][54] Kao hiljadu navijača (1933), revija Irvinga Berlina i Mosa Harta u kojoj se svaka pjesma ili skica temelji na novinarskom naslovu, bila je prva predstava na Brodveju u kojoj je glumila Afroamerikanka — Etel Vaters, pored bijelih glumaca. Vodeni brojevi uključuju Super vrijeme, ženino naricanje za suprugom koji je linčovan.[55] Geršvinov mjuzikl Porgi i Bes (1935) sadržao je potpunu afroameričku glumačke postavu i mješovite operske, folk i džez idiome. Mjuzikl Kolijevka će se ljuljati (1937), koji je režirao Orson Vels, bio je visokopolitički sindikalni komad koji je, uprkos kontroverzi stvorenih oko njega, imao 108 predstava.[32] Mjuzikl Rodžersa i Harta — Radije ću biti u pravu (1937) bio je politička satira, u kojoj je Džordž M. Kohan glumio predsjednika Frenklina D. Ruzvelta, dok je komad Kurta Veleja — Odmor Njujorčanina, prikazao ranu istoriju Njujorka, gdje satirizuje Ruzveltove dobre namjere. Filmska slika postavljala je izazov pozornici. Tihi filmovi su imali ograničenu konkurenciju, ali do kraja 1920-ih filmovi poput Džez pjevač mogli su da se predstave sa sinhronizovanim zvukom. `zvučni` filmovi po niskim cijenama efektivno su ubili vodvilj do ranih 1930-ih.[56] Uprkos ekonomskim nevoljama 1930-ih i konkurenciji u vidu filma, mjuzikl je preživio. Zapravo, nastavio je da se tematski razvija izvan gromoglasnih i šougrls mjuzikla Gej devedesetih i Burnih dvadesetih i sentimentalne romantike operete, dodajući tehničku ekspertizu i brzopotezni scenski i naturalistički dijaloški stil koji je vodio režiser Džordž Abot.[20] 1940—1960: Zlatno doba[uredi | uredi izvor] 1940-te[uredi | uredi izvor] Rodžers i Hamerstejn lijevo i desno) i Irving Berlin (u sredini) Četrdesete godine 20. vijeka počele su sa više hitova Portera, Irvinga Berlina, Rodžersa i Harta, Vejla i Geršvina, a neki su imali preko 500 prikazivanja dok se ekonomija oporavljala, ali umjetnička promjena bila je u vazduhu. Mjuzikl Oklahoma (1943), Rodžersa i Hamerstejna, završio je revoluciju koju je započelo Putuuće pozorište, čvrsto integrišući sve aspekte muzičkog pozorišta, sa kohezivnim zapletom, pjesmama koje su podstakle radnju priče, a sadržao je i balet iz mašte i druge plesove koji su unaprijedili zaplet i razvili likove, umjesto da koristi ples kao izgovor za paradu besramno obučenih žena po pozornici.[3] Rodžers i Hamerstejn su angažovali baletnu koreografkinju Agnes de Majl, koja je svakodnevnim pokretima pomagala likovima da izraze svoje ideje. Oklahoma je prkosila muzičkim konvencijama podižući zavjesu svog prvog akta ne na grupu djevojaka koje pjevaju pripjev, već na ženu koja tuče maslac, glasom van pozornice pjevajući uvodne redove operske pjesme Oh, What a Beautiful Mornin bez pratnje. Mjuzikl je privukao burne kritike, ali je pokrenuo pomamu na pozorišnim blagajnama i dobio je Pulicerovu nagradu.[57] Bruk Etkinson je napisao u Njujork tajmsu da je uvodni broj predstave promijenio istoriju mjuzikla, istakavši: „Poslije takvog stiha, otpjevanog uz bujnu melodiju, banalnosti stare muzičke scene postale su nepodnošljive”.[58] Bio je to prvi `„blokbaster“ u Brodveju, koji je izveo ukupno 2.212 predstava, i napravljen je u hit filmu. Ostao je jedan od najčešće izvođenih timskih projekata. Vilijam A. Everet i Pol R. Lird napisali su da je ovo bila „predstava, koja je, kao Putujuće pozorište, postala prekretnica, da bi kasniji istoričari koji pišu o važnim trenucima u pozorištu dvadesetog vijeka počeli da identifikuju ere u skladu sa njihovim odnosom prema „Oklahomi”.[59] Posle Oklahome, Rodžers i Hamerstejn bili su najvažniji darodavci muzičko-igrane forme. Primjeri koje su dali u stvaranju vitalnih predstava, često bogatih društvenom mislošću, pružili su potrebno ohrabrenje drugim nadarenim piscima da stvaraju sopstvene muzičke predstave.[53] Dvojica saradnika stvorili su izvanrednu kolekciju nekih od najomiljenijih i najdirljivijih klasika muzičkog teatra, uključujući Korpus (1945), Južni Pacifik (1949), Kralj i ja (1951) i Moje pjesme, moji snovi (1959). Neki od ovih mjuzikala tretiraju ozbiljnije teme nego većina prethodnih predstava: negativac u Oklahomi je osumnjičeni ubica i psihopat koji voli ljubav prema razglednicama; Ringišpil se bavi zlostavljanjem supružnika, krađom, samoubistvom i zagrobnim životom; Južni Pacifik istražuje miješanje rasa još temeljnije nego Putuuće pozorište; a heroj u mjuziklu Kralj i ja, umire na pozornici. Kreativnost predstave stimulisala je Rodžerove i Hamerstajnove savremenike i pokrenula „Zlatno doba“ američkog mjuzikla.[58] Amerikana je prikazivana na Brodveju tokom „Zlatnog doba“, kada je počeo da stiže ratni ciklus predstava. Primjer za to je U gradu (1944), koji su napisali Beti Komden i Adolf Grin, komponovao Leonard Bernstajn, a koreografirao Džerom Robins. Priča je postavljena u ratnim vremenima i odnosi se na trojicu mornara koji su na 24-satnoj obali u Njujorku, tokom kojih se svaki zaljubljuje. Predstava takođe daje utisak zemlje sa neizvjesnom budućnošću, kakvu imaju i mornari i njihove žene. Irving Berlin upotrijebio je karijeru strijelca prve klase — Eni Oukli, kao osnovu za svoj mjuzikl Eni, uzmi svoj pištolj (1946, 1,147 prikazivanja). Barton Lejn, Ej Harburg i Fred Sajdi kombinovali su političku satiru sa irskom ćudljivošću u svojoj fantaziji Finska duga (1947, 725 predstave); a Kol Porter je inspiraciju pronašao u Šekspirovom djelu Ukroćena goropad, za mjuzikl Poljubi me, Kejt (1948, 1.077 prikazivanja). Američki mjuzikli nadvladali su staromodne predstave britanskog kukavičkog/novelskog stila, čiji je jedan od poslednjih velikih uspjeha bila Novela Mogućnost sanjanja (1945, 1.021 predstave). Formula za mjuzikle Zlatnog doba odražavala je jednu ili više od četiri široko prihvaćene percepcije „američkog sna“: ta stabilnost i vrijednost proizilazi iz ljubavnog odnosa koji je sankcionisan i ograničen protestantskim idealima braka; da bračni par treba da napravi moralni dom sa djecom daleko od grada, u predgrađu ili malom gradu; da je ženska uloga bila da bude domaćica i majka; da Amerikanci uključuju nezavisni i pionirski duh ili da su sami stvorili svoj uspjeh.[60] 1950-te[uredi | uredi izvor] Vidi još: Filmski mjuzikl Džuli Endruz, igrala je glavnu ulogu u mjuziklima Moja draga dama i Kamelot. Pedesete su bile presudne za razvoj američkog mjuzikla.[61] Naelektrisani likovi u mjuziklima Dejmona Runjona bili su u srži mjuzikla Frenka Lozera i Abea Barouvsa — Dječaci i lutke (1950, 1.200 prikazivanja); a Kalifornijska zlatna groznica bila je osnova za mjuzikl za Alena Džeja Lernera i Frederika Lovea — Oboj svoj vagon (1951). Relativno kratak period od sedam mjeseci koliko je predstava prikazivana, nije obeshrabrio Lernera i Loeva da ponovo sarađuju, ovoga puta na mjuziklu Moja draga dama (1956), koji je bio adaptacija mjuzikla Pigmalion Džordža Bernarda Šoa, a u glavnim ulogama bili su Reks Harison i Džuli Endruz, koji su sa 2.717 nastupa držali rekord u Brodveju dugi niz godina. Popularni holivudski filmovi rađeni su od svih ovih mjuzikla. Nadmašio je izvođenje dva hita britanskih stvaralaca: Dječakov prijatelj (1954), koji je imao 2.078 nastupa u Londonu i obeležio je Endruzov američki debi i bio je treći najdugovječniji mjuzikl u istoriji Vest Enda i Brodveja (posle Ču čin šoua i Oklahome), sve dok mjuzikl Dani Salate (1954) nije nadmašio njihovo prikazivanje i postao novi dugoročni rekorder, sa 2.283 nastupa.[48] Još jedan rekord postavila je Opera za tri groša, koja je imala 2.707 predstava, postavši najduži mjuzikl van Brodveja do mjuzikla Fantastični. Produkcija je takođe propala pokazujući da bi mjuzikli mogli da budu profitabilni van Brodveju u malom formatu malog orkestra. To je potvrđeno 1959. godine, kada je prikazivanje oživljenog mjuzikla Džeroma Kerna i P. G. Vodehousa — Ostavi to Džejn, trajalo više od dvije godine. Sezona van Brodveja 1959—1960, uključuje desetak mjuzikala i revija, uključujući mjuzikle Mala Meri Sanšajn, Fantastični i Zaljubljeni Ernest, koji je bio muzička adaptacija mjuzikla Oskara Vajlda iz 1895. — Važno je zvati se Ernest.[62] Leonard Bernstajn, 1971. Priča sa zapadne strane (1957) selila je Romea i Juliju u današnji Njujork i pretvorila neprijateljske porodice Montegi i Kapuleti u suprotstavljene etničke bande, mlaznice i ajkule. Knjigu je adaptirao Artur Lorens, uz muziku Leonarda Bernstajna i tekstove novopečenog Stivena Sondhajma. Kritičari su ga prihvatili, ali nije bio popularni izbor za „plavokose matine dame”, koje su više voljele Muzičara Meredita Vilsona (1957), pred uličicama gornje zapadne strane Menhetna. Glasači za nagradu Toni bili su sličnog mišljenja, budući da je nagradu osvojio Muzičar ispred Priče sa zapadne strane, koja je ostvarila 732 nastupa u Brodveju i 1.040 u Vest Endu, dok je Muzičar ostvario skoro dvostruko više nastupa — 1.375 u Brodveju. Međutim, filmska adaptacija Priče sa zapadne strane iz 1961. godine bila je izuzetno uspješna.[63] Lorens i Sondhajm ponovo su se udružili na stvaranju mjuzikla Cigani (1959, 702 nastupa), baziranog na autobiografiji striptizete Džipsi Roze Li, gdje je Džuli Stajn obezbijedio muziku za bekstejdž priču o najomraženijoj scenskoj majci svih vremena, striptizeti, majci Džipsi Roze Li — Rozi. Originalna produkcija imala je 702 nastupa i dobila je četiri naredna oživljavanja, dok su se Andžela Lensberi, Tina Dali, Bernadete Piters i Pati Lupone kasnije našle u ulozi Roze, koju je proslavila Etel Merman. Iako su režiseri i koreografi imali veliki uticaj na muzički pozorišni stil još od najmanje 19. vijeka (V. S. Gilbert i njegov koreograf — Džon Duban, pomogli su u transformaciji produkcijskog stila Viktorijanskog mjuzikla),[64][65] Džordž Abot i njegovi saradnici i nasljednici preuzeli su centralnu ulogu u integrisanju pokreta i plesa u muzičke pozorišne produkcije u zlatno doba.[66] Abot je predstavio balet kao uređaj za pripovijedanje priča u mjuziklu Na nožnim prstima 1936. godine, nakon čega je Agnes de Majl koristila balet i koreografiju u Oklahomi.[67] Nakon što je Abot sarađivao sa Džeromom Robinsom na mjuziklu U gradu i drugim predstavama, Robins je kombinovao uloge režisera i koreografa, naglašavajući moć plesa u mjuziklima Priča sa zapadne strane, Smiješna stvar dogodila se na putu do foruma ruma (1962) i Fidler na krovu (1964). Bob Fos je radio koreografiju za Abota u mjuziklima Igra u pidžami (1956) i Prokleti Jenkiji (1957), ubacujući u te hitove razigranu seksualnost. Kasnije je bio režiser-koreograf u mjuziklima Slatka ljubavi (1968), Pipin (1972) i Čikago (1975). Ostali zapaženi režriseri koreografi su Gover Čempion, Tomi Tun, Majkl Benet, Gilijan Lajn i Suzan Stroman. Istaknuti režiseri uključuju i Hala Prinsa, koji je takođe započeo sa Abotom[66] i Trevora Nuna.[68] Za vrijeme zlatnog doba, automobilske kompanije i druge velike korporacije počele su da angažuju talente sa Brodveja da pišu korporativne mjuzikle, privatne predstave koje su vidjeli samo njihovi zaposlenici ili kupci.[69][70] Pedesete su završile sa poslednjim hitom Rodžersa i Hamerstejna — Moje pjesme, moji snovi, koji je takođe postao novi hit za Meri Martin. Imao je 1.443 nastupa u Brodveju i podijelio je nagradu Toni za najbolji mjuzikl. Zajedno sa izuzetno uspješnom filmskom verzijom iz 1965. godine, postao je jedan od najpopularnijih mjuzikla u istoriji. 1960-te[uredi | uredi izvor] Stiven Sondhajm, dobitnik Oskara, Pulicerove nagrade, osam Gremija i osam nagrada Toni. Godine 1960, mjuzikl Fantastični, je prvi put je produciran van Brodveja. Ova intimna alegorijska predstava tiho je prikazivana više od 40 godina u pozorištu Salivan Strit, u Greenvich Villageu, postavši daleko najdugovječniji mjuzikl u istoriji. Njeni autori su proizveli druga inovativna djela tokom 1960-ih, poput Proslavljanje i Hoću! Hoću!, prvi dvokarakterni brodvejski mjuzikl. Tokom 1960-ih, pojavili su se brojni blokbasteri, poput Fidler na krovu (1964; 3.242 prikazivanja), Zdravo, Doli! (1964; 2.844 prikazivanja), Zabavna djevojka (1964; 1.348 prikazivanja) i Čovjek iz La Manše (1965; 2.328 prikazivanja), i još nekih rizičnih komada poput Kabare, prije nego što je završio sa pojavom rok mjuzikala. Dva muškarca su imala značajan uticaj na istoriju mjuzikala počevši od ove decenije: Stiven Sondhajm i Džeri Herman. Prvi projekat za koji je Sondhajm napisao i muziku i tekst je Smiješna stvar se desila na putu ka forumu (1962, 964 nastupa), dok je knjiga zasnovana na djelima Plauta od Burta Ševelova i Larija Gelbarta, a glumi Zero Mostel. Sondhajm je mjuzikl pomaknuo van svoje koncentracije na romantičnim zapletima tipičnim za ranija doba; njegov rad je bio tamniji, istražujući oštrije strane života, i sadašnjosti i prošlosti. Ostala rana Sondhajmova djela uključuju Svako može da zviždi (1964, koji je imao samo devet nastupa, uprkos zvijezdama kao što su Li Remik i Andžela Lensberi), i uspješne mjuzikle Društvo (1970), Ludosti (1971) i Mala noćna muzika (1973). Kasnije je Sondhajm inspiraciju pronašao u malo vjerovatnim izvorima: otvaranje Japana zapadnoj trgovini, kroz mjuzikl Pacifičke uvertire (1976), a zatim i Svini Tod, mjuzikl koji je zasnovan prema legendarni u kojoj ubojiti brijač traži osvetu u industrijskom dobu Londona (1979); inspiraciju je našao i u slikama Žorža Pjera Sere, za mjuzikl Nedelja u parku sa Džordžom (1984), u bajkama za mjuzikl U šumi (1987), i u kolekciji predsjedničkih ubica za mjuzikl Ubice (1990). Bernadet Piters, igrala je u pet Sondhajmovih predstava. Dok su neki kritičari tvrdili da nekim Sondhajmovim mjuziklima nedostaje komercijalna privlačnost, drugi su pohvalili njihovu lirsku sofisticiranost i muzičku složenost, kao i međusobnu interakciju stihova i muzike u njegovim predstavama. Neke od značajnih Sondhajmovih inovacija uključuju predstavu predstavljenu obrnuto (Meri, kotrljamo se zajedno) i Svako može da zviždi, u kojem se prvi čin završava tako što glumica obavještava publiku da su ludi. Džeri Herman igrao je značajnu ulogu u američkom muzičkom pozorištu, počevši od svoje prve produkcije na Brodveju — Mlijeko i med (1961, 563 nastupa), o osnivanju države Izrael, i nastavljajući sa blokbaster hitovima — Zdravo, Doli (1964, 2.844 nastupa), Mame (1966, 1.508 nastupa) i Kavnjz ludaka (1983, 1.761 nastupa). Čak su i njegovi manje uspješni mjuzikli, poput Dragi svijet (1969) i Mek i Mabel (1974) imali zapažene partiture (Mek i Mabel su kasnije prepravljeni u hit u Londonu). Pišući i riječi i muziku, mnoge Hermanove melodije postale su popularni standardi, uključujući Zdravo, Doli, Treba nam malo Božića, Ja sam ono što jesam, „Mame“, Najbolje od Tajmsa, Prije nego što parada prođe, Obuci nedeljnu odjeću, Samo treba trenutak, Prijatelji u `naručju` i Neću poslati ruže, u njima su igrali umjetnici kao što su Luj Armstrong, Ejdi Džorm, Barbra Strajsend, Petula Klark i Bernadet Piters. Hermanova pjesmica bila je tema dvije popularne muzičke revije — Džerijeve djevojke u Brodveju (1985) i Pokaži melodiju van Brodveja (2003). Mjuzikl se počeo razlikovati od relativno uskih granica 1950-ih. Rok muzika je korišćena u nekoliko mjuzikala na Brodveju, počevši od Kose, koja je sadržavavala ne samo rok muziku, već i golotinju i kontroverzna mišljenja o Vijetnamskom ratu, rasnim odnosima i drugim društvenim temama.[71] Društvene teme[uredi | uredi izvor] Nakon što su prikazani mjuzikli Putujuće pozorište i Porgi i Bes, i kako je borba u Americi i drugdje za građanska prava manjina napredovala, Hamerstejn, Harold Arlen, Jip Harburg i drugi ohrabreni su da pišu više mjuzikala i opera koje su imale za cilj normalizaciju društvene tolerancije manjina i uspostavljanje rasne harmonije. Radovi na početku zlatnog doba koji su se fokusirali na rasnu toleranciju obuhvatali su Finovu dugu i Južni Pacifik. Pred kraj zlatnog doba nekoliko predstava se bavilo jevrejskim temama i problemima, poput Fidlera na krovu, Mlijeka i meda, Blica, a kasnije i Ragsa. Prvobitni koncept koji je postao Priča sa Zapadne strane, postavljen je na Donjoj Istočnoj strani tokom proslava Uskrsa i Pashe; rivalske bande trebale su da budu Jevreji i italijanski katolici. Kreativni tim je kasnije odlučio da je sukob između Poljske (bijele) i Portorika svježiji.[72] Tolerancija kao važna tema u mjuziklima se nastavila i narednih decenija. Konačni izraz Priče sa zapadne strane ostavio je poruku rasne tolerancije. Krajem 60-ih, mjuzikli su postali rasno integrisani, s tim da su crno-bijeli članovi čak pokrivali uloge jedni drugih, kao što su to radili u Kosi.[73] Homoseksualnost je takođe istraživana u mjuziklima, počevši od Kose, a još jasnije u mjuziklima Kavez budala, Falceto, Iznajmljivanje, Hedvig i ljuti Inč i drugim predstavama u poslednjim decenijama. Mjuzikl Parada je osjetljivo istraživanje i antisemitizma i istorijskog američkog rasizama, a Regtajm na sličan način istražuje iskustva imigranata i manjina u Americi. 