Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Bluz dva prijatelja : u 54 tjedna - Miodrag Raičević Izdavač: Karioke Godina izdanja: 2022 Broj strana: 183 Format: 24 cm Povez: Tvrdi “Moj prijatelj Mijo je pre godinu dana imao nezgodu sa kičmom i sad sedi, ne može da se kreće. Uobrazio sam da ću da mu pomognem ovim zajedničkim rukopisom, da ga uspravim na stopala. Ja pričam svoju priču i pokušao sam ukomponojem njegove pesme po mom izboru. Ima u knjizi svega, i surovosti, i muzike i pozorišta, igre, fudbala, džeza… Neke od tih priča su se već pojavljivale u knjigama, ali sad imaju drugu boju kad idu zajedno sa pesmama. Apsolutno može da se posmatra kao nova priča.” “Rodio sam se u gradu N. Baš na polovini 20. veka. U zabavištu sam bio jedan dan. Lopte sam igrao u zoru, u podne, u ponoć. Na ulici, na trgu, na travi, na dlanu, po suncu, po kiši, po tuberkulozi, po snegu. Među dečacima niko, na ovoj kugli, nije tako dobro igrao lopte. Osnovnu školu i gimnaziju Stojan Cerović završio sam u rodnom gradu. Ne znam kako. Diplomirao sam na Svetskoj književnosti kod profesora Vojislava Đurića. Takovska ulica u Beogradu. Napisao sam knjige Volej i sluh; Kiš, Borhes, Maradona; Dribling 1001 i noć; Samo bogovi mogu obećati ( i u Zagrebu i u Beogradu); Derbi, moj derbi; Luđak je vječno dijete; San ulice; I dečak može obećati; Vježbanka Danilo Kiš.” Božo Koprivica

Knjiga je kao nova. Od Gaba do Marija - Ana Galjego Kujnas Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2016 Broj strana: 311 Format: 21 cm Povez: Broširani Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”.

Kao novo. Bez posvete. Na suprotnim polovima: dobitnici i gubitnici u istoriji ljudskog razvoja - Alister M. Tejlor Godina izdanja: 2019 Broj strana: 119 Knjiga Na suprotnim polovima prati evoluciju čovečanstva počev od kamenog doba do kraja 20. veka, posmatranu iz vizure susretanja i sukobljavanja razvijenog Severa i nerazvijenog Juga planete. Ta dva pola čovečanstva postala su uzajamno ranjiva: pre industrijske revolucije Sever je bio siromašniji nego teritorije koje je eksploatisao, a danas Sever čini jednu četvrtinu populacije planete Zemlje a troši preko tri četvrtine planetarnih resursa.Sadržaj knjige je opor i katkad je neprijatan, ali njena poruka je da ne treba gubiti nadu: Jug i Sever – zajedno – mogu početi da oblijuju svet jednakih svet koji može biti ekološki i društveno održiv.Kao što u predgovoru kaže R. Radovanović: „Nesumljivo, u vremenu afirmacije individualizma (da ne kažemo sebičnosti), u vremenu u kome, što reče Gordon Geko u filmu Vol strit – pohlepa predstavlja vrlinu, u vreme sve primetnijeg odsustva solidarnosti, i kada većina živi od danas do sutra, ovaj entuzijastički pokušaj autora koji su skrenuli pažnju na najveću (sic!) krizu kojom se čovečanstvo suočava – zaslužuje svaku pohvalu.“

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Švarcmaleri austrijske pozornice - Izdavač: Futura publikacije Godina izdanja: 2015 Broj strana: 339 Format: 20 cm Povez: Broširani Antologija Švarcmaleri austrijske pozornice okupila je četiri drame četiri različita autora: Elijasa Kanetija, Jure Sojfera, Tomasa Bernharda i Vernera Švaba. Iako je njima obuhvaćen jedan dugačak vremenski period dvadesetog veka, bezmalo 60 godina, od 1933. kada je Elijas Kaneti napisao “Svadbu” do 1991, kad je objavljena drama “Zatiranje naroda” Vernera Švaba, postoji povezna nit koja opravdava svrstavanje ovih drama zajedno. Tačka njihovog susreta je upravo taj mračni inventar sadašnjosti i ne manje mračan pogled u budućnost (ako ga uopšte ima) koji je samim naslovom „Švarcmaleri” okarakterisan i omeđan. Moglo bi se reći da je ovaj izbor na neki način ilustruje tradiciju koju V.G. Zebald opisuje kao najdublju osobenost Austrije i njene kulture: “da je samokritičnost učinila svojim osnovnim principom”. Prve dve drame, Kanetijeva i Sojferova napisane su uoči događanja koja su napravila mračni hijatus, još uvek racionalno neobjašnjivu i emotivno nesavladivu cezuru u istoriji 20. veka, dok druge dve, Berhardova i Švabova, napisane daleko nakon II svetskog rata beznadno dijagnostikuju gotovo nepromenjeni socijalni i politički ambijent. Nastanak Kanetijeve i Sojferove drame pripada periodu procvata „jevrejske” austrijske kulture između dva svetska rata, čije obrise nagoveštavaju rečenice na početku ovog teksta. Iako obojica na pozicijama društvene kritike, oni su ipak različito društveno stratifikovani, Kaneti unutar intelektualnog i književnog establišmenta a Sojfer, na njegovoj krajnjoj levici, u potkulturi bečkih kafana, doslovno u njihovim podrumima gde raste i neguje se jedan novi žanr – žanr bečkog političkog kabarea.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Nedovršena igra - Kit Devlin Izdavač: Centar za promociju nauke Godina izdanja: 2017 Broj strana: 166 Format: 23 cm Povez: Broširani Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“.Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića)

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Sledeći put – vatra - Džejms Boldvin Izdavač: Darma books Godina izdanja: 2019 Broj strana: 58 Format: 21 cm Povez: Broširani Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije. Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji. Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka. * Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, kurve i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Nečovek - Osamu Dazai Izdavač: Tanesi Godina izdanja: 2021 Broj strana: 157 Format: 20 cm Povez: Broširani Remek-delo jednog od najvećih japanskih pisaca XX veka i dan-danas je među pet najčitanijih japanskih romana svih vremena. Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Kora bambusa - Osamu Dazai Izdavač: Tanesi Godina izdanja: 2022 Broj strana: 187 Format: 20 cm Povez: Broširani Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Mateja Matić Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Haris K. Skarlakidis - Sveti Oganj Cudo na Hristovom grobu na dan Velike subote Cetrdeset pet istorijskih svedocanstava (IX-XVI vek) Elea, Atina, 2011. Mek povez, 288 strana, bogato ilustrovano, posveta autora. RETKO! Blagodatni oganj (grč. Ἄγιον Φῶς) predstavlja plamen koji se po tvrdnji vernika čudesno pojavljuje na Svetom Grobu U Jerusalimu na bogosluženju Velike subote, uoči pravoslavnog Vaskrsa. Pojava blagodatnog ognja po verovanju većine vernika predstavlja vidljivu projavu Duha Svetoga i potvrdu vaskrsenja Isusa Hrista. Praznično bogosluženje Velike Subote i priziv blagodatnog ognja zajedno služe Pravoslavna crkva u Jerusalimu, Srpska pravoslavna crkva i Jermenska apostolska crkva. Bogosluženju prisustvuju i sveštenici Koptske i Sirijske orijentalno-pravoslavne crkve, kao i predstavnici franjevačkog reda Rimokatoličke crkve. Bogosluženje Velike subote u hramu Svetog Groba (crkva Vaskrsenja Hristovog) liturgijski podseća na događaje Hristovog stradanja, pogreba i sahrane. [1] Ujedno predstavlja i uvod u njegovo Vaskrsenje. Obred Silazak Blagodatnog ognja na Veliku subotu 2018. godine Blagodatni oganj se „priziva“ nakon što se prethodno proveri da u hramu ne postoje bilo kakva zapaljiva sredstva. Nakon toga, sledi „priziv“ Duha Svetoga i jerusalimski patrijarh prvi prima oganj na svoju sveću i predaje ga ostalima. Vernici tvrde da oganj pri dodiru ne stvara opekotine, niti osećaj toplote. Istorija Neutralna tačka gledišta ovog članka je osporena. Relevantna rasprava se može pronaći na stranici za razgovor. Ne uklanjajte ovu poruku dok se steknu uslovi za to. (detaljnije o uklanjanju ovog šablona obaveštenja) Po predanju jerusalimske crkve, bilo je dva pokušaja od strane drugih crkava da „prizovu“ Blagodatni oganj. Prvi je bio od strane rimokatoličke crkve, u vreme krstaške vladavine, kada su katolici na silu oduzeli od pravoslavnih svetkovinu Svetog ognja.[traži se izvor] Međutim, kako im se Oganj nije javljao nakon nekoliko sati molitve, vratili su „priziv“ Blagodatnog ognja pravoslavnom patrijarhu. Od tada se Sveti oganj opet počeo „javljati“.[2][3] Drugi pokušaj se dogodio u 16. veku od strane Jermenske crkve. Jermeni su na Veliku Subotu, na dan svetkovine Svetog Ognja, potplatili turske činovnike[traži se izvor] da ne dozvole ulazak jerusalimskom patrijarhu u Crkvu Svetog Groba (Hram Vaskrsenja Hristovog). Prema predanju Jerusalimske crkve, pošto nije pušten unutra, patrijarh Sofronije se počeo moliti napolju i posle izvesnog vremena Blagodatni oganj se neočekivano „spustio“ kroz stub ulaznih vrata hrama, pri tome se stub raspukao a oganj je zapalio svežanj sveća koje je patrijarh Sofronije držao u rukama. Od tada više nije bilo pokušaja da se od pravoslavnih preotme priziv Blagodatnog ognja.[4][5] Za priziv Svetog Ognja postoje prethodne pripreme koje se moraju obaviti.[6][7][8]

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Svetski poredak : politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta : ogled (tvrdi povez) - Dragan R. Simić Izdavač: Clio Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Format: 22 cm Povez: Tvrdi Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

Knjiga je kao nova. Svetski poredak : politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta : ogled (meki povez) - Dragan R. Simić Izdavač: Clio Godina izdanja: 2022 Broj strana: 190 Format: 22 cm Povez: Broširani Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

36836) ČOVEK BEZ SVOJSTAVA 1 i 2 , Robert Muzil , Ethos i Beoknjiga Beograd 2007 , Ovaj roman kao i druga dela Roberta Muzila (1880-1942), odlikuje jezička virtuoznost i misaona strukturalnost, koja ovog pisca svrstava u sam vrh evropske književnosti, i koja, možda više nego ikad ranije, imaju veoma izražen uticaj na tokove svetske književnosti. Premda još nije dovoljno istraženo, književno delo ovog vrhunski i svestrano obrazovanog pisca uzdiže ga u sam vrh najelitnijih pisaca XX veka. Skeptični kao i Muzilov junak, sami i bez smisla, pitamo se postoji li uopšte država čije godišnjice slavimo. Pošto je kušao sa svakog drveta saznanja, od onog davnog biblijskog, do poslednjeg, nihilističkog, koje pupi u drugoj polovini devetnaestog veka, zlokobno se rascvetava i obeležava ceo dvadeseti vek i ulazi u dvadeset prvi, moglo bi se reći da je današnji čovek u sličnoj situaciji u kojoj se nalazio Ulrih, glavni junak romana Roberta Muzila (1880–1942) „Čovek bez svojstava”. Skalu užasa i velikih vrednosti koje je prošao za dva ili više milenijuma, koju neki doživljavaju kao čovekov stalni napredak u visine, a drugi kao permanentni pad i još veći pad u svetski kal, učinili su od najinteligentnije vrste na zemlji biće koje je sve manje zainteresovano za svet oko sebe, biće koje se ne opredeljuje (jer su se svi izbori pokazali kao promašeni), koje zaviruje u svoju nutrinu, pokušavajući na nađe kakav-takav izlaz. Tako smo, a da možda toga nismo ni svesni, postali sabraća Muzilovog junaka – postali smo ljudi bez svojstava, bez smisla za stvarnost u koju smo, sartrovski rečeno, bačeni bez svoje želje i bez svoje želje učestvujemo u nekim događajima koji nas se i ne tiču, simuliramo živa bića, a zapravo smo samo jedan Bodrijarov simulakrum. U tome se sastoji naš nazovinapredak – sami i bez smisla za život zavaravamo se pred konačnom istinom tako što, kao i Ulrih, pripremamo proslavu neke godišnjice, sumnjičavi i skeptični kao i