Kao na slikama Retko u ponudi Milena Pavlović-Barili (Požarevac, 5. novembar 1909 — Njujork, 6. mart 1945) bila je srpska slikarka.[1] Neki izvori je opisuju kao jednu od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva svetska rata.[2] Od 1932. godine živi i radi u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire u 36. godini života. Redovno je učestvovala na izložbama paviljona Cvijeta Zuzorić i umetničke grupe Lada[3] ali je i pored toga, usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, bila u Srbiji gotovo zaboravljena. Svoja dela uspešno je izlagala i na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope, a kasnije i u Americi, gde sarađuje u modnom časopisu Vog. Njeno delo je domaćoj javnosti otkriveno tek 50-ih godina 20. veka, zahvaljujući slikaru, likovnom kritičaru, teoretičaru i istoričaru umetnosti Miodragu Protiću, koji je njeno delo otkrio srpskoj (i jugoslovenskoj) javnosti 50-ih godina 20. veka.[4] Sa Radojicom Živanovićem Noem Milena Pavlović-Barili je jedini afirmisani predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu.[5] Poreklo[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Danica Pavlović-Barili i Bruno Barili Milenina čukunbaba Sava Karađorđević, Karađorđeva najstarija ćerka . Milena kao mala sedi u krilu bake Bose, otac Bruno, majka Danica i deda Stojan Milena Pavlović-Barili rođena je 1909. godine u Požarevcu, u rodnoj kući svoje majke, Danice Pavlović-Barili. Danica je (po ženskoj liniji) bila praunuka Save Karađorđević, udate Ristić, najstarije Karađorđeve ćerke.[6] Studirala je muziku, klavir i pevanje na konzervatorijumu u Minhenu gde je, u novembru 1905. godine, upoznala Mileninog oca Bruna Barilija.[7] Milenin otac Bruno Barili bio je poznati italijanski kompozitor, muzički kritičar, pesnik i putopisac.[8] U Srbiji je uglavnom poznat kao otac Milene Pavlović-Barili, ali i kao ratni dopisnik iz Srbije tokom Prvog balkanskog i Prvog svetskog rata[9] i pisac memoarskog proznog dela Srpski ratovi.[10] Čuvena parmanska porodica Barili[11] dala je veliki broj umetnika - slikara, pesnika, muzičara[12] i glumaca.[13] Milenin deda Čekrope Barili takođe je bio slikar.[a][15] Milenin deda po majci, Stojan Stojančić Pavlović, bio je predsednik požarevačke opštine, narodni poslanik Napredne stranke, trgovac duvanom i rentijer.[12] Milenina baka Bosiljka godinama je bila predsednica Kola srpskih sestara u Požarevcu.[16] Drugi Milenin deda sa majčine strane bio je Živko Pavlović, poznatiji kao Moler iz Požarevca, koji je krajem 19. veka oslikao unutrašnjost crkve Svetog Arhangela Mihaila u Ramu pored Velikog Gradišta.[17] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Milena sa majkom Danicom, 1911. Već samo srpsko-italijansko poreklo bilo je razlog da najranije detinjstvo Milena provede na relaciji Srbija – Italija,[8] a na to je najviše uticala činjenica da su njeni roditelji živeli razdvojeno, verovatno zbog neslaganja karaktera, da bi se 1923. godine i pravno razveli, mada nikada nisu prekinuli kontakt. Naime odmah po venčanju, 8. januara 1909. godine u pravoslavnoj crkvi u Požarevcu, mladi bračni par odlazi u Parmu, kod Brunove porodice[18] ali, sudeći po zapisima iz Daničinih memoara ona se ubrzo vraća u Srbiju,[b] te je tako Milena Pavlović-Barili rođena u rodnoj kući svoje majke, u Požarevcu. Ipak, već posle šest nedelja, majka i baka Bosiljka odlaze sa Milenom u Rim da bi se nakon osam meseci, zbog Milenine bolesti, vratile nazad u Požarevac.[20][21] Ovakav način života i neprestana putovanja pratiće Milenu sve do odlaska u Sjedinjene Američke Države. Milenin život i rad takođe je obeležila i bolest srca, koja joj je ustanovljena verovatno već u osmom mesecu života[22] i koja će je pratiti do kraja života i biti uzrok njene prerane smrti. Opravdano se pretpostavlja da je upravo bolest imala velikog uticaja na Milenin život i rad i terala mladu umetnicu da aktivno proživi svaki, takoreći poklonjeni trenutak života. Ovako ozbiljni zdravstveni problemi sigurno su u velikoj meri uzrok tako silovitog rada i zaista velikog broja dela koje je iza sebe ostavila.[8] Odnos sa majkom[uredi | uredi izvor] Jedan od prvih majčinih portreta, Milena sa majkom, naslikan 1926. prema staroj fotografiji. Izrađen je u tehnici ulje na kartonu, 47×50,5 cm. Signatura na poleđini (ćirilica): Kopija fotografije iz 1914. mama sa mnom, Milena; (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Portret oca, Bruna Barilija, naslikan 1938. godine. Izrađen je u tehnici ulje na platnu, 41×33 cm (vlasnik: Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Iako je završila studije muzike na čuvenim evropskim konzervatorijumima, Danica Pavlović-Barili se nikada kasnije u životu nije aktivno bavila muzikom. Posle Mileninog rođenja ceo svoj život i svu svoju energiju posvetila odgajanju, školovanju, usavršavanju i lečenju ćerke, a nakon Milenine prerane smrti čuvanju uspomene na nju. Bila je tip žene za koju je odnos sa detetom važniji od odnosa sa muškarcem, spremna da za svoje potomstvo podnese izuzetne žrtve, ali i kasnije kada to dete odraste, utiče na njegov život, životne odluke i odnose s drugim ljudima. Preuzela je odlučujuću ulogu u Mileninom vaspitanju i odgajanju i skoro sigurno kasnije predstavljala dominantnu ličnost u njenom životu. Olivera Janković, autorka jedne od mnogih biografija Milene Pavlović-Barili, Danicu poredi sa velikim majkama iz mitologije, Demetrom ili Leto. Postoji veoma malo sećanja savremenika na Milenu Pavlović-Barili, ali prema onima koja su sačuvana „Milena je bila mila i privlačna, volela je da se oblači ekstravagantno i privlači pažnju, ali je bio dovoljan samo jedan pogled njene majke da se njeno ponašanje promeni”. Sa druge strane i Milena je prema majci imala zaštitnički stav. O tome svedoči zaista veliki broj Daničinih portreta koje je uradila, a na kojima ističe majčinu suzdržanost, otmenost i lepotu, kao stvarne činjenice, ali i kao statusni simbol. Osim kratkog perioda službovanja na Dvoru, Danica je sa ćerkom živela u Požarevcu, u roditeljskoj kući sa majkom i bratom, obeležena za to vreme neprijatnom etiketom razvedene žene. Posle smrti njenog oca Stojana Pavlovića 1920. godine porodica je naglo osiromašila i lagodan život na koji su navikli više nije bio moguć. U takvim uslovima Milena se prema majci ponašala ne samo kao ćerka, već i kao prijateljica, zaštitnica i utešiteljka.[7] Školovanje[uredi | uredi izvor] Već u najranijem detinjstvu, čim je progovorila, majka Milenu uči uporedo srpskom i italijanskom jeziku. U tom najranijem periodu pokazuje i veliki interes za crtanje. U to vreme u Srbiji traju Balkanski ratovi, pa Bruno, tada ratni izveštač iz Srbije, obilazi porodicu. U kratkom periodu mira, do izbijanja Prvog svetskog rata, Milena sa majkom obilazi Italiju. Pred izbijanje rata vraćaju se u Požarevac, gde ostaju do 1. jula 1915, kada odlaze u Italiju, a kasnije i u Francusku.[21] Godine 1916. Milena u Bergamu završava prvi razred osnovne škole. Drugi razred pohađa na Italijansko-engleskom institutu u Rimu (Istituto Italiano Inglese), a zatim sa majkom odlazi u Nicu, gde uči i francuski jezik.[23] Po završetku rata Milena se sa majkom, preko Krfa i Dubrovnika, vraća u Srbiju i privatno, za godinu dana, u Požarevcu završava treći i četvrti razred osnovne škole i upisuje gimnaziju. Milena je u to vreme već imala puno crteža za koje su, prema rečima njene majke, mnogi u Italiji, pa čak i čuveni, tada jugoslovenski vajar Ivan Meštrović, govorili da su sjajni. [21] Tokom drugog razreda gimnazije majka odvodi Milenu na putovanje po Evropi. Odlaze u Linc, gde pohađa Majerovu školu u kojoj je prvi put ozbiljnije primećen njen talenat,[20] a zatim u Grac, gde u ženskom manastiru uči nemački jezik. Po povratku u Požarevac 1922. godine Milena privatno završava drugi razred gimnazije i pripremni tečaj za upis u Umetničku školu u Beogradu, na koju biva primljena, prema rečima njene majke, kao „vunderkind” uprkos činjenici da ima tek 12 godina. Umetničku školu pohađa uporedo sa nižom gimnazijom.[24] U Umetničkoj školi predavali su joj poznati srpski likovni pedagozi i umetnici tog vremena: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović i Dragoslav Stojanović. Za vreme Mileninog školovanja u Beogradu Danica Pavlović primljena je u službu na Dvor kralja Aleksandra Karađorđevića, prvo kao činovnik u Kancelariji kraljevskih ordena, zatim kao nadzornica, gde između ostalog ima zadatak i da podučava srpskom jeziku kraljicu Mariju.[21] Godine 1925. Milena je privatno završila četvrti razred u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, a naredne, 1926. diplomirala na Umetničkoj školi u Beogradu i stekla pravo na položaj nastavnika.[23] Priredila je prvu samostalnu izložbu u Novinarskom klubu u Beogradu. Izlagala je stotinak slika, akvarela, pastela i crteža.[3] Na prolećnoj izložbi Umetničke škole izlagala je zajedno sa školskim drugovima Đorđem Andrejevićem Kunom i Lazarom Ličenoskim.[11] Dnevni list Politika u svom izveštaju sa tog događaja ističe pored ostalih i radove g-đice Milene Pavlović-Barili „koja ima i nekoliko izvrsnih pastela”.[20] Studije slikarstva[uredi | uredi izvor] Zgrada minhenske slikarske akademije U jesen 1926. godine Milena odlazi sa majkom u Minhen. Posle kraćeg vremena provedenog u privatnim školama Blocherer bosshardt i Knirr-Shule na pripremama, upisuje minhensku slikarsku akademiju Akademie der bildenden Künste. Primljena je u klasu profesora Huga fon Habermena, da bi od drugog semestra studira kod mnogo požnatijeg profesora, Franca fon Štuka.[23] Fon Štuk je, prema majčinim rečima, napravio tri izuzetka od svojih pravila da bi je primio: bila je devojka, bila je premlada i bila je prekobrojna. Stari profesor se toliko vezao za svoju mladu i talentovanu učenicu da se sa njom dopisivao sve do svoje smrti.[21] Uprkos tome Milena se na Akademiji osećala sputana da kroz slikarstvo izrazi svoju ličnost. U jednom intervjuu 1937. godine ona ovako opisuje vreme provedeno u minhenskoj Akademiji: „Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisiva je... Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da... zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule godine akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu”. Zato sredinom 1928. napušta Minhen i Akademiju i sa majkom odlazi u Pariz.[25] Može se reći da odlazak u Minhen predstavlja početak Mileninog nomadskog načina života.[8] Nomadski život[uredi | uredi izvor] Autoportret (1938), ulje na platnu, 64×52,5 cm, bez signature (vlasnik Galerija Milene Pavlović-Barili, Požarevac, Srbija) Kompozicija (1938) Biografija Milene Pavlović-Barili bitno se razlikuje od biografskog modela većine srpskih umetnika koji su stvarali između dva rata. Ona nije imala stalno zaposlenje, pa samim tim ni stalni izvor prihoda. Nije imala ni finansijsku pomoć mecene ili države, a njena porodica, iako nekada dobrostojeća, nije mogla da joj obezbedi bezbrižan život, s obzirom da je veliki deo novca odlazio i na njeno lečenje, a porodica posle smrti Mileninog dede Stojana Pavlovića prilično osiromašila.[7] Zato je ona rano počela da zarađuje za život. Godine 1928. sa majkom se vraća u rodni Požarevac, gde pokušava da nađe zaposlenje kao profesor crtanja. Ipak, uprkos svestranom obrazovanju i već priznatom talentu, njena molba biva odbijena, kako u Požarevcu, tako i u Štipu, Tetovu i Velesu, sa klasičnim obrazloženjem da „nema budžetskih sredstava”. U martu 1930. preko Italije i Francuske odlazi sa majkom na proputovanje po Španiji, gde obilazi Granadu, Barselonu, Sevilju, Valensiju i Kordobu. Španija je bila Milenina velika čežnja, što pokazuju i mnogi radovi koji su prethodili ovom putovanju (Prvi osmeh, Serenada, Toreador). Iz Španije odlazi u Pariz, a zatim u London, gde ostaje do 1932. godine. Posle Londona vraća se u Pariz gde živi do 1939. godine. Jesen i zimu 1938/39. provodi u Oslu, a u avgustu 1939. odlazi u Njujork, gde ostaje sve do svoje prerane smrti, 6. marta 1945. Ovakav kosmopolitski život svakako je imao veliki uticaj kako na Milenin rad tako i na njenu ličnost u celini. Na svojim putovanjima obilazi galerije i muzeje, prisustvuje brojnim izložbama, a na mnogima i sama izlagala. Svo to ostavilo je trag na njenim slikama.[8] Život i rad u Americi[uredi | uredi izvor] Naslovne strane `Voga` i jedna od dvadesetak haljina koje je Milena kreirala čuvaju se u Galeriji u njenoj rodnoj kući u Požarevcu Hot pink with cool gray (Toplo ružičasto sa hladnim sivim), ilustracija objavljena u Vogu 15. januara 1940. godine Godine 1939, 18. avgusta, Milena kreće iz Avra brodom „De Grasse” za Njujork, gde stiže 27. avgusta.[23] Već u martu sledeće godine samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery koja se pominje kao značajna referenca u izlagačkoj delatnosti mnogih priznatih umetnika, posebno nadrealista. Brojni prikazi u dnevnoj štampi i umetničkim publikacijama ukazuju na dobar prijem u njujorškoj umetničkoj javnosti. Procenivši da se zbog nadolazećeg rata neće skoro vratiti u Evropu, Milena počinje da traži izvor stalnih prihoda. Ohrabrena majčinim sugestijama, sa kojom održava redovan kontakt putem čestih i iscrpnih pisama (i čiji uticaj nije ništa manji zbog udaljenosti), ona počinje da radi portrete ljudi iz visokog društva. Ovaj angažman joj, pored finansijske satisfakcije, svakako pomaže da se snađe u novoj sredini i uspostavi neophodna poznanstva i veze. Ubrzo dobija i angažman u elitnom modnom časopisu Vog, gde njene ilustracije postižu zapažen uspeh i ubrzo u istom časopisu dobija i ugovor o stalnoj saradnji. Zahvaljujući tom uspehu ona proširuje svoj rad na komercijalnom dizajnu kroz saradnju sa mnogim žurnalima i časopisima (Harpers bazar, Taun end kantri...), radeći naslovne strane, dizajn odeće i obuće i reklame za tekstilnu industriju. Radila je i neku vrstu inscenacija za artikle najvećih modnih kuća u Njujorku, dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme Meri Danhil, kozmetičke preparate kuće Revlon, kao i ilustracije ženske odeće i obuće za različite modne kreatore.[26] Prve godine u Americi bile su posebno teške za Milenu, naročito 1940. kada je, sudeći po prepisci, već u januaru imala srčane tegobe, a verovatno i srčani udar. Ovoliki komercijalni angažman previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek početkom 1943. godine u Njujorku, a zatim u maju i u Vašingtonu. Prilikom otvaranja vašingtonske izložbe upoznaje mladog oficira avijacije[11] Roberta Tomasa Astora Goselina (Robert Thomass Astor Gosselin). Milena se već 24. decembra 1943. godine udaje za dvanaest godina mlađeg Roberta, ali on ubrzo biva otpušten iz vojske, pa mladi par, zbog finansijskih problema, prelazi da živi na njegovom imanju. U leto 1944. godine odlaze na bračno putovanje, na kome Milena doživljava nesreću. Tokom jednog izleta pada s konja i zadobija ozbiljnu povredu kičme, zbog koje je prinuđena da ostane u gipsanom koritu nekoliko meseci.[27] Po izlasku iz bolnice, radi bržeg oporavka, mladi par seli se u Monte Kasino, mali grad u blizini Njujorka. Tu Milena upoznaje Đankarla Menotija (Gian Carlo Mennoti), slavnog kompozitora čija su dela u to vreme bila najpopularnija među probirljivom njujorškom publikom. Saznavši za njene finansijske probleme, Menoti joj nudi angažman na izradi kostima za balet Sebastijan, za koji je komponovao muziku. Milena oberučke prihvata ovu ponudu i još uvek neoporavljena počinje rad na kostimima. Balet postiže veliki uspeh, a sa njim i Milena. Časopis La Art tada piše: „Izuzetno efektni Milenini kostimi u duhu italijanskog baroka, koji podsećaju na nadrealistički stil ove umetnice izvanredni su kada sugerišu sjaj Venecije, gospodarice mora u vremenu opadanja njene moći...”. Zahvaljujući ovom uspehu Milena potpisuje ugovor o saradnji na izradi kostima za balet San letnje noći.[28] Milenine ruke (posmrtni odlivak u bronzi), paleta i tube sa bojom. Milenini poslednji dani i smrt[uredi | uredi izvor] U martu 1945. godine Milena i Robert sele se u svoj novi stan u Njujorku. Milenin uspeh postaje izvestan i izgleda kao da finansijski problemi ostaju daleko iza nje. Rat u Evropi se završava i ona se nada skorom ponovnom susretu sa roditeljima. Iz pisma koje je uputio majci Danici Robert Goselin, a u kome detaljno opisuje događaje, može se zaključiti koliko je Milenina smrt bila iznenadna i neočekivana: uveče 5. marta mladi bračni par odlazi u restoran da proslavi preseljenje. Vraćaju se kući dosta kasno, odlaze na počinak, a Milena ostavlja sobarici poruku da je ujutru probudi u 10 sati... U svom stanu u Njujorku Milena je umrla od srčanog udara 6. marta 1945. godine. U lekarskom nalazu napisano je da je višemesečni život u gipsanom koritu oslabio njeno srce, tako da bi ostala invalid i da je prebolela udar. Đankarlo Menoti, pišući kasnije o Mileninoj smrti, navodi da niko, pa čak ni njen muž, nije znao da joj je srce u tako lošem stanju.[27][8] Milena Pavlović-Barili je kremirana, a urna sa njenim posmrtnim ostacima sahranjena je na groblju blizu Njujorka. Robert Goselin je 1947. urnu lično odneo Brunu Bariliju i ona je 5. avgusta 1949. godine položena u grobnicu br. 774 na rimskom nekatoličkom groblju Cimitero cacattolico deglinstranieri (Testaccio).[23][v] U istu grobnicu kasnije su, po sopstvenoj želji, sahranjeni i njen roditelji: otac Bruno, 1952. i majka Danica 1965. godine. [29][18][30] Slikarski rad[uredi | uredi izvor] Zgrada Kraljevske umetničke škole u Beogradu, u kojoj se danas nalazi Fakultet primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu Madona, 1929. Interes za likovnu umetnost Milena Pavlović-Barili pokazala je veoma rano. Svoju prvu slikarsku kompoziciju, egzotične cvetove, nacrtala je već sa pet godina, a potom i kompoziciju sa jarićima obučenim u haljinice. Veruje se da su ovi crteži bili neka vrsta kompenzacije za druženje sa vršnjacima, koje joj je bilo uskraćeno zbog bolešljivosti ili drugih zabrana.[31] Već na samom početku profesionalnog stvaralaštva kod Milene se zapaža okrenutost ka ljudskom liku i portretu, dok su pejzaž, mrtva priroda i slični motivi u njenom opusu retki i uglavnom ih koristi kao pozadinu u kompozicijama u kojima dominira ljudska figura. U njenom opusu posebno je veliki broj portreta i autoportreta, koje slika od najranijih dana (brojne portrete majke, ujaka, babe, kolega sa klase, svojih filmskih idola...) pa do njujorškog perioda, kada u jednom periodu na taj način zarađuje za život. Kroz celokupno njeno slikarstvo prožimaju se bajkovitost, usamljenost i seta.[8] Njeni radovi odaju naklonost prema dekorativnosti i ilustraciji.[4] Već posle prve samostalne izložbe u Parizu, u proleće 1932. godine, njen slikarski talenat je zapažen u umetničkim krugovima Pariza. De Kiriko u njoj prepoznaje pravac mekog metafizičkog slikarstva, a Žan Kasu joj piše predgovor za katalog. Njenim slikama očarani su Andre Lot, Pol Valeri i mnogi drugi.[11] U Parizu je došlo do naglog osamostaljenja Milanine umetnosti, za šta je verovatno najzaslužniji novi, prisan odnos sa ocem. Njegova umetnička interesovanja i krug boema, umetnika i intelektualaca u kom se kretao i u koji je uveo i Milenu morali su predstavljati veliko ohrabrenje i podsticaj naglo otkrivenoj samostalnosti likovnog izraza mlade umetnice. Bez njegove pomoći verovatno ne bi bila moguća ni izuzetno velika izlagačka aktivnost tokom prvih godina života u Parizu.[32] Slikarstvo Milene Pavlović-Barili prolazilo je kroz nekoliko faza u kojima nema jasnih i naglih rezova, ali ima bitnih razlika. Klasifikaciju Mileninog slikarstva dao je Miodrag B. Protić, najveći poznavalac i teoretičar Mileninog umetničkog rada:[2] Umetnost Milene Pavlović-Barili u Srbiji, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji nije nailazila na razumevanje, što se može videti iz njenih pisama u kojima majci opisuje svoje utiske sa jedne izložbe:[32] oktobar 1932. ... Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela ljubaznost se svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može, preko Ministarstva spoljnih poslova da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. ... Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala... On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da potražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar, itd, itd. I da će videti Presbiro, itd. (Puno lepih reči). Poslepodne je došao iz poslanstva samo on sa ženom. ... Ni jedan novinar jugoslovenski nije došao. ... Akademizam (1922‒1931) Umetnička škola, Beograd (1922‒1926) Umetnička akademija, Minhen (1926‒1928) Prvi znaci: sinteza akademizma, secesija filmskog plakata, Beograd (1928‒1930) Postnadrealizam (1932‒1945) Magički relacionizam (linearni period), Pariz, Rim (1932‒1936) Magički relacionizam („renesansni period), Firenca, Venecija, Pariz - „Nove snage” (1936‒1939) Magički verizam, Njujork (1939‒1945) U odnosu na sve druge naše slikare toga vremena Milena Pavlović-Barili bila je izvan i iznad glavnih razvojnih tokova jugoslovenskog slikarstva, ukalupljenog u stereotip evropske umetnosti tridesetih godina, posebno Pariske škole.[2] Usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, u Srbiji i Jugoslaviji bila je gotovo zaboravljena, sve dok njeno delo domaćoj javnosti nije otkrio Miodrag B. Protić 50-ih godina 20. veka, tekstom u NIN-u (17. oktobar 1954), da bi već u novembru sledeće godine usledila izložba njenih radova u Galeriji ULUS-a.[4] Milena Pavlović-Barili za života je uradila preko 300 radova, kao i veliki broj skica i crteža. Njena dela čuvaju se u Galeriji Milene Pavlović-Barili u Požarevcu, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, kao i u mnogim svetskim muzejima i privatnim zbirkama. Milenina dela su, u organizaciji Galerije Milene Pavlović-Barili iz Požarevca, izlagana u mnogim evropskim gradovima: Briselu, Parmi, Parizu, Bukureštu, Bratislavi, Pragu, Brnu, Skoplju i Zagrebu[33] kao i u mnogim gradovima u Srbiji među kojima je izložba održana u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, kao i izložbe u Somboru, Sremskoj Mitrovici i Gornjem Milanovcu.[34] Najvažnije izložbe[uredi | uredi izvor] Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu Prvu samostalnu izložbu Milena je otvorila u 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu u Beogradu[23], gde se predstavila sa 120 radova nastalih tokom školovanja u Beogradu i Minhenu. Kritika je ovaj prvi Milenin korak u svet umetnosti dočekala blagonaklono, predviđajući joj „sjajnu umetničku budućnost”. O njenom radu pozitivne kritike daju, između ostalih likovni kritičar Sreten Stojanović i pesnik Gustav Krklec.[25] Već januara 1929. godine otvara svoju samostalnu izložbu i u Požarevcu, a nešto kasnije postaje članica Lade i učestvuje na Prvoj prolećnoj i Drugoj jesenjoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, zajedno sa našim najpoznatijim slikarima i vajarima - Jovanom Bijelićem, Lazarom Ličenoskim, Vasom Pomorišcem, Ristom Stijovićem, Ivanom Radovićem, Milanom Konjovićem, Marinom Tartaljom, Tomom Rosandićem.[35] Tokom jednogodišnjeg boravka u Londonu, 27. februara 1931. otvara samostalnu izložbu u londonskoj Bloomsbery Gallery. Godine 1932. izleže na 15. izložbi Lade, otvorenoj 15. marta u Beogradu. Iste godine u proleće samostalno izlaže u Galerie Jeune Europe u Parizu. Na jesen iste godine u Rimu, u Galleria d`Arte. Do 1939. godine, kada odlazi u Njujork, Milena izlaže na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope: Sala d`Arte de `La nazione` (sa Marijom Sinjoreli i Adrianom Pinkerele, Firenca, april 1933), XII éme Salon des Tuileries (Pariz, 1934), II Quadriennale d`arte Nazionale (Rim, februar 1935), Galleriadella Cometa (samostalna izložba, Rim, januar 1937), Quatre chemins (samostalna izložba, Pariz, januar 1938), Samostalna izložba u organizaciji ambasade Kraljevine Jugoslavije u Tirani (mart 1938) Galerie Billiet (sa grupom Nouvelle generation, Pariz, april 1938), Galerie Pitoresque (izložba novog nadrealizma, Pariz 1939) i Galerie Beruhcim Jeune (sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza, Pariz i Hag 1939). U avgustu 1939. godine Milena odlazi u Njujork i već u martu 1940. samostalno izlaže u njujorškoj galeriji Julien Levy Gallery. Komercijalni angažman u Americi previše je okupira, pa sledeću izložbu, samostalnu, otvara tek u zimu 1943. godine u United Yugoslav Relief Fund u Njujorku, a u maju se izložba seli u Corcoran Gallery u Vašingtonu. Prerana smrt zaustavila je dalji uzlet ove jedinstvene umetnice.[8] Književni rad[uredi | uredi izvor] Prve pesme, začuđujuće zrele za svoj uzrast, Milena je pisala još kao sasvim mala devojčica. Milutin Tasić navodi jednu koju je napisala kao sedmogodišnja devojčica, mada nije poznato da li svoju ili odnekud zapamćenu.[24] Roma sabato, 12. novembre 1916. Milena Kad sunce svanjiva i ptičice pevaju onda, onda je leto al ja neću da ga dočekam neću da dočekam na ovom svetu! Ovaj svet sanak samo sanak lep.[36] Bista Milene Pavlović Barili u Galeriji u Požarevcu, rad vajara Nebojše Mitrića (1965) U tekstu pod naslovom „Milenini nervi“, objavljenom 1943. godine u Njuzviku pominje se da je umetnica, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti, zbog čega dve godine nije slikala već je pisala poeziju, kao i da je patila od „užasne” nostalgije praćene čestom promenom raspoloženja. Ovo se verovatno odnosi na period 1934/1935. godine, kada je nastao sasvim neznatan broj umetničkih radova. U ovom periodu napisala je 60 pesama na četiri jezika: 17 na italijanskom, 14 na španskom, 7 na francuskom i 22 na srpskom. Godine 1934. objavljuje svoju poeziju u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). U pesništvu je, kao i u slikarstvu, ostala dosledna sebi, pa se i kroz poeziju prožimaju bajkovitost, usamljenost i seta.[37] Prevodi pesama Milene Pavlović-Barili prvi put su objavljeni 1966. godine u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, život i delo.[38], a kasnije u katalogu retrospektivne izložbe 1979. i u Protićevoj monografiji iz 1990.[8] Milenine pesme objavljene su prvi put kao zbirka 1998. godine pod naslovom Poezija[39] i u ovoj zbirci su prvi put objavljeni prevodi pesama sa španskog jezika.[40] Kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] U beogradskom naselju Rakovica, Petrovaradinu, Požarevcu, kao i u Lazarevcu i Velikom Gradištu postoje ulice koja nosi ime Milene Pavlović-Barili.[41][42][43][44][45] U Beogradu jedna osnovna škola (opština Palilula, naselje Višnjička banja)[46] i jedna privatna gimnazija (opština Stari grad)[47] takođe nose ime „Milena Pavlović-Barili”. U čast Milene Pavlović-Barili Pošta Jugoslavije, a kasnije Srbije nekoliko puta je objavljivala poštanske marke čiji su motivi njene slike. Marka sa mileninim likom izašla je na dan Mileninog rođendana 2015. godine i u Kanadi.[48] Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1977. - Autoportret (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Jugoslavije iz 1993 - Kompozicija (1938), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Poštanska marka Srbije iz 2009. - Autoportret sa velom (1939), ulje na platnu Galerija Milene Pavlović-Barili[uredi | uredi izvor] U znak zahvalnosti i sećanja na našu čuvenu, rano preminulu slikarku u Požarevcu je, 24. juna 1962. godine pod krovom preuređene stare porodične kuće Pavlovića, otvorena Galerija Milene Pavlović-Barili. Inicijator i glavni darodavac je slikarkina majka Danica Pavlović-Barili, koja je odlučila da imovinu koju je nasledila od svojih roditelja i umetnički fond svoje preminule kćeri daruje srpskom narodu i da se ova zaostavština sačuva kao celina.[49] Glavni članak: Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu Milenina rodna kuća, sada Galerija Milenina rodna kuća, sada Galerija Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen ploča koju je postavila Danica Pavlović-Barili Spomen soba u Galeriji Spomen soba u Galeriji Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine igračke i odeća iz detinjstva Milenine lične stvari Milenine lične stvari Milenin slikarski pribor Milenin slikarski pribor Umetnička dela o Mileni i njenom radu[uredi | uredi izvor] O likovnom i književnom opusu napisane su mnoge monografije i kritike, od kojih su najvažnije navedene u literaturi. Pored toga njen fascinantni život i rad bili su inspiracija mnogim autorima u različitim oblastima književnog i umetničkog stvaralaštva: Romani[uredi | uredi izvor] Mitrović, Mirjana (1990). Autoportret sa Milenom : roman. Beograd: BIGZ. ISBN 978-86-13-00420-2.COBISS.SR 274956 Stojanović, Slobodan (1997). Devojka sa lampom, 1936. Požarevac: Centar za kulturu. ISBN 978-86-82973-03-4.COBISS.SR 129704711 Biografska građa[uredi | uredi izvor] Dimitrijević, Kosta; Stojanović-Guleski, Smilja (1971). Ključevi snova slikarstva : život, delo, pisma, pesme Milene Pavlović-Barili. Kruševac: Bagdala.COBISS.SR 15793415 Graovac, Živoslavka (1999). Ogledalo duše : Milena Pavlović Barilli. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-07-01204-6.COBISS.SR 151631879 Mazzola, Adele (2009). Aquae passeris : o Mileni Pavlović Barili. Beograd: HISPERIAedu. ISBN 978-86-7956-021-6. Приступљено 7. 12. 2017.COBISS.SR 158071308 Stanković, Radmila (2009). Milenin usud. Beograd: Globosino. ISBN 978-86-7900-035-4.COBISS.SR 170036492 Performans Milena ZeVu; „Milena` - Omaž srpskoj umetnici Mileni Pavlović Barili, mart 2019, Dom Jevrema Grujića Beograd, Srbija Drame[uredi | uredi izvor] Milena Barili - žena sa velom i lepezom (autor: Slobodan Marković)[50] Krila od olova (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Bodroža, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 2004)[51] Mesec u plamenu (autor: Sanja Domazet, režija: Stevan Sablić, premijera: Beogradsko dramsko pozorište, 10. decembar 2009)[52] Filmovi i TV emisije[uredi | uredi izvor] Milena Pavlović-Barili (Kratki dokumentarni film, 1962, režija: Ljubiša Jocić, scenario: Miodrag Protić)[53] Devojka sa lampom (TV film, 1992, režija: Miloš Radivojević, scenario: Slobodan Stojanović, glavna uloga: Maja Sabljić)[54] Milena Pavlović-Barili ponovo u Parizu (TV emisija, 2002, autor emisije: Vjera Vuković)[55][56] Autoportret s belom mačkom (Animirani film, 2009, scenario: Mirjana Bjelogrlić, crtež: Bojana Dimitrovski, animacija: Bogdan Vuković)[57][56] Milena (2011, scenario i režija: Čarna Radoičić)[58] Napomene[uredi | uredi izvor] ^ Galerija Milene Pavlović-Barili u Požarevcu čuva jednu sliku Čerkopea Barilija, portret Danice Pavlović-Barili iz 1910. godine.[14] ^ O međusobnom odnosu bračnog para Pavlović-Barili, kao i problemima koji su se javili i pre Mileninog rođenja, rečito govori jedan pasus iz Danicinih memoara, u kome se, nakon Milenine smrti, obraća Brunu: „Milena je na sigurnom kod mene... pišeš mi. ’Vidiš, ništa nije vredelo što si mi je odnela kada je još bila u tvom stomaku, kao mačke koje se ne uzdaju u svoje mužjake i odlaze da se omace negde daleko’, rekao si mi onda kada nije htela da se vrati sa mnom u Srbiju već da ostane u Rimu, kao sada.”[19] ^ Goselin se kasnije ponovo oženio i dobio ćerku koju je nazvao Mileninim imenom.