1970-te[uredi | uredi izvor] Originalni brodvejski poster za mjuzikl Rokerska horor predstava. Nakon uspjeha Kose, rok mjuzikli su cvjetali 1970-ih, uz Isus Hrist superzvijezda, Jevanđelje, Rokerska horor predstava`, Evita i Dva gospodina iz Verone. Neki od njih počeli su kao „konceptualni albumi“ koji su zatim prilagođeni pozornici, od kojih su najpoznatiji Isus Hrist superzvijezdai Evita. Drugi nisu imali dijalog ili su na neki drugi način podsjećali na operu, sa dramatičnim, emotivnim temama; ponekad su počinjali kao konceptualni albumi i nazivali su se rok operama. Predstave poput Grožđe, Djevojke iz snova, Purlije i Čarobnjak iz Oza donijeli su značajan afroamerički uticaj na Brodvej. Različiti muzički žanrovi i stilovi bili su ugrađeni u mjuzikle i u Brodveju i van Brodveja. U isto vrijeme, Stiven Sondhajm je ostvario uspjeh sa nekim svojim mjuziklima. Godine 1975, plesni mjuzikl Linija hora, nastao je iz snimljenih sesija grupne terapije, koje je Majkl Benet vodio sa „Ciganima“ - onima koji pjevaju i plešu uz podršku vodećih igrača, iz zajednice Brodvej. Iz stotina sati kaseta, Džejms Kirkvud junior i Nik Dante napravili su knjigu o audiciji za mjuzikl, koja je uključivala mnogo priča iz stvarnog života sa sesija; neki koji su prisustvovali sesiji na kraju su igrali varijacije sebe ili su igrali jedni druge u predstavi. Uz muziku Marvin Hamliša i tekst Edvarda Klebana, Linija hora prvi put je prikazana u javnom pozorištu Džozef Pap, u donjem Menhetnu. Ono što je u početku bilo zamišljeno kao ograničeni angažman, na kraju se preselilo u pozorište Šubert na Brodveju,[74] gdje je odigrana 6.137 puta, postavši predstava sa najviše prikazivanja u istoriji Brodveja do tada. Predstava je osvojila nagradu Toni i Pulicerovu nagradu, a njena hit pjesma — „ „What I Did for Love“, postala je standard.[75] Publika na Brodveju pozdravila je mjuzikle koji su varirali od stila i suštine zlatnog doba. Džon Kander i Fred Eb istraživali su uspon nacizma u Njemačkoj u mjuziklu Kabare, i ubistvo i medije u eri prohibicije u mjuziklu Čikago, koja se oslanjala na stare tehnike Vodvilja. Mjuzikl Pipin, Stivena Švarca, postavljen je u doba Karla Velikog. Autobiografski film Federika Felinija — 8½, postao je mjuzikl Devet Maurija Istona. Na kraju decenije, Evita i Svini Tod su bili prethodnici mračnijih, velikih budžetskih mjuzikla 1980-ih koji su zavisili od dramatičnih priča, lepršavih partitura i spektakularnih efekata. U isto vrijeme, staromodne vrijednosti i dalje su bile prihvaćene u hitovima poput Eni, 42. Ulica, Moj jedan i jedini i popularnim oživljavanjima Ne, Ne, Nanet i Iren. Iako su mnoge filmske verzije mjuzikla nastale u 1970-im, malo je onih koji su bili kritički ili finansijski uspješni, s izuzetnim izuzecima kao što su filmovi Fidler na krovu, Kabare i Briljantin.[76] 1980-te[uredi | uredi izvor] Kameron Mekintoš, britanski producent. Osamdesetih godina 20. vijeka došlo je do uticaja evropskih „megamjuzikala“ na Brodvej, Vest End i drugdje. Obično sadrže pop partituru, velike spotove, spektakularne setove i specijalne efekte, kao što su luster u padu (u mjuziklu Operski fantom), slijetanje helikoptera na binu (u mjuziklu Mis Sejgon); i veliki budžet. Neki mjuzikli su bile zasnovani na romanima ili drugim književnim djelima. Britanski kompozitor Endru Lojd Veber i producent Kameron Mekintoš, započeli su megamuzički fenomen, zasnovan na pjesmama Tomasa Sternsa Eliota, objavljen 1981. godine — Mačke . Mačke su debitovale u Brodveju 7. oktobra 1982. godine, u pozorištu Vinter Garden sa rekordnih 6,2 miliona dolara pretprodaje karata.[77] Bila je to najskuplja predstava ikad izvedena u Brodveju u to vrijeme, sa troškovima proizvodnje od 5,5 miliona dolara,[78] iako je povratila uloženo za manje od 10 mjeseci.[79] Na dan 19. juna 1997. godine, Mačke su prestigle Liniju hora na prvom mjestu po broju izvođenja u Brodveju, sa 6.138 izvođenja.[80] Tada je otkriveno da je mjuzikl imao ekonomski uticaj od 3,12 milijardi dolara na Njujork i stvorio je više pozorišnih poslova nego bilo koji drugi entitet u istoriji Brodveja.[81] Lojd Veber je nastavio sa mjuziklima Zvjezdani ekspres (1984), izveden na rolerima; Operski fantom (1986; takođe sa Mekintošem), izveden iz istoimenog romana i Bulevar sumraka (1993), iz istoimenog filma iz 1950. godine . Operski fantom je nadmašio Mačke na prvom mjestu po broju izvođenja u Brodveju, što je rekord koji i danas drži;[82][83] do aprila 2019. godine, izvođen je preko 13.000 puta.[84] Francuski tim Klod Mišel Šenberg i Alen Bubilj, napisali su mjuzikl Jadnici, zasnovan na istoimenoj knjizi Viktora Iga. Produkciju u Londonu radio je Mekintoš 1985. i mjuzikl je postao, i još uvek je, najdugovječniji mjuzikl u istoriji Vest Enda i Brodveja. U Vest Endu je izveden preko 14.000 puta, a u Brodveju preko 6.600 puta do aprila 2020.[85] 6,680 Tim je producirao još jedan hit — mjuzikl Gospođica Sajgon (1989), koji je inspirisan operom Đakoma Pučinija — Madam Baterflaj.[82][83] Ogromni budžeti megamjuzikala redefinisali su očekivanja za finansijski uspjeh na Brodveju i Vest Endu. U ranijim godinama bilo je moguće da se predstava smatra hitom nakon nekoliko stotina izvođenja, ali sa višemilionskim troškovima produkcije, predstava mora da traje godinama da bi se ostvario profit. Megamjuzikli su takođe reprodukovani u produkcijama širom svijeta, umnožavajući svoj profitni potencijal, a istovremeno šireći globalnu zainteresovanost publike za mjuzikle.[83] 1990-te[uredi | uredi izvor] Odra Mekdonald, dobitnica šest nagrada Toni. Devedesetih godina pojavila se nova generacija pozorišnih kompozitora, uključujući Džejsona Roberta Brauna i Majkla Džona Lašjusa, koji su započeli s produkcijama van Brodveja. Najistaknutiji uspjeh ovih umjetnika bio je mjuzikl Džonatana Larsona — Iznajmljivanje (1996), rok mjuzikl (zasnovan na operi Boemi) o borbenoj zajednici umjetnika na Menhetnu. Iako su cijene karata za mjuzikle koji se izvode u Brodveju i Vest Endu eskalirale iznad budžeta mnogih pozorišnih gledalaca, Iznajmljivanjeje plasiran kako bi povećao popularnost mjuzikla među mlađom publikom. Predstavljao je mladu glumačku postavu i snažan uticaj roka na partituru; mjuzikl je postao hit. Njeni mladi fanovi, od kojih su mnogi studenti, koji sebe zovu Rent hedsi, kampovali su u pozorištu Nederlender, u Brodveju, u nadi da će osvojiti lutriju za ulaznice u prvom redu od 20 dolara, a neki su tu izložbu gledali i desetine puta. Ostale predstave na Brodveju slijedile su vođstvo Iznajmljivanja, nudeći tako snižene dnevne predstave ili ulaznice za stalne sobe, iako se popusti često nude samo studentima.[86] U devedesetim je takođe bio prisutan uticaj velikih korporacija na produkciju mjuzikala. Najvažnija je bila Diznijeva pozorišna produkcija, koja je započela prilagođavanje nekih Diznijevih animiranih muzičkih filmova za pozornicu, počevši od Ljepotice i zvijeri (1994), Kralja lavova (1997) i Aide (2000), od kojih su poslednje dvije sa muzikom Eltona Džona. Kralj lavova je najbrže rastući mjuzikl u istoriji Brodveja.[87] Mjuzikl Ko je Tomi (1993), pozorišna adaptacija rok opere Tomi, postigao je 899 izvođenja, ali je bio kritikovan da sanira priču i mjuzikalizuje rok muziku.[88] Uprkos rastućem broju velikobudžetnih mjuzikala 1980-ih i 1990-ih, brojni mjuzikli manjeg budžeta uspjeli su da pronađu kritički i finansijski uspjeh, kao što su Falsetovac, Mala prodavnica horora, Bet boj i Braća po krvi. Teme ovih komada se uveliko razlikuju, a muzika se kreće od roka do popa, ali često se proizvode van Brodveja ili za manja londonska pozorišta, a neke od ovih predstava su smatrane maštovitim i inovativnim.[89]

Odlično Retko 2012. Knjiga - priručnik o tangu, o strasnoj igri gde duša ima dodir sa drugom dušom. Knjiga u kojoj se predočava povest argentinskog plesa i objašnjava zašto je tango mnogo više od samog plesa. Tango je originalno bio ples improvizacije koji je kombinovao ritam i pokrete nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija. Najupečatljiviji trag su ostavili „kandombe”, argentinska verzija plesa robova iz Afrike, koja je dospela u luku Buenos Ajresa. Drugi izvor je bila kubanska „habanera“, mešavina francuskih, kolonijalnih kontraplesova sa afričkim uticajem. Elementi kubanske habanere i evropske polke su se spojili u lokalni argentinski ples „milonga“.[1] Milonga je prvobitno bila pesma puna improvizacije koju su pevali payadores ili folk pevači argentinskih stepa, pampasa. Kao ples, postala je popularna među kompadritosima, na ulicama Buenos Ajres-a 70-ih godina 19. veka.[2][3] Neki istoričari veruju da su upravo ovi kompadritosi improvizovali i imitirali pokrete crnačkih candombe igrača i spojili ih u milonge, koje su i stvarale prve tango note kasnih 1870-ih. Od 2009. godine nalazi se na listi Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine sveta.[4][5][6] Opis Tango plesa[uredi | uredi izvor] Uslovno sve do 1900. godine možemo reći da je to prva faza u tangu, karakteristična po improvizaciji, gde su muzičari na sluh pratili plesače a ne obrnuto. Gde je muzika bila živahnija i veselija, ali je to period koji je iznedrio vrsne muzičare i kompozitore tanga koji ga uvode u njegovo zlatno doba. Period od 1900. do 1920. godine poznat kao „guardia vieja“ nazvan po kompozitorima tzv. stare garde koji su razvili tango u jednu od najinteresantnijih i najlepših muzičkih oblika. Period od 1920. do 1940. godine Argentinci zovu zlatno doba tanga. Tango u stvari tada dobija današnji oblik. To je rezultat nekoliko istovremenih dešavanja. Najezda doseljenika iz Evrope doprinosi da se tango prenese u Evropu i stekne neverovatnu popularnost, jer ga u Evropi prihvataju viši slojevi društva. Tada dobija i vokalnu crtu sa preovlađujuće lirskim pesmama. Orkestri se povećavaju a note zapisuju. Zatvoren plesni stav tanga je nastao pod uticajem evropskih plesova, polke, mazurke... Najpoznatija tango numera je (šp. La cumparsita), nastala 1917. godine u Montevideu, a danas je to zvanična drzavna himna Urugvaja. Najpoznatiji tango stvaraoci su pevač, glumac i gitarista Arlos Gardel i kompozitor i bandeonista Astor Piazola. Oni su doprineli globalnoj popularnosti tanga. Upravo je Astor Piazola krivac što bandeon, malu harmoniku poreklom iz Nemačke, usko povezuju sa tangom iako su prvi instrumenti tanga bili flauta, violina, gitara, klarinet i klavir, a kasnije evropljani donose mandolinu i bandeon. Koraci tanga, naročito za dame su se takođe razvijali. Kako se haljina sa godinama skraćivala tako je dami omogućavala raznovrsnije plesne korake i varijacije. Za muškarce je to bio i ostao mačo ples. Često su se na milongama u predgradjima Buenos Ajres-a dešavale tuče uz korišćenje noževa izmeću lokalnih klanova, pa nije slučajno što tango koraci podsećaju na korake pri borbi noževima. Druga priča je da su gaučosi od jahanja imali savijena kolena, mirisali na znoj, pa ni parfem barskih dama to nije mogao da priguši, tako da su morale da okreću i zabacuju glavu u desnu stranu i tako je nastao plesni stav. Treća priča je da su muškarci morali da se nadmeću u tango plesu u baru za naklonost dame, zatim bi joj klimnuli glavom pa na kome ona zadrži pogled taj je pobednik. Razlog tome je što je odnos muškaraca u odnosu na žene u tom periodu bio nesrazmerno veliki pa su se čak osnivane škole gde su muškarci zajedno vežbali mesecima za par minuta plesa sa barskom damom. Od oktobra 2009. godine tango je postao deo svetske kulturne baštine, i to ne slučajno već zaslugom generacija tango muzičara, kompozitora, plesača — jednom rečju tango stvaralaca. Kada se kaže tango pre svega se misli na argentinski tango ili “tango argentino” što je svojevrsni, možda, najpoznatiji brend ove zemlje. Danas tango ne morate tražiti po zabitim četvrtima Buenos Ajres-a, on je tu pored vas, u centrima svih svetskih metropola. Dva najpoznatija Tango stila[uredi | uredi izvor] Balrum tango[uredi | uredi izvor] Balrum tango ili engleski tango nastao modifikacijom i prilagođavanjem izvornog argentinskog tanga. Potiče od Engleza koji su ga razvili. U periodu od 1920. do 1929. godine nastao je ovaj tango u formi kakvog ga danas poznajemo. Standardizovan je 1929. godine u Engleskoj, a od 1930. godine prihvaćen je i u Nemačkoj. Od tada se on igra na takmičenjima u okviru standardih plesova. To je jedini standardni ples latinoameričkog porekla. Karakteristike su mu brza ritmičnija muzika u odnosu na argentinski, pisana u 2/4 taktu, oko 30 taktova u minuti. Kretanje plesnog para je formalizovano, bez mnogo improvizacija, stav je otvoren, naglašeni su trzaji glavom pri promeni pravca, iako muzički ritam podseća na marš, kretanje treba da bude elegantno, nalik na kretanje mačke. Gazi se celim stopalima, bez podizanja, kolena su uvek pomalo spuštena i fleksibilna. Dominantan karakter ovog plesa je dramatičnost. Igra je strasna, snažna, vatrena, a ritam se mora osećati u najmanjem pokretu. Do pre desetak godina ovo je bio skoro jedini tango koji se učio i igrao u plesnim školama kao jedan od standardnih plesova. Da bi se dočarao karakter ovog tanga plesači moraju biti dobro uvežbani i uigrani. Argentinski tango ili tango argentino[uredi | uredi izvor] Argentinski tango ili Tango argentino ima takođe nekoliko podstilova. Danas su dominantni „salonski tango“ i „tango milongero“ odnosno milonga. Muzika je u 2/4, 4/8, i 4/4 taktu. U poslednje vreme se pleše i „tango vals“ odnosno tango valcer gde je muzika u 3/4 taktu. Tempo moze biti brži i sporiji i može biti promenljiv i u jednoj plesnoj numeri. Postoji podela i na „scenski tango“, karakterističan po veoma zahtevnim figurama skoro akrobacijama, kao i na elektro tango (tango nuevo). Kod argentinskog tanga stav je zatvoren, grudi na grudi, moze obraz uz obraz, ali i kao u valceru otvoren stav (tango vals). Zatvoren stav omogućava stabilno voženje od strane muškarca, a ženi omogućava punu slobodu pokreta nogama. Tango argentino je potrebno vezbati duže vreme da bi se savladao, zato što je kretanje specificno sa savijenim kolenima, što u drugim plesovima ne postoji, i ova stavka daje karekter tangu. Ritam tanga omogućava improvizaciju, dakle nema klasičnog osnovnog koraka koji se nauči pa se onda uče figure kao nadgradnja, ali baš zbog toga je potrebno vreme da se ovlada ritmom da bi moglo da se improvizuje. Zbog zatvorenog, intimnog stava, takođe je potrebno vreme da bi se ovladalo pravilnim vođenjem. Zbog svega ovog mnogi pokušavaju da nauče tango pa odustaju na početku jer ne vide odmah napredak. Učenje tanga zahteva koncentraciju i strpljenje. Naravno, zavisi mnogo i od instruktora plesa, odnosno od toga koje informacije daju i kako radi sa početnicima. Često se na početku mnogo više priča o tangu nego što se pleše. Kao krajnji rezultat će se pojaviti nešto što je simbol tanga. Plesači koji nauče tango stvarno mu postaju verni i posvećeni. Tango im u pravom smislu reči postaje strast. Salonski tango omogućava da ga bez napora igraju i ljudi trećeg doba. Ovo je takođe i ples gde ima najviše plesača starijih generacija, za razliku od ostalih plesova gde preovlađuju mladi. Tango u Srbiji[uredi | uredi izvor] U Beogradu, zahvaljujući nekolicini posvećenih tango učitelja i njihovih tango škola moguće je nekoliko puta nedeljno na različitim mestima igrati tango na „milonga“ večerima odnosno tango plesnim večerima. Takođe, u Novom Sadu postoji razvijena tango scena, duža od jedne decenije. Milonge se organizuju jednom nedeljno, a krajem avgusta, svake godine, održava se međunarodni festival `Novi Sad - Tango grad`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