Muzilov junak, pitajući se postoji li uopšte država čiju godišnjicu slavimo. U „Čoveku bez svojstava” ta nazovidržava jeste „Kakanija” (to jest k. u. k. monarhija, što će reći carska Austro-Ugarska u poslednjoj godini pred početak Prvog svetskog rata). I, dok ceo svet zna da se „Kakanija” (kakvog li nenadmašnog Muzilovog cinizma!) raspada, Ulrihu nepoznata država, iako u njoj živi, paradira i priprema se za prvu veliku svetsku klanicu. U toj „sablasno-nestvarnoj” atmosferi, Ulrih, kao sekretar odbora za proslavu jednog važnog jubileja kakanijske monarhije, biva uvučen u društvo ljudi kojima ne pripada, koje ne razume i, povrh svega, nema nikakve sličnosti s njima, ni ideološke ni intelektualne. Nesvesni raspada koji se, zapravo, već događa, iako rat još nije ni počeo, okupljeno društvo beskrajno i jalovo razmatra program velike proslave, ne shvatajući da im stvarnost već kuca u glavu. Iako ga je Muzil nazvao „čovekom bez svojstava”, Ulrih je zapravo jedini koji vidi tu užasnu jalovost koja najavljuje raspad dojučerašnje moćne države po svim šavovima; iako sumnja u „stvarnost zbilje”, on je jedini koji tu zbilju oseća, pa makar to bilo samo snatrenje nekog smislenijeg života, i na kraju (kakvog li obrta?), on, „čovek bez svojstava”, jedini je ljudsko biće koje sve to vidi i oseća. Muzil se dugo pripremao za pisanje svog glavnog nedovršenog dela. Prva sveska romana objavljena je 1930. godine, druga tri godine kasnije, a treća (nedovršena) posle njegove smrti, 1943. godine. Prva sveska ovog obimnog romana obuhvata građu cele prve knjige, podeljena u dva dela koja je pisac nazvao: „Kao neki uvod” i „Uvek jedno te isto”. Velika svetska ekonomska kriza tridesetih godina nije omela Muzila da za tri godine štampa drugu svesku. Da bi obezbedio sredstva za život on, inženjer mašinstva i doktor filozofije (doktorirao na Ernstu Mahu), dakle čovek različitih i izuzetnih sposobnosti, počinje da se bavi i nekim „sitnijim” stvarima – piše eseje za novine i odlazi u Berlin da bi radio kao pozorišni kritičar. Baš kad su nacisti došli na vlast, Muzil zbog svoje savesti napušta Nemačku i ponovo se vraća u Beč, gde mu 1933. godine izlazi druga sveska „Čoveka bez svojstava”. Ubrzo, pošto je nacističko ludilo doživelo neviđene razmere, a njegova jalova „Kakanija” postala deo Trećeg rajha, Muzil kao i većina bečkih intelektualaca dobrovoljno ili prinudno odlazi u izgnanstvo. Muzil to čini dobrovoljno, uostalom kao i mnogi nemački pisci (Tomas Man, Herman Hese), nastavljajući da stvara u neutralnoj Švajcarskoj i, naravno, da zajedno leče svoju savest zbog moralnih grozota koje je jedan austrijski, dakle kakanijski, kaplar sprovodio nad narodom koji je iznedrio Kanta, Hegela, Getea, Šilera, Baha... Na svoju sreću, ili možda nesreću, Muzil nije doživeo kraj rata, niti objavljivanje treće sveske svog „Čoveka bez svojstava”. Nezavršen, pojavio se 1943. u Švajcarskoj, godinu dana posle njegove prerane smrti, verovatno i kao posledica bede i zaborava u kojima je živeo. Tek su njegova literarna sabraća, pre svih Tomas Man, posle rata obnovili sećanje na njega, podsetivši one stare, zaboravne i jalove kakanijske, kao i nove generacije da je Muzilov roman jedan od najvećih romana dvadesetog veka. Ironija i nenadmašna psihologija, protkana čitavim esejističko-filozofskim pasažima, protkana Muzilovim samosvojnim jezičkim obrtima, dugo su za savremenike bile nerazumljive. Današnje generacije obrazovanih čitalaca pronašle su u Muzilovom romanu dah vremena u kojem živimo, onaj trenutak kad si sam i kad te ne razumeju jer nisi svrstan ni u kakve redove, civilne ili vojničke, bili oni kakanijski, nacistički, staljinistički, globalistički ili čak demokratski! Onaj ko može da proživi život izvan svih dogmi i društveno poželjnih pravila – zaslužuje u najboljem značenju naziv „čoveka bez svojstava”. POTPUNO NOVO , 2 knjige , tvrd povez, format 15,5 x 21 cm , ćirilica, 609 + 882 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1- Bel-Ami - 431 str. 2- Dunda - 438 strana 3- Jaka kao smrt - 279 str 4- Jedan život - 314 str 5- Ljubavni sastanak - 246 str 6- Mont-Oriol - 320 str 7- Pierre i Jean - 193 str 8- Umiranje duše - 360 str Anri Rene Alber Gi de Mopasan (franc. Henry René Albert Guy de Maupassant; Turvil sir Arke, 5. avgust 1850 — Pariz, 6. jul 1893) bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Iako su njegovi `Stihovi` bili početnički neuspeh, Mopasan prozaist je postao `najveći pesnik maglene i hladne normandijske ravnice, neprolazne lepote njenih nežnih i strastnih pejzaža`. Kad piše o ljudima, to su ljudi `koji su izgubili volju za životom`. Čak i kad vole život, junaci njegovih novela i priča ne umeju da žive. Oni su žrtve strasti i tragičnih nesporazuma. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji je kasnije snažno uticao na život Mopasana.[3] Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine, Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci.[4] Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom je bio poslat u ruanski Licej Pjer Kornej, gde je počeo da se interesuje za poeziju, ali se uspešno oprobao i u glumi.[5] Francusko-pruski rat izbio je ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870. godine, pa se on odmah prijavio kao dobrovoljac, časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine, napustio je Normandiju i došao u Pariz, gde je sledećih deset godina radio kao pomorski službenik. U tih deset godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu je postao tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreo je ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao spoljni urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari, dok je svoje slobodno vreme posvetio pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavio je svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje je odmah postiglo velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva, a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavio je prvu knjigu pripovedaka pod naslovom Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), koja je u samo dve godine dostigla dvanaest izdanja. Godine 1883. završio je svoj prvi roman Jedan život (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodao u 25.000 primeraka. Bel-Ami Mopasanov grob na Monparnasu U svojim romanima je detaljnije razrađivao zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a tom periodu Mopasan je napisao i roman Pjer i Žan, koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Bretanju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti „Bel-Ami“, nazvanoj po njegovom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu je sreo Ipolita Tena i bio oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima nameštaja iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem, uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno je izgubio razum, a umro je dve godine kasnije, jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu. Najvažnija dela Boule de suif, pripovetka, 1880. Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), zbirka pripovedaka, 1881. Romani Jedan život (Une Vie, 1883) Bel-Ami (Bel-Ami, 1885) Posle ljubavi (Mont-Oriol, 1887) Pjer i Žan (Pierre et Jean, 1888) Jaka kao smrt (Fort comme la mort, 1888) Naše srce (Notre coeur, 1890)

Novo, nečitano, nema posvete. Smrt na Kosovu polju - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2017 Broj strana: 503 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Književnost i erotizam (1990), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Etno (2006), Balkan – teror kulture (2008) i Rastanak s identitetom (2014). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) i medalju „Konstantin Jireček“(2012). Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! GRADAC: Časopis za književnost, umetnost i kulturu broj 92–93–94 Januar – Juni 1990. Tema broja: Ernst Jinger Povez: Meki Broj stranica: 228 Ovaj trobroj je priredio Frano Cetinić SADRŽAJ: Branko Kukić – Ernst Jinger – ratnik i anarh Frano Cetinić Ernst Jinger – život, dela Žan Luj Fonsin – Razgovor sa Ernstom Jingerom Žilijen Ervije – Razgovor sa Ernstom Jingerom Frederik de Tovarnicki – Planetarni Radnik (Razgovor sa Ernstom Jingerom) Andrea Miler – To su individualizacije (Intervju za „Cajt`) Ernst Jinger: ratnik duha (Intervju za „Figaro literer`) Ernst Jinger – Tehnika kao mobilizacija sveta kroz lik Radnika Ernst Jinger – Gozba Ernst Jinger – Boravak u Dalmaciji Ernst Jinger – Kavkaski zapisi Ernst Jinger – Gordijev čvor Žilijen Grak – Uzorno delo našeg vremena Žilijen Ervije – Predgovor francuskom prevodu „Radnika“ Frederik de Tovarnicki – Povodom „Mermernih litica` Vintila Horia – Ernst Jinger ili sučeljavanje Julijus Evola – Istok i Zapad: Gordijev čvor Gi Dipre – Jinger, naš otac Marsel Šnajder – Jinger, vreme i smrt Banin – Jinger i bol Ernst Jinger (nem. Ernst Jünger; Hajdelberg, 29. mart 1895 – Ridlingen, 17. februar 1998) bio je nemački književnik, filozof i vojno lice. Smatra se jednom od kontroverznijih figura evropske misli 20. veka i jednim od važnijih ideologa političke desnice. Rođen je u dobrostojećoj građanskoj porodici. Sa osamnaest godina postao je vojni dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, gde se istakao hrabrošću i postao najmlađi dobitnik Ordena za zasluge, najvišeg nemačkog vojnog odlikovanja. Nakon rata stekao je slavu memoarima Čelična oluja (1920), kratkim romanom Oluja (1923) i esejima Rat kao unutrašnje iskustvo (1922), Čestar 125, (1924) i Vatra i krv (1925). U njima je rat i ratno iskustvo uzdigao u mitske dimenzije, istaknuvši da se sve životne suprotnosti, uključujući i one između kulture i varvarstva, prevazilaze u krvavoj i vatrenoj inicijaciji u ratnim rovovima. Iako je u njegovim spisima prisutan uticaj različitih ideologija, Jinger se na političkoj shemi određuje kao konzervativni nacionalista. Njegovo političko delovanje je povezivano sa pokretom Konzervativna revolucija, zajedno sa filozofskim delanjem Martina Hajdegera, Karla Šmita, Osvalda Špenglera i mnogih drugih. Sa druge strane, njegova ideologija se često opisivala kao direktna spona i najava fašističke ideologije Nemačke. Sam Jinger nije gajio simpatije prema Hitleru i nacizmu i više puta je od nje pravio otklon, smatrajući nacističke rasne teorije i eugeniku vulgarnim i provincijskim načinom razmišljanja. Ipak, Hitler je prema njemu gajio duboko poštovanje, i odbacio je Gebelsov predlog za njegovo hapšenje, nakon izlaska knjige Na mermernim liticama, u kojoj su mnogi videli negativnu kritiku samog firera i njegove ideologije. Uprkos snažnim kritikama sa kojima se suočio u svom stodvogodišnjem životu, pogotovo onih od intelektualaca leve političke orijentacije, Jinger, po sopstvenom priznanju, nikada nije zažalio ni zbog čega što je napisao. Njegovo književno stvaralaštvo je raznovrsno. Pisao je romane, eseje, memoare i pripovetke. Stvaralaštvo mu je obojeno avangardnim nihilizmom, nacionalističkom mitologijom i ekspresionističkim izražajnim sredstvima. Takođe je primetan u pojednim delima uticaj nadrealizma i magijskog realizma. Vremenom je razvio hladni i precizni stil, ili, kako ga je sam Jinger nazivao, stil izbrušene tame. Težnja ka stilskoj perfekciji vidi se i u činjenici da je svoje memoare iz Prvog svetskog rata Čelična oluja, prepravljao, u periodu od prvog izdanja 1920. do konačnog izdanja u Sabranim delima 1952, ukupno 8 puta. Detinjstvo Ernst Jinger je rođen 29. marta 1895. u Hajdelbergu, kao najstarije dete hemijskog inženjera Ernesta Georga Jingera (1868–1943) i Karoline Lampl (1873–1950). Njegov otac je stekao bogatstvo na rudnicima kalijuma. Bio je veoma blizak sa dve godine mlađim bratom Fridrihom Georgom (1898–1977), koji će postati značajni nemački pesnik. Školovao se u Hanoveru i Braunšvajgu od 1901. do 1907, a zatim u Vunstorfu od 1907. do 1912. Sklon sanjarenju, nikada nije zablistao sa ocenama. Tokom školovanja razvio je strast prema avanturističkim romanima i entomologiji. Zajedno sa bratom Fridrihom Georgom priključio se omladinskom pokretu Vandervogel 1911. U novembru iste godine objavljene su njegove prve pesme. U ovom periodu živeo je kao mladi pesnik boem. Dok je bio učenik gimnazije u Hamelnu, osamnaestogodišnji Jingler je novembra 1913. pobegao u Alžir, ne bi li se priključio Legiji stranaca. Njegova romantična vizija Afrike i Legije, izgrađena na osnovu avanturističkih romana, uskoro je bila urušena pod udarom stvarnosti, kada se suočio sa grubošću vojnika, izbegavši za dlaku grupno silovanje. Šest nedelja kasnije nemačko ministarstvo spoljnih poslova je na nagovor Jingerovog oca urgiralo da se osamnaestogodišnji mladić oslobodi službe.