ima posvetu iz 1914. dobro ocuvano kao na slikama, malo uprašena i požutela od godina Richard Wagner PARSIFAL 1911 Foto des Verkäufers Wagner, Richard: Richard Wagner : Parsifal - Ein Bühnenweihfestspiel - Vollständiger Klavier -Auszug Mainz : Schott, 1911 RETKO U PONUDI Vilhelm Rihard Vagner (nem. Wilhelm Richard Wagner; Lajpcig, 22. maj 1813 — Venecija, 13. februar 1883) bio je nemački kompozitor, pesnik, esejista i muzički teoretičar. Vagner je ličnost od presudnog značaja za istoriju muzike; kao jedan od najvećih stvaralaca na području opere (ili „muzičke drame“, kako je voleo da zove svoje sopstvene), u svojim delima je postavio osnovu ozbiljne muzike 20. veka, naročito u „Tristanu i Izoldi“, gde se obilno koristi hromatizmom i gde možemo naći koren atonalnosti. Ističe se po upotrebi lajtmotiva. U svojim esejima je teorijski postavio osnovu „sveukupne umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk), teorije po kojoj je muzička drama najsavršeniji oblik umetničkog izraza jer obuhvata sve ostale grane umetnosti i da ima potencijal da „iskupi svet“, iz kog razloga su ga još za života mnogi onovremeni kritičari proglasili za megalomana. Za sve svoje opere sam je pisao libreto (ili, u vagnerovskom rečniku, „poemu“), što je posledica verovanja u „sveukupnu umetnost“, a ulagao je veliki trud kako bi ih izveo onako kako je zamislio. S tim ciljem je i podigao sopstvenu opersku kuću. Osim toga, Vagner je bio i veliki dirigent koji je, prema čuvenom Vilhelmu Furtvengleru, zajedno s Hansom fon Bilovom doveo do stvaranja nove generacije dirigenata. Vagnerova dela kategorišu se sa WWV, što je skraćeno od nemačkog Wagner-Werke-Verzeichniss („Indeks Vagnerovih dela“). Detinjstvo i mladost[uredi] Vilhelm Rihard Vagner je rođen u Lajpcigu, kao deveto dete Karla Fridriha Vagnera, policijskog činovnika, i kršten je u protestantskoj luteranskoj crkvi sv. Tome.[1] Karl Fridrih je umro od tifusa šest meseci nakon Rihardovog rođenja. Avgusta 1814. godine, Vagnerova majka, Johana Rozine Vagner, udala se za glumca i dramaturga Ludviga Gajera, koga mnogi smatraju i Rihardovim biološkim ocem[2] (i on sam je počeo da sumnja u to u svojim poslednjim godinama, a špekulisao je i o Gajerovom jevrejskom poreklu)[2] i čije je prezime Vagner nosio prvih 14 godina svog života. Porodica se preselila u Drezden. Gajer je na Vagnera preneo ljubav prema pozorištu. Još kao dečak, Vagner je obožavao da čita i piše. Kao osnovac je pokušavao da piše drame, a puno je čitao Šekspira. Čak mu je pošlo za rukom da prevede 12 knjiga Odiseje.[3] Kasnije će ga zanimati i germansko-nordijski mitovi, srednjovekovna evropska književnost, filozofska dela Fojerbaha, Šopenhauera i Ničea (s ovim poslednjim je jedno vreme i prijateljevao), da bi izrastao u jednog od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u devetnaestovekovnoj Evropi. Vagner je 1828, kada je imao 15 godina, prvi put došao u blizak dodir sa muzikom Ludviga van Betovena. U januaru je čuo njegovu Sedmu simfoniju, a u martu i Devetu, kojom je bio do te mere pogođen da je odlučio da postane kompozitor. Čak i kasnije, Vagner je smatrao da je koren sve njegove muzike Betovenova Deveta simfonija. Vagner nikada nije imao pravo muzičko obrazovanje; svoje poznavanje muzike duguje nekoliko meseci časova kod čuvenog muzičara Kristijana Teodora Vajnliga (učitelj Klare Šuman, žene Roberta Šumana). Vajnlig je bio toliko oduševljen njegovim muzičkim talentom da je odbio da mu naplati časove. Godine 1832, Vagner piše svoju Simfoniju u ce-duru, što mu omogućava karijeru kao dirigent. Odmah zatim pokušava da napiše svoju prvu operu, Venčanje, koju nikada nije završio usled sestrinog negodovanja. Njoj se gadila radnja opere, pa ju je Vagner poslušao i uništio libreto. Godine 1833, uz pomoć svog brata, Karla Alberta, Vagner uspeva da postane horovođa u Varcburgu. Tada piše i svoju prvu kompletnu operu, Vile, koja je bila napisana potpuno u stilu Karla Marije fon Vebera. Opera nije izvedena za njegova života. Premijerno izvođenje je bilo 1888. u Minhenu. Vagner je lično poklonio partituru ovog dela kralju Ludvigu II Bavarskom, da bi nekoliko decenija kasnije bila poklonjena Adolfu Hitleru, velikom ljubitelju Vagnerovog opusa.[3] Zajedno sa mnogim dokumentima, i ova partitura je spaljena u Firerbunkeru tokom poslednjih dana Drugog svetskog rata. Godine 1836, komponuje komičnu operu Zabrana ljubavi, čija je premijera bila u Magdeburgu. Premijera je bila slabo posećena, a glavni pevač je na pola izvođenja zaboravio svoj tekst. Usled ovakvog neuspeha, opera nije imala drugo izvođenje.[1] Dana 24. novembra 1836. Vagner se oženio glumicom Kristinom Vilhelminom Planer („Minom“ Planer). Preselili su se u Rigu, koja je tada pripadala carskoj Rusiji, gde je Vagner bio direktor opere. Njihov brak je trajao sve do njene smrti 1866, iako je bio veoma nesrećan. Tek nekoliko nedelja nakon njihovog venčanja, Mina je pobegla sa vojnim oficirom koji ju je kasnije ostavio bez prebijene pare. Vagner ju je primio nazad, ali je ovo bio tek prvi sukob u trodecenijskom braku koji se završio potpunom otuđenošću muža i žene. Vagner će kasnije i sam imati mnoge poznate ljubavne afere, koje će izazivati užasne skandale u nemačkom društvu.[3] Godine 1839, Mina i Vagner su morali da pobegnu iz Rige zbog dugova,[1] koji će Vagnera mučiti još nekoliko decenija. Njih dvoje su, zajedno sa svojim njufaundlenderom, Roberom, pošli brodom za London. Ova naporna i olujna plovidba uz norvešku obalu će kasnije Vagneru poslužiti kao inspiracija za novu operu, Holanđanin lutalica. U Londonu se bračni par nije zadržao duže od nedelje, a 1840. i 1841. godinu su proveli u Parizu, gde je Vagner završio Rijencija i Holanđanina lutalicu. Pariz, Drezden i ustanak[uredi] U Parizu je Vagner 1840, uz pomoć tamošnjeg kompozitora Đakoma Majerbera, izveo Rijencija. Delo je imalo ogroman uspeh, iako je to bilo njegovo najduže delo (obično traje duže od 5 sati) i nema preteranu muzičku važnost,[4] budući da je komponovana pod uticajem Majerbera. Tu možda možemo naći i uzrok Vagnerove navodne netrpeljivosti prema Jevrejima: Majerber je u stvari bio Jevrejin, a njegove opere, iako, po Vagneru, komercijalizovane i bez velike umetničke vrednosti, bile su izuzetno popularne.[5] Vagner je u Parizu bio pod njegovim patronatom, ali uprkos tome je bio gnevan što je jedan prosečan kompozitor bio više cenjen od njega. Verovatno ga je dodatno uvredila činjenica što je Rijenci nazivan „Majerberovom najboljom operom“ (ovaj nadimak se pripisuje Hansu fon Bilovu).[6] U 1842. Vagnerovi su se vratili u Drezden, gde je Rijenci takođe bio dobro primljen. Bračni par je ostao u Drezdenu narednih šest godina, a Vagner je radio kao dvorski dirigent. Tu je i izveo Holanđanina lutalicu a kasnije i Tanhojzera, svoju novu operu. Vagner je čak imenovan za kraljevskog kapelmajstora - najstabilnije zaposlenje koje će ikada imati. Boravak u Drezdenu je prekinula Vagnerova umešanost u politiku levice: u nemačkim državama je jačao nacionalistički pokret koji je zahtevao ujedinjenje u jedinstveno carstvo i demokratizaciju države. Vagner je bio entuzijastični pristalica ovog pokreta,[1] propagirajući ih i primajući mnoge poznate istomišljenike u svoju kuću. Čak je upoznao i čuvenog ruskog anarhistu, Mihaila Bakunjina. Nezadovoljstvo saksonskom vladom dostiglo je vrhunac kada je kralj Fridrih Avgust II raspustio parlament i odbio ustav koji mu je tražio narod. To je dovelo do Majskog ustanka, u kojem je Vagner igrao manju ulogu, držeći stražu na osmatračnici i praveći ručne bombe.[1] Ipak, brz slom ovog ustanka doveo je do raspisivanja poternica za revolucionarima. Vagner je morao da pobegne iz Nemačke, najpre u Pariz, a odatle u Cirih. Izgnanstvo, povratak i sazrevanje stavova[uredi] Vagner je narednih dvanaest godina svog života proveo van Nemačke. Loengrina je završio pre izgnanstva, ali sada nije bio u stanju da ga izvede u Nemačkoj. Međutim, u pomoć mu je pritekao dobar prijatelj, kompozitor Franc List. List je operu izveo veoma uspešno u Vajmaru, u avgustu 1850. Sam Vagner, međutim, bio je u veoma lošoj situaciji, najpre zato što na Loengrinu nije mogao da zaradi, a uz to je i živeo u veoma lošim odnosima sa suprugom Minom, kojoj se nisu sviđale opere koje je napisao posle Rijencija. Pre nego što je napustio Drezden, počeo je da radi na delu koje će prerasti u Prsten Nibelunga. U ovo vreme, nameravao je da mitološku tematiku smesti samo u jednu operu, koju je nazvao Zigfridova smrt (nem. Siegfrieds Tod). Libreto je napisao 1848. U Cirihu je odlučio da napiše i operu o Zigfridu, tako da bi se radnja odvijala u dva dela. Naposletku je osmislio čitav ciklus od četiri opere i počeo da piše libreto za Rajnsko zlato i Valkiru, pod uticajem humanističke filozofije Ludviga Fojerbaha, s kojom se upoznao u 1851, a koja je označila prvu veliku promenu u njegovim stavovima.[7] Mnogo značajniji uticaj na Vagnera, počev od 1854, imala je filozofija Artura Šopenhauera,[7] koja ga je zainteresovala za budizam. Šopenhauerov uticaj će ostati presudan do kraja Vagnerovog života i tragove te doktrine možemo naći u svim njegovim narednim delima. Treba napomenuti da se u Cirihu Vagner bavio i esejima; mnogi od njegovih najčuvenijih eseja nastali su upravo za vreme njegovog izgnanstva. Tada je formulisao teoriju o operi kao „potpunoj umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk). Vagner je radio na Prstenu Nibelunga do 1856. Do tada je završio Rajnsko zlato i Valkiru, kao i prva dva čina Zigfrida. Te godine je odlučio da privremeno prekine s radom na Prstenu i napiše posebno delo: Tristana i Izoldu. Na to ga je navela ljubavna veza sa Matildom Vezendonk, ženom Ota Vezendonka, Vagnerove pristalice koji je Rihardu i Mini dao da žive u kolibi na svom imanju u Cirihu.[8] Nije poznato koliki je opseg ova afera imala (zna se da Matilda, iako je Vagneru uzvraćala ljubav, nije želela da pokvari svoj brak sa Otom), ali poslužila je kao inspiracija za Vagnerovu novu operu. Inspiraciju u Vagnerovoj ljubavi prema Matildi našle su i Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder), zbirka od pet pesama koje je napisala Matilda (inače pisac i pesnik), a za koje je Vagner napisao muziku. Vagnerov brak sa Minom Planer je bio ozbiljno ugrožen 1858, kada je ona presrela jedno od njegovih pisama Matildi. Vagner sam odlazi za Beč. Tek od 1862. su počeli da žive odvojeno, ali Vagner je nastavio da izdržava Minu sve do njene smrti 1866. godine. Porodica Vagner i prijatelji 1881. ispred Vile Vanfrid. Sleva nadesno, gore: Blandina fon Bilov, Hajnrih fon Štajn (Zigfridov učitelj), Kozima i Rihard Vagner, Paul fon Jukovski; dole: Izolda Vagner, Danijela fon Bilov, Eva i Zigfrid Vagner. Iz Beča Vagner je opet otišao u Pariz, gde je pokušao da izvede novu verziju Tanhojzera. U operu, koja je za parisku publiku prevedena na francuski, između ostalog ubacuje i balet, jer je balet bio obavezan element francuske opere.[9] Međutim, balet je po pravilu trebalo da bude u drugom činu, ali Vagner ga je ubacio u prvi čin kako bi mu dao dramski smisao. Izvođenje su zbog toga upropastili pripadnici aristokratskog Džokej kluba (franc. Jockey Club), u kojem se skupljao krem francuskog društva. Oni su imali običaj da tokom prvog čina opere večeraju,[9] a zatim dođu u pozorište i pogledaju balet u drugom činu. Ostatak opere bi sasvim preskočili. Izvođače su bukvalno oterali sa pozornice u znak svog nezadovoljstva, a Vagner je bio toliko besan zbog ovog fijaska da nikada više nije dozvolio produkciju neke svoje opere u Parizu.[10] Godine 1861, Vagneru je dozvoljeno da se vrati u Nemačku. Tada je počeo da piše svoje najvedrije delo, komediju Majstori pevači iz Nirnberga. Pokušao je da izvede Tristana i Izoldu u Beču, gde je opera imala čak sedamdeset probi, ali naposletku je, 1864, produkcija propala jer je delo smatrano neizvodljivim. Ipak, Vagnerove muke su okončane kada je, iste godine, bavarski kralj Ludvig II došao na presto. Ludvig II, kojeg danas mnogi smatraju mentalno nestabilnim homoseksualcem, kao dete se zaljubio u Vagnerova dela, naročito u Loengrina, s kojim se poistovećivao. Kasnije je sagradio čuveni dvorac Nojšvanštajn inspirisan ovom Vagnerovom operom. Mada je njegova pomoć Vagneru bila izuzetna, danas se često precenjuje: tokom poslednjih 19 godina svog života, kompozitor je od svog obožavatelja i zaštitnika dobio 562914 maraka, što je i nije nebeska cifra, ako se uzme u obzir da je na kočije za kraljevsko venčanje (do kojeg nikad nije ni došlo) potrošeno čitavih 1,7 miliona maraka.[11] Kralj je smesta otplatio kompozitorove dugove i omogućio mu da nova dela izvede u Minhenu, gde se Vagner, na njegov poziv, nastanio. Tristan i Izolda su tu izvedeni uz ogroman uspeh. Vagner je izazvao skandal u Minhenu, međutim, kada je stupio u aferu sa Kozimom fon Bilov, vanbračnom ćerkom Franca Lista i ženom velikog dirigenta Hansa fon Bilova,[12] koji je, kao jedan od Vagnerovih najvatrenijih ljubitelja, dirigovao na premijeri Tristana i Izolde. Godine 1865, ona je Vagneru rodila vanbračnu ćerku,[12] koju su nazvali Izolda. Iako je bio Vagnerov prijatelj, List je bio protivnik ove afere, ali sam Hans fon Bilov, uprkos indiskretnoj Koziminoj preljubi, nije Vagneru zamerio zbog afere i nastavio da bude veliki Vagnerov ljubitelj. Ipak, vest o aferi je u Minhenu bila primljena sa šokom, pa su Vagner i Kozima morali da napuste Minhen. Kralj Ludvig je razmišljao da abdicira kako bi mogao sa Vagnerom da ode iz Minhena, ali ovaj ga je odvratio od toga.[13] Rihard Vagner sa ćerkom Evom 1867. u Tribšenu Vagner i Kozima su se nastanili u vili Tribšen kraj Lucerna, gde im se rodilo još dvoje vanbračne dece, Eva i Zigfrid. Kozima se od Bilova razvela tek u oktobru 1868, a za Vagnera se udala 25. avgusta 1870. Kao posledica ovog braka, List i Vagner nisu komunicirali godinama, ali List se na kraju i sam nastanio u Bajrojtu, mestu koje će za Vagnera kasnije imati izuzetan značaj. Iako je Vagner, po nekima, povremeno imao ljubavnice, u braku sa Kozimom je ostao do kraja života. Vagner se 8. novembra 1868. upoznao sa mladim filologom Fridrihom Ničeom u kući svoje sestre Otilije i njenog muža Hermana Brokhausa.[14] Niče je 27. oktobra prisustvovao izvođenju uvertire Tristana i Izolde i Majstora pevača i bio oduševljen Vagnerovom muzikom. Ničea i Otiliju je povezala uzajamna prijateljica, žena Ničeovog mentora Fridriha Ričla, koja je Vagneru ispričala kako Niče odlično svira njegove partiture, pa je on izrazio želju da se upoznaju. Kompozitor je na Ničea ostavio veoma jak utisak i uskoro su njih dvojica postali veoma bliski prijatelji. Niče je Vagnera smatrao jedinom osobom koja zaista razume njegovu filozofiju i u njemu je video dionizijski preporod evropske kulture. Pošto je konačno imao stabilan život, Vagner se posvetio radu na Prstenu Nibelunga. Na insistiranje kralja Ludviga, Rajnsko zlato i Valkira su izvedenu u Minhenu, iako to nije bila Vagnerova želja (želeo je da se ceo ciklus izvede u jedan mah). Zato je, po završetku Zigfrida, odlučio da javnost ne obaveštava o napretku svog rada na Prstenu. Takođe, za izvođenje ciklusa Vagner nije mogao valjano da izvede u bilo kom pozorištu, pa je odlučio da sagradi sopstveno, koje bi bilo posebno sagrađeno radi izvođenja Prstena. Godine 1871, se odlučio da opersku kuću sagradi u Bajrojtu, malom mestu kraj Minhena. Da bi skupio novac za izgradnju, Vagner je krenuo na turneju po Nemačkoj, održavajući koncerte, a osnovana su i udruženja za podizanje sredstava. Istinsku finansijsku pomoć, međutim, pružio je kralj Ludvig 1874. Te godine se porodica Vagner preselila u Bajrojt, u vilu koju je Rihard krstio Vanfrid (nem. Wahnfried, bukvalno „mir od ludila“). Pozorište, koje je nazvano Bajrojt festšpilhaus (nem. Bayreuth Festspielhaus), otvoreno je 1876. premijernim izvođenjem kompletnog Prstena Nibelunga, koje je trajalo od 13. do 17. avgusta.[15] To je bio prvi Bajrojtski festival, godišnja svečanost kada se u ovoj operskoj kući izvode Vagnerova dela. Festival se održava i dan danas, a veoma je popularan. Na karte se u proseku čeka osam godina. Poslednje godine[uredi] Nakon prvog festivala, Vagner je neko vreme proveo u Italiji, gde radi na svojoj poslednjoj operi, Parsifalu. Rad na operi je završio tek januara 1882. Iste godine je održan novi festival, kada je premijerno izvedeno ovo delo. Vagnerova želja je bila da Parsifal bude vezan isključivo za Bajrojt, pa je odlučio da se narednih trideset godina ovo delo izvodi isključivo tu. Nedugo nakon njegove smrti, međutim, i druga pozorišta su počela da izvode Parsifala. U ovo vreme dolazi i do potpunog prekida njegovog prijateljstva s Ničeom. Njihovi odnosi počeli su još ranije da zahladnjuju; Niče je 1874. Vagneru pokušao da približi muziku Bramsa, koga ovaj nije podnosio, budući da su Vagner i Brams bili predvodnici dve suprotstavljene struje nemačkog romantizma - Brams je oko sebe okupljao konzervativce, a Vagner i List su zastupali naprednu muziku. Niče i Vagner su se posvađali, ali Kozima ih je izmirila. Ipak, Niče se tada razočarao u Vagnera, ali prijateljstvo je još uvek opstalo. Prisustvovao je prvom Bajrojtskom festivalu, ali je do tog vremena već postao vrlo kritičan prema Vagneru; ovaj, pak, mu je posvetio veoma malo pažnje tokom festivala, što je doprinelo raskolu.[14] Krajem oktobra 1876. su njih dvojica, prilikom boravka u Sorentu (gde se Vagner odmarao sa porodicom, a Niče je došao zbog zdravlja), poslednji put zajedno otišli u šetnju.[16] Vagner je tu Ničeu pričao o svom Parsifalu. Ničeu se zgadila hrišćanska tematika opere i odlučio je da okonča s Vagnerom. Nikada se više nisu videli, ali je Vagner Ničeovom lekaru skrenuo pažnju da filozof pati od „opsesivne masturbacije“[16] i predložio lečenje. Istoričari su sukobljeni oko toga da li je Vagner to učinio iz pakosti ili iz iskrene zabrinutosti za Ničeovo zdravlje, ali zna se da je filozofa to razbesnelo. Niče je pisao protiv Vagnera u svojim kasnijim esejima, naročito u Niče kontra Vagner; tu je opisao kako je prekinuo sve veze sa kompozitorom i razočaranje što se Vagner vratio hrišćanstvu (ovu činjenicu je video kao znak slabosti). Tu piše: „Rihard Vagner, naizgled pobedonosan, ali u suštini truli, očajni dekadent, iznenada je potonuo, bespomoćan i slomljen, pred hrišćanskim krstom“.[17] Uprkos svemu tome, Niče se do kraja života divio Vagnerovoj muzici. Do 1882, Vagner je već bio veoma bolestan. Patio je od teških napada angine, pa je sa porodicom otišao u Veneciju te zime kako bi povratio zdravlje. Tu je i umro 13. februara 1883. od srčanog udara. Imao je skoro sedamdeset godina. Moguće je da je srčani udar nastao kao posledica svađe koju je imao sa ženom 13. februara, kada je ona saznala za njegovu opčinjenost (a možda i aferu sa) Engleskinjom Keri Pringl, koja je pevala u Parsifalu.[12] Umro je u Koziminim rukama. Dok je umirao, ispao mu je sat koji mu je ranije poklonila, i, iako među onima koji su bili prisutni ima neslaganja, čini se da su njegove poslednje reči bile: „Moj sat“.[18] Veruje se da je Kozima držala njegovo telo puna dvadeset četiri časa nakon njegove smrti. Telo je vraćeno u Bajrojt i sahranjeno u dvorištu vile Vanfrid. Dela[uredi] Sva dela, osim eseja, spisa, novela, memoara, prepiske i sličnog, kategorisana su sa WWV. Na spisku se nalaze i nedovršena dela, čak i ona za koja postoje samo skice. Opera[uredi] Opere su oblast muzike u kojoj se Vagner ističe; po mnogima je on najveći kompozitor opere,[19] dok Verdi i Mocart ne zaostaju mnogo za njim. Što se tematike tiče, Vagner je nalazio inspiraciju u mitologiji i legendama severne Evrope, uglavnom iz islandskih izvora. Kroz svoje opere i teoretske eseje, Vagner je izvršio veliki uticaj na operu kao medijum. Zagovarao je novu formu opere koju je nazivao „muzička drama“, u kojoj su svi muzički i dramski elementi bili pomešani. Za razliku od drugih kompozitora, Vagner je za sve svoje opere sam pisao libreto[4] koje je on zvao „poeme“, jer je verovao da muzička drama kao potpuna umetnost treba da bude delo jednog čoveka. Ova činjenica je njegovim delima takođe dala daleko snažniji filozofski smisao nego što je to bio slučaj kod ranijih opera. U kompozicionom stilu koji je Vagner razvio orkestar ima istu ulogu kao i pevači. Dramska uloga orkestra obuhvata izvođenje lajtmotiva, muzičkih tema koje objavljuju posebne likove, mesta i bitne elemente zapleta. Vagner je uveo nove ideje u harmoniju i muzičku formu, uključujući i ekstremni hromatizam. U Tristanu i Izoldi, on je istražio granice tradicionalnog tonalnog sistema koje su mu davale identitet, vodeći ka atonalitetu u 20. veku. Neki istoričari muzike stavljaju početak moderne klasične muzike na prve note Tristana („Tristanov akord“). Neki od onih koji proučavaju Vagnera i njegova dela smatraju da je Vagner mnoge stvari vezane za ljudsku psihu i njen razvoj shvatio dugo pre nego što su ih Frojd i Darvin ispitali i obznanili u svojim delima.[6][7] Rani period[uredi] Vagner je počeo svoju karijeru kompozitora sa 19 godina — njegov prvi pokušaj da napiše operu je bio Venčanje, koju je napustio 1832. Tri završene opere ranog perioda su Vile, Zabrana ljubavi i Rijenci. Stil ovih dela je veoma konvencionalan, i ne sadrži inovacije koje su obeležile kasniji Vagnerov rad i obezbedile mu posebno mesto u istoriji muzike. Vagnerova rana dela nemaju veliku umetničku vrednost, iako je Rijenci bio veoma popularan tokom čitavog života kompozitora (Vagner se kasnije stideo ove činjenice, jer je smatrao Rijencija sramotnim i lošim delom zbog nerazvijenog stila).[20] Danas se retko izvode, iako je uvertira Rijencija postala poznat koncertni komad. Venčanje (nem. Die Hochzeit; 1832) Vile (nem. Die Feen; 1833) Zabrana ljubavi (nem. Das Liebesverbot; 1836) Rijenci (nem. Rienzi; 1837) Srednji period[uredi] Počev od Holanđanina lutalice, Vagner je raskrstio s dotadašnjim stilom u operi i počeo je da sprovodi njenu reformu i modernizaciju. Novotarija koju unosi jeste veliko korišćenje lajtmotiva (muzičkih motiva koji oslikavaju likove ili situacije) i uvodi „beskrajnu meolodiju“, što znači da se u operi ne izdvajaju posebne arije, dok muzika predstavlja celovit i neprekinut tok. Pre Holanđanina je opere pisao po „starom šablonu“, dakle, sa razgraničenim arijama i bez lajtmotiva. Dela iz ovog perioda se danas veoma često izvode. Holanđanin lutalica (nem. Der fliegende Holländer; 1843) Tanhojzer (nem. Tannhäuser; 1845) Loengrin (nem. Lohengrin; 1848) Kasni period[uredi] Bajrojt festšpilhaus 1900. godine Ove opere predstavljaju Vagnerova remek-dela, kojima je on uslovio nastanak novih muzičkih pravaca u kasnom 19. i ranom 20. veku. Tristan i Izolda, njegova najbolja pojedinačna opera, se graniči sa atonalnošću, odlikom kasnije muzike, dok Prsten Nibelunga predstavlja njegov magnum opus, u kom on u potpunosti sledi svoje principe muzičke drame. Tristan i Izolda (nem. Tristan und Isolde; 1859) Majstori pevači iz Nirnberga (nem. Die Meistersinger von Nürnberg; 1867) Prsten Nibelunga (nem. Der Ring des Nibelungen), koji se sastoji iz sledećih opera: Rajnsko zlato (nem. Das Rheingold; 1854) Valkira (nem. Die Walküre; 1856) Zigfrid (nem. Siegfried; 1871) Sumrak bogova (nem. Götterdämmerung; 1874) Parsifal (nem. Parsifal; 1882) Instrumentalna i ostala muzika[uredi] Van polja opere, Vagner je napisao relativno malo muzike. Imao je nameru da se vrati pisanju simfonija posle Parsifala, ali smrt ga je u tome sprečila. Među delima koja ne spadaju u opere ističu se sledeća: Simfonija u ce-duru; Simfonija u e-duru (nezavršena); Koncertne uvertire, od kojih su najznačajnije: Polonija uvertira u ce-duru (1836), u slavu Poljske; Rule, Britannia, uvertira u de-duru (1837), inspirisana istoimenom britanskom patriotskom pesmom; Faust-uvertira u de-molu (1840, preuređena 1855. godine); Apostolski obed ljubavi (nem. Das Liebesmahl der Apostel) za hor i orkestar (1843); Tri klavirske sonate: Klavirska sonata u be-duru (1831); Klavirska sonata u a-duru (1832); Klavirska sonata u as-duru (1853); Fantazija u fis-molu(1831); Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder) za ženski glas i klavir; Zigfrid idila za mali orkestar (1870). Američki stogodišnji marš (1876) (koji je od njega naručila vlada SAD krajem 1875, povodom stogodišnjice američke nezavisnosti za pet hiljada dolara). Carski marš (nem. Kaisermarsch) u be-duru (1871) Uvertire i orkestarski delovi iz opera Vagnerovog srednjeg i poznog perioda obično se sviraju kao koncertna dela. Za većinu njih, Vagner je napisao kratke pasuse u vidu zaključaka istrgnutog dela kako se ne bi završavali naglo, kao, na primer, za Parsifalovu uvertiru i Zigfridov posmrtni marš. Zanimljiva je činjenica da koncertna verzija Tristanove uvertire nije popularna i retko se izvodi, mada se povremeno izvodi zajedno sa Izoldinom završnom arijom. Teoretski radovi i eseji[uredi] Vagner je bio izuzetno plodan pisac — napisao je veliki broj knjiga, pesama i članaka, kao i obimnu prepisku tokom celog svog života. Njegova dela obrađuju veliki broj tema, uključujući politiku, filozofiju i detaljne analize (često veoma kontradiktorne) sopstvenih opera. Eseji uključuju Opera i drama (nem. Oper und Drama) iz 1851, esej o teoriji opere i Jevrejstvo u muzici (nem. Das Judenthum in der Musik) iz 1850, polemičan spis uperen protiv jevrejskih kompozitora uopšte, posebno protiv Majerbera. Takođe je napisao i autobiografiju, Moj život (nem. Mein Leben). Vagnerova autobiografija je započeta 1871. Vagner je delo diktirao svojoj ženi, Kozimi. Pošto je završeno, delo je štampano u samo 25 primeraka, koji su podeljeni prijateljima. Delo je objavljeno za javnost tek nakon Vagnerove smrti, 1911, i predstavlja značajan kulturnoistorijski spomenik 19. veka. U bitnije eseje spadaju Umetnost i revolucija (nem. Die Kunst und die Revolution) i Umetničko delo budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1850. Priče, dramski projekti i nedovršena operska dela[uredi] Vagner je iza sebe ostavio fragmente mnogih pokušaja pisanja drama ili opera; neke novele su objavljene i čitaju se. Što se nedovršenih opera tiče, najpoznatiji su Pobednici (nem. Die Sieger), od kojih je opstala samo prozna skica, a koji su zamišljeni kao opera o Budi. Vagner je osnovne misli ove opere integrisao u Parsifala. Leubald (nem. Leubald), poema, 1828. Visoka mlada, ili Bjanka i Đuzepe (nem. Die hohe Braut, oder Bianca und Giuseppe), opera, 1836, 1842. Muškarci lukaviji od žena, ili Srećna porodica medveda (nem. Männerlist grösser als Frauenlist, oder Die glückliche Bärenfamilie), komična opera, 1837. Hodočašće ka Betovenu (nem. Eine Pilgerfahrt zu Beethoven), novela, 1840. Kraj u Parizu (nem. Ein Ende in Paris), novela, 1841. Radosno veče (nem. Ein glücklicher Abend), novela, 1841. Saracenka (nem. Die Sarazenin), opera, 1841—1843. Falunski rudnici (nem. Die Bergwerke zu Falun), opera, 1841 — 1842. Fridrih Prvi (nem. Friedrich I), drama, 1846—1848. Isus Nazarećanin (nem. Jesus von Nazareth), drama, 1849. Ahil (nem. Achilleus), drama, 1849—1850. Kovač Viland (nem. Wieland der Schmied), opera, 1850. Pobednici (nem. Die Sieger), drama, 1856. Luterovo venčanje (nem. Luthers Hochzeit), drama, 1868. Kapitulacija: komedija na antički način (nem. Eine Kapitulation: Lustspiel in antiker Manier), poema, 1870. Reforma opere[uredi] Vagner je problem reforme teoretski izložio u eseju Opera i drama. Smatrao je da „zabluda opere leži u tome što je u njoj sredstvo izraza (muzika) postalo cilj, a cilj izraza (drama) postao sredstvo“. Zato svojim delima sprovodi veliku reformu nemačke opere: menja strukturu opere; dramu postavlja kao cilj, a muziku kao sredstvo; izbegava periode sa potpunim kadencama, ne ističe arije i stvara „beskrajnu melodiju“; uveliko koristi i usavršava lajtmotiv (iako nije prvi koji se njime koristi); umesto uvertire uvodi predigru — muz.foršpil, kojom povezuje lajtmotive; simfonizuje orkestar i uvodi nove instrumente: Vagnerovu tubu, basklarinet i engleski rog; horove koristi samo gde radnja to izričito zahteva. Gezamtkunstverk[uredi] U svom delu Umetnost budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1849. godine, teorijski je postavio osnovu onoga što on naziva „sveukupna umetnost“ (nem. Gesamtkunstwerk), ubeđenje po kojem opera predstavlja sintezu svih umetnosti, i ukazao na problem dotadašnje opere, u kojoj je dramska radnja bila zapostavljena u korist muzike. Prema Vagneru, opera se sastoji iz glavnih grana umetnosti: muzike, drame (književnosti) i likovnih umetnosti. Verovao je da je takva sinteza umetnosti postojala u starogrčkoj tragediji, ali je kasnije izgubljena kada su se ove umetnosti izdvojile. Problem opere je ležao u činjenici što je dramska radnja zapostavljena u korist muzike. Vagner je verovao da, uprkos tome što je antička Grčka posedovala sintezu tih umetnosti, drama je dostigla vrhunac u delima Šekspira, a muzika u delima Betovena. Bilo je potrebno samo povezati ta postignuća i dobiti istinsku muzičku dramu. Vagner određuje tri centralne veštine ljudskog bića koje je utkao i muzičku dramu po čemu se ona razlikuje od opere: umetnost plesa (gestikulacija, pokret, mimika, ali ne balet, koji je bio zastupljen u operi), umetnost tona i umetnost poezije. Ove tri umetnosti naziva „čisto ljudskim“ umetnostima (nem. reinmenschliche). Pored ovih, dodaje tri plastične umetnosti: arhitekturu, skulpturu i slikarstvo kao pomoćne umetnosti koje učestvuju u stvaranju totalne umetnosti na sceni. U pozorište je uneo revoluciju korišćenjem scenskih efekata kako bi omogućio publici da se u potpunosti uživi u iluziju muzičke-drame; iako se danas takvi efekti podrazumevaju u pozorištu, sredinom 19. veka je to bila krupna inovacija. Dijalozi i monolozi u operi su više kao pozorišni — bez ponavljanja tokom pevanja, a hor Vagner koristi sasvim retko jer veruje da narušava iluziju stvarnosti. U čitavom Prstenu Nibelunga hor se koristi samo u drugom i trećem činu Sumraka bogova. Ličnost[uredi] Spomenik Rihardu Vagneru u Berlinu. Slika iz 1904. godine Osim što je bio izuzetan kompozitor i mislilac, Vagner je bio i fascinantna ličnost, što njegovim biografima nije promaklo. Tu ličnost je svakako potrebno podrobno ispitati, jer je ona u bliskom dodiru sa njegovim delom. Vagner je bio nizak, ali usled izuzetno dominantnog držanja činilo da se je mnogo viši.[21] Eduard Hanslik ga je opisao kao oličenje egocentrizma, što je i bio. Svet je delio na prijatelje i neprijatelje, a prijatelji su bili - sluge, koji su na svet postavljeni za njegovo uživanje.[22] Njegov čudovištan odnos prema onima koji su ga najviše voleli ne prestaje da zgražava istoričare, ali još je čudniji njihov odnos prema njemu: gledali su u njega kao u boga, i, uprkos svem njegovom omalovažavanju i nezahvalnosti, nastavljali su da ga služe. Verovatno su najbolji primer za ovo Oto Vezendonk i Hans fon Bilov: i jedan i drugi su bili predani vagnerovci, i jednom i drugom je Vagner bukvalno preoteo ženu, a opet su mu i jedan i drugi oprostili i nastavili da ga pomažu s podjednakom revnošću kao i pre. Takođe je bila zloglasna Vagnerova navika da pozajmljuje pare i nikada ih ne vrati. Dugovi su ga pratili do kraja života, kao i zelenaši kojima je novac trebalo vratiti; jedna bogata pariska Jevrejka, madam Švabe, pozajmila mu je znatnu sumu novca (s Jevrejima nikada nije imao problem ako su mu bili od koristi - još jedan primer je bečki vagnerovac i pijanista Tausig), a pošto je on odbio da joj vrati pare, tužila ga je i tek je na taj način uspela da dobije svoj novac (a i to je otplatila Kozima). Zanimljiv je i primer kada je Vagner od jednog mlađeg bogataša u pismu tražio novac na krajnje drzak način. Bio je, naravno, odbijen, a u pismenom odgovoru se čini iskreno začuđenim i iznenađenim zbog te odluke. Ipak, kako kaže, na gubitku je gospodin koji nije hteo da uloži u njega.[21] Ipak, bilo bi nepravedno Vagnera predstaviti u sasvim negativnom svetlu, jer je umeo da bude i veoma prijatan. Primer je Zigfrid-idila, koju Vagner ne samo da je iz srca posvetio Kozimi za rođendan i Božić (rođena je 24. decembra), već je i pažljivo osmislio način na kojoj će joj taj poklon predstaviti. Dalje, Herman Levi, sin rabina i dirigent „Parsifala“, bio je Vagnerov iskren prijatelj, a Kozimini dnevnici svedoče da je i Vagner njega voleo. Tri Jevrejina su radila na „Parsifalu“: Rubinštajn, Porges i Levi, a sva trojica su bili Vagnerovi prijatelji. Istina je da je Vagner Levija pokušao da natera da primi hrišćanstvo, ali kad se ovaj naljutio, Vagner se više nije dodirivao teme. U pismu svom ocu, Levi opisuje svoj veoma prijatan doček u Bajrojtu i za Vagnera kaže da je „najbolji i najplemenitiji među ljudima“.[23] Ovo nije jedini takav primer u Vagnerovoj biografiji. Na okupljanjima i zabavama, Vagner je uvek bio u središtu pažnje. Najbolji primer je Ničeov opis svog prvog susreta sa Vagnerom: „Pre i posle večere Vagner je svirao, uključujući i sve značajne odeljke „Majstora pevača“, imitirajući vokalne delove i prosto je sav plamsao. Jer on je zadivljujuće živahan i bodar čovek, govori veoma brzo, veoma je duhovit i okupljanja ove vrste čini veoma veselim. Dugo sam razgovarao s njim o Šopenhaueru, možeš zamisliti kakva je to radost za mene bila da ga slušam kako o njemu govori sa sasvim neverovatnom toplinom, kazavši koliko mnogo mu duguje i kako je on jedini filozof koji je razumeo prirodu muzike... Posle toga nam je pročitao deo svoje autobiografije koju sada piše, jednu krajnje zabavnu scenu iz svojih studentskih dana u Lajpcigu, o kojoj ni sad ne mogu da mislim a da se ne nasmejem... Na kraju večeri, dok smo se nas dvojica spremali da odemo, stisnuo mi je ruku veoma toplo i srdačno me pozvao da ga posetim da bismo svirali muziku i razgovarali o filozofiji“.[22] Tokom celog života, a u poslednjim godinama naročito, Vagner je bio sklon žestokim naletima besa koji je izražavao na sumanute načine. Herman Levi je lično prisustvovao jednom prizoru u kom se Vagner, iz nekog razloga nezadovoljan, drao i vikao, mahao pesnicom i udarao nogom po podu; zatim je iznenada počeo da se ponaša kao klovn, uzeo Zigfridov rog, stavio ga na glavu i tako pojurio ka stomaku jednog važnog gosta.[24] Jedna od Vagnerovih karakternih crta - njegov strahoviti hedonizam - naročito je došla do izražaja u njegovim kasnijim godinama, kada je konačno došao do novca. Njegove afere, bolesna sklonost ka luksuzu i rasipanju, kao i tendencija da nosi odeću koju su neki smatrali ženskom zgražavala je konzervativne građane Nemačke. Ovo poslednje Vagner je uvek pravdao svojom kožnom bolešću i nemogućnošću da nosi bilo šta osim svile na telu - što, samo po sebi, nije moglo da bude razlog i tome što je u privatnosti voleo da se oblači veoma ekscentrično. Neki biografi su čak izneli tvrdnju da je, navodno naručujući haljine i rublje za Kozimu, u stvari naručivao odeću za sebe, jer nema indicija da je ona tu odeću ikada dobila. „Parsifal“, Vagnerova sveta drama, iziskivala je od njega najčulniju moguću inspiraciju (u ovom periodu, na primer, Vagner bi sipao ogromnu količinu parfema u svoju svakodnevnu kupku).[25] Kontroverza[uredi] Vagnerove opere, spisi, politički pogledi i ubeđenja, kao i ekscentričan način života doprineli su mnogo njegovom položaju kontroverzne ličnosti još za života. Nakon Vagnerove smrti, rasprava o njegovim idejama i tumačenje istih, naročito tokom 20. veka u Nemačkoj, održale su kontroverzno shvatanje njegovog lika i dela. Velika prašina se digla baš oko Vagnerovih komentara o Jevrejima, koja i dalje ima uticaja na to kako se cene njegova dela, kao i oko eseja koje je napisao na temu prirode rase od 1850. pa nadalje, kao i na njegov navodni uticaj na antisemitizam Adolfa Hitlera. Odnos prema Jevrejima[uredi] Vagnerova navodna netrpeljivost prema Jevrejima, čiji je uzrok najverovatnije bilo njegovo rivalstvo sa Majerberom, i koje se kasnije ogledalo u Vagnerovom gađenju prema delu nemačkog kompozitora jevrejskog porekla, Feliksa Mendelsona, je kontroverzna teorija oko koje i dan danas postoje neslaganja. Vagner je u svom eseju Jevrejstvo u muzici, objavljenom 1850. pod pseudonimom „K. Slobodoumni“ (nem. K. Freigedank), kritikovao Đakoma Majerbera i Feliksa Mendelsona i njihov, po njemu, loš uticaj na muziku u Nemačkoj, kao i jevrejske kompozitore uopšte.[26] Međutim, neki od najpoznatijih Vagnerovih dirigenata bili su upravo Jevreji (Herman Levi, Džejms Livajn, Đerđ Šolti), pa čak i za Vagnerova života (Levi je takođe bio i Vagnerov blizak prijatelj osim što je bio prvi dirigent Parsifala).[27] Pred kraj života se upoznao sa rasnom teorijom francuskog pisca Artura de Gobinoa, i, iako ga je interesovala teorija o tome kako evropsku kulturu ugrožava mešavina „viših“ i „nižih“ rasa, nikada nije verovao u superiornost germansko-nordijske rase.[28] Hrišćanstvo je uvek postavljao ispred rasne teorije. Interesantno je i da je bio veliki protivnik crnačkog ropstva u Americi, kao i ropstva uopšte. Takođe je zanimljiva činjenica i da je Vagnerova prva simpatija, Lea David, bila Jevrejka.[16] Nacizam i Hitler[uredi] Neki današnji Vagnerovi istoričari i biografi smatraju da njegove opere (kao, na primer, Zigfrid i Parsifal) sadrže skrivene poruke rasizma i antisemitizma.[16][21] Te teorije su neosnovane i netačne, kao što su mnogi drugi naučnici dokazali,[29] najpre zato što ni u operama ni u Vagnerovim proznim skicama i tumačenjima istih ne postoji ništa što bi ukazivalo na antisemitizam, a s druge strane, takođe stoji i činjenica da su nacionalsocijalisti po izbijanju Drugog svetskog rata, postavili zabranu na izvođenja Parsifala zbog pacifizma koji ovo delo zastupa.[30] Međutim, Hitler je voleo Vagnerova dela, a naročito Parsifala[31] (iako ga je tokom rata zabranio, nikada nije prestao da mu se divi) i Majstore pevače iz Nirnberga. Hitler je u Parsifalu Amfortasovu propast tumačio kao posledicu fizičkog kontakta sa Kundri (predstavnicom niže rase), jer je Parsifal bio čist, arijevski junak koji je prevazišao iskušenje da vodi ljubav sa ženom niže rase.[31] Vagner je, međutim, lično objasnio prirodu kako Parsifalove čistote, tako i Amfortasove propasti: Parsifal je „čista budala“ jer su mu ljudski gresi strani, a Amfortas pati jednostavno zato što je poklekao pred iskušenjem.[32] S druge strane, Hitleru su se sviđali Majstori pevači zbog patriotske poruke opere koju iznosi Hans Saks na kraju trećeg čina: „Čak i da nestane Sveto rimsko carstvo, nama će ostati sveta nemačka umetnost“ (nem. Zerging´ in Dunst das heil´ge Röm´sche Reich, uns bliebe gleich die heil´ge deutsche Kunst). Kao Firer, Hitler je prisustvovao preko stotini izvođenja ove opere.[33] O Loengrinu Hitler je takođe imao visoko mišljenje, budući da je, kako sam kaže u svojoj knjizi, Moja borba (nem. Mein Kampf), to prva opera koju je video u svom životu, sa 12 godina. Po viđenju nekih biografa, Vagner je, pred kraj svog života, postao donekle razočaran u svoj narod, pošto, kako je Vagner to video, većina Nemaca nije bila zainteresovana da ga finansijski pomaže. Kao primer može da posluži njegova rečenica koju je Kozima zabeležila u svoj dnevnik 2. decembra 1877. godine: „I dalje ću da pišem Parsifala zbog svoje žene, ali ne bih rekao da je to više znak vere u nemački duh“.[23] Kao posledica svega ovoga, Vagnerove opere nikada nisu bile izvođene u modernoj državi Izrael. Iako se njegova dela izvode na izraelskim vladinim radio i televizijskim stanicama, svaki pokušaj javnog izvođenja bilo kog Vagnerovog dela je automatski zaustavljen protestima, uključujući i proteste onih koji su preživeli holokaust. fridrih niče adolf hitler nacizam jevreji germanska mitologija

Tvrdi povez, kvalitetan papir, divno ilustrovana sa lepim fotografijama, crno-belim i u boji, 105 stranica, latinica Vrlo malo korišćena, namenski za pisanje rada o staroj Grčkoj Autor - osoba Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 = Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 Naslov Stara Grčka : estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu / Aleksa Čelebonović ; [likovno i grafičko oblikovanje Dobrilo Nikolić] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1973 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 = Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 Zbirka ǂBiblioteka ǂSusret sa umetnošću ; 1 ISBN (Karton) Napomene Opis ilustracija uz mitološka objašnjenja: str. 83-103 Registar. Predmetne odrednice Arhitektura -- Antička Grčka Vajarstvo -- Antička Grčka Slikarstvo -- Antička Grčka ALEKSA ČELEBONOVIĆ (Lozana, 29. decembar 1917 – Beograd, 26. maj 1987) slikarski izazov Iako je rođen u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, Aleksa Čelebonović je ceo vek, uz mnogobrojna putovanja u toku života, proveo u Beogradu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao na Pravnom fakulteti (1941). Rođen u porodici poznatog beogradskog advokata, Jakova Čelebonovića, Aleksa nije bio jedino dete koje je studiralo prava. Njegov znatno stariji brat Marko takođe je diplomirao prava kojima se, kao i mlađi brat, nije nikada bavio. Studije prava osiguravale bi, kako se verovalo, životnu sigurnost iako je obojici osnovna preokupacija bila umetnost u veoma širokom njenom poimanju. Još kao đak srednje škole Aleksa je sa svojim drugarom iz klupe, Juricom Ribarem (koji je takođe studirao na Pravnom fakultetu), počeo da slika. Obojica su s još dvoje mladih slikara (Danica Antić i Nikola Graovac) januara meseca 1934. svoje radove izložili u prostorijama tadašnjeg Udruženja prijatelja Francuske. Ovu grupu sastavio je slikar Jovan Bijelić, koji je i govorio na otvaranju izložbe. Publika je s interesovanjem dočekala izložbu a nisu izostali ni komentari ondašnje kritike. Slikarstvo nastavlja i kada upisuje studije prava i ponovo izlaže sa slikarima najmlađe generacije (Danica Antić /1910–1989/, Ljubica Sokić /1914–2009/, Dušan Vlajić /1911–1945/, Nikola Graovac /1907–2000/, Borivoje Grujić /1904-?/, Milivoj Nikolajević /1912–1988/, Jurica Ribar /1918–1943/, Stojan Trumić /1912–1983/ i Bogdan Šuput /1914–1942/) koji će, iako kratko vreme, činiti Grupu DESETORICA. Oni su uoči Drugog svetskog rata učili kod Jovana Bijelića ili u Umetničkoj školi i pojavili su se u februaru mesecu 1940. na prvoj izložbi u Beogradu, koja je krajem godine preneta u Zagreb. I ova izložba je bila zapažena. Slikar Petar Lubarda, stariji kolega, u tekstu Izložba desetoro mlađih likovnih umetnika u Paviljonu, objavljenom tim povodom,[i] zapisao je: „Karakter ovoj grupi daju Ljubica Sokić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Nikola Graovac i Aleksa Čelebonović.“ Dalji rad grupe prekinuo je Drugi svetski rat. Neki su nestali u vihoru rata, neki su kasnije skoro zaboravljeni a Čelbonović, zapažen kao slikar pre 1941, posle oslobođenja i povratka[ii] u Beograd slikarstvo, kao javnu delatnost, napušta s uvek prisutnom željom da mu se jednog dana vrati. Posvetio se novim izazovima, iako je još neko vreme izlagao s ULUS-om i u Salonu 56 u Rijeci. Priredio je i dve samostalne izložbe u Beogradu (1957) i Novom Sadu (1959) ulazeći sve dublje u kritičarski rad. Kritičarski rad započeo je veoma rano, i to pre Drugog svetskog rata, u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, u kome su sarađivali levo orijentisani mlađi intelektualci. Kada se tome gotovo isključio posvetio, Čelebonović je bio redovni kritičar Književnih novina (1951–1952), potom Borbe (1952–1954), povremeno je pisao za NIN i Politiku. Sarađivao je u časopisima Književnost, Delo, Umetnost kao i u mnogim drugim publikacijama sveta i Jugoslavije i onim koji su kao domaći listovi objavljivani na stranim jezicima (Međunarodna politika, Jugoslavija...). Godinama je bio saradnik engleskog časopisa The Studio. Čelebonović se kretao kroz celokupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, obuhvatao široka geografska prostranstva, interesovao se i za pozorište što ga je dovelo do Ežena Joneska i razgovora s književnikom kao i za druge umetničke pojave kod nas i u svetu. Baveći se kritikom i esejistikom preko pedeset godina, Čelebonović nije bio samo hroničar, svedok pojava ličnosti i novih trendova, već i tumač i sudija. Pisao je i pratio i starije i one koji stupaju na likovnu pozornicu, a radoznalog duha i uočavajućeg dara za nepoznato i nepriznato, nije se libio da, po nečijoj molbi, napiše tekst. Interesovao se i za najnovije umetničke pojave o kojima se brzo obaveštavao kao poznavalac stranih jezika i stalni putnik iz poslovnih ili privatnih razloga. Kao kosmopolita, govorio je nekoliko stranih jezika: nemački, francuski, italijanski je znao odlično, a engleski slabije. Njegova majka je bila Bečlijka pa je svoj deci maternji jezik bio nemački. Aleksa ga je dobro znao, ali se stalno žalio da je šteta što nema s kime da vežba. Koristio je svaku priliku da jezik „vežba“ a to je najčešće radio s prijateljem Dejanom Medakovićem, koji je perfektno nemački govorio. U slučajnim susretima ili pak u zakazanim terminima kad su se nalazili i šetali pričali bi na nemačkom. Društvo bi im tada pravio Medakovićev jazavičar Gavra. Možda je najbolje poznavao likovnu scenu Pariza. Tamo je, kao i na jugu Francuske, kod svog brata Marka, često boravio s mnogim umetnicima, likovnim kritičarima i teoretičarima bio u direktnom kontaktu. Uživao je veliko poštovanje kod stranaca. Susret s Pjerom Frankastelom doveo je do prevoda i štampanja knjige Umetnost i tehnika[iii] s Čelebonovićevim predgovorom. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan u Politici, kao i saradnja na knjizi posvećenoj umetniku. Kasnije, kada je Dibife premestio svoju fondaciju u Lozanu, pomogao mu je u pronalaženju nekih veoma interesantnih eksponata za kolekciju. U dva pisma, upućena Čelebonoviću, sâm Dibife se divi tačno uočenim elementima u njegovim delima i, između ostalog, piše: „Znam veoma malo tekstova koji se tiču mojih dela u kojima su osvetljene, tako dobro kao što su u vašem, ključne tačke i pokretači u mojim slikama, njihove pobude, ciljevi i duhovne pozicije kojima one teže.“ Iz zahvalnosti Dibife je Čelebonoviću poklonio jednu svoju statuu i nekoliko crteža. Sem pojedinačnih tekstova pisanih raznim prilikama i potrebama,[iv] objavio je nekoliko dragocenih knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti, među kojima ima i nezaobilaznih, kapitalnih studija: monografija o Dušanu Vlajiću (Prosveta 1959), Za pristup umetnosti (Rad 1960), Savremeno slikarstvo Jugoslavije (Jugoslavija, 1965), Stara Grčka (Jugoslavija, 1973). Knjiga Ulepšani svet (Jugoslavija, 1975), odmah po objavljivanju, izazvala je veliku pažnju u našoj a i inostranoj sredini. Predstavljala je „tematsko i strukturno iznenađenje i dokazala da za radoznalog pisca i za sveobuhvatan duh, kakav je Čelebonovićev, ne postoje tabu teme“. Knjiga je prevedena i štampana u osam zemalja (Jugoslavija, Austrija, Nemačka, Francuska, Engleska, SAD, Holandija i Rumunija). Ovako obiman posao nije ga sprečavalo da se bavi i društvenim radom. Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina za umetnost. Tek je postao punoletan (a punoletstvo se tada sticalo sa 21. godinom), Čelebonović je pre Drugog svetskog rata bio glavni i odgovorni urednik (1938–39) u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, organa Saveza studentskih kulturnih udruženja na Beogradskom univerzitetu. Istom onom u kome je započeo svoju spisateljsku karijeru. Budući da je za vreme Drugog svetskog rata bio u izbeglištvu u Italiji i Švajcarskoj radio je na izdavanju lista Nova Jugoslavija namenjenog Jugoslovenima u Švajcarskoj. Uoči samog rata bio je sekretar ULUS-a, a posle rata jedan od njegovih najaktivnijih članova. U želji da inostranstvo upozna s našom umetnošću i njenim vrednostima, inicirao je osnivanje Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i bio njen predsednik desetak godina. Jedan je od osnivača i prvi upravnik JUGOSLOVENSKOG TRIJENALA LIKOVNIH UMETNOSTI (1961), komesar naših selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu, član mnogih domaćih i međunarodnih žirija za selekciju dela ili dodelu nagrada. Po povratku u zemlju radio je u ustanovama: Jugoslovenski Crveni krst, Savez likovnih umetnika Jugoslavije, Grafička industrijska škola, Sekretarijat za kulturu SR Srbije. Dugo je bio urednik, potom glavni urednik i direktor Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“. Svoju životnu i profesionalnu karijeru završava kao profesor po pozivu (1976–1985) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a poslednjih godina držao je tzv. autorizovana predavanja iz predmeta Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu – Grupa za istorju umetnosti. Kao profesor prepričavao je mnoge anegdote s ispita. Nije ih beležio pa u sećanju ostaje poneka. Na jednom od ispita student izvuče pitanje „Impresionisti“. Krene da zamuckuje. A onda počne da priča da je slabog imovnog stanja itd. Profesor pita: „Kolega, žao mi je, ali kakve to veze ima s pitanjem?“ Studentov vickasti odgovor je bio da nije imao para da ode u Pariz. A na to Čelebonović: „Kolega, evo vama petica jer nije samo što ne znate nego vas i ne zanima: slike impresionista imate ovde pored (scena se zbiva na Filozofskom fakultetu u blizini koga se nalazi Narodni muzej).“ Bila su to srećna vremena kada je Narodni muzej bio otvoren, iako je godinama docnije generacijama studenata bio uskraćen ulaz u Narodni muzej. Ako bi se jednostavno i s mnogo suštine mogla okarakterisati ličnost Alekse Čelebonovića bilo bi: vrsni umetnik, esteta, istoričar i organizacioni pregalac, kako je to davno zabeležio slikar Mića Popović. Tih i nenametljiv, ogromne kulture i znanja, Aleksa Čelebonović je bio omiljen u društvu. Imao je veliki krug prijatelja i poslovnih i privatnih. Sa svojom suprugom Milicom bio je dragi gost u mnogim kućama a ljudi su voleli da bivaju u toploj atmosferi porodice Čelebonović u Čubrinoj 5a. Aleksa je bio dobar prijatelj s pesnikom Ivanom V. Lalićem. Jedno vreme su radili zajedno u Izdavačkom zavodu „Jugoslavija“. Kad bi jedan od njih otišao na bilo kakvo putovanje, znalo se da mu je obaveza da onome drugom napiše pesmicu od 3 do 4 reda. Tek da se javi prijatelju i stane na razglednicu. Na jednoj od fotografija s Mljeta Aleksa sedi za stolom i nešto piše s vrlo ozbiljnim izrazom. Nije to bilo ništa iz istorije umetnosti nego pesmica Ivanu. MG24