`putovala` 08.04.1902 ! orden, ordenje Majski prevrat je bio državni udar u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos Srbije i evropskih sila, zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austrougarsku, a Karađorđevići na Francusku. Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je grupa oficira i civila-zaverenika na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti dan 35 godina ranije je ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku. Najistaknutiji zaverenici na čelu sa Apisom su kasnije, sa mnogim pridošlicama, osnovali militarističku organizaciju iz senke, zvanu „Ujedinjenje ili smrt“, poznatu još po neformalnom imenu „Crna ruka“ . Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije, udovicom inženjera Svetozara Mašina, koja je bila starija od njega 13 godina i poreklom nije bila iz kraljevske porodice, što je u to vreme bilo opštevažeće pravilo za ženidbu prestolonaslednika i kraljeva. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa drugim državama zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana. Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine. Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine. Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austrougarskoj. Na to je oštro protestovao ruski ministar spoljnjih poslova, grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru. Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Posle toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je u ranim jutarnjim časovima kralj vratio na snagu ustav. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju. Postoje određeni navodi kako je kralj, zajedno sa predsednikom vlade, generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem u to vreme pripremao proterivanje kraljice Drage. Prema ovom planu, Dragi je saopšteno da zajedno sa Cincar-Markovićem treba da otputuje u banju Francensbad, kako bi lečila probleme zbog kojih nije mogla da zatrudni. No, nadalje bi joj bilo onemogućeno da se vrati u Srbiju, i to na isti način kako je Aleksandar prethodno proterao svoje roditelje. Ovo je trebalo realizovati 5/18. juna, ali prevrat je to sprečio. Mladi oficiri su se bunili zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, za koga se zalagala da bude prestolonaslednik. Njenim imenom su nazivani pojedini pukovi srpske vojske, kraljičin rođendan je bio obeležavan širom Srbije, dok su oficirima kasnile plate zbog kojih su upadali u dugove. U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebalo da budu ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin, a ujedno i rođeni ujak Antonija Antića. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojim putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austrougarska ne namerava isticati kandidaturu nijednog od svojih prinčeva, jer je očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu nekog od svojih prinčeva. Međutim saznalo se da kandidatura kneza Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslat u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo natera na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje (zbog straha da bi Obrenovići iz inostranstva mogli da se bore za povratak na vlast) i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samom dvoru u noći između 28. i 29. maja prema julijanskom kalendaru. Na dvoru je uveče 28. maja (10. juna) priređena večera za članove vlade i kraljičinu porodicu. Posle večere je goste zabavljao orkestar Kraljeve garde. Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu, u kome su se, po zadatku, pretvarali da su u alkoholisanom stanju, mada su se pojedini od njih zaista napili. Policijski agenti, koji bi povremeno svraćali u Dom da osmotre prilike, bili su zbunjeni. Neki od oficira su od muzičara besomučno počeli da naručuju da im se svira „Kolo kraljice Drage” i štaviše su nazdravljali kraljevskom paru. U 00:45, Dragutin Dimitrijević je komandovao polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu dvanaestog puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz jedanaestog puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morale prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković (potonji jugoslovenski premijer), je u tačno 02:00 otvorio zaverenicima dvorska vrata. Zaverenici su upali u dvor i sukobili se sa gardom. Kada su došli do prostorija ađutanta, na toj poziciji su zatekli svog saradnika u zaveri, potpukovnika Mihaila Naumovića, koji je u nastalom haosu greškom ubijen zajedno sa kapetanom Miljkovićem, koga je Apis pokušao da zaštiti. Kako se Antonije Antić kasnije prisećao, Apis i Milivojević su pokušali da spreče Miljkovića da reaguje, te su ga uhvatili za usta, ali jedan oficir, koji nije bio upućen da je Naumović deo zavere (moguće je da je reč o Branivoju Jovanoviću) je pucao u dežurne. Antić je tvrdio da on i Apis snose deo odgovornosti, jer čak i kada je akcija otpočela nisu obavestili pojedine zaverenike o Naumovićevoj ulozi. Kako je plan bio da Naumović otključa vrata kraljevskih odaja u Starom konaku, tada delu dvorskog kompleksa, a oficiri nisu uspeli da pronađu nikakve ključeve u njegovim džepovima, vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, koji je obezbedio inženjerski poručnik Milutin Lazarević. Jedan od ranijih izveštaja Laze Kostića je, pak, govorio kako su Naumović i Miljković stradali upravo od dinamita. Pošto je on (Naumović) poginuo, Milutin Lazarević i ja se vratismo u vestibil, i on poče vezivati dinamitski metak za bravu od vrata koja su vodila u veliku arapsku sobu i bila zaključana, jer nismo znali kuda da idemo. Nismo se ni setili da pitamo Miku (Naumovića) kako se ide do kraljeve spavaće sobe, za slučaj da nas on ma iz koga razloga ne sačeka, kao što se i desilo. Milutin priveza metak, a ja, pošto sam imao palidrvca spremna, upalih ga. Izmakosmo se u stranu, ali fitilj se ugasi. Priđoh i ponovo ga upalih, pa se obojica povukosmo. Nasta tresak. Elektrika se pogasi i nasta zvrjanje svih mogućih zvonaca. Pojurismo u sobu koju smo obili, ali se ćilimi behu upalili. Ko ih je ugasio, ne znam. — Antonije Antić - „Beleške` Oficiri su najpre dospeli u Arapski salon, pucajući u goblene i u sve u šta su stigli, a za šta su sumnjali da može da krije ulaz u tajne prostorije. Uletevši potom u kraljevsku spavaću sobu, pronašli su na toaletnom stočiću Dragin omiljeni roman „La trahison“, okrenut na osamdesetoj strani, topao krevet, ali ne i svoje mete. Kako se Antić prisećao, usled nestanka struje je nastao mrak, cela soba je bila tapacirana zatvorenozelenim tapetama, a s obzirom na to da je bilo mračno (oficiri su imali samo sveće), nisu mogli da vide da li postoje sporedne prostorije u kojima bi se kraljevski par eventualno sakrio. U haosu nastalom u dvorskom kompleksu, Apis je zapazio kako jedan gardista beži niz stepenice u dvorište i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao za njim, ali ga je na dnu sačekala četa gardista. U kratkom obračunu je teško ranjen sa tri metka u grudi. Stropoštao se niz stepenište, ali je preživeo. Istovremeno sa događajima u dvorskom kompleksu, zaverenici su otpočeli i akciju preuzimanja kontrole nad preostalim državnim institucijama. Žandarmi terazijskog kvarta su pružili samo simboličan otpor. Najpre su pobijena kraljičina braća, Nikodije i Nikola Lunjevica od strane vojnika kojima je komandovao potporučnik Vojislav Tankosić, a koji je verovatno delovao na svoju ruku. Oficiri su najpre opkolili njihovu porodičnu kuću, a potom su braća, na poziv jednog svog rođaka koji je bio među zaverenicima, razoružana, sprovedena u Upravu grada Beograda, gde su zadržani izvesno vreme. Potom su izvedeni ispred zgrade i streljani. Tankosić im je, navodno, pre komande za paljbu, cinično poručio „Ižljubite se, visosti veličanstva!`, čime je aludirao na raskalašno ponašanje ove dvojice. Predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni, general Milovan Pavlović su ubijeni kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, koji je isto tako trebalo da bude ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922. Mada je početni plan bio da se pukovnik Dimitrije Nikolić, komandant Dunavske divizije i čovek odan kralju, stavi u pritvor i poštedi, ovaj je prilikom pokušaja hapšenja uspeo da se išunja iz svoje kuće u Ulici kralja Milutina, te je podigao uzbunu u delu svojih trupa u banjičkoj kasarni. Njega je telefonskim putem obavestio reaktivirani zaverenički komandant Dunavske divizije, Leonida Solarević, da je razrešen dužnosti i da je kraljevski par mrtav. Nikolić u ovo nije poverovao, već je zahtevao da mu informaciju potvrdi njegov čovek od poverenja, potpukovnik Ljuba Milić, takođe učesnik zavere. Ovaj je dobio zadatak da lično ubedi Nikolića da položi oružje, te je sa sobom poveo kapetana Milana Petrovića, a usput im se pridružio i poručnik Milan Gagović, koji je tek tada postao upućen u zaveru. Iako je Nikolić iskazao želju da pregovara sa Milićem, preostala dvojica zaverenika su se mašila revolvera i došlo je do pucnjave sa obe strane, u kojoj su poginuli Nikolić, Gagović i Petrović, dok je Milić, bez povreda, preuzeo komandu nad divizijom. Ovaj čin se odigrao, po svemu sudeći, u trenutku dok su Obrenovići već bili mrtvi. Od tog trenutka, pa u narednih nekoliko dana, širom Srbije je već došlo do individualnih obračuna sa pristalicama dinastije i polugama režima: neke procene govore da je širom zemlje pobijeno oko dve stotine ljudi, no nije bilo građanskih nereda. U međuvremenu, potraga za kraljevskim parom je ušla u drugi sat, te je nastala panika među zaverenicima koji su zaposeli dvorski kompleks. Poručnik Antonije Antić je predložio da se dvor razori artiljerijom i već je izdao takvu komandu, no ovu je obustavio pukovnik Mašin. U isto vreme, Đorđe Genčić je preuzeo kontrolu nad ministarstvom unutrašnjih dela. Počele su da kolaju glasine da su Aleksandar i Draga pobegli tajnim tunelima do ruskog poslanstva.Tada se neko od zaverenika dosetio da se privede general Laza Petrović, koji je do tada bio opkoljen u zgradi maršalata, sporednom delu kompleksa, a koji je kao ađutant inače poznavao sve prostorije u dvoru. Njega je, pošto je gvozdena vrata sporedne dvorske zgrade u kojoj je on živeo razneo dinamitom, priveo poručnik Stanoje Ristić. Petrović je negirao poznavanje tajnih prolaza i odaja, no njemu je naređeno da u roku od deset minuta pokaže gde su se sakrili Obrenovići uz pretnju smrću. Petrovića su po svemu sudeći u potragu poveli oficiri Mihailo Ristić-Džervinac i Velimir Vemić. On je uporno govorio da u prostorijama nema ničega i da treba ići dalje. Oficiri su se oko 03:50 ponovo našli u spavaćoj sobi, a šta se u narednim trenucima događalo, predmet je različitih tumačenja i izvora. Sasvim je izvesno da je Petrović do samog kraja istrajao u tvrdnjama da ne zna gde su se sakrili kralj i kraljica. Većina izvora je saglasna i oko toga da je u jednom trenutku Vemić zapazio mali prorez u tapaciranom zidu, te da se ispostavilo da su tu sakrivena vrata tajne prostorije. Gotovo svi istoričari pišu da je Petrović u tom momentu pokušao da pokoleba oficire u njihovoj nameri da istraže ovaj prostor, no na kraju je, po svemu sudeći, bio primoran da sam pozove kraljevski par da izađe iz ovog skrovišta. Nakon što su, na kraljev očajnički zahtev, navodno potvrdili svoju zakletvu kralju, vrata u zidu su se raskrilila. Potom se sve odigralo munjevitom brzinom: oficiri Ristić, Vemić, Ilija Radivojević i Petar Marković su otvorili vatru iz svojih revolvera i pušaka. Prvi metak je, prema većini izvora, ispalio Ristić, pogodivši kralja. Kraljica je, navodno, pokušala tada da zaštiti supruga svojim telom. Za to vreme, Petrović (za koga se verovalo da je razoružan) je izvadio iz čizme sakriveni revolver, u očajničkom pokušaju da odbrani kraljevski par, no iako je, prema nekim izvorima, čak i ranio jednog oficira, posle svega nekoliko trenutaka je i on pao mrtav.Za to vreme su mnogobrojni oficiri iz drugih delova dvora, čuvši šta se događa, nagrnuli u ovaj budoar i praznili svoje revolvere i puške najpre na kraljicu, a potom i na kralja. Potom su tela kasapljena sabljama i bajonetima i, konačno, bačena sa terase u dvorište. Krvavi pir se nastavio i posle toga. Obdukciju je u ranim jutarnjim časovima, na bilijarskom stolu u dvoru izvršio dr Eduard Mihel uz asistenciju dr Demostena Nikolajevića. Posmrtni ostaci Obrenovića bili su sahranjeni u maloj crkvi Svetog Marka koja je kasnije srušena i odakle su 1942. preneti u Crkvu Svetog Marka u Beogradu. Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.„Narodno predstavništvo vratilo je na snagu Ustav iz 1888. učinivši manje izmene i dopune. Na ovome Ustavu, koji je nazvan Ustav od 1903, nije bilo potpisa novoizabranog kralja Petra I. Potpisala ga je samo vlada, a kralj je na Ustav imao da se zakune. Simbolika je bila jasna: bez učešća kralja narod je donosio Ustav, kome se i kralj imao pokoravati.“ [15] Odmah posle polaganja zakletve kralja, vlada je raspisala izbore za narodnu skupštinu na kojima su pobedu odneli Radikali i Samostalni radikali. Oni su i formirali novi vladu 04.10.1903. u kojoj više nije bilo predstavnika zaverenika, odnosno vlast u zemlji preuzele su političke stranke, a oficiri su se posvetili svojim vojničkim dužnostima. U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, pukovnik Živojin Mišić, (budući vojvoda) je 1904. penzionisan. Reagujući na atentat Rusija i Austrougarska su izrazile najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukle svoje ambasadore iz Srbije, pravosnažno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za svoj zločin. Uprkos sankcijama 1904. godine u Londonu su na aukciji bili lični predmeti kralja Aleksandra i kraljice Drage, kao što su svečana uniforma kralja, venčanica i dijadema kraljice. Svetska štampa je uglavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa („Gardijan“) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali uglavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira. Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se suprotstavlja „Crnoj ruci“, koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljašnjoj politici, između Srbije i Austrougarske se vodio Carinski rat ili „Rat svinja“, iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi „Crne ruke“ su kasnije snabdevali oružjem članove organizacije „Mlada Bosna“, koji su 28. juna 1914. izvršili atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je Austrougarska iskoristila kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Spisak zaverenika, njihova uloga u zaveri i nastavak karijere posle 1903. Skraćenice: K.z.m - Karađorđeva zvezda sa mačevima broj označava stepen odlikovanja, S.P. - Solunski proces, UiS - Ujedinjenje ili smrt Generali u penziji Ilija Đunkić – malo posle prevrata penzionisan i izabran za državnog savetnika Jovan Atanacković – postao ministar vojni, rukovodio četničkom akcijom u Staroj Srbiji i Makedoniji. Umro u Beogradu 1921. Pukovnici Generalštabni u penziji Aleksandar Mašin – Tokom prevrata komandovao svim trupama u Beogradu i rukovodio izvršenjem zavere. Ministar građevina u prvoj vladi posle 29. maja, zatim načelnik Glavnog generalštaba. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. godine. Umro u Beogradu 1910. Artiljerijski Bogdan Damnjanović – Tokom prevrata preuzeo Upravu grada Beograda. Malo posle zavere penzionisan i izabran za državnog savetnika. Umro u Beogradu. Inženjerski Damjan Popović – Zbog nesporazuma, iz Pirota nije krenuo na vreme, pa je u Beograd došao dan kasnije. Postavljen za prvog ađutanta novog kralja i bio u delegaciji koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Komandovao prilikom opsedanja Skadra. 1914. penzionisan zbog reagovanja u vezi Uredbe o prioritetu, pa opet reaktiviran. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu kao general u penziji 1928. godine. Artiljerijski Leonid Solarević – Reaktiviran 29.maja. Komandant Dunavske divizije, Ministar vojni, pa Upravnik Vojne akademije. Penzionisan po svojoj molbi 1910. U ratovima bio komandant divizijskih oblasti kao general u rezervi sve do 1918. Umro u Beogradu. Potpukovnici Inženjerski Miloš Božanović – Posle 29.maja kraljev ađutant. 1912. komandovao u Kumanovskoj bici Dunavskom divizijom I poziva. Od 1913. do januara 1914. Ministar vojni. 1914-1915. komandant Užičke vojske. 1915. penzionisan kao general. Umro u Beogradu 1922. Generalštabni Mihailo Naumović – greškom ubijen u dvoru 29.maja kao dežurni kraljev ađutant. Pešadijski Petar Mišić – Zakasnio 29. maja sa bataljonom VI puka. Postavljen za načelnika odeljenja u Ministarstvu vojnom. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1915. kao pukovnik. Bio predsednik Vojnog suda za vreme S.P. Posle procesa postavljen za komandanta Šumadijske divizije i proizveden u čin generala. Od 1918. bio komandant Dunavske divizijske oblasti u Beogradu. Umro u Beču 1921. Majori Pešadijski Luka Lazarević – Penzionisan 1906. na zahtev Engleske. Pešadijski Milivoje Anđelković Kajafa - 29. maja komandovao bataljonom VII puka pred dvorom. Kasnije komandant tog puka, pa zatim kraljeve garde. U ratovima 1912-1913. komandant Javorskog, a zatim samostalnih odreda. 1914-1916. komandant Dunavske divizije I poziva. Po objavi rata 1914. komanduje odbranom Beograda. Iako je imao odobrenje od Vrhovne komande da se povuče, odlučuje se za odbranu. Učestvovao u najtežim borbama na Drini (Gučevo - Mačkov kamen). Na Solunskom frontu komandant Dunavske divizije. Nosilac K.z.m. III i IV. Posle S.P. penzionisan i interniran na Krfu. Umro u Beogradu. Pešadijski Stevan Milovanović – 1912-1913 komandant samostalne brigade. 