[2] Nakon otpuštanja iz Legije, Jinger je poslat u školu u Hanoveru, gde je jedno vreme sedeo u klupi sa budućim komunističkim liderom Vernerom Šolemom. Prvi svetski rat Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac. Devetnaestogodišnji mladić je bez vojne pripreme poslat u rovove na zapadni front. Pokazao se kao vešt, hrabar i inteligentan vojnik te je 1915. unapređen u poručnika. Postao je poznat po pokazanom spokojstvu, čak i pred neprijateljskom vatrom. U ratu je video neku vrstu spiritualnosti. Tokom četiri godine rata ranjen je ukupno 14 puta.[4] U periodima prekida vatre, vodio je dnevnik, koji će postati osnova za njegove memoare. Takođe je dosta čitao. O tome je napisao: ...u ratovima se mnogo čita ili u svakom slučaju postoji mogućnost za to za one koji prednost daju knjigama ispred kartanja i beskrajnih razgovora. Spektakularni deo rata, koji igra glavnu ulogu u izveštajima, veoma je mali u poređenju sa njegovim sivim spletovima, dosadom i iščekivanjem. Mesecima se nestrpljivo čekaju stvari koje bi trebalo da dođu – u skloništu, u bunkeru, na odmorištu ili rezervnom položaju, u stanovima, na telefonu. Za lektiru je pogodno ako ste stariji vodnik ili kapetan, u svakom slučaju onaj koji daje stražu. Na zapadnom zidu morao sam po pola noći da ostanem pod oružjem, a da ne dođe nijedan izveštaj. Imao sam ipak dobro društvo: celokupnog Tolstoja.[5] Pored Tolstoja čitao je Ničea, Šopenhauera, Ariosta, Kubina, Mopasana kao i entomološke dnevnike. Tokom 1917, dok je bio u rovovima i na patroli, skupljao je insekte. 149 vrsta tvrdokrilaca, koje je ulovio u periodu između 2. januara i 27. jula 1917, opisao je i datirao pod nazivom Fauna coleopterologica douchyensis (Fauna tvrdokrilaca u regiji Duši le Men). Tokom Prolećne ofanzive bio je deo elitnih trupa iznenađenja, koje su testirale novu strategiju. Za vreme jednog od brzih napada Jinger je zadobio metak u grlo, i samim čudom preživeo. Za svoje vojne zasluge odlikovan je mnogobrojnim ordenjem, dobivši i Orden za zasluge, najviše prusko odlikovanje koje se dodeljivalo do kraja Prvog svetskog rata. Ovaj orden, koji je poznat i po neformalnim nazivom Plavi Maks, tokom rata je dodeljen 700 puta, ali je mahom dodeljivan vojnim licima sa najvišim činovima. Jinger je bio jedan od jedanaestorice sa nižim vojnim činom kojem je dodeljena ova čast. Ujedno je bio i njen najmlađi dobitnik. Međuratne godine Nakon Prvog svetskog rata nastavio je da služi kao poručnik u armiji Vajmarske repblike, dok nije demobilisan 1923. Studirao je zoologiju, botaniku i filozofiju. Slavu je stekao 1920, kada je svoja ratna iskustva pretočio u memoare pod naslovom Čelična oluja (In Stahlgewittern) 1920. U njima je predstavio rat kao mistično iskustvo koje razotkriva prirodu postojanja. Oženio se 1925. Gretom fon Jajnen (1906–60). Imali su dva sina, Ernsta mlađeg (1926–44) i Aleksandra (1934–93). Jinger je objavljivao članke u nekoliko desničarskih časopisa, a njegova politička stanovišta između dva rata su opisivana kao radikalni nacionalizam. Bio je kritičan prema demokratiji kao političkom modelu, izjavivši: Mrzim demokratiju poput kuge.[8] U tekstu Nacionalizam i jevrejsko pitanje (Über Nationalismus und Judenfrage 1930) predlagao je asimilaciju Jevreja sa nemačkim narodom ili njihovu emigraciju u Palestinu. Sadržaj ovog eseja spada u Jingerove najkontroverznije tekstove, zbog kojeg je nakon Holokausta više puta optužen za antisemitizam, posebno zbog toga što je Nemački narod nazvao čistom vodom a Jevreje crnim uljem. U Jingerovu odbranu se isticalo da taj tekst nije objavljen u nekom fašističkom časopisu, već u Južnonemačkom mesečniku (Süddeutsche Monatshefte), u broju koji je bio posvećen jevrejskom pitanju i u kome su tekstove objavili i mnogi jevrejski autori, i čiji je tadašnji urednik, Paul Nikolaus Kosman, takođe bio Jevrejin.[9] Posle rata Jinger je ovaj esej nazivao grehom iz mladosti, ističući da ga je napisao pre nego što je genocid nad Jevrejima započet.[10] Objavio je knjigu Radnik (Der Arbeiter) 1932. U eseju „O bolu“, napisanom i objavljenom 1934, odbacio je liberalne vrednosti slobode, sigurnosti, lakoće i komfora, i za meru čoveka uzeo njegovu sposobnost da izdrži bol i podnese žrtvu. U ovo vreme skovao je aforizam: Ono što me ne ubije ojača me, a ono što me ubije to me učini još jačim. Treći rajh Pošto je bio poznati ratni heroj i ugledni nacionalistički kritičar Vajmarske republike, Hitlerova Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija je u njemu videla svog prirodnog saveznika. Međutim, Jinger je više puta odbio da postane član nacističke partije. Kada se preselio za Berlin 1927, odbio je ponudu da bude njihov poslanik u Rajshadu. U otvorenom pismu iz 1930. javno je osudio Hitlerovo gušenje Seljačkog pokreta (Landvolkbewegung). U nacističkom časopisu Felkišer beobahter (Völkischer Beobachter), za koji je u prethodnim godinama napisao dva teksta, izašao je članak 22. oktobra 1932, u kome su ga napali zbog odbijanja politike Krvi i tla, nazivajući ga inteligentom i liberalom. Jinger im je odgovorio zabranom štampanja njegovih tekstova. Sledeće godine ponovo je odbio da bude njihov poslanik. Iste godine odbio je članstvo u Nemačkoj akademiji književnosti. Takođe je odbio da govori na Gebelsovom radiju. Bio je jedan od nekolicine nacionalističkih autora čije se ime nikada nije pojavilo ni na jednom pisanom proglasu podrške Hitleru. Zajedno sa bratom Fridrihom Georgom napustio je Traditionsverein der 73er, organizaciju hanoverskih, vojnih veterana iz Prvog svetskog rata, kada su iz nje isključeni jevrejski članovi. Napustivši Berlin 1933. njegovu kuću je pretražio Gestapo. Kratki roman Na mermernim liticama (Auf den Marmorklippen) izašao je 1939. Mnogi čitaoci su knjigu interpretirali kao kritiku nacizma i karikaturu nemačkih vođa. Gebels ju je zabranio 1941, predloživši Hitleru da Jingera zatvore u koncentracioni kamp, ali je Hitler to odbio. Kada je izbio Drugi svetski rat, mobilisan je, dobivši čin vojnog kapetana. Nije učestvovao u borbi, već je preuzeo rukovođenje administrativnih poslova u okupiranom Parizu. Takođe je bio zadužen za sprovođenje smrtne kazne nad nemačkim vojnim dezerterima. U Parizu se družio sa umetnicima poput Pabla Pikasa i Žana Koktoa. Prve ratne godine opisao je u dnevniku „Bašte i ulice“ (Gärten und Straßen) 1942. Takođe je u francuskoj prestonici bio deo krugova visokih oficira koji su planirali zbacivanje Hitlera sa vlasti. U ovoj organizaciji je učestvovao sa oboda, tako da posle Julske zavere, to jest neuspešnog atentata na nacističkog vođu, Jinger nije streljan, jer nacističke vlasti nisu mogle da dokažu njegovu umešanost. Ipak zbog dovoljnih sumnji udaljen je iz nemačke vojske. Njegov stariji sin, Ernst mlađi, koji je bio vojni kadet, uhapšen je zbog navodnih subverzivnih razgovara i iskazanih sumnji u nemačku pobedu. Na intervenciju njegovog oca pušten je na slobodu, ali je 29. novembra iste godine upucan na bojnom polju. Jinger je čitavog života opravdano sumnjao da su ga ubili sami nacisti po naredbi viših vlasti. Nakon Drugog svetskog rata Pošto je odbio da učestvuje u procesima denacifikacije nakon Drugog svetskog rata, njegove knjige bile su zabranjene četiri godine u Nemačkoj pod britanskom okupacijom. Njegovo delo Mir (Der Friede), napisano 1943, a objavljeno 1947, označilo je kraj njegovog političkog angažmana. Nastavio je da živi povučeno u izolaciji, redovno objavljujući knjige. Zapadnonemački izdavač Klet objavio je Jingerova sabrana dela u deset tomova 1965. Druga edicija sabranih dela, ovog puta u 18 tomova, objavljena je u periodu od 1978 do 1983. Na ovaj način postao je, pored Getea, Klopštoka i Vilanda, četvrti nemački književnik koji je za života doživeo dva izdanja sabranih dela. Njegovi dnevnici pisani od 1939. do 1949, objavljeni su 1948. pod nazivom Refleksije (Strahlungen). Roman Staklene pčele (Gläserne Bienen) izlazi 1957. U pitanju je jedno od pionirskih dela magičnog realizma, u kojem se predstavlja budućnost gde automatske mašine prete ljudskoj individualnosti. Tokom pedesetih i šezdesetih putovao je po svetu. Njegova prva žena, Greta, umrla je 1960. Nakon dve godine samačkog života oženio se Lizeloteom Lorer. Tokom života eksperimentisao je sa različitim drogama i psihoaktivnim supstancama. U mladosti sa eterom, kokainom i hašišom a u starosti sa meskalinom, halucogenim pečurkama i LSD-ijem. Ova iskustva je opisao u knjizi „Droga i opijenost: približavanja“ (Annäherungen - Drogen und Rausch). LSD je probao nekoliko puta družeći se sa Albertom Hofmanom, naučnikom koji je otkrio njegove psihoaktivne supstance. Jedna od važnijih zasluga Jingerove kasnije književne karijere je njegova koncepcija metaistorijske figure Anarha, idealne figure suverenog pojedinca, začeta u romanu Eumeswil (1977). Jinger anarha opisuje rečima: Suštinska razlika je u tome što je odmetnika odbacilo društvo, dok je anarh taj koji odbacuje društvo. To su dva različita pristupa pred opasnostima sveta. Anarh nikada ne gubi iz vida svoju omiljenu temu: slobodu. U odnosu na vlast, anarhist je njen smrtni neprijatelj. Anarh joj ne priznaje legitimitet. On ne teži da je osvoji. Anarh može biti bilo ko. Dok sam sedeo u svojoj kancelariji u Mažestiku 1941. godine, držao sam se, što sam više mogao, po strani od svakog političkog problema. Anarh je u neku ruku suveren, ali i kameleon. On je kralj šahovske partije, u igri čija svrha nije u tome da evoluira, već da postoji. Anarh se oslanja na svoj sopstveni život. Jinger se priključio nemačkom kancelaru Helmutu Kolu i francuskom predsedniku Fransoi Miteranu 1984. u zajedničkom obeležavanju godišnjice bitke za Verden, gde je ideologiju rata u Nemačkoj pre i posle Prvog svetskog rata nazvao kobnom greškom. Njegov mlađi sin Aleksandar, fizičar, izvršio je samoubistvo 1993. Jingerov stoti rođendan proslavljen je 29. marta 1995. sa velikom pažnjom javnosti. Godinu dana pred smrt prešao je u rimokatoličanstvo, primivši pričest. Umro je 17. februara u Ridlingenu u 102. godini života.