nova knjiga Autor - osoba Pašić, Feliks, 1939- Naslov Gospođa iz velikog sveta : prilozi za biografiju Mire Trailović / Feliks Pašić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2006 (Beograd : Publikum) Fizički opis 264 str. : fotogr. ; 31 cm (karton) Napomene Tiraž 700 O autoru: str. 259 Pozorišne režije: str. 241 Režije na Televiziji Beograd: str. 242-244 Režije u Radio Beogradu: str. 245-246 Registar. Predmetne odrednice Trailović, Mira, 1924-1989 Knjiga predstavlja priloge za biografiju čuvene Mire Trailović, jedne od najistaknutijih rediteljki u istoriji srpskog i jugoslovenskog teatra. Mira Trailović (1924–1989), rođena u Kraljevu, započela je karijeru kao spikerka Radio Beograda, a već nekoliko godina zatim svojim izuzetnim talentom za pozorište, postala je jedan od najistaknutijih domaćih reditelja. Režijom „Fausta“ 1956, pred 212 stolica u zgradi nekadašnje Borbe, otvorila je pozorište Atelje 212. Na njegovom čelu ostala je i narednih godina, podižući taj teatar na svetski nivo. Mira Trailović bila je u tom pozorištu 1967. Rođena je kao ćerka Andreja Milićevića koji je preveo više od 36 dela francuskih klasika i Radmile Simić, profesorke francuskog jezika. Deda joj je bio Milan Simić, upravnik Narodnog pozorišta. Privilegiju da odrasta u domu obrazovanih roditelja i predaka, shvatala je i kao breme, jer je uvek morala da ispunjava i njihova, a ne samo svoja očekivanja. Marljiva učenica Druge ženske gimnazije u Beogradu, srednje muzičke i glumačke škole, Mira Trailović je najpre završila Muzičku akademiju, a potom je, po želji oca arhitekte, upisala arhitekturu, ali je odustala nakon dva semestra. Na drugoj godini studija napustila je Tehnologiju, a Istoriju umetnosti pred sam diplomski ispit. Privlačili su je televizija, drama, režija i pozorište, te je 1950. godine završila Visoku filmsku školu, a prvi debi imala je dve godine pre diplomiranja. Diplomirala je režiju 1956. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kasnije je na istom fakultetu bila i profesor radio-režije više godina. U mladosti, 1944. godine Mira Trailović je između ostalog bila i spikerka i urednica Dramskog programa Radio Beograda. Glasom Minerve osvojila je slušaoce. Policijski čas je još trajao, pa je svaku noć kući vraćala patrola. I dok je hodala u svom prvom kaputu napravljenom od ćebeta, koji je dobila u radiju, nije se plašila... Znala je da je obradovala nekog tog dana: „Čitali smo na radiju pisma koja su stizala s fronta i odlazila na front, obaveštenja o ratu koji je još trajao. Predstavljali smo ljudima jedinu mogućnost da nešto saznaju o svojima” (intervjuu sa Mirom Trailović, „TV novosti“ 1977. godine). U Radio Beogradu je i režirala oko 70 radio drama, al i upoznala Dragoljuba Gucu Trailovića, tadašnjeg spikera, a kasnije dopisnika Politike iz Pariza i prvog čoveka ove kuće, čije je prezime uzela na venčanju Njenom režijom „Fausta“ 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u dvorani nekadašnje novinske kuće „Borbe“ počeo da živi jedan novi svet - otvoreno je avangardno pozorište Atelje 212. Sa Radošem Novakovićem jedan je od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Izuzetnom energijom stvorila je od Ateljea 212 kultno mesto. Jedna nova epoha je počela. Pod njenim vođstvom Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu, kao i prvo pozorište sa područja SFRJ-a koje je pozvano da gostuje u SAD posle Drugog svetskog rata. Glumci „Ateljea 212“ gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik, Pozorišna rediteljka, čiji komadi su uvek bili avangardni, grozila se te reči, ali ti komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Kao rediteljka prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde - Joneska, Sartra, Olbija, otkriva publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića. Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta nakon izvođenja hipi mjuzikla „Kosa“ u Mirinoj režiji, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla. Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu: „Iza zatvorenih vrata“, „Don Žuan u paklu“, „Čudo u Šarganu“... U njeno vreme, Atelje je popularnim i kontroverznim predstavama, poput „Kafanica, sudnica, ludnica“, u velikoj meri pomerao granice slobode izražavanja u političkom smislu. Unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim i drugim saradnicima je inicirala osnivanje jednog od najvećih evropskih pozorišnih festivala - Beogradski internacionalni teatarski festifal – BITEF, koji je nastao 1967. odine u Ateljeu 212 i čiji je umetnički direktor bila od 1967. do smrti. U vreme hladnog rata ovaj festival novih pozorišnih tendencija bio je jedinstveno mesto na kome su se susretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva. Njeni i gosti Beograda bili su: Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan-Pol Sartr, Bob Vilson, Living teatar, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi, koji su doneli su dah velikog sveta u našu sredinu i postavile Beograd na značajno mesto na međunarodnoj pozorišnoj sceni. Festival je njenim zalaganjem osnovao svoje - BITEFOVO, odnosno – Mirino pozorište - BITEF teatar, koji od 20. BITEFA organizuje festival i vodi programsku politiku u duhu BITEFA. „Umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe. Srećna sam što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da tu tajnu, ljudskog postojanja, katkada dotaknu“ (deo teksta Mire Trailović na otvaranju BITEF teatra) Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje - građanke sveta. Oktobarska nagrada, „Joakim Vujić“, Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović. Umrla je ophrvana bolešću, u Beogradu 7. avgusta 1989. godine, nekoliko meseci nakon što je “dobila” svoje pozorište. Sahranjena na Novom groblju (parcela12, grobnica31 II), po sopstvenoj želji samo u prisustvu porodice i najbližih prijatelja. Ubrzo zatim prostor ispred BITEF teatra dobio je ime „Skver Mire Trailović“. Velika scena “Ateljea 212” od 2014. godine (90 godina od rođenja i 25 od smrti) nosi ime „Mira Trailović”. Nakon inicijative pokrenute osam godina raniije, 2016. godine je u Kraljevu, u foajeu Kraljevačkog pozorišta, otkrivena spomen ploča Miri Tailović, rad akademskog vajara i redovnog profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Slavoljuba Caje Radoičića. Muzej pozorišne umetnosti Srbije objavio je pre tri godine knjigu Feliksa Pašića o njenom radu, pod naslovom „Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta“. Odlikovali su je beskrajni šarm i prodornost, talenat za ubeđivanje. Kada su Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?” ŠTA ZNAČI M-I-R-A? Kada su je novinari jednom pitali hoće li da se predstavi, rekla je da hoće i kao pesmicu „izrecitovala“ svoje ime u akronimu: M – kao marljiva, I – kao iracionalna, R – kao radosna, A – kao ako, baš me briga. Mira. Mira Trailović. Mira Trailović bila je vanserijska ličnost, persona za svako poštovanje i jedna ozbiljna dama, čak i u vreme kada to nije bilo naročito poželjno i popularno. Imala je solidnu građansku i intelektualnu zaleđinu kada je po oslobođenju postala spiker Radio-Beograda, zatim reditelj i urednik u dramskoj redakciji, student Muzičke akademije i Visoke filmske škole, predavač radio-režije na Pozorišnoj akademiji. Među osnivačima Ateljea 212, a tu je bilo snažnih i izrazitih ličnosti, Mira Trailović imala je istrajnost i vokacije da se tom projektu trajno posveti i da sporadične predstave jedne gotovo zavereničke grupe pretvori u stalno pozorište koje je sa svojim ostvarenjima stiglo do Pariza, Njujorka, Moskve, Karakasa i Meksika. Kako je baš ta gospođa – koja je u mnogo čemu bila osoba vezana za tradiciju i sklona staromodnom, postala ključna ličnost modernizacije našeg teatra, od takozvanog teatra apsurda i dokumentarne drame do rok-opere i, konačno, neizbežnog postmodernizma – može se objasniti pre svega kosmopolitskim duhom Mire Trailović, njenom glob-troterskom strašću i poliglotskom lakoćom. Radeći mirno na deprovincijalizaciji beogradskog, a time i jugoslovenskog glumišta - sasvim logično došla je i do zamisli o BITEFU. Danas je teško pojmiti koliko je lične vizije, a i hrabrosti, bilo potrebno da se 1967. izmisli BITEF i da se ogromnim kulturnim, esnafskim, a i ideološkim otporima uprkos - zahukta taj svetski festival „novih pozorišnih tendencija”. (Iz teksta Dragana Klaića (1950–2011), U izlogu sveta, 1990) Život u pozorištu izjednačila sam sa svojim životom. Mira Trailović Feliks Pašić (1939–2010), novinar, pozorišni kritičar, publicista, televizijski dokumentarista… Novinarski radni vek proveo je u „Borbi“, Radio Beogradu i Televiziji Beograd. Blizu četiri decenije Pašić je bio aktivni stalni pozorišni kritičar „Borbe“, „Večernjih novosti“, Radio Beograda, „Dnevnog telegrafa“ i „Teatrona“. Bio je poslednji savezni selektor Sterijinog pozorja, petnaest godina je, kao selektor i umetnički direktor, davao kreativni pečat Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, osnovao je i tri godine vodio Jugoslovenski festival pozorišta jednog glumca u Nikšiću. Sa Svetlanom Bojković je pokrenuo i sedam godina (1992 – 1999) uređivao pozorišne novine „Ludus“ u kojima je objavio šezdeset opsežnih razgovora sa pozorišnim umetnicima. Knjige: Savremenici (razgovori sa jugoslovenskim piscima – 1965), Oluja (dnevnik predstave – 1987), Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve (dokumentarno istraživanje slučajeva zabrane dveju pozorišnih predstava – 1992), Karlo Bulić – avantura kao život (1992), Zoran (razgovori sa Zoranom Radmilovićem – 1995), Glumci govore I, II (razgovori sa šesnaestoro srpskih glumaca – 2003), Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta (2006), Joakimovi potomci (portretni medaljoni dobitnika statuete „Joakim Vujić“ – 2006), MUCI Ljubomir Draškić ili živeti u pozorištu (2010), Kratak pregled vremena (razgovori sa pozorišnim stvaraocima iz rubrike Ludus razgovara – 2013). Monografije: Grad teatar Budva – Prvih deset godina (1998), Deset festivala pozorišta za djecu u Kotoru (2002), Grad teatar Budva – Drugih deset godina (2007), Beogradsko dramsko pozorište – 60 godina (2007), Vuk, z. p. Tršić, Vukovi sabori 1933 – 2008 (2008), Zvezdara teatar 1984-2009 (2009). Priredio je knjigu o Oliveri Marković, knjigu pozorišnih kritika Slobodana Selenića (Dramsko doba), knjigu pesama i zapisa Ljubiše Bačića (Moj živote malo li te ima)… Dobitnik je Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (1983, 1992) i Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (2006), Nagrade „Grad teatar za dramsko stvaralaštvo“ (Budva, 2010) i drugih nagrada. MG147

ovo je razglednica Majski prevrat je bio državni udar u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos Srbije i evropskih sila, zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austrougarsku, a Karađorđevići na Francusku. Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je grupa oficira i civila-zaverenika na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti dan 35 godina ranije je ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku. Najistaknutiji zaverenici na čelu sa Apisom su kasnije, sa mnogim pridošlicama, osnovali militarističku organizaciju iz senke, zvanu „Ujedinjenje ili smrt“, poznatu još po neformalnom imenu „Crna ruka“ . Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije, udovicom inženjera Svetozara Mašina, koja je bila starija od njega 13 godina i poreklom nije bila iz kraljevske porodice, što je u to vreme bilo opštevažeće pravilo za ženidbu prestolonaslednika i kraljeva. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa drugim državama zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana. Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine. Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine. Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austrougarskoj. Na to je oštro protestovao ruski ministar spoljnjih poslova, grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru. Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Posle toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je u ranim jutarnjim časovima kralj vratio na snagu ustav. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju. Postoje određeni navodi kako je kralj, zajedno sa predsednikom vlade, generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem u to vreme pripremao proterivanje kraljice Drage. Prema ovom planu, Dragi je saopšteno da zajedno sa Cincar-Markovićem treba da otputuje u banju Francensbad, kako bi lečila probleme zbog kojih nije mogla da zatrudni. No, nadalje bi joj bilo onemogućeno da se vrati u Srbiju, i to na isti način kako je Aleksandar prethodno proterao svoje roditelje. Ovo je trebalo realizovati 5/18. juna, ali prevrat je to sprečio. Mladi oficiri su se bunili zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, za koga se zalagala da bude prestolonaslednik. Njenim imenom su nazivani pojedini pukovi srpske vojske, kraljičin rođendan je bio obeležavan širom Srbije, dok su oficirima kasnile plate zbog kojih su upadali u dugove. U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebalo da budu ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin, a ujedno i rođeni ujak Antonija Antića. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojim putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austrougarska ne namerava isticati kandidaturu nijednog od svojih prinčeva, jer je očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu nekog od svojih prinčeva. Međutim saznalo se da kandidatura kneza Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslat u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo natera na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje (zbog straha da bi Obrenovići iz inostranstva mogli da se bore za povratak na vlast) i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samom dvoru u noći između 28. i 29. maja prema julijanskom kalendaru. Na dvoru je uveče 28. maja (10. juna) priređena večera za članove vlade i kraljičinu porodicu. Posle večere je goste zabavljao orkestar Kraljeve garde. Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu, u kome su se, po zadatku, pretvarali da su u alkoholisanom stanju, mada su se pojedini od njih zaista napili. Policijski agenti, koji bi povremeno svraćali u Dom da osmotre prilike, bili su zbunjeni. Neki od oficira su od muzičara besomučno počeli da naručuju da im se svira „Kolo kraljice Drage” i štaviše su nazdravljali kraljevskom paru. U 00:45, Dragutin Dimitrijević je komandovao polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu dvanaestog puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz jedanaestog puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morale prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković (potonji jugoslovenski premijer), je u tačno 02:00 otvorio zaverenicima dvorska vrata. Zaverenici su upali u dvor i sukobili se sa gardom. Kada su došli do prostorija ađutanta, na toj poziciji su zatekli svog saradnika u zaveri, potpukovnika Mihaila Naumovića, koji je u nastalom haosu greškom ubijen zajedno sa kapetanom Miljkovićem, koga je Apis pokušao da zaštiti. Kako se Antonije Antić kasnije prisećao, Apis i Milivojević su pokušali da spreče Miljkovića da reaguje, te su ga uhvatili za usta, ali jedan oficir, koji nije bio upućen da je Naumović deo zavere (moguće je da je reč o Branivoju Jovanoviću) je pucao u dežurne. Antić je tvrdio da on i Apis snose deo odgovornosti, jer čak i kada je akcija otpočela nisu obavestili pojedine zaverenike o Naumovićevoj ulozi. Kako je plan bio da Naumović otključa vrata kraljevskih odaja u Starom konaku, tada delu dvorskog kompleksa, a oficiri nisu uspeli da pronađu nikakve ključeve u njegovim džepovima, vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, koji je obezbedio inženjerski poručnik Milutin Lazarević. Jedan od ranijih izveštaja Laze Kostića je, pak, govorio kako su Naumović i Miljković stradali upravo od dinamita. Pošto je on (Naumović) poginuo, Milutin Lazarević i ja se vratismo u vestibil, i on poče vezivati dinamitski metak za bravu od vrata koja su vodila u veliku arapsku sobu i bila zaključana, jer nismo znali kuda da idemo. Nismo se ni setili da pitamo Miku (Naumovića) kako se ide do kraljeve spavaće sobe, za slučaj da nas on ma iz koga razloga ne sačeka, kao što se i desilo. Milutin priveza metak, a ja, pošto sam imao palidrvca spremna, upalih ga. Izmakosmo se u stranu, ali fitilj se ugasi. Priđoh i ponovo ga upalih, pa se obojica povukosmo. Nasta tresak. Elektrika se pogasi i nasta zvrjanje svih mogućih zvonaca. Pojurismo u sobu koju smo obili, ali se ćilimi behu upalili. Ko ih je ugasio, ne znam. — Antonije Antić - „Beleške` Oficiri su najpre dospeli u Arapski salon, pucajući u goblene i u sve u šta su stigli, a za šta su sumnjali da može da krije ulaz u tajne prostorije. Uletevši potom u kraljevsku spavaću sobu, pronašli su na toaletnom stočiću Dragin omiljeni roman „La trahison“, okrenut na osamdesetoj strani, topao krevet, ali ne i svoje mete. Kako se Antić prisećao, usled nestanka struje je nastao mrak, cela soba je bila tapacirana zatvorenozelenim tapetama, a s obzirom na to da je bilo mračno (oficiri su imali samo sveće), nisu mogli da vide da li postoje sporedne prostorije u kojima bi se kraljevski par eventualno sakrio. U haosu nastalom u dvorskom kompleksu, Apis je zapazio kako jedan gardista beži niz stepenice u dvorište i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao za njim, ali ga je na dnu sačekala četa gardista. U kratkom obračunu je teško ranjen sa tri metka u grudi. Stropoštao se niz stepenište, ali je preživeo. Istovremeno sa događajima u dvorskom kompleksu, zaverenici su otpočeli i akciju preuzimanja kontrole nad preostalim državnim institucijama. Žandarmi terazijskog kvarta su pružili samo simboličan otpor. Najpre su pobijena kraljičina braća, Nikodije i Nikola Lunjevica od strane vojnika kojima je komandovao potporučnik Vojislav Tankosić, a koji je verovatno delovao na svoju ruku. Oficiri su najpre opkolili njihovu porodičnu kuću, a potom su braća, na poziv jednog svog rođaka koji je bio među zaverenicima, razoružana, sprovedena u Upravu grada Beograda, gde su zadržani izvesno vreme. Potom su izvedeni ispred zgrade i streljani. Tankosić im je, navodno, pre komande za paljbu, cinično poručio „Ižljubite se, visosti veličanstva!`, čime je aludirao na raskalašno ponašanje ove dvojice. Predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni, general Milovan Pavlović su ubijeni kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, koji je isto tako trebalo da bude ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922. Mada je početni plan bio da se pukovnik Dimitrije Nikolić, komandant Dunavske divizije i čovek odan kralju, stavi u pritvor i poštedi, ovaj je prilikom pokušaja hapšenja uspeo da se išunja iz svoje kuće u Ulici kralja Milutina, te je podigao uzbunu u delu svojih trupa u banjičkoj kasarni. Njega je telefonskim putem obavestio reaktivirani zaverenički komandant Dunavske divizije, Leonida Solarević, da je razrešen dužnosti i da je kraljevski par mrtav. Nikolić u ovo nije poverovao, već je zahtevao da mu informaciju potvrdi njegov čovek od poverenja, potpukovnik Ljuba Milić, takođe učesnik zavere. Ovaj je dobio zadatak da lično ubedi Nikolića da položi oružje, te je sa sobom poveo kapetana Milana Petrovića, a usput im se pridružio i poručnik Milan Gagović, koji je tek tada postao upućen u zaveru. Iako je Nikolić iskazao želju da pregovara sa Milićem, preostala dvojica zaverenika su se mašila revolvera i došlo je do pucnjave sa obe strane, u kojoj su poginuli Nikolić, Gagović i Petrović, dok je Milić, bez povreda, preuzeo komandu nad divizijom. Ovaj čin se odigrao, po svemu sudeći, u trenutku dok su Obrenovići već bili mrtvi. Od tog trenutka, pa u narednih nekoliko dana, širom Srbije je već došlo do individualnih obračuna sa pristalicama dinastije i polugama režima: neke procene govore da je širom zemlje pobijeno oko dve stotine ljudi, no nije bilo građanskih nereda. U međuvremenu, potraga za kraljevskim parom je ušla u drugi sat, te je nastala panika među zaverenicima koji su zaposeli dvorski kompleks. Poručnik Antonije Antić je predložio da se dvor razori artiljerijom i već je izdao takvu komandu, no ovu je obustavio pukovnik Mašin. U isto vreme, Đorđe Genčić je preuzeo kontrolu nad ministarstvom unutrašnjih dela. Počele su da kolaju glasine da su Aleksandar i Draga pobegli tajnim tunelima do ruskog poslanstva.Tada se neko od zaverenika dosetio da se privede general Laza Petrović, koji je do tada bio opkoljen u zgradi maršalata, sporednom delu kompleksa, a koji je kao ađutant inače poznavao sve prostorije u dvoru. Njega je, pošto je gvozdena vrata sporedne dvorske zgrade u kojoj je on živeo razneo dinamitom, priveo poručnik Stanoje Ristić. Petrović je negirao poznavanje tajnih prolaza i odaja, no njemu je naređeno da u roku od deset minuta pokaže gde su se sakrili Obrenovići uz pretnju smrću. Petrovića su po svemu sudeći u potragu poveli oficiri Mihailo Ristić-Džervinac i Velimir Vemić. On je uporno govorio da u prostorijama nema ničega i da treba ići dalje. Oficiri su se oko 03:50 ponovo našli u spavaćoj sobi, a šta se u narednim trenucima događalo, predmet je različitih tumačenja i izvora. Sasvim je izvesno da je Petrović do samog kraja istrajao u tvrdnjama da ne zna gde su se sakrili kralj i kraljica. Većina izvora je saglasna i oko toga da je u jednom trenutku Vemić zapazio mali prorez u tapaciranom zidu, te da se ispostavilo da su tu sakrivena vrata tajne prostorije. Gotovo svi istoričari pišu da je Petrović u tom momentu pokušao da pokoleba oficire u njihovoj nameri da istraže ovaj prostor, no na kraju je, po svemu sudeći, bio primoran da sam pozove kraljevski par da izađe iz ovog skrovišta. Nakon što su, na kraljev očajnički zahtev, navodno potvrdili svoju zakletvu kralju, vrata u zidu su se raskrilila. Potom se sve odigralo munjevitom brzinom: oficiri Ristić, Vemić, Ilija Radivojević i Petar Marković su otvorili vatru iz svojih revolvera i pušaka. Prvi metak je, prema većini izvora, ispalio Ristić, pogodivši kralja. Kraljica je, navodno, pokušala tada da zaštiti supruga svojim telom. Za to vreme, Petrović (za koga se verovalo da je razoružan) je izvadio iz čizme sakriveni revolver, u očajničkom pokušaju da odbrani kraljevski par, no iako je, prema nekim izvorima, čak i ranio jednog oficira, posle svega nekoliko trenutaka je i on pao mrtav.Za to vreme su mnogobrojni oficiri iz drugih delova dvora, čuvši šta se događa, nagrnuli u ovaj budoar i praznili svoje revolvere i puške najpre na kraljicu, a potom i na kralja. Potom su tela kasapljena sabljama i bajonetima i, konačno, bačena sa terase u dvorište. Krvavi pir se nastavio i posle toga. Obdukciju je u ranim jutarnjim časovima, na bilijarskom stolu u dvoru izvršio dr Eduard Mihel uz asistenciju dr Demostena Nikolajevića. Posmrtni ostaci Obrenovića bili su sahranjeni u maloj crkvi Svetog Marka koja je kasnije srušena i odakle su 1942. preneti u Crkvu Svetog Marka u Beogradu. Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.„Narodno predstavništvo vratilo je na snagu Ustav iz 1888. učinivši manje izmene i dopune. Na ovome Ustavu, koji je nazvan Ustav od 1903, nije bilo potpisa novoizabranog kralja Petra I. Potpisala ga je samo vlada, a kralj je na Ustav imao da se zakune. Simbolika je bila jasna: bez učešća kralja narod je donosio Ustav, kome se i kralj imao pokoravati.“ [15] Odmah posle polaganja zakletve kralja, vlada je raspisala izbore za narodnu skupštinu na kojima su pobedu odneli Radikali i Samostalni radikali. Oni su i formirali novi vladu 04.10.1903. u kojoj više nije bilo predstavnika zaverenika, odnosno vlast u zemlji preuzele su političke stranke, a oficiri su se posvetili svojim vojničkim dužnostima. U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, pukovnik Živojin Mišić, (budući vojvoda) je 1904. penzionisan. Reagujući na atentat Rusija i Austrougarska su izrazile najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukle svoje ambasadore iz Srbije, pravosnažno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za svoj zločin. Uprkos sankcijama 1904. godine u Londonu su na aukciji bili lični predmeti kralja Aleksandra i kraljice Drage, kao što su svečana uniforma kralja, venčanica i dijadema kraljice. Svetska štampa je uglavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa („Gardijan“) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali uglavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira. Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se suprotstavlja „Crnoj ruci“, koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljašnjoj politici, između Srbije i Austrougarske se vodio Carinski rat ili „Rat svinja“, iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi „Crne ruke“ su kasnije snabdevali oružjem članove organizacije „Mlada Bosna“, koji su 28. juna 1914. izvršili atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je Austrougarska iskoristila kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Spisak zaverenika, njihova uloga u zaveri i nastavak karijere posle 1903. Skraćenice: K.z.m - Karađorđeva zvezda sa mačevima broj označava stepen odlikovanja, S.P. - Solunski proces, UiS - Ujedinjenje ili smrt Generali u penziji Ilija Đunkić – malo posle prevrata penzionisan i izabran za državnog savetnika Jovan Atanacković – postao ministar vojni, rukovodio četničkom akcijom u Staroj Srbiji i Makedoniji. Umro u Beogradu 1921. Pukovnici Generalštabni u penziji Aleksandar Mašin – Tokom prevrata komandovao svim trupama u Beogradu i rukovodio izvršenjem zavere. Ministar građevina u prvoj vladi posle 29. maja, zatim načelnik Glavnog generalštaba. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. godine. Umro u Beogradu 1910. Artiljerijski Bogdan Damnjanović – Tokom prevrata preuzeo Upravu grada Beograda. Malo posle zavere penzionisan i izabran za državnog savetnika. Umro u Beogradu. Inženjerski Damjan Popović – Zbog nesporazuma, iz Pirota nije krenuo na vreme, pa je u Beograd došao dan kasnije. Postavljen za prvog ađutanta novog kralja i bio u delegaciji koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Komandovao prilikom opsedanja Skadra. 1914. penzionisan zbog reagovanja u vezi Uredbe o prioritetu, pa opet reaktiviran. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu kao general u penziji 1928. godine. Artiljerijski Leonid Solarević – Reaktiviran 29.maja. Komandant Dunavske divizije, Ministar vojni, pa Upravnik Vojne akademije. Penzionisan po svojoj molbi 1910. U ratovima bio komandant divizijskih oblasti kao general u rezervi sve do 1918. Umro u Beogradu. Potpukovnici Inženjerski Miloš Božanović – Posle 29.maja kraljev ađutant. 1912. komandovao u Kumanovskoj bici Dunavskom divizijom I poziva. Od 1913. do januara 1914. Ministar vojni. 1914-1915. komandant Užičke vojske. 1915. penzionisan kao general. Umro u Beogradu 1922. Generalštabni Mihailo Naumović – greškom ubijen u dvoru 29.maja kao dežurni kraljev ađutant. Pešadijski Petar Mišić – Zakasnio 29. maja sa bataljonom VI puka. Postavljen za načelnika odeljenja u Ministarstvu vojnom. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1915. kao pukovnik. Bio predsednik Vojnog suda za vreme S.P. Posle procesa postavljen za komandanta Šumadijske divizije i proizveden u čin generala. Od 1918. bio komandant Dunavske divizijske oblasti u Beogradu. Umro u Beču 1921. Majori Pešadijski Luka Lazarević – Penzionisan 1906. na zahtev Engleske. Pešadijski Milivoje Anđelković Kajafa - 29. maja komandovao bataljonom VII puka pred dvorom. Kasnije komandant tog puka, pa zatim kraljeve garde. U ratovima 1912-1913. komandant Javorskog, a zatim samostalnih odreda. 1914-1916. komandant Dunavske divizije I poziva. Po objavi rata 1914. komanduje odbranom Beograda. Iako je imao odobrenje od Vrhovne komande da se povuče, odlučuje se za odbranu. Učestvovao u najtežim borbama na Drini (Gučevo - Mačkov kamen). Na Solunskom frontu komandant Dunavske divizije. Nosilac K.z.m. III i IV. Posle S.P. penzionisan i interniran na Krfu. Umro u Beogradu. Pešadijski Stevan Milovanović – 1912-1913 komandant samostalne brigade. 1914-1917 komandant Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P. penzionisan Kapetani Pešadijski Aleksandar Glišić – Komandovao četom VII puka pred dvorom. Kasnije se oženio sestričinom Dragutina Dimitrijevića Apisa. U Komanovskoj bici, na Mladom Nagoričanu, samoinicijativno poveo puk u borbu i tada poginuo. Toj akciji pridaje se najveći značaj za pobedu. Pešadijski Alimpije Marjanović – 29. maja bio raspoređen u Zaječar. Bio jedan od glavnih rukovodilaca četničke akcije i dugogodišnji šef Gorskog štaba. Za vreme ratova komandovao dobrovoljačkim odredima. Nosilac K.z.m. IV stepena. Penzionisan 1918. kao pukovnik. Umro u Beogradu. Pešadijski Vasilije Mađarević – U ratovima 1912-1918. komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. III i IV stepena. U vezi sa S.P.penzionisan. Pešadijski Vitomir Cvetković – 1912-1913. komandant bataljona. 1914-1915. ađutant komandanta Južnih trupa u Skoplju. Jedan od optuženih na Solunskom procesu. Na dan saopštenja tužbe u zatvoru iznenada preminuo od srčanog udara. Inženjerski Dragoljub Jaša Jeremić – Trebalo je da učestvuje u izvršenju zavere u samom dvoru, ali se u poslednjem trenutku predomislio i vratio kući, zbog slabih nerava. Bio je komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Učestvovao u pripremi i sprovođenju S.P. Izvršio samoubistvo 1944. godine za vreme bombardovanja Beograda. Artiljerijski Dragomir Nikolajević Artiljerijski Dragomir Stojanović Stariji– Bio ađutant Kralja Petra. U ratovima komandant artiljerijskog puka, učestvovao 1913. u opsadi Jedrena. Nosilac K.z.m. IV. U vezi sa S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1938. Pešadijski Dragutin Dimitrijević Apis – u zaveru uveo najveći broj oficira. 29. maja poveo svoju grupu iz Oficirskog doma u Dvor. Ranjen u holu dvora pa nije učestvovao u samom činu ubistva kralja i kraljice. Posle prevrata preveden u generalštabnu struku. Do ratova je bio načelnik štaba Drinske i Konjičke divizije. Učestvovao u rukovođenju četničkom akcijom kao član Glavnog odbora u Beogradu. Boravio u Makedoniji kraće vreme i bio član četničkog Komiteta u Skoplju i Kumanovu. Član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. U Balkanskim ratovima nije učestvovao jer se nalazio na lečenju od malteške groznice (trovanja krvi) koju je zadobio u jednoj akciji uoči rata, na Kosovu, gde ga je vojvoda Putnik poslao u izviđanje i pokušaj pregovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem. 1913/14 bio je načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba. Početkom rata inicirao izradu plana za formiranje dobrovoljačkih odreda koji su imali zadatak da deluju partizanski u pozadini neprijatelja. 1914/15 načelnik štaba Užičke vojske, a potom načelnik štaba Timočke vojske. Od 1915. sa Timočkom vojskom u povlačenju sa zadatkom da pravi odstupnicu ostatku vojske. U februaru 1916. predao Drač Italijanima i bio poslednji srpski oficir koji je otišao na Krf. Na Krfu pomoćnik načelnika štaba Treće armije i učestvuje u rukovođenju u bici za Gorničevo i zauzeće Kajmakčalana. Rukovodi operacijama Treće armije na Crnoj reci posle kojih je oslobođen Bitolj. U decembru 1916. uhapšen pod optužbom za planiranje pobune i nameru prelaska na stranu neprijatelja, a osuđen zbog navodnog atentata na prestolonaslednika. Streljan u zoru 26. juna 1917. Nosilac K.z.m. III, II, I Pešadijski Dušan Glišić – Iako bolestan od delimične paralize nogu učestvovao kao komandant u ratovima. 1912. u bici na Mladom Nagoričanu komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu i tako zaustavio prodor turskih trupa. 1914-1915. komandant podoficirske škole i Đačkog bataljona u Skoplju iz koga su potekli „1300 kaplara“. Prilikom povlačenja, bolest mu se pogoršala pa su ga vojnici morali nositi. Da njima ne bi bio teret i da ne bi bio zarobljen izvršio samoubistvo novembra 1915. u Uroševcu. Brat Aleksandra i Milutina Glišića koji je poginuo na Drini 1915. U Čačku postoji ulica Braće Glišića. Artiljerijski Đorđe Ristić – komandir baterije doveden pred dvor. Nekoliko godina kasnije umro. Pešadijski Ilija Radivojević Čiča – Sa Mihailom Ristićem i Velimirom Vemićem ubio kraljevski par. Posle prevrata komandant žandarmerije. Jedan od rukovodilaca četničke akcije. Osnivač, prvi i jedini predsednik Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Poginuo 1913. na čelu svoga puka na Drenku. Gardijski Ljubomir Kostić – doveo gardu pred dvor, a posle prevrata ostao u gardi. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Umro u Beloj Crkvi. Artiljerijski Milan Milovanović Pilac – Nakon prevrata, bio načelnik Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojnog. Zajedno sa još nekoliko oficira, članova organizacije UiS, 1912. bio poslat, po naređenju vojvode Putnika, u izviđanje terena u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg polja. U ratu 1912. pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije, 1913. pomoćnik načelnika štaba Treće armije. 1914-1915. načelnik štaba Druge armije kojom je komandovao vojvoda Stepa Stepanović. Na Krfu postavljen za komandanta II brigade Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na smrt, pa pomilovan na 20 godina zatvora. Penzionisan kao generalštabni pukovnik. Umro iznenada 1933. na jednom gazdinstvu u Vojvodini dok je, za račun vlasnika, nadgledao ubiranje prinosa. Artiljerijski Milan Nešić Pešadijski Milan Petrović Ferto – poginuo 29. maja pri razoružavanju pukovnika Dimitrija Nikolića koji je pružio otpor sa svojim trupama na Banjici. U ovom okršaju pored Milana Petrovića poginuo je i poručnik Milan Gagović koji nije bio zaverenik. Inženjerski Milenko Nedić – 1912-1913. ađutant ministra vojnog i načelnik štaba vrhovne komande. 1914-1918. komandant puka i brigade. Nosilac K.z.m. IV. Umro kao brigadni general u Beogradu 1923. Artiljerijski Miloš Jovanović – Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao načelnik štaba divizije, komandant puka i načelnik štaba armije. Kao armijski general zarobljen 1941. Pešadijski Milun Risimić – 29. maja bio u Zaječaru. U ratovima zbog bolesti nije učestvovao. Umro u Beogradu 1913. Inženjerski Mihajlo Josipović – Bio određen da 29.maja čuva ministra vojnog u njegovom stanu do daljnjeg. Artiljerijski Mihailo Jovanović – 1912-1913. u štabu I armije. 1914-1918. načelnik štaba divizije, pa načelnik štaba III i I armije. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Artiljerijski Mihailo Ristić Uča – Prvi pucao i sa Velimirom Vemićem i Ilijom Radivojevićem ubio kralja i kraljicu. Kroz prozor dvora prvi objavio da su kralj i kraljica ubijeni pa naredio da se bace kroz prozor. Posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu kao vojvoda Džervinac. Umro je u Nišu 1915. Pešadijski Mladen Milivojević – zbog dobijenih rana u noći 29. maja odsečena mu ruka, ali kao invalid ostao u vojsci. Inženjerski Petar Prokić –posle 1918. penzionisan kao pukovnik, pa radio kao direktor Željezničke direkcije u Sarajevu. Pešadijski Petar Protić – poginuo u bici kod Prilepa 1912. Pešadijski Radomir Raša Ranđelović – bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda. Poginuo 1913. godine na Govedarniku Artiljerijski Sava Tripković – Bio određen da 29.maja čuva ministra unutrašnjih dela u njegovom stanu do daljnjeg. 1912-1913 komandant artiljerijskog diviziona. 1914-1918 interniran kao zarobljenik. Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Svetozar Radaković – Po naređenju ubio predsednika vlade Cincar-Markovića. Pešadijski Sreten Protić – Učestvovao kao komandant u svim ratovima Pešadijski Stevan Šapinac – U ratu 1912-1913 komandant bataljona. Od posledica ranjavanja ostao invalid. 1914-1915. komandant zarobljeničkog logora u Nišu. Posle dolaska na Krf poslat na lečenje u Francusku. U toku S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu 1950. Pešadijski Tihomir Komnenović – 29. maja preuzeo komandu XVIII pešadijskog puka u Topčideru. U ratovima učestvovao kao komandant. Poručnici Konjički Aleksandar Grujić Konjički Antonije Antić – 1914-1915 načelnik štaba konjičke divizije, od 1916. vojni ataše u Atini. U toku S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1953. Pešadijski Božin Simić – granični oficir od 1911. Pred rat 1912. po naredbi vojvode Putnika vršio rekognosciranje terena u pravcu Kačanika i Skopske Crne Gore. U ratu komandir čete. 1913. pridodat crnogorskoj vojsci. 1914-1915. komandant bataljona. Sa Krfa poslat u Rusiju da komanduje dobrovoljačkim bataljonom. Nosilac K.z.m. IV . U odsustvu na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Bio u emigraciji sve do 1935. a po povratku u zemlju uhapšen pa pušten iz zatvora posle šest meseci. Bio upoznat sa organizacijom puča 27.marta. Aprila 1941. bio član delegacije koja je poslata u Moskvu radi potpisivanja pakta sa SSSR. Posle sloma 1941. poslat u Englesku. 1945. postao član AVNOJ-a. Bio ambasador FNRJ u Ankari. Konjički Borivoje Grujić Pešadijski Vasilije Andrić – Komandovao u ratovima, a u vezi sa S.P.penzionisan kao potpukovnik Pešadijski Vladimir Tucović - Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Kao član organizacije UiS na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Penzionisan 1935. kao pukovnik. Postao član AVNOJ-a 1945. Umro u Beogradu 1947. Pešadijski Vladislav Bešević Pešadijski Vladislav Đorđević – posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu. U ratovima komanduje dobrovoljcima. Poginuo 1914. sa činom majora. Konjički Vojin Čolak-Antić – U ratovima komandant konjičkog puka. Nosilac K.z.m.. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Dimitrije Pavlović – uhapsio braću kraljice Drage i sproveo ih do Komande mesta iz stana u kome su bili pod stražom. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Bio granični oficir sa sedištem u Šapcu od 1911. Penzionisan kao pukovnik posle S.P. Umro u Beogradu 1945. Pešadijski Dragomir Todorović Pešadijski Dragoljub Nikolić Pešadijski Dragutin Dulić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Utopio se u februaru 1917. nakon torpiljiranja broda kojim je iz Francuske, gde je bio na lečenju, krenuo za Solun, zajedno sa generalom Gojkovićem, kada je saznao za hapšenje svog pobratima Apisa. Pešadijski Dušan Jezdić – u četničkoj akciji borac i vojvoda. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda, a na solunskom frontu komandant bataljona u Dobrovoljačkom odredu vojvode Vuka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P.kao član organizacije UiS smenjen, interniran u logor Lutri, zatim u Bizertu. Prilikom prebacivanja osuđenika iz Bizerte na Krf utopio se sa torpiljiranim brodom avgusta 1917. Artiljerijski Dušan Optrkić – Vodnik u bateriji pred dvorom. U ratovima komandir baterije i artiljerijskog diviziona. Nakon S.P.penzionisan kao potpukovnik. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu 1932. Pešadijski Živojin Đorđević – Komandir čete u bataljonu VI puka pred dvorom Pešadijski Jovan Mirčić - bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda Pešadijski Jovica Jovičić – Komandovao drugim bataljonom VI puka pred dvorom. 1912-1918. štabni oficir i komandant puka, teško ranjen. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Kosta Vujičić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Pešadijski Lazar Matejić Artiljerijski Ljubomir Vulović – Imao je zadatak da pod stražom čuva komandanta dunavske divizije pukovnika Dimitrija Nikolića. Ovaj je, međutim, izašao na sporedni izlaz pa preko Slavije stigao do Banjice gde je pokušao da se odupre zaveri. Posle 29. maja Vulović se posvetio četničkoj akciji. Od 1911. granični oficir. 1912-1913. komandovao četničkim odredom. Uoči Srajevskog atentata bio je komandant celog graničnog sektora prema Austro-Ugarskoj. 1914-1916. šef Obaveštajnog odseka Treće armije. Na solunskom frontu organizovao obaveštajnu službu u pozadini fronta. Iznenada je smenjen i odveden u Bizertu. Tamo je uhpšen i odveden u zatvor u Solun. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na smrt i streljan zajedno sa pukovnikom Apisom 26. juna 1917. Artiljerijski Milan Đurić Pešadijski Milan Marinković Piga – Kada je Petar Mišić oklevao sa pokretom VI puka, Marinković je samoinicijativno pokrenuo svoju četu. Izvršio naređenje da se ubiju ministar vojni i ministar unutrašnjih dela pošto oficiri koji su ih čuvali pod stražom nisu hteli to da učine.Marinković je poginuo za vreme Kumanovske bitke kao komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu Sahranjen je u Kumanovu, pored Aleksandra Glišića. Inženjerski Milan Radovanović - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu. Inženjerski Milić Simeunović – U noći 29.maja greškom ubio pukovnika Naumovića Pešadijski Milovan Gavrilović (Šukri paša) – dobio nadimak jer je tvrdio da je zarobio komandanta odbrane Jedrena Šukri Pašu. Aktivno učestvovao u spremanju i sprovođenju S.P.. Konjički Miloš Popović Inženjerski Milutin Lazarević – Iz Niša preneo dinamit kojim je 29. maja razvalio unutrašnja vrata u dvoru. 1912-1913. načelnik štaba Ibarske vojske. 1914-1915. načelnik štaba Odbrane Beograda. Na solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Druge armije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 15 godina i 8 meseci zatvora. Posle pomilovanja kao generalštabni pukovnik u penziji objavio četiri knjige iz istorije ratova sa Turskom i Bugarskom i bio stalni saradnik za vojnu rubriku u Srpskom književnom glasniku. Umro u Beogradu 1954. godine. Sudski Miodrag Aćimović – Doktor prava, stalno sa službom u stuci. Posle rata dao ostvaku i izabran za redovnog profesora krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Subotici na kome je dugo godina bio dekan. Posle 1945. redovni profesor i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Inženjerski Mito Rotović – uzeo iz skladišta u Nišu dinamit i predao ga Lazareviću da ga nosi za Beograd Pešadijski Mihailo Kovačević –komandovao je Gvozdenim pukom u vreme proboja Solunskog fronta i oslobađanja Srbije. Kao divizijski general i komandant divizije u Štipu poginuo u atentatu koji su na njega organizovali Bugari 1927. godine Pešadijski Pavle Panković – bio u itendantskoj službi. Učestvovao u organizovanju četničke akcije. Posle S.P.penzionisan kao kapetan Konjički Petar Živković – kao komandir straže u dvoru, otključao zaverenicima spoljnu kapiju dvora. Ostao sa službom u gardi. U ratovima komandovao konjičkim pukom. Pred početak S.P.postavljen za komandanta kraljeve garde i upravnika krunskih dobara i civilne liste u Solunu. Vođa „Bele ruke“. Jedan od glavnih organizatora S.P. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Umro kao armijski general u Parizu 1947. Pešadijski Petar Marković – 1912-1913. načelnik štaba divizije. Učestvovao u opsadi Skadra gde je pretrpeo težak poraz. 1914-1915. načelnik štaba Timočke divizije. Na solunskom frontu komandant kombinovanog puka kod Francuza, zatim u Vrhovnoj komandi, pa pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Nosilac K.z.m. IV stepena.Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Radak Radaković – Učestvovao aktivno u pripremanju i sprovođenju S.P. Pešadijski Radivoje Filipović – Načelnik štaba Srpskog primorskog odreda. Umro u Draču 1913. Inžinjerski Radisav Stanojlović – Od dinamita koji je donet iz Niša napravio patrone kojima su srušena vrata u dvoru. U ratovima komandant divizijske i armijske inžinjerije. Prvi komandant Jugoslovenskog vojnog vazduhoplovstva u činu divizijskog generala. Umro u Beogradu. Intendantski Radoje Janković – Pisao za „Pijemont“. 1916. sa Krfa poslat u Rusiju u dobrovoljačku diviziju. Otkrio ogromne zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju („Odeska afera“). Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Po povratku iz emigracije 1923. odležao dve godine, pa potom pomilovan. Odmah posle toga postavljen za generalnog konzula u Čikagu, a potom za poslanika Jugoslavije u Tirani. 1941. hapšen od Gestapoa. Umro u Beogradu 1944. Pešadijski Radoje Lazić – U ratovima 1912-1913. načelnik štaba divizije, a 1914-1915. nčelnik mštaba Dunavske divizije koja je branila Beograd. Na Solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Bio je član organizacije UiS i njen poslednji sekretar. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu 1953. kao generalštabni pukovnik u penziji. Pešadijski Radoje Milosavljević Konjički Sotir Radojčić Pešadijski Stanoje Ristić – Dinamitom razbio vrata na stanu generala Laze Petrovića u jednoj od sporednih dvorskih zgrada. Uhvatio ga i doveo u dvor da bi zaverenicima pokazao gde se kriju kralj i kraljica. Pešadijski Stevan Nešić – dobio je naređenje da obavesti Stojana Protića o izvršenoj zaveri i da ga dovede u Dvor kako bi bio postavljen za ministra unutrašnjih dela u novoj vladi. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Pešadijski Tihomir Mijušković - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Usled ranjavanja ostao invalid. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu. Artiljerijski Tihomir Stojanović – U ratovima komandir baterije i diviziona. Umro kao potpukovnik u penziji. Artiljerijski Todor Pavlović – Doktor filozofije (pedagogija). Profesor Vojne akademije. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Za vreme povlačenja preko Albanije, kao pukovnik, poginuo pri jednom napadu Arnauta iz zasede. Pešadijski Čedomir Popović – 29.maja bio u Zaječaru. Osnivač i član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Od 1911. granični oficir na sektoru Drine sa sedištem u Užicu. Sa velikim uspehom organizovao akcije u Sanddžaku i Bosni. 1912-1913. komandant bataljona. Početkom rata 1914. zajedno sa Apisom sarađivao na izradi plana za formiranje dobrovoljačkih odreda. Komandant Zlatiborskog dobrovoljačkog odreda koga je lično formirao. Kasnije i na solunskom frontu komandant puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Umro u Beogradu kao pukovnik u penziji 1938. Potporučnici Pešadijski Borivoje Jovanović – u noći 29.maja ubio kapetana Jovana Miljkovića dok se ovaj rvao sa kapetanom Apisom. Konjički Velimir Vemić – Sa M.Ristićem i I.Radivojevićem ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Uoči rata 1912. bio u izviđanju u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg Polja. 1912-1913. komandant konjičkog puka Moravske divizije. Na čelu puka prvi ušao u Skoplje i Prilep. 1914. komandovao Gornjačkim dobrovoljačkim odredom. Teško ranjen u desnu nogu koja mu je bila znatno skraćena. Ostaje u vojsci u štabu Dunavske divizije. Na solunskom frontu komanduje konjičkim pukom i prvi ulazi u oslobođeni Bitolj. Nosilac K.z.m. IV stepena. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Na S.P.osuđen na smrt. Uspeo da pobegne iz improvizovanog zatvora, ali je ubrzo pronađen. Pomilovan na 20 godina zatvora. Umro je u Beogradu iznenada 1945. Pešadijski Vojin Popović (Vojvoda Vuk) – Od početka aktivno učestvuje u četničkom pokretu na terenu. Proslavio se u borbi na Čelopeku već 1905. godine. Prvi Balkanski rat zatiče ga na Kozjaku. Odredi kojima je on komandovao bili su prethodnica srpskoj vojsci u bitkama na Kumanovu, Bitolju i Prilepu. 1913. bori se na Bregalnici. 1914. postavljen za komandanta Cerskog dobrovoljačkog odreda koji učestvuje u borbama u Mačvi i na Ceru. Dobrovoljački odred ubrzo postaje samostalna jedinica, a Vojvoda Vuk na njegovom čelu učestvuje u povlačenju 1915. kao zaštitnica. Na solunskom frontu opet komanduje dobrovoljačkim odredom i gine na Crnom kamenu više Gruništa. Vojvoda Vuk je imao sva naša i saveznička ratna odlikovanja. Njegovu smrt general Saraj je objavio posebnom naredbom. Artiljerijski Vojislav Gojković – Vodnik baterije pred dvorom. Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona. 1915. komandant II „Gvozdenog“ puka. Nosilac K.z.m. IV. Sa Krfa 1916. poslat u Rusiju kao komandant bataljona u dobrovoljačkom puku. 1918. otišao iz Rusije u emigraciju, a po povratku u zemlju 1923. odležao tri i po godine (od dosuđenih 20 u vezi sa S.P. Posle pomilovanja penzionisan. General-major JA postao je 1945, a 1948 penzionisan kao general-lajtnant. Pešadijski Vojislav Tankosić – Po naređenju streljao braću kraljice Drage. Posle prevrata aktivno učestvuje u četničkoj akciji na terenu. Posle aneksije Bosne rukovodi obukom dobrovoljaca u četničkoj školi u Ćupriji. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Pomogao nabavku oružja i prelazak atentatora iz Srbije u Bosnu. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda. Ranjen 1915. u blizini Trstenika i od posledica ranjavanja preminuo. 1923. prenet je na Novo groblje u Beogradu uz dotle nezapamćeno učešće Beograđana na jednom pogrebu. Pešadijski Jovan Naumović - Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P. penzionisan, a kasnije reaktiviran. Bio je veliki župan u Skoplju, komandant Žandarmerije, komandant armije. Umro u Beogradu 1945, po povratku iz zarobljeništva Pešadijski Jordan Milovanović Pešadijski Josif Kostić – imao zadatak da ubije kapetana Lj.Kostića ako bi se pokolebao da dovede četu Kraljeve garde pred dvor. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Pored Petra Živkovića bio je vođa „Bele ruke“, a na S.P. sudija Velikog vojnog suda. U jugoslovenskoj vojsci bio je armijski general pa je nakon penzionisanja postavljen za senatora. Za vreme okupacije bio je ministar u vladi Milana Nedića. Posle rata proglašen za ratnog zločinca. Pešadijski Milan Zavađil – zajedno sa Apisom i Bogdanom Radenkovićem, po naređenju vojvode Putnika, sproveo akciju izviđanja terena i pergovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem na Kosovu, neposredno pred rat 1912. U ratovima pomoćnik načelnika štaba i načelnik štaba Drinske divizije kojom rukovodi prilokom zazuzimanja Kajmakčalana. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P. penzionisan kao generalštabni potpukovnik. Umro je iznenada u Beogradu 1928. Pešadijski Milorad Raketić Konjički Mihailo Gavrović – Učestvovao u svim ratovima kao komandant eskadrona. K.z.m. IV. Poginuo za vreme ofanzive srpske vojske u Sremu 1914. Pešadijski Nikodije Popović Pešadijski Čedomir Milosavljević Civili Aleksa Novaković - advokat. U njegovoj vili na Topčideru su se uglavnom održavali sastanci zaverenika Đorđe Genčić - prvi od civilnih lica saznao za zaveru. Funkcioner Liberalne stranke. Imao zadatak da ispita reakcije Rusije i Austro-Ugarske na promenu na prestolu. U prvoj vladi posle prevrata bio je ministar privrede. Ubrzo se povlači iz politike. Za vreme ratova 1912-1915. bio je ratni dopisnik ruskih listova. 1915. odlazi u Pariz i tamo se zalaže za jugoslovensko ujedinjenje. Posle rata se posvećuje svojim rudnicima. Umro je u Beogradu. Jovan Avakumović - advokat i vođa Liberalne stranke. Predsednik prve vlade posle prevrata. Posle proglasa Ustava i izbora kneza Petra Karađorđevića za kralja, povukao se iz politike. Umro je u Beogradu. Jakov Nenadović - rođak kneza Petra Karađorđevića preko koga su zaverenici održavali vezu sa budućim kraljem. Imao zadatak da vodi računa o raspoloženju Austro-Ugarske na promenu na prestolu. Kasnije lični sekretar Kralja Petra i poslanik Srbije u Carigradu. Umro je u Švajcarskoj 1915. Nikola Hadži Toma - trgovac i jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Bio je školski drug kneza Petra Karađorđevića i imao je zadatak da upozna kneza sa zaverom i privoli ga da pristane da se primi prestola. Novčano je pomagao zaveru. Umro je u Beogradu. Vukašin Petrović - nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. 29.maja bio je u Beču. Posle prevrata se povukao iz politike. Umro u Beogradu 1928. Nikola Pašić - obavešten o zaveri, pa neposredno pre izvršenja otputovao sa porodicom u Opatiju. Zbog toga je umesto njega u vladu ušao Stojan Protić. Dragomir Rajović - prvak Napredne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju Sava Grujić - prvak Radikalne stranke.Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Posle prevrata predsednik Državnog saveta, pa zatim predsednik prve vlade koja je održana posle izbora 1903. Umro je u Beogradu. Milutin Stanojević - trgovac iz Zaječara i prvak Samostalne radikalne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Bio je član delegacije koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve u Beograd. Umro je u Beogradu 1954.