1914-1917 komandant Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P. penzionisan Kapetani Pešadijski Aleksandar Glišić – Komandovao četom VII puka pred dvorom. Kasnije se oženio sestričinom Dragutina Dimitrijevića Apisa. U Komanovskoj bici, na Mladom Nagoričanu, samoinicijativno poveo puk u borbu i tada poginuo. Toj akciji pridaje se najveći značaj za pobedu. Pešadijski Alimpije Marjanović – 29. maja bio raspoređen u Zaječar. Bio jedan od glavnih rukovodilaca četničke akcije i dugogodišnji šef Gorskog štaba. Za vreme ratova komandovao dobrovoljačkim odredima. Nosilac K.z.m. IV stepena. Penzionisan 1918. kao pukovnik. Umro u Beogradu. Pešadijski Vasilije Mađarević – U ratovima 1912-1918. komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. III i IV stepena. U vezi sa S.P.penzionisan. Pešadijski Vitomir Cvetković – 1912-1913. komandant bataljona. 1914-1915. ađutant komandanta Južnih trupa u Skoplju. Jedan od optuženih na Solunskom procesu. Na dan saopštenja tužbe u zatvoru iznenada preminuo od srčanog udara. Inženjerski Dragoljub Jaša Jeremić – Trebalo je da učestvuje u izvršenju zavere u samom dvoru, ali se u poslednjem trenutku predomislio i vratio kući, zbog slabih nerava. Bio je komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Učestvovao u pripremi i sprovođenju S.P. Izvršio samoubistvo 1944. godine za vreme bombardovanja Beograda. Artiljerijski Dragomir Nikolajević Artiljerijski Dragomir Stojanović Stariji– Bio ađutant Kralja Petra. U ratovima komandant artiljerijskog puka, učestvovao 1913. u opsadi Jedrena. Nosilac K.z.m. IV. U vezi sa S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1938. Pešadijski Dragutin Dimitrijević Apis – u zaveru uveo najveći broj oficira. 29. maja poveo svoju grupu iz Oficirskog doma u Dvor. Ranjen u holu dvora pa nije učestvovao u samom činu ubistva kralja i kraljice. Posle prevrata preveden u generalštabnu struku. Do ratova je bio načelnik štaba Drinske i Konjičke divizije. Učestvovao u rukovođenju četničkom akcijom kao član Glavnog odbora u Beogradu. Boravio u Makedoniji kraće vreme i bio član četničkog Komiteta u Skoplju i Kumanovu. Član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. U Balkanskim ratovima nije učestvovao jer se nalazio na lečenju od malteške groznice (trovanja krvi) koju je zadobio u jednoj akciji uoči rata, na Kosovu, gde ga je vojvoda Putnik poslao u izviđanje i pokušaj pregovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem. 1913/14 bio je načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba. Početkom rata inicirao izradu plana za formiranje dobrovoljačkih odreda koji su imali zadatak da deluju partizanski u pozadini neprijatelja. 1914/15 načelnik štaba Užičke vojske, a potom načelnik štaba Timočke vojske. Od 1915. sa Timočkom vojskom u povlačenju sa zadatkom da pravi odstupnicu ostatku vojske. U februaru 1916. predao Drač Italijanima i bio poslednji srpski oficir koji je otišao na Krf. Na Krfu pomoćnik načelnika štaba Treće armije i učestvuje u rukovođenju u bici za Gorničevo i zauzeće Kajmakčalana. Rukovodi operacijama Treće armije na Crnoj reci posle kojih je oslobođen Bitolj. U decembru 1916. uhapšen pod optužbom za planiranje pobune i nameru prelaska na stranu neprijatelja, a osuđen zbog navodnog atentata na prestolonaslednika. Streljan u zoru 26. juna 1917. Nosilac K.z.m. III, II, I Pešadijski Dušan Glišić – Iako bolestan od delimične paralize nogu učestvovao kao komandant u ratovima. 1912. u bici na Mladom Nagoričanu komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu i tako zaustavio prodor turskih trupa. 1914-1915. komandant podoficirske škole i Đačkog bataljona u Skoplju iz koga su potekli „1300 kaplara“. Prilikom povlačenja, bolest mu se pogoršala pa su ga vojnici morali nositi. Da njima ne bi bio teret i da ne bi bio zarobljen izvršio samoubistvo novembra 1915. u Uroševcu. Brat Aleksandra i Milutina Glišića koji je poginuo na Drini 1915. U Čačku postoji ulica Braće Glišića. Artiljerijski Đorđe Ristić – komandir baterije doveden pred dvor. Nekoliko godina kasnije umro. Pešadijski Ilija Radivojević Čiča – Sa Mihailom Ristićem i Velimirom Vemićem ubio kraljevski par. Posle prevrata komandant žandarmerije. Jedan od rukovodilaca četničke akcije. Osnivač, prvi i jedini predsednik Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Poginuo 1913. na čelu svoga puka na Drenku. Gardijski Ljubomir Kostić – doveo gardu pred dvor, a posle prevrata ostao u gardi. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Umro u Beloj Crkvi. Artiljerijski Milan Milovanović Pilac – Nakon prevrata, bio načelnik Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojnog. Zajedno sa još nekoliko oficira, članova organizacije UiS, 1912. bio poslat, po naređenju vojvode Putnika, u izviđanje terena u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg polja. U ratu 1912. pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije, 1913. pomoćnik načelnika štaba Treće armije. 1914-1915. načelnik štaba Druge armije kojom je komandovao vojvoda Stepa Stepanović. Na Krfu postavljen za komandanta II brigade Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na smrt, pa pomilovan na 20 godina zatvora. Penzionisan kao generalštabni pukovnik. Umro iznenada 1933. na jednom gazdinstvu u Vojvodini dok je, za račun vlasnika, nadgledao ubiranje prinosa. Artiljerijski Milan Nešić Pešadijski Milan Petrović Ferto – poginuo 29. maja pri razoružavanju pukovnika Dimitrija Nikolića koji je pružio otpor sa svojim trupama na Banjici. U ovom okršaju pored Milana Petrovića poginuo je i poručnik Milan Gagović koji nije bio zaverenik. Inženjerski Milenko Nedić – 1912-1913. ađutant ministra vojnog i načelnik štaba vrhovne komande. 1914-1918. komandant puka i brigade. Nosilac K.z.m. IV. Umro kao brigadni general u Beogradu 1923. Artiljerijski Miloš Jovanović – Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao načelnik štaba divizije, komandant puka i načelnik štaba armije. Kao armijski general zarobljen 1941. Pešadijski Milun Risimić – 29. maja bio u Zaječaru. U ratovima zbog bolesti nije učestvovao. Umro u Beogradu 1913. Inženjerski Mihajlo Josipović – Bio određen da 29.maja čuva ministra vojnog u njegovom stanu do daljnjeg. Artiljerijski Mihailo Jovanović – 1912-1913. u štabu I armije. 1914-1918. načelnik štaba divizije, pa načelnik štaba III i I armije. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Artiljerijski Mihailo Ristić Uča – Prvi pucao i sa Velimirom Vemićem i Ilijom Radivojevićem ubio kralja i kraljicu. Kroz prozor dvora prvi objavio da su kralj i kraljica ubijeni pa naredio da se bace kroz prozor. Posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu kao vojvoda Džervinac. Umro je u Nišu 1915. Pešadijski Mladen Milivojević – zbog dobijenih rana u noći 29. maja odsečena mu ruka, ali kao invalid ostao u vojsci. Inženjerski Petar Prokić –posle 1918. penzionisan kao pukovnik, pa radio kao direktor Željezničke direkcije u Sarajevu. Pešadijski Petar Protić – poginuo u bici kod Prilepa 1912. Pešadijski Radomir Raša Ranđelović – bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda. Poginuo 1913. godine na Govedarniku Artiljerijski Sava Tripković – Bio određen da 29.maja čuva ministra unutrašnjih dela u njegovom stanu do daljnjeg. 1912-1913 komandant artiljerijskog diviziona. 1914-1918 interniran kao zarobljenik. Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Svetozar Radaković – Po naređenju ubio predsednika vlade Cincar-Markovića. Pešadijski Sreten Protić – Učestvovao kao komandant u svim ratovima Pešadijski Stevan Šapinac – U ratu 1912-1913 komandant bataljona. Od posledica ranjavanja ostao invalid. 1914-1915. komandant zarobljeničkog logora u Nišu. Posle dolaska na Krf poslat na lečenje u Francusku. U toku S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu 1950. Pešadijski Tihomir Komnenović – 29. maja preuzeo komandu XVIII pešadijskog puka u Topčideru. U ratovima učestvovao kao komandant. Poručnici Konjički Aleksandar Grujić Konjički Antonije Antić – 1914-1915 načelnik štaba konjičke divizije, od 1916. vojni ataše u Atini. U toku S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1953. Pešadijski Božin Simić – granični oficir od 1911. Pred rat 1912. po naredbi vojvode Putnika vršio rekognosciranje terena u pravcu Kačanika i Skopske Crne Gore. U ratu komandir čete. 1913. pridodat crnogorskoj vojsci. 1914-1915. komandant bataljona. Sa Krfa poslat u Rusiju da komanduje dobrovoljačkim bataljonom. Nosilac K.z.m. IV . U odsustvu na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Bio u emigraciji sve do 1935. a po povratku u zemlju uhapšen pa pušten iz zatvora posle šest meseci. Bio upoznat sa organizacijom puča 27.marta. Aprila 1941. bio član delegacije koja je poslata u Moskvu radi potpisivanja pakta sa SSSR. Posle sloma 1941. poslat u Englesku. 1945. postao član AVNOJ-a. Bio ambasador FNRJ u Ankari. Konjički Borivoje Grujić Pešadijski Vasilije Andrić – Komandovao u ratovima, a u vezi sa S.P.penzionisan kao potpukovnik Pešadijski Vladimir Tucović - Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Kao član organizacije UiS na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Penzionisan 1935. kao pukovnik. Postao član AVNOJ-a 1945. Umro u Beogradu 1947. Pešadijski Vladislav Bešević Pešadijski Vladislav Đorđević – posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu. U ratovima komanduje dobrovoljcima. Poginuo 1914. sa činom majora. Konjički Vojin Čolak-Antić – U ratovima komandant konjičkog puka. Nosilac K.z.m.. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Dimitrije Pavlović – uhapsio braću kraljice Drage i sproveo ih do Komande mesta iz stana u kome su bili pod stražom. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Bio granični oficir sa sedištem u Šapcu od 1911. Penzionisan kao pukovnik posle S.P. Umro u Beogradu 1945. Pešadijski Dragomir Todorović Pešadijski Dragoljub Nikolić Pešadijski Dragutin Dulić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Utopio se u februaru 1917. nakon torpiljiranja broda kojim je iz Francuske, gde je bio na lečenju, krenuo za Solun, zajedno sa generalom Gojkovićem, kada je saznao za hapšenje svog pobratima Apisa. Pešadijski Dušan Jezdić – u četničkoj akciji borac i vojvoda. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda, a na solunskom frontu komandant bataljona u Dobrovoljačkom odredu vojvode Vuka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P.kao član organizacije UiS smenjen, interniran u logor Lutri, zatim u Bizertu. Prilikom prebacivanja osuđenika iz Bizerte na Krf utopio se sa torpiljiranim brodom avgusta 1917. Artiljerijski Dušan Optrkić – Vodnik u bateriji pred dvorom. U ratovima komandir baterije i artiljerijskog diviziona. Nakon S.P.penzionisan kao potpukovnik. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu 1932. Pešadijski Živojin Đorđević – Komandir čete u bataljonu VI puka pred dvorom Pešadijski Jovan Mirčić - bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda Pešadijski Jovica Jovičić – Komandovao drugim bataljonom VI puka pred dvorom. 1912-1918. štabni oficir i komandant puka, teško ranjen. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Kosta Vujičić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Pešadijski Lazar Matejić Artiljerijski Ljubomir Vulović – Imao je zadatak da pod stražom čuva komandanta dunavske divizije pukovnika Dimitrija Nikolića. Ovaj je, međutim, izašao na sporedni izlaz pa preko Slavije stigao do Banjice gde je pokušao da se odupre zaveri. Posle 29. maja Vulović se posvetio četničkoj akciji. Od 1911. granični oficir. 1912-1913. komandovao četničkim odredom. Uoči Srajevskog atentata bio je komandant celog graničnog sektora prema Austro-Ugarskoj. 1914-1916. šef Obaveštajnog odseka Treće armije. Na solunskom frontu organizovao obaveštajnu službu u pozadini fronta. Iznenada je smenjen i odveden u Bizertu. Tamo je uhpšen i odveden u zatvor u Solun. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na smrt i streljan zajedno sa pukovnikom Apisom 26. juna 1917. Artiljerijski Milan Đurić Pešadijski Milan Marinković Piga – Kada je Petar Mišić oklevao sa pokretom VI puka, Marinković je samoinicijativno pokrenuo svoju četu. Izvršio naređenje da se ubiju ministar vojni i ministar unutrašnjih dela pošto oficiri koji su ih čuvali pod stražom nisu hteli to da učine.Marinković je poginuo za vreme Kumanovske bitke kao komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu Sahranjen je u Kumanovu, pored Aleksandra Glišića. Inženjerski Milan Radovanović - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu. Inženjerski Milić Simeunović – U noći 29.maja greškom ubio pukovnika Naumovića Pešadijski Milovan Gavrilović (Šukri paša) – dobio nadimak jer je tvrdio da je zarobio komandanta odbrane Jedrena Šukri Pašu. Aktivno učestvovao u spremanju i sprovođenju S.P.. Konjički Miloš Popović Inženjerski Milutin Lazarević – Iz Niša preneo dinamit kojim je 29. maja razvalio unutrašnja vrata u dvoru. 1912-1913. načelnik štaba Ibarske vojske. 1914-1915. načelnik štaba Odbrane Beograda. Na solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Druge armije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 15 godina i 8 meseci zatvora. Posle pomilovanja kao generalštabni pukovnik u penziji objavio četiri knjige iz istorije ratova sa Turskom i Bugarskom i bio stalni saradnik za vojnu rubriku u Srpskom književnom glasniku. Umro u Beogradu 1954. godine. Sudski Miodrag Aćimović – Doktor prava, stalno sa službom u stuci. Posle rata dao ostvaku i izabran za redovnog profesora krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Subotici na kome je dugo godina bio dekan. Posle 1945. redovni profesor i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Inženjerski Mito Rotović – uzeo iz skladišta u Nišu dinamit i predao ga Lazareviću da ga nosi za Beograd Pešadijski Mihailo Kovačević –komandovao je Gvozdenim pukom u vreme proboja Solunskog fronta i oslobađanja Srbije. Kao divizijski general i komandant divizije u Štipu poginuo u atentatu koji su na njega organizovali Bugari 1927. godine Pešadijski Pavle Panković – bio u itendantskoj službi. Učestvovao u organizovanju četničke akcije. Posle S.P.penzionisan kao kapetan Konjički Petar Živković – kao komandir straže u dvoru, otključao zaverenicima spoljnu kapiju dvora. Ostao sa službom u gardi. U ratovima komandovao konjičkim pukom. Pred početak S.P.postavljen za komandanta kraljeve garde i upravnika krunskih dobara i civilne liste u Solunu. Vođa „Bele ruke“. Jedan od glavnih organizatora S.P. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Umro kao armijski general u Parizu 1947. Pešadijski Petar Marković – 1912-1913. načelnik štaba divizije. Učestvovao u opsadi Skadra gde je pretrpeo težak poraz. 1914-1915. načelnik štaba Timočke divizije. Na solunskom frontu komandant kombinovanog puka kod Francuza, zatim u Vrhovnoj komandi, pa pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Nosilac K.z.m. IV stepena.Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Radak Radaković – Učestvovao aktivno u pripremanju i sprovođenju S.P. Pešadijski Radivoje Filipović – Načelnik štaba Srpskog primorskog odreda. Umro u Draču 1913. Inžinjerski Radisav Stanojlović – Od dinamita koji je donet iz Niša napravio patrone kojima su srušena vrata u dvoru. U ratovima komandant divizijske i armijske inžinjerije. Prvi komandant Jugoslovenskog vojnog vazduhoplovstva u činu divizijskog generala. Umro u Beogradu. Intendantski Radoje Janković – Pisao za „Pijemont“. 1916. sa Krfa poslat u Rusiju u dobrovoljačku diviziju. Otkrio ogromne zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju („Odeska afera“). Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Po povratku iz emigracije 1923. odležao dve godine, pa potom pomilovan. Odmah posle toga postavljen za generalnog konzula u Čikagu, a potom za poslanika Jugoslavije u Tirani. 1941. hapšen od Gestapoa. Umro u Beogradu 1944. Pešadijski Radoje Lazić – U ratovima 1912-1913. načelnik štaba divizije, a 1914-1915. nčelnik mštaba Dunavske divizije koja je branila Beograd. Na Solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Bio je član organizacije UiS i njen poslednji sekretar. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu 1953. kao generalštabni pukovnik u penziji. Pešadijski Radoje Milosavljević Konjički Sotir Radojčić Pešadijski Stanoje Ristić – Dinamitom razbio vrata na stanu generala Laze Petrovića u jednoj od sporednih dvorskih zgrada. Uhvatio ga i doveo u dvor da bi zaverenicima pokazao gde se kriju kralj i kraljica. Pešadijski Stevan Nešić – dobio je naređenje da obavesti Stojana Protića o izvršenoj zaveri i da ga dovede u Dvor kako bi bio postavljen za ministra unutrašnjih dela u novoj vladi. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Pešadijski Tihomir Mijušković - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Usled ranjavanja ostao invalid. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu. Artiljerijski Tihomir Stojanović – U ratovima komandir baterije i diviziona. Umro kao potpukovnik u penziji. Artiljerijski Todor Pavlović – Doktor filozofije (pedagogija). Profesor Vojne akademije. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Za vreme povlačenja preko Albanije, kao pukovnik, poginuo pri jednom napadu Arnauta iz zasede. Pešadijski Čedomir Popović – 29.maja bio u Zaječaru. Osnivač i član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Od 1911. granični oficir na sektoru Drine sa sedištem u Užicu. Sa velikim uspehom organizovao akcije u Sanddžaku i Bosni. 1912-1913. komandant bataljona. Početkom rata 1914. zajedno sa Apisom sarađivao na izradi plana za formiranje dobrovoljačkih odreda. Komandant Zlatiborskog dobrovoljačkog odreda koga je lično formirao. Kasnije i na solunskom frontu komandant puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Umro u Beogradu kao pukovnik u penziji 1938. Potporučnici Pešadijski Borivoje Jovanović – u noći 29.maja ubio kapetana Jovana Miljkovića dok se ovaj rvao sa kapetanom Apisom. Konjički Velimir Vemić – Sa M.Ristićem i I.Radivojevićem ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Uoči rata 1912. bio u izviđanju u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg Polja. 1912-1913. komandant konjičkog puka Moravske divizije. Na čelu puka prvi ušao u Skoplje i Prilep. 1914. komandovao Gornjačkim dobrovoljačkim odredom. Teško ranjen u desnu nogu koja mu je bila znatno skraćena. Ostaje u vojsci u štabu Dunavske divizije. Na solunskom frontu komanduje konjičkim pukom i prvi ulazi u oslobođeni Bitolj. Nosilac K.z.m. IV stepena. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Na S.P.osuđen na smrt. Uspeo da pobegne iz improvizovanog zatvora, ali je ubrzo pronađen. Pomilovan na 20 godina zatvora. Umro je u Beogradu iznenada 1945. Pešadijski Vojin Popović (Vojvoda Vuk) – Od početka aktivno učestvuje u četničkom pokretu na terenu. Proslavio se u borbi na Čelopeku već 1905. godine. Prvi Balkanski rat zatiče ga na Kozjaku. Odredi kojima je on komandovao bili su prethodnica srpskoj vojsci u bitkama na Kumanovu, Bitolju i Prilepu. 1913. bori se na Bregalnici. 1914. postavljen za komandanta Cerskog dobrovoljačkog odreda koji učestvuje u borbama u Mačvi i na Ceru. Dobrovoljački odred ubrzo postaje samostalna jedinica, a Vojvoda Vuk na njegovom čelu učestvuje u povlačenju 1915. kao zaštitnica. Na solunskom frontu opet komanduje dobrovoljačkim odredom i gine na Crnom kamenu više Gruništa. Vojvoda Vuk je imao sva naša i saveznička ratna odlikovanja. Njegovu smrt general Saraj je objavio posebnom naredbom. Artiljerijski Vojislav Gojković – Vodnik baterije pred dvorom. Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona. 1915. komandant II „Gvozdenog“ puka. Nosilac K.z.m. IV. Sa Krfa 1916. poslat u Rusiju kao komandant bataljona u dobrovoljačkom puku. 1918. otišao iz Rusije u emigraciju, a po povratku u zemlju 1923. odležao tri i po godine (od dosuđenih 20 u vezi sa S.P. Posle pomilovanja penzionisan. General-major JA postao je 1945, a 1948 penzionisan kao general-lajtnant. Pešadijski Vojislav Tankosić – Po naređenju streljao braću kraljice Drage. Posle prevrata aktivno učestvuje u četničkoj akciji na terenu. Posle aneksije Bosne rukovodi obukom dobrovoljaca u četničkoj školi u Ćupriji. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Pomogao nabavku oružja i prelazak atentatora iz Srbije u Bosnu. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda. Ranjen 1915. u blizini Trstenika i od posledica ranjavanja preminuo. 1923. prenet je na Novo groblje u Beogradu uz dotle nezapamćeno učešće Beograđana na jednom pogrebu. Pešadijski Jovan Naumović - Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P. penzionisan, a kasnije reaktiviran. Bio je veliki župan u Skoplju, komandant Žandarmerije, komandant armije. Umro u Beogradu 1945, po povratku iz zarobljeništva Pešadijski Jordan Milovanović Pešadijski Josif Kostić – imao zadatak da ubije kapetana Lj.Kostića ako bi se pokolebao da dovede četu Kraljeve garde pred dvor. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Pored Petra Živkovića bio je vođa „Bele ruke“, a na S.P. sudija Velikog vojnog suda. U jugoslovenskoj vojsci bio je armijski general pa je nakon penzionisanja postavljen za senatora. Za vreme okupacije bio je ministar u vladi Milana Nedića. Posle rata proglašen za ratnog zločinca. Pešadijski Milan Zavađil – zajedno sa Apisom i Bogdanom Radenkovićem, po naređenju vojvode Putnika, sproveo akciju izviđanja terena i pergovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem na Kosovu, neposredno pred rat 1912. U ratovima pomoćnik načelnika štaba i načelnik štaba Drinske divizije kojom rukovodi prilokom zazuzimanja Kajmakčalana. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P. penzionisan kao generalštabni potpukovnik. Umro je iznenada u Beogradu 1928. Pešadijski Milorad Raketić Konjički Mihailo Gavrović – Učestvovao u svim ratovima kao komandant eskadrona. K.z.m. IV. Poginuo za vreme ofanzive srpske vojske u Sremu 1914. Pešadijski Nikodije Popović Pešadijski Čedomir Milosavljević Civili Aleksa Novaković - advokat. U njegovoj vili na Topčideru su se uglavnom održavali sastanci zaverenika Đorđe Genčić - prvi od civilnih lica saznao za zaveru. Funkcioner Liberalne stranke. Imao zadatak da ispita reakcije Rusije i Austro-Ugarske na promenu na prestolu. U prvoj vladi posle prevrata bio je ministar privrede. Ubrzo se povlači iz politike. Za vreme ratova 1912-1915. bio je ratni dopisnik ruskih listova. 1915. odlazi u Pariz i tamo se zalaže za jugoslovensko ujedinjenje. Posle rata se posvećuje svojim rudnicima. Umro je u Beogradu. Jovan Avakumović - advokat i vođa Liberalne stranke. Predsednik prve vlade posle prevrata. Posle proglasa Ustava i izbora kneza Petra Karađorđevića za kralja, povukao se iz politike. Umro je u Beogradu. Jakov Nenadović - rođak kneza Petra Karađorđevića preko koga su zaverenici održavali vezu sa budućim kraljem. Imao zadatak da vodi računa o raspoloženju Austro-Ugarske na promenu na prestolu. Kasnije lični sekretar Kralja Petra i poslanik Srbije u Carigradu. Umro je u Švajcarskoj 1915. Nikola Hadži Toma - trgovac i jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Bio je školski drug kneza Petra Karađorđevića i imao je zadatak da upozna kneza sa zaverom i privoli ga da pristane da se primi prestola. Novčano je pomagao zaveru. Umro je u Beogradu. Vukašin Petrović - nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. 29.maja bio je u Beču. Posle prevrata se povukao iz politike. Umro u Beogradu 1928. Nikola Pašić - obavešten o zaveri, pa neposredno pre izvršenja otputovao sa porodicom u Opatiju. Zbog toga je umesto njega u vladu ušao Stojan Protić. Dragomir Rajović - prvak Napredne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju Sava Grujić - prvak Radikalne stranke.Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Posle prevrata predsednik Državnog saveta, pa zatim predsednik prve vlade koja je održana posle izbora 1903. Umro je u Beogradu. Milutin Stanojević - trgovac iz Zaječara i prvak Samostalne radikalne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Bio je član delegacije koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve u Beograd. Umro je u Beogradu 1954. Vidi još

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovoj univerzalno priznatoj knjizi Elizabeth Dejvid se bavi svim aspektima mlevenja brašna, kvasca, peći za hleb i različitim vrstama hleba i brašna koji su dostupni. Recepti pokrivaju kuvanje sa kvascem svih vrsta, a mnogi ljupki, staromodni začinjeni hlebovi, lepinje, palačinke i mafini, između ostalog, su opisani sa njenom tipičnom elegancijom i znanjem bez premca. Elizabet Dejvid (rođena kao Elizabet Gvin, 26. decembar 1913 – 22. maja 1992) bila je britanska kuvarica. Sredinom 20. veka snažno je uticala na revitalizaciju engleske kuhinje u svojoj rodnoj zemlji i šire člancima i knjigama o evropskim kuhinjama i tradicionalnim britanskim jelima. Elizabet, rođena u porodici više klase, pobunila se protiv društvenih normi. Tridesetih godina 20. veka studirala je umetnost u Parizu, postala glumica i pobegla sa oženjenim čovekom s kojim je stigla do Italije. Stigli su do Grčke, gde su bili zarobljeni od nemačke invazije 1941. godine, ali su pobegli u Egipat, gde su se razišli. Potom je radila za britansku vladu, vodeći biblioteku u Kairu. Ubrzo su se ona i njen suprug rastali i potom razveli. Godine 1946. Dejvidova se vratila u Englesku, gde je na snazi ostao zakon za jedan obrok hrane dnevno nametnut tokom Drugog svetskog rata. Razorena kontrastom između loše hrane koja se poslužuje u Britaniji i jednostavne, odlične hrane na koju je navikla u Francuskoj, Grčkoj i Egiptu, počela je da piše članke iz časopisa o mediteranskom kuvanju. Privukli su povoljnu pažnju, a 1950. u 36. godini izdala je Knjigu mediteranske hrane. Njeni recepti zahtevali su sastojke poput patlidžana, bosiljka, smokava, belog luka, maslinovog ulja i šafrana, koji su u to vreme bili jedva dostupni u Britaniji. Sledile su knjige o francuskoj, italijanskoj i, kasnije, engleskoj kuhinji. Do 1960-ih Elizabet je imala veliki uticaj na britansko kuvanje. Bila je duboko neprijateljski raspoložena prema bilo čemu drugorazrednom i preterano izraženom kuvanju i lažnim zamenicama klasičnih jela i sastojaka. Godine 1965. otvorila je prodavnicu koja prodaje kuhinjsku opremu, koja je nastavila da trguje pod njenim imenom nakon što ju je napustila 1973. godine. Njena reputacija počiva na člancima i knjigama, koji su neprestano prepisivani. Između 1950. i 1984. godine objavila je osam knjiga; nakon smrti njen književni izvršilac je završio još četiri knjiga. Njen uticaj na britansko kuvanje proširio se i na profesionalne i na domaće kuvare, a kuvari kasnijih generacija poput Terensa Konrana, Simona Hopkinsona, Pru Lit, Džejmija Olivera, Toma Parkera i Rika Stajna, prepoznali su njen značaj. U SAD, kuvari i spisatelji, uključujući Džulije Čajld, Ričarda Olneja i Alis Vaters, pisali su takođe o njenom uticaju. Život i karijera Detinjstvo i mladost Dejvidova je rođena kao Elizabet Gvin, drugo od četvoro dece Ruperta Sakvila Gvina i njegove supruge, Hon Stele Gvin. Porodice oba roditelja imale su veliko bogatstvo. Preko dve porodice Dejvidova je bila engleskog, škotskog i velškog ili irskog porekla, a preko pretka s očeve strane, takođe imala i holandskog porekla. Ona i njene sestre odrasle su u dvorcu u Saseksu, dvorcu iz sedamnaestog veka. Njen otac, uprkos slabom srcu, insistirao je da nastavi zahtevnu političku karijeru, postajući konzervativni poslanik za Istburn. Prekomeran rad, u kombinaciji s njegovim burnim rekreativnim zabavama, uglavnom trkama i jahanjem, doneo je njegovu smrt 1924. godine u 51. godini.[1] Udovica Stela Gvin bila je poslušna majka, ali njeni odnosi sa ćerkama bili su više udaljeni nego ljubazni.[2][3] Elizabet i njene sestre Prisila, Dijana i Felisita poslane su u internatske škole. Nakon što je bila učenica u pripremnoj školi, Elizabet je poslata u privatnu školu za dame, koju je napustila u dobi od šesnaest godina. Devojke su odrasle ne znajući ništa o kuvanju, što je u tadašnjim domaćinstvima bilo isključiva `mešavina` porodične kuvarice i njenog kuhinjskog osoblja.[4] Kao tinejdžerka, Dejvidova je uživala u slikanju, a njena majka je mislila da se njen talenat vredi razvijati. Godine 1930. poslata je u Pariz, gde je privatno studirala slikarstvo i upisala se u Sorboni na kurs francuske civilizacije koji je pokrivao istoriju, književnost i arhitekturu. Otkrila je da su joj studije u Sorboni naporne i na mnogo načina neinspirativne, ali ostavili su je s ljubavlju prema francuskoj književnosti i tečnim jezikom koji je ostao uz nju celog života. Živela je kod pariške porodice, čija se fanatična posvećenost užicima stola predstavljala komično u delu French Provincial Cooking (Francusko provincijalno kuvanje). Ipak je priznala da je to iskustvo bilo najdragoceniji deo njenog vremena u Parizu: „Shvatila sam na koji je način porodica ispunila svoj zadatak da podstaknu francusku kulturu u bar jedan od njihovih britanskih optužbi... Ono što je zapelo bio je ukus za neku vrstu hrane, u idealnom slučaju za razliku od svega što sam ikad ranije poznavala. ` Njena majka nije bila željna ranog povratka svoje ćerke u Englesku nakon kvalifikacije za sorbonsku diplomu, pa ju je poslala iz Pariza u Minhen 1931. na učenje nemačkog jezika.[5] Gluma Nakon povratka u Englesku 1932. godine, Dejvidova je s entuzijazmom prolazila kroz društvene rituale za mlade žene viših klasa.[6] Ugledni mladi Englezi koje je upoznala nisu joj se obraćali. Njena biografkinja Lisa Šanej komentariše da bi s njenim „nežno smrknutim izgledom i njenom sramežljivošću zaštićenom hladnom i bodljikavim jezikom“ predstavljala zastrašujuću perspektivu za mlade muškarce više klase koje je susrela. Elizabet je odlučila da nije dovoljno dobra kao slikarka i da je na majčino nezadovoljstvo postala glumica. Pridružila se trupi J. B. Fagan`s company na Oksfordu 1933. godine. Njeni kolege izvođači uključuju Džoan Hikson. Posle Oksforda, ona se sledeće godine preselila u pozorište na otvorenom u Park Regenta, London. Iznajmila je sobe u velikoj kući u blizini parka, dala sebi poklon za 21. rođendan na opremanju kuhinje i naučila kuvati. Poklon njene majke „The Gentle Art of Cookery“ Hilde Lejel bila je njena prva knjiga o kuvanju. Kasnije je napisala: `Pitam se da li bih ikad naučila kuvati da nisam dobila rutinu od gospođe Biton da učim, umesto romantične gospođe Lejel sa svojim prilično divljim, maštovitim receptima.` [7] U Parku Regent, Elizabet je postigla mali profesionalni napredak. Među njenim kolegama u glumačkoj trupi bio je glumac koji je stariji devet godina, Čarls Gibon. Njegovo nepoštovanje socijalnih konvencija snažno joj se dopalo. Njegov brak nije ih zaustavio pa su započeli su aferu koja je nadmašila njenu scensku karijeru. Čejn komentariše, `Gibon je bio krajnji autsajder. Bio je radnička klasa, levo krilo, Jevrejin, glumac, džeparoš, koji je jedno vreme živeo u pećinama u Hejstingsu. Majka ga je zvala pacifistički crv. On je bio seksualno prisutan i spavao je sa svime što se kretalo. ` Njena majka nije odobravala i pokušala je da zaustavi aferu. Dogovorila je da njena ćerka provede nekoliko nedelja odmarajući se sa porodicom i prijateljima na Malti u prvoj polovini 1936. godine i u Egiptu kasnije iste godine, ali u svojoj biografiji iz 1999. godine Artemis Kuper komentariše da njeno dugo odsustvo nije uspelo da je oduzme od njenog odnosa sa Gibonom.[8] Tokom boravka na Malti, Dejvidova je mogla da provede vreme učeći od kuvarice, svoje domaćice Anđele, koja je rado predala stručnost. Iako je mogla da napravi sjajne večere kada je to bilo potrebno, najvažnija lekcija koju je učila bila je da radi iz dana u dan, sa svim raspoloživim sastojcima, pokazujući joj kako da od stare ptice ili žilavog komada mesa napravi dobro jelo. Francuska, Grčka, Egipat i Indija Nakon povratka u London početkom 1937. godine, Dejvidova je priznala da neće biti uspešna na pozornici i napustila je misli o pozorišnoj karijeri. Kasnije te godine zaposlila se kao mlađa asistentinja u modnoj kući, gde su elegantne mlade žene iz više klase bile tražene kao hostese. Otkrila je da je posluga u maloprodajnom poslu neugodna i da je podnela ostavku početkom 1938. godine. Tokom narednih nekoliko meseci provodila je vreme odmarajući se na jugu Francuske i na Korzici, gde ju je podvela priroda ljudi s kojima je boravila i jednostavna izvrsnost njihove hrane. Nakon povratka u London i razočarana životom tamo, pridružila se Gibonu kupujući mali čamac sa motorom - sa namerom da otplovi u Grčku. Prešli su Kanal u julu 1939. godine i čamcem su se uputili kroz kanalski sistem Francuske do obale Sredozemnog mora.[9] Norman Daglas, Elizabetin mentor Izbijanje Drugog svetskog rata u septembru 1939. zaustavio je njihov napredak. Nakon što su se nakratko zaustavili u Marseju, uplovili su u Antib, gde su ostali više od šest meseci jer nisu uspeli da dobiju dozvolu za odlazak. Tamo je Elizabet upoznala i ostala pod velikim uticajem starijeg pisca Normana Daglasa o kome je kasnije opširno pisala. On je nadahnuo njenu ljubav prema Mediteranu, podstakao je interesovanje za dobru hranu i naučio je da traži najbolje: `insistirajte na tome i odbacite sve što je bilo lažno i drugorazredno `. Kuper ga opisuje kao njenog najvažnijeg mentora.