Pohod na mjesec Branko Ćopić POSVETA AUTORA Lib6 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva.[2] Branko Ćopić Branko Ćopić Datum rođenja1. januar 1915.Mesto rođenjaHašani, Bosanska krajina AustrougarskaDatum smrti26. mart 1984. (69 god.)Mesto smrtiBeograd SFRJSuprugadr Bogdanka Ilić-ĆopićProfesijaknjiževnikUčešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borbaPotpisOdlikovanja U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. BiografijaUredi Branko Ćopić, bista u Herceg Novom Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opusUredi Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. DelaUredi Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedakaUrediPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[13]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977)

Mjesecina Branko Ćopić POSVETA AUTORA Lib7 (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva.[2] Branko Ćopić Branko Ćopić Datum rođenja1. januar 1915.Mesto rođenjaHašani, Bosanska krajina AustrougarskaDatum smrti26. mart 1984. (69 god.)Mesto smrtiBeograd SFRJSuprugadr Bogdanka Ilić-ĆopićProfesijaknjiževnikUčešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borbaPotpisOdlikovanja U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. BiografijaUredi Branko Ćopić, bista u Herceg Novom Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opusUredi Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. DelaUredi Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedakaUrediPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[13]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977)

Autor - osoba Bolaño, Roberto, 1953-2003 = Bolanjo, Roberto, 1953-2003 Naslov Sabrana poezija / Roberto Bolanjo ; sa španskog preveli Bojana Kovačević Petrović, Ivan Radosavljević, Dušan Vejnović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 674 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- = Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- Radosavljević, Ivan, 1969- = Radosavljević, Ivan, 1969- Vejnović, Dušan, 1981- = Vejnović, Dušan, 1981- Vilas, Manuel, 1962- = Vilas, Manuel, 1962- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ9 ISBN 978-86-6477-108-5 Napomene Tiraž 500 Str. 5-13: Poezija Roberta Bolanja / Manuel Vilas Beleška o prevodiocima: str. 659-660 Napomene i objašenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Roberto Bolanjo je u poeziji video oblik pobune i egzistencijalni zaplet koji oplemenjuje život. To je značajno jer bez takvog odnosa prema poeziji nemoguće je razumeti celinu njegovog dela, naročito njegova dva najpoznatija romana: Divlje detektive i 2666. Ta svest o pobuni manifestuje se stalnom zaokupljenošću prikazivanjem života onih koji su propali, sudbinom prokleti, demoralisani, onih ljudskih bića koja nisu uspela da puste koren, koja su obespravljena, zlosrećna, čudna, neshvaćena, prerano umrla. A iznad svega prikazivanjem života siromašnih. Ima mnogo očaja u poeziji Roberta Bolanja. Možda zato što je razmišljanje o životu i svetu krajem XX veka stvaralo otuđenje, nezadovoljstvo i teskobu. Stvaralo je inteligentni očaj. Rekao bih da upravo to osećanje preovladava u ovoj poeziji: teskoba koja dolazi iz same srži i na kraju postaje blistava. U Bolanjovoj poeziji, kao i u njegovoj prozi, veoma je važan ogoljeni, fiziološki ili eksplicitni seks. Pesnici nisu imali novca, ali jesu vodili ljubav. Uvek raspoloženi za promiskuitet. Divlji detektivi su divlji zato što su podjednako siromašni i promiskuitetni, ili pohotljivi, kako bi rekao Dostojevski. Pohotljivost ili promiskuitet pokazuju se kao infrarealističke emocije ili postulati. Treći svet, odnosno Meksiko, nudi nam jedino bedu i promiskuitet. Bolanjo je slavio Treći svet izmišljajući književni ples siromaštva i seksa. Jer siromaški seks je nadmoćan u odnosu na seks među bogatima. Siromaštvo seks pretvara u bes, najprovokativniji bes u univerzumu. (iz predgovora Manuela Vilasa) Roberto Bolanjo (Roberto Bolaño; Santijago de Čile, 28. april 1953 – Barselona, 15. jul 2003) bio je čileanski pesnik, pripovedač, esejista i romanopisac. Rođen je kao sin boksera i kamiondžije Leona Bolanja i učiteljice Viktorije Avalose. Sama porodica je pripadala nižoj srednjoj klasi, te se često selila po različitim mestima u Čileu, tragajući za boljim životom, da bi se, kada je Bolanju bilo petnaest, preselila u Meksiko. U Meksiku, kao i u Čileu, živeo je u više gradova. U meksičkoj prestonici je napustio srednju školu i zaposlio se kao novinar, zastupajući i braneći ideologiju levice. Da bi pružio podršku revoluciji i socijalističkim reformama Salvadora Aljendea, Bolanjo se 1973. vraća u rodni Čile. Međutim, nakon što je Pinoče vojnim udarom srušio Aljendovu vladu, počela su masovna likvidiranja i hapšenja levičara, kada je, između ostalih, uhapšen i Bolanjo. Proveo je osam dana u pritvoru, odakle je uspeo da se izvuče uz pomoć jednog čuvara, koga je znao iz školskih dana. Vrativši se u Meksiko, mladost je proveo živeći kao boem i književni enfant terrible, to jest kao profesionalni provokator, koji je neretko upadao i prekidao književne skupove. U ovom periodu je strastveno pisao poeziju. Zajedno sa prijateljem Mariom Santijagom Papaskijarom pokrenuo je pesnički pokret infrarealizam, ili utrobni realizam. Godine 1977. preselio u Španiju, to jest Kataloniju, gde je živeo u malom stanu u Blanesu, katalonskom gradiću na obali u blizini Barselone. Radio je kao perač sudova, čuvar u kampu, portir i čistač ulica. Godinama je danju radio, a noću pisao. U Španiji se oženio i dobio sina i ćerku. U svojim četrdesetim je počeo aktivno da piše prozu. U intervjuu je izjavio da je prozu počeo da piše jer se osetio odgovornim za finansijsku budućnost svoje porodice, pošto je znao da poezijom ne može obezbediti dovoljno novca. Ovo je potvrdio i njegov urednik Horhe Heralde, koji je objasnio da je Bolanjo napustio „svoju bitničku egzistenciju u oskudici“ zato što se nakon rođenja sina 1990. osetio odgovornim za budućnost porodice. Uprkos tome, nastavio je da se do kraja života prvenstveno identifikuje kao pesnik. Za deset godina, od 1993. do 2003, objavio je preko deset proznih ostvarenja. Za roman Divlji detektivi dobija prestižnu špansku književnu nagradu za roman „Romulo Galjegos“. Nakon dužeg pogoršavanja zdravstvenog stanja, umire 2003. usled otkazivanja jetre. Iako je još za života privukao pažnju kritičara i čitalaca, pogotovo onih u španskom govornom području, tek je nakon smrti stekao slavu širom sveta. Ovakvom statusu je posebno doprineo posthumno objavljen roman 2666. Ovu knjigu, koja u španskom izdanju broji više od hiljadu stranica, kritika je oduševljeno pozdravila. Roman je nagrađen nagradama „Altazor“, „Salambo“ i „Hose Manuel Lara“. Odabrana bibliografija: Romani: Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984) Ledena staza (La pista de hielo, 1993) Staza slonova (La senda de los elefantes, 1994) Nacistička literatura u Americi (La literatura nazi en America, 1996) Udaljena zvezda (Estrella distante, 1996) Divlji detektivi (Los detectives salvajes, 1998) Amajlija (Amuleto, 1999) Čile noću (Nocturno de Chile, 2000) Antverpen (Amberes, 2002) Lupenromančić (Una novelita lumpen, 2002) 2666 (objavljen posthumno, 2004). Treći rajh (objavljen posthumno, 2010). Nedaće istinskog policajca (objavljen posthumno, 2011). Zbirke pripovedaka: Telefonski pozivi (Llamadas telefónicas, 1997) Kurve ubice (Putas asesinas, 2001) Nesnosni gaučo (El gaucho insufrible, objavljen posthumno)

DVE KNJIGE PO CENI JEDNE, NE PROPUSTITE! `FRIDINE FIJESTE` FRIDA KAHLO autori Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer - NOVO i `DA VINČIJEVA KUHINJA` - autor Dejv Devit - NOVO OBE KNJIGE SE PRODAJU U KOMPLETU + POKLON DVD FRIDA `DA VINČIJEVA KUHINJA` može ići zasebno jer ih imam više komada. Ako želite samo ovu knjigu, ona se nalazi na posebnoj aukciji i sledećem linku https://www.kupindo.com/Biografija/60594841_-DA-VINCIJEVA-KUHINJA-DEJV-DEVIT-NOVO, pa možete pogledati slike i opis knjige. Žanrovi: Biografija / Hrana i piće / Kuvar Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 325 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 24 cm Godina izdanja: 2017. godine Autori: Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer LUKSUZNO Izdanje, BOGATO ILUSTROVANA - Divna sećanja na život Fride Kalo i Dijega Rivere u Plavoj kući. U knjizi se nalaze stare crno-bele porodične fotografije, više od 100 recepata za jela koja je Frida volela da priprema, ilustracije tih recepata, kao i fotografije mrtvih priroda koje su inspirisane Fridinim slikama, što sve zajedno čini ovu knjigu snažnom, uzbudljivom i inspirativnom, kakva je bila i Frida. Kako se meksička umetnica zaljubila u kuvanje FRIDA KALO U KUHINJI Većina ljudi dobro zna kako izgleda umetnost Fride Kalo, ali malo je poznato da je Frida bila strastvena kuvarica, koliko i slikarka. Piše: M. Krtinić U domaćim knjižarama nedavno se našla neobična knjiga “Fridine fijeste” Gvadalupe Rivera i Mari-Pjer Kole u prevodu Nikole Krznarića, koja baca posebno svetlo na ovaj segment Fridinog života. Ovo kolažno izdanje, koje je objavio Službeni glasnik, daje jedinstveni uvid u svet Fride Kalo, budući da je koautorka knjige ćerka Dijega Rivere iz njegovog prethodnog braka, odnosno neko ko je odrastao u Fridinom domu. Gvadalupe Rivera deli sa čitaocima svoja sećanja na život sa Fridom, ali i recepte koja je slavna umetnica spremala svojim gostima i svom mužu. Ovo izdanje sadrži više od sto recepata za tradicionalna meksička jela koja je Frida volela da priprema, kao i ilustracije tih jela. Tu su i dragocene porodične fotografije, kao i fotografije mrtve prirode inspirisane Fridinim slikama. “Stavila sam na hartiju neke od najznačajnijih i najuzbudljivijih trenutaka u životu Fride Kalo, one koji su ostavili neizbrisiv trag u mom sećanju. Takođe govorim i o Fridinom svakodnevnom životu, njenim navikama i njenoj ličnosti, i umetničkom talentu, koji je toliko vidljiv u delima koja je stvorila između 1940. i 1943. godine. Pišem o njenom oduševljenju hranom i o pripremanju jela, koja su Dijegu bila omiljena. Sve te događaje sam nazvala ‘Fridine fijeste’, iako moram priznati, da smo moj otac, svi koji smo poznavali Fridu i ja, učestvovali u proslavama zajedno s njom”, piše u knjizi Rivera. Iz ovog izdanja saznajemo da je Fridi bilo važno da zna dobro da kuva. To je bio deo njene meksičke tradicije koliko i njena odeća iz Oahake. Ali ljubav prema kuvanja nastala je i iz želje da zadovolji svog muža, koji je bez sumnje imao dobar apetit. “Od venčanja pa nadalje Frida je shvatila da će kuvarska veština biti važan deo njenog života. Loše raspoloženje majstora Rivere nestajalo je pred ukusnim jelima koja su se tradicionalno pripremala u meksičkim kućama, poput belog pirinča ili pirinča sa šafranom…”, piše u knjizi. Rivera naglašava da je Frida bila entuzijasta koja je iz svega izvlačila najviše što može. Tako je oko nje stalno bilo razloga za radovanje. Slavila je sve svece, rođendane, krštenja i većinu verskih i svetovnih praznika. Autorke su knjigu podelile u cikluse od 12 fijesti, nazvane po mesecima. Priča počinje sa avgustom, mesecom Fridinog i Dijegovog venčanja, da bi usledili i obeležavanje Posada (za Božić), Dana mrtvih, meksičkih nacionalnih praznika i gala proslave “Obrok na veznim stolnjacima”. Zanimljivo je posmatrati koliko njen stil kuvanja i zabavljanja gostiju podseća na njene slike prepune jakih boja. Frida je provodila sate u kupovini i spremanju hrane. Uživala je dok je pripremala dekoracije za trpezarijski sto, gde su jeli Dijego i ona i njihova proširena porodica. Riverina sećanja tiču se i odnosa Dijega i Fride. Njena majka bila je Lupe Marin, jedna od Dijegovih modela, sa kojom se slavni slikar oženio 1923. godine (Gvadalupe je rođena godinu dana kasnije). Iako je razvod nekoliko godina kasnije bio obostran, Lupe je ostala deo Dijegovog života. U početku je njen odnos sa Fridom bio haotičan, da bi vremenom ljubomora i zavist potpuno nestala između dve žene. Lupe je zapravo naučila Fridu kako da kuva za Dijega. Jedno vreme dva para su čak i živela zajedno, ali su se na kraju Frida i Dijego preselili u čuvenu Plavu kuću. Ovde je porodica ugostila mnoge zanimljive i poznate ljude, i tu je procvetao Fridin umetnički talenat, ali i njena ljubav prema kuvanju. Američko izdanje objavljeno je 2002. godine, a zanimljivo je da je tokom snimanja filma “Frida” sa Salmom Hajek u glavnoj ulozi hrana za glumce spremana upravo prema receptima iz “Fridinih fijesti”. Iz poznate Glasnikove `kuhinje`, ovog putа i doslovno iz kuhinje, stigla je uzbudljiva knjiga `Fridine fijeste`. To je intrigantna i raskošna knjiga o gastronomskom životu slavne slikarke Fride Kalo. Autori Gvadalupe Rivera i Kole Mari-Pjer priredili su bogato dokumentovanu prezentaciju kulinarskih navika velike Fride. U knjizi su na zanimljiv i originalan način ispričana sećanja Fridinih najbližih i izložene dragocene porodične fotografije. Knjiga sadrži više od 100 recepata za jela koja je Frida volela da priprema, kao i izuzetne ilustracije tih jela. Tu su i maestralne fotografije mrtve prirode, inspirisane Fridinim slikama. Fridino ime priziva tajanstvenost, čaroliju i Meksiko. Ova lepa knjiga baca novo svetlo na već poznatu legendu. Frida je bila veliki entuzijasta i svaka prilika je bila razlog za radovanje. Slavila je rođendane i praznike posvećene svecima, krštenja i sve nacionalne svetkovine. Tih dana Frida je volela da sprema tradicionalna meksička jela, omiljena njenom voljenom suprugu Dijegu Riveri. Ljubiteljima Fridinog dela ova knjiga biće dobrodošla i neprocenjiva u biblioteci, a onima koji ne poznaju njen život – biće odličan i zanimljiv uvod u upoznavanje. Bodljikave kruške u zelenom pipijan sosu, supa od škampa, piletina u marinadi, pa škampi u marinadi, ljuti voćni paprikaš, salate i sosovi u ogromnim činijama, avokado, pasulj, rotkvice... meksička hrana sva u slikama koje prosto mame iz knjige „Fridine fijeste, Recepti i sećanja na život sa Fridom Kalo“, autorki Gvadalupe Rivere i Mari-Pjer Kole. Ova jela Frida Kalo spremala je za svoj rođendan u julu, a priređivala je velike večernje zabave na koje je pozivala „pola Meksika“, marijače, žene u živopisnim nošnjama, ljude iz Pariza, Londona i Njujorka. U čuvenoj Plavoj kući, koju su Frida i Dijego uredili u vatrometu boja i ukrasili velikim slikarskim platnima, tada su se pili tekila, pivo u kriglama, svuda je bilo aranžirano voće uklopljeno sa crvenim mušemama i šarenim salvetama. Kao slikarska mrtva priroda. Posebnu pažnju Frida je poklanjala desertima, puslicama i nugat kockama i karamelama, zato što su je podsećali na detinjstvo. U pripremnim spiskovima gostiju i recepata, Fridi su pomagali porodica i prijatelji, pa i kćerke njenog muža Dijega Rivere iz braka sa književnicom Lupe Marin. Jedna od njih Gvadalupe Rivera napisala je ovu knjigu u saradnji sa novinarkom Mari-Pjer Kole, uz živopisne fotografije Ignasija Urkisa, a kod nas je ovo delo objavljeno u „Službenom glasniku“, u prevodu Nikole Z. Krznarića. Ovo je knjiga sećanja nekadašnje devojčice, koja je uz Fridu Kalo i oca Dijega Riveru formirala svoj ukus, stavove i buduće pozive, postajući profesorka prava, savezna poslanica u Kongresu, senatorka, ambasadorka Meksika u različitim međunarodnim organizacijama, dobitnica Nacionalne nagrade za ekonomiju i vodeća članica mnogih kulturnih organizacija. Napisala je nekoliko knjiga o životu svog oca, a ova posebno opisuje gozbe o nacionalnim i verskim praznicima. „Naučila sam da posmatram svet kroz način na koji su živeli Frida i Dijego“, piše Gvadalupe Rivera. Fridin kreativni pristup životu i umetnosti pripremanja jela opisan je u knjizi kroz dvanaest fijesta, karakterističnih za svaki mesec, među kojima su Posade za Božić, Dan mrtvih, meksički nacionalni praznici kada se Dijego družio sa bivšim revolucionarima i političarima, proslava „Obrok na vezenim stolnjacima“. Više od stotinu recepata tradicionalnih meksičkih jela iz bakinih beležnica, čak i od bivše Dijegove supruge Lupe, nalazi se u ovim sećanjima. Mnoštvo ljudi prelazi preko stranica knjige, ispunjavajući obede i proslave razgovorima o Frojdu, Lorki, komunizmu i melodijama meksičkih ljubavnih pesama: „Tebi dolazim da pevam najlepšu pesmu svoju...