`putovala` 08.04.1902 ! orden, ordenje Majski prevrat je bio državni udar u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos Srbije i evropskih sila, zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austrougarsku, a Karađorđevići na Francusku. Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je grupa oficira i civila-zaverenika na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti dan 35 godina ranije je ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku. Najistaknutiji zaverenici na čelu sa Apisom su kasnije, sa mnogim pridošlicama, osnovali militarističku organizaciju iz senke, zvanu „Ujedinjenje ili smrt“, poznatu još po neformalnom imenu „Crna ruka“ . Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije, udovicom inženjera Svetozara Mašina, koja je bila starija od njega 13 godina i poreklom nije bila iz kraljevske porodice, što je u to vreme bilo opštevažeće pravilo za ženidbu prestolonaslednika i kraljeva. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa drugim državama zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana. Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine. Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine. Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austrougarskoj. Na to je oštro protestovao ruski ministar spoljnjih poslova, grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru. Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Posle toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je u ranim jutarnjim časovima kralj vratio na snagu ustav. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju. Postoje određeni navodi kako je kralj, zajedno sa predsednikom vlade, generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem u to vreme pripremao proterivanje kraljice Drage. Prema ovom planu, Dragi je saopšteno da zajedno sa Cincar-Markovićem treba da otputuje u banju Francensbad, kako bi lečila probleme zbog kojih nije mogla da zatrudni. No, nadalje bi joj bilo onemogućeno da se vrati u Srbiju, i to na isti način kako je Aleksandar prethodno proterao svoje roditelje. Ovo je trebalo realizovati 5/18. juna, ali prevrat je to sprečio. Mladi oficiri su se bunili zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, za koga se zalagala da bude prestolonaslednik. Njenim imenom su nazivani pojedini pukovi srpske vojske, kraljičin rođendan je bio obeležavan širom Srbije, dok su oficirima kasnile plate zbog kojih su upadali u dugove. U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebalo da budu ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin, a ujedno i rođeni ujak Antonija Antića. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojim putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austrougarska ne namerava isticati kandidaturu nijednog od svojih prinčeva, jer je očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu nekog od svojih prinčeva. Međutim saznalo se da kandidatura kneza Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslat u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo natera na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje (zbog straha da bi Obrenovići iz inostranstva mogli da se bore za povratak na vlast) i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samom dvoru u noći između 28. i 29. maja prema julijanskom kalendaru. Na dvoru je uveče 28. maja (10. juna) priređena večera za članove vlade i kraljičinu porodicu. Posle večere je goste zabavljao orkestar Kraljeve garde. Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu, u kome su se, po zadatku, pretvarali da su u alkoholisanom stanju, mada su se pojedini od njih zaista napili. Policijski agenti, koji bi povremeno svraćali u Dom da osmotre prilike, bili su zbunjeni. Neki od oficira su od muzičara besomučno počeli da naručuju da im se svira „Kolo kraljice Drage” i štaviše su nazdravljali kraljevskom paru. U 00:45, Dragutin Dimitrijević je komandovao polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu dvanaestog puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz jedanaestog puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morale prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković (potonji jugoslovenski premijer), je u tačno 02:00 otvorio zaverenicima dvorska vrata. Zaverenici su upali u dvor i sukobili se sa gardom. Kada su došli do prostorija ađutanta, na toj poziciji su zatekli svog saradnika u zaveri, potpukovnika Mihaila Naumovića, koji je u nastalom haosu greškom ubijen zajedno sa kapetanom Miljkovićem, koga je Apis pokušao da zaštiti. Kako se Antonije Antić kasnije prisećao, Apis i Milivojević su pokušali da spreče Miljkovića da reaguje, te su ga uhvatili za usta, ali jedan oficir, koji nije bio upućen da je Naumović deo zavere (moguće je da je reč o Branivoju Jovanoviću) je pucao u dežurne. Antić je tvrdio da on i Apis snose deo odgovornosti, jer čak i kada je akcija otpočela nisu obavestili pojedine zaverenike o Naumovićevoj ulozi. Kako je plan bio da Naumović otključa vrata kraljevskih odaja u Starom konaku, tada delu dvorskog kompleksa, a oficiri nisu uspeli da pronađu nikakve ključeve u njegovim džepovima, vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, koji je obezbedio inženjerski poručnik Milutin Lazarević. Jedan od ranijih izveštaja Laze Kostića je, pak, govorio kako su Naumović i Miljković stradali upravo od dinamita. Pošto je on (Naumović) poginuo, Milutin Lazarević i ja se vratismo u vestibil, i on poče vezivati dinamitski metak za bravu od vrata koja su vodila u veliku arapsku sobu i bila zaključana, jer nismo znali kuda da idemo. Nismo se ni setili da pitamo Miku (Naumovića) kako se ide do kraljeve spavaće sobe, za slučaj da nas on ma iz koga razloga ne sačeka, kao što se i desilo. Milutin priveza metak, a ja, pošto sam imao palidrvca spremna, upalih ga. Izmakosmo se u stranu, ali fitilj se ugasi. Priđoh i ponovo ga upalih, pa se obojica povukosmo. Nasta tresak. Elektrika se pogasi i nasta zvrjanje svih mogućih zvonaca. Pojurismo u sobu koju smo obili, ali se ćilimi behu upalili. Ko ih je ugasio, ne znam. — Antonije Antić - „Beleške` Oficiri su najpre dospeli u Arapski salon, pucajući u goblene i u sve u šta su stigli, a za šta su sumnjali da može da krije ulaz u tajne prostorije. Uletevši potom u kraljevsku spavaću sobu, pronašli su na toaletnom stočiću Dragin omiljeni roman „La trahison“, okrenut na osamdesetoj strani, topao krevet, ali ne i svoje mete. Kako se Antić prisećao, usled nestanka struje je nastao mrak, cela soba je bila tapacirana zatvorenozelenim tapetama, a s obzirom na to da je bilo mračno (oficiri su imali samo sveće), nisu mogli da vide da li postoje sporedne prostorije u kojima bi se kraljevski par eventualno sakrio. U haosu nastalom u dvorskom kompleksu, Apis je zapazio kako jedan gardista beži niz stepenice u dvorište i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao za njim, ali ga je na dnu sačekala četa gardista. U kratkom obračunu je teško ranjen sa tri metka u grudi. Stropoštao se niz stepenište, ali je preživeo. Istovremeno sa događajima u dvorskom kompleksu, zaverenici su otpočeli i akciju preuzimanja kontrole nad preostalim državnim institucijama. Žandarmi terazijskog kvarta su pružili samo simboličan otpor. Najpre su pobijena kraljičina braća, Nikodije i Nikola Lunjevica od strane vojnika kojima je komandovao potporučnik Vojislav Tankosić, a koji je verovatno delovao na svoju ruku. Oficiri su najpre opkolili njihovu porodičnu kuću, a potom su braća, na poziv jednog svog rođaka koji je bio među zaverenicima, razoružana, sprovedena u Upravu grada Beograda, gde su zadržani izvesno vreme. Potom su izvedeni ispred zgrade i streljani. Tankosić im je, navodno, pre komande za paljbu, cinično poručio „Ižljubite se, visosti veličanstva!`, čime je aludirao na raskalašno ponašanje ove dvojice. Predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni, general Milovan Pavlović su ubijeni kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, koji je isto tako trebalo da bude ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922. Mada je početni plan bio da se pukovnik Dimitrije Nikolić, komandant Dunavske divizije i čovek odan kralju, stavi u pritvor i poštedi, ovaj je prilikom pokušaja hapšenja uspeo da se išunja iz svoje kuće u Ulici kralja Milutina, te je podigao uzbunu u delu svojih trupa u banjičkoj kasarni. Njega je telefonskim putem obavestio reaktivirani zaverenički komandant Dunavske divizije, Leonida Solarević, da je razrešen dužnosti i da je kraljevski par mrtav. Nikolić u ovo nije poverovao, već je zahtevao da mu informaciju potvrdi njegov čovek od poverenja, potpukovnik Ljuba Milić, takođe učesnik zavere. Ovaj je dobio zadatak da lično ubedi Nikolića da položi oružje, te je sa sobom poveo kapetana Milana Petrovića, a usput im se pridružio i poručnik Milan Gagović, koji je tek tada postao upućen u zaveru. Iako je Nikolić iskazao želju da pregovara sa Milićem, preostala dvojica zaverenika su se mašila revolvera i došlo je do pucnjave sa obe strane, u kojoj su poginuli Nikolić, Gagović i Petrović, dok je Milić, bez povreda, preuzeo komandu nad divizijom. Ovaj čin se odigrao, po svemu sudeći, u trenutku dok su Obrenovići već bili mrtvi. Od tog trenutka, pa u narednih nekoliko dana, širom Srbije je već došlo do individualnih obračuna sa pristalicama dinastije i polugama režima: neke procene govore da je širom zemlje pobijeno oko dve stotine ljudi, no nije bilo građanskih nereda. U međuvremenu, potraga za kraljevskim parom je ušla u drugi sat, te je nastala panika među zaverenicima koji su zaposeli dvorski kompleks. Poručnik Antonije Antić je predložio da se dvor razori artiljerijom i već je izdao takvu komandu, no ovu je obustavio pukovnik Mašin. U isto vreme, Đorđe Genčić je preuzeo kontrolu nad ministarstvom unutrašnjih dela. Počele su da kolaju glasine da su Aleksandar i Draga pobegli tajnim tunelima do ruskog poslanstva.Tada se neko od zaverenika dosetio da se privede general Laza Petrović, koji je do tada bio opkoljen u zgradi maršalata, sporednom delu kompleksa, a koji je kao ađutant inače poznavao sve prostorije u dvoru. Njega je, pošto je gvozdena vrata sporedne dvorske zgrade u kojoj je on živeo razneo dinamitom, priveo poručnik Stanoje Ristić. Petrović je negirao poznavanje tajnih prolaza i odaja, no njemu je naređeno da u roku od deset minuta pokaže gde su se sakrili Obrenovići uz pretnju smrću. Petrovića su po svemu sudeći u potragu poveli oficiri Mihailo Ristić-Džervinac i Velimir Vemić. On je uporno govorio da u prostorijama nema ničega i da treba ići dalje. Oficiri su se oko 03:50 ponovo našli u spavaćoj sobi, a šta se u narednim trenucima događalo, predmet je različitih tumačenja i izvora. Sasvim je izvesno da je Petrović do samog kraja istrajao u tvrdnjama da ne zna gde su se sakrili kralj i kraljica. Većina izvora je saglasna i oko toga da je u jednom trenutku Vemić zapazio mali prorez u tapaciranom zidu, te da se ispostavilo da su tu sakrivena vrata tajne prostorije. Gotovo svi istoričari pišu da je Petrović u tom momentu pokušao da pokoleba oficire u njihovoj nameri da istraže ovaj prostor, no na kraju je, po svemu sudeći, bio primoran da sam pozove kraljevski par da izađe iz ovog skrovišta. Nakon što su, na kraljev očajnički zahtev, navodno potvrdili svoju zakletvu kralju, vrata u zidu su se raskrilila. Potom se sve odigralo munjevitom brzinom: oficiri Ristić, Vemić, Ilija Radivojević i Petar Marković su otvorili vatru iz svojih revolvera i pušaka. Prvi metak je, prema većini izvora, ispalio Ristić, pogodivši kralja. Kraljica je, navodno, pokušala tada da zaštiti supruga svojim telom. Za to vreme, Petrović (za koga se verovalo da je razoružan) je izvadio iz čizme sakriveni revolver, u očajničkom pokušaju da odbrani kraljevski par, no iako je, prema nekim izvorima, čak i ranio jednog oficira, posle svega nekoliko trenutaka je i on pao mrtav.Za to vreme su mnogobrojni oficiri iz drugih delova dvora, čuvši šta se događa, nagrnuli u ovaj budoar i praznili svoje revolvere i puške najpre na kraljicu, a potom i na kralja. Potom su tela kasapljena sabljama i bajonetima i, konačno, bačena sa terase u dvorište. Krvavi pir se nastavio i posle toga. Obdukciju je u ranim jutarnjim časovima, na bilijarskom stolu u dvoru izvršio dr Eduard Mihel uz asistenciju dr Demostena Nikolajevića. Posmrtni ostaci Obrenovića bili su sahranjeni u maloj crkvi Svetog Marka koja je kasnije srušena i odakle su 1942. preneti u Crkvu Svetog Marka u Beogradu. Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.„Narodno predstavništvo vratilo je na snagu Ustav iz 1888. učinivši manje izmene i dopune. Na ovome Ustavu, koji je nazvan Ustav od 1903, nije bilo potpisa novoizabranog kralja Petra I. Potpisala ga je samo vlada, a kralj je na Ustav imao da se zakune. Simbolika je bila jasna: bez učešća kralja narod je donosio Ustav, kome se i kralj imao pokoravati.“ [15] Odmah posle polaganja zakletve kralja, vlada je raspisala izbore za narodnu skupštinu na kojima su pobedu odneli Radikali i Samostalni radikali. Oni su i formirali novi vladu 04.10.1903. u kojoj više nije bilo predstavnika zaverenika, odnosno vlast u zemlji preuzele su političke stranke, a oficiri su se posvetili svojim vojničkim dužnostima. U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, pukovnik Živojin Mišić, (budući vojvoda) je 1904. penzionisan. Reagujući na atentat Rusija i Austrougarska su izrazile najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukle svoje ambasadore iz Srbije, pravosnažno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za svoj zločin. Uprkos sankcijama 1904. godine u Londonu su na aukciji bili lični predmeti kralja Aleksandra i kraljice Drage, kao što su svečana uniforma kralja, venčanica i dijadema kraljice. Svetska štampa je uglavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa („Gardijan“) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali uglavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira. Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se suprotstavlja „Crnoj ruci“, koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljašnjoj politici, između Srbije i Austrougarske se vodio Carinski rat ili „Rat svinja“, iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi „Crne ruke“ su kasnije snabdevali oružjem članove organizacije „Mlada Bosna“, koji su 28. juna 1914. izvršili atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je Austrougarska iskoristila kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Spisak zaverenika, njihova uloga u zaveri i nastavak karijere posle 1903. Skraćenice: K.z.m - Karađorđeva zvezda sa mačevima broj označava stepen odlikovanja, S.P. - Solunski proces, UiS - Ujedinjenje ili smrt Generali u penziji Ilija Đunkić – malo posle prevrata penzionisan i izabran za državnog savetnika Jovan Atanacković – postao ministar vojni, rukovodio četničkom akcijom u Staroj Srbiji i Makedoniji. Umro u Beogradu 1921. Pukovnici Generalštabni u penziji Aleksandar Mašin – Tokom prevrata komandovao svim trupama u Beogradu i rukovodio izvršenjem zavere. Ministar građevina u prvoj vladi posle 29. maja, zatim načelnik Glavnog generalštaba. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. godine. Umro u Beogradu 1910. Artiljerijski Bogdan Damnjanović – Tokom prevrata preuzeo Upravu grada Beograda. Malo posle zavere penzionisan i izabran za državnog savetnika. Umro u Beogradu. Inženjerski Damjan Popović – Zbog nesporazuma, iz Pirota nije krenuo na vreme, pa je u Beograd došao dan kasnije. Postavljen za prvog ađutanta novog kralja i bio u delegaciji koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Komandovao prilikom opsedanja Skadra. 1914. penzionisan zbog reagovanja u vezi Uredbe o prioritetu, pa opet reaktiviran. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu kao general u penziji 1928. godine. Artiljerijski Leonid Solarević – Reaktiviran 29.maja. Komandant Dunavske divizije, Ministar vojni, pa Upravnik Vojne akademije. Penzionisan po svojoj molbi 1910. U ratovima bio komandant divizijskih oblasti kao general u rezervi sve do 1918. Umro u Beogradu. Potpukovnici Inženjerski Miloš Božanović – Posle 29.maja kraljev ađutant. 1912. komandovao u Kumanovskoj bici Dunavskom divizijom I poziva. Od 1913. do januara 1914. Ministar vojni. 1914-1915. komandant Užičke vojske. 1915. penzionisan kao general. Umro u Beogradu 1922. Generalštabni Mihailo Naumović – greškom ubijen u dvoru 29.maja kao dežurni kraljev ađutant. Pešadijski Petar Mišić – Zakasnio 29. maja sa bataljonom VI puka. Postavljen za načelnika odeljenja u Ministarstvu vojnom. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1915. kao pukovnik. Bio predsednik Vojnog suda za vreme S.P. Posle procesa postavljen za komandanta Šumadijske divizije i proizveden u čin generala. Od 1918. bio komandant Dunavske divizijske oblasti u Beogradu. Umro u Beču 1921. Majori Pešadijski Luka Lazarević – Penzionisan 1906. na zahtev Engleske. Pešadijski Milivoje Anđelković Kajafa - 29. maja komandovao bataljonom VII puka pred dvorom. Kasnije komandant tog puka, pa zatim kraljeve garde. U ratovima 1912-1913. komandant Javorskog, a zatim samostalnih odreda. 1914-1916. komandant Dunavske divizije I poziva. Po objavi rata 1914. komanduje odbranom Beograda. Iako je imao odobrenje od Vrhovne komande da se povuče, odlučuje se za odbranu. Učestvovao u najtežim borbama na Drini (Gučevo - Mačkov kamen). Na Solunskom frontu komandant Dunavske divizije. Nosilac K.z.m. III i IV. Posle S.P. penzionisan i interniran na Krfu. Umro u Beogradu. Pešadijski Stevan Milovanović – 1912-1913 komandant samostalne brigade. 1914-1917 komandant Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P. penzionisan Kapetani Pešadijski Aleksandar Glišić – Komandovao četom VII puka pred dvorom. Kasnije se oženio sestričinom Dragutina Dimitrijevića Apisa. U Komanovskoj bici, na Mladom Nagoričanu, samoinicijativno poveo puk u borbu i tada poginuo. Toj akciji pridaje se najveći značaj za pobedu. Pešadijski Alimpije Marjanović – 29. maja bio raspoređen u Zaječar. Bio jedan od glavnih rukovodilaca četničke akcije i dugogodišnji šef Gorskog štaba. Za vreme ratova komandovao dobrovoljačkim odredima. Nosilac K.z.m. IV stepena. Penzionisan 1918. kao pukovnik. Umro u Beogradu. Pešadijski Vasilije Mađarević – U ratovima 1912-1918. komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. III i IV stepena. U vezi sa S.P.penzionisan. Pešadijski Vitomir Cvetković – 1912-1913. komandant bataljona. 1914-1915. ađutant komandanta Južnih trupa u Skoplju. Jedan od optuženih na Solunskom procesu. Na dan saopštenja tužbe u zatvoru iznenada preminuo od srčanog udara. Inženjerski Dragoljub Jaša Jeremić – Trebalo je da učestvuje u izvršenju zavere u samom dvoru, ali se u poslednjem trenutku predomislio i vratio kući, zbog slabih nerava. Bio je komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Učestvovao u pripremi i sprovođenju S.P. Izvršio samoubistvo 1944. godine za vreme bombardovanja Beograda. Artiljerijski Dragomir Nikolajević Artiljerijski Dragomir Stojanović Stariji– Bio ađutant Kralja Petra. U ratovima komandant artiljerijskog puka, učestvovao 1913. u opsadi Jedrena. Nosilac K.z.m. IV. U vezi sa S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1938. Pešadijski Dragutin Dimitrijević Apis – u zaveru uveo najveći broj oficira. 29. maja poveo svoju grupu iz Oficirskog doma u Dvor. Ranjen u holu dvora pa nije učestvovao u samom činu ubistva kralja i kraljice. Posle prevrata preveden u generalštabnu struku. Do ratova je bio načelnik štaba Drinske i Konjičke divizije. Učestvovao u rukovođenju četničkom akcijom kao član Glavnog odbora u Beogradu. Boravio u Makedoniji kraće vreme i bio član četničkog Komiteta u Skoplju i Kumanovu. Član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. U Balkanskim ratovima nije učestvovao jer se nalazio na lečenju od malteške groznice (trovanja krvi) koju je zadobio u jednoj akciji uoči rata, na Kosovu, gde ga je vojvoda Putnik poslao u izviđanje i pokušaj pregovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem. 1913/14 bio je načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba. Početkom rata inicirao izradu plana za formiranje dobrovoljačkih odreda koji su imali zadatak da deluju partizanski u pozadini neprijatelja. 1914/15 načelnik štaba Užičke vojske, a potom načelnik štaba Timočke vojske. Od 1915. sa Timočkom vojskom u povlačenju sa zadatkom da pravi odstupnicu ostatku vojske. U februaru 1916. predao Drač Italijanima i bio poslednji srpski oficir koji je otišao na Krf. Na Krfu pomoćnik načelnika štaba Treće armije i učestvuje u rukovođenju u bici za Gorničevo i zauzeće Kajmakčalana. Rukovodi operacijama Treće armije na Crnoj reci posle kojih je oslobođen Bitolj. U decembru 1916. uhapšen pod optužbom za planiranje pobune i nameru prelaska na stranu neprijatelja, a osuđen zbog navodnog atentata na prestolonaslednika. Streljan u zoru 26. juna 1917. Nosilac K.z.m. III, II, I Pešadijski Dušan Glišić – Iako bolestan od delimične paralize nogu učestvovao kao komandant u ratovima. 1912. u bici na Mladom Nagoričanu komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu i tako zaustavio prodor turskih trupa. 1914-1915. komandant podoficirske škole i Đačkog bataljona u Skoplju iz koga su potekli „1300 kaplara“. Prilikom povlačenja, bolest mu se pogoršala pa su ga vojnici morali nositi. Da njima ne bi bio teret i da ne bi bio zarobljen izvršio samoubistvo novembra 1915. u Uroševcu. Brat Aleksandra i Milutina Glišića koji je poginuo na Drini 1915. U Čačku postoji ulica Braće Glišića. Artiljerijski Đorđe Ristić – komandir baterije doveden pred dvor. Nekoliko godina kasnije umro. Pešadijski Ilija Radivojević Čiča – Sa Mihailom Ristićem i Velimirom Vemićem ubio kraljevski par. Posle prevrata komandant žandarmerije. Jedan od rukovodilaca četničke akcije. Osnivač, prvi i jedini predsednik Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Poginuo 1913. na čelu svoga puka na Drenku. Gardijski Ljubomir Kostić – doveo gardu pred dvor, a posle prevrata ostao u gardi. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Umro u Beloj Crkvi. Artiljerijski Milan Milovanović Pilac – Nakon prevrata, bio načelnik Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojnog. Zajedno sa još nekoliko oficira, članova organizacije UiS, 1912. bio poslat, po naređenju vojvode Putnika, u izviđanje terena u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg polja. U ratu 1912. pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije, 1913. pomoćnik načelnika štaba Treće armije. 1914-1915. načelnik štaba Druge armije kojom je komandovao vojvoda Stepa Stepanović. Na Krfu postavljen za komandanta II brigade Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na smrt, pa pomilovan na 20 godina zatvora. Penzionisan kao generalštabni pukovnik. Umro iznenada 1933. na jednom gazdinstvu u Vojvodini dok je, za račun vlasnika, nadgledao ubiranje prinosa. Artiljerijski Milan Nešić Pešadijski Milan Petrović Ferto – poginuo 29. maja pri razoružavanju pukovnika Dimitrija Nikolića koji je pružio otpor sa svojim trupama na Banjici. U ovom okršaju pored Milana Petrovića poginuo je i poručnik Milan Gagović koji nije bio zaverenik. Inženjerski Milenko Nedić – 1912-1913. ađutant ministra vojnog i načelnik štaba vrhovne komande. 1914-1918. komandant puka i brigade. Nosilac K.z.m. IV. Umro kao brigadni general u Beogradu 1923. Artiljerijski Miloš Jovanović – Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao načelnik štaba divizije, komandant puka i načelnik štaba armije. Kao armijski general zarobljen 1941. Pešadijski Milun Risimić – 29. maja bio u Zaječaru. U ratovima zbog bolesti nije učestvovao. Umro u Beogradu 1913. Inženjerski Mihajlo Josipović – Bio određen da 29.maja čuva ministra vojnog u njegovom stanu do daljnjeg. Artiljerijski Mihailo Jovanović – 1912-1913. u štabu I armije. 1914-1918. načelnik štaba divizije, pa načelnik štaba III i I armije. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Artiljerijski Mihailo Ristić Uča – Prvi pucao i sa Velimirom Vemićem i Ilijom Radivojevićem ubio kralja i kraljicu. Kroz prozor dvora prvi objavio da su kralj i kraljica ubijeni pa naredio da se bace kroz prozor. Posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu kao vojvoda Džervinac. Umro je u Nišu 1915. Pešadijski Mladen Milivojević – zbog dobijenih rana u noći 29. maja odsečena mu ruka, ali kao invalid ostao u vojsci. Inženjerski Petar Prokić –posle 1918. penzionisan kao pukovnik, pa radio kao direktor Željezničke direkcije u Sarajevu. Pešadijski Petar Protić – poginuo u bici kod Prilepa 1912. Pešadijski Radomir Raša Ranđelović – bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda. Poginuo 1913. godine na Govedarniku Artiljerijski Sava Tripković – Bio određen da 29.maja čuva ministra unutrašnjih dela u njegovom stanu do daljnjeg. 1912-1913 komandant artiljerijskog diviziona. 1914-1918 interniran kao zarobljenik. Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Svetozar Radaković – Po naređenju ubio predsednika vlade Cincar-Markovića. Pešadijski Sreten Protić – Učestvovao kao komandant u svim ratovima Pešadijski Stevan Šapinac – U ratu 1912-1913 komandant bataljona. Od posledica ranjavanja ostao invalid. 1914-1915. komandant zarobljeničkog logora u Nišu. Posle dolaska na Krf poslat na lečenje u Francusku. U toku S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu 1950. Pešadijski Tihomir Komnenović – 29. maja preuzeo komandu XVIII pešadijskog puka u Topčideru. U ratovima učestvovao kao komandant. Poručnici Konjički Aleksandar Grujić Konjički Antonije Antić – 1914-1915 načelnik štaba konjičke divizije, od 1916. vojni ataše u Atini. U toku S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1953. Pešadijski Božin Simić – granični oficir od 1911. Pred rat 1912. po naredbi vojvode Putnika vršio rekognosciranje terena u pravcu Kačanika i Skopske Crne Gore. U ratu komandir čete. 1913. pridodat crnogorskoj vojsci. 1914-1915. komandant bataljona. Sa Krfa poslat u Rusiju da komanduje dobrovoljačkim bataljonom. Nosilac K.z.m. IV . U odsustvu na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Bio u emigraciji sve do 1935. a po povratku u zemlju uhapšen pa pušten iz zatvora posle šest meseci. Bio upoznat sa organizacijom puča 27.marta. Aprila 1941. bio član delegacije koja je poslata u Moskvu radi potpisivanja pakta sa SSSR. Posle sloma 1941. poslat u Englesku. 1945. postao član AVNOJ-a. Bio ambasador FNRJ u Ankari. Konjički Borivoje Grujić Pešadijski Vasilije Andrić – Komandovao u ratovima, a u vezi sa S.P.penzionisan kao potpukovnik Pešadijski Vladimir Tucović - Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Kao član organizacije UiS na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Penzionisan 1935. kao pukovnik. Postao član AVNOJ-a 1945. Umro u Beogradu 1947. Pešadijski Vladislav Bešević Pešadijski Vladislav Đorđević – posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu. U ratovima komanduje dobrovoljcima. Poginuo 1914. sa činom majora. Konjički Vojin Čolak-Antić – U ratovima komandant konjičkog puka. Nosilac K.z.m.. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Dimitrije Pavlović – uhapsio braću kraljice Drage i sproveo ih do Komande mesta iz stana u kome su bili pod stražom. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Bio granični oficir sa sedištem u Šapcu od 1911. Penzionisan kao pukovnik posle S.P. Umro u Beogradu 1945. Pešadijski Dragomir Todorović Pešadijski Dragoljub Nikolić Pešadijski Dragutin Dulić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Utopio se u februaru 1917. nakon torpiljiranja broda kojim je iz Francuske, gde je bio na lečenju, krenuo za Solun, zajedno sa generalom Gojkovićem, kada je saznao za hapšenje svog pobratima Apisa. Pešadijski Dušan Jezdić – u četničkoj akciji borac i vojvoda. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda, a na solunskom frontu komandant bataljona u Dobrovoljačkom odredu vojvode Vuka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P.kao član organizacije UiS smenjen, interniran u logor Lutri, zatim u Bizertu. Prilikom prebacivanja osuđenika iz Bizerte na Krf utopio se sa torpiljiranim brodom avgusta 1917. Artiljerijski Dušan Optrkić – Vodnik u bateriji pred dvorom. U ratovima komandir baterije i artiljerijskog diviziona. Nakon S.P.penzionisan kao potpukovnik. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu 1932. Pešadijski Živojin Đorđević – Komandir čete u bataljonu VI puka pred dvorom Pešadijski Jovan Mirčić - bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda Pešadijski Jovica Jovičić – Komandovao drugim bataljonom VI puka pred dvorom. 1912-1918. štabni oficir i komandant puka, teško ranjen. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Kosta Vujičić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Pešadijski Lazar Matejić Artiljerijski Ljubomir Vulović – Imao je zadatak da pod stražom čuva komandanta dunavske divizije pukovnika Dimitrija Nikolića. Ovaj je, međutim, izašao na sporedni izlaz pa preko Slavije stigao do Banjice gde je pokušao da se odupre zaveri. Posle 29. maja Vulović se posvetio četničkoj akciji. Od 1911. granični oficir. 1912-1913. komandovao četničkim odredom. Uoči Srajevskog atentata bio je komandant celog graničnog sektora prema Austro-Ugarskoj. 1914-1916. šef Obaveštajnog odseka Treće armije. Na solunskom frontu organizovao obaveštajnu službu u pozadini fronta. Iznenada je smenjen i odveden u Bizertu. Tamo je uhpšen i odveden u zatvor u Solun. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na smrt i streljan zajedno sa pukovnikom Apisom 26. juna 1917. Artiljerijski Milan Đurić Pešadijski Milan Marinković Piga – Kada je Petar Mišić oklevao sa pokretom VI puka, Marinković je samoinicijativno pokrenuo svoju četu. Izvršio naređenje da se ubiju ministar vojni i ministar unutrašnjih dela pošto oficiri koji su ih čuvali pod stražom nisu hteli to da učine.Marinković je poginuo za vreme Kumanovske bitke kao komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu Sahranjen je u Kumanovu, pored Aleksandra Glišića. Inženjerski Milan Radovanović - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu. Inženjerski Milić Simeunović – U noći 29.maja greškom ubio pukovnika Naumovića Pešadijski Milovan Gavrilović (Šukri paša) – dobio nadimak jer je tvrdio da je zarobio komandanta odbrane Jedrena Šukri Pašu. Aktivno učestvovao u spremanju i sprovođenju S.P.. Konjički Miloš Popović Inženjerski Milutin Lazarević – Iz Niša preneo dinamit kojim je 29. maja razvalio unutrašnja vrata u dvoru. 1912-1913. načelnik štaba Ibarske vojske. 1914-1915. načelnik štaba Odbrane Beograda. Na solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Druge armije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 15 godina i 8 meseci zatvora. Posle pomilovanja kao generalštabni pukovnik u penziji objavio četiri knjige iz istorije ratova sa Turskom i Bugarskom i bio stalni saradnik za vojnu rubriku u Srpskom književnom glasniku. Umro u Beogradu 1954. godine. Sudski Miodrag Aćimović – Doktor prava, stalno sa službom u stuci. Posle rata dao ostvaku i izabran za redovnog profesora krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Subotici na kome je dugo godina bio dekan. Posle 1945. redovni profesor i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Inženjerski Mito Rotović – uzeo iz skladišta u Nišu dinamit i predao ga Lazareviću da ga nosi za Beograd Pešadijski Mihailo Kovačević –komandovao je Gvozdenim pukom u vreme proboja Solunskog fronta i oslobađanja Srbije. Kao divizijski general i komandant divizije u Štipu poginuo u atentatu koji su na njega organizovali Bugari 1927. godine Pešadijski Pavle Panković – bio u itendantskoj službi. Učestvovao u organizovanju četničke akcije. Posle S.P.penzionisan kao kapetan Konjički Petar Živković – kao komandir straže u dvoru, otključao zaverenicima spoljnu kapiju dvora. Ostao sa službom u gardi. U ratovima komandovao konjičkim pukom. Pred početak S.P.postavljen za komandanta kraljeve garde i upravnika krunskih dobara i civilne liste u Solunu. Vođa „Bele ruke“. Jedan od glavnih organizatora S.P. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Umro kao armijski general u Parizu 1947. Pešadijski Petar Marković – 1912-1913. načelnik štaba divizije. Učestvovao u opsadi Skadra gde je pretrpeo težak poraz. 1914-1915. načelnik štaba Timočke divizije. Na solunskom frontu komandant kombinovanog puka kod Francuza, zatim u Vrhovnoj komandi, pa pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Nosilac K.z.m. IV stepena.Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Radak Radaković – Učestvovao aktivno u pripremanju i sprovođenju S.P. Pešadijski Radivoje Filipović – Načelnik štaba Srpskog primorskog odreda. Umro u Draču 1913. Inžinjerski Radisav Stanojlović – Od dinamita koji je donet iz Niša napravio patrone kojima su srušena vrata u dvoru. U ratovima komandant divizijske i armijske inžinjerije. Prvi komandant Jugoslovenskog vojnog vazduhoplovstva u činu divizijskog generala. Umro u Beogradu. Intendantski Radoje Janković – Pisao za „Pijemont“. 1916. sa Krfa poslat u Rusiju u dobrovoljačku diviziju. Otkrio ogromne zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju („Odeska afera“). Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Po povratku iz emigracije 1923. odležao dve godine, pa potom pomilovan. Odmah posle toga postavljen za generalnog konzula u Čikagu, a potom za poslanika Jugoslavije u Tirani. 1941. hapšen od Gestapoa. Umro u Beogradu 1944. Pešadijski Radoje Lazić – U ratovima 1912-1913. načelnik štaba divizije, a 1914-1915. nčelnik mštaba Dunavske divizije koja je branila Beograd. Na Solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Bio je član organizacije UiS i njen poslednji sekretar. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu 1953. kao generalštabni pukovnik u penziji. Pešadijski Radoje Milosavljević Konjički Sotir Radojčić Pešadijski Stanoje Ristić – Dinamitom razbio vrata na stanu generala Laze Petrovića u jednoj od sporednih dvorskih zgrada. Uhvatio ga i doveo u dvor da bi zaverenicima pokazao gde se kriju kralj i kraljica. Pešadijski Stevan Nešić – dobio je naređenje da obavesti Stojana Protića o izvršenoj zaveri i da ga dovede u Dvor kako bi bio postavljen za ministra unutrašnjih dela u novoj vladi. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Pešadijski Tihomir Mijušković - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Usled ranjavanja ostao invalid. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu. Artiljerijski Tihomir Stojanović – U ratovima komandir baterije i diviziona. Umro kao potpukovnik u penziji. Artiljerijski Todor Pavlović – Doktor filozofije (pedagogija). Profesor Vojne akademije. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Za vreme povlačenja preko Albanije, kao pukovnik, poginuo pri jednom napadu Arnauta iz zasede. Pešadijski Čedomir Popović – 29.maja bio u Zaječaru. Osnivač i član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Od 1911. granični oficir na sektoru Drine sa sedištem u Užicu. Sa velikim uspehom organizovao akcije u Sanddžaku i Bosni. 1912-1913. komandant bataljona. Početkom rata 1914. zajedno sa Apisom sarađivao na izradi plana za formiranje dobrovoljačkih odreda. Komandant Zlatiborskog dobrovoljačkog odreda koga je lično formirao. Kasnije i na solunskom frontu komandant puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Umro u Beogradu kao pukovnik u penziji 1938. Potporučnici Pešadijski Borivoje Jovanović – u noći 29.maja ubio kapetana Jovana Miljkovića dok se ovaj rvao sa kapetanom Apisom. Konjički Velimir Vemić – Sa M.Ristićem i I.Radivojevićem ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Uoči rata 1912. bio u izviđanju u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg Polja. 1912-1913. komandant konjičkog puka Moravske divizije. Na čelu puka prvi ušao u Skoplje i Prilep. 1914. komandovao Gornjačkim dobrovoljačkim odredom. Teško ranjen u desnu nogu koja mu je bila znatno skraćena. Ostaje u vojsci u štabu Dunavske divizije. Na solunskom frontu komanduje konjičkim pukom i prvi ulazi u oslobođeni Bitolj. Nosilac K.z.m. IV stepena. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Na S.P.osuđen na smrt. Uspeo da pobegne iz improvizovanog zatvora, ali je ubrzo pronađen. Pomilovan na 20 godina zatvora. Umro je u Beogradu iznenada 1945. Pešadijski Vojin Popović (Vojvoda Vuk) – Od početka aktivno učestvuje u četničkom pokretu na terenu. Proslavio se u borbi na Čelopeku već 1905. godine. Prvi Balkanski rat zatiče ga na Kozjaku. Odredi kojima je on komandovao bili su prethodnica srpskoj vojsci u bitkama na Kumanovu, Bitolju i Prilepu. 1913. bori se na Bregalnici. 1914. postavljen za komandanta Cerskog dobrovoljačkog odreda koji učestvuje u borbama u Mačvi i na Ceru. Dobrovoljački odred ubrzo postaje samostalna jedinica, a Vojvoda Vuk na njegovom čelu učestvuje u povlačenju 1915. kao zaštitnica. Na solunskom frontu opet komanduje dobrovoljačkim odredom i gine na Crnom kamenu više Gruništa. Vojvoda Vuk je imao sva naša i saveznička ratna odlikovanja. Njegovu smrt general Saraj je objavio posebnom naredbom. Artiljerijski Vojislav Gojković – Vodnik baterije pred dvorom. Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona. 1915. komandant II „Gvozdenog“ puka. Nosilac K.z.m. IV. Sa Krfa 1916. poslat u Rusiju kao komandant bataljona u dobrovoljačkom puku. 1918. otišao iz Rusije u emigraciju, a po povratku u zemlju 1923. odležao tri i po godine (od dosuđenih 20 u vezi sa S.P. Posle pomilovanja penzionisan. General-major JA postao je 1945, a 1948 penzionisan kao general-lajtnant. Pešadijski Vojislav Tankosić – Po naređenju streljao braću kraljice Drage. Posle prevrata aktivno učestvuje u četničkoj akciji na terenu. Posle aneksije Bosne rukovodi obukom dobrovoljaca u četničkoj školi u Ćupriji. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Pomogao nabavku oružja i prelazak atentatora iz Srbije u Bosnu. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda. Ranjen 1915. u blizini Trstenika i od posledica ranjavanja preminuo. 1923. prenet je na Novo groblje u Beogradu uz dotle nezapamćeno učešće Beograđana na jednom pogrebu. Pešadijski Jovan Naumović - Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P. penzionisan, a kasnije reaktiviran. Bio je veliki župan u Skoplju, komandant Žandarmerije, komandant armije. Umro u Beogradu 1945, po povratku iz zarobljeništva Pešadijski Jordan Milovanović Pešadijski Josif Kostić – imao zadatak da ubije kapetana Lj.Kostića ako bi se pokolebao da dovede četu Kraljeve garde pred dvor. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Pored Petra Živkovića bio je vođa „Bele ruke“, a na S.P. sudija Velikog vojnog suda. U jugoslovenskoj vojsci bio je armijski general pa je nakon penzionisanja postavljen za senatora. Za vreme okupacije bio je ministar u vladi Milana Nedića. Posle rata proglašen za ratnog zločinca. Pešadijski Milan Zavađil – zajedno sa Apisom i Bogdanom Radenkovićem, po naređenju vojvode Putnika, sproveo akciju izviđanja terena i pergovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem na Kosovu, neposredno pred rat 1912. U ratovima pomoćnik načelnika štaba i načelnik štaba Drinske divizije kojom rukovodi prilokom zazuzimanja Kajmakčalana. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P. penzionisan kao generalštabni potpukovnik. Umro je iznenada u Beogradu 1928. Pešadijski Milorad Raketić Konjički Mihailo Gavrović – Učestvovao u svim ratovima kao komandant eskadrona. K.z.m. IV. Poginuo za vreme ofanzive srpske vojske u Sremu 1914. Pešadijski Nikodije Popović Pešadijski Čedomir Milosavljević Civili Aleksa Novaković - advokat. U njegovoj vili na Topčideru su se uglavnom održavali sastanci zaverenika Đorđe Genčić - prvi od civilnih lica saznao za zaveru. Funkcioner Liberalne stranke. Imao zadatak da ispita reakcije Rusije i Austro-Ugarske na promenu na prestolu. U prvoj vladi posle prevrata bio je ministar privrede. Ubrzo se povlači iz politike. Za vreme ratova 1912-1915. bio je ratni dopisnik ruskih listova. 1915. odlazi u Pariz i tamo se zalaže za jugoslovensko ujedinjenje. Posle rata se posvećuje svojim rudnicima. Umro je u Beogradu. Jovan Avakumović - advokat i vođa Liberalne stranke. Predsednik prve vlade posle prevrata. Posle proglasa Ustava i izbora kneza Petra Karađorđevića za kralja, povukao se iz politike. Umro je u Beogradu. Jakov Nenadović - rođak kneza Petra Karađorđevića preko koga su zaverenici održavali vezu sa budućim kraljem. Imao zadatak da vodi računa o raspoloženju Austro-Ugarske na promenu na prestolu. Kasnije lični sekretar Kralja Petra i poslanik Srbije u Carigradu. Umro je u Švajcarskoj 1915. Nikola Hadži Toma - trgovac i jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Bio je školski drug kneza Petra Karađorđevića i imao je zadatak da upozna kneza sa zaverom i privoli ga da pristane da se primi prestola. Novčano je pomagao zaveru. Umro je u Beogradu. Vukašin Petrović - nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. 29.maja bio je u Beču. Posle prevrata se povukao iz politike. Umro u Beogradu 1928. Nikola Pašić - obavešten o zaveri, pa neposredno pre izvršenja otputovao sa porodicom u Opatiju. Zbog toga je umesto njega u vladu ušao Stojan Protić. Dragomir Rajović - prvak Napredne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju Sava Grujić - prvak Radikalne stranke.Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Posle prevrata predsednik Državnog saveta, pa zatim predsednik prve vlade koja je održana posle izbora 1903. Umro je u Beogradu. Milutin Stanojević - trgovac iz Zaječara i prvak Samostalne radikalne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Bio je član delegacije koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve u Beograd. Umro je u Beogradu 1954. Vidi još

Bogdan Čiplić NOVI BEČEJ, 1979 Akvarel 36 x 49 cm plus ram signiran i datiran dole desno Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.). На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп. БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959. ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.