[9] Par je konačno napustio Antib u maju 1940. godine, uplovili su na Korziku i potom ka Siciliji. Oni su stigli do Mesinskog tesnaca kada je Italija ušla u rat 10. juna. Oni su osumnjičeni za špijuniranje i internirani su. Posle 19 dana u pritvoru u raznim delovima Italije, dozvoljeno im je da pređu granicu u Jugoslaviju, koja je u tom trenutku ostala neutralna. Izgubili su gotovo sve što su imali - čamac, novac, rukopise, sveske i njenu zbirku recepata. Uz pomoć britanskog konzula u Zagrebu, prešli su u Grčku, a u Atinu su stigli jula 1940. godine. U to vreme Elizabet više nije bila zaljubljena u svog partnera, već je ostala s njim iz nužde. Gibon je na ostrvu Siros pronašao posao podučavanja engleskog, gde je Dejvid naučila kuvati sveže sastojke koji su dostupni lokalno. Kada su Nemci napali Grčku u aprilu 1941, par je uspeo da ode na civilni konvoj u Egipat.[10] Sposobna da odlično govori francuski i dobar nemački jezik, ona je obezbedila posao u pomorskom šifarskoj kancelariji u Kairu. Brzo je spašena iz privremenog izbegličkog smeštaja, pošto je upoznala starog prijatelja Engleza koji je imao „apsurdno grandiozan“ stan u gradu i pozvao je da čuva kuću za njega. Ona i Gibon su krenuli svojim zasebnim putevima i ona se uselila u veliki stan.[11] Angažovala je kuvara, Kirikaou, grčku izbeglicu, čije ga ekscentričnosti nisu sprečile da proizvodi veličanstvenu hranu: „Ukus te čorbe od hobotnice, bogat vinski tamni sos a miris planinskog bilja bio je nešto što se nije lako zaboravilo. `Godine 1942. uhvatila je infekciju koja je zahvatila njena stopala. Provela je nekoliko nedelja u bolnici i osećala se obaveznom da se odrekne posla u šifarskoj kancelariji. Potom se preselila u Kairo, gde je od nje zatraženo da postavi i vodi referentnu biblioteku za britansko Ministarstvo informacija. Biblioteka je bila otvorena za sve i angažovala je dosta novinara i pisaca. U svom malom stanu u gradu zaposlila je Sulejmana, sudanskog kuvara. Pisala je: Sulejman je učinio mala čuda sa dve peći Primus i pećnicom koja je bila nešto više od limene kutije. Njegovi suflei nisu nikada bili manje uspešni. ... Tri ili četiri godine živela sam uglavnom na prilično grubim, ali veoma aromatizovanim šarenim jelima od povrća, sočivom sa mlekom ili svežeg paradajza, ukusnim začinjenim pilavima, jagnjećim pljeskavicama na žaru, salatom sa hladnim jogurtovim prelivom sa aromom mente, egipatskim felaho jelo od crnog graška sa maslinovim uljem i limunom i tvrdo kuvana jaja - te stvari nisu bile samo privlačne, već i jeftine. [12] Kuper komentariše ovo razdoblje njenog života: `Njene slike tada prikazuju kvintesencijalnu bibliotekarku, obučenu u tamni kardigan preko bele košulje sa primalnim okovratnikom zapetljenim do vrata: ali noću, bila je drugačije stvorenje: pila u baru Hedjaki, jela u lokalu `P`tit Coin de France`, plesala na krovu Kontinentala, a zatim se uputila u noćni klub Madam Badi. ` Za vreme provedenog u Kairu, ona je imala niz ljubavnih afera. Uživala je u njima zbog onoga što jesu, ali samo se jednom zaljubila. To je bilo sa mladim oficirom Piterom Langom, ali veza je prestala kada je teško ranjen i vratio se u rodnu Kanadu. Nekoliko drugih njenih mladića se zaljubilo u nju; jedan od njih je bio potpukovnik Entoni Dejvid (1911—1967). Do tad sa trideset godina, odmeravala je prednosti i nedostatke ostajanja u braku do trenutka kada se idealni muž može pojaviti, i sa znatnom zabrinutošću konačno je prihvatila prosidbu Tonija Dejvida.[13] Par se venčao u Kairu 30. avgusta 1944. godine. Za godinu dana Entoni Dejvid je poslat u Indiju. Njegova supruga pratila ga je tamo u januaru 1946. godine, ali živeti kao supruga britanskog oficira je zamoran i dosadan i hrana opšte `frustrirajuća`. Kasnije u životu je više cenila kuhinju i napisala o nekoliko indijskih jela i recepata u svojim člancima i knjigama. U junu 1946. patila je od jakog sinusitisa i lekari su joj rekli da će se stanje nastaviti ako ostane u letnjoj vrućini Delhija. Umesto toga, savetovali su je da se vrati u Englesku. Ona je to uradila; Kuper primećuje, „Bila je udaljena iz Engleske šest godina, a za to vreme ona i Engleska su se promenile do neprepoznavanja.“ [14] Post-ratna Engleska Vrativši se nakon godina mediteranske toplote i pristupa bogatstvu svežih sastojaka, ona je zatekla svoju rodnu zemlju u posleratnom periodu sivu i zastrašujuću, dok su obroci hrane još uvek bili na snazi. Naišla je na užasnu hranu: `Postojala je supa od brašna i vode začinjena isključivo biberom; hleb i rižoto od zrnevlja; sušeni luk i šargarepa; proja. Ne moram dalje da nabrajam.` U Londonu je srela Džordža Lesleja, bivšeg ljubavnika iz njenih dana Kaira, a njihova afera se ponovo rasplamsala. Par je otišao u Ros-on-Vije u novembru 1946. ali su bili smešteni u gradu zbog vremenskih neprilika. Iznenađena lošom hranom koju je hotel pružao, Džordž ju je ohrabrio da stavi svoje misli na papir.[15] Jedva da sam znala šta radim ... Sela sam i počela razrađivati mučnu žudnju za Suncem i besna i revoltirana protiv te užasne vesele, bezobzirne hrane opisujući mediteranskog i bliskoistočnog kuvanja. Čak i pisanje reči poput kajsija, maslina i putera, pirinča i limuna, ulja i badema, stvorilo je uverenje. Kasnije sam shvatila da su u Engleskoj 1947. godine to bile prljave reči koje sam izlagala. [16] exterior of large terrace house Dom Elizabet Dejvid od 1947. godine pa do njene smrti Kad se njen suprug 1947. vratio iz Indije, ona se odmah odvojila od Džordža i nastavila sa ulogom supruge. Uz pomoć Stel Gvin, Elizabet i njen suprug kupili su kuću u Čelsiju, koja je ostajala njen dom do kraja života. Toni pokazao se neučinkovitim u civilnom životu, ne mogavši da nađe odgovarajući posao; imao je dugove, delom iz propalog poslovnog poduhvata. Ono što je ostalo od iskre u vezi ubrzo je umrlo, a živeli su odvojeno već od 1948. godine.[17] Veronika Nikolson, prijateljica sa vezama u izdavačkoj branši, nagovorila je Elizabet da nastavi pisati s ciljem da napiše knjigu. Ponuđen joj je ugovor, a njeno delo se počelo pojavljivati u publikaciji od marta 1949. Elizabet je rekla urednici časopisa da planira da članke objavi kao knjigu, a magazin joj je omogućio da zadrži autorska prava. Pre nego što su svi članci objavljeni, ona ih je sastavila u zborniku koji se zove A Book of Mediterranean Food (Knjiga mediteranske hrane); mnogi recepti zanemarili su ograničenja obroka u korist autentičnosti, a u nekoliko slučajeva sastojci nisu bili dostupni u britanskim prodavnicama. Dejvidova je svoj rukopis predala nizu izdavača koji su svi odbili. Elizabet se držala kratke proze i citirala od poznatih autora čiji pogled na Mediteran može imati veću težinu. Izdavač je prihvatio i pristao na avansno plaćanje u iznosu od 100 funti. Knjiga objavljena je u junu 1950.[18] Knjiga je bila dobro prihvaćena od strane recenzenata. Elizabet Nikolas, pišući za The Sunday Times, mislila je da je Dejvidova `gastronom retkog integriteta`, koji `odbija ... da napravi bilo kakve nesavesne kompromise sa brzinom`. Iako je Džon Čandos, pišući u časopisu The Observer, istakao da `Neka niko ne jede u Londonu - bez obzira na to čega mora da se odrekne - zamislite da jede mediteransku hranu u nedostatku mediteranske zemlje i vazduha`, svoj je pregled završio rekavši da je knjiga `zaslužuje da postane poznati saputnik svih koji u kuhinji traže nesputano uzbuđenje.` Uspeh knjige doveo je do ponuda za rad od magazina: The Sunday Times - za koji su joj platili predujam od 60 gvineja - Go putopisnog časopisa u vlasništvu novina, i Wine and Food. U avgustu 1950. ona i njen suprug otišli ​​su na poslednji odmor zajedno sa novcem od novih ugovora, iako su imali problema sa automobilom koji su koristili za turneju i odmor je bio neuspešan. Po povratku je pozvala sestru Felisiti, da se useli u gornji stan u njenoj kući. Ona je bila nevoljni i spretni daktilograf - preferirala je osećaj pisanja olovkom - i u zamenu za nisku kiriju Felisiti je vešto kucala članke i knjige, a kasnije je bila glavni istraživač.[19] Knjiga je bila dovoljno uspešna da je Leman naredio Elizabet da napiše nastavak i prikaže jela ruralne Francuske. Ta knjiga se zove French Country Cooking, koju je završila sa pisanjem u oktobru 1950. Minton je bio zaposlen da ilustruje delo, a ona mu je dala detaljna uputstva o vrsti crteža. Uprkos njihovoj teškoj vezi, ona je knjigu posvetila svojoj majci. Pre nego što je knjiga objavljena, ona je napustila Englesku da živi nakratko u Francuskoj. Motivisala ju je želja da stekne šire znanje o životu na francuskom selu i da napravi distancu između nje i supruga. Napustila je London marta 1951 za Menerbes u Provansi. Provela je tri meseca u Provansi; iako je vreme u početku bilo hladno i vlažno, ubrzo je postalo toplije i toliko je uživala da je razmišljala o kupovini kuće tamo. U junu 1951. godine napustila je Menerbes i otputovala na ostrvo Kapri da poseti Normana Daglasa. Kada je otišla krajem avgusta, nakratko je obišla italijansku rivijeru istražujući članak za časopise, pre nego što se vratila u London.[20] U septembru, nedugo nakon njenog povratka, objavljena je knjiga French Country Cooking. Kritičari su je toplo pregledali iako je Lusi Marion, pišući u Mančester Gardijanu, smatrala da „ne mogu misliti da je gospođa Dejvid zapravo pokušala da napravi mnoga jela za koja daje recepte“.[21] Italijanska, francuska i druge kuhinje Leman i ona složili su se da njena sledeća knjiga treba da bude o italijanskoj hrani; u to vreme se u Britaniji malo znalo o italijanskoj kuhinji, a interesovanje za tu zemlju je u porastu. Za knjigu je dobila predujam u iznosu od 300 funti. Planirala je da poseti Italiju radi istraživanja i htela je ponovo da vidi Daglasa u Kapriju, ali je u februaru 1952. dobila vest o njegovoj smrti. ELizabet je napustila London u martu, stigla je u Rim neposredno pred proslavu Uskrsa. Ona je obilazila zemlju, gledajući kuvarice kod kuće i u restoranima i pisala je o regionalnim razlikama u kuhinji. Dok je bila u Rimu, upoznala je slikara Renata Gutuzoa; duboko impresionirana njegovim radom, posebno mrtvima, upitala je da li bi on ilustrovao njenu knjigu. Na njeno iznenađenje, pristao je i, smatrajući da je honorar od 60 funti apsurdno nizak, držao se svoje reči i stvorio seriju ilustracija.[22] Vrativši se u London u oktobru 1952. godine, ona je započela vezu sa sa Peterom Higinsom, razvedenim brokerskim posrednikom; bio je to početak najsrećnijeg perioda u njenom životu. Sledećih meseci je provela pišući knjigu, rekreirajući recepte za izradu tačnih merenja. Osećala se manje emocionalno povezana s Italijom nego s Grčkom i južnom Francuskom, i napisala je da je napisano „neobično problematično“, iako „kako je izašao recept po recept… Shvatila sam koliko učim i koliko enormno ta jela uvećavaju moje obim i uživanje “. Italian Food objavljena je u novembru 1954. godine. U to vreme je u Britaniji još uvek bilo teško nabaviti mnoge sastojke koji se koriste u receptima. Gledajući davnu 1963. godine, Dejvid je napisao: U Sohu, ali gotovo nigde drugde, nije trebalo da se prave italijanske testenine, parmezan, maslinovo ulje, salama i povremeno pršut. ... Sa južnim povrćem poput patlidžana, crvene i zelene paprike, komorača, tikvicama preovladavala je ista situacija.[23] Recenzenti i javnost su toplo primili knjigu o italijanskoj hrani a prva štampa je rasprodana u roku od tri nedelje. Recenzent The Times Literary Supplement napisao je: `Ova knjiga je više od zbirke recepata čitljivija i uočljiva je disertacija o italijanskoj hrani i regionalnim jelima i njihovoj pripremi u engleskoj kuhinji.` Freja Stark, recenzirajući časopis The Observer, primetila je, „gospođa Dejvid... može se računati među dobročinitelje čovečanstva.“ Evelin Vau je u Tajmsu italijansku hranu nazvala jednom od dve knjige koje su joj 1954. pružile najviše zadovoljstvo.[24] U vreme kada je dovršila knjigu, matičnu kompaniju je zatvorila Lemanova izdavačka kuća, a ona je morala da promeni izdavača. Uopšte joj se nije dopadala nova kompanija i napisala je njeno viđenje te kompanije u članku iz 1985. godine. Ne odobravajući pristup njenim knjigama koje je preduzeće preuzelo, njen agent, Pol Skot, nagovorio je izdavača Makdonalda da se odrekne njihovih prava za sledeću knjigu. Umesto toga, ona je potpisala za n ovog izdavača za knjigu koju je izdala 1955. godine.[25] Summer Cooking ilustrovao je njen prijatelj, umetnik Adrijan Dantrej. Posetio bi je kod kuće i skicirao je u kuhinji, dok je ona spremala ručak za njih oboje. Neograničena geografskim planovima svojih prvih tri knjiga, ona je pisala o jelima iz Britanije, Indije, Mauricijusa, Rusije, Španije i Turske, kao i Francuske, Italije i Grčke. Knjiga je odražavala njeno čvrsto verovanje da jede hranu u sezoni; volela je „zadovoljstvo otkrivanja povrća svake sezone“ i smatrala je „prilično dosadnim jesti istu hranu tokom cele godine“.[26] Rekla je da joj je cilj bio da: naglasak na dva aspekta kuvanja koji se sve više zanemaruju: pogodnost određene hrane određenom godišnjem dobu i zadovoljstvo jesti povrće, voće, perad, meso ili ribu koja je u sezoni, dakle u najboljem slučaju, najbrojnija i najjeftinija. [27] Ubrzo nakon objavljivanja knjige, ona se udaljila od svoje redovne kolumne u časopisima, što joj je ponudilo više novca i više mesta u časopisima. Novi ugovor značio je da je pisala i za Vougov sestrinski magazin House & Garden. Odri Viters, urednica Vougua, želela je da ona napiše više ličnih kolumni nego što je to činila za ranije časopise i plaćala joj 20 funti mesečno za sastojke hrane, a povremeno i 100 funti za istraživačka putovanja u Francusku.[28] Dejvid je posetio nekoliko oblasti Francuske, upotpunivši istraživanje za svoju sledeću knjigu, French Provincial Cooking, koja je bila `vrhunac i sinteza decenije rada i razmišljanja`. Objavljena 1960. godine, to je, prema Oksfordovom rečniku, knjiga po kojoj bi je najbolje pamtili. Njen agent pregovarao je ugovore sa novim izdavačem, Majkl Džozefom, i novom ilustratorkom, Džulijet Reni.[29][30] Recenzije o novoj knjizi su podjednako laskave kao i kritike za njene prethodnike. Times Literary Supplement je napisao: `Francusko provincijsko kuvanje treba čitati, a ne brzo. Ono diskutuje o određenoj vrsti i poreklu jela popularnih u raznim francuskim regionima, kao i o kulinarskim terminima, travama i kuhinjskoj oprem koje se koristi u Francuskoj. Ali oni koji mogu dati dodatno vreme ovoj knjizi biće dobro vraćeni jelima kao što su La Bourride de Charles Bérot i Cassoulet Colombié. ` Posmatrač je rekao da je teško razmišljati o tome bilo koji dom koji može učiniti bez knjige i nazvao je Elizabet `vrlo posebnom vrstom genija`. Knjiga je bila posvećena Peteru Higinsu, još uvek njenom ljubavniku. Njen otuđeni muž živeo je u Španiji od 1953. godine, i na sramotu svoje supruge, imenovan je u slučaju razvoda koji je prijavljen u koloni tračeva „Dejli Ekpresa“. U intervjuu objavljenom u novinama, Toni je nju nazivao `mojom bivšom ženom`; podnela je zahtev za razvod, a postupak je okončan 1960. godine.[31] 1960 painting of a plucked duck hanging in a kitchen Slika Žan Batista Odrija za ilustraciju knjige French Provincial Cooking. Dejvid je 1960. prestala da piše za Sandej Tajms, pošto nije bila zadovoljna zbog uredničkog uplitanja u njen primerak; ubrzo posle toga takođe je napustila Voug jer promena smera časopisa nije odgovarala stilu njene kolumne. Pridružila se nedeljnim publikacijama: The Spectator, Sunday Dispatch, The Sunday Telegraph. Njene knjige su sada došle do široke javnosti, nakon što ih je izdavač masovnog tržišta Penguin Books štampao u mekom omotu, gde su prodate u više od milion primeraka između 1955. i 1985. godine. Njen rad je imao uticaja i na britansku kulturu hrane: istoričar Peter Klark smatra da „semenični uticaj francuske provincijske kuvarice Elizabet Dejvid (1960), uz njenu ogromnu prodaju knjiga zaslužuje istorijsko priznanje.“ Kuper smatra da je njena `profesionalna karijera bila na vrhuncu. Ona je bila cenjena ne samo kao vodeća spisateljica u Britaniji o hrani i kuvanju, već kao žena koja je promenila prehrambene navike Engleske srednje klase.` [32] Njen privatni život bio je manje dobar. U aprilu 1963. godine njena veza sa Higinsom završila se kada se ponovo oženio. Jedno vreme je pila previše alkohola i prečesto je pribegavala tabletama za spavanje.[33] Verovatno kao rezultat ovih faktora i prekomernog rada, Dejvid je 1963. godine, kada je imala 49 godina, doživela izliv krvi u mozgu. Vest o događaju držala je u svom bliskom krugu prijatelja - nijedan urednik publikacija za koje je radila nije bio svestan kolapsa - pošto nije želela da joj se naruši reputacija teškog radnika. Oporavila se, ali samopouzdanje joj je bilo loše poljuljano i njen osećaj ukusa privremeno je pogođen; tokom određenog vremena nije mogla da okusi so ili uticaj soli na ono što je kuvala, ali njen osećaj za miris prženja luka bio je toliko pojačan da je bio neugodan za nju. U novembru 1965. godine ona je zajedno sa četiri poslovna partnera otvorio Elizabeth David Ltd, prodavnicu kuhinjske opreme. Među njenim kupcima bili su Albert i Majkl Ru, koji su tamo kupovali opremu koju bi inače morali kupiti u Francuskoj.