“, dok Frida ponosno korača u širokim suknjama, sa cvećem u kosi. Njen i Dijegov život, ispunjen radom, predavanjima, putovanjima i druženjem, obogaćen je vatrometom boja, plodovima prirode i duha. Za septembarski nacionalni praznik Frida je pored ostalog na spisak jela dodala paprike u sosu od oraha. O poreklu ovog jela Gvadalupe Rivera pripoveda da su žene Puebla, početkom 19. veka, prilikom posete jednog od prvih meksičkih predsednika, a neposredno posle zadobijanja nezavisnosti, želele da naprave nešto nesvakidašnje te su pripremile te paprike u sosu od oraha. To povrće punjeno je mlevenim mesom i umočeno u sos od sveže mlevenih oraha, pa garnirano semenkama nara. „U čast predsednika Meksika u jelu su bile zelene paprike, beli samleveni plod oraha i crvene semenke nara“, piše Gvadalupe. Za nacionalni praznik Frida je spremala pirinač u boji zastave, a sto je aranžirala tako što je pored cveća u raznobojne bodljikave kruške, nar i limete, pobola meksičke zastavice, stvarajući mrtvu prirodu kao sa slike. Devet dana pred Božić održavane su svečanosti Posade kada su lomljene pinjate, igračke od papira, keramike ili platna, napunjene igračkama i bombonama. Frida je volela ove Božićne svetkovine, kao i Bogojavljenje kada je kupovala Bogojavljenski kolač sa figurom deteta Hrista u unutrašnjosti. Plava kuća je sve do februara primala decu iz susedstva, porodicu i prijatelje. Može se reći da je čitav njen život bio svetkovina, uprkos bolesti i životnim udarcima. Pustolovina u zlu. Ukusna bodljikava kruška. KNJIGU ŠALJEM KAO PREPORUČENU TISKOVINU UZ PRETHODNU DOPLATU POŠTARINE

Kao novo. Bez posvete. Jugoslavija, zemlja snova - Božidar Jezernik Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2018 Broj strana: 414 Format: 16 cm Povez: Broširani Božidar Jezernik (1951) je redovni profesor etnologije Balkana i kulturne antropologije na Univerzitetu u Ljubljani. U središtu njegovog naučnog rada je etnološko i antropološko istraživanja Balkana i srednje Evrope. Prva Jezernikova knjiga je studija o italijanskim koncentracionim logorima Borba za opstanak (na slovenačkom 1983, na engleskom 1998). O životu u nemačkim koncentracionim logorima pisao je u knjizi Seks i seksualnost in extremis (1993, Ljubljana), a o životu u jugoslovenskim logorima u knjizi Non cogito ergo sum (Ljubljana, 1994). Prerađeno izdanje ove druge knjige objavljeno je u prevodima na srpski, poljski i nemački jezik. Jezernik je autor i urednik nekoliko knjiga o socijalnoj memoriji, među kojima je i monografija Nacionalizacija preteklosti (Ljubljana, 2013), koja je obavljena i u prevodima na hrvatski i engleski jezik. Proširena verzija njegove knjige o izveštajima s putovanja po Balkanu Dežela, kjer je vse narobe (Ljubljana, 1998), objavljena je u prevodima na engleski, turski, poljski, srpski, italijanski, albanski, nemački, bugarski i ruski jezik. Srpski prevod objavljen je u Biblioteci XX vek pod naslovom Divlja Evropa (prevod S. Glišić, 2007), a u Biblioteci XX vek objavljen je i zbornik radova Imaginarni Turčin (prevod A. Bešića i I. Cvijanovića, 2010), koji je uredio Jezernik. Za knjigu o kafi i kafanama (Kava – čarobni napoj, 2012) dobio je u Pekingu 2014. godine nagradu Gourmand Award za najbolju knjigu o kafi. Iz Predgovora Sto godina je proteklo otkako se rodila Jugoslavija i više od četvrt veka otkako je u novim balkanskim ratovima ova zemlja nestala sa geopolitičke karte sveta. I pored toga, sve do danas ona ostaje jedna velika nepoznanica, zagonetka. Doista, naše znanje o Jugoslaviji može nekog da podseti na jednu indijsku priču u kojoj se govori o tome kako su slepi ljudi došli do toga kako izgleda slon tako što su ga dodirivali rukama. Svaki od njih dodirnuo je drugi deo slonovog tela, pa je jedan – dodirnuvši njegovu nogu – utvrdio da liči na drvo, drugi – dodirnuvši slonov rep – da liči na zmiju, i tako dalje. To je, prema nekim verzijama ove priče, izazvalo svađu i tuču između ljudi koji su slušali ova različita mišljenja o slonu. Proces raspada Jugoslavije bio je ispunjen krvavim i tragičnim slikama, iz čega se obično zaključivalo da je već sam način kako se ona raspala ujedno i najbolji dokaz da je bila postavljena na loše temelje, da je sadržavala previše protivrečnosti da bi mogla čestito živeti i preživeti. Ratovi koji su usledili jedan za drugim u 1990-im godinama tumačeni su kao dokaz da se radilo o zemlji sa mnogo istorije, prepunoj netolerantnih nacionalizama. Međutim, takvo gledanje je pogrešno. Razlika između Jugoslavije i drugih nacionalnih država nije bila u nekom višku istorije koji narod nije bio u stanju da svari, niti su njeni nacionalizmi bili toliko netolerantni da se problemi ne bi mogli rešiti pomoću glasačkih kutija. Polazna pretpostavka ove knjige jeste uverenje da razvojni put Jugoslavije nikako nije bio predodređen da teče u pravcu kojim je tekao; mogao je teći i u više drugih pravaca. Ali, kad se onda postavi pitanje zašto on nije tekao u nekom od drugih mogućih pravaca, ubrzo možemo da vidimo da je priča o višku istorije bez osnove, da problem Jugoslavije nije bio u višku nacionalizma, već u njegovom manjku. Ime Jugoslavija je prvi put upotrebljeno u Habzburškoj carevini nakon izbijanja Proleća naroda, kada je upotrebljeno kao ime za romantične snove o modernizaciji i napretku. Baš kao u poznatoj narodnoj pesmi: „Ko je ima, taj je nema; ko je nema, taj je sanja“. Jugoslavija je tada zamišljena kao „zemlja snova“ u kojoj su ujedinjeni svi Jugosloveni, bez obzira na razlike koje su postojale između njih u jeziku, prošlosti i veri, i kao zajednica koja je trebalo da bude dovoljno velika i jaka za uspešno takmičenje u uslovima nove, kapitalističke proizvodnje. Proleće naroda je probudilo narodnu svest i kod naroda na slovenskom jugu. Sima Marković, na primer, nije imao težak zadatak kad je dokazivao da su se i Srbi i Hrvati i Slovenci, nezavisno jedni od drugih, razvili u samostalne moderne narode (Marković 1923: 108). Međutim, u isto vreme kada su se formirala pomenuta tri naroda, pojavljuje se i ime Jugoslavija kao ime koje je uključivalo u „zamišljenu zajednicu“ (Anderson 1983) sve Slovene na jugu Evrope. To znači da Jugoslavija, kao zemlja snova, od samog početka nije bila samo jedna, već je uporedo postojalo više njih, a njihovi protagonisti u takmičenju za srca i umove naroda mogli su da međusobno sarađuju, da jedni drugima protivureče ili da se bore jedni protiv drugih. Međutim, Jugoslavija je uvek bila više od imena. Ako je krajem dvadesetog veka borba različitih gledanja na prošlost i budućnost dovela do raspada Jugoslavije, to ne znači da su snovi o boljoj budućnosti iz kojih se ona iznedrila izgubili na vrednosti. Kako je svojevremeno podsetio urednik magazina The Economist Volter Bedžet, sasvim slično antičkom Talesu, koji je gledajući u zvezde upao u jamu, Jugoslaviju su stvarali sanjari koje su savremenici ismejavali da brinu za ono što ih se ne tiče (Bagehot 1872: 187). A da su snovi o Jugoslaviji bili u skladu sa duhom vremena, najbolje pokazuje već sama činjenica da je ona ostvarena, i to ne samo jedanput, već dvaput u svojoj istoriji. Ona je, zaista, dva puta i nestala sa istorijske pozornice, ali nijednom nije umrla prirodnom smrću: prvi put su je raskomadale neprijateljske sile izvana, a drugi put su je rasparčale domaće snage iznutra (usp. Magaš 1993: vix). U devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka nacionalističke ideje su najviše jačale u ratovima, kao da su ove ideje pravu životnu snagu crple iz prolivene ljudske krvi: što je bilo više prolivene krvi, ideje su bivale jače. Okupljanje pod jasno suprotstavljenim zastavama budilo je u narodima zanos za zajedničku akciju, ostrašćivalo je odvažnost, samopregor i herojstvo, slavoljublje i pohlepu, kao i strah i zebnju. Stoga ova knjiga prati događanja od vremena kada je jugoslovenska misao jačala zbog Francusko-pruskog rata 1870. godine, Hercegovačko-bosanskog ustanka, Srpsko-turskog rata, okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine i Balkanskih ratova, pa sve do Velikog rata, kada je pobedom sila Antante i prihvatanjem principa samoopredeljenja naroda omogućeno osnivanje prve nacionalne države Jugoslovena. Iako su se u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, prvi put u istoriji, našli ujedinjeni skoro svi Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i Crnogorci, Bošnjaci i Makedonci, ona je bila osnovana kao nacionalna država jednog naroda sa tri plemena, odnosno troimenog ili trojed(i)nog naroda, kojeg su geografija i istorija vekovima odvajale. Bez pobede Antante u Velikom ratu i primene načela samoopredeljenja naroda, istaknutog u četrnaest tačaka američkog predsednika Vudra Vilsona, ne bi bilo ni nacionalne države Jugoslovena. Ali ne treba smetnuti s uma da nje ne bi bilo ni onda da političko vođstvo Jugoslovena nije dovoljno ubedljivo predstavljalo svetu i branilo ideju da Jugosloveni, budući jedan narod, iznad svega žele da se ujedine, pri čemu su ovu ideju prihvatali kao svoju. Osnivanje jugoslovenske nacionalne države ujedinjeni narod pozdravio je sa velikim oduševljenjem. Ali borba političkih stranaka, nažalost, ubrzo je dovela do borbe oko pitanja da li su Jugosloveni jedan ili tri naroda, koje je ubrzo počelo da ispunjava čitav politički život Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Već posle petogodišnje političke borbe oko ovog pitanja, narod se na izborima 1923. godine plebiscitarno podelio na tri naroda, koji su tada zajedno napustili put stvaranja jedinstvene države i nacije. Nacionalna država Jugoslavija, dakle, bila je mrtvorođeno dete: prestala je da živi kao država jednog naroda pre nego što ju je kralj Aleksandar nazvao jednim imenom. Sa svojim velikim autoritetom i poštovanjem koje je uživao kod naroda, on bi, možda, i uspeo da joj udahne život. Ali baš je taj strah vodio ruku onoga koji ga je usmrtio u Marselju 9. oktobra 1934. godine. Za osnovne izvore svojih razmatranja nisam pošao od uobičajene prakse da prošlost najbolje spoznajemo iz dokumenata, sporazuma, pisama. Naime, dobro nam je poznato da su mnoga pisma napisana sa težnjom da zavedu onog kome su upućena, da su brojni sporazumi potpisani sa namerom davanja lažnih obećanja, da je stotine dokumenata sastavljeno s ciljem koji u njima nije naznačen čak ni između redova. Lep primer predstavlja Krfska deklaracija koja je poslužila kao pravna osnova osnivanja prve zajedničke države Jugoslovena. Deklaraciju su potpisali Ante Trumbić, u ime Jugoslovenskog odbora i Nikola Pašić, u ime vlade Kraljevine Srbije. Mada su svoje potpise na dokumenat stavili posle višenedeljnih pregovora u kojima je detaljno pretresan sadržaj svake klauzule ponaosob, njeni potpisnici su sadržaj i značaj Deklaracije ne samo shvatali svako na svoj način, nego su je, svako prema svom shvatanju, razrađivali; isto važi i za ostale učesnike pregovora na Krfu jula 1917. godine. Deklarisani cilj pregovora na Krfu bio je ujedinjenje jugoslovenskih državljana Dvojne monarhije sa državljanima kraljevina Srbije i Crne Gore u zajedničku nacionalnu državu. Međutim, u ovom značajnom dokumentu najstarija jugoslovenska država se uopšte ne spominje. Ova prećutana činjenica u dokumentu rečito govori o tome koliko možemo iz tekstova pojedinih političkih dokumenata razaznati prave motive i ciljeve kojima su se rukovodili njihovi autori. Poput drugih događaja koji su se odvijali u proteklom istorijskom periodu, o „zemlji snova“ teško je prosuđivati vodeći se isključivo savremenim trenutkom i savremenim stanjem duha. To što mi danas osećamo pri pominjanju jugoslovenske države ne znači da su i naši preci imali ista osećanja u vreme kada su je stvarali. Otkako je presahla vera u zagrobni život pokojnika sahranjenih u egipatskim piramidama, o njima možemo da razmišljamo kao o monumentalnom apsurdu. Ali nam ta saznanja ne kažu ništa o tome šta su mislili i osećali oni koji su u svoje vreme gradili ta arhitektonska čuda: kako su oni gledali na piramide. A baš to, kako je izgledala Jugoslavija kao zemlja snova političkih vizionara, kako su budili u narodu zanimanje i ljubav za svoje snove i pozivali ga na njihovo ostvarivanje, s jedne, te koji su bili najvažniji graničnici u tim procesima i kakav je bio odnos između snova i njihovog ostvarenja, s druge strane, tema je kojom se bavi ova knjiga.