ivice secene,inace u DOBROM stanju rucno bojena, montenegro Nikola I Petrović Njegoš (Njeguši, 7/19. oktobar 1841 — Antib, 2. mart 1921) bio je knjaz Crne Gore u periodu 1860—1910. i kralj u periodu 1910—1918. iz dinastije Petrović Njegoš. Naslijedio je na crnogorskom prijestolu svog strica, knjaza Danila. Za vrijeme njegove vladavine Crna Gora je Berlinskim sporazumom 13. jula 1878, poslije Crnogorsko-turskog rata, dobila međunarodno priznanje i znatno teritorijalno proširenje. Dalja teritorijalna proširenja Crne Gore uslijedila su nakon balkanskih ratova (1912—1913). Nikola I je reformisao državnu upravu, ustanovio Ministarski savjet, osavremenio vojsku, Opštim imovinskim zakonikom udario temelj pravnom sistemu i otvorio vrata stranim investicijama. Godine 1905. je Nikola I oktroisao Ustav Knjaževine Crne Gore nakon čega je i sazvana Narodna skupština. Nikola je vladao autokratski, zbog čega je u Crnoj Gori stekao brojne neprijatelje. On je lično bio veliki pristalica srpstva i želeo je ujedinjenje Srba i drugih Južnih Slovena na čelu sa dinastijom Petrović Njegoš, zbog čega je bio u sukobu sa drugom srpskom dinastijom Karađorđević. Nakon Majskog prevrata iz 1903. godine i gašenja dinastije Obrenović, poznato je da je knjaz Nikola Petrović širio uticaj na političare iz Kraljevine Srbije. U tom periodu otvoreno je iskazivao pretenzije da bude kralj tzv. Kraljevine Srbije i Crne Gore. U borbi za presto između dinastija Petrovića Njegoša i Karađorđevića na kraju je pobedila dinastija Karađorđević. Pošto je 1918. godine stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa dinastijom Karađorđević i zvanično je prestalo suparništvo dve dinastije. U Prvom svjetskom ratu je objavio rat Austrougarskoj. Kraljevina Crna Gora je pružila otpor austrougarskoj invaziji, ali je morala kapitulirati januara 1916. Kralj Nikola se sa Vladom i Dvorom sklonio u Francusku, u egzil iz kojeg se nikada nije vratio. Poslije završetka rata zbačen je sa vlasti na Podgoričkoj skupštini. Uprkos vojnim (Božićna pobuna i crnogorski komiti koji je potrajao do 1929. godine) i pokušajima crnogorske diplomatije na Pariskoj konferenciji, Crna Gora nije uspjela povratiti svoj međunarodno-pravni suverenitet izgubljen krajem 1918. ujedinjenjem sa Kraljevinom Srbijom. Kralj Nikola I je umro izolovan u emigraciji, a sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu, Italija. Njegovi posmrtni ostaci i ostaci njegove supruge kraljice Milene Petrović Njegoš su 1989, uz najviše državne počasti, vraćeni i sahranjeni na Cetinju, u Dvorskoj crkvi na Ćipuru. Kralj Nikola I ogledao se i u književnosti. Najpoznatiji radovi su mu pjesma Onamo, `namo! i drama Balkanska carica. Ukazom kralja Petra I Karađorđevića od 22. (10) avgusta 1910. godine, je imenovan za počasnog generala u srpskoj vojsci. Istim ukazom je njegovom sinu Danilo dat čin počasnog pešadijskog pukovnika, Mirko je imenovan za počasnog pešadijskog kapetana I klase, a Petar je postao počasni artiljerijski potporučnik. Danilo i Mirko su ostali u sastavu 9. pešadijskog puka Srbije `Knjaz Nikola I`, dok je Petar dodeljen timočkom poljskom artiljerijskom puku. Nikola se rodio u selu Njeguši, odakle je porijeklom vladajuća dinastija Petrović Njegoš. Njegov otac, Mirko Petrović Njegoš je bio čuveni crnogorski vojvoda i stariji brat knjaza Danila, koji nije imao muškog nasljednika. Nikolina majka Stana Petrović-Njegoš bila je rodom iz poznate porodice Martinovića. Vojvoda Mirko je vjerio svog sina dok je Nikola imao 12 godina za šestogodišnju Milenu Vukotić, kćerku bogatog vojvode Petra Vukotića, bliskog Mirkovog prijatelja sa kim je zajedno ratovao tokom pedesetih godina 19. vijeka. Dvojica prijatelja su odlučila da učvrste prijateljstvo brakom svoje djece. Nikola, koji je od djetinjstva učen ratničkim vještinama, rijetko je viđao svoju buduću suprugu, pošto je proveo dio svog djetinjstva u Trstu u domu Kustića, iz kog je poticala kneginja Darinka, Danilova supruga i Nikolina strina. Kneginja Darinka je bila veliki frankofil, pa je na njeno insistiranje potencijalni nasljednik poslat na školovanje u Licej Luja Velikog u Parizu. Nakon Danilovog ubistva u Kotoru 1860. vojvoda Mirko je odbio crnogorski prijesto, pa je knjaževska titula prešla na Nikolu. Nikola je još uvijek bio u Parizu kada je primio vladu 13. avgusta 1860. u 19. godini života. Ubrzo se razbolio od upale pluća i bio je na samrti. Kada se oporavio, odlučeno je da se Nikola i Milena što prije vjenčaju kako bi Crna Gora dobila nasljednika. Milenin otac je otputovao u Sankt Peterburg i obavijestio je ruskog cara Aleksandra II o predstojećem vjenčanju. Vjenčanje je održano u Vlaškoj crkvi na Cetinju u novembru 1860. Crnogorski glavari su dugo vremena smatrali Crnu Goru posljednjim neosvojenim ostatkom srednjovjekovnog Srpskog carstva i centrom oko kojeg će se to carstvo obnoviti. Uspostavljanje autonomne Kneževine Srbije unutar Osmanskog carstva je Crnoj Gori dalo važnog saveznika, ali i rivala za primat u borbi za oslobađanje drugih oblasti naseljenih Srbima. Crna Gora se nalazila na periferiji Balkanskog poluostrva, dok se bogatija i razvijenija Srbija nalazila u centru. Takođe, Beograd je bio bolji izbor za prijestonicu ujedinjene srpske države, od zabačenog Cetinja. Odmah po stupanju na vlast kneza Nikole na Cetinje je došao Vuk Stefanović Karadžić, sa porukom srbijanskog kneza Mihaila Obrenovića Crnoj Gori, o zajedničkim oslobodilačkim aktivnostima protiv Turske. Prvih godina upravljao je uz pomoć i saradnju svoga oca, vojvode Mirka. Nikola je nastavio da pomaže otpor hercegovačkih plemena pod Lukom Vukalovićem, nadajući se da će Crna Gora imati koristi od tog ustanka. Godine 1862. poveo je za oslobođenje Hercegovine prvi rat sa Turskom. Rat je bio težak za Crnu Goru, jer velike sile nisu podržavale Nikoline ambicije. Turska vojska predvođena Omer-pašom Latasom je 1862. nanijela Crnogorcima težak vojni i politički poraz. Intervencija velikih sila (Francuske i Rusije) je spriječila tursko osvajanje Cetinja. Crna Gora je morala da prihvati jurisdikciju Turske nad nekim dijelovima svoje teritorije. Posljedice ovog poraza su imale veliki uticaj na buduću strategiju Crne Gore. Prije ovog debakla, Nikola je podržavao politiku crnogorske državnosti svoga prethodnika kneza Danila. Sada se okrenuo politikama Petra I Petrovića Njegoša i Petra II Petrovića Njegoša za stvaranje novog srpskog carstva, a sebe je smatrao za legitimnog carskog naslijednika. Knez Mihailo Obrenović je poslao u Crnu Goru svog izaslanika Milana Piroćanca da predloži crnogorskom knezu savez Srbije i Crne Gore. Knez Nikola i vojvoda Mirko su tražili punu vojnu saradnju i to odmah, dok je srbijanska strana željela samo usaglašavanje odbrambene politike, plašeći se austrijske intervencije. Sporazum je sklopljen 23. septembra 1866. uprkos protivljenju vojvode Mirka. Dvije kneževine su se sporazumijele da neprestano rade na oslobađanju i ujedinjenju srpskog naroda, podstrekivanjem oružanih pobuna u graničnim dijelovima Osmanskog carstva. Sporazum je takođe predviđao da će crnogorski knez pripojiti svoju kneževinu Srbiji i priznati kneza Mihaila za vrhovnog vladara, dok će on biti drugi po redosledu nasljeđivanja. Nijedna strana nije u potpunosti poštovala sporazum, jer su i za Petroviće-Njegoše i Obrenoviće dinastički interesi bili preči. To nepridržavanje sporazuma će izazvati prikriveno i dugo neprijateljstvo dvije dinastije. Knez Nikola je 1867. godine napisao tekst za himnu Kneževine Crne Gore - Onamo, `namo! koju je komponovao jedan slovenački kompozitor po uzoru na pjesmu boraca Garibaldija za vrijeme njegovih borbi za ujedinjenje Italije. Onamo, `namo! je predstavljala borbu srpskoga naroda za staru slavu carstva protiv Osmanskog carstva i povratak kosovskih svetilišta kao što su Visoki Dečani. Himna nije postala državna himna Kneževine Crne Gore zbog svog isuviše provokativnog teksta, ali je postala narodna himna. Nikola I je bio član Ujedinjene omladine srpske tokom njenog postojanja (1866—1871). Nakon što je organizacija zabranjena u Kneževini Srbiji i Austrougarskoj, knez Nikola, Marko Miljanov, Simo Popović, Mašo Vrbica i Vaso Pelagić su na Cetinju 1871. osnovali Družinu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko. Knez Nikola je 1867. godine posjetio francuskog cara Napoleona III u Parizu, a 1868. i Rusiju, gdje ga je ruski car Aleksandar II primio sa širokim počastima. Sa carem Aleksandrom II još više je ojačao veze koje su sa Rusijom utvrdili njegovi preci. Boravio je i na dvorovima u Berlinu i Beču. Znatno se zbližio sa ruskom carskom porodicom. Po povratku s puta otpočeo je živi rad na preuređenju države. Uredio je vojsku, koja mu je bila prva briga; otvorio je po zemlji sudove i škole. Osnovao je Danilovgrad kao prvo planski projektovano naselje u Crnoj Gori. Ruski car i carica su ulagali u obrazovni sistem Crne Gore i poslali velike isporuke opreme i municije za Cetinje. Nakon što je učvrstio vlast, 1869. godine je izbio Bokeljski ustanak u Krivošijama zbog uvođenja opšte vojne obaveze u Austrougarskoj. Iako je potajno pomagao ustanicima, knez Nikola je zvanično zauzeo neutralan stav i spriječavao je šire učešće Crnogoraca u ustanku. Knez Nikola je 17. oktobra 1870. proglasio pesmu Ubavoj nam Crnoj Gori za zvaničnu himnu Kneževine Crne Gore. Kada su okolnosti dozvoljavale, knez Nikola je pokušao da se poziva na panslavizam, ali i da taktizira. Isto tako Rusija je podržavala Crnu Goru onda kada je to bilo u njenom interesu. Tako je 1871. odobrio izlaženje prvih crnogorskih novina Crnogorac, čiji je službeni vlasnik bio knežev sekretar Jovan Sundečić, a glavni urednik Simo Popović. U tim novinama Popović je pisao članke kojima je zagovarao ujedinjenje srpstva i oštro napadao Austrougarsku i Osmansko carstvo, zbog čega su one bile zabranjene u tim državama. Rusija je istovremeno pristupila u Ligu tri cara sa Austrougarskom i Njemačkom. Tako su novine često ulazile u sukob sa knezom Nikolom, koji je morao da taktizira iz političkih razloga. Stoga su ove novine 1873. zamijenjene umjerenijim Glasom Crnogorca, koji će do kraja svog izlaženja biti poluslužbeni glasnik crnogorske vlade. Godine 1876, u zajednici sa Srbijom, sa kojom je knjaz Nikola još za vrijeme kneza Mihaila sklopio savez, Crna Gora je 2. jula 1876. objavila Turskoj rat za ujedinjenje i oslobođenje srpskoga naroda, podstaknuta ustankom u susjednoj Hercegovini. Crnogorci su odnijeli nekoliko brzih pobjeda nad Turcima u bitkama kod Vučjeg Dola, na Fundini i kod Nikšića. Nakon ulaska Rusije u rat, pozicija Crne Gore se činila sigurnom, što je Crna Gora iskoristila da zauzme Bileću, Bar, Ulcinj i Podgoricu. Sanstefanskim mirom iz marta 1878. Crna Gora je utrostručila svoju teritoriju i udvostručila stanovništvo. Međutim, velike sile su na Berlinskom kongresu juna i jula 1878. poništile odredbe Sanstefanskog mira. Austrougarska je naročito težila da ograniči crnogorsko proširenje. Na kraju je teritorija Kneževine Crne Gore proširena dva puta, dobila je izlaz na Jadransko more i priznata joj je nezavisnost. Kako bi zadržao luku Bar, knjaz Nikola je morao da prihvati teške austrougarske zahtjeve iz Člana 29: da ograniči broj plovila u barskoj luci, da zabrani izgradnju ratnih brodova, da dozvoli Austrougarskoj ratnoj mornarici da patrolira crnogorskim vodama i da traži dozvolu od Austrougarske da gradi puteve i pruge u novoosvojenim krajevima. Još gore, Austrougarska je okupirala Hercegovinu, čije pripajanje Crnoj Gori je knezu Nikoli bio cilj još od dolaska na vlast, kao i uzvišenje Spič kojim je ugrožavala Bar. Knjaz je bio autokratski vladar. Njegovi glavni savjetnici su bili dvanaest senatora koje je birao sam knez, obično iz redova plemenskih starješina. Senat je istovremeno bio i sud. Knjaz Nikola je sazvao plemensku skupštinu na Cetinju za 2. april 1879. na kojoj je odlučeno da državna uprava reformiše ukidanjem Senata i ustanovljenjem Državnog savjeta, Ministarskog savjeta i Velikog suda. Za prvog predsjednika Ministarskog savjeta izabran je knežev rođak Božo Petrović Njegoš. Knjaz je postavljao članove Državnog savjeta koje je delovalo kao zakonodavno telo. Država je podijeljena na 12 nahija, a one dalje na kapetanije i opštine. Na čelu kapetanija nalazili su se kapetani, koji su imali i administrativnu i sudsku ulogu. Nikoline mjere centralizacije Crne Gore i njegovo odstupanje od starinskih metoda donošenja odluka savjetovanjem sa plemenskim starješinama ih je otuđilo od knjaza. Sa knjazom su se sukobili Marko Miljanov, Jole Piletić, Peko Pavlović, Mašo Vrbica i drugi. Porta je podstakla Arbanase na otpor i po njenom nagovoru jula 1878. stvorena je Prizrenska liga s osnovnim ciljem da spriječi ustupanje Plava i Gusinja Crnoj Gori (Boj na Novšiću, Boj na Murini). Ovaj dio Crne Gore ostao je u granicama turske carevine još naredne 33 godine do zvanične objave rata Turskoj 1912. Od 1881. pa do balkanskih ratova nastalo je dugo doba mira. Okružen sa tri strane Austrougarskom, knez Nikola je malo šta mogao uraditi na spoljnom planu. Ovo vrijeme je knjaz Nikola umio iskoristiti da Crnu Goru upravom i mirnim radom uzdigne na stepen drugih evropskih država, na koji su je podigle pobjede njene vojske u ratnim vremenima. Opštim imovinskim zakonikom iz 1888. udaren je temelj pravnom sistemu i otvorena su vrata stranim investicijama. Uprkos proširenju, osnovni problem države je bio taj da nije imalo dovoljno obradive površine da prehrani svoje stanovništvo. Osnovna djelatnost je bila stočarstvo, a dvije trećine izvoza je otpadalo na stočarske proizvode. Uvozili su se žitarice i tekstil. Većina stanovništva je živjela u ekstremnom siromaštvu, zbog čega se selila u Srbiju ili u Ameriku. Finansijska osnova države ostala je i dalje ruska pomoć. Proširenje teritorije i međunarodno priznanje privukli su i strani kapital, prvo austrougarski, a kasnije najviše italijanski, pa se u zemlji formiraju prva industrijska preduzeća, što je uslovilo razvoj saobraćaja i povezivanje starih i novooslobođenih teritorija. Radio je u svim pravcima kulturnog razvića. Podizao je škole, gradio puteve, otvarao nove varoši, izdavao korisne zakone, sređivao državnu upravu zavođenjem ministarstava i podsticao privredni i trgovinski polet i opštu radinost. Opštem privrednom i društvenom napretku doprinosili su ugledni naučni i kulturni poslenici iz Srbije, Vojvodine, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, koji su na poziv kneza Nikole dolazili i stvarali u Crnoj Gori. Ipak, Crna Gora je i dalje bila u ogromnom zaostatku za savremenim civilizacijskim tokovima toga vremena. Teški i dugotrajni rad na narodnom i državnom dobru olakšale su mu jaka volja i žica poezije, koja ga je učinila popularnim srpskim pjesnikom. Najveća mu je briga bila vojska, koju je, pomoću Rusije, podigao naoružanjem i obukom na visinu savremenih zadataka i potreba i organizovao je po ruskom uzoru. Rodbinskim vezama sa stranim dvorovima pribavio je Crnoj Gori još veće poštovanje i pojačao u velikoj mjeri njen ugled. Knjaz Nikola je imao koristi od rivalstva Obrenovića i Karađorđevića. Između Milana Obrenovića i njega je vladala uzajamna odbojnost, naročito od kada se Milan 1882. proglasio kraljem Srbije. Tri godine kasnije udao je svoju najstariju kćerku Zorku za Karađorđevog unuka i Milanovog rivala Petra Karađorđevića. Neko vrijeme, par je živio na Cetinju, gdje su rođeni prinčevi Đorđe i Aleksandar. Pored Zorke, Nikola je imao još pet kćeri, i sve ih je udao u poznate evropske dinastije. Princeze Anastazija i Milica su se udale za ruske velike vojvode Nikolu Nikolajeviča i Petra Nikolajeviča iz dinastije Romanov i predstavljale su Crnu Goru na ruskom dvoru. Princeza Stana se udala za vojvodu Johana od Lojhtenberga. Princeza Jelena je postala kraljica Italije, žena kralja Vitorija Emanuela III. Jedan od trojice njegovih sinova, princ Danilo se oženio 27. jula 1899. vojvotkinjom Milicom od Meklenburg-Štrelica. Ovi brakovi su mnogo doprinijeli poboljšanju međunarodnoga položaja Crne Gore, a kralj Nikola je bio zapamćen kao tast Evrope. Knez Nikola je 1883. godine posjetio osmanskog sultana u cilju izmirenja Knjaževine Crne Gore i Osmanskog carstva. Od tada su crnogorsko-osmanski odnosi mirni. 1896. održava svečano označavanje 200-godišnjice vladavine dinastije Petrovića Njegoša. Odnosi Srbije i Crne Gore, pokvareni rivalstvom Milana i Nikole, popravili su se Nikolinom posjetom Srbiji na Vidovdan 1896. Prije nego je posjetio kralja Aleksandra, knez Nikola je otišao u Moskvu na krunisanje cara Nikolaja II. Otuda je pri povratku otputovao u Beograd u pratnji svoje svite. Kralj ga je imenovao za komandanta IX pješadijskog puka. Nikola se nadao „orođavanju” sa mladim kraljem preko svoje kćeri Ksenije, jer se bivša kraljica Natalija, vrlo često za nju raspitivala. Naredne 1897. godine, na Đurđevdan, krsnu slavu Petrovića-Njegoša, kralj Aleksandar je posjetio Cetinje, iako je kralj Milan iz Beča pokušavao osujetiti ovaj put. Godine 1897. izbio je grčko-turski rat. Knjaz Nikola je ostao po strani. Maja 1898. Nikola je posjetio britansku kraljicu Viktoriju u Vindzorskom zamku. Ovim diplomatskim uspjesima knjaz Nikola je znatno podigao međunarodni ugled Crne Gore. Dok su kraljevi Milan i Aleksandar živjeli skandaloznim, luksuznim i rasipničkim životom, dotle je knjaz Nikola želio da preuzme moralno vođstvo među Srbima. Zbog toga je 1902. oženio svog sina Mirka Natalijom Konstantinović, iz porodice bliske Obrenovićima. Kakve god uspjehe da je imao, oni su bili kratkoročni, kao i njegovi snovi da na prijesto Srbije dovede sebe ili nekog od svojih sinova. Ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage u Majskom prevratu, koje je izvršila grupa oficira predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i postavljanje Petra Karađorđevića za kralja Srbije zapečatili su Nikoline želje. Nikoli je to sve teško palo, pošto je Srbija Karađorđevića umjesto Crne Gore postala novi ljubimac Rusije na Balkanskom poluostrvu. Knez Nikola je kao ruski saveznik objavio rat Japanu. Međutim usled velike geografske udaljenosti, učešće Crne Gore u rusko-japanskom ratu je bilo samo simbolično, jer je time iskazivala svoju zahvalnost Rusiji zbog pomoći u ratu protiv Turske. Crnogorski vojnici su se nalazili u neznatnom broju u vojnim jedinicama ruske vojske. U unutrašnjoj politici knjaz Nikola je bio previše svojevoljan i netrpeljiv i, uprkos nekim uspjesima, otuđio je od sebe veliki dio svojih saradnika, crnogorskih glavara i gotovo svu narodnu inteligenciju, školovanu u Beogradu. Majski prevrat i uspostavljanje stabilnog parlamentarnog poretka u Srbiji je dovelo do rasta političkog prestiža Srbije. U tim okolnostima opozicija je tražila uspostavljanje ustavne vladavine i ujedinjenje Srbije i Crne Gore. U Rusiji car Nikolaj II je poslije poraza u rusko-japanskom ratu i Ruske revolucije bio prinuđen da donese ustav. U takvim okolnostima knjaz Nikola se odlučio za prelaz na ustavnu vladavinu i sazove ustavotvornu skupštinu. Dao je zemlji ustav 6. decembra 1905. poznat pod nazivom Nikoljdanski ustav jer je donet na Svetog Nikolu. Knez Nikola nije htio da preda vlast; prvi crnogorski Ustav mu je ostavio neograničenu vlast. Prema ustavu, knez je imao pravo da odobrava zakone, da predlaže zakone, da postavlja ministre i izdaje dekrete. Dio članova skupštine je postavljao knez, a ostatak je biran na izborima. Narodna skupština je imala pravo da diskutuje o zakonima i predlaže budžet. Za prvog predsednika Ministarskog savjeta po donošenju ustava knez je imenovao Lazara Mijuškovića. Darivanjem ustava narodu 1905. knez Nikola nije izmijenio i prirodu režima svoje lične vladavine. Nikola je jasno stavio do znanja da ne želi političke stranke i bilo kakvu opoziciju. Davanje Ustava 1905. nije mnogo popravilo uzajamno nepovjerenje. Uprkos Nikolinim mjerama predostrožnosti, skupština izabrana 1906. je pokušala da mu se suprotstavi. Narodna skupština je postala scena žestokih obračuna pristalica i protivnika kneza Nikole. Uslijedio je niz kratkoročnih političkih saveza, smjenjivanje vlada i stvaranje ogorčenog političkog rivalstva. Protivnici kneza su predvođeni kneževim rođakom Šakom Petrovićem Njegošem organizovani u Klub narodnih poslanika i u narodu su bili prozvani klubašima. Klubaši su podržavali tiješnje veze sa Srbijom i jugoslovensku ideju. Ne čekajući da joj novoizabrana skupština izglasa nepovjerenje, Mijuškovićeva vlada je podnijela ostavku u novembru 1906. Mandat za sastavljanje vlade knez je povjerio klubašu Marku Raduloviću. U drastičnim obračunima političkih protivnika režim najčešće nije birao sredstva, ali ni opozicija. Radulović je februara 1907. podnio ostavku. Mandat za sastav nove povjeren je Andriji Radoviću, kojeg je knez Nikola, za razliku od prethodnika Radulovića, smatrao svojim čovjekom, odanim i poslušnim. Klubaši su u februaru 1907. osnovali Narodnu stranku, prvu političku stranku u Crnoj Gori. Kako bi se uspostavila protivteža u Skupštini, skupštinska manjina koja je okupljala od kneževe konzervativne pristalice je organizovana u Pravu narodnu stranku, u narodu poznatu kao pravaši. Predvodio ih je Lazar Mijušković. Da bi napravio balans, knjaz je predložio dvjema strujama da obrazuju koalicionu vladu, što većina (klubaši) nije prihvatila, a vlada Andrije Radovića je podnijela ostavku. Novu vladu, aprila 1907, obrazovao je Lazar Tomanović, porijeklom iz Boke, koji nije pripadao nijednoj političkoj grupaciji u skupštini. Jula 1907. knez je raspustio Crnogorsku narodnu skupštinu, zabranio rad Narodnoj stranci i izlaženje lista Narodna misao. Narodna stranka je odlučila da bojkotuje izbore 1907. zbog kneževih loših odnosa sa Srbijom. Neki klubaški prvaci su bili hapšeni, poput Lazara Sočice, dok su mnogi klubaši, poput Andrije Radovića i Marka Dakovića emigrirali. Kulminaciju takvog stanja predstavljaju Bombaška i Vasojevićka afera, čije će se posljedice u političkom životu Crne Gore osjećati i kasnije. Bombaška afera 1907. i Vasojevićka afera 1909. svoj epilog su dobile na sudskim procesima u Cetinju i Kolašinu, na kojima su protivnici režima osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Na sudskom procesu u Kolašinu osuđeni na smrt koji su bili u rukama vlasti su i strijeljani. Iako postoje pojedine uzročno-posljedične veze između Bombaške i Vasojevićke afere, to su dva odvojena istorijska događaja koji nemaju podudarnosti, osim opšteg političkog konteksta. Austrougarski monarh Franc Jozef je 6. oktobra 1908. formalno proglasio aneksiju Bosne i Hercegovine. Odnosi izmjeđu Cetinja i Beča su ubrzo došli do granice pucanja. Neko vrijeme se činilo da se kriza može riješiti samo ratom. Knez Nikola je iskoristio Aneksionu krizu i djelovao je kao da je on neosporni vođa svih Južnih Slovena. Knez Nikola je unaprijed doznao za predstojeću aneksiju iz ruskih krugova. Njegova prva reakcija izrečena austrougarskom poslaniku na Cetinju je bila umjerena; kralj je žalio zbog aneksije, ali je zatražio kao kompenzaciju dio Hercegovine u cilju očuvanja dobrosusjedskih odnosa. Austrougarski poslanik je razuvjerio Nikoline želje, ponudivši za crnogorsko održavanje dobrosusjedski odnosa izmjenu Člana 29. Ovaj prijedlog nije odobrovoljio kneza Nikolu. U obraćanju crnogorskom narodu, Nikola je biranim riječima osudio aneksiju kao kršenje odredaba Berlinskog kongresa. Odnosi Crne Gore i Srbije su bili zategnuti od Bombaške afere, ali je zajednička strepnja natjerala dvije vlade da se izmire. Kralj Petar je oklijevao da se izmiri sa svojim tastom, ali je ipak uslišio želju svog ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića. Milovanović je predložio da dvije zemlje djeluju „zajedno, rame uz rame, kao pravi sinovi jedne porodice“ u cilju ostvarivanja autonomije Bosne i Hercegovine, podjeli Novopazarskog sandžaka i ukidanju Člana 29. Milovanović je 8. oktobra na Cetinje poslao Jovana Jovanovića kao specijalnog izaslanika srbijanske vlade, čime je pokrenut proces ponovnog približavanja. Isto tako, knez Nikola je poslao u Beograd brigadira Janka Vukotića, kraljičinog rođaka, da pregovara o crnogorsko-srbijanskom savezu. Vukotić je u Beogradu sklopio ofanzivno-defanzivni savez Crne Gore i Srbije protiv Austrougarske po kom su dvije države podijelile interesne sfere u Bosni i Hercegovini i obavezale se da će jedna drugoj priteći u pomoć u slučaju rata protiv Austrougarske. Vukotićeva misija je bila prvi opipljivi znak poboljšanja odnosa dvije države, izazvan u cijelosti austrougarskom politikom. Tokom 1909. knez Nikola je pokrenuo niz diplomatskih akcija sa ciljem internacionalizacije crnogorskog pitanja. Pozvao je italijansku, francusku i austrougarsku flotu da uplove u Bar. Nekoliko oficira ovih flota je posetilo kneza Nikolu na Cetinju. Svi oficiri su otišli iz Crne Gore sa utiskom da će se na pedesetu godišnjicu vladavine Nikola krunisati za kralja. To je nagovijestio sam Nikola u svojem novogodišnjem obraćanju. Pitanje Nikolinog krunisanja za kralja je bilo tema pisanja srbijanskih i crnogorskih novina početkom 1910. U većini srbijanskih medija mogućnost Nikolinog krunisanja za kralja je primljena negativno. Postavljalo se pitanje da li će Nikolin zet, kralj Petar, posjetiti ceremoniju, što bi bilo znak da Srbija priznaje proglašenje Crne Gore za kraljevinu. Predsjednik srbijanske vlade i vođa Narodne radikalne stranke Nikola Pašić je smatrao da bi Nikolino krunisanje sukobilo dinastije Petrovića-Njegoš i Karađorđevića i dovelo do podjele srpstva u dva suprotstavljena tabora. Vlada Crne Gore je čekala neko vrijeme pre iznošenja zvaničnog saopštenja o organizovanju proslave pedesete godišnjice. Aprila 1910. stvoren je organizacioni odbor na čelu sa mitropolitom crnogorskim Mitrofanom Banom. Dan pre početka proslave, Cetinje je prvi put osvijetljeno električnom energijom. Srbijansku delegaciju su predvodili, Nikolin unuk prestolonasljednik Aleksandar, ministar odbrane Stepa Stepanović, načelnik generalštaba Radomir Putnik i komandant 9. pešadijskog puka 9. divizije nazvane po knezu Nikoli, i još nekoliko oficira. Kraljeva unuka, princeza Jelena Karađorđević je došla na obilježavanje godišnjice kao privatno lice. Na pedesetu godišnjicu svoje vladavine, knez Nikola se 28. avgusta 1910. proglasio kraljem, u skladu sa peticijom iz Narodne skupštine. U isto vrijeme je postao počasni feldmaršal ruske vojske. Trodnevnoj svečanosti krunisanja prisustvovali su bugarski kralj Ferdinand sa sinom Borisom, italijanski kralj Vitorio Emanuele sa kraljicom Jelenom, knez Franc Jozef Batenberg, grčki prijestolonasljednik Konstantin, ruski veliki kneževi Petar i Nikola Nikolajevič sa suprugama velikim kneginjama Milicom i Anastasijom. Pretvaranjem Kneževine u Kraljevinu crnogorski vladar je računao na podizanje ličnog prestiža i ugleda dinastije Petrovića-Njegoša, a na drugoj strani poboljšavanje svog „poljuljanog“ ugleda usled obračuna sa političkim protivnicima apsolutizma. Kralj Nikola I se ubrzo okrenuo protiv Osmanskoga carstva za vrijeme Istočnog problema, kako bi zadao poslednji udarac Osmanlijama u Evropi. Stupio je 1912. godine u savez sa ostalim pravoslavnim hrišćanskim monarhijama Balkana — Srbijom, Grčkom i Bugarskom i do 1913. godine Crna Gora je znatno proširila svoje teritorije. Crnogorska vojska spojila se sa Vojskom Kraljevine Srbije i podijelila Sandžak, prodrla ka Kosmetu zauzevši Metohiju i napredovala u Skadarski sandžak. Kralj Nikola je prkosio Velikim silama i opsjeo Skadar, uprkos činjenici da su Velike sile blokirale obalu Crne Gore. Oko 10.000 crnogorskih boraca je poginulo osvajajući Skadar od Osmanskih snaga pod vođstvom Esad-paše. Dalja učešća u Balkanskim ratovima, crnogorska vojska je prošla kao dio Srpske vojske. Iste godine je Bukureštanskim mirom uspostavljen novi poredak na Balkanu. Uprkos crnogorskim vojnim uspjesima, Crna Gora je morala predati veliki broj teritorija, uključujući i Skadar, novostvorenoj Albaniji zbog zalaganja Austrougarske i drugih velikih sila. Tokom i nakon Balkanskih ratova odnosi Rusije i Crne Gore bili su zategnuti. Kralj se zamjerio Rusiji zbog njene nespremnosti da podrži crnogorske zahtjeve u vezi sa Skadrom, kao i odbijanjem Rusije da pomogne u isplati crnogorskih ratnih troškova. Nikola je pokazao svoje nezadovoljstvo ruskim ponašanjem u zahtjevu carici Aleksandri da zatvori Djevojački institut na Cetinju, koji je osnovala carica Marija, iako je četiri godine ranije hvalio institut kao centar slovenske kulture. Na unutrašnjoj politici, ovo je bilo vrijeme kada je politička opcija ujedinjenja sa Srbijom dobila na značaju. Među narodom, vojskom, političkim krugovima i u vladi ideja o ujedinjenju je bila jaka. Uzaludni napori oko zauzimanja Skadra su dodatno poljuljali ugled kralja Nikole i njegovih sinova, ali je siromaštvo i zaostalost Crne Gore i dalje bio glavni razlog ideje za ujedinjenjem. Ideja ujedinjenja je najjače zagovornike imala u Jovanu Đonoviću i Todoru Božoviću, a potencijalnog vođu u Andriji Radoviću. Novoizabrana Narodna skupština je u potpunosti podržavala bliske veze sa Srbijom, a spoljna politika vlade Janka Vukotića je bila smišljena tako da se u potpunosti oslanjala na saradnju sa Srbijom. U Prvom svjetskom ratu, kralj Nikola je prvi ponudio pomoć Srbiji da odbiju Austrougarsku sa Balkanskog poluostrva, uprkos pokušajima Beča da Crna Gora ostane po strani. Kralj Nikola je 6. avgusta 1914. u kraljevskom proglasu optužio Austrougarsku da je dug vremenski period opstruisala srpski nacionalni razvoj i radila protiv interesa Južnih Slovena. Raspored i jačina crnogorske vojske, kao i njihova ofanzivna dejstva bila su određena željom kralja Nikole da zauzme Boku Kotorsku, jugoistočnu Hercegovinu i dijelove Dalmacije. Razvoj događaja je pokazao slabe strane ovog plana i nerealne želje kralja Nikole, što su kritikovale srbijanska i ruska vlada. Stoga su srbijanska i crnogorska komanda avgusta 1914. pristupile izradi zajedničkog plana vojnih operacija i razmijenile delegate; brigadir Jovo Bećir je delegiran u srbijansku Vrhovnu komandu, a general Božidar Janković i pukovnik Petar Pešić u crnogorsku Vrhovnu komadnu. Osnovna ideja je bilo da dvije trećine crnogorske vojske u saradnji sa srbijanskom Užičkom vojskom izvede ofanzivu u istočnu Bosnu. Srbijansko-crnogorska ofanziva iz septembra 1914. se zaustavila pred Sarajevom i Vlasenicom. Ovaj prodor crnogorske i srbijanske vojske je izazvao radost u istočnoj Bosni, naročito među srpskim stanovništvom, i primorao generala Oskara Poćoreka da reorganizuje svoju vojsku i pokrene uspješan protivnapad. Bećir se nije dugo zadržao na mjestu crnogorskog delegata pri srbijanskoj vrhovnoj komandi, pošto je podnio ostavku 13. oktobra zbog jake težnje za pripajanjem Crne Gore Srbiji koja je vladala u srbijanskoj vojsci. Najglasniji među srbijanskim oficirima bili su članovi organizacije Crna ruka, a njihov vođa Dragutin Dimitrijević Apis imao je svoje planove za ujedinjenje, koje je uključivalo i ubistvo kralja Nikole u slučaju potrebe. Srbijanska vlada se branila da je stav Crne ruke stav pojedinaca i da nije službena politika. Iako se čini da je kralj Nikola prihvatio ovakvo objašnjenje, nije imenovao novog crnogorskog delegata, već je ovlastio generala Božidara Jankovića za svog predstavnika pri srbijanskoj vrhovnoj komandi. Tako je Janković istovremeno bio načelnik crnogorske Vrhovne komande, srbijanski delegat u crnogorskoj Vrhovnoj komandi i crnogorski delegat u srbijanskoj Vrhovnoj komandi. Uspješna prva ratna godina je podigla međunarodni ugled Srbije. Prestiž Srbije je postao očigledan kako je srbijanska vlada odlučila da definiše svoje ratne ciljeve na sastanku u Nišu 7. decembra 1914. Dokument, poznat kao Niška deklaracija, izneo je potrebu posljeratnog ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Crna Gora je polako gurana na marginu procesa izgradnje posljeratne države, a ovaj potez Srbije podržavale su Rusija, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo. Kralj Nikola i njegovi najbliži saradnici su imali rezerve u pogledu ujedinjenja i pokušali su da osiguraju specijalan položaj za Crnu Goru u bilo kakvoj budućoj jugoslovenskoj državi. Nikolin emisar u SAD Jovan Matanović je predstavio trijalističko uređenje jugoslovenske države koju bi činile Srbija, Crna Gora i Hrvatska. Princ Danilo je ponudio da status Crne Gore u Velikoj Srbiji bude sličan statusu Kraljevine Bavarske u okviru Njemačkog carstva. Vodeći nezavisnu spoljnu politiku, kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju sve nesigurniju poziciju i osigura da Crna Gora sa njim na čelu budu na ravnoj nozi sa Srbijom. Stoga je predstavio posebne teritorijalne zahtjeve Crne Gore sve do ušća rijeke Maće u Albaniji i jadransku obalu do ušća Neretve ili Splita na sjeveru, cijelu Hercegovinu i dio Bosne. Nadao se mogućnosti da zajedno sa Italijom dejstvuje po Dalmaciji čim ona uđe u rat na strani Antante. Pokušao je da bude i vojno nezavisan imenujući brigadira Mitra Martinovića za svog specijalnog predstavnika u Rusiji. Krajem juna 1915, nakon što je srbijanska vojska zauzela dio sjeverne Albanije, kralj Nikola je, uprkos Jankovićevim protestima, naredio Starosrbijanskom odredu brigadira Radomira Vešovića da zauzme Skadar. Janković je podnio ostavku i zamjenjen je pukovnikom Pešićem. Zauzimanje Skadra je oštetilo ugled kralja Nikole među savezničkim vladama. Od zauzimanja Skadra odnosi između Srbije i Crne Gore ušli su u novu fazu, koje je odlikovalo otvoreno neprijateljstvo komandnih struktura Srbije i Crne Gore i kritike sa srbijanske strane. U avgustu 1915. kralj Nikola je izjavio Pešiću da do ujedinjenja može doći samo po njegovoj smrti, pod uslovom da Crna Gora i njena dinastija budu ravnopravne. Istovremeno sa austrougarsko-njemačko-bugarskom ofanzivom na Srbiju počela je austrougarska ofanziva na Crnu Goru. U oktobru 1915. kralj Nikola nije dozvolio brojčano slabijoj crnogorskoj vojsci da se sa glavninom srbijanske vojske povuče na Jadransku obalu. Sandžačka vojska je štitila povlačenje srbijanske vojske boreći se protiv austrougarskih snaga kod Kalinovika, Klobuka i Foče, a 6. i 7. januara je odnijela pobjedu u Mojkovačkoj bici. Međutim, stanje na lovćenskom frontu je bilo drugačije. Austrougarska pješadija je bila šest puta brojnija, a sama Austrougarska je imala 12 puta više topova od Crne Gore. U tako teškoj situaciji prvi put od početka rata sazvana je Narodna skupština, koja je primorala vladu Mila Matanovića na ostavku. Odlučeno je da bi Crna Gora trebalo da se ugleda na primjer Srbije, da borbom kupuje vrijeme za povlačenje. Kralj Nikola je jedva uspio da imenuje novu vladu Lazara Mijuškovića. U decembru 1915. godine kralj Nikola je pokušao da pregovara sa Austrougarskom oko separatnog mira čime je izgubio kredibilitet pred silama Antante. Austrougarska vojska je 6. januara pokrenula ofanzivu na Lovćen. Dva dana kasnije počela su dejstva sa ratnih brodova iz Tivatskog zaliva i Jadranskog mora. Austrougarska Treća armija je uprkos jakom otporu 11. januara zauzela Lovćen. Takvo brzo austrougarsko napredovanje je davalo utisak slabog otpora i panika je zahvatila Crnu Goru, što je rđavo odjeknulo na ostalim frontovima. Nedostatak ratnog materijala je pojačalo rastrojstvo i slabilo uverenje u uspjeh otpora. Crnogorska Vrhovna komanda je 11. januara zatražila primirje, ali je austrougarska strana zahtijevala bezuslovnu kapitulaciju i predaju srbijanske vojske koja se još uvijek nalazila u Crnoj Gori. Kralj Nikola je još jednom ponovio da je njegova namjera da se vodi odsudna bitka, ali kako do nje nije nikada došlo, pojavile su se sumnje da on samo sprečava zajedničko povlačenje crnogorske i srbijanske vojske. Uprkos željama političara da se pristupi pregovorima, neki vojni zapovjednici, poput Janka Vukotića, tražili su borbu ili odstupanje prema Albaniji. Austrougarske snage su 13. januara ušle u Cetinje i prodorom duž primorja i kod Podgorice odsjekle odstupanje crnogorske vojske prema Albaniji. Crnogorska vlada je 16. januara pristala na bezuslovnu kapitulaciju, ali je odbila da preda srbijanske vojnike koji su se još uvijek nalazili u Crnoj Gori. Kralj Nikola je 19. januara, ispostaviće se zauvijek, napustio Crnu Goru i izbjegao u Brindizi. U Crnoj Gori je ostao princ Mirko. Crnogorska vojska je kapitulirala 25. januara 1916. što je de facto bio i kraj postojanja crnogorske države. Kralj Nikola je iz Italije otputovao za Francusku, u Lion, a zatim ga je francuska vlada preselila u Bordo. Kralj Nikola je u maju prešao u parisko predgrađe Neji, a crnogorska vlada se ovamo preselila u avgustu 1916. Kralj i vlada su u Francuskoj nastavili da predstavljaju Crnu Goru, ali više nisu imali svoju vojsku, za razliku od srbijanske vlade. Pitanje ujedinjenja Srbije i Crne Gore je pogoršano kako su obije vlade sada bile u izgnanstvu. Kralj Nikola nije odobravao skupljanje dobrovoljaca za srbijansku vojsku među crnogorskim iseljenicima u Južnoj Americi koje je vodio Špiro Poznanović u ime srbijanske vlade. Kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju moć. Međutim, samo je u Italiji našao dovoljno podrške za svoje ciljeve, koja se protivila uspostavljanju jugoslovenske države. Francuska je podržavala ujedinjenje. Položaj kralja se nije popravio, a ujedinjenje Crne Gore i Srbije je postalo glavna tema među crnogorskim emigrantima. Emigranti su bili podijeljeni u sve manji broj kraljevih pristalica i sve širu opoziciju. Zbog toga je kralju postalo sve teže da obrazuje stabilnu vladu. Zbog sukoba sa nekim članovima dinastije i na kraju samim kraljem, Lazar Mijušković je podnio ostavku, optuživši kralja da izaziva probleme koje će opstruisati ujedinjenje. Vladu je zatim obrazovao Andrija Radović, kome je uspjelo da popravi položaj kralja i vlade. Međutim, upravo je Radović bio glavni zagovornik stava da je istorijska uloga Crne Gore završena. Predložio je da se najstariji muški članovi dinastija Petrović-Njegoš i Karađorđević smjenjuju na prijestolu ujedinjene države. Kralj je ponavljao da nije protiv ujedinjenja, ali je odugovlačio da odgovori na nekoliko zahtjeva svog premijera. Zbog toga je Radović podnio ostavku u januaru 1917. i zamijenjen je brigadirom Milom Matanovićem. Matanović je u ime cijele vlade upozorio kralja da je krajnje vrijeme da povede pregovore o ujedinjenju i da u narodu može doći do pobune zbog Nikolinog kolebanja. Kralj se oglušio o Matanovićeve prijedloge, pa je i on podnio ostavku. Zatim je kralj povjerio mandat Evgeniju Popoviću, konzulu u Rimu, koji je uživao italijansku podršku. Kralj Nikola je uspio da obezbijedi odanost ministara do kraja rata, ali on i njegove političke pristalice su izgubili svako povjerenje u narodu. U međuvremenu su kraljevi protivnici osnovali Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje, koji je finasirala Srbija. Na čelu odbora nalazio se Andrija Radović. Komitet je bio aktivniji i uspješniji od kralja i njegove vlade. Do početka 1918. postalo je jasno da je kralj izgubio sve svoje saveznike i izgubio naklonost svih velikih sila, izuzev Italije. Kralj i vlada su vodili propagandni rat protiv Odbora, optužujući ih avgusta 1918. za veleizdaju Crne Gore i jugoslovenske ideje. Optužnicu protiv Odbora je u `Glasu Crnogorca` potpisao ministar unutrašnjih poslova Niko Hajduković. Ona je predstavljala posljednji pokušaj spasavanja nezavisne Crne Gore i njene dinastije. Ovakva optužba protiv Radovića, glavnog zagovornika jugoslovenske ideje među Crnogorcima, naišla je na osudu britanskog ministarstva spoljnih poslova. Ova optužnica nije bila glavni razlog savezničkog napuštanja kralja Nikole, ali je predstavljala njegovu posljednju fazu. U sljedeća dva mjeseca Centralne sile su poražene na Solunskom i Zapadnom frontu. Srbijanska vojska je preuzela kontrolu nad Crnom Gorom od Centralnih sila. Savezničke misije Srbije, Italije, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD su zadužene da privremeno okupiraju i uspostave kontrolu nad Crnom Gorom. Početkom oktobra 1918. započete su razne inicijative da formalizuju ujedinjenje kako se rat bližio kraju. Vlada Srbije je 15. oktobra osnovala Centralni izvršni odbor za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, koji su činila po dva jaka zagovornika ujedinjenja iz Srbije i Crne Gore. Odbor je 25. oktobra u Beranama odlučio da sprovede nove izbore. Na izborima su učestvovale dvije liste, zelena i bijela. Zelenu listu su činili konzervativne pristalice kralja Nikole predvođene Špirom Tomanovićem koje su se zalagale za uslovno ujedinjenje. Bijelu listu su činile pristalice bezuslovnog ujedinjenja predvođene Gavrilom Dožićem. Bijeli su predstavljali kralja kao neprijatelja demokratije, izdajnika naroda i dinastičkih ciljeva. Izbori su održani 19. novembra 1918. Bijeli su pobjedili u svim mjestima, osim na Cetinju, dok su u Bijelom Polju, Plavu i Gusinju povjerenike izabrale lokalne zajednice. Rezultati izbora su postali očigledni i prije zvaničnog objavljivanja. U posljednjem pokušaju da zaštiti nezavisnu Crnu Goru, Italija je pokušala da zauzme Cetinje i proglasi obnovu crnogorske države. Napad je počeo iz Boke Kotorske, ali se italijanska vojska povukla zbog mogućnosti rata sa Srbijom i zbog pritiska Saveznika. Velika narodna skupština je konstituisana 24. novembra 1918. u Podgorici, a ne u prijestonici Cetinju. Skupština je 26. novembra 1918. optužila Nikolu za izdaju, zbacila ga sa prijestolja Kraljevine Crne Gore i ubrzo mu zabranila povratak u Crnu Goru. Istog dana Skupština je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji. Odluka je izvršena nekoliko dana kasnije, 29. novembra. Zbačeni kralj i njegova vlada Crne Gore u egzilu su za ovo čuli od francuske obavještajne službe. Nikola je odbacio odluke skupštine, nazvavši je nezakonitom i pozivajući se na Nikoljdanski ustav. Pozvao je Crnogorce da ne prihvate ujedinjenje. Premijer Evgenije Popović je napisao protest velikim silama. Zeleni, predvođeni Krstom Popovićem i bivšim ministrom Jovanom Plamencem, uz podršku Italijana su promjenili svoje ciljeve u potpunu nezavisnost Crne Gore i na Božić 1919. podigli Božićnu pobunu. Međunarodna zajednica se usprotivila ustanku i srbijanska vojska je ugušila ustanak, razbivši pobunjeničke opsade Cetinja i Nikšića. Većina ustanika je amnestirana, ali neki su vodili gerilski otpor sve do 1926. Tokom Pariske mirovne konferencija, predstavnik crnogorskog kralja je pozvan da održi govor u kojem je protestovao zbog aneksije, ali za potpisivanje Versajskog mira, pozvani su samo projugoslovenski predstavnici Crne Gore. Na ovoj konferenciji priznata je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je crnogorsko pitanje ostavljeno da se riješi kasnije zbog ustanka u Crnoj Gori. Poslije Prvog svjetskog rata Crna Gora je ujedinjena sa ostalim zemljama Južnih Slovena u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve do smrti kralja Nikole Italija je pomagala njegove težnje za obnovom Kraljevine Crne Gore. Italija je podržavala crnogorsku izbjegličku vladu do kraja 1921, koja je upućivala memorandume Društvu naroda, protestujući zbog „izdaje Crne Gore od strane sila“. Nikola je preminuo u Antibu 1921. Po želji njegove kćeri kraljice Jelene, sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu. Nezavisnost Crne Gore velike sile priznavale su sve do 1922. kada su sve prihvatile jugoslovensku vlast. Posmrtni ostaci kralja Nikole, kraljice Milene, princeza Ksenije i Vjere su preneseni iz crkava u San Remu (Italija) i Kanu (Francuska) i 1. oktobra 1989. godine sahranjeni u Dvorskoj crkvi na Cetinju, uz najviše počasti.