[34] Elizabet, koja je odabrala zalihe, bila je beskompromisna u izboru robe; uprkos velikom asortimanu kuhinjskih pomagala, prodavnica nije imala ni zidne oštrice noža ni prese za beli luk. Dejvid je napisala članak pod nazivom `Prese za beli luk potpuno su beskorisne`, odbila ih je prodati i savetovala kupce koji su tražili da idu negde drugde. Na drugom mestu, nasuprot tome, neke njene knjižice nisu štampane posebno za radnju. Neke od njih kasnije su uklopljene u zbirke njenih eseja i članaka.[35] Prodavnica je u The Observer opisana kao: ... potpuno jednostavna. Na prozoru stoje piramide francuskih šoljica za kafu i engleskih gvozdenih lonaca. ... Gvozdene police sadrže kalupe i kalupe svakog oblika, glazirane i neglazirane zemljane posude, činije i posuđe tradicionalnih boja, obične posude i tave od debelog aluminijuma, livenog gvožđa, staklastog emajla i vatroslatni porcelan, neprirodno posuđe klasičnih oblika i uredni redovi kuvarskih noževa, kašika i viljuški. [36] Dejvid je smanjila svoje obaveze pisanja da se koncentriše na vođenje radnje, ali je pridodala neke članke u časopisima i počela više da se fokusira na englesku kuhinju. Ona je još uvek uključivala mnoge recepte, ali sve je češće pisala o mestima - pijacama, farmama - i ljudima, uključujući profile poznatih kuvara i gurmana poput Marsela Bulestina i Eduara de Pomijane. U svojim kasnijim člancima izrazila je snažno stanovište o širokom rasponu tema; gnusila je reč `hrskava`, zahtevajući da zna šta je to što `hrskavo` nije; priznala je nemogućnost dopunjavanja bilo čije čaše sve dok se ne isprazni; insistirala je na tradicionalnom obliku spremanja ` Velški zec “; ona je prezirala Mišelinovim standarde. Dok je vodila prodavnicu, ona je napisala još jednu knjigu „ Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen“ (1970). Bila je to njena prva knjiga u deceniji i prva od projektovanog serijala o engleskoj kuhinji koja se zvala `englesko kuvanje, drevno i moderno`. Odlučila se da se koncentriše na to dok se oporavlja od cerebralnog krvarenja 1963. godine. Knjiga je bila odstupanje od njenih ranijih dela i sadržavala je više istorije hrane o tome što je nazivala `engleskom zaokupljenošću začinima i mirisima, voćem, arome, izvori i začine orijenta, u blizini i daleko `.[37] Posle 1970 Njena prodavnica nikada nije bila više nego skromno profitabilna, ali ona neće sniziti svoje standarde u potrazi za komercijalnim povratom. Doveden je novi menadžer koji je vodio radnju i ona se borila protiv mnogih njegovih promena, ali ona je uvek bila u manjini protiv svojih kolega direktora. Stres neslaganja oko kompanije - i smrti sestre Dijane u martu 1971. i majke u junu 1973. - doprinele su zdravstvenim problemima i patila je od hroničnog umora i natečenih nogu. Postepeno su njeni poslovni partneri smatrali da je njen komercijalni pristup neodrživ, a 1973. napustila je kompaniju. Na njenu ljutnju, radnja je i dalje trgovala pod njenim imenom, mada je periodično pokušavala da ubedi svoje bivše kolege da to promene. Njena druga knjiga o engleskoj hrani bila je English Bread and Yeast Cookery koja je provela pet godina istražujući i pišući. Rad je obuhvatio istoriju proizvodnje hleba u Engleskoj i ispitivanje svakog upotrebljenog sastojka. Ljutila se zbog standarda hleba u Britaniji i napisala: Ono što je krajnje zastrašujuće je nered koji naša briga za mlevenje i pečenje uspevaju napraviti sa dragim kupljenim zrnom pšenice. Jednostavno, troši se nacija kojoj je toliko malo stalo do kvaliteta svog hleba da je sebi dozvolio da se očara, kupujući ekvivalent osam i četvrt miliona velikih belih fabričkih hlebova svakog dana u godini.[38] Godine 1977. ona je teško povređena u saobraćajnoj nesreći - zadobila je prelom levog lakta i desnog zgloba, oštećenu kapicu kolena i slomljenu vilicu - od čega joj je trebalo dugo vremena da se oporavi. Dok je bila u bolnici, objavljena je knjiga English Bread and Yeast Cookery. Njena knjiga dobila je veliku pohvalu, a Džejn Grigson, pišući u časopisu The Times Literary Supplement, sugerisala je da kopiju knjige treba dati novopečenom bračnom paru, dok je Hilari Spurling, pregledavajući časopis The Observer, pomislila da nije samo to `grozna optužnica britanske industrije hleba`, ali jedna sa `urednošću, autoritetom, fenomenalnim opsegom i velikom pažnjom prema detaljima`.[39][40] Neke od istraživanja koje je ona preduzela za English Bread and Yeast Cookery obavljena je sa Džil Norman, njenom prijateljicom i izdavačom. Odlučile su da bi trebalo da proizvedu još knjiga, prva od dve je bila Ice and Ices i zbirku Elizabetinih ranih kolumni. Kompilacija postojećih eseja i članaka za štampu trajala je manje vremena, a 1984. godine objavljena je knjiga „Omelette and a Glass of Wine“, čiji je urednik Norman, koji je postao njen književni izvršilac i koji je uređivao dalje njene radove nakon njene smrti.[41] Smrt njene mlađe sestre Felisiti, koja je trideset godina živela na zadnjem spratu svoje kuće, bila je težak udarac za Dejvidovu. Počela je da pati od depresije i otišla je lekaru posle bolova u grudima; dijagnosticiran joj je tuberkuloza i ona je hospitalizovana. Nakon neprijatnog vremena tokom tromesečnog boravka u bolnici, gde su lekovi koji su joj prepisivali imali nuspojave koje su uticale na njenu jasnoću razmišljanja, njen prijatelj, uvoznik vina i pisac Džerald Ašer, dogovorio je da ona ostane kod njega u Kaliforniji da se oporavi.[42] Ona je bila u nekoliko poseta Kaliforniji, u čemu je veoma uživala, ali njeno zdravlje je počelo da propada. Budući da su joj noge već neko vreme bile teške i bolne, trpela je niz padova što je rezultiralo nekoliko šavova u bolnici. Postala je sve više samosvojna, ali uprkos periodima provedenih u krevetu kod kuće, nastavila je da radi na knjigama. Shvatila je da neće moći da završi posao i zamolila je Normana da je dovrši umesto nje. Objavljena je 1994. godine, pod naslovom Harvest of the Cold Months.[43] Maja 1992. ona je doživela moždani udar, pa je dva dana kasnije usledio drugi, što je bilo fatalno; umrla je u svojoj kući u Čelsiju 22. maja 1992. godine, stara 78 godina. Sahranjena je 28. maja u porodičnoj crkvi Svetog Petra u Folkingtonu. Tog septembra održana je komemoracija. Pru Lit je za njen stari kuhinjski sto platila 1.100 funti jer je tamo „kuvala svoje omlete i napisala većinu svojih knjiga“. Ukupni prilivi na aukciji bili su tri puta veći od očekivane vrednosti.[44][45] Knjige Od 1950. godine ona je bila poznata po člancima iz časopisa, a tokom 1960-ih i 70-ih, po svojoj kuhinji, ali njen ugled počivao je i dalje uglavnom leži na njenim knjigama. Prvih pet, objavljeno između 1950. i 1960, obuhvataju kuhinju kontinentalne Evrope i šire. 1970-ih Dejvid je napisala dve knjige o engleskom kuvanju. Poslednja njena knjiga objavljena u životu bila je zbirka prethodno štampanih eseja i članaka. Iz opsežnih beleški i arhiva koje je autorka ostavila, njena književna izvršiteljica, Džil Norman, uredila je i dovršila još četiri knjige koje je ona planirala da objavi. Šest drugih knjiga koje su objavljene nakon autorkine smrti bile su kompilacije izvedene iz njenih postojećih radova.[46] Po savetu svog izdavača, Dejvid je konstruirala svoje rane knjige kako bi izmeštala recepte sa odgovarajućim odlomcima putopisa i scenskih slika ranijih pisaca, a kako je samopouzdanje i reputacija rasla i sama. A Book of Mediterranean Food (1950) se bavila sa devet autora, između jedanaest odeljka recepata. Recenzenti su komentarisali da njene knjige poseduju književne zasluge, kao i praktične instrukcije.[47] Neki kritičari, naviknuti na prepisivačke pisce o kulinarstvu, smatrali su da njen pristup zahteva previše znanja od strane čitalaca. Po njenom mišljenju, „Idealni pisac o kuvanju je onaj koji čini da čitaoci žele da kuvaju, kao i da im govori kako se to radi; trebalo bi da ostave nešto, možda ne previše, ali malo: ljudi moraju da naprave svoja sopstvena otkrića, koriste sopstvenu inteligenciju, u suprotnom će im biti uskraćen deo zabave. ` U Njujork Tajmsu, Kreg Kjelborn se divio Elizabet, ali je napomenuo da je to zato što je pretpostavljala da su njeni čitaoci već poznavali osnove kuvanja bi je „više cenili od strane onih koji ozbiljno brinu za hranu nego onih koji imaju povremeni interes“. Pisac Džulijan Barns je prokomentarisao da je kao kuvar amater pronašao njene krajnje instrukcije zastrašujuće: „Prva rečenica glasi ovako:„ istopite naseckane i narezane paradajze na maslinovom ulju pola kilograma „… Rastopite? Rastopite paradajz? ... Može li biti da je i Elizabet Dejvid bila previše dobar pisac da je pisac hrane? ` Kasniji kuvar, Tom Parker Bauls, primećuje: „Ne okrećete se ka Elizabet Dejvid zbog dadilje, detaljnih uputstava ili preciznih iznosa i vremena. Pretpostavlja da znate osnove i pisac je koji nudi inspiraciju, i predivna, odvažna proza. Njeni recepti su bezvremenski, a sve njene knjige divna referentna dela (i neumorno istražena) i nudi lepa čitanja. `[48] Osam knjiga i osam brošura koje je ona objavila tokom svog života pokrivaju hranu Francuske; Italija; ostatak Mediterana i šire, u Aziju; i Englesku. Francuska Dve njene najpoznatije knjige fokusiraju se na francusku kuhinju: French Country Cooking (1951) and French Provincial Cooking (1960); Francuska se ističe, mada ne isključivo, u druge dve: A Book of Mediterranean Food (1950) and Summer Cooking (1955). Ona je postavila obrazac za svoje knjige grupišući recepte po kategorijama, sa odeljcima koji su povezani njenim odabranim odlomcima iz literature. U svojoj prvoj knjizi Mediteranska hrana Dejvid je predstavila poglavlja o supama; jaja i ručak; riba; meso; obilna jela; živina i divljač; povrće; hladna hrana i salate; slatkiši; džemovi, kanali i konzerve; i sosovi. Ona je široko sledila ovaj obrazac u svoje sledeće četiri knjige. Njen pogled na mesto francuskog kuvanja u hijerarhiji svetske kuhinje izložen je u njenom uvodu u knjizi French Country Cooking: „Francuska regionalna i seljačka kuhinja ... u najboljem slučaju je najukusnija na svetu`. Bila je čvrsta vernica tradicionalnom francuskom pristupu kupovini i pripremi hrane: Dobro kuvanje je iskreno i jednostavno, i time ne mislim da podrazumevam da ćete u ovoj ili u bilo kojoj drugoj knjizi pronaći tajnu otkrivanja prvoklasne hrane za nekoliko minuta bez problema. Dobra hrana je uvek problem i njenu pripremu treba smatrati trudom ljubavi, a ova knjiga namenjena je onima koji stvarno i pozitivno uživaju u poslu koji zabavljaju prijatelje i obezbeđuju porodicama prvoklasnu hranu. [49] Iako ne zanemaruje složena jela - posvetila je šest stranica izboru sastojaka za kuvanje pot-au-feu (kuvanje zeca) - Dejvid je smatrala jednostavno svakodnevno kuvanje kao na neki način i zahtevnijim i dala mnogo recepata za `vrstu hrane koja se često jede u štedljivim francuskim domaćinstvima i to je veoma dobro`.[50] Dejvid je naglasila važnost pažljive i oprezne kupovine sastojaka. Napisala je poglavlja o francuskim tržištima. Uprkos raširenoj percepciji da je njen pogled na hranu u osnovi mediteranski, French Provincial Cooking, daleko njena najduža knjiga do danas, istraživala je kuhinju Francuske od Normandije, kao i jug. Gledajući čitavo polje kuvarskih knjiga, Džejn Grigson je ovo shvatila kao „najbolju i najsimpatičniju od svih njenig knjiga“.[51] Italija Za razliku od svoja dva prethodnika, knjiga Italian Food (1954) izvukla je malo iz svega što je već napisala. Provela je mnogo meseci u Italiji istražujući pre nego što je započela rad na rukopisu. Dejvid je već imala dve uspešne knjige za manje promene izvoda ranijih pisaca da bi poboljšala svoju prozu i prepisala recepte sa svojim vlastitim esejima i uvodi u različite odeljke. Knjiga započinje poglavljem „Ormar italijanske prodavnice“, koji daje britanskim kuvarima, koji su u to vreme uglavnom bili nepoznati većinom italijanske kuhinje i metoda, uvid u italijansko bilje, začine, konzervirane, flaširane ili sušene sastojke uključujući inćune, tuna, fungi, pršut, i italijanski osnovni sastojci, kao što su beli luk i maslinovo ulje, oboje su retko viđeni u Britaniji ranih 1950-ih.[52] Ostatak knjige sledi osnovni obrazac ranijih dela, sa poglavljima o supi, ribi, mesu, povrću i slatkišima, sa dodatkom dodatnih predmeta relevantnih za italijansku hranu, testeninu poput raviole i njoke, takođe i pirinač i italijansko vino. Pored ove knjige, u njenim ostalim delima postoje mnogi italijanski recepti i opisi zemlje i ljudi. Prvi recept u njenoj prvoj knjizi Mediterranean Food - je đenovskog porekla. Takođe se u toj knjizi nalaze recepti za bokokos, oso buko, i nekoliko italijanskih testenina i jela od piletine. Među receptima u letnjem kuvanju je peperonata (pimentos ili slatka paprika kuvana sa paradajzom na maslinovom ulju i maslacu) koja je preispitana kao naslovni članak u kasnijoj selekciji njenih dela. U „Omletu i čaši vina“ ona je štampala italijanske recepte, uključujući supe i omlete od hmelja. Takođe se u toj knjizi nalaze značajni eseji o italijanskim ljudima i mestima. Postoji li muškatni oraščić u kući? uključuje članak sa šest stranica o jelima od povrća iz Mantue, i drugi slične dužine o varijacijama pica u Italiji i šire.[53] Druge mediteranske zemlje i šire Kada je 1950. godine objavljena njena prva knjiga, Mediterranean Food, britanska javnost je i dalje trpela restrikcije obroke hrane posle Drugog svetskog rata. Njeno evociranje svakodnevnog obilja i izvrsnosti mediteranske hrane bilo je razotkrivajuće i iako nije dosegla široku javnost sve dok sredinom pedesetih godina 20. veka nisu izašla jeftina izdanja knjiga sa mekim koricama, recenzenti su odmah uočili njenu važnost. U uvodu za ovu knjigu, ona je iznela svoju osnovnu premisu: „Kuvanje mediteranskih obala, obdareno svim prirodnim resursima, bojom i aromom Juga, spoj je tradicije i sjajne improvizacije. Latinski genij blista iz posude za kuhinju. I to je iskreno kuvanje; nijedna od sramne Grande kuhinje hotela International Palas. ` Ipak priznala je da kultura Mediterana nije isključivo grčka i cvetala je na` kopnu `. Opisala je neprestane elemente u hrani u tim zemljama kao: ... ulje, šafran, beli luk, oštra lokalna vina; aromatični parfem od ruzmarina, divljeg majorana i bosiljka u kuhinjama; sjaj pijačnih klupa nagomilanih pimentom, patlidžanima, paradajzom, maslinama, dinjama, smokvama i limetama; velike gomile sjajnih riba, srebra, vrhova ili tigrastih pruga i one duge igle ribe čije su kosti tako misteriozno ispadale zelene.[54] U svojim drugim knjigama ona daje recepte sa celog Sredozemlja, uključujući gaspačo i tortilje iz Španije; dolmades, i jaja sa skordalijom iz Grčke, ovčetine punjene patlidžanima, supu od jogurta, papriku od šargarepe i pirinča iz Turske; i sirijsko jelo od piletine s bademima i pavlakom. S druge strane, ona uključuje Mauricijansku kašu od krompira; ledena supa od krastavaca i cikle iz Rusije; perzijski patlidžan, pirinač i ovčetina; šiš kebab i garam masala iz Indije; i jermenska pica, za koje se tvrdi da je starija od italijanske verzije.[55] U istraživanju za Udruženje jezika i književnosti Australijskih univerziteta iz 2012. godine, Karodi Kulver piše, `Njen jezik, posebno njena upotreba opisa, najjače primenjuje narativan i književni kvalitet mediteranske hrane. Njene slike, anegdote i književni citati preobražavaju se njeni recepti u pričama o iskustvu i sećanju ... ... Sastojci i jela nisu samo dati kao spisak uputstava, već su predstavljeni kao deo specifične kulture. `[56] Engleska Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen (1970) i English Bread and Yeast Cookery (1977) uključuju nekoliko britanskih jela izvan Engleske, kao što su škotska dimljena zlatoperka; i patka od valijske soli. Dejvidova je, kao i mnogi iz njene generacije i klase, koristila izraze `Engleska` i `Engleski` da bi se odnosio na čitavu Britaniju.[57] Neki pisci veruju da je Dejvid zapostavila kuvanje sopstvene države u korist mediteranske kuhinje. U šaljivom časopisu Punch, Humphrey Lyttelton je smatrala da preferira „nepristupačne saksije“ nego „sjajnu kumbersku kobasicu“. Godine 2009. autor o hrani Tim Hejvard optužio ju je za `romantično široko naočeno`, preteranu usredsređenost na Francusku i Mediteran. Čejni komentariše da su, kad su 1970. godine objavljeni Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen, neki njeni najvatreniji obožavaoci ostali zaprepašćeni kada su je otkrili kako ističe britansku kulinarsku tradiciju, `u najboljem slučaju ... jednako bogatu i nagrađujuću kao i Mediteran `. Kuper piše da je, iako je promena fokusa sa francuske i mediteranske hrane na englesku iznenadila javnost, ona već neko vreme krenula ka tome.