Autor - osoba Janjić, Sava, jeromonah Naslov Ekumenizam i vreme apostasije / jeromonah Sava (Janjić) Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Prizren : Eparhija raškoprizrenska, 1995 (Beograd : Novi dani) Fizički opis 108 str., [8] str. s tablama (fotogr.) ; 24 cm (Broš.) Napomene Tiraž 2.000 Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Pravoslavna crkva -- Ekumenizam MG26 (N) S A D R Ž A J EKUMENIZAM U VREME APOSTASIJE JERES NAD JERESIMA POČECI EKUMENIZMA CARIGRADSKA ENCIKLIKA IZ 1920. GODINE SERGIJANIZAM U RUSKOJ CRKVI SVETSKI SAVEZ CRKAVA EKUMENIZAM PATRIJARHA ATINAGORE — „VREME DOGMATA JE PROŠLO“ PATRIJARH DIMITRIJE – NA STRANPUTICI SVOGA PRETHODNIKA APOSTOLI EKUMENIZMA SPEKTAKLI SVETSKOG SAVEZA CRKAVA KOKETIRANJE SA ISLAMOM I DRUGIM RELIGIJAMA PARLAMENT SVETSKIH RELIGIJA SINKRETISTIČKA PAPAZJANIJA – KANBERA 1991. GLASOVI SAVESTI I OBRAČUNI SA NJIMA NASTAVAK APOSTASIJE NOVI VASELJENSKI PATRIJARH VARTOLOMEJ EKUMENISTIČKA (TRAGI)KOMEDIJA NA UPSALI UNIJA SA MONOFIZITIMA PATRIJARH DIODOR NA BRANIKU PRAVOSLAVNA SABOR U CARIGRADU – 1993. G. PAPISTIČKA EKLISIOLOGIJA CARIGRADA TEŽNJE ZA REORGANIZACIJOM DIJASPORE UNIJA U BALAMANDU – POBEDA VATIKANSKE DIPLOMATIJE PAPIZAM KAO „SESTRINSKA CRKVA“ OBRAČUN SA SVETOGORSKIM ZILOTIMA A ŠTA KAŽU KANONI SVETIH SABORA? CILJEVI EKUMENIZMA ŠTA ČINITI? Sava (svetovno Dragutin Janjić; Dubrovnik, 6. decembar 1965) pravoslavni je arhimandrit i iguman Manastira Visoki Dečani. Rođen je 1965. godine u Dubrovniku. Rođen je u porodici oca Srbina i majke Hrvatice. Još kao dete sa porodicom se preselio u Trebinje, gde je proveo period školovanja i mladosti, završio osnovnu i srednju školu. Studirao je engleski jezik na Beogradskom Univerzitetu. U manastir Crna Reka došao je 1989. godine. Tu je proveo nekoliko godina. Zajedno sa ostalim bratstvom prešao je u manastir Dečane, sa željom da povrate duhovni ugled ove zadužbine kralja Stefana Dečanskog. Rukopoložen je u čin jerođakona 4. juna 1992. godine, a 8. januara 1993. u čin jeromonaha. Po manastirskom poslušanju, počev od 1994. godine bavi se informacionim tehnologijama. Uspeo je da Crkvu približi novoj tehnici. Zahvaljujući njemu tokom čitave NATO agresije i kosovske krize svet je imao informacije koje se nisu mogle naći na drugom mestu. Nakon toga bio je sekretar vladike raško-prizrenskog Artemija. Zajedno s njim i Momčilom Trajkovićem putovao je tokom 1998. i 1999. godine svetom pokušavajući svetskim državnicima da objasni istinu o stanju na Kosovu i Metohiji. Bio je član SNV Kosova i Metohije. Godine 2011. je na predlog episkopa raško-prizrenskog Teodosija izabran za igumana manastira Visoki Dečani. Ekumenizam ili vaseljenizam (grč. οικουμενισμός – „ekumenizam, vaseljenizam, ekumenstvo, vaseljenstvo“) je eklisiološki pojam kojim se označavaju težnje, nastojanja i pokreti usmereni ka zbližavanju, saradnji, pomirenju i jedinstvu hrišćanskih crkava. Pojam je proistekao iz prvobitnog koncepta o hrišćanskoj ekumeni, odnosno hrišćanskoj vaseljeni, kao opštoj zajednici svih hrišćana. Dok se međureligijski dijalog odnosi na sve religije, ekumenizam je dijaloški napor unutar hrišćanskih crkava. Za razliku od unijaćenja (na primer, odvajanje od Pravoslavne crkve radi uključivanja u Katoličku crkvu), u ekumenizmu se naglašava ravnopravan dijalog među hrišćanskim konfesijama, ono što je pojedinim crkvama zajedničko i ide se za potvrdom duhovnoga i moralnog poslanja Hristove Crkve. Ekumenizam je nastao u 19. veku unutar protestantskih crkava (ekumenski pokret). Unutar Katoličke crkve zagovornici ekumenizma u 19. veku su bili: J. H. Njuman, D. Mercier, J. J. Štrosmajer, a u 20. veku benediktinci iz Čevetohena u Belgiji, dominikanski centar Istina u Parizu, a svojim ekleziološkim radovima dominikanac Kongar. Nakon Drugog vatikanskog koncila (1962–1965) Katolička crkva je prihvatila osnovna načela ekumenizma i načelno je odustala od daljeg unijaćenja. (Dekret 2. Vat. Sabora: Unitatis redintegratio 1964) Razvoj ekumenskog pokreta Počeci Počeci ekumenskog pokreta stavljaju se u 1805. godinu, kada se protestantski, baptistički misionar Viljem Keri (engl. William Carey) založio za osnivanje „opšteg udruženja“ svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom njegovih misionarskih aktivnosti u Africi, kada je na delu uvideo slabost hrišćanstva usled njegovih unutrašnjih podela. Crkve koje su delovale misionarski, počele su sa osnivanjem različitih društava, sve u cilju usklađivanja njihovog misionarskog delovanja. U to vreme osnovana su u Londonu udruženja „YMCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade muškarce“). „YMCA“ je 1894. imalo oko deset hiljada odeljenja po celom svetu, sa četiri miliona članova. Uskoro su osnovana i ženska udruženja. Ema Roberts je tako osnovala kružok za molitveno ujedinjenje, a gospođa Kinerd je u Londonu organizovala dobrotvorno društvo za pomoć mladim ženama. Ta dva društva su se ujedinila 1897. i dobila naziv „YWCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade žene“). Ove organizacije su delovale na principima humanističkih doktrina. Krajem 19. veka osnovana je i „Svetska studentska hrišćanska federacija“ (engl. World Sudent Christian Federation). Valja pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje „Jevanđelska alijansa“, a 1914. je osnovana „Svetska alijansa za unapređenje internacionalnog prijateljstva preko Crkava“. Može se smatrati da su ovakva udruženja predstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine 1854. osnovan je ekumenski savet. Tokom vremena, rad ovog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u Edinburgu (engl. Edinburgh) u Škotskoj, što predstavlja zvanični početak ekumenskog pokreta. Ovde je i pojam ekumenizma po prvi put upotrebljen u njegovom sadašnjem značenju. Želja je bila da se izbegne pojam „internacionalni“ koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam „ekumenski“ (prema istočnom izgovoru grčkog „ikumenski“) ukazuje na sveukupnost bez podela. Konferencija u Edinburgu bila je naslovljena „Međunarodna misionarska konferencija“ (engl. International Missionary Conference). Na ovoj konferenciji je ustanovljeno stalno povereništvo koje je trebalo da usklađuje ekumenske aktivnosti u skladu sa predlozima i idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je naziv „Život i rad“ (engl. Life and Work). Za njega se posebno zalagao luteranski episkop iz Upsale Natan Zoderblom (engl. Nathan Soderblom) (1866–1931). Ovo povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa crkava prema društvu. Godine 1925. u Stokholmu je održana konferencija ove organizacije pod nazivom „Opšta hrišćanska konferencija Života i rada“ (engl. Universal Christian Conference of Life and Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta „Život i rad“ (engl. Life and Work) dao je luteranski arhiepiskop Sederblum (engl. Soderblom), kasniji dobitnik Nobelove nagrade za mir. Donosimo odlomak iz Zvaničnog izveštaja sa ove konferencije u kome se apeluje na poslušnost Bogu koji želi jedinstvo hrišćana: „Ako pravednost vaša ne bude veća od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u carstvo Božje. Crkva veoma mnogo sluša čoveka a veoma malo Boga... Da bismo čuli glas Božji neophodno je da se molimo.“ Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za povereništvo Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega onim koje su predstavljale uzrok podela među hrišćanima. U Lozani je 1927. održana konferencija Vere i Poretka (Faith and Order), koja je predstavljala početak redovnih sastanaka na kojima su se razmatrala dogmatska pitanja uz učešće različitih hrišćanskih crkava. U Edinburgu je 1937. održana još jedna konferencija na kojoj je prisustvovalo pet nezvaničnih posmatrača Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu: „doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje“. Ova dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo „Život i Rad“ bilo inspirisano liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel, i bavilo pre svega društvenim i haritativnim problemima, povereništvo „Vera i Poredak“ se bavilo prevashodno teološkim pitanjima, i svoju inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za postizanje napretka na doktrinarnom planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta saglasnost da i jedan i drugi metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu postizanja jedinstva među hrišćanima. Godine 1912. stvoren je i treći ekumenski pokret koji je nosi naziv „Internacionalni savet misija“. On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih društava. Svetski savet crkava Tako su se ove dve organizacije spojile i – 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski savet crkava (World Council of Churces – WCC). Pored toga, organizacija Vera i Poredak je nastavila da postoji i kako posebno telo. Nakon konferencije koja je održana u mestu Santijago Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala Lumpuru u Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije organizacije Vera i Poredak do danas. Danas ogrankom Vera i Poredak upravlja komisija od 120 članova. Predstavnici Pravoslavne crkve u današnjem sastavu su Arhiepiskop Albanski Anastasios, profesor Jovan Krisavgis iz Grčke pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz Ruske pravoslavne crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana Ibrahim iz Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz Rumunske PC, dr Roman Juriga iz Pravoslavne crkve Češke i Slovačke, o. Jan Kulazuk iz Poljske, Makarije Arhiepiskop Kenije i Irinupolisa, o. Mihail Naim iz Antiohijske Patrijaršije, sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske pravoslavne crkve, Vladimir Šmali iz RPC, Konstac Tarasar iz Pravoslavne crkve Amerike, Nakon osnivanja SSC je trebalo da održi prvu opštu skupštinu 1941. godine. Međutim, pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948. „Vera i Poredak“ i Život i Delovanje“ ušle su u SSC. U SSC je oformljen centralni odbor koji svakih šest do sedam godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje volja članica da nastave svoje delovanje u SSC a određuju se i smernice za budući rad. 1952. godine carigradski patrijarh Atinagora izdao je encikliku u kojoj poziva sve poglavare pomesnih pravoslavnih crkava da se pridruže Svetskom savezu crkava. Već od 1952. pojedine pravoslavne crkve počele su da se uključuju u SSC, a 1955. g. Vaseljenska patrijaršija šalje svoje stalne predstavnike u centralu SSC, u Ženevi. Godine 1959. centralni komitet SSC se sastaje na Rodosu sa predstavnicima svih pravoslavnih crkava. 1964. godine patrijarh Atinagora se susreo rimskim papom u Jerusalimu. Susret pape Pavla VI i patrijarha Atinagore u Jerusalimu bio je prvi susret poglavara Rima i Carigrada u poslednjih 526 godina, tačnije od susreta u Ferari između patrijarha Josifa II i pape Evgenija IV. Pošto su zajednički pročitali molitvu Oče naš, izmenili celiv mira i zajednički blagoslovili narod, na kraju je patrijarh darivao papu arhijerejskom panagijom, sa predstavom Gospoda kao učitelja, simbolom episkopske časti pravoslavnih jerarha. 