ovo je razglednica nemacko izdanje Fr. Schardt, Nurnberg Crna ruka je bila tajno društvo, zvanično osnovano pod imenom Ujedinjenje ili smrt u Kraljevini Srbiji 10. juna 1910. godine.[3] Crna ruka je delovala i pre toga, izvršivši Majski prevrat 29. maja 1903. u kojem su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Obrenović, čime je prekinuta loza dinastije Obrenovića. Ujedinjenje ili smrt je imalo panslavističke ciljeve, sa namerom da ujedini sve teritorije Južnih Slovena, posebno one u sastavu Austrougarske. Gavrilo Princip, član druge organizacije „Mlada Bosna“, uz podršku „Crne ruke“, ubio je 28. juna 1914. u Sarajevu austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda davši tako povod za Prvi svetski rat. Grupa nižih oficira, na čelu sa kapetanom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom je avgusta 1901. osnovala Crnu ruku, zavereničku grupu protiv dinastije Obrenović.[6] Prvo zasedanje grupa je održala 6. septembra 1901. Sastanku su prisustvovali kapetani Dimitrijević, Radomir Aranđelović i Milan Petrović, kao i poručnici Antonije Antić, Dragutin Dulić, Milan Marinković i Nikodije Popović. Skovali su plan da se ubije kraljevski par, kralj Aleksandar i kraljica Draga. Apis je lično predvodio grupu oficira koji su ubili kraljevski par u Starom dvoru u noći između 10. i 11. juna 1903. (28. i 29. maja po starom kalendaru. Nakon prevrata dolazi do raskola i Crna ruka se gasi. Dva dana posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, grupa srpskih ministara, zvaničnika i generala je u Beogradu 8. oktobra 1908. osnovala Narodnu odbranu, polutajno pansrpsko udruženje. Cilj udruženja je bilo oslobađanje Srba od austrougarske okupacije. Ona je širila antiaustrijsku propagandu i organizovala agente u okupiranim teritorijama. Satelitske organizacije su osnivane u Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Istri. Najpoznatija je bila bosanska grupa koja je delovala pod imenom Mlada Bosna. Tada dolazi do stvaranja organizacije Ujedinjenje ili smrt koju su uglavnom činili bivši članovi Crne ruke, pa je i ona bila poznata pod imenom C. R. „Ujedinjenje ili smrt“ je osnovana je 9. maja 1911. u Beogradu, a prvi njeni članovi i prvi potpisnici njenoga Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj Popović, Velimir Vemić, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović (vojvoda Pčinjski), Milan Vasić, Milan Milovanović. Društvo je, ma da su i njegovi članovi i ono samo bili dobro poznati, osnovano kao tajno, i imalo je svoje izvršne organe, koji je trebalo da primene presude odnosno odluke organizacije. Crnu ruku su uglavnom činili relativno mlađi zaverenici umešani u ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali je glavna ličnost bio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Glavne tačke Ustava i Pravilnika organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ odnosno C. R. ove su: Čl. 1. U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, čiji član može biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude služio ovoj ideji. Čl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za širi krug. Čl. 3. Organizacija nosi naziv „Ujedinjenje ili smrt“. Čl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj. Dalji članovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna centralna uprava, čije su odluke punovažne za sve članove i koja ima pravo raspolagati životima, smrću i imovinom svih svojih članova. Interesi organizacije stoje nad svima drugim interesima, i njeni članovi su dužni dostavljati organizaciji sve, što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a što se tiče organizacije. Vrhovna centralna uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, čije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim članovima ili agentima. Ni jedan član organizacije, pošto je već uveden u nju, ne može izaći iz nje, dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Članovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smrću. Prvi članovi i potpisnici Ustava bili su: Ilija Radivojević Bogdan Radenković Čedomilj A. Popović Velimir Vemić Ljubomir S. Jovanović Dragutin Dimitrijević Apis Vojislav Tankosić Ilija Jovanović Pčinjski Risto Čereković Milan Vasić Milan Gr. Milovanović Da bi se očuvala što veća tajnost, članovi se upisuju u spiskove i vode se ne po imenima, već po rednom broju. Članovi se među sobom kao takvi ne poznaju, saobraćaj među njima vrši se samo preko naročito određenih ličnosti, i jedino Vrhovna centralna uprava zna, ko su sve članovi organizacije. Ipak zato, i ako ne poznaju celu organizaciju ni njeno ustrojstvo, svi članovi se obavezuju na bezuslovnu poslušnost i pokornost organizaciji; oni moraju slepo izvršivati sve naredbe i poneti čak i u grob tajne, koje se tiču organizacije. U političkom životu uticaj ove organizacije se jako osećao, naročito posle Balkanskih ratova. Crna ruka je predstavljala srž vojničke opozicije civilnoj vladi. Skrivajući se iza vojske ili opozicije, crnorukci su primorali kralja Petra I da raspusti vladu Nikole Pašića, iako je Narodna radikalna stranka imala većinu u Narodnoj skupštini. Tek nakon ruske intervencije i možda uz pomoć francuskog kapitala, kriza je rešena u Pašićevu korist, a kralj Petar je bio primoran da se povuče, navodno zbog bolesti, i za regenta imenuje prestolonaslednika Aleksandra. U Bitolju došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta građanske nad vojnom vlašću. U Skupštini je socijalistički poslanik Dragiša Lapčević podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Skupština se tada zadovoljila odgovorom predsednika vlade. Apis i crnorukci su imali jak uticaj na Narodnu odbranu, kroz koju su pokušavali da rašire mrežu agenata Bosni i Hercegovini. Ovome je pomagalo nezadovoljstvo srpskog stanovništva austrougarskom upravom, srpski nacionalni pokret i širenje jugoslovenske ideje posle Balkanskih ratova. Sa druge strane, Pašićeva vlada je pokušavala da dalje ne kvari odnose sa Austrougarskom, pa je ona pokušavala da svojim ustanovama blokira rad crnorukaca u Bosni i Hercegovini. Pašić je na Solunskom frontu odlučio da ukloni najistaknutije pripadnike Crne ruke, tada već zvanično raspuštene. Dimitrijević i nekoliko desetina njegovih saradnika su uhapšeni zbog navodnog atentata na prestolonaslednika-regenta Aleksandra i predsednika vlade. Kod uhapšenog generalštabnog pukovnika Dragutina Dimitrijevića-Apisa, člana Vrhovne centralne uprave, nađen je originalan Ustav organizacije od 9/5 1911, a među stvarima optuženog potpukovnika Velimira Vemića nađen je spisak članova organizacije. Presudom vojnih sudova od 23. maja članovi organizacije pukovnik Dragutin Dimitrijević-Apis, major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić su proglašeni krivim za izdaju i osuđeni na smrt. Ostali optuženi osuđeni su na dugogodišnju robiju, od koje su docnije pomilovani, osim potpukovnika Vitomira Cvetkovića, koji je umro u zatvoru za vreme istrage, i Bogdana Radenkovića, koji je umro, pošto je presuda izrečena. Apis je streljan mesec dana kasnije, 24. juna 1917. Na obnovljenom sudskom procesu 1953. godine, u Beogradu, sve presude Višeg vojnog suda u Solunu su poništene, a svi osuđenici rehabilitovani, među kojima i sam Dragutin Dimitrijević Apis. Obnovu procesa su pokretali članovi porodice, preživeli drugovi i poštovaoci više puta u međuratnom periodu, ali je do nje došlo tek nakon Drugog svetskog rata, u novoj državi FNRJ. Povod za obnovu procesa bilo je pismo streljanog majora Ljubomira Vulovića, koje je napisao dan pred izvršenje presude, u kome je naveo da je za atentat prvi put čuo na samom suđenju, da su svedoci bili lažni, iznevši u njemu sve svoje sumnje i pretpostavke, kao i molbu da se u oslobođenoj otadžbini utvrditi prava istina. Pismo je napisao prijatelju Todoru Mihailoviću, a ostavio vojnom svešteniku Zdravku Paunoviću. Ovo pismo našlo se u rukama Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova FNRJ, koji je zatim naredio Istražnom odeljenju ministarstva da preduzme traganje, u cilju utvrđivanja istine. Godine 2012. Apis je rehabilitovan i po drugi put, od strane srpskog sudstva. ---------------------------- -------------------------- Majski prevrat je bio državni udar u kom su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena, kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na odnos Srbije i evropskih sila, zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austrougarsku, a Karađorđevići na Francusku. Sam događaj, ubistvo kralja i kraljice, sprovela je grupa oficira i civila-zaverenika na čijem je čelu bio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. To je bilo u noći između 28. maja i 29. maja 1903. godine (po starom kalendaru). Na isti dan 35 godina ranije je ubijen knez Mihailo Obrenović u Košutnjaku. Najistaknutiji zaverenici na čelu sa Apisom su kasnije, sa mnogim pridošlicama, osnovali militarističku organizaciju iz senke, zvanu „Ujedinjenje ili smrt“, poznatu još po neformalnom imenu „Crna ruka“ . Popularnost kralja Aleksandra je opala nakon njegove ženidbe Dragom Mašin, bivšom dvorskom damom svoje majke Natalije, udovicom inženjera Svetozara Mašina, koja je bila starija od njega 13 godina i poreklom nije bila iz kraljevske porodice, što je u to vreme bilo opštevažeće pravilo za ženidbu prestolonaslednika i kraljeva. Kraljev otac, bivši kralj Milan Obrenović, nije odobravao brak i nije se više vraćao u Srbiju, a umro je u Beču 1901. Protiv braka se pobunila i kraljeva majka Natalija, pišući mu iz Rusije sve najružnije o Dragi Mašin. Zbog zategnutih odnosa sa drugim državama zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar se u spoljnoj politici okrenuo Rusiji, pustivši prethodno iz zatvora radikale optužene za Ivanjdanski atentat na kralja Milana. Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak navodne kraljičine trudnoće, pomilovao sve političke osuđenike i 20. marta 1901. sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem. U vladi su se nalazili predstavnici Narodne radikalne i Liberalne stranke. Kralj Aleksandar je potom doneo novi Oktroisani ustav, čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema, koji se sastojao iz Senata i Narodne skupštine. Veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su zbog nepostojeće trudnoće kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine. Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića sa obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austrougarskoj. Na to je oštro protestovao ruski ministar spoljnjih poslova, grof Aleksandar Lamzdorf, kada je krajem 1902. u Nišu došao u posetu kralju Aleksandru. Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije, a one su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901. i raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Posle toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je u ranim jutarnjim časovima kralj vratio na snagu ustav. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju. Postoje određeni navodi kako je kralj, zajedno sa predsednikom vlade, generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem u to vreme pripremao proterivanje kraljice Drage. Prema ovom planu, Dragi je saopšteno da zajedno sa Cincar-Markovićem treba da otputuje u banju Francensbad, kako bi lečila probleme zbog kojih nije mogla da zatrudni. No, nadalje bi joj bilo onemogućeno da se vrati u Srbiju, i to na isti način kako je Aleksandar prethodno proterao svoje roditelje. Ovo je trebalo realizovati 5/18. juna, ali prevrat je to sprečio. Mladi oficiri su se bunili zbog kraljičine lažne trudnoće i neprestanim ispadima njenog mlađeg brata, za koga se zalagala da bude prestolonaslednik. Njenim imenom su nazivani pojedini pukovi srpske vojske, kraljičin rođendan je bio obeležavan širom Srbije, dok su oficirima kasnile plate zbog kojih su upadali u dugove. U avgustu 1901. konjički poručnik Antonije Antić, kapetani Radomir Aranđelović i Milan Petrović i poručnici Dragutin Dimitrijević Apis i Dragutin Dulić skovali su zaveru da ubiju kralja i kraljicu. Prvi sastanak bio je 6. septembra 1901. u stanu poručnika Antića. Kasnije su se zaverenicima pridružili poručnik Milan Marinković i potporučnik Nikodije Popović. Po prvom planu kralj i kraljica su trebalo da budu ubijeni na zabavi kod Kolarca prilikom kraljičinog rođendana, 11. septembra, ali je taj plan propao. Razvijajući akciju u vojnim redovima, zaverenici oficiri odlučili su da upoznaju i građane političare sa svojim namerama. Prvi je bio upoznat Đorđe Genčić, član vlade koja je dala ostavku u znak protesta protiv kraljeve veridbe s Dragom Mašin, a ujedno i rođeni ujak Antonija Antića. Genčić je u razgovorima sa stranim predstavnicima u Beogradu i na svojim putovanjima u inostranstvu pokušavao da sazna kako bi se primio čin promene na prestolu u Srbiji, ako bi kralj umro bez dece. Pokazalo se da Austrougarska ne namerava isticati kandidaturu nijednog od svojih prinčeva, jer je očekivala teškoće i prepreke od strane Rusije. Iz istih razloga, plašeći se otpora iz Beča, ni Rusija nije bila raspoložena da ističe kandidaturu nekog od svojih prinčeva. Međutim saznalo se da kandidatura kneza Petra Karađorđevića, koji je živeo kao običan građanin u Ženevi, ne bi naišla na smetnju. Zato je beogradski trgovac Nikola Hadži Toma uveden u zaveru, a zatim poslat u Švajcarsku da se sastane s Petrom i upozna ga sa zaverom. Petar nije hteo da pristane na ubistvo i oslanjajući se na takvo njegovo raspoloženje, jedna grupa starijih zaverenika, kojoj je na čelu bio general Jovan Atanacković, je pokušala je da nametne svoje mišljenje da se kralj Aleksandar samo natera na abdikaciju i protera iz zemlje. Međutim, preovladalo je mišljenje da bi to bilo najgore rešenje (zbog straha da bi Obrenovići iz inostranstva mogli da se bore za povratak na vlast) i na predlog kapetana Dragutina Dimitrijevića, Radomira Aranđelovića i Ante Antića, odlučeno je da kralj i kraljica budu ubijeni. Zaverenici su se na to obvezali pismenom zakletvom. Pošto je propao i plan da kralj i kraljica budu ubijeni na proslavi pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva, odlučeno je da se ubistva izvrše u samom dvoru u noći između 28. i 29. maja prema julijanskom kalendaru. Na dvoru je uveče 28. maja (10. juna) priređena večera za članove vlade i kraljičinu porodicu. Posle večere je goste zabavljao orkestar Kraljeve garde. Određeni zaverenici iz unutrašnjosti stigli su u Beograd uoči tog dana, pod raznim izgovorima. Sa svojim beogradskim drugovima su, podeljeni u pet grupa, proveli do ponoći u kafanama po varoši, a zatim su se svi našli u Oficirskom domu, u kome su se, po zadatku, pretvarali da su u alkoholisanom stanju, mada su se pojedini od njih zaista napili. Policijski agenti, koji bi povremeno svraćali u Dom da osmotre prilike, bili su zbunjeni. Neki od oficira su od muzičara besomučno počeli da naručuju da im se svira „Kolo kraljice Drage” i štaviše su nazdravljali kraljevskom paru. U 00:45, Dragutin Dimitrijević je komandovao polazak u dvor. U tom trenutku generalštabni pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, brat Draginog prvog supruga, već je bio pošao u kasarnu dvanaestog puka, da preuzme komandu nad beogradskim trupama, a potpukovnik Petar Mišić se spremao da sa svojim bataljonom iz jedanaestog puka pođe pred dvor. Određeni zaverenici bili su već opkolili kuće ministara Cincar-Markovićeve vlade i blokirali komande, koje su se morale prvo zaposesti. Gardijski poručnik Petar Živković (potonji jugoslovenski premijer), je u tačno 02:00 otvorio zaverenicima dvorska vrata. Zaverenici su upali u dvor i sukobili se sa gardom. Kada su došli do prostorija ađutanta, na toj poziciji su zatekli svog saradnika u zaveri, potpukovnika Mihaila Naumovića, koji je u nastalom haosu greškom ubijen zajedno sa kapetanom Miljkovićem, koga je Apis pokušao da zaštiti. Kako se Antonije Antić kasnije prisećao, Apis i Milivojević su pokušali da spreče Miljkovića da reaguje, te su ga uhvatili za usta, ali jedan oficir, koji nije bio upućen da je Naumović deo zavere (moguće je da je reč o Branivoju Jovanoviću) je pucao u dežurne. Antić je tvrdio da on i Apis snose deo odgovornosti, jer čak i kada je akcija otpočela nisu obavestili pojedine zaverenike o Naumovićevoj ulozi. Kako je plan bio da Naumović otključa vrata kraljevskih odaja u Starom konaku, tada delu dvorskog kompleksa, a oficiri nisu uspeli da pronađu nikakve ključeve u njegovim džepovima, vrata kraljevih odaja bila su razbijena dinamitom, koji je obezbedio inženjerski poručnik Milutin Lazarević. Jedan od ranijih izveštaja Laze Kostića je, pak, govorio kako su Naumović i Miljković stradali upravo od dinamita. Pošto je on (Naumović) poginuo, Milutin Lazarević i ja se vratismo u vestibil, i on poče vezivati dinamitski metak za bravu od vrata koja su vodila u veliku arapsku sobu i bila zaključana, jer nismo znali kuda da idemo. Nismo se ni setili da pitamo Miku (Naumovića) kako se ide do kraljeve spavaće sobe, za slučaj da nas on ma iz koga razloga ne sačeka, kao što se i desilo. Milutin priveza metak, a ja, pošto sam imao palidrvca spremna, upalih ga. Izmakosmo se u stranu, ali fitilj se ugasi. Priđoh i ponovo ga upalih, pa se obojica povukosmo. Nasta tresak. Elektrika se pogasi i nasta zvrjanje svih mogućih zvonaca. Pojurismo u sobu koju smo obili, ali se ćilimi behu upalili. Ko ih je ugasio, ne znam. — Antonije Antić - „Beleške` Oficiri su najpre dospeli u Arapski salon, pucajući u goblene i u sve u šta su stigli, a za šta su sumnjali da može da krije ulaz u tajne prostorije. Uletevši potom u kraljevsku spavaću sobu, pronašli su na toaletnom stočiću Dragin omiljeni roman „La trahison“, okrenut na osamdesetoj strani, topao krevet, ali ne i svoje mete. Kako se Antić prisećao, usled nestanka struje je nastao mrak, cela soba je bila tapacirana zatvorenozelenim tapetama, a s obzirom na to da je bilo mračno (oficiri su imali samo sveće), nisu mogli da vide da li postoje sporedne prostorije u kojima bi se kraljevski par eventualno sakrio. U haosu nastalom u dvorskom kompleksu, Apis je zapazio kako jedan gardista beži niz stepenice u dvorište i učinilo mu se da je to kralj, pa je potrčao za njim, ali ga je na dnu sačekala četa gardista. U kratkom obračunu je teško ranjen sa tri metka u grudi. Stropoštao se niz stepenište, ali je preživeo. Istovremeno sa događajima u dvorskom kompleksu, zaverenici su otpočeli i akciju preuzimanja kontrole nad preostalim državnim institucijama. Žandarmi terazijskog kvarta su pružili samo simboličan otpor. Najpre su pobijena kraljičina braća, Nikodije i Nikola Lunjevica od strane vojnika kojima je komandovao potporučnik Vojislav Tankosić, a koji je verovatno delovao na svoju ruku. Oficiri su najpre opkolili njihovu porodičnu kuću, a potom su braća, na poziv jednog svog rođaka koji je bio među zaverenicima, razoružana, sprovedena u Upravu grada Beograda, gde su zadržani izvesno vreme. Potom su izvedeni ispred zgrade i streljani. Tankosić im je, navodno, pre komande za paljbu, cinično poručio „Ižljubite se, visosti veličanstva!`, čime je aludirao na raskalašno ponašanje ove dvojice. Predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni, general Milovan Pavlović su ubijeni kod svojih kuća. Treći član Cincar-Markovićeve vlade, ministar unutrašnjih poslova Velimir Todorović, koji je isto tako trebalo da bude ubijen, bio je teško ranjen i živeo je sve do 1922. Mada je početni plan bio da se pukovnik Dimitrije Nikolić, komandant Dunavske divizije i čovek odan kralju, stavi u pritvor i poštedi, ovaj je prilikom pokušaja hapšenja uspeo da se išunja iz svoje kuće u Ulici kralja Milutina, te je podigao uzbunu u delu svojih trupa u banjičkoj kasarni. Njega je telefonskim putem obavestio reaktivirani zaverenički komandant Dunavske divizije, Leonida Solarević, da je razrešen dužnosti i da je kraljevski par mrtav. Nikolić u ovo nije poverovao, već je zahtevao da mu informaciju potvrdi njegov čovek od poverenja, potpukovnik Ljuba Milić, takođe učesnik zavere. Ovaj je dobio zadatak da lično ubedi Nikolića da položi oružje, te je sa sobom poveo kapetana Milana Petrovića, a usput im se pridružio i poručnik Milan Gagović, koji je tek tada postao upućen u zaveru. Iako je Nikolić iskazao želju da pregovara sa Milićem, preostala dvojica zaverenika su se mašila revolvera i došlo je do pucnjave sa obe strane, u kojoj su poginuli Nikolić, Gagović i Petrović, dok je Milić, bez povreda, preuzeo komandu nad divizijom. Ovaj čin se odigrao, po svemu sudeći, u trenutku dok su Obrenovići već bili mrtvi. Od tog trenutka, pa u narednih nekoliko dana, širom Srbije je već došlo do individualnih obračuna sa pristalicama dinastije i polugama režima: neke procene govore da je širom zemlje pobijeno oko dve stotine ljudi, no nije bilo građanskih nereda. U međuvremenu, potraga za kraljevskim parom je ušla u drugi sat, te je nastala panika među zaverenicima koji su zaposeli dvorski kompleks. Poručnik Antonije Antić je predložio da se dvor razori artiljerijom i već je izdao takvu komandu, no ovu je obustavio pukovnik Mašin. U isto vreme, Đorđe Genčić je preuzeo kontrolu nad ministarstvom unutrašnjih dela. Počele su da kolaju glasine da su Aleksandar i Draga pobegli tajnim tunelima do ruskog poslanstva.Tada se neko od zaverenika dosetio da se privede general Laza Petrović, koji je do tada bio opkoljen u zgradi maršalata, sporednom delu kompleksa, a koji je kao ađutant inače poznavao sve prostorije u dvoru. Njega je, pošto je gvozdena vrata sporedne dvorske zgrade u kojoj je on živeo razneo dinamitom, priveo poručnik Stanoje Ristić. Petrović je negirao poznavanje tajnih prolaza i odaja, no njemu je naređeno da u roku od deset minuta pokaže gde su se sakrili Obrenovići uz pretnju smrću. Petrovića su po svemu sudeći u potragu poveli oficiri Mihailo Ristić-Džervinac i Velimir Vemić. On je uporno govorio da u prostorijama nema ničega i da treba ići dalje. Oficiri su se oko 03:50 ponovo našli u spavaćoj sobi, a šta se u narednim trenucima događalo, predmet je različitih tumačenja i izvora. Sasvim je izvesno da je Petrović do samog kraja istrajao u tvrdnjama da ne zna gde su se sakrili kralj i kraljica. Većina izvora je saglasna i oko toga da je u jednom trenutku Vemić zapazio mali prorez u tapaciranom zidu, te da se ispostavilo da su tu sakrivena vrata tajne prostorije. Gotovo svi istoričari pišu da je Petrović u tom momentu pokušao da pokoleba oficire u njihovoj nameri da istraže ovaj prostor, no na kraju je, po svemu sudeći, bio primoran da sam pozove kraljevski par da izađe iz ovog skrovišta. Nakon što su, na kraljev očajnički zahtev, navodno potvrdili svoju zakletvu kralju, vrata u zidu su se raskrilila. Potom se sve odigralo munjevitom brzinom: oficiri Ristić, Vemić, Ilija Radivojević i Petar Marković su otvorili vatru iz svojih revolvera i pušaka. Prvi metak je, prema većini izvora, ispalio Ristić, pogodivši kralja. Kraljica je, navodno, pokušala tada da zaštiti supruga svojim telom. Za to vreme, Petrović (za koga se verovalo da je razoružan) je izvadio iz čizme sakriveni revolver, u očajničkom pokušaju da odbrani kraljevski par, no iako je, prema nekim izvorima, čak i ranio jednog oficira, posle svega nekoliko trenutaka je i on pao mrtav.Za to vreme su mnogobrojni oficiri iz drugih delova dvora, čuvši šta se događa, nagrnuli u ovaj budoar i praznili svoje revolvere i puške najpre na kraljicu, a potom i na kralja. Potom su tela kasapljena sabljama i bajonetima i, konačno, bačena sa terase u dvorište. Krvavi pir se nastavio i posle toga. Obdukciju je u ranim jutarnjim časovima, na bilijarskom stolu u dvoru izvršio dr Eduard Mihel uz asistenciju dr Demostena Nikolajevića. Posmrtni ostaci Obrenovića bili su sahranjeni u maloj crkvi Svetog Marka koja je kasnije srušena i odakle su 1942. preneti u Crkvu Svetog Marka u Beogradu. Članovi nove privremene vlade okupili su se uskoro, pod predsedništvom Jovana Avakumovića, a trupe, postrojene pred dvorom, aklamirale su kneza Petra Karađorđevića kao novog kralja. Narodna skupština se sastala 4. juna 1903. i izglasala Petra Karađorđevića za kralja Srbije i izabrala poslanstvo, koje će ići u Ženevu, da ga dovede.„Narodno predstavništvo vratilo je na snagu Ustav iz 1888. učinivši manje izmene i dopune. Na ovome Ustavu, koji je nazvan Ustav od 1903, nije bilo potpisa novoizabranog kralja Petra I. Potpisala ga je samo vlada, a kralj je na Ustav imao da se zakune. Simbolika je bila jasna: bez učešća kralja narod je donosio Ustav, kome se i kralj imao pokoravati.“ [15] Odmah posle polaganja zakletve kralja, vlada je raspisala izbore za narodnu skupštinu na kojima su pobedu odneli Radikali i Samostalni radikali. Oni su i formirali novi vladu 04.10.1903. u kojoj više nije bilo predstavnika zaverenika, odnosno vlast u zemlji preuzele su političke stranke, a oficiri su se posvetili svojim vojničkim dužnostima. U samoj Srbiji vest o prevratu dočekana je sa pomešanim osećanjima. Mnogi koji su krivili kralja za situaciju u zemlji bili su zadovoljni, dok su oni koji su ga podržavali bili razočarani. Na parlamentarnim izborima samo nekoliko dana pred atentat kraljev kandidat je dobio potpunu većinu. Revoltirani elementi vojske su se pobunili u Nišu 1904, preuzimajući kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju i zahtevajući da se ubicama sudi za njihov zločin. Njihov cilj je takođe bio da se pokaže da vojska kao celina nije i ne može biti odgovorna za Majski prevrat. Kao simpatizer dinastije Obrenović, pukovnik Živojin Mišić, (budući vojvoda) je 1904. penzionisan. Reagujući na atentat Rusija i Austrougarska su izrazile najoštriji protest zbog „mučkog ubistva“. Velika Britanija i Holandija su povukle svoje ambasadore iz Srbije, pravosnažno zamrzavajući diplomatske odnose, i uvele sankcije Srbiji koje su ukinute tek 1905, nakon što je završeno suđenje atentatorima koji su uglavnom kažnjeni prevremenim penzionisanjem, uz odgovarajuće premije, dok neki nikada nisu kažnjeni za svoj zločin. Uprkos sankcijama 1904. godine u Londonu su na aukciji bili lični predmeti kralja Aleksandra i kraljice Drage, kao što su svečana uniforma kralja, venčanica i dijadema kraljice. Svetska štampa je uglavnom sa groženjem prenela vest o Majskom prevratu. Britanska štampa („Gardijan“) pisala je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“. Ni ostali uglavnom nisu imali reči hvale za poduhvat srpskih oficira. Nakon prevrata život u Srbiji je nastavljen, sa tim da se kralj Petar minimalno mešao u politiku prepuštajući političkim partijama da se bore za vlast svim sredstvima, bez želje da se suprotstavlja „Crnoj ruci“, koja je postajala sve uticajnija. Zbog preokreta u spoljašnjoj politici, između Srbije i Austrougarske se vodio Carinski rat ili „Rat svinja“, iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik. Članovi „Crne ruke“ su kasnije snabdevali oružjem članove organizacije „Mlada Bosna“, koji su 28. juna 1914. izvršili atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, što je Austrougarska iskoristila kao povod za Prvi svetski rat. Dragutin Dimitrijević Apis je streljan 26. juna 1917. zbog optužbe da je planirao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Spisak zaverenika, njihova uloga u zaveri i nastavak karijere posle 1903. Skraćenice: K.z.m - Karađorđeva zvezda sa mačevima broj označava stepen odlikovanja, S.P. - Solunski proces, UiS - Ujedinjenje ili smrt Generali u penziji Ilija Đunkić – malo posle prevrata penzionisan i izabran za državnog savetnika Jovan Atanacković – postao ministar vojni, rukovodio četničkom akcijom u Staroj Srbiji i Makedoniji. Umro u Beogradu 1921. Pukovnici Generalštabni u penziji Aleksandar Mašin – Tokom prevrata komandovao svim trupama u Beogradu i rukovodio izvršenjem zavere. Ministar građevina u prvoj vladi posle 29. maja, zatim načelnik Glavnog generalštaba. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. godine. Umro u Beogradu 1910. Artiljerijski Bogdan Damnjanović – Tokom prevrata preuzeo Upravu grada Beograda. Malo posle zavere penzionisan i izabran za državnog savetnika. Umro u Beogradu. Inženjerski Damjan Popović – Zbog nesporazuma, iz Pirota nije krenuo na vreme, pa je u Beograd došao dan kasnije. Postavljen za prvog ađutanta novog kralja i bio u delegaciji koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Komandovao prilikom opsedanja Skadra. 1914. penzionisan zbog reagovanja u vezi Uredbe o prioritetu, pa opet reaktiviran. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu kao general u penziji 1928. godine. Artiljerijski Leonid Solarević – Reaktiviran 29.maja. Komandant Dunavske divizije, Ministar vojni, pa Upravnik Vojne akademije. Penzionisan po svojoj molbi 1910. U ratovima bio komandant divizijskih oblasti kao general u rezervi sve do 1918. Umro u Beogradu. Potpukovnici Inženjerski Miloš Božanović – Posle 29.maja kraljev ađutant. 1912. komandovao u Kumanovskoj bici Dunavskom divizijom I poziva. Od 1913. do januara 1914. Ministar vojni. 1914-1915. komandant Užičke vojske. 1915. penzionisan kao general. Umro u Beogradu 1922. Generalštabni Mihailo Naumović – greškom ubijen u dvoru 29.maja kao dežurni kraljev ađutant. Pešadijski Petar Mišić – Zakasnio 29. maja sa bataljonom VI puka. Postavljen za načelnika odeljenja u Ministarstvu vojnom. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1915. kao pukovnik. Bio predsednik Vojnog suda za vreme S.P. Posle procesa postavljen za komandanta Šumadijske divizije i proizveden u čin generala. Od 1918. bio komandant Dunavske divizijske oblasti u Beogradu. Umro u Beču 1921. Majori Pešadijski Luka Lazarević – Penzionisan 1906. na zahtev Engleske. Pešadijski Milivoje Anđelković Kajafa - 29. maja komandovao bataljonom VII puka pred dvorom. Kasnije komandant tog puka, pa zatim kraljeve garde. U ratovima 1912-1913. komandant Javorskog, a zatim samostalnih odreda. 1914-1916. komandant Dunavske divizije I poziva. Po objavi rata 1914. komanduje odbranom Beograda. Iako je imao odobrenje od Vrhovne komande da se povuče, odlučuje se za odbranu. Učestvovao u najtežim borbama na Drini (Gučevo - Mačkov kamen). Na Solunskom frontu komandant Dunavske divizije. Nosilac K.z.m. III i IV. Posle S.P. penzionisan i interniran na Krfu. Umro u Beogradu. Pešadijski Stevan Milovanović – 1912-1913 komandant samostalne brigade. 1914-1917 komandant Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P. penzionisan Kapetani Pešadijski Aleksandar Glišić – Komandovao četom VII puka pred dvorom. Kasnije se oženio sestričinom Dragutina Dimitrijevića Apisa. U Komanovskoj bici, na Mladom Nagoričanu, samoinicijativno poveo puk u borbu i tada poginuo. Toj akciji pridaje se najveći značaj za pobedu. Pešadijski Alimpije Marjanović – 29. maja bio raspoređen u Zaječar. Bio jedan od glavnih rukovodilaca četničke akcije i dugogodišnji šef Gorskog štaba. Za vreme ratova komandovao dobrovoljačkim odredima. Nosilac K.z.m. IV stepena. Penzionisan 1918. kao pukovnik. Umro u Beogradu. Pešadijski Vasilije Mađarević – U ratovima 1912-1918. komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. III i IV stepena. U vezi sa S.P.penzionisan. Pešadijski Vitomir Cvetković – 1912-1913. komandant bataljona. 1914-1915. ađutant komandanta Južnih trupa u Skoplju. Jedan od optuženih na Solunskom procesu. Na dan saopštenja tužbe u zatvoru iznenada preminuo od srčanog udara. Inženjerski Dragoljub Jaša Jeremić – Trebalo je da učestvuje u izvršenju zavere u samom dvoru, ali se u poslednjem trenutku predomislio i vratio kući, zbog slabih nerava. Bio je komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Učestvovao u pripremi i sprovođenju S.P. Izvršio samoubistvo 1944. godine za vreme bombardovanja Beograda. Artiljerijski Dragomir Nikolajević Artiljerijski Dragomir Stojanović Stariji– Bio ađutant Kralja Petra. U ratovima komandant artiljerijskog puka, učestvovao 1913. u opsadi Jedrena. Nosilac K.z.m. IV. U vezi sa S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1938. Pešadijski Dragutin Dimitrijević Apis – u zaveru uveo najveći broj oficira. 29. maja poveo svoju grupu iz Oficirskog doma u Dvor. Ranjen u holu dvora pa nije učestvovao u samom činu ubistva kralja i kraljice. Posle prevrata preveden u generalštabnu struku. Do ratova je bio načelnik štaba Drinske i Konjičke divizije. Učestvovao u rukovođenju četničkom akcijom kao član Glavnog odbora u Beogradu. Boravio u Makedoniji kraće vreme i bio član četničkog Komiteta u Skoplju i Kumanovu. Član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. U Balkanskim ratovima nije učestvovao jer se nalazio na lečenju od malteške groznice (trovanja krvi) koju je zadobio u jednoj akciji uoči rata, na Kosovu, gde ga je vojvoda Putnik poslao u izviđanje i pokušaj pregovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem. 1913/14 bio je načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba. Početkom rata inicirao izradu plana za formiranje dobrovoljačkih odreda koji su imali zadatak da deluju partizanski u pozadini neprijatelja. 1914/15 načelnik štaba Užičke vojske, a potom načelnik štaba Timočke vojske. Od 1915. sa Timočkom vojskom u povlačenju sa zadatkom da pravi odstupnicu ostatku vojske. U februaru 1916. predao Drač Italijanima i bio poslednji srpski oficir koji je otišao na Krf. Na Krfu pomoćnik načelnika štaba Treće armije i učestvuje u rukovođenju u bici za Gorničevo i zauzeće Kajmakčalana. Rukovodi operacijama Treće armije na Crnoj reci posle kojih je oslobođen Bitolj. U decembru 1916. uhapšen pod optužbom za planiranje pobune i nameru prelaska na stranu neprijatelja, a osuđen zbog navodnog atentata na prestolonaslednika. Streljan u zoru 26. juna 1917. Nosilac K.z.m. III, II, I Pešadijski Dušan Glišić – Iako bolestan od delimične paralize nogu učestvovao kao komandant u ratovima. 1912. u bici na Mladom Nagoričanu komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu i tako zaustavio prodor turskih trupa. 1914-1915. komandant podoficirske škole i Đačkog bataljona u Skoplju iz koga su potekli „1300 kaplara“. Prilikom povlačenja, bolest mu se pogoršala pa su ga vojnici morali nositi. Da njima ne bi bio teret i da ne bi bio zarobljen izvršio samoubistvo novembra 1915. u Uroševcu. Brat Aleksandra i Milutina Glišića koji je poginuo na Drini 1915. U Čačku postoji ulica Braće Glišića. Artiljerijski Đorđe Ristić – komandir baterije doveden pred dvor. Nekoliko godina kasnije umro. Pešadijski Ilija Radivojević Čiča – Sa Mihailom Ristićem i Velimirom Vemićem ubio kraljevski par. Posle prevrata komandant žandarmerije. Jedan od rukovodilaca četničke akcije. Osnivač, prvi i jedini predsednik Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Poginuo 1913. na čelu svoga puka na Drenku. Gardijski Ljubomir Kostić – doveo gardu pred dvor, a posle prevrata ostao u gardi. Penzionisan na zahtev Engleske 1906. Reaktiviran 1912. Umro u Beloj Crkvi. Artiljerijski Milan Milovanović Pilac – Nakon prevrata, bio načelnik Generalštabnog odeljenja Ministarstva vojnog. Zajedno sa još nekoliko oficira, članova organizacije UiS, 1912. bio poslat, po naređenju vojvode Putnika, u izviđanje terena u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg polja. U ratu 1912. pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije, 1913. pomoćnik načelnika štaba Treće armije. 1914-1915. načelnik štaba Druge armije kojom je komandovao vojvoda Stepa Stepanović. Na Krfu postavljen za komandanta II brigade Moravske divizije. Nosilac K.z.m. IV. Na S.P.osuđen na smrt, pa pomilovan na 20 godina zatvora. Penzionisan kao generalštabni pukovnik. Umro iznenada 1933. na jednom gazdinstvu u Vojvodini dok je, za račun vlasnika, nadgledao ubiranje prinosa. Artiljerijski Milan Nešić Pešadijski Milan Petrović Ferto – poginuo 29. maja pri razoružavanju pukovnika Dimitrija Nikolića koji je pružio otpor sa svojim trupama na Banjici. U ovom okršaju pored Milana Petrovića poginuo je i poručnik Milan Gagović koji nije bio zaverenik. Inženjerski Milenko Nedić – 1912-1913. ađutant ministra vojnog i načelnik štaba vrhovne komande. 1914-1918. komandant puka i brigade. Nosilac K.z.m. IV. Umro kao brigadni general u Beogradu 1923. Artiljerijski Miloš Jovanović – Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao načelnik štaba divizije, komandant puka i načelnik štaba armije. Kao armijski general zarobljen 1941. Pešadijski Milun Risimić – 29. maja bio u Zaječaru. U ratovima zbog bolesti nije učestvovao. Umro u Beogradu 1913. Inženjerski Mihajlo Josipović – Bio određen da 29.maja čuva ministra vojnog u njegovom stanu do daljnjeg. Artiljerijski Mihailo Jovanović – 1912-1913. u štabu I armije. 1914-1918. načelnik štaba divizije, pa načelnik štaba III i I armije. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Artiljerijski Mihailo Ristić Uča – Prvi pucao i sa Velimirom Vemićem i Ilijom Radivojevićem ubio kralja i kraljicu. Kroz prozor dvora prvi objavio da su kralj i kraljica ubijeni pa naredio da se bace kroz prozor. Posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu kao vojvoda Džervinac. Umro je u Nišu 1915. Pešadijski Mladen Milivojević – zbog dobijenih rana u noći 29. maja odsečena mu ruka, ali kao invalid ostao u vojsci. Inženjerski Petar Prokić –posle 1918. penzionisan kao pukovnik, pa radio kao direktor Željezničke direkcije u Sarajevu. Pešadijski Petar Protić – poginuo u bici kod Prilepa 1912. Pešadijski Radomir Raša Ranđelović – bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda. Poginuo 1913. godine na Govedarniku Artiljerijski Sava Tripković – Bio određen da 29.maja čuva ministra unutrašnjih dela u njegovom stanu do daljnjeg. 1912-1913 komandant artiljerijskog diviziona. 1914-1918 interniran kao zarobljenik. Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Svetozar Radaković – Po naređenju ubio predsednika vlade Cincar-Markovića. Pešadijski Sreten Protić – Učestvovao kao komandant u svim ratovima Pešadijski Stevan Šapinac – U ratu 1912-1913 komandant bataljona. Od posledica ranjavanja ostao invalid. 1914-1915. komandant zarobljeničkog logora u Nišu. Posle dolaska na Krf poslat na lečenje u Francusku. U toku S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu 1950. Pešadijski Tihomir Komnenović – 29. maja preuzeo komandu XVIII pešadijskog puka u Topčideru. U ratovima učestvovao kao komandant. Poručnici Konjički Aleksandar Grujić Konjički Antonije Antić – 1914-1915 načelnik štaba konjičke divizije, od 1916. vojni ataše u Atini. U toku S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu 1953. Pešadijski Božin Simić – granični oficir od 1911. Pred rat 1912. po naredbi vojvode Putnika vršio rekognosciranje terena u pravcu Kačanika i Skopske Crne Gore. U ratu komandir čete. 1913. pridodat crnogorskoj vojsci. 1914-1915. komandant bataljona. Sa Krfa poslat u Rusiju da komanduje dobrovoljačkim bataljonom. Nosilac K.z.m. IV . U odsustvu na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Bio u emigraciji sve do 1935. a po povratku u zemlju uhapšen pa pušten iz zatvora posle šest meseci. Bio upoznat sa organizacijom puča 27.marta. Aprila 1941. bio član delegacije koja je poslata u Moskvu radi potpisivanja pakta sa SSSR. Posle sloma 1941. poslat u Englesku. 1945. postao član AVNOJ-a. Bio ambasador FNRJ u Ankari. Konjički Borivoje Grujić Pešadijski Vasilije Andrić – Komandovao u ratovima, a u vezi sa S.P.penzionisan kao potpukovnik Pešadijski Vladimir Tucović - Učestvovao u ratovima 1912-1918. kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Kao član organizacije UiS na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Penzionisan 1935. kao pukovnik. Postao član AVNOJ-a 1945. Umro u Beogradu 1947. Pešadijski Vladislav Bešević Pešadijski Vladislav Đorđević – posle prevrata sve vreme učestvuje u četničkoj akciji na terenu. U ratovima komanduje dobrovoljcima. Poginuo 1914. sa činom majora. Konjički Vojin Čolak-Antić – U ratovima komandant konjičkog puka. Nosilac K.z.m.. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Dimitrije Pavlović – uhapsio braću kraljice Drage i sproveo ih do Komande mesta iz stana u kome su bili pod stražom. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Bio granični oficir sa sedištem u Šapcu od 1911. Penzionisan kao pukovnik posle S.P. Umro u Beogradu 1945. Pešadijski Dragomir Todorović Pešadijski Dragoljub Nikolić Pešadijski Dragutin Dulić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV. Utopio se u februaru 1917. nakon torpiljiranja broda kojim je iz Francuske, gde je bio na lečenju, krenuo za Solun, zajedno sa generalom Gojkovićem, kada je saznao za hapšenje svog pobratima Apisa. Pešadijski Dušan Jezdić – u četničkoj akciji borac i vojvoda. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda, a na solunskom frontu komandant bataljona u Dobrovoljačkom odredu vojvode Vuka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P.kao član organizacije UiS smenjen, interniran u logor Lutri, zatim u Bizertu. Prilikom prebacivanja osuđenika iz Bizerte na Krf utopio se sa torpiljiranim brodom avgusta 1917. Artiljerijski Dušan Optrkić – Vodnik u bateriji pred dvorom. U ratovima komandir baterije i artiljerijskog diviziona. Nakon S.P.penzionisan kao potpukovnik. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu 1932. Pešadijski Živojin Đorđević – Komandir čete u bataljonu VI puka pred dvorom Pešadijski Jovan Mirčić - bio priveden zbog sumnje da učestvuje u pripremi prevrata pa premešten iz Beograda Pešadijski Jovica Jovičić – Komandovao drugim bataljonom VI puka pred dvorom. 1912-1918. štabni oficir i komandant puka, teško ranjen. Nosilac K.z.m. IV stepena. Umro u Beogradu kao divizijski general u penziji. Pešadijski Kosta Vujičić - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Pešadijski Lazar Matejić Artiljerijski Ljubomir Vulović – Imao je zadatak da pod stražom čuva komandanta dunavske divizije pukovnika Dimitrija Nikolića. Ovaj je, međutim, izašao na sporedni izlaz pa preko Slavije stigao do Banjice gde je pokušao da se odupre zaveri. Posle 29. maja Vulović se posvetio četničkoj akciji. Od 1911. granični oficir. 1912-1913. komandovao četničkim odredom. Uoči Srajevskog atentata bio je komandant celog graničnog sektora prema Austro-Ugarskoj. 1914-1916. šef Obaveštajnog odseka Treće armije. Na solunskom frontu organizovao obaveštajnu službu u pozadini fronta. Iznenada je smenjen i odveden u Bizertu. Tamo je uhpšen i odveden u zatvor u Solun. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na smrt i streljan zajedno sa pukovnikom Apisom 26. juna 1917. Artiljerijski Milan Đurić Pešadijski Milan Marinković Piga – Kada je Petar Mišić oklevao sa pokretom VI puka, Marinković je samoinicijativno pokrenuo svoju četu. Izvršio naređenje da se ubiju ministar vojni i ministar unutrašnjih dela pošto oficiri koji su ih čuvali pod stražom nisu hteli to da učine.Marinković je poginuo za vreme Kumanovske bitke kao komandant bataljona koga je na sopstvenu inicijativu uveo u borbu Sahranjen je u Kumanovu, pored Aleksandra Glišića. Inženjerski Milan Radovanović - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Posle S.P.penzionisan kao pukovnik. Umro u Beogradu. Inženjerski Milić Simeunović – U noći 29.maja greškom ubio pukovnika Naumovića Pešadijski Milovan Gavrilović (Šukri paša) – dobio nadimak jer je tvrdio da je zarobio komandanta odbrane Jedrena Šukri Pašu. Aktivno učestvovao u spremanju i sprovođenju S.P.. Konjički Miloš Popović Inženjerski Milutin Lazarević – Iz Niša preneo dinamit kojim je 29. maja razvalio unutrašnja vrata u dvoru. 1912-1913. načelnik štaba Ibarske vojske. 1914-1915. načelnik štaba Odbrane Beograda. Na solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Druge armije. Nosilac K.z.m. IV stepena. Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 15 godina i 8 meseci zatvora. Posle pomilovanja kao generalštabni pukovnik u penziji objavio četiri knjige iz istorije ratova sa Turskom i Bugarskom i bio stalni saradnik za vojnu rubriku u Srpskom književnom glasniku. Umro u Beogradu 1954. godine. Sudski Miodrag Aćimović – Doktor prava, stalno sa službom u stuci. Posle rata dao ostvaku i izabran za redovnog profesora krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Subotici na kome je dugo godina bio dekan. Posle 1945. redovni profesor i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Inženjerski Mito Rotović – uzeo iz skladišta u Nišu dinamit i predao ga Lazareviću da ga nosi za Beograd Pešadijski Mihailo Kovačević –komandovao je Gvozdenim pukom u vreme proboja Solunskog fronta i oslobađanja Srbije. Kao divizijski general i komandant divizije u Štipu poginuo u atentatu koji su na njega organizovali Bugari 1927. godine Pešadijski Pavle Panković – bio u itendantskoj službi. Učestvovao u organizovanju četničke akcije. Posle S.P.penzionisan kao kapetan Konjički Petar Živković – kao komandir straže u dvoru, otključao zaverenicima spoljnu kapiju dvora. Ostao sa službom u gardi. U ratovima komandovao konjičkim pukom. Pred početak S.P.postavljen za komandanta kraljeve garde i upravnika krunskih dobara i civilne liste u Solunu. Vođa „Bele ruke“. Jedan od glavnih organizatora S.P. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je predsednik vlade, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice tokom Šestojanuarske diktature. Umro kao armijski general u Parizu 1947. Pešadijski Petar Marković – 1912-1913. načelnik štaba divizije. Učestvovao u opsadi Skadra gde je pretrpeo težak poraz. 1914-1915. načelnik štaba Timočke divizije. Na solunskom frontu komandant kombinovanog puka kod Francuza, zatim u Vrhovnoj komandi, pa pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Nosilac K.z.m. IV stepena.Penzionisan kao divizijski general. Pešadijski Radak Radaković – Učestvovao aktivno u pripremanju i sprovođenju S.P. Pešadijski Radivoje Filipović – Načelnik štaba Srpskog primorskog odreda. Umro u Draču 1913. Inžinjerski Radisav Stanojlović – Od dinamita koji je donet iz Niša napravio patrone kojima su srušena vrata u dvoru. U ratovima komandant divizijske i armijske inžinjerije. Prvi komandant Jugoslovenskog vojnog vazduhoplovstva u činu divizijskog generala. Umro u Beogradu. Intendantski Radoje Janković – Pisao za „Pijemont“. 1916. sa Krfa poslat u Rusiju u dobrovoljačku diviziju. Otkrio ogromne zloupotrebe u kupovini i isporuci hrane iz Rusije za Srbiju („Odeska afera“). Bio je član organizacije UiS. Na S.P.osuđen na 18 godina zatvora. Po povratku iz emigracije 1923. odležao dve godine, pa potom pomilovan. Odmah posle toga postavljen za generalnog konzula u Čikagu, a potom za poslanika Jugoslavije u Tirani. 1941. hapšen od Gestapoa. Umro u Beogradu 1944. Pešadijski Radoje Lazić – U ratovima 1912-1913. načelnik štaba divizije, a 1914-1915. nčelnik mštaba Dunavske divizije koja je branila Beograd. Na Solunskom frontu pomoćnik načelnika štaba Prve armije. Bio je član organizacije UiS i njen poslednji sekretar. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina zatvora. Umro u Beogradu 1953. kao generalštabni pukovnik u penziji. Pešadijski Radoje Milosavljević Konjički Sotir Radojčić Pešadijski Stanoje Ristić – Dinamitom razbio vrata na stanu generala Laze Petrovića u jednoj od sporednih dvorskih zgrada. Uhvatio ga i doveo u dvor da bi zaverenicima pokazao gde se kriju kralj i kraljica. Pešadijski Stevan Nešić – dobio je naređenje da obavesti Stojana Protića o izvršenoj zaveri i da ga dovede u Dvor kako bi bio postavljen za ministra unutrašnjih dela u novoj vladi. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Pešadijski Tihomir Mijušković - Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Usled ranjavanja ostao invalid. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P.penzionisan kao potpukovnik. Umro u Beogradu. Artiljerijski Tihomir Stojanović – U ratovima komandir baterije i diviziona. Umro kao potpukovnik u penziji. Artiljerijski Todor Pavlović – Doktor filozofije (pedagogija). Profesor Vojne akademije. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Za vreme povlačenja preko Albanije, kao pukovnik, poginuo pri jednom napadu Arnauta iz zasede. Pešadijski Čedomir Popović – 29.maja bio u Zaječaru. Osnivač i član Vrhovne centralne uprave organizacije UiS. Od 1911. granični oficir na sektoru Drine sa sedištem u Užicu. Sa velikim uspehom organizovao akcije u Sanddžaku i Bosni. 1912-1913. komandant bataljona. Početkom rata 1914. zajedno sa Apisom sarađivao na izradi plana za formiranje dobrovoljačkih odreda. Komandant Zlatiborskog dobrovoljačkog odreda koga je lično formirao. Kasnije i na solunskom frontu komandant puka. Nosilac K.z.m. IV stepena. Na S.P.osuđen na smrt pa pomilovan na 20 godina robije. Umro u Beogradu kao pukovnik u penziji 1938. Potporučnici Pešadijski Borivoje Jovanović – u noći 29.maja ubio kapetana Jovana Miljkovića dok se ovaj rvao sa kapetanom Apisom. Konjički Velimir Vemić – Sa M.Ristićem i I.Radivojevićem ubio kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Uoči rata 1912. bio u izviđanju u pravcu Kumanova, Skoplja i Ovčeg Polja. 1912-1913. komandant konjičkog puka Moravske divizije. Na čelu puka prvi ušao u Skoplje i Prilep. 1914. komandovao Gornjačkim dobrovoljačkim odredom. Teško ranjen u desnu nogu koja mu je bila znatno skraćena. Ostaje u vojsci u štabu Dunavske divizije. Na solunskom frontu komanduje konjičkim pukom i prvi ulazi u oslobođeni Bitolj. Nosilac K.z.m. IV stepena. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Na S.P.osuđen na smrt. Uspeo da pobegne iz improvizovanog zatvora, ali je ubrzo pronađen. Pomilovan na 20 godina zatvora. Umro je u Beogradu iznenada 1945. Pešadijski Vojin Popović (Vojvoda Vuk) – Od početka aktivno učestvuje u četničkom pokretu na terenu. Proslavio se u borbi na Čelopeku već 1905. godine. Prvi Balkanski rat zatiče ga na Kozjaku. Odredi kojima je on komandovao bili su prethodnica srpskoj vojsci u bitkama na Kumanovu, Bitolju i Prilepu. 1913. bori se na Bregalnici. 1914. postavljen za komandanta Cerskog dobrovoljačkog odreda koji učestvuje u borbama u Mačvi i na Ceru. Dobrovoljački odred ubrzo postaje samostalna jedinica, a Vojvoda Vuk na njegovom čelu učestvuje u povlačenju 1915. kao zaštitnica. Na solunskom frontu opet komanduje dobrovoljačkim odredom i gine na Crnom kamenu više Gruništa. Vojvoda Vuk je imao sva naša i saveznička ratna odlikovanja. Njegovu smrt general Saraj je objavio posebnom naredbom. Artiljerijski Vojislav Gojković – Vodnik baterije pred dvorom. Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona. 1915. komandant II „Gvozdenog“ puka. Nosilac K.z.m. IV. Sa Krfa 1916. poslat u Rusiju kao komandant bataljona u dobrovoljačkom puku. 1918. otišao iz Rusije u emigraciju, a po povratku u zemlju 1923. odležao tri i po godine (od dosuđenih 20 u vezi sa S.P. Posle pomilovanja penzionisan. General-major JA postao je 1945, a 1948 penzionisan kao general-lajtnant. Pešadijski Vojislav Tankosić – Po naređenju streljao braću kraljice Drage. Posle prevrata aktivno učestvuje u četničkoj akciji na terenu. Posle aneksije Bosne rukovodi obukom dobrovoljaca u četničkoj školi u Ćupriji. Inicijator i osnivač organizacije UiS i član Vrhovne centralne uprave. Pomogao nabavku oružja i prelazak atentatora iz Srbije u Bosnu. Učestvovao u svim ratovima kao komandant dobrovoljačkih odreda. Ranjen 1915. u blizini Trstenika i od posledica ranjavanja preminuo. 1923. prenet je na Novo groblje u Beogradu uz dotle nezapamćeno učešće Beograđana na jednom pogrebu. Pešadijski Jovan Naumović - Učestvovao u svim ratovima kao komandir čete i komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III stepena. Bio je član organizacije UiS. Posle S.P. penzionisan, a kasnije reaktiviran. Bio je veliki župan u Skoplju, komandant Žandarmerije, komandant armije. Umro u Beogradu 1945, po povratku iz zarobljeništva Pešadijski Jordan Milovanović Pešadijski Josif Kostić – imao zadatak da ubije kapetana Lj.Kostića ako bi se pokolebao da dovede četu Kraljeve garde pred dvor. Učestvovao u svim ratovima kao komandant bataljona i puka. Nosilac K.z.m. IV i III. Pored Petra Živkovića bio je vođa „Bele ruke“, a na S.P. sudija Velikog vojnog suda. U jugoslovenskoj vojsci bio je armijski general pa je nakon penzionisanja postavljen za senatora. Za vreme okupacije bio je ministar u vladi Milana Nedića. Posle rata proglašen za ratnog zločinca. Pešadijski Milan Zavađil – zajedno sa Apisom i Bogdanom Radenkovićem, po naređenju vojvode Putnika, sproveo akciju izviđanja terena i pergovora sa albanskim vođom Isom Boljetincem na Kosovu, neposredno pred rat 1912. U ratovima pomoćnik načelnika štaba i načelnik štaba Drinske divizije kojom rukovodi prilokom zazuzimanja Kajmakčalana. Nosilac K.z.m. IV stepena. Nakon S.P. penzionisan kao generalštabni potpukovnik. Umro je iznenada u Beogradu 1928. Pešadijski Milorad Raketić Konjički Mihailo Gavrović – Učestvovao u svim ratovima kao komandant eskadrona. K.z.m. IV. Poginuo za vreme ofanzive srpske vojske u Sremu 1914. Pešadijski Nikodije Popović Pešadijski Čedomir Milosavljević Civili Aleksa Novaković - advokat. U njegovoj vili na Topčideru su se uglavnom održavali sastanci zaverenika Đorđe Genčić - prvi od civilnih lica saznao za zaveru. Funkcioner Liberalne stranke. Imao zadatak da ispita reakcije Rusije i Austro-Ugarske na promenu na prestolu. U prvoj vladi posle prevrata bio je ministar privrede. Ubrzo se povlači iz politike. Za vreme ratova 1912-1915. bio je ratni dopisnik ruskih listova. 1915. odlazi u Pariz i tamo se zalaže za jugoslovensko ujedinjenje. Posle rata se posvećuje svojim rudnicima. Umro je u Beogradu. Jovan Avakumović - advokat i vođa Liberalne stranke. Predsednik prve vlade posle prevrata. Posle proglasa Ustava i izbora kneza Petra Karađorđevića za kralja, povukao se iz politike. Umro je u Beogradu. Jakov Nenadović - rođak kneza Petra Karađorđevića preko koga su zaverenici održavali vezu sa budućim kraljem. Imao zadatak da vodi računa o raspoloženju Austro-Ugarske na promenu na prestolu. Kasnije lični sekretar Kralja Petra i poslanik Srbije u Carigradu. Umro je u Švajcarskoj 1915. Nikola Hadži Toma - trgovac i jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Bio je školski drug kneza Petra Karađorđevića i imao je zadatak da upozna kneza sa zaverom i privoli ga da pristane da se primi prestola. Novčano je pomagao zaveru. Umro je u Beogradu. Vukašin Petrović - nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. 29.maja bio je u Beču. Posle prevrata se povukao iz politike. Umro u Beogradu 1928. Nikola Pašić - obavešten o zaveri, pa neposredno pre izvršenja otputovao sa porodicom u Opatiju. Zbog toga je umesto njega u vladu ušao Stojan Protić. Dragomir Rajović - prvak Napredne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju Sava Grujić - prvak Radikalne stranke.Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Posle prevrata predsednik Državnog saveta, pa zatim predsednik prve vlade koja je održana posle izbora 1903. Umro je u Beogradu. Milutin Stanojević - trgovac iz Zaječara i prvak Samostalne radikalne stranke. Nije učestvovao u zaveri, ali je znao za nju. Bio je član delegacije koja je dovela Kralja Petra iz Ženeve u Beograd. Umro je u Beogradu 1954.