[58] Dejvid je detaljno obrađivao svoje teme iz engleskog jezika: Spices, Salt and Aromatics duži su od knjige o mediteranskoj hrani, francuske kuhinje ili letnjeg kuvanja. Zamišljala je da to bude prva u nizu od tri ili čak pet knjiga o engleskoj kuhinji: `Zavisi koliko vremena imam ... Kasnije će se sveske baviti hlebom, kvascima, kolačima, kremama, sirevima i jelima od jaja, i meso i divljač `. Nikad nisu napisani, osim knjizi o engleskom hlebu i kvascu, koji je gotovo 100 stranica najduži od svih Dejvidovih dela.[59] Dejvid je svesno sledila put Hilde Lejel i Doroti Hartli u istraživanju britanskih sastojaka i jela. Poput njih, ona se osvrnula na regionalnu istoriju kako bi pronašla ono što je videla kao „tradiciju kulture koja je ukorenjena na zemlji“, `pre pustoši industrijske revolucije`. Ona nije romantizovala britansku kulinarsku prošlost: `Radnici na farmama i u fabrikama, zanatlije i sveštenici i dalje su živeli na veoma ograničenoj ishrani ... njihovi kuhinjski prostori bili su tako primitivni, a oprema tako oskudna da su mogli postojati samo najosnovniji oblici kuvanja `. Ali, njena stalna merila su bili pošteni sastojci i nezahtevno kuvanje. Osudila je - i objasnila alternative - veštačkom, `ozloglašenom hlebu` i `svim sintetičkim pomagalima za aromatizaciju ... Niko nikada nije uspeo da otkrije zašto Englezi smatraju da se čaša vina koja se dodaje u supu ili gulaš, deluje kao bezobzirna ekstravagancija i u isto vreme troši kilograme na sosove u bocama, kocke supe, kečape i veštačke arome “.[60] Obe knjige na engleskom jeziku su u dva dela. Prvi odeljak je istorijski, stavljajući temu u kontekst savremenog čitaoca. U knjizi Spices, Salt and Aromatics, ona piše o pozadini bilja i začina koji su se koristili u britanskim kuhinjama tokom prethodnih vekova i skicira istoriju njihovog usvajanja iz Azije i kontinentalne Evrope. Književni prilog Tajmsa ovaj je deo knjige nazvao `teškim za gledanje kao dobar triler`. Pregledavajući knjigu Hilari Sparling napisala je da ona sadrži `istoriju gotovo svakog razvoja od useva i žitarica kamenog doba`.[39] Kolekcija eseja i članaka Iako je ona crtala iz svojih mnogih članaka iz časopisa za materijal u svojim ranijim knjigama, An Omelette and Glass of Wine (1984) bila je prva direktna antologija njenog rada. Sastavljen uz pomoć Džil Norman, sastoji se od njenih izbora iz njenih eseja i članaka objavljenih od 1949. godine. Članak iz kojeg knjiga nosi svoj naslov esej je o „gotovo primitivan i elementaran obrok evociranom rečima:„ Idemo samo omlet i čašu vina “ komentarisala je Elizabet svoju knjigu. Među ostalim temama su i profili ljudi, uključujući Normana Daglasa, Marsela Boulestina, gospođu Biton i `gurmana u Edvardanskom Londonu`, pukovnika Natanijela Nunjam-Dejvisa. Nekoliko odeljka posvećeno je opisima tržišta gradova u francuskim državama i nepretencioznih restorana i hotela u Francuskoj. Postoje članci o limunu, mesu iz lonca, majonezu, pici, salamurima, tartufima, kao i o kuhinjama Španije i Maroka. Za većinu članaka ona je pružila ili uvod ili napomenu ili oboje.[61] Ona je imala nameru da objavi drugu takvu brošuru i osam godina nakon njene smrti, Norman, njen književni izvršilac, objavio je nastavak, Is There a Nutmeg in the House? (2000). Kao i njegov prethodnik, on je bio izvučen iz članaka iz časopisa, eseja i drugih ranijih napisa, kojima je Norman dodao člancima koje je ona napisala u 1980-ima. Prvi deo knjige je kratak autobiografski deo, retkost od nje, koja je pažljivo čuvla njenu privatnost. Njeno interesovanje za istorijske aspekte kuhinje daje opseg u esejima o istoriji. Članci namenjeni domaćem kuvaru uključuju `Do not Despair over Rice`, `Making Ice Cream`, i jedan koji izriče pogled po kome je bila poznata: `Garlic Presses are Utterly Useless`. Njujork Tajms je knjigu nazvao `ovom vrlo privlačnom, potpuno upijajućom raznolikošću. ... Ovo je knjiga koja je dovoljno dobra za jelo - i, na neki način, možete i da je pojedete.`[62] Brošure Ona je napisala osam knjižica (brošura) na pojedinačne teme. Prve dve, The Use of Wine in Fine Cooking (1950) i The Use of Wine in Italian Cooking (1952), naručili su i objavili trgovci vinom. Ona je ponovo koristila prvo kao poglavlje u knjizi French Country Cooking.[63] Ona je za svoju prodavnicu kuhinjske opreme napisala: Dried Herbs, Aromatics and Condiments (1967); English Potted Meats and Fish Pastes (1968); The Baking of an English Loaf (1969); Syllabubs and Fruit Fools (1969), Green Pepper Berries (1972). Deo sadržaja preuzet je iz njenih ranije objavljenih članaka iz časopisa, a neki su dodatno upotrebljeni i prošireni u kasnijim knjigama.[64] Njena poslednja brošura je Cooking with Le Creuset (1989) napisana francuskim proizvođačima posuđa Le Creuset.[65] Posthumne publikacije painting of old market stall selling drinks La Belle Limonadière, 1827, slika prikazana u knjizi Harvest of the Cold Months Pored Is There a Nutmeg in the House? još tri knjige koje je ona dovršiola a koje je uredio Norman nakon što je autorka umrla. Harvest of the Cold Months (1994) nosi titl `A social history of ice and ices`. Elizabet je na njemu povremeno radila nekoliko godina pre bolesti. Knjiga prati istoriju leda u kuhinjama Evrope iz srednjovekovnih vremena, kada ga je trebalo doneti iz planina i čuvati u ledenim kućama. Nezavisni recenzent opisao je to kao `nekuvarsku knjigu, već zadivljujući podvig detektivske stipendije ... raskošan i dostojanstven`. Pregledajući knjigu u Tajmsu, Najdžela Loson je napisala da je, premda je zaslužila mesto na policama svakoga ko se brine o hrani, otkrila nestajanje autorske energije i „nedostaje joj uobičajena, živahna i žestoka, čitljivost“.[66] South Wind Through the Kitchen(1997) bio je završetak jednog od njenih projekata u kasnijim godinama na kome je radila sa Normanom: zbirka jednih svezaka najboljih njenih opsežnih radova. Norman je pozvao kuvare, pisce i njene prijatelje da odaberu svoje omiljene članke i recepte. Mnogi autori, kao što je kuvar Simon Hopkinson, dali su uvod ili prigodne reči za odabrane komade. Ekstrakti i recepti preuzeti su iz svih knjiga objavljenih 1996. godine. Postoji više od 200 recepata, organizovanih na uobičajeni način sa odeljcima o jelima i sastojcima - jaja i sir, riba i školjke, meso, živina i divljač, povrće, testenine, mahunarke i žitarice, umaci, slatka jela i kolači, konzerve i hleb - isprepleteni su, kao u Dejvidovim ranijim radovima, sa člancima i esejima. Naslov knjige potiče iz eseja objavljenog 1964. godine i repriziranog u „An Omelette and a Glass of Wine“ i referenca je na Južni vetar, najpoznatiji roman njenog mentora Normana Daglasa.[67] Poslednja od knjiga koje je ona planirala da objavi bila je Elizabeth David`s Christmas (2003). Ona i Norman razgovarali su o takvoj knjizi još tokom 1970-ih, ali rad na drugim projektima je to sprečio. Nakon njene smrti, Norman je ustanovio da njeni autorski radovi pišu i sastavljaju mnogo više materijala o božićnoj temi nego što je to iko drugi shvatio. Božićni recepti od kojih se najčešće pitala Elizabet su činili jezgro knjige. Zajedno sa nekoliko božićnih recepata iz mediteranske hrane, francuskog provincijskog kuvanja i začina, soli i aromatike u engleskoj kuhinji i revidiranih članaka objavljenih prethodnih godina u časopisima, pretvoreni su u delo na 214 stranica. Poglavlja su se bavila društvenom i istorijskom stranom Božića, prvim jelima i hladnim mesom, supovima, perutninom i divljači, mesom, povrćem i salatama, umacima, kiselim krastavcima i nadjevima, desertima, kolačima i pićima. Knjiga preispituje jednu od najcitiranijih njenih rečenica, koja je prvi put štampana u Vougu 1959. godine, a uključena je u knjizi iz 2000. godine: `Da sam se snašla - a neću - moj božićni dan je jesti i piti omlet i hladne šunku, uključujući i lepe boce vina tokom ručka i sendviča sa dimljenim lososom, uz čašu šampanjca u krevet uveče. `[68] Između 1995. i 2011. godine Penguin Books izdale su četiri publikacija iz različitih knjiga Elizabet nazvajući je: I`ll be with You in the Squeezing of a Lemon(1995), Peperonata and Other Italian Dishes (1996), Of Pageants and Picnics (2005), and A Taste of the Sun (2011) . Objavljena su još dve publikacije njenih spisa, dok je Norman bio urednik. At Elizabeth David`s Table (2010) objavljena je obeležavajući 60. godišnjice njene prve knjige. Uz priloge nekoliko uglednih britanskih kuvara, uključujući Hopkinsona, Hju Farnli-Vitingstala, Rouz Grej i Džejmija Olivera, sadrži recepte i eseje iz njenih ranije objavljenih dela. Postoji dvanaest poglavlja koja pokrivaju različite tipive večere od supa do deserta i druge teme kao što su pečenje, kuvanje `brzo i sveže` i njeni opisi francuskog i italijanskog tržišta. Elizabeth David on Vegetables (2013) crpljena je uglavnom iz knjiga o mediteranskoj hrani, italijanskoj, francuskoj pokrajinskoj kuhinji. Postoje odeljci o supama; malim jelima; salatama; testeninama; njoki i polentama; pirinču; pasulju i sočivu; glavna jela; hleb; i deserti.[69] Nagrade i pohvale Elizabet je osvojila Glenfiddich nagradu za najboljeg autora 1978. godine za knjigu English Bread and Yeast Cookery. Univerziteti u Eseksu i Bristolu su joj dali počasne doktorate, a dobila je i orden iz Francuske za postignuća u agrokulturi. Postavljena je za oficira Reda Britanskog Carstva 1976. godine, a unapređena je u komandanta Reda 1986. godine. Čast koja ju je najviše obradovala, pripalo joj je saradnikom Kraljevskog društva književnosti u 1982. kao priznanje za njenu književnost. memorial plaque bearing David`s name and dates Plava ploča engleske baštine ispred kuće u kojoj je živela Elizabet Dejvid u Čelsiju Godine 2012. na obeležavanje dijamantskog jubileja Elizabete II, Elizabet je odabrana od strane BiBiSi Radija 4 kao jednog od 60 Britanaca koji su bili najuticajniji tokom 60 godina kraljičine vladavine. Godine 2013. njen portret bio je jedan u nizu poštanskih marki prve klase izdatih u znak proslave stogodišnjice deset „velikih Britanaca“. 2016. godine podignuta je plava ploča engleske baštine na njenom bivšem domu u ulici Halsi 24 u Čelsiju, gde je živela 45 godina; ona je bila prva spisateljica hrane koja je dobila ovaj oblik priznanja.[70] Nasleđe Sećanja na Elizabet bile su tople i pune hvale za njen rad i zaostavštinu. U časopisu Gardijan, pisac hrane Kristofer Drajver nazvao ju je `najuticajnijim piscem kuvarstva i učenjakom engleskog jezika` dok je u Tajmsu pisalo: Elizabet Dejvid bila je doajen engleskih kuvarskih pisaca. Uticala je na generacije koje su dolazile za njom, bilo da su i oni nameravali da budu kulinarski stručnjaci ili su samo uzeli neku njenu knjigu s kuhinjske police za naredni dan večere. `Elizabet Dejvid kaže ...` je davala rešenja koliko začina - i koji začini - treba dodati u papriku, a koliko belog luka ubaciti u preliv. U najboljem slučaju, njena proza bila je precizna kao i njena uputstva, za razliku od nekih njenih prethodnika koji su ponekad davali savete šta da rade u kuhinji neprobojnim rečenicama. Bilo je zadovoljstvo čitati, ona je stilista istinskog razlikovanja. Možda bi je samo u Britaniji klasifikovala kao `pisca hrane`, prečesto prigušnu frazu. Elizabet Dejvid kombinovala je osećanje naučnika prema istoriji sa darom putnika-estete da prenese osećaj za mesto. [71] Njeno pisanje uticalo je na kulturni pristup Britanaca prema hrani. Prema rečima novinarke Džoane Blitman, ona je `izvršila i kulturno i gastronomsko čudo u posleratnoj Britaniji, uvodeći naciju u viziju sveže kontinentalne hrane`, dok spisateljica Rouz Prins smatra da se ona `promenila zauvek način na koji Britanci kuvaju `. Dženet Flojd, profesorka američke književnosti na Kraljevom Koledžu u Londonu, tvrdi da ona nije pokretačica promena, ali je došla da upokoji tu promenu. Istoričar književnosti Nikola Hambl primećuje da je `revolucija hrane u postu`. - ratne godine bi se verovatno desile bez Elizabet Dejvid, mada bi se u njenom odsustvu dogodilo sasvim drugačije `.[72] Flojd komentariše da je Elizabet „pokazala malo interesovanja za privlačenje publike izvan društvene elite ili povezivanje sa njim“; Kuper se posvetio istoj tački, mada naglašava pozitivnu kritiku knjige o francuskom provincijskom kuvanju u časopisu koji predstavlja Komunistička partija Velike Britanije - kao dokaz da je ona imala veći broj čitalaca nego što su ljudi mislili.[73] David se bar dva puta pojavila u izmišljenom obliku. Godine 2000, roman „Ručak sa Elizabet David“ Rodžera Vilijamsa a 2006. BiBiSi je emitovao film: Elizabet Dejvid: Život sa receptima. Godine 1998. Lisa Čejni objavila je biografiju Dejvida; novinar Pol Levi smatrao je film `brzopletim, prevarenim`, mada ga je Laura Šapiro u `Njujork Tajmsu` smatrala `sveobuhvatnim`. Sledeće godine autorka Artemis Kuper je napisala autorizovanu biografiju `Pisanje za kuhinjskim stolom`. Napisala je i zapis za Elizabet u Rečniku nacionalne biografije 2004. (ažuriran 2011). Njeni radovi nalaze se u biblioteci Šlezinger u Institutu za napredno istraživanje Radklif, Univerzitet Harvard.[74] Njena strast prema posuđima pokazala se uticajem na tadašnji stil. Konran priznaje da je njen rad „činio važan deo procesa učenja koji je doveo do staništa“, a uspeh prodajnog preduzeća sa posuđima doprineo je zahtevu za knjigu o francuskom provincijskom kuhinjom. Dejvidova se trudila da obezbedi ilustratorima njenih knjiga tačne detalje - u nacrtu uvoda za francusko provincijsko kuvanje napisala je: „Bila sam zabrinuta da se takvi detalji unesu u obzir jer su neke od ovih regionalnih lonaca već u Francuskoj je vrlo teško naći tako da crteži Džulijet Reni u neku ruku predstavljaju mali istorijski zapis.` Če Njena kampanja protiv masovne proizvodnje i standardizacije hrane bila je ispred svog vremena, iako je Čejni svoje misli opisala kao „instinktivna i neartikulisana“. Jedna od njenih strasti, premisa o kupovini lokalnih proizvoda u sezoni i jednostavnoj pripremi, je poruka koju nastavljaju Stajn, Staler i Farnli Vitingstal.[75] Kuvari i kuvari priznali su Elizabetin uticaj na njihova dela i dela svojih kolega; njena savremena Džejn Grigson napisala je 1967. `Niko ne može da napravi kuvarsku knjigu ovih dana bez dubokog uvažavanja dela Elizabet David.` Grigson je kasnije napisala: Bosiljak nije bilo više od imena neželjenih ujaka, tikvica je štampana kurzivom kao tuđa reč, a malo ko je od nas znao jesti špagete ili podeliti artičoke na delove. ... Zatim je došla Elizabet David poput sunca, pišući sa kratkom elegancijom o dobroj hrani, odnosno o dobro izmišljenoj hrani, dobro kuvanoj. Ona nam je dala do znanja da možemo bolje sa onim što imamo. [76] Rik Stajn, kuvar novijeg doba, kaže da je David na njegov rani rad toliko uticala da je koristio jednu od Mintonovih ilustracija iz knjige mediteranske hrane na svojim menijima kada je prvi put otvorio restoran. Na druge, Najdžela Slejtera, Gordona Remzija, Džejmija Olivera, Pru Lit i Klarisu Dikson Rajt, ona je uticala; Klarsa je rekla da me je David `naučila da je hrana više od kuvanja; takođe je i poezija i strast. Takođe me naučila da se nikada ne slažem sa nečim drugorazrednim`.[77] Norman citira Lit da je prilično šokiran kada je ona pitala studente na ugostiteljskom fakultetu koliko je njih pročitalo njene knjige, a nijedan student nije podigao ruku.` Njen uticaj putovao je dalje od Britanije, a Marijan Buros je u Njujork Tajmsu 1992. napisala da su `desetine mladih kuvara koji su u poslednje dve decenije doneli slavu američkom kuvanju` dužni gospođi Dejvid. ` Iste godine, novinarka Suzan Parsons napisala je u časopisu Kanbera Tajms da „svaki vodeći australijski kuvar stariji od 40 godina odaje počast Elizabet Dejvid kao veliki uticaj na njihov pristup hrani“. Moderniji australijski kuvari, poput Kili Kvong, takođe su naveli nju kao kontinuirani uticaj na njihov rad.[78] Majkl Bejtman, kritičar hrane za The Independent, smatrao je da će ona `biti upamćen kao daleko veći uticaj na englesku hranu od gospođe Biton`; pisac Oberon Vog je napisao da ako ga pita da imenuje ženu koja je dovela rod najveće poboljšanje u engleskom životu u 20. veku, „moj glas bi pripao Elizabet Dejvid.“ Njen biograf Kuper zaključuje ovako svoj članak o Nacionalnom biografskom listu Oskford: Elizabet Dejvid je bila najbolji pisac o hrani i pićima koje je ova zemlja ikada proizvela. Kada je počela da piše 1950-ih, Britanci su jedva primetili šta se na njihovim policama i u tanjirima uopšte nalazi, a možda je tako i bilo dobro. Njene knjige i članci ubedili su čitaoce da je hrana jedno od najvećih životnih zadovoljstava i da kuvanje ne bi trebalo da bude pijaca, već uzbudljiv i kreativan čin. Pri tome je inspirisala čitavu generaciju ne samo da kuva, već i da razmišlja o hrani na potpuno drugačiji način.