7. 12. 1965. godine Carigrad i Rim ukidaju uzajamne anateme iz 1054. godine. „Imamo mnoge razlike, kažu. Koje? Filiokve? Pa, on postoji još od 7. veka, a Crkve se nisu razdvojile. Primat i nepogrešivost? Šta se to nas tiče! Neka svaka crkva drži svoje običaje. Ako to želi Katolička crkva neka to drži. Ali vas pitam, gde je ta nepogrešivost danas, kada papa ima stalni petnaestočlani savet koji odlučuje... Teološki dijalog neće doneti rezultate. Nismo spremni i trebaće nam vekovi. Samo je jedan dijalog moguć - dijalog ljubavi.” – Vaseljenski patrijarh Atinagora Od 1971. SSC ima tri ogranka koje međusobno usklađuje centralni odbor. Prvi ogranak nosi naziv „Vera i svedočanstvo“. U njenom okviru dela i organizacija „Vera i Poredak“ koja se bavi doktrinarnim pitanjima. Drugi ogranak se naziva „Pravednost i služenje“ i bavi se praktičnim problemima u odnosima crkava članica i prema svetu. Treći ogranak je „Odgoj i obnova“. On se bavi pitanjem obrazovanja. Od 24. jula do 10. avgusta 1983. u Vankuveru je održan veliki skup Svetskog saveza crkava. Služena je protestantska misa kojoj je prisustvovalo oko 3.500 hrišćana iz raznih krajeva sveta. Službu je služio arhiepiskop kenterberijski Robert Ransi sa dve sveštenice, dok su pravoslavni, rimokatolici i monofiziti učestvovali u proiznošenju jektenija. Od 7–20. februara 1991. godine u Kanberi, u Australiji, održan je 7. Generalna konferencija SSC. Na njoj su pored predstavnika brojnih protestantskih crkava, učestvovali i predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava (osim jerusalimske Patrijaršije koja je istupila iz SSC) kao i predstavnici Vatikana na čelu sa kardinalom Edvardom Kasidijem. Na ovom skupu je usvojen jedan veoma zanimljiv dokument pod imenom „Jedinstvo crkve kao opštenje: Dar i poziv“. SSC upućuje ovaj dokument kao apel svim crkvama kako bi prihvatile sedam osnovnih teza „u cilju punog vidljivog jedinstva“: međusobno priznanje krštenja prihvatanje Nikejsko-carigradskog Simvola vere kao zajedničkog izraza apostolske vere evharistijsko opštenje međusobno priznavanje sveštenstva zajedničko svedočenje evanđelja zajedničko delovanje u cilju očuvanja mira i poretka u svetu omogućavanje parohijama i zajednicama da izraze na odgovarajući način lokalni stepen postojećeg opštenja. Različiti pristupi hrišćanskom jedinstvu Pravoslavna crkva i ekumenizam Pravoslavna crkva je od samog početka uzela značajno učešće u radu ekumenskog pokreta. Jedan od najznačajnijih dokumenata je enciklika Carigradske patrijaršije iz 1920: U enciklici se, između ostalog, kaže: „Naša crkva smatra zbližavanje među crkvama i njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima postoje. Prema našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korisno na mnogo načina za stvarne interese svake pojedinačne crkve i čitavog hrišćanskog tela, a takođe i za pripremanje i napredovanje prema blagoslovenom jedinstvu koje će se ostvariti u budućnosti u skladu sa voljom Božjom.“ Valja pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom pokretu dao i German Tiatirski. Smatra se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920. Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog izlaganja sa konferencije u Lozani održane 1927: „Iako Pravoslavna crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom ponovnog uspostavljanja jedinstva crkva, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj jedna crkva, smatrajući sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa njom moraju ući u nju“. German dalje navodi Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli prvom: „U slučajevima kada se neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju neposlušnost bilo kom opštem ili katoličanskom (= sabornom) autoritetu, čovek sposoban da rasuđuje biće u pravu kada zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih ne prihvataju“. U nastavku German zaključuje da je slaganje potrebno samo u stvarima koje se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje, koje su to stvari, i predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je „to već određeno u starim simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora. Sledstveno, učenje drevne i nepodeljene Crkve prvih osam vekova, slobodno od svakog pitanja koje nema direktne veze onim u šta verujemo, mora i danas predstavljati osnovu ponovnog ujedinjenja Crkava.“ Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) je danas partner u teološkom i ekumenskom dijalogu svim verskim zajednicama sveta, posebno Katoličkoj Crkvi. Godine pristupanja pravoslavnih crkava: Carigradska patrijaršija – Carigrad, avgust 1947. Aleksandrijska patrijaršija – Egipat 1948. Antiohijska patrijaršija – Damask, decembar 1946. i 1952. Jerusalimska patrijaršija – decembar 1946, i 1961. Ruska patrijaršija – Nju Delhi, 1961. Srpska patrijaršija – Beograd 1965. Rumunska patrijaršija – Nju Delhi 1961. Kiparska crkva, Nikozija, novembar 1946. Grčka crkva – Atina 1947. Poljska pravoslavna crkva – Nju Delhi 1961. Gruzijska pravoslavna crkva – Pariz 1962. Čehoslovačka crkva – Ženeva 1966. Američka pravoslavna crkva – Evanston 1954. Japanska pravoslavna crkva – Ženeva 1973. Pravoslavna antiohijska arhiepiskopija u Americi – Evanston 1954. Rimokatolička crkva i ekumenizam Rimokatolička Crkva još uvek zvanično ne učestvuje u radu SSC, ali učestvuje u mnogim ekumenskim inicijativama na zbližavanju crkve. Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu nije bilo zamislivo. Papa Pije IX je u svojoj enciklici Syllabus of Errors (1864) osudio modernizam. Papa Pije XI je u encilkiki Mortalium Animos (1928) osudio duh ekumenizma koji je izrastao na protestantskim osnovama, i pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom Crkvom. Pre toga je, 1848. objavio encikliku „In suprema Petri Apostoli Sede“, u kojoj je pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na „povratak“ u Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao i njegov poziv „Arcano Divinae Provindentiae consilio“ od 1868. pisan u istom tonu. Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka vođeni su nezvanični razgovori između pojedinih Anglikanskih i Rimokatoličkih teologa u kojima su sa Anglikanske strane učestvovali laik Čarls L. Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa Katoličke kardinal Desir Jozef Marcir (Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti obnavljanja jedinstva među ovim Crkvama. Otac Pol Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary White) osnovali su Anglikanski red Franciskanskih monaha i sestara društva za jedinstvo (1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima. Oni su i u narednim godinama nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je prihvaćena „Oktava Molitve“ za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva. Papa Lav XIII je pokazao posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu. Tako se on u svojoj besedi o Sv. Kirilu i Metodiju, 1880. obratio Slovenima enciklikom „Grande munus christiani nominis propagandi“ naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao svoju žarku želju za postizanjem jedinstva sa Istočnim Crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u apostolskom pismu „Praeclara gratulationis“ ponudio Pravoslavnim Crkvama ujedinjenje sa Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku Crkvu. U tom smislu je čak naredio da se iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom „Pontifex maximus“, a na suprotnoj je stajao natpis „Da bude jedno stado i jedan pastir“. Početkom 20. veka na patrijarškom tronu u Konstantinopolju nalazio se patrijarh Jeremija III. On je 1920. objavio encikliku u kojoj je pozivao pravoslavne da ostanu verni svom predanju ali i da budu otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski patrijarh je 1920. u svojoj enciklici, nazvao hrišćane koji nisu Pravoslavni „rođacima“ koji su „deo doma Hristovog“. Papa Pije XI je pokazao veliko interesovanje za pravoslavlje. Od 1922. do 1939. on je objavio preko dvadeset dokumenata koji su se ticali pravoslavnih. Izvršio je i reorganizaciju Pontifikalnog Orijentalnog (Istočnog) Instituta, koji je bio osnovan 1917. godine. Između ostalih, osnovao je i rusku višu školu u Rimu. Od 1925. Benediktinsko udruženje je, molitvama i studijama, činilo značajne napore za prevazilaženjem podela među hrišćanima, naročito u odnosu prema Pravoslavnima. Od 1939. u Čevtognu je postojala kuća u kojoj su živele dve grupe monaha, Latina i Vizantijskog obreda koje su vršile bogosluženja jedna pored druge. Naročit doprinos Katoličkom prihvatanju ekumenskog pokreta dao je Iv Kongar (Yves Congar), koji je 1937. objavi knjigu „Podeljeno hrišćanstvo“. On je postavio temelje koji će svoje rezultate pokazati naročito na Drugom Vatikanskom Saboru. Kongar je u početku bio ućutkivan od strane Vatikana, da bi nakon ovog sabora, njegov stav preovladao. Godine 1932, Pjer Pol-Irinej Kuturijer (Pere Paul - Irenee Couturier) je sastavio koncept o trodnevnoj molitvi za jedinstvo hrišćana. Ova inicijativa se poklopila sa nedeljom molitve za hrišćansko jedinstvo (od 18. do 25. januara). On je inicirao i međukonfesionalni dijalog u manastiru Domb (Trappe des Dombes). Tu su se održavali redovni godišnji sastanci, a učesnici su postali poznati kao Dombska grupa. Oni su imali nezavisni status, ali su mnoge od njihovih ideja kasnije prihvaćene te su postale i zvanični dokumenti različitih. U svakom slučaju Rimokatolička crkva je bila prilično zatvorena prema ekumenskom pokretu, smatrajući ga protestantskim pokretom. Sebe je, pak, videla kao jedinu istinitu crkvu kojoj se ostali mogu samo priključiti i koja u suštini nema šta da promeni kod sebe ili prihvati od drugih. U tom smislu govori i enciklika Pija XI iz 1928. Mortalium animos koja osuđuje ondašnja ekumenska kretanja i nezvanične ali prilično duboke kontakte Katoličkih zvaničnika sa drugim hrišćanskim konfesijama. Ovaj stav je papa nešto ublažio dvadesetak godina kasnije. Godine 1949. objavljena je Instrukcija Sv. Oficija De motione oecumenica (Ekumesnki pokret), što je predstavljalo izvesno zvanično otvaranje. Sada je dopušten ravnopravan dijalog ovlašćenih sveštenih lica sa nekatolicima. Situacija se naročito promenila kada je za papu izabran Jovan XXIII. On je dugo godina službovao u Bugarskoj i Carigradu, gde je bio apostolski delegat. Službovanje među pravoslavnima je verovatno učinilo da on postane vatreni pobornik jedinstva hrišćana. Već nakon nekoliko meseci od početka svog pontifikata papa je 1959. najavio vaseljenski sabor. Sledeće godine je osnovao Sekretarijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva (Secretariatus ad unitatem christianorum promovendam). Ovaj sekretarijat je nakon dve godine (1960) proglašen za jednu od komisija za pripremu budućeg sabora, te je tako još više dobio na značaju. Drugi vatikanski sabor je doneo dosta promena. Rimokatolička Crkva se u priličnoj meri otvorila za dijalog sa nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim Crkvama. Dekretu o ekumenizmu Sabor se založio za istiniti dijalog jer bi „svako