izdanje povodom 150 godina rodjenja Nikole Tesle izdavac JUGOMARKA Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike. Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini. Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan. Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine. Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću. U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana. Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike. Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije. Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla. Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije. Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”. Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi. U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine. Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora. U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona). Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing). Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj. Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine. Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna. Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom. Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine. Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu. Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51 % ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani. Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajnog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi. Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara. Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save. Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo. U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački. Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plod Leonardovog mnogostranog genija, Traktat je suma njegove slikovne misli i predstavlja jedan od najviših i najznačajnijih izraza renesanse. Nastao iz tipično Leonardove sinteze eksperimentisanja i istraživanja prirode, ovo delo uspostavlja savršenu saglasnost između umetnosti i nauke. Velika teorija umetnosti koja leži u osnovi univerzalnog remek-dela Mona Lize rezultat je – uči ova knjiga – fuzije renesansnog ideala harmonije i ravnoteže sa preciznim naučnim kriterijumima, što pokazuju izvanredna zapažanja o perspektivi, svetlima, senkama, boje i kretanja ljudskog tela sadržanih u Traktatu. Leonardo di ser Pietro da Vinci, poznat kao Leonardo da Vinci (15. april 1452. — 2. maj 1519.), talijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, kipar i slikar. Bio je opisan kao ideal `renesansnog čovjeka` i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-djelima, kao što su `Posljednja večera` i Mona Lisa, a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu bili primjenjivi u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije, i građevinarstva.[2][3] Njegove slike se danas smatraju vrhunskim djelima ovog `univerzalnoga genija` kako su ga često nazivali. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja `pokreta duše` kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene fjorentinskog zvaničnika toga vremena `Mona Lisa` nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret `Mona Lisa` je prvi psihološki portret napravljen u povijesti te se zato daje toliki značaj ovom djelu. Njegov život je prvi put opisan u biografiji Giorgia Vasarija „Le Vite de` più eccellenti pittori, scultori, ed architettori“ („Život slavnih slikara...“) Leonardo da Vinci je rođen u doba renesanse, 15. aprila 1452. na 3 km od Vincija na seoskom gospodarstvu, između naselja Anchiano i Faltognano. Leonardo je bio vanbračno dete. Njegov otac bio je mladi pravnik Pietro da Vinci a mati Katarina koja je bila verovatno seoska devojčica jer nema dokaza da je bila rob iz Srednjeg istoka koju je posedovao Pietro. Jedini pouzdani podatak o njoj jeste da se zvala Katarina. Leonarda je krstio paroh Pijero da Bartolomeo. Sa nepunih pet godina Leonardo je prešao da živi sa ocem i maćehom. Leonardo je išao u školu u Vinciju. Učitelji mladog Leonarda su bili zatečeni njegovim pitanjima i razmišljanjima. U školi je učio da čita, piše i računa. Takođe je učio geometriju i latinski. Kasnije je usavršavao znanje latinskog, jer je smatrao da nije dovoljno naučio u školi. Sa 14 godina preselio se u Firencu, gde je radio kao pomoćnik u jednoj radionici. Kako se rodio pre zavedene konvencije o imenima Leonardo se zvao imenom koje je značilo „Leonardo sin gospodara iz Vinče. Leonardo je sam potpisivao svoje radove kao „Leonardo“ ili „Ja Leonardo“ ( „Io Leonardo“). Mnogi autori njegove radove navode kao radovi Leonarda a ne radovi da Vincija. Ime svoga oca naravno nije upotrebljavao zbog svoga nelegitimnog postavljenja. Leonardo je rastao sa svojim ocem u Firenci. Ceo svoj život je bio vegetarijanac. Oko 1466. godine je postao učenik slikara Andreje del Verrocchia a kasnije je postao nezavisan slikar u Firenci. Leonardo uči zanat u umetničkoj radionici Verrocchia 1466. Verrocchio je bio vodeći firentinski kipar, zlatar i slikar. Verrocchio je oduševljen crtežima mladog Leonarda i prima ga u svoju radionicu, gde da Vinci počinje da radi sa mnogim poznatim umetnicima - Botticellijem, Peruginom, di Credijem. U junu 1472. Leonardo je postao član slikarske bratovštine, čime je završio školovanje. U knjizi upisanih u bratovštinu da Vinci je upisan pod imenom Lionardo. Prvo poznato Leonardovo delo je crtež Arnovaleja u mastilu - urađen 5. augusta 1473. Na njemu se vidi Leonardova darovitost, jer je ralistično naslikao pejzaž, što niko pre njega nije uradio. 1476. Leonardo i Verrocchio po narudžbini su naslikali sliku Hristovog krštenja. Leonardo je naslikao prednjeg anđela i pejzaž. Razlika između ova dva umetnika vidi se u izradi anđela. 1476. godine je bio anonimno optužen za homoseksualni odnos sa 17 godišnjim poznanikom prostitutkom Jacopom Saltarelijem koji mu je bio model. Skupa sa nekolicinom mladih muškaraca je bio optužen za homoseksualnost. Usled nedostatka dokaza bio je proglašen nevinim. U sledećim godinama je bio pod prismotrom „Noćnih stražara“ - u renesansno doba moralna policija. Tvrdnja da je Leonardo da Vinci bio homoseksualac se javno akceptira. Najduži odnos je imao sa lepim delikventom Gian Giacomom Caprottijem zvanim Salaì i koji je u njegovu službu stupio kada je imao 10 godina kao njegov asistent. On je ovog mladića pomagao i posle smrti mu je ostavio svojim testamentom polovinu svojih vinograda. Oko 1482. godine do 1499. godine je radio za Ludovica Sforzu, milanskog vojvodu u Milanu gde je osnovao i vlastiti atelje sa učenicima. Tad je upotrebljeno 70 tona bronce za izradu oružja, koje je inače bilo namjenjeno za izradu velikog Sforzina konjaničkog spomenika - u neuspjelom Sforzinom pokušaju da odbrani Milansko Vojvodstvo od vojske francuskog kralja Luja XII. Milano se predao bez otpora i 1498. Sforza je bio svrgnut. Leonardo je ostao u Milanu sve do vremena kada je video kako francuski strelci lukovima treniraju na njegovom modelu skulpture „Gran Cavalo“ u polovičnoj veličini i otišao je onda najpre u Mantovu pa zatim u Veneciju. U Firencu se vratio aprila 1500. godine. U Firenci je stupio u službu Cesare Borgija sina pape Aleksandra VI. kojega su zvali „Vojvoda Valentino“ kao vojni arhitekta i graditelj. 1506. godine se vratio u Milano koje ja tada bilo u rukama Maksimiliana Sforze od kako su isterani Francuzi. 1507. godine se susreo sa lepim 15 godišnjim aristokratom, grofom Francescom Melzijem koji je postao njegov učenik životni drug i naslednik. Od 1513. – 1516. živeo je u Rimu gde je u to vreme delovao slikar Raffaello Santi i Michelangelo iako sa njima nije održavao kontakte, smatra se da je izvršio odlučujući uticaj na preseljenje skulpture Davida – majstorskog dela Michelangela. Zbog toga Michelangelo nije bio po svemu oduševljen. 1515. godine je Milano opet bio okupiran i Leonardu je bilo povereno stvaranje dekoracije za mirovne pregovore u Bologni između francuskog kralja François I. i pape Lava X. kada je prvi put morao da se susretne sa kraljem. 1516. godine je stupio u službu kralja Françoisa I. i upotrebljavao je zamak odmah pored kraljeve rezidencije, dobijao je velika primanja i postao kraljev prijatelj. Umro je u Francuskoj u gradu Amboaz u zamku Klo-Lise i u skladu sa njegovom poslednjom željom njegov kovčeg je pratilo 60 prosjaka. Sahranjen je u kapeli zamka Amboaz. Leonardo da Vinči je imao mnogo prijatelja. Slikar „Slikarstvo je poezija, koja je vidljiva i ne da se čuti a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je“ Posljednja večera (1498.) Leonardo je jako poznat zahvaljujući svojim slikama i majstorskom slikom kao što je Posljednja večera koja je naslikana 1498. godine i „Mona Liza“ (koja je poznata i kao „La Gioconda “ na italijanskom ili „La Joconde “ na francuskom jeziku) koja se nalazi u Luvru u Parizu i naslikana je 1503 – 1506-ih godina i ako se vode polemike da li je ovu sliku napravio sam ili zajedno sa nekim od njegovih učenika. Do današnjih dana je sačuvano njegovih sedamdeset slika ali ni jedna njegova skulptura. Leonardo je često planirao velike slike sa velikim brojem projekata, nacrta i skica ali nisu bile završene. Godine 1481. bilo mu je povereno da napravi sliku „Klanjanje tri kralja“ ali sliku nije završio kada odlazi u Milano. U Firenci mu je bilo povereno da napravi veliku i opsežnu sliku „Bitka kod Angiarija“, dok je njegov rival Michelangelo trebao da napravi sliku na suprotnij strani zida. Posle razrade u nebrojanim skicama on je napustio slikanje iz tehničkih razloga. Koristio je novi kompozicijski pristup - centralna figura se nalazi napred i sve je podređeno njoj, dok su ostale figure i predmeti u pozadini, grupisani tako da još više ističu centralnu figuru. Njegove stilske inovacije su još uočljivije u Tajnoj večeri, gde je jednu ustaljenu temu prikazao na sasvim drugačiji način. Umesto da 12 apostola predstavi kao individualne figure, on ih grupiše u grupe koje okružuju Hrista kao centralnu figuru. Sasvim pozadi, kroz prozor je prikazan pejzaž. Da Vinči apostole i Hrista prikazuje u momentu kad Hrist objavljuje Judinu izdaju, i na gotovo realistički način prikazuje različite emocije apostola, zaprepašćenih ovom vešću. Mona Liza (1503–1505 /1506) Mona Liza, Leonardovo najpoznatije delo, jednako je poznato po inovacijama koje koristi u slikarskoj tehnici, kao i po misterioznom osmehu subjekta koji Leonardo prikazuje. Ovo delo je kohezija dve tehnike koje je on ustanovio - sfumata i kjaroskura. Da Vinci je uticao na skoro sve kasnije umetnike visoke renesanse, a pre svega na Rafaela. U potpunosti je izmenio milansku školu, a uticao je i na škole u Parmi, Firenci i drugim renesansnim centrima. Iako je Leonardo stvorio relativno mali broj slika (od kojih je veliki broj nedovršen), on je ipak jedan od najuticajnijih i najinovativnijih umetnika Renesanse. U njegovom ranom periodu, slikarski pravac koji je sledio nije se mnogo razlikovao od stila njegovih učitelja, da bi sazrevajući, da Vinči vešto odbacio rigidan način tretiranja figura i objekata, i praktično ih oživeo, koristeći sfumato, svoju nadaleko popularnu tehniku. Spisak slika Primedba: Podaci o godinama nastanka slika u raznim izvorima se u većini slučajeva znatno razlikuju. Madona sa jabukom („Dreyfusova Madona“) (~1469.) - National Gallery of Art, Vašington, SAD*Portret Ginevre de Benči (~1475.) – National Gallery of Art, Vašington, SAD Krštenje Krista skupa Verokiom (oko 1475. - 1478.) – „Galleria degli Uffizi“, Firenca, Italija Madona sa cvećem (1478. - 1480.) – „Ermitaž“, Petrograd, Rusija Madona sa karanfilom (1478. - 1481.) – „Alte Pinakothek“, Minhen, Nemačka Sveti Jeronim (oko 1480.) – „Pinacoteca Vaticana“, Vatikan Klanjanje tri kralja (1481.) – „Galleria degli Uffizi“, Firenca, Italija Muzičar (Portret muzičara Frankina Gafuria) (~1490.) - „Pinacoteca Ambrosiana“, Milano, Italija Portret dame (1495. - 1498.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Posljednja večera - (1498.) crkva „Santa Maria delle Grazie“, Milano, Italija* Madona u stenama (prva verzija) (1483. - 1486.) – „Luvr“, Pariz, Francuska Serija grotesknih karikatura (1490. - 1505.) Bitka kod Angiarija (1503.), danas izgubljeni karton za zidnu sliku u firentinskoj skupštini Mona Liza (1503. - 1505./1506.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Leda i labud (1508.) - (sačuvane su samo kopije) Sveti Ivan Krstitelj (~1514.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Bahus (1515.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Bahus Naučni rad 1483. godine Leonardo se seli u Milano da bi radio kao civilni i vojni inženjer za `Duke` a posao slikara i skulptora mu postaje sporedno zanimanje. Leonardo je radio i kao dizajner i direktor dvorskih festivala. Tu započinje svoje prve sistematske naučne studije bazirane na praktičnim iskustvima iz anatomije, botanike, matematike, fizike i mehanike. 1499. godine Leonardo se ponovo vraća u Firencu. Naredne godine stupa u službu francuskog kralja, ostavši u njoj do 1506. godine. nakon čega se vraća u Firencu do 1507. Iz Firence nastavlja put za Milano gde će živeti narednih pet godina. Od 1516. godine pa do svoje smrt i živeo je u Francuskoj sa svojim učenikom i naslednikom Francescom Melzijem (1491 -1568) Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujući mnoštvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije, geometrije, astronomije, građevinarstva, hidraulike, fizike do opšte tehnike. Iako su ga za njegova života patroni angažovali za najrazličitije poslove - od planiranja utvrđenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih odora - on je do današnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvažnijih slikara . Da Vinci je celoga života crtao, pravio je skice i nacrte, mastilom ili olovkom. Sačuvano je 4 000 njegovih crteža, često malih dimenzija. Leonardo je pisao u zbijenim linijama, napisanim kao odraz u ogledalu, zdesna na levo. Uz njih su crteži biljaka i šeme zupčanika i točkova. Čitave stranice posvečene su oružju, kopljima, buzdovanima, mačevima egzotičnog oblika. Tu su zatim, skice za pravljenje utvrđenja i sheme artiljerijskog oružja, crteži letećih mašina, tenkova, opreme za ronjenje i drugih fantastičnih stvari, vekovima pre nego što su napravljene. Čak je dizajnirao i robota, koji je mogao sedeti, mahati rukama i pomerati glavom dok bi otvarao i zatvarao anatomski vernu vilicu. ` Mogu da pravim topove, malo oružje, korisno i veoma lepih oblika, različito od onog koje se koristi.` pisao je umetnik. Da Vinči je crtao i različite životinje: pse, mačke, medvede, konje, pa čak i zmaja. Bez znanja detalja o anatomiji osim onih koje je mogao da vidi golim okom, nacrtao je `Drvo žila` na kome je prikazao položaj srca, pluća i glavnih arterija u ljudskom telu. Vajar Mnogo godina je proveo stvaranjem monumentalnih planova na izradi velike skulpture konjanika od bronze („Gran Cavalo“) koje je trebala da stoji u gradu Milanu ali rat sa Francuskom nije dozvolila da se ovaj projekat realizuje. Na osnovu privatne inicijative je u New Yorku izrađena skulptura po ovim nacrtima i 1999 godine je poklonjana gradu Milanu. Huntov muzej u gradu Limerik u Irskoj navodno poseduje kopiju malog bronzanog konja u bronzi koja je rad Leonardovog učenika na osnovu majstorovog projekta. Osim ovog on je sam ostvario i mnoge druge radove u vajarstvu od kojih su najpoznatiji oni najstariji radovi. Arhitekta Mnogo zapisa od Leonarda se odnosilo na građenje i planiranje najme katedrala. Njegove studije su počinjale ispitivanjem raznih građevinskih alata i pomoćnih sredstava za gradnju. Nadalje on je nastavio u oblasti koja do tada nije bila ispitivana u nosivosti stubova i podvlaka kao i svodova i lukova. Arhitektonska studija Eksperti su saglasni da je većina njegovih arhitektonskih studija bio teoriski rad. Njegovi radovi su suđeni kao „kako projektovati konstrukciju na dekoraciju fasade“ ili „kako dekorisati ravan napravljenu za proslave“. Na drugoj strani neki nacrti su interesantni u svojoj ambiciji da se predstave ogromne građevine, kružna stepeništa, ulice sa mnogostrukim saobraćajem za pešake i komercialni saobraćaj. Ni jedan od ovih planova nije ostvaren. Kao svoj arhitektonski rad Leonardo je prezentirao model „idealnog grada“ za Ludovica Sforzu. To je zahtevalo potpuno preuređenje grada Milana što se naravno nikada nije ostvarilo. Samo mali broj Leonardovih radova u arhitekturi je ugledalo svetlo dana. Verovatno je sarađivao i sa drugim arhitektama kao i Bramanteom 1492 godine kod pregradnje trga Vigevano i nekim profanim objektima. Znamo da je predložio projekat centralne kule Milanske katedrale i 10. maja 1490 godine iako je odbijen bio je predložen da radi novi koji nikada nije završio. Godine 1502 on je stvorio crtež visećeg mosta sa dužinom od 720. stopa u jednom segmentu (240 m) kao deo građevinskog projekta za sultana Bajazida II. iz Konstantinopolja. Most je trebao da bude izgrađen na ušću Bospora poznatog kao Zlatni rog. Nikada nije bio izgrađen ali je njegova verzija obnovljena 2001 godine kada je na osnovu njegovog projekta postavljen manji most u Norveškoj. Na sklonu svog života je radio na projektima dvora kraljeve majke u Romorantinu u Francuskoj i kao po običaju ni ovaj projekat se nije realizovao. Nauka i konstrukcija mašina Uverljive i upečatljive su njegove studije koje su ubeležene u dnevnike koji sadrže 6.000 stranica primedaba i crteža u kojima se nalate prelazi između nauke i umetnosti.Bio je levak i celog života je upotrebljavao ogledalsko pisanje jer se ovako lakše pisalo pomoću pera levom rukom. Za vreme celoga života trudio se da sastavi veliku enciklopediju koja bi sadržala sve sa detaljnim crtežima. Od vremena kako je napustio svoje studije latinskog i matemtike Leonarda su tadašnji naučnici u većini ignorisali kao naučnika. Leonardo nikada nije publikovao i ni na koji drugi način nije račirivao sadržaje svojih dnevnika. Mnogo naučnika smatra da je na ovaj način on hteo da publikuje svoje zapažanja. Njegovi zapisi su do 19. veka ostali zagonetni i nerazumljivi i nisu imali uticaj na razvoj nauke. U januaru 2005. godine su naučnici otkriji tajne laboratorije koje je on upotrebljavao za studije letećih mašina i koje su bile u srcu Firence u zapečaćenim manastirskim prostorijama pored bazilike najsvetije device. Astronomia U astronomiji Leonardo je verovao da sunce i mesec kruže oko zemlje kao i da je mesec pokriven vodom i kao takav odbija svetlost i ako je otkrio uticaje meseca na plimu i oseku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovoj univerzalno priznatoj knjizi Elizabeth Dejvid se bavi svim aspektima mlevenja brašna, kvasca, peći za hleb i različitim vrstama hleba i brašna koji su dostupni. Recepti pokrivaju kuvanje sa kvascem svih vrsta, a mnogi ljupki, staromodni začinjeni hlebovi, lepinje, palačinke i mafini, između ostalog, su opisani sa njenom tipičnom elegancijom i znanjem bez premca. Elizabet Dejvid (rođena kao Elizabet Gvin, 26. decembar 1913 – 22. maja 1992) bila je britanska kuvarica. Sredinom 20. veka snažno je uticala na revitalizaciju engleske kuhinje u svojoj rodnoj zemlji i šire člancima i knjigama o evropskim kuhinjama i tradicionalnim britanskim jelima. Elizabet, rođena u porodici više klase, pobunila se protiv društvenih normi. Tridesetih godina 20. veka studirala je umetnost u Parizu, postala glumica i pobegla sa oženjenim čovekom s kojim je stigla do Italije. Stigli su do Grčke, gde su bili zarobljeni od nemačke invazije 1941. godine, ali su pobegli u Egipat, gde su se razišli. Potom je radila za britansku vladu, vodeći biblioteku u Kairu. Ubrzo su se ona i njen suprug rastali i potom razveli. Godine 1946. Dejvidova se vratila u Englesku, gde je na snazi ostao zakon za jedan obrok hrane dnevno nametnut tokom Drugog svetskog rata. Razorena kontrastom između loše hrane koja se poslužuje u Britaniji i jednostavne, odlične hrane na koju je navikla u Francuskoj, Grčkoj i Egiptu, počela je da piše članke iz časopisa o mediteranskom kuvanju. Privukli su povoljnu pažnju, a 1950. u 36. godini izdala je Knjigu mediteranske hrane. Njeni recepti zahtevali su sastojke poput patlidžana, bosiljka, smokava, belog luka, maslinovog ulja i šafrana, koji su u to vreme bili jedva dostupni u Britaniji. Sledile su knjige o francuskoj, italijanskoj i, kasnije, engleskoj kuhinji. Do 1960-ih Elizabet je imala veliki uticaj na britansko kuvanje. Bila je duboko neprijateljski raspoložena prema bilo čemu drugorazrednom i preterano izraženom kuvanju i lažnim zamenicama klasičnih jela i sastojaka. Godine 1965. otvorila je prodavnicu koja prodaje kuhinjsku opremu, koja je nastavila da trguje pod njenim imenom nakon što ju je napustila 1973. godine. Njena reputacija počiva na člancima i knjigama, koji su neprestano prepisivani. Između 1950. i 1984. godine objavila je osam knjiga; nakon smrti njen književni izvršilac je završio još četiri knjiga. Njen uticaj na britansko kuvanje proširio se i na profesionalne i na domaće kuvare, a kuvari kasnijih generacija poput Terensa Konrana, Simona Hopkinsona, Pru Lit, Džejmija Olivera, Toma Parkera i Rika Stajna, prepoznali su njen značaj. U SAD, kuvari i spisatelji, uključujući Džulije Čajld, Ričarda Olneja i Alis Vaters, pisali su takođe o njenom uticaju. Život i karijera Detinjstvo i mladost Dejvidova je rođena kao Elizabet Gvin, drugo od četvoro dece Ruperta Sakvila Gvina i njegove supruge, Hon Stele Gvin. Porodice oba roditelja imale su veliko bogatstvo. Preko dve porodice Dejvidova je bila engleskog, škotskog i velškog ili irskog porekla, a preko pretka s očeve strane, takođe imala i holandskog porekla. Ona i njene sestre odrasle su u dvorcu u Saseksu, dvorcu iz sedamnaestog veka. Njen otac, uprkos slabom srcu, insistirao je da nastavi zahtevnu političku karijeru, postajući konzervativni poslanik za Istburn. Prekomeran rad, u kombinaciji s njegovim burnim rekreativnim zabavama, uglavnom trkama i jahanjem, doneo je njegovu smrt 1924. godine u 51. godini.[1] Udovica Stela Gvin bila je poslušna majka, ali njeni odnosi sa ćerkama bili su više udaljeni nego ljubazni.[2][3] Elizabet i njene sestre Prisila, Dijana i Felisita poslane su u internatske škole. Nakon što je bila učenica u pripremnoj školi, Elizabet je poslata u privatnu školu za dame, koju je napustila u dobi od šesnaest godina. Devojke su odrasle ne znajući ništa o kuvanju, što je u tadašnjim domaćinstvima bilo isključiva `mešavina` porodične kuvarice i njenog kuhinjskog osoblja.[4] Kao tinejdžerka, Dejvidova je uživala u slikanju, a njena majka je mislila da se njen talenat vredi razvijati. Godine 1930. poslata je u Pariz, gde je privatno studirala slikarstvo i upisala se u Sorboni na kurs francuske civilizacije koji je pokrivao istoriju, književnost i arhitekturu. Otkrila je da su joj studije u Sorboni naporne i na mnogo načina neinspirativne, ali ostavili su je s ljubavlju prema francuskoj književnosti i tečnim jezikom koji je ostao uz nju celog života. Živela je kod pariške porodice, čija se fanatična posvećenost užicima stola predstavljala komično u delu French Provincial Cooking (Francusko provincijalno kuvanje). Ipak je priznala da je to iskustvo bilo najdragoceniji deo njenog vremena u Parizu: „Shvatila sam na koji je način porodica ispunila svoj zadatak da podstaknu francusku kulturu u bar jedan od njihovih britanskih optužbi... Ono što je zapelo bio je ukus za neku vrstu hrane, u idealnom slučaju za razliku od svega što sam ikad ranije poznavala. ` Njena majka nije bila željna ranog povratka svoje ćerke u Englesku nakon kvalifikacije za sorbonsku diplomu, pa ju je poslala iz Pariza u Minhen 1931. na učenje nemačkog jezika.[5] Gluma Nakon povratka u Englesku 1932. godine, Dejvidova je s entuzijazmom prolazila kroz društvene rituale za mlade žene viših klasa.[6] Ugledni mladi Englezi koje je upoznala nisu joj se obraćali. Njena biografkinja Lisa Šanej komentariše da bi s njenim „nežno smrknutim izgledom i njenom sramežljivošću zaštićenom hladnom i bodljikavim jezikom“ predstavljala zastrašujuću perspektivu za mlade muškarce više klase koje je susrela. Elizabet je odlučila da nije dovoljno dobra kao slikarka i da je na majčino nezadovoljstvo postala glumica. Pridružila se trupi J. B. Fagan`s company na Oksfordu 1933. godine. Njeni kolege izvođači uključuju Džoan Hikson. Posle Oksforda, ona se sledeće godine preselila u pozorište na otvorenom u Park Regenta, London. Iznajmila je sobe u velikoj kući u blizini parka, dala sebi poklon za 21. rođendan na opremanju kuhinje i naučila kuvati. Poklon njene majke „The Gentle Art of Cookery“ Hilde Lejel bila je njena prva knjiga o kuvanju. Kasnije je napisala: `Pitam se da li bih ikad naučila kuvati da nisam dobila rutinu od gospođe Biton da učim, umesto romantične gospođe Lejel sa svojim prilično divljim, maštovitim receptima.` [7] U Parku Regent, Elizabet je postigla mali profesionalni napredak. Među njenim kolegama u glumačkoj trupi bio je glumac koji je stariji devet godina, Čarls Gibon. Njegovo nepoštovanje socijalnih konvencija snažno joj se dopalo. Njegov brak nije ih zaustavio pa su započeli su aferu koja je nadmašila njenu scensku karijeru. Čejn komentariše, `Gibon je bio krajnji autsajder. Bio je radnička klasa, levo krilo, Jevrejin, glumac, džeparoš, koji je jedno vreme živeo u pećinama u Hejstingsu. Majka ga je zvala pacifistički crv. On je bio seksualno prisutan i spavao je sa svime što se kretalo. ` Njena majka nije odobravala i pokušala je da zaustavi aferu. Dogovorila je da njena ćerka provede nekoliko nedelja odmarajući se sa porodicom i prijateljima na Malti u prvoj polovini 1936. godine i u Egiptu kasnije iste godine, ali u svojoj biografiji iz 1999. godine Artemis Kuper komentariše da njeno dugo odsustvo nije uspelo da je oduzme od njenog odnosa sa Gibonom.[8] Tokom boravka na Malti, Dejvidova je mogla da provede vreme učeći od kuvarice, svoje domaćice Anđele, koja je rado predala stručnost. Iako je mogla da napravi sjajne večere kada je to bilo potrebno, najvažnija lekcija koju je učila bila je da radi iz dana u dan, sa svim raspoloživim sastojcima, pokazujući joj kako da od stare ptice ili žilavog komada mesa napravi dobro jelo. Francuska, Grčka, Egipat i Indija Nakon povratka u London početkom 1937. godine, Dejvidova je priznala da neće biti uspešna na pozornici i napustila je misli o pozorišnoj karijeri. Kasnije te godine zaposlila se kao mlađa asistentinja u modnoj kući, gde su elegantne mlade žene iz više klase bile tražene kao hostese. Otkrila je da je posluga u maloprodajnom poslu neugodna i da je podnela ostavku početkom 1938. godine. Tokom narednih nekoliko meseci provodila je vreme odmarajući se na jugu Francuske i na Korzici, gde ju je podvela priroda ljudi s kojima je boravila i jednostavna izvrsnost njihove hrane. Nakon povratka u London i razočarana životom tamo, pridružila se Gibonu kupujući mali čamac sa motorom - sa namerom da otplovi u Grčku. Prešli su Kanal u julu 1939. godine i čamcem su se uputili kroz kanalski sistem Francuske do obale Sredozemnog mora.[9] Norman Daglas, Elizabetin mentor Izbijanje Drugog svetskog rata u septembru 1939. zaustavio je njihov napredak. Nakon što su se nakratko zaustavili u Marseju, uplovili su u Antib, gde su ostali više od šest meseci jer nisu uspeli da dobiju dozvolu za odlazak. Tamo je Elizabet upoznala i ostala pod velikim uticajem starijeg pisca Normana Daglasa o kome je kasnije opširno pisala. On je nadahnuo njenu ljubav prema Mediteranu, podstakao je interesovanje za dobru hranu i naučio je da traži najbolje: `insistirajte na tome i odbacite sve što je bilo lažno i drugorazredno `. Kuper ga opisuje kao njenog najvažnijeg mentora.[9] Par je konačno napustio Antib u maju 1940. godine, uplovili su na Korziku i potom ka Siciliji. Oni su stigli do Mesinskog tesnaca kada je Italija ušla u rat 10. juna. Oni su osumnjičeni za špijuniranje i internirani su. Posle 19 dana u pritvoru u raznim delovima Italije, dozvoljeno im je da pređu granicu u Jugoslaviju, koja je u tom trenutku ostala neutralna. Izgubili su gotovo sve što su imali - čamac, novac, rukopise, sveske i njenu zbirku recepata. Uz pomoć britanskog konzula u Zagrebu, prešli su u Grčku, a u Atinu su stigli jula 1940. godine. U to vreme Elizabet više nije bila zaljubljena u svog partnera, već je ostala s njim iz nužde. Gibon je na ostrvu Siros pronašao posao podučavanja engleskog, gde je Dejvid naučila kuvati sveže sastojke koji su dostupni lokalno. Kada su Nemci napali Grčku u aprilu 1941, par je uspeo da ode na civilni konvoj u Egipat.[10] Sposobna da odlično govori francuski i dobar nemački jezik, ona je obezbedila posao u pomorskom šifarskoj kancelariji u Kairu. Brzo je spašena iz privremenog izbegličkog smeštaja, pošto je upoznala starog prijatelja Engleza koji je imao „apsurdno grandiozan“ stan u gradu i pozvao je da čuva kuću za njega. Ona i Gibon su krenuli svojim zasebnim putevima i ona se uselila u veliki stan.[11] Angažovala je kuvara, Kirikaou, grčku izbeglicu, čije ga ekscentričnosti nisu sprečile da proizvodi veličanstvenu hranu: „Ukus te čorbe od hobotnice, bogat vinski tamni sos a miris planinskog bilja bio je nešto što se nije lako zaboravilo. `Godine 1942. uhvatila je infekciju koja je zahvatila njena stopala. Provela je nekoliko nedelja u bolnici i osećala se obaveznom da se odrekne posla u šifarskoj kancelariji. Potom se preselila u Kairo, gde je od nje zatraženo da postavi i vodi referentnu biblioteku za britansko Ministarstvo informacija. Biblioteka je bila otvorena za sve i angažovala je dosta novinara i pisaca. U svom malom stanu u gradu zaposlila je Sulejmana, sudanskog kuvara. Pisala je: Sulejman je učinio mala čuda sa dve peći Primus i pećnicom koja je bila nešto više od limene kutije. Njegovi suflei nisu nikada bili manje uspešni. ... Tri ili četiri godine živela sam uglavnom na prilično grubim, ali veoma aromatizovanim šarenim jelima od povrća, sočivom sa mlekom ili svežeg paradajza, ukusnim začinjenim pilavima, jagnjećim pljeskavicama na žaru, salatom sa hladnim jogurtovim prelivom sa aromom mente, egipatskim felaho jelo od crnog graška sa maslinovim uljem i limunom i tvrdo kuvana jaja - te stvari nisu bile samo privlačne, već i jeftine. [12] Kuper komentariše ovo razdoblje njenog života: `Njene slike tada prikazuju kvintesencijalnu bibliotekarku, obučenu u tamni kardigan preko bele košulje sa primalnim okovratnikom zapetljenim do vrata: ali noću, bila je drugačije stvorenje: pila u baru Hedjaki, jela u lokalu `P`tit Coin de France`, plesala na krovu Kontinentala, a zatim se uputila u noćni klub Madam Badi. ` Za vreme provedenog u Kairu, ona je imala niz ljubavnih afera. Uživala je u njima zbog onoga što jesu, ali samo se jednom zaljubila. To je bilo sa mladim oficirom Piterom Langom, ali veza je prestala kada je teško ranjen i vratio se u rodnu Kanadu. Nekoliko drugih njenih mladića se zaljubilo u nju; jedan od njih je bio potpukovnik Entoni Dejvid (1911—1967). Do tad sa trideset godina, odmeravala je prednosti i nedostatke ostajanja u braku do trenutka kada se idealni muž može pojaviti, i sa znatnom zabrinutošću konačno je prihvatila prosidbu Tonija Dejvida.[13] Par se venčao u Kairu 30. avgusta 1944. godine. Za godinu dana Entoni Dejvid je poslat u Indiju. Njegova supruga pratila ga je tamo u januaru 1946. godine, ali živeti kao supruga britanskog oficira je zamoran i dosadan i hrana opšte `frustrirajuća`. Kasnije u životu je više cenila kuhinju i napisala o nekoliko indijskih jela i recepata u svojim člancima i knjigama. U junu 1946. patila je od jakog sinusitisa i lekari su joj rekli da će se stanje nastaviti ako ostane u letnjoj vrućini Delhija. Umesto toga, savetovali su je da se vrati u Englesku. Ona je to uradila; Kuper primećuje, „Bila je udaljena iz Engleske šest godina, a za to vreme ona i Engleska su se promenile do neprepoznavanja.“ [14] Post-ratna Engleska Vrativši se nakon godina mediteranske toplote i pristupa bogatstvu svežih sastojaka, ona je zatekla svoju rodnu zemlju u posleratnom periodu sivu i zastrašujuću, dok su obroci hrane još uvek bili na snazi. Naišla je na užasnu hranu: `Postojala je supa od brašna i vode začinjena isključivo biberom; hleb i rižoto od zrnevlja; sušeni luk i šargarepa; proja. Ne moram dalje da nabrajam.` U Londonu je srela Džordža Lesleja, bivšeg ljubavnika iz njenih dana Kaira, a njihova afera se ponovo rasplamsala. Par je otišao u Ros-on-Vije u novembru 1946. ali su bili smešteni u gradu zbog vremenskih neprilika. Iznenađena lošom hranom koju je hotel pružao, Džordž ju je ohrabrio da stavi svoje misli na papir.[15] Jedva da sam znala šta radim ... Sela sam i počela razrađivati mučnu žudnju za Suncem i besna i revoltirana protiv te užasne vesele, bezobzirne hrane opisujući mediteranskog i bliskoistočnog kuvanja. Čak i pisanje reči poput kajsija, maslina i putera, pirinča i limuna, ulja i badema, stvorilo je uverenje. Kasnije sam shvatila da su u Engleskoj 1947. godine to bile prljave reči koje sam izlagala. [16] exterior of large terrace house Dom Elizabet Dejvid od 1947. godine pa do njene smrti Kad se njen suprug 1947. vratio iz Indije, ona se odmah odvojila od Džordža i nastavila sa ulogom supruge. Uz pomoć Stel Gvin, Elizabet i njen suprug kupili su kuću u Čelsiju, koja je ostajala njen dom do kraja života. Toni pokazao se neučinkovitim u civilnom životu, ne mogavši da nađe odgovarajući posao; imao je dugove, delom iz propalog poslovnog poduhvata. Ono što je ostalo od iskre u vezi ubrzo je umrlo, a živeli su odvojeno već od 1948. godine.[17] Veronika Nikolson, prijateljica sa vezama u izdavačkoj branši, nagovorila je Elizabet da nastavi pisati s ciljem da napiše knjigu. Ponuđen joj je ugovor, a njeno delo se počelo pojavljivati u publikaciji od marta 1949. Elizabet je rekla urednici časopisa da planira da članke objavi kao knjigu, a magazin joj je omogućio da zadrži autorska prava. Pre nego što su svi članci objavljeni, ona ih je sastavila u zborniku koji se zove A Book of Mediterranean Food (Knjiga mediteranske hrane); mnogi recepti zanemarili su ograničenja obroka u korist autentičnosti, a u nekoliko slučajeva sastojci nisu bili dostupni u britanskim prodavnicama. Dejvidova je svoj rukopis predala nizu izdavača koji su svi odbili. Elizabet se držala kratke proze i citirala od poznatih autora čiji pogled na Mediteran može imati veću težinu. Izdavač je prihvatio i pristao na avansno plaćanje u iznosu od 100 funti. Knjiga objavljena je u junu 1950.[18] Knjiga je bila dobro prihvaćena od strane recenzenata. Elizabet Nikolas, pišući za The Sunday Times, mislila je da je Dejvidova `gastronom retkog integriteta`, koji `odbija ... da napravi bilo kakve nesavesne kompromise sa brzinom`. Iako je Džon Čandos, pišući u časopisu The Observer, istakao da `Neka niko ne jede u Londonu - bez obzira na to čega mora da se odrekne - zamislite da jede mediteransku hranu u nedostatku mediteranske zemlje i vazduha`, svoj je pregled završio rekavši da je knjiga `zaslužuje da postane poznati saputnik svih koji u kuhinji traže nesputano uzbuđenje.` Uspeh knjige doveo je do ponuda za rad od magazina: The Sunday Times - za koji su joj platili predujam od 60 gvineja - Go putopisnog časopisa u vlasništvu novina, i Wine and Food. U avgustu 1950. ona i njen suprug otišli ​​su na poslednji odmor zajedno sa novcem od novih ugovora, iako su imali problema sa automobilom koji su koristili za turneju i odmor je bio neuspešan. Po povratku je pozvala sestru Felisiti, da se useli u gornji stan u njenoj kući. Ona je bila nevoljni i spretni daktilograf - preferirala je osećaj pisanja olovkom - i u zamenu za nisku kiriju Felisiti je vešto kucala članke i knjige, a kasnije je bila glavni istraživač.[19] Knjiga je bila dovoljno uspešna da je Leman naredio Elizabet da napiše nastavak i prikaže jela ruralne Francuske. Ta knjiga se zove French Country Cooking, koju je završila sa pisanjem u oktobru 1950. Minton je bio zaposlen da ilustruje delo, a ona mu je dala detaljna uputstva o vrsti crteža. Uprkos njihovoj teškoj vezi, ona je knjigu posvetila svojoj majci. Pre nego što je knjiga objavljena, ona je napustila Englesku da živi nakratko u Francuskoj. Motivisala ju je želja da stekne šire znanje o životu na francuskom selu i da napravi distancu između nje i supruga. Napustila je London marta 1951 za Menerbes u Provansi. Provela je tri meseca u Provansi; iako je vreme u početku bilo hladno i vlažno, ubrzo je postalo toplije i toliko je uživala da je razmišljala o kupovini kuće tamo. U junu 1951. godine napustila je Menerbes i otputovala na ostrvo Kapri da poseti Normana Daglasa. Kada je otišla krajem avgusta, nakratko je obišla italijansku rivijeru istražujući članak za časopise, pre nego što se vratila u London.[20] U septembru, nedugo nakon njenog povratka, objavljena je knjiga French Country Cooking. Kritičari su je toplo pregledali iako je Lusi Marion, pišući u Mančester Gardijanu, smatrala da „ne mogu misliti da je gospođa Dejvid zapravo pokušala da napravi mnoga jela za koja daje recepte“.[21] Italijanska, francuska i druge kuhinje Leman i ona složili su se da njena sledeća knjiga treba da bude o italijanskoj hrani; u to vreme se u Britaniji malo znalo o italijanskoj kuhinji, a interesovanje za tu zemlju je u porastu. Za knjigu je dobila predujam u iznosu od 300 funti. Planirala je da poseti Italiju radi istraživanja i htela je ponovo da vidi Daglasa u Kapriju, ali je u februaru 1952. dobila vest o njegovoj smrti. ELizabet je napustila London u martu, stigla je u Rim neposredno pred proslavu Uskrsa. Ona je obilazila zemlju, gledajući kuvarice kod kuće i u restoranima i pisala je o regionalnim razlikama u kuhinji. Dok je bila u Rimu, upoznala je slikara Renata Gutuzoa; duboko impresionirana njegovim radom, posebno mrtvima, upitala je da li bi on ilustrovao njenu knjigu. Na njeno iznenađenje, pristao je i, smatrajući da je honorar od 60 funti apsurdno nizak, držao se svoje reči i stvorio seriju ilustracija.[22] Vrativši se u London u oktobru 1952. godine, ona je započela vezu sa sa Peterom Higinsom, razvedenim brokerskim posrednikom; bio je to početak najsrećnijeg perioda u njenom životu. Sledećih meseci je provela pišući knjigu, rekreirajući recepte za izradu tačnih merenja. Osećala se manje emocionalno povezana s Italijom nego s Grčkom i južnom Francuskom, i napisala je da je napisano „neobično problematično“, iako „kako je izašao recept po recept… Shvatila sam koliko učim i koliko enormno ta jela uvećavaju moje obim i uživanje “. Italian Food objavljena je u novembru 1954. godine. U to vreme je u Britaniji još uvek bilo teško nabaviti mnoge sastojke koji se koriste u receptima. Gledajući davnu 1963. godine, Dejvid je napisao: U Sohu, ali gotovo nigde drugde, nije trebalo da se prave italijanske testenine, parmezan, maslinovo ulje, salama i povremeno pršut. ... Sa južnim povrćem poput patlidžana, crvene i zelene paprike, komorača, tikvicama preovladavala je ista situacija.[23] Recenzenti i javnost su toplo primili knjigu o italijanskoj hrani a prva štampa je rasprodana u roku od tri nedelje. Recenzent The Times Literary Supplement napisao je: `Ova knjiga je više od zbirke recepata čitljivija i uočljiva je disertacija o italijanskoj hrani i regionalnim jelima i njihovoj pripremi u engleskoj kuhinji.` Freja Stark, recenzirajući časopis The Observer, primetila je, „gospođa Dejvid... može se računati među dobročinitelje čovečanstva.“ Evelin Vau je u Tajmsu italijansku hranu nazvala jednom od dve knjige koje su joj 1954. pružile najviše zadovoljstvo.[24] U vreme kada je dovršila knjigu, matičnu kompaniju je zatvorila Lemanova izdavačka kuća, a ona je morala da promeni izdavača. Uopšte joj se nije dopadala nova kompanija i napisala je njeno viđenje te kompanije u članku iz 1985. godine. Ne odobravajući pristup njenim knjigama koje je preduzeće preuzelo, njen agent, Pol Skot, nagovorio je izdavača Makdonalda da se odrekne njihovih prava za sledeću knjigu. Umesto toga, ona je potpisala za n ovog izdavača za knjigu koju je izdala 1955. godine.[25] Summer Cooking ilustrovao je njen prijatelj, umetnik Adrijan Dantrej. Posetio bi je kod kuće i skicirao je u kuhinji, dok je ona spremala ručak za njih oboje. Neograničena geografskim planovima svojih prvih tri knjiga, ona je pisala o jelima iz Britanije, Indije, Mauricijusa, Rusije, Španije i Turske, kao i Francuske, Italije i Grčke. Knjiga je odražavala njeno čvrsto verovanje da jede hranu u sezoni; volela je „zadovoljstvo otkrivanja povrća svake sezone“ i smatrala je „prilično dosadnim jesti istu hranu tokom cele godine“.[26] Rekla je da joj je cilj bio da: naglasak na dva aspekta kuvanja koji se sve više zanemaruju: pogodnost određene hrane određenom godišnjem dobu i zadovoljstvo jesti povrće, voće, perad, meso ili ribu koja je u sezoni, dakle u najboljem slučaju, najbrojnija i najjeftinija. [27] Ubrzo nakon objavljivanja knjige, ona se udaljila od svoje redovne kolumne u časopisima, što joj je ponudilo više novca i više mesta u časopisima. Novi ugovor značio je da je pisala i za Vougov sestrinski magazin House & Garden. Odri Viters, urednica Vougua, želela je da ona napiše više ličnih kolumni nego što je to činila za ranije časopise i plaćala joj 20 funti mesečno za sastojke hrane, a povremeno i 100 funti za istraživačka putovanja u Francusku.[28] Dejvid je posetio nekoliko oblasti Francuske, upotpunivši istraživanje za svoju sledeću knjigu, French Provincial Cooking, koja je bila `vrhunac i sinteza decenije rada i razmišljanja`. Objavljena 1960. godine, to je, prema Oksfordovom rečniku, knjiga po kojoj bi je najbolje pamtili. Njen agent pregovarao je ugovore sa novim izdavačem, Majkl Džozefom, i novom ilustratorkom, Džulijet Reni.[29][30] Recenzije o novoj knjizi su podjednako laskave kao i kritike za njene prethodnike. Times Literary Supplement je napisao: `Francusko provincijsko kuvanje treba čitati, a ne brzo. Ono diskutuje o određenoj vrsti i poreklu jela popularnih u raznim francuskim regionima, kao i o kulinarskim terminima, travama i kuhinjskoj oprem koje se koristi u Francuskoj. Ali oni koji mogu dati dodatno vreme ovoj knjizi biće dobro vraćeni jelima kao što su La Bourride de Charles Bérot i Cassoulet Colombié. ` Posmatrač je rekao da je teško razmišljati o tome bilo koji dom koji može učiniti bez knjige i nazvao je Elizabet `vrlo posebnom vrstom genija`. Knjiga je bila posvećena Peteru Higinsu, još uvek njenom ljubavniku. Njen otuđeni muž živeo je u Španiji od 1953. godine, i na sramotu svoje supruge, imenovan je u slučaju razvoda koji je prijavljen u koloni tračeva „Dejli Ekpresa“. U intervjuu objavljenom u novinama, Toni je nju nazivao `mojom bivšom ženom`; podnela je zahtev za razvod, a postupak je okončan 1960. godine.[31] 1960 painting of a plucked duck hanging in a kitchen Slika Žan Batista Odrija za ilustraciju knjige French Provincial Cooking. Dejvid je 1960. prestala da piše za Sandej Tajms, pošto nije bila zadovoljna zbog uredničkog uplitanja u njen primerak; ubrzo posle toga takođe je napustila Voug jer promena smera časopisa nije odgovarala stilu njene kolumne. Pridružila se nedeljnim publikacijama: The Spectator, Sunday Dispatch, The Sunday Telegraph. Njene knjige su sada došle do široke javnosti, nakon što ih je izdavač masovnog tržišta Penguin Books štampao u mekom omotu, gde su prodate u više od milion primeraka između 1955. i 1985. godine. Njen rad je imao uticaja i na britansku kulturu hrane: istoričar Peter Klark smatra da „semenični uticaj francuske provincijske kuvarice Elizabet Dejvid (1960), uz njenu ogromnu prodaju knjiga zaslužuje istorijsko priznanje.“ Kuper smatra da je njena `profesionalna karijera bila na vrhuncu. Ona je bila cenjena ne samo kao vodeća spisateljica u Britaniji o hrani i kuvanju, već kao žena koja je promenila prehrambene navike Engleske srednje klase.` [32] Njen privatni život bio je manje dobar. U aprilu 1963. godine njena veza sa Higinsom završila se kada se ponovo oženio. Jedno vreme je pila previše alkohola i prečesto je pribegavala tabletama za spavanje.[33] Verovatno kao rezultat ovih faktora i prekomernog rada, Dejvid je 1963. godine, kada je imala 49 godina, doživela izliv krvi u mozgu. Vest o događaju držala je u svom bliskom krugu prijatelja - nijedan urednik publikacija za koje je radila nije bio svestan kolapsa - pošto nije želela da joj se naruši reputacija teškog radnika. Oporavila se, ali samopouzdanje joj je bilo loše poljuljano i njen osećaj ukusa privremeno je pogođen; tokom određenog vremena nije mogla da okusi so ili uticaj soli na ono što je kuvala, ali njen osećaj za miris prženja luka bio je toliko pojačan da je bio neugodan za nju. U novembru 1965. godine ona je zajedno sa četiri poslovna partnera otvorio Elizabeth David Ltd, prodavnicu kuhinjske opreme. Među njenim kupcima bili su Albert i Majkl Ru, koji su tamo kupovali opremu koju bi inače morali kupiti u Francuskoj.[34] Elizabet, koja je odabrala zalihe, bila je beskompromisna u izboru robe; uprkos velikom asortimanu kuhinjskih pomagala, prodavnica nije imala ni zidne oštrice noža ni prese za beli luk. Dejvid je napisala članak pod nazivom `Prese za beli luk potpuno su beskorisne`, odbila ih je prodati i savetovala kupce koji su tražili da idu negde drugde. Na drugom mestu, nasuprot tome, neke njene knjižice nisu štampane posebno za radnju. Neke od njih kasnije su uklopljene u zbirke njenih eseja i članaka.[35] Prodavnica je u The Observer opisana kao: ... potpuno jednostavna. Na prozoru stoje piramide francuskih šoljica za kafu i engleskih gvozdenih lonaca. ... Gvozdene police sadrže kalupe i kalupe svakog oblika, glazirane i neglazirane zemljane posude, činije i posuđe tradicionalnih boja, obične posude i tave od debelog aluminijuma, livenog gvožđa, staklastog emajla i vatroslatni porcelan, neprirodno posuđe klasičnih oblika i uredni redovi kuvarskih noževa, kašika i viljuški. [36] Dejvid je smanjila svoje obaveze pisanja da se koncentriše na vođenje radnje, ali je pridodala neke članke u časopisima i počela više da se fokusira na englesku kuhinju. Ona je još uvek uključivala mnoge recepte, ali sve je češće pisala o mestima - pijacama, farmama - i ljudima, uključujući profile poznatih kuvara i gurmana poput Marsela Bulestina i Eduara de Pomijane. U svojim kasnijim člancima izrazila je snažno stanovište o širokom rasponu tema; gnusila je reč `hrskava`, zahtevajući da zna šta je to što `hrskavo` nije; priznala je nemogućnost dopunjavanja bilo čije čaše sve dok se ne isprazni; insistirala je na tradicionalnom obliku spremanja ` Velški zec “; ona je prezirala Mišelinovim standarde. Dok je vodila prodavnicu, ona je napisala još jednu knjigu „ Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen“ (1970). Bila je to njena prva knjiga u deceniji i prva od projektovanog serijala o engleskoj kuhinji koja se zvala `englesko kuvanje, drevno i moderno`. Odlučila se da se koncentriše na to dok se oporavlja od cerebralnog krvarenja 1963. godine. Knjiga je bila odstupanje od njenih ranijih dela i sadržavala je više istorije hrane o tome što je nazivala `engleskom zaokupljenošću začinima i mirisima, voćem, arome, izvori i začine orijenta, u blizini i daleko `.[37] Posle 1970 Njena prodavnica nikada nije bila više nego skromno profitabilna, ali ona neće sniziti svoje standarde u potrazi za komercijalnim povratom. Doveden je novi menadžer koji je vodio radnju i ona se borila protiv mnogih njegovih promena, ali ona je uvek bila u manjini protiv svojih kolega direktora. Stres neslaganja oko kompanije - i smrti sestre Dijane u martu 1971. i majke u junu 1973. - doprinele su zdravstvenim problemima i patila je od hroničnog umora i natečenih nogu. Postepeno su njeni poslovni partneri smatrali da je njen komercijalni pristup neodrživ, a 1973. napustila je kompaniju. Na njenu ljutnju, radnja je i dalje trgovala pod njenim imenom, mada je periodično pokušavala da ubedi svoje bivše kolege da to promene. Njena druga knjiga o engleskoj hrani bila je English Bread and Yeast Cookery koja je provela pet godina istražujući i pišući. Rad je obuhvatio istoriju proizvodnje hleba u Engleskoj i ispitivanje svakog upotrebljenog sastojka. Ljutila se zbog standarda hleba u Britaniji i napisala: Ono što je krajnje zastrašujuće je nered koji naša briga za mlevenje i pečenje uspevaju napraviti sa dragim kupljenim zrnom pšenice. Jednostavno, troši se nacija kojoj je toliko malo stalo do kvaliteta svog hleba da je sebi dozvolio da se očara, kupujući ekvivalent osam i četvrt miliona velikih belih fabričkih hlebova svakog dana u godini.[38] Godine 1977. ona je teško povređena u saobraćajnoj nesreći - zadobila je prelom levog lakta i desnog zgloba, oštećenu kapicu kolena i slomljenu vilicu - od čega joj je trebalo dugo vremena da se oporavi. Dok je bila u bolnici, objavljena je knjiga English Bread and Yeast Cookery. Njena knjiga dobila je veliku pohvalu, a Džejn Grigson, pišući u časopisu The Times Literary Supplement, sugerisala je da kopiju knjige treba dati novopečenom bračnom paru, dok je Hilari Spurling, pregledavajući časopis The Observer, pomislila da nije samo to `grozna optužnica britanske industrije hleba`, ali jedna sa `urednošću, autoritetom, fenomenalnim opsegom i velikom pažnjom prema detaljima`.[39][40] Neke od istraživanja koje je ona preduzela za English Bread and Yeast Cookery obavljena je sa Džil Norman, njenom prijateljicom i izdavačom. Odlučile su da bi trebalo da proizvedu još knjiga, prva od dve je bila Ice and Ices i zbirku Elizabetinih ranih kolumni. Kompilacija postojećih eseja i članaka za štampu trajala je manje vremena, a 1984. godine objavljena je knjiga „Omelette and a Glass of Wine“, čiji je urednik Norman, koji je postao njen književni izvršilac i koji je uređivao dalje njene radove nakon njene smrti.[41] Smrt njene mlađe sestre Felisiti, koja je trideset godina živela na zadnjem spratu svoje kuće, bila je težak udarac za Dejvidovu. Počela je da pati od depresije i otišla je lekaru posle bolova u grudima; dijagnosticiran joj je tuberkuloza i ona je hospitalizovana. Nakon neprijatnog vremena tokom tromesečnog boravka u bolnici, gde su lekovi koji su joj prepisivali imali nuspojave koje su uticale na njenu jasnoću razmišljanja, njen prijatelj, uvoznik vina i pisac Džerald Ašer, dogovorio je da ona ostane kod njega u Kaliforniji da se oporavi.[42] Ona je bila u nekoliko poseta Kaliforniji, u čemu je veoma uživala, ali njeno zdravlje je počelo da propada. Budući da su joj noge već neko vreme bile teške i bolne, trpela je niz padova što je rezultiralo nekoliko šavova u bolnici. Postala je sve više samosvojna, ali uprkos periodima provedenih u krevetu kod kuće, nastavila je da radi na knjigama. Shvatila je da neće moći da završi posao i zamolila je Normana da je dovrši umesto nje. Objavljena je 1994. godine, pod naslovom Harvest of the Cold Months.[43] Maja 1992. ona je doživela moždani udar, pa je dva dana kasnije usledio drugi, što je bilo fatalno; umrla je u svojoj kući u Čelsiju 22. maja 1992. godine, stara 78 godina. Sahranjena je 28. maja u porodičnoj crkvi Svetog Petra u Folkingtonu. Tog septembra održana je komemoracija. Pru Lit je za njen stari kuhinjski sto platila 1.100 funti jer je tamo „kuvala svoje omlete i napisala većinu svojih knjiga“. Ukupni prilivi na aukciji bili su tri puta veći od očekivane vrednosti.[44][45] Knjige Od 1950. godine ona je bila poznata po člancima iz časopisa, a tokom 1960-ih i 70-ih, po svojoj kuhinji, ali njen ugled počivao je i dalje uglavnom leži na njenim knjigama. Prvih pet, objavljeno između 1950. i 1960, obuhvataju kuhinju kontinentalne Evrope i šire. 1970-ih Dejvid je napisala dve knjige o engleskom kuvanju. Poslednja njena knjiga objavljena u životu bila je zbirka prethodno štampanih eseja i članaka. Iz opsežnih beleški i arhiva koje je autorka ostavila, njena književna izvršiteljica, Džil Norman, uredila je i dovršila još četiri knjige koje je ona planirala da objavi. Šest drugih knjiga koje su objavljene nakon autorkine smrti bile su kompilacije izvedene iz njenih postojećih radova.[46] Po savetu svog izdavača, Dejvid je konstruirala svoje rane knjige kako bi izmeštala recepte sa odgovarajućim odlomcima putopisa i scenskih slika ranijih pisaca, a kako je samopouzdanje i reputacija rasla i sama. A Book of Mediterranean Food (1950) se bavila sa devet autora, između jedanaest odeljka recepata. Recenzenti su komentarisali da njene knjige poseduju književne zasluge, kao i praktične instrukcije.[47] Neki kritičari, naviknuti na prepisivačke pisce o kulinarstvu, smatrali su da njen pristup zahteva previše znanja od strane čitalaca. Po njenom mišljenju, „Idealni pisac o kuvanju je onaj koji čini da čitaoci žele da kuvaju, kao i da im govori kako se to radi; trebalo bi da ostave nešto, možda ne previše, ali malo: ljudi moraju da naprave svoja sopstvena otkrića, koriste sopstvenu inteligenciju, u suprotnom će im biti uskraćen deo zabave. ` U Njujork Tajmsu, Kreg Kjelborn se divio Elizabet, ali je napomenuo da je to zato što je pretpostavljala da su njeni čitaoci već poznavali osnove kuvanja bi je „više cenili od strane onih koji ozbiljno brinu za hranu nego onih koji imaju povremeni interes“. Pisac Džulijan Barns je prokomentarisao da je kao kuvar amater pronašao njene krajnje instrukcije zastrašujuće: „Prva rečenica glasi ovako:„ istopite naseckane i narezane paradajze na maslinovom ulju pola kilograma „… Rastopite? Rastopite paradajz? ... Može li biti da je i Elizabet Dejvid bila previše dobar pisac da je pisac hrane? ` Kasniji kuvar, Tom Parker Bauls, primećuje: „Ne okrećete se ka Elizabet Dejvid zbog dadilje, detaljnih uputstava ili preciznih iznosa i vremena. Pretpostavlja da znate osnove i pisac je koji nudi inspiraciju, i predivna, odvažna proza. Njeni recepti su bezvremenski, a sve njene knjige divna referentna dela (i neumorno istražena) i nudi lepa čitanja. `[48] Osam knjiga i osam brošura koje je ona objavila tokom svog života pokrivaju hranu Francuske; Italija; ostatak Mediterana i šire, u Aziju; i Englesku. Francuska Dve njene najpoznatije knjige fokusiraju se na francusku kuhinju: French Country Cooking (1951) and French Provincial Cooking (1960); Francuska se ističe, mada ne isključivo, u druge dve: A Book of Mediterranean Food (1950) and Summer Cooking (1955). Ona je postavila obrazac za svoje knjige grupišući recepte po kategorijama, sa odeljcima koji su povezani njenim odabranim odlomcima iz literature. U svojoj prvoj knjizi Mediteranska hrana Dejvid je predstavila poglavlja o supama; jaja i ručak; riba; meso; obilna jela; živina i divljač; povrće; hladna hrana i salate; slatkiši; džemovi, kanali i konzerve; i sosovi. Ona je široko sledila ovaj obrazac u svoje sledeće četiri knjige. Njen pogled na mesto francuskog kuvanja u hijerarhiji svetske kuhinje izložen je u njenom uvodu u knjizi French Country Cooking: „Francuska regionalna i seljačka kuhinja ... u najboljem slučaju je najukusnija na svetu`. Bila je čvrsta vernica tradicionalnom francuskom pristupu kupovini i pripremi hrane: Dobro kuvanje je iskreno i jednostavno, i time ne mislim da podrazumevam da ćete u ovoj ili u bilo kojoj drugoj knjizi pronaći tajnu otkrivanja prvoklasne hrane za nekoliko minuta bez problema. Dobra hrana je uvek problem i njenu pripremu treba smatrati trudom ljubavi, a ova knjiga namenjena je onima koji stvarno i pozitivno uživaju u poslu koji zabavljaju prijatelje i obezbeđuju porodicama prvoklasnu hranu. [49] Iako ne zanemaruje složena jela - posvetila je šest stranica izboru sastojaka za kuvanje pot-au-feu (kuvanje zeca) - Dejvid je smatrala jednostavno svakodnevno kuvanje kao na neki način i zahtevnijim i dala mnogo recepata za `vrstu hrane koja se često jede u štedljivim francuskim domaćinstvima i to je veoma dobro`.[50] Dejvid je naglasila važnost pažljive i oprezne kupovine sastojaka. Napisala je poglavlja o francuskim tržištima. Uprkos raširenoj percepciji da je njen pogled na hranu u osnovi mediteranski, French Provincial Cooking, daleko njena najduža knjiga do danas, istraživala je kuhinju Francuske od Normandije, kao i jug. Gledajući čitavo polje kuvarskih knjiga, Džejn Grigson je ovo shvatila kao „najbolju i najsimpatičniju od svih njenig knjiga“.[51] Italija Za razliku od svoja dva prethodnika, knjiga Italian Food (1954) izvukla je malo iz svega što je već napisala. Provela je mnogo meseci u Italiji istražujući pre nego što je započela rad na rukopisu. Dejvid je već imala dve uspešne knjige za manje promene izvoda ranijih pisaca da bi poboljšala svoju prozu i prepisala recepte sa svojim vlastitim esejima i uvodi u različite odeljke. Knjiga započinje poglavljem „Ormar italijanske prodavnice“, koji daje britanskim kuvarima, koji su u to vreme uglavnom bili nepoznati većinom italijanske kuhinje i metoda, uvid u italijansko bilje, začine, konzervirane, flaširane ili sušene sastojke uključujući inćune, tuna, fungi, pršut, i italijanski osnovni sastojci, kao što su beli luk i maslinovo ulje, oboje su retko viđeni u Britaniji ranih 1950-ih.[52] Ostatak knjige sledi osnovni obrazac ranijih dela, sa poglavljima o supi, ribi, mesu, povrću i slatkišima, sa dodatkom dodatnih predmeta relevantnih za italijansku hranu, testeninu poput raviole i njoke, takođe i pirinač i italijansko vino. Pored ove knjige, u njenim ostalim delima postoje mnogi italijanski recepti i opisi zemlje i ljudi. Prvi recept u njenoj prvoj knjizi Mediterranean Food - je đenovskog porekla. Takođe se u toj knjizi nalaze recepti za bokokos, oso buko, i nekoliko italijanskih testenina i jela od piletine. Među receptima u letnjem kuvanju je peperonata (pimentos ili slatka paprika kuvana sa paradajzom na maslinovom ulju i maslacu) koja je preispitana kao naslovni članak u kasnijoj selekciji njenih dela. U „Omletu i čaši vina“ ona je štampala italijanske recepte, uključujući supe i omlete od hmelja. Takođe se u toj knjizi nalaze značajni eseji o italijanskim ljudima i mestima. Postoji li muškatni oraščić u kući? uključuje članak sa šest stranica o jelima od povrća iz Mantue, i drugi slične dužine o varijacijama pica u Italiji i šire.[53] Druge mediteranske zemlje i šire Kada je 1950. godine objavljena njena prva knjiga, Mediterranean Food, britanska javnost je i dalje trpela restrikcije obroke hrane posle Drugog svetskog rata. Njeno evociranje svakodnevnog obilja i izvrsnosti mediteranske hrane bilo je razotkrivajuće i iako nije dosegla široku javnost sve dok sredinom pedesetih godina 20. veka nisu izašla jeftina izdanja knjiga sa mekim koricama, recenzenti su odmah uočili njenu važnost. U uvodu za ovu knjigu, ona je iznela svoju osnovnu premisu: „Kuvanje mediteranskih obala, obdareno svim prirodnim resursima, bojom i aromom Juga, spoj je tradicije i sjajne improvizacije. Latinski genij blista iz posude za kuhinju. I to je iskreno kuvanje; nijedna od sramne Grande kuhinje hotela International Palas. ` Ipak priznala je da kultura Mediterana nije isključivo grčka i cvetala je na` kopnu `. Opisala je neprestane elemente u hrani u tim zemljama kao: ... ulje, šafran, beli luk, oštra lokalna vina; aromatični parfem od ruzmarina, divljeg majorana i bosiljka u kuhinjama; sjaj pijačnih klupa nagomilanih pimentom, patlidžanima, paradajzom, maslinama, dinjama, smokvama i limetama; velike gomile sjajnih riba, srebra, vrhova ili tigrastih pruga i one duge igle ribe čije su kosti tako misteriozno ispadale zelene.[54] U svojim drugim knjigama ona daje recepte sa celog Sredozemlja, uključujući gaspačo i tortilje iz Španije; dolmades, i jaja sa skordalijom iz Grčke, ovčetine punjene patlidžanima, supu od jogurta, papriku od šargarepe i pirinča iz Turske; i sirijsko jelo od piletine s bademima i pavlakom. S druge strane, ona uključuje Mauricijansku kašu od krompira; ledena supa od krastavaca i cikle iz Rusije; perzijski patlidžan, pirinač i ovčetina; šiš kebab i garam masala iz Indije; i jermenska pica, za koje se tvrdi da je starija od italijanske verzije.[55] U istraživanju za Udruženje jezika i književnosti Australijskih univerziteta iz 2012. godine, Karodi Kulver piše, `Njen jezik, posebno njena upotreba opisa, najjače primenjuje narativan i književni kvalitet mediteranske hrane. Njene slike, anegdote i književni citati preobražavaju se njeni recepti u pričama o iskustvu i sećanju ... ... Sastojci i jela nisu samo dati kao spisak uputstava, već su predstavljeni kao deo specifične kulture. `[56] Engleska Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen (1970) i English Bread and Yeast Cookery (1977) uključuju nekoliko britanskih jela izvan Engleske, kao što su škotska dimljena zlatoperka; i patka od valijske soli. Dejvidova je, kao i mnogi iz njene generacije i klase, koristila izraze `Engleska` i `Engleski` da bi se odnosio na čitavu Britaniju.[57] Neki pisci veruju da je Dejvid zapostavila kuvanje sopstvene države u korist mediteranske kuhinje. U šaljivom časopisu Punch, Humphrey Lyttelton je smatrala da preferira „nepristupačne saksije“ nego „sjajnu kumbersku kobasicu“. Godine 2009. autor o hrani Tim Hejvard optužio ju je za `romantično široko naočeno`, preteranu usredsređenost na Francusku i Mediteran. Čejni komentariše da su, kad su 1970. godine objavljeni Spices, Salt and Aromatics in the English Kitchen, neki njeni najvatreniji obožavaoci ostali zaprepašćeni kada su je otkrili kako ističe britansku kulinarsku tradiciju, `u najboljem slučaju ... jednako bogatu i nagrađujuću kao i Mediteran `. Kuper piše da je, iako je promena fokusa sa francuske i mediteranske hrane na englesku iznenadila javnost, ona već neko vreme krenula ka tome.[58] Dejvid je detaljno obrađivao svoje teme iz engleskog jezika: Spices, Salt and Aromatics duži su od knjige o mediteranskoj hrani, francuske kuhinje ili letnjeg kuvanja. Zamišljala je da to bude prva u nizu od tri ili čak pet knjiga o engleskoj kuhinji: `Zavisi koliko vremena imam ... Kasnije će se sveske baviti hlebom, kvascima, kolačima, kremama, sirevima i jelima od jaja, i meso i divljač `. Nikad nisu napisani, osim knjizi o engleskom hlebu i kvascu, koji je gotovo 100 stranica najduži od svih Dejvidovih dela.[59] Dejvid je svesno sledila put Hilde Lejel i Doroti Hartli u istraživanju britanskih sastojaka i jela. Poput njih, ona se osvrnula na regionalnu istoriju kako bi pronašla ono što je videla kao „tradiciju kulture koja je ukorenjena na zemlji“, `pre pustoši industrijske revolucije`. Ona nije romantizovala britansku kulinarsku prošlost: `Radnici na farmama i u fabrikama, zanatlije i sveštenici i dalje su živeli na veoma ograničenoj ishrani ... njihovi kuhinjski prostori bili su tako primitivni, a oprema tako oskudna da su mogli postojati samo najosnovniji oblici kuvanja `. Ali, njena stalna merila su bili pošteni sastojci i nezahtevno kuvanje. Osudila je - i objasnila alternative - veštačkom, `ozloglašenom hlebu` i `svim sintetičkim pomagalima za aromatizaciju ... Niko nikada nije uspeo da otkrije zašto Englezi smatraju da se čaša vina koja se dodaje u supu ili gulaš, deluje kao bezobzirna ekstravagancija i u isto vreme troši kilograme na sosove u bocama, kocke supe, kečape i veštačke arome “.[60] Obe knjige na engleskom jeziku su u dva dela. Prvi odeljak je istorijski, stavljajući temu u kontekst savremenog čitaoca. U knjizi Spices, Salt and Aromatics, ona piše o pozadini bilja i začina koji su se koristili u britanskim kuhinjama tokom prethodnih vekova i skicira istoriju njihovog usvajanja iz Azije i kontinentalne Evrope. Književni prilog Tajmsa ovaj je deo knjige nazvao `teškim za gledanje kao dobar triler`. Pregledavajući knjigu Hilari Sparling napisala je da ona sadrži `istoriju gotovo svakog razvoja od useva i žitarica kamenog doba`.[39] Kolekcija eseja i članaka Iako je ona crtala iz svojih mnogih članaka iz časopisa za materijal u svojim ranijim knjigama, An Omelette and Glass of Wine (1984) bila je prva direktna antologija njenog rada. Sastavljen uz pomoć Džil Norman, sastoji se od njenih izbora iz njenih eseja i članaka objavljenih od 1949. godine. Članak iz kojeg knjiga nosi svoj naslov esej je o „gotovo primitivan i elementaran obrok evociranom rečima:„ Idemo samo omlet i čašu vina “ komentarisala je Elizabet svoju knjigu. Među ostalim temama su i profili ljudi, uključujući Normana Daglasa, Marsela Boulestina, gospođu Biton i `gurmana u Edvardanskom Londonu`, pukovnika Natanijela Nunjam-Dejvisa. Nekoliko odeljka posvećeno je opisima tržišta gradova u francuskim državama i nepretencioznih restorana i hotela u Francuskoj. Postoje članci o limunu, mesu iz lonca, majonezu, pici, salamurima, tartufima, kao i o kuhinjama Španije i Maroka. Za većinu članaka ona je pružila ili uvod ili napomenu ili oboje.[61] Ona je imala nameru da objavi drugu takvu brošuru i osam godina nakon njene smrti, Norman, njen književni izvršilac, objavio je nastavak, Is There a Nutmeg in the House? (2000). Kao i njegov prethodnik, on je bio izvučen iz članaka iz časopisa, eseja i drugih ranijih napisa, kojima je Norman dodao člancima koje je ona napisala u 1980-ima. Prvi deo knjige je kratak autobiografski deo, retkost od nje, koja je pažljivo čuvla njenu privatnost. Njeno interesovanje za istorijske aspekte kuhinje daje opseg u esejima o istoriji. Članci namenjeni domaćem kuvaru uključuju `Do not Despair over Rice`, `Making Ice Cream`, i jedan koji izriče pogled po kome je bila poznata: `Garlic Presses are Utterly Useless`. Njujork Tajms je knjigu nazvao `ovom vrlo privlačnom, potpuno upijajućom raznolikošću. ... Ovo je knjiga koja je dovoljno dobra za jelo - i, na neki način, možete i da je pojedete.`[62] Brošure Ona je napisala osam knjižica (brošura) na pojedinačne teme. Prve dve, The Use of Wine in Fine Cooking (1950) i The Use of Wine in Italian Cooking (1952), naručili su i objavili trgovci vinom. Ona je ponovo koristila prvo kao poglavlje u knjizi French Country Cooking.[63] Ona je za svoju prodavnicu kuhinjske opreme napisala: Dried Herbs, Aromatics and Condiments (1967); English Potted Meats and Fish Pastes (1968); The Baking of an English Loaf (1969); Syllabubs and Fruit Fools (1969), Green Pepper Berries (1972). Deo sadržaja preuzet je iz njenih ranije objavljenih članaka iz časopisa, a neki su dodatno upotrebljeni i prošireni u kasnijim knjigama.[64] Njena poslednja brošura je Cooking with Le Creuset (1989) napisana francuskim proizvođačima posuđa Le Creuset.[65] Posthumne publikacije painting of old market stall selling drinks La Belle Limonadière, 1827, slika prikazana u knjizi Harvest of the Cold Months Pored Is There a Nutmeg in the House? još tri knjige koje je ona dovršiola a koje je uredio Norman nakon što je autorka umrla. Harvest of the Cold Months (1994) nosi titl `A social history of ice and ices`. Elizabet je na njemu povremeno radila nekoliko godina pre bolesti. Knjiga prati istoriju leda u kuhinjama Evrope iz srednjovekovnih vremena, kada ga je trebalo doneti iz planina i čuvati u ledenim kućama. Nezavisni recenzent opisao je to kao `nekuvarsku knjigu, već zadivljujući podvig detektivske stipendije ... raskošan i dostojanstven`. Pregledajući knjigu u Tajmsu, Najdžela Loson je napisala da je, premda je zaslužila mesto na policama svakoga ko se brine o hrani, otkrila nestajanje autorske energije i „nedostaje joj uobičajena, živahna i žestoka, čitljivost“.[66] South Wind Through the Kitchen(1997) bio je završetak jednog od njenih projekata u kasnijim godinama na kome je radila sa Normanom: zbirka jednih svezaka najboljih njenih opsežnih radova. Norman je pozvao kuvare, pisce i njene prijatelje da odaberu svoje omiljene članke i recepte. Mnogi autori, kao što je kuvar Simon Hopkinson, dali su uvod ili prigodne reči za odabrane komade. Ekstrakti i recepti preuzeti su iz svih knjiga objavljenih 1996. godine. Postoji više od 200 recepata, organizovanih na uobičajeni način sa odeljcima o jelima i sastojcima - jaja i sir, riba i školjke, meso, živina i divljač, povrće, testenine, mahunarke i žitarice, umaci, slatka jela i kolači, konzerve i hleb - isprepleteni su, kao u Dejvidovim ranijim radovima, sa člancima i esejima. Naslov knjige potiče iz eseja objavljenog 1964. godine i repriziranog u „An Omelette and a Glass of Wine“ i referenca je na Južni vetar, najpoznatiji roman njenog mentora Normana Daglasa.[67] Poslednja od knjiga koje je ona planirala da objavi bila je Elizabeth David`s Christmas (2003). Ona i Norman razgovarali su o takvoj knjizi još tokom 1970-ih, ali rad na drugim projektima je to sprečio. Nakon njene smrti, Norman je ustanovio da njeni autorski radovi pišu i sastavljaju mnogo više materijala o božićnoj temi nego što je to iko drugi shvatio. Božićni recepti od kojih se najčešće pitala Elizabet su činili jezgro knjige. Zajedno sa nekoliko božićnih recepata iz mediteranske hrane, francuskog provincijskog kuvanja i začina, soli i aromatike u engleskoj kuhinji i revidiranih članaka objavljenih prethodnih godina u časopisima, pretvoreni su u delo na 214 stranica. Poglavlja su se bavila društvenom i istorijskom stranom Božića, prvim jelima i hladnim mesom, supovima, perutninom i divljači, mesom, povrćem i salatama, umacima, kiselim krastavcima i nadjevima, desertima, kolačima i pićima. Knjiga preispituje jednu od najcitiranijih njenih rečenica, koja je prvi put štampana u Vougu 1959. godine, a uključena je u knjizi iz 2000. godine: `Da sam se snašla - a neću - moj božićni dan je jesti i piti omlet i hladne šunku, uključujući i lepe boce vina tokom ručka i sendviča sa dimljenim lososom, uz čašu šampanjca u krevet uveče. `[68] Između 1995. i 2011. godine Penguin Books izdale su četiri publikacija iz različitih knjiga Elizabet nazvajući je: I`ll be with You in the Squeezing of a Lemon(1995), Peperonata and Other Italian Dishes (1996), Of Pageants and Picnics (2005), and A Taste of the Sun (2011) . Objavljena su još dve publikacije njenih spisa, dok je Norman bio urednik. At Elizabeth David`s Table (2010) objavljena je obeležavajući 60. godišnjice njene prve knjige. Uz priloge nekoliko uglednih britanskih kuvara, uključujući Hopkinsona, Hju Farnli-Vitingstala, Rouz Grej i Džejmija Olivera, sadrži recepte i eseje iz njenih ranije objavljenih dela. Postoji dvanaest poglavlja koja pokrivaju različite tipive večere od supa do deserta i druge teme kao što su pečenje, kuvanje `brzo i sveže` i njeni opisi francuskog i italijanskog tržišta. Elizabeth David on Vegetables (2013) crpljena je uglavnom iz knjiga o mediteranskoj hrani, italijanskoj, francuskoj pokrajinskoj kuhinji. Postoje odeljci o supama; malim jelima; salatama; testeninama; njoki i polentama; pirinču; pasulju i sočivu; glavna jela; hleb; i deserti.[69] Nagrade i pohvale Elizabet je osvojila Glenfiddich nagradu za najboljeg autora 1978. godine za knjigu English Bread and Yeast Cookery. Univerziteti u Eseksu i Bristolu su joj dali počasne doktorate, a dobila je i orden iz Francuske za postignuća u agrokulturi. Postavljena je za oficira Reda Britanskog Carstva 1976. godine, a unapređena je u komandanta Reda 1986. godine. Čast koja ju je najviše obradovala, pripalo joj je saradnikom Kraljevskog društva književnosti u 1982. kao priznanje za njenu književnost. memorial plaque bearing David`s name and dates Plava ploča engleske baštine ispred kuće u kojoj je živela Elizabet Dejvid u Čelsiju Godine 2012. na obeležavanje dijamantskog jubileja Elizabete II, Elizabet je odabrana od strane BiBiSi Radija 4 kao jednog od 60 Britanaca koji su bili najuticajniji tokom 60 godina kraljičine vladavine. Godine 2013. njen portret bio je jedan u nizu poštanskih marki prve klase izdatih u znak proslave stogodišnjice deset „velikih Britanaca“. 2016. godine podignuta je plava ploča engleske baštine na njenom bivšem domu u ulici Halsi 24 u Čelsiju, gde je živela 45 godina; ona je bila prva spisateljica hrane koja je dobila ovaj oblik priznanja.[70] Nasleđe Sećanja na Elizabet bile su tople i pune hvale za njen rad i zaostavštinu. U časopisu Gardijan, pisac hrane Kristofer Drajver nazvao ju je `najuticajnijim piscem kuvarstva i učenjakom engleskog jezika` dok je u Tajmsu pisalo: Elizabet Dejvid bila je doajen engleskih kuvarskih pisaca. Uticala je na generacije koje su dolazile za njom, bilo da su i oni nameravali da budu kulinarski stručnjaci ili su samo uzeli neku njenu knjigu s kuhinjske police za naredni dan večere. `Elizabet Dejvid kaže ...` je davala rešenja koliko začina - i koji začini - treba dodati u papriku, a koliko belog luka ubaciti u preliv. U najboljem slučaju, njena proza bila je precizna kao i njena uputstva, za razliku od nekih njenih prethodnika koji su ponekad davali savete šta da rade u kuhinji neprobojnim rečenicama. Bilo je zadovoljstvo čitati, ona je stilista istinskog razlikovanja. Možda bi je samo u Britaniji klasifikovala kao `pisca hrane`, prečesto prigušnu frazu. Elizabet Dejvid kombinovala je osećanje naučnika prema istoriji sa darom putnika-estete da prenese osećaj za mesto. [71] Njeno pisanje uticalo je na kulturni pristup Britanaca prema hrani. Prema rečima novinarke Džoane Blitman, ona je `izvršila i kulturno i gastronomsko čudo u posleratnoj Britaniji, uvodeći naciju u viziju sveže kontinentalne hrane`, dok spisateljica Rouz Prins smatra da se ona `promenila zauvek način na koji Britanci kuvaju `. Dženet Flojd, profesorka američke književnosti na Kraljevom Koledžu u Londonu, tvrdi da ona nije pokretačica promena, ali je došla da upokoji tu promenu. Istoričar književnosti Nikola Hambl primećuje da je `revolucija hrane u postu`. - ratne godine bi se verovatno desile bez Elizabet Dejvid, mada bi se u njenom odsustvu dogodilo sasvim drugačije `.[72] Flojd komentariše da je Elizabet „pokazala malo interesovanja za privlačenje publike izvan društvene elite ili povezivanje sa njim“; Kuper se posvetio istoj tački, mada naglašava pozitivnu kritiku knjige o francuskom provincijskom kuvanju u časopisu koji predstavlja Komunistička partija Velike Britanije - kao dokaz da je ona imala veći broj čitalaca nego što su ljudi mislili.[73] David se bar dva puta pojavila u izmišljenom obliku. Godine 2000, roman „Ručak sa Elizabet David“ Rodžera Vilijamsa a 2006. BiBiSi je emitovao film: Elizabet Dejvid: Život sa receptima. Godine 1998. Lisa Čejni objavila je biografiju Dejvida; novinar Pol Levi smatrao je film `brzopletim, prevarenim`, mada ga je Laura Šapiro u `Njujork Tajmsu` smatrala `sveobuhvatnim`. Sledeće godine autorka Artemis Kuper je napisala autorizovanu biografiju `Pisanje za kuhinjskim stolom`. Napisala je i zapis za Elizabet u Rečniku nacionalne biografije 2004. (ažuriran 2011). Njeni radovi nalaze se u biblioteci Šlezinger u Institutu za napredno istraživanje Radklif, Univerzitet Harvard.[74] Njena strast prema posuđima pokazala se uticajem na tadašnji stil. Konran priznaje da je njen rad „činio važan deo procesa učenja koji je doveo do staništa“, a uspeh prodajnog preduzeća sa posuđima doprineo je zahtevu za knjigu o francuskom provincijskom kuhinjom. Dejvidova se trudila da obezbedi ilustratorima njenih knjiga tačne detalje - u nacrtu uvoda za francusko provincijsko kuvanje napisala je: „Bila sam zabrinuta da se takvi detalji unesu u obzir jer su neke od ovih regionalnih lonaca već u Francuskoj je vrlo teško naći tako da crteži Džulijet Reni u neku ruku predstavljaju mali istorijski zapis.` Če Njena kampanja protiv masovne proizvodnje i standardizacije hrane bila je ispred svog vremena, iako je Čejni svoje misli opisala kao „instinktivna i neartikulisana“. Jedna od njenih strasti, premisa o kupovini lokalnih proizvoda u sezoni i jednostavnoj pripremi, je poruka koju nastavljaju Stajn, Staler i Farnli Vitingstal.[75] Kuvari i kuvari priznali su Elizabetin uticaj na njihova dela i dela svojih kolega; njena savremena Džejn Grigson napisala je 1967. `Niko ne može da napravi kuvarsku knjigu ovih dana bez dubokog uvažavanja dela Elizabet David.` Grigson je kasnije napisala: Bosiljak nije bilo više od imena neželjenih ujaka, tikvica je štampana kurzivom kao tuđa reč, a malo ko je od nas znao jesti špagete ili podeliti artičoke na delove. ... Zatim je došla Elizabet David poput sunca, pišući sa kratkom elegancijom o dobroj hrani, odnosno o dobro izmišljenoj hrani, dobro kuvanoj. Ona nam je dala do znanja da možemo bolje sa onim što imamo. [76] Rik Stajn, kuvar novijeg doba, kaže da je David na njegov rani rad toliko uticala da je koristio jednu od Mintonovih ilustracija iz knjige mediteranske hrane na svojim menijima kada je prvi put otvorio restoran. Na druge, Najdžela Slejtera, Gordona Remzija, Džejmija Olivera, Pru Lit i Klarisu Dikson Rajt, ona je uticala; Klarsa je rekla da me je David `naučila da je hrana više od kuvanja; takođe je i poezija i strast. Takođe me naučila da se nikada ne slažem sa nečim drugorazrednim`.[77] Norman citira Lit da je prilično šokiran kada je ona pitala studente na ugostiteljskom fakultetu koliko je njih pročitalo njene knjige, a nijedan student nije podigao ruku.` Njen uticaj putovao je dalje od Britanije, a Marijan Buros je u Njujork Tajmsu 1992. napisala da su `desetine mladih kuvara koji su u poslednje dve decenije doneli slavu američkom kuvanju` dužni gospođi Dejvid. ` Iste godine, novinarka Suzan Parsons napisala je u časopisu Kanbera Tajms da „svaki vodeći australijski kuvar stariji od 40 godina odaje počast Elizabet Dejvid kao veliki uticaj na njihov pristup hrani“. Moderniji australijski kuvari, poput Kili Kvong, takođe su naveli nju kao kontinuirani uticaj na njihov rad.[78] Majkl Bejtman, kritičar hrane za The Independent, smatrao je da će ona `biti upamćen kao daleko veći uticaj na englesku hranu od gospođe Biton`; pisac Oberon Vog je napisao da ako ga pita da imenuje ženu koja je dovela rod najveće poboljšanje u engleskom životu u 20. veku, „moj glas bi pripao Elizabet Dejvid.“ Njen biograf Kuper zaključuje ovako svoj članak o Nacionalnom biografskom listu Oskford: Elizabet Dejvid je bila najbolji pisac o hrani i pićima koje je ova zemlja ikada proizvela. Kada je počela da piše 1950-ih, Britanci su jedva primetili šta se na njihovim policama i u tanjirima uopšte nalazi, a možda je tako i bilo dobro. Njene knjige i članci ubedili su čitaoce da je hrana jedno od najvećih životnih zadovoljstava i da kuvanje ne bi trebalo da bude pijaca, već uzbudljiv i kreativan čin. Pri tome je inspirisala čitavu generaciju ne samo da kuva, već i da razmišlja o hrani na potpuno drugačiji način.

foto razglednica, 9 x 14 cm Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. NJegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom LJotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. NJegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. NJegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. NJegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela NJegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o NJegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija NJegoševa“. Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o NJegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, LJubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi NJegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. NJegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i LJotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je LJotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio LJotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije LJotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i LJotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i LJotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru LJubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa LJotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se LJotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na LJotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon LJotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u DŽordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu LJubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. NJeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. NJeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. NJeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru LJubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. NJegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija NJegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953.