zataškavanje teškoća ili odstupanje od načela i verskih istina značilo ne dijaloški ekumenizam nego lažni irinizam, kompromis i neekumenizam“ (I, d). Ovom prilikom rimokatolička crkva je u više navrata definisala svoj stav prema nekatolicima. Kao ilustraciju navodimo deo sa samog početka trećeg poglavlja koji je naslovljen „Odnos između odeljene braće i Katoličke Crkve“. Tu se, između ostalog kaže da su tokom vekova nastajale razne nesuglasice te da su u raznim prilikama „znatne zajednice odvojene od punog zajedništva Katoličke crkve, i to katkad ne bez krivice ljudi sa obe strane. A oni koji se sada u takvim zajednicama rađaju i napajaju verom u Hrista ne mogu se optužiti za greh odeljenosti, pa ih Katolička Crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni naime koji u Hrista veruju i koji su valjano primili krštenje, tvore neko, iako ne savršeno, zajedništvo sa Katoličkom Crkvom“. Svakako, i u ovom dokument je Katolička Crkva zadržala stanovište po kome se „samo u Katoličkoj Crkvi Hristovoj, koja je opšte pomagalo spasenja, može dosegnuti sva punoća spasonosnih sredstava“ (isto, d). Kao moto svoga ekumenizma Katolička Crkva uzima izraz Sv. Avgustina In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas (U bitnom jedinstvo, u nebitnom sloboda u svemu ljubav). Nakon Drugog vatikanskog sabora, Rimokatolička crkva je umnogome promenila svoj dosta tvrdi stav prema nekatolicima. Pomenute odluke ovog sabora otvorile su vrata dijalogu. Svakako, i u pomenutim dokumentima i u pristupu Katoličke crkve dijalogu još se primećuje dosta jaka nota ekskluzivnosti, tako da nisu bez ikakve osnove optužbe čak i nekih katoličkih teologa da je takav ekumenizam u stvari pokušaj uvođenja drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku Crkvu, odnosno da je dotadašnji kruti stav samo zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička Crkva jedina Crkva Hristova. U svakom slučaju, Drugi Vatikanski Sabor je otvorio vrata dijaloga – „Zato, ove odvojene Crkve i zajednice kao takve, premda verujemo da pate od nedostataka, ni na koji način nisu lišene značaja i važnosti u tajni spasenja“ (Unitatis redintegratio, 3). Apostasija (grč. αποστασία) je termin u religiji koji označava otpadništvo od vere, a time i crkve, i predstavlja jedan od najtežih grehova u većini religija. Apostasija u pravoslavlju Apostasija u pravoslavlju predstavlja odbacivanje Gospoda Isusa Hrista (prestanak verovanja u Njega kao Sina Božjeg, Iskupitelja i Spasitelja), i prelazak u neku drugu religiju, rodnoverje-neopaganizam, satanizam ili gubitak religije - ateizam, agnosticizam ili antiteizam. To odvajanje (temelji se na slobodnoj volji) od jedinstva sa Hristom, znači isključenje iz Crkve Hristove vidljivim aktom Crkvene vlasti, a koliko je to težak greh, objašnjava nam Sveti Pavle: „Kad neko prestupi Mojsijev zakon bez milosti umire u prisustvu dva ili tri svedoka. Koliko goru kaznu mislite da će zaslužiti onaj koji pogazi Sina Božijega i krv saveza, kojom je osvećen smatra nečistom i ogreši se ο Duha blagodati.` (Jev 10, 28–29). U Crkvenom pravu, apostasija označava otpadništvo, odmetanje, odstupanje, odvajanje, od Pravoslavne Vere i Crkve. Najteži prestup protiv Vere jeste kada se jedno kršteno lice odmetne (odrekne) te Vere i pređe u neke druge religijske skupine, čiji sledbenici ne priznaju Isusa Hrista za Sina Božjeg i Iskupitelja od greha, smrti i đavola. Svako odricanje od Vere čini prestup koji se označava tehničkim terminom: apostasija. Lice koje se odreklo Vere zove se apostata. Pripadnik Pravoslavne Vere, koji se samovoljno odrekne Hrišćanstva, postaje za Crkvu i Hrista, tuđ odnosno stran. Iako je ovim prestupom sam sebe osudio pred Crkvom i time se odrekao svih prava u njoj, ipak je Crkva takve apostate osuđivala i izricala im najtežu kaznu - kaznu isključenja iz Crkve (ekskomunikacija). Primera otpadništva od Hrišćanstva najviše je bilo u vreme progona Crkve i Hrišćana od strane rimskih vladara prva tri veka, za vreme Nerona, Trajana, Marka Aurelija, Decija Trajana, a naročito za vreme Dioklecijana, njegovih suvladara i najbližih naslednika (284–312). U periodu od 313. do 323. gonjenje je bilo ređe. Iako su po vestima savremenika stotine hiljada hrišćana izginule kao žrtve ovog gonjenja, ipak hrišćanstvo nije oslabljeno, nego je samo sjajno manifestovalo svoju nepokolebljivu veru u Gospoda Hrista. Zbog velikih mučenja tokom ovih progona, mnogi mučenici nazvani su velikomučenicima. Međutim, bilo je i hrišćana koji su bili maloverni, te su se pod različitim pritiscima odricali svoje prave Vere, i prinoseći žrtve mnogobožačkim idolima, postajali su mnogobošci. U hrišćanskoj Crkveno-pravnoj literaturi, takvi „hrišćani“ nazivani su pali (grč. πάραπεπτωκότες) – 10. kanon Prvog vaseljenskog sabora. Pristup apostasiji u istoriji Apostasija je mogla biti svojevoljna, svesna, odn. namerna, kao kod poslednjeg rimskog mnogobožačkog cara Julijana (361–363); upravo zbog otpadništva od Hrišćanstva i nazvan je Apostat – Otpadnik (grč. Αποστάτης). Češći slučajevi apostasije bili su iz malodušnosti, odnosno straha. U početku gonjenja Hrišćanstva, mnogi hrišćani su se odricali Vere, i time sami sebe isključivali iz Crkve i gubili sva prava, a Crkvene vlasti su to, nažalost, samo morale konstatovati kao žalosnu činjenicu, odnosno kao veliki greh. Ali, apostata je i dalje živeo i to kasnije u hrišćanskoj državi, te je i u njoj takvoj gubio pojedina prava, jer je apostasija smatrana za javni prestup, i nije postojala zastarelost prestupa. U grčko-rimskoj carevini hrišćanska vera je postala u IV veku državnom verom, i od pripadanja toj veri zavisilo je za dotične uživanje odnosnih građanskih prava. Prelaz, otpadništvo iz iste vere u judejstvo ili mnogoboštvo, neznaboštvo podlegalo je kazni. U Teodosijevom Kodeksu (438) ceo sedmi naslov, titula XVI knjige govori isključivo ο apostasiji (De apostatis). Car Gracijan konstitucijom 381. godine lišava prava intestabiliteta (prava svedočenja pred sudom i pravljenja testamenta) svakog onog hrišćanina koji otpadne i pređe u neznaboštvo ili u judejstvo prema kaznama pri caru Konstanciju II. Pored intestabiliteta, apostate su potpadale i infamiji (gubitak građanskih prava ili gubitak pojedinih prava i povlastica u Crkvi), a u vreme cara Justinijana, polovinom 6. veka, takođe i izgonu iz države. Državni zakoni protiv apostata bili su na snazi za sve vreme dok je postojala Vizantijska carevina; isto kao što su slični zakoni važili za apostate uvek i u drugim hrišćanskim državama. Crkvene kazne za apostasiju određivale su se prema okolnostima pod kojima je ona učinjena, i prema tome da li je počinilac običan vernik, svetovnjak, laik ili je član crkvenog klira, tj. klirik. Prema svetim kanonima, Crkvene vlasti su apostate, koji su ostajali uporni u prestupu, kažnjavale i klirike i laike, isključenjem iz crkvene zajednice, tj. anatemom. Međutim, oni koji su otpadali od Vere bez prisile, tj. svojevoljno, pa su tražili oproštaj od Crkve, i da se ponovo vrate u krilo Crkvene zajednice, ako su bili svetovljaci, laici, odlučivani su od Svetog Pričešća za sav život, a ako su bili klirici, sveštenoslužitelji ili crkvenoslužitelji – isključivani su iz crkvene zajednice. Ako je prestup apostasije učinjen (a najčešće je tako bilo) iz straha, svetovnjak se kažnjavao na pokajanje i bez Svetog Pričešća za 12 godina, a svešteno lice, klirik, mogao je da zadrži čin i obeležja sveštenog lica ali bez prava na sveštenodejstvo (Apostolsko pravilo 62; 11. kanon Prvog vaseljenskog sabora; 1,2,3,4. kanon Ankirskog pomesnog sabora; i 73. pravilo Sv. Vasilija Velikog). MG26 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez labaviji, i fali rikna, sve ostalo uredno! Žil Vern Čenseler, Zlatna knjiga Beograd, Štamparija Privrednik, 1938. Dnevnik putnika kazalona Ilustrovao: Đorđe Lobačev. Knjiga broj 76, februar 1938. Tvrd povez, strana 156. G. Kazallon je mislio da bi rezervacija prolaza na teretnom brodu od Charlestona do Liverpoola bio šarmantan način da se vrati u svoju englesku domovinu. Kad bi samo znao! Pomahnitali pomorski kapetan, katastrofa u skladištu, oluje, ugnjetavajuća vrućina, morski psi i glad samo su neki od mnogih nevolja koje muče i putnike i posadu. Hoće li netko od njih preživjeti olupinu Chancellora? Žil Vern pisac, vizionar, rodonačelnik moderne naučne fantastike. Njegovi romani su potsticali maštu čitalaca širom sveta, bilo da se radnja odvijala u nekom zabitom kutku Afrike ili na putu ka Mesecu. Pred vama su ilustracije prvog izdanja `Put na Mesec` koje se pojavilo pre više od sto godina u okviru izdavačke kuće J.Hetzel & Cio iz Pariza. Barbiken i clanovi Gan kluba su došli na ideju da ispale projektil iz džinovskog topa Kolumbija u pravcu Meseca. Uz tipičnu američku poslovnost ide i praktična strana ovog poduhvata: ubuduće bi za projektil bili okačeni `vagoni` prepuni turista željnih da provedu vikend na Mesecu! Vizija Žila Verna bi mogla da bude ostvarena u drugoj polovini ovog veka. O romanu Putovanje na Mesec Laka, šaljiva fantazija o tri imućna čoveka koji nakon američkog građanskog rata grade ogroman topovski projektil kojim se lansiraju na Mesec. Deo priče koji govori o projektilu i letu do Meseca zasnovan je na dobrim proračunima i, za ono vreme, pouzdanim podacima. Kasnije će se pokazati da su neke činjenice iz ovog romana neobično slične sa programom Apolo. - Vernov projektil u romanu se zove Columbiad, a komandni modul Aplola 11 Columbia. - Posada u obe letelice je tročlana. - Dimenzije projektila su veoma bliske dimenzijama Apolovog modula. - Vernovo putovanje počinje na Floridi, baš kao i misije Apola. Uz ovo treba napomenuti da je izgleda i Vernu bilo poznato da je mnogo lakše i jeftinije lansirati letelicu sa Zemljinog ekvatora (ili bar što bliže njemu) nego sa većih geografskih širina – a za to je Florida idealno mesto u SAD. Ono što je međutim sasvim nerealno u poduhvatu izbacivanja posade u topovskom projektilu je ogromna početna brzina potrebna za takav let da bi se letelica oslobodila Zemljine gravitacije. Tu brzinu ljudska posada ne bi mogla da preživi. Ovaj roman je ostavio vidnog traga u kasnijoj literaturi i filmu. Vernova priča je inspirisala prvi SF film, Putovanje do Meseca (A Trip to the Moon), koji je snimljen 1902. u režiji slavnog Žorža Melijesa. Pola veka kasnije, 1958. snimljen je drugi film: Od Zemlje do Meseca (From the Earth to the Moon). Zatim su sledile i neke TV adaptacije itd. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Rastanak s identitetom - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2014 Broj strana: 204 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Čo­lo­vić (1938, Be­o­grad), et­no­log i iz­da­vač (Bi­bli­o­te­ka XX vek). Naj­po­zna­ti­je knji­ge: Di­vlja knji­žev­nost (1985), Bor­del rat­ni­ka (1993; pre­vodi na ne­mač­ki 1994. i fran­cu­ski 2005. i 2009), Po­li­ti­ka sim­bo­la (1997; pre­vo­di na en­gle­ski 2002. i polj­ski 2002), Et­no (2006; pre­vod na polj­ski 2007) i Bal­kan – te­ror kul­tu­re (2008; pre­vo­di na polj­ski 2006, en­gle­ski 2011, ne­mač­ki 2011 i ma­ke­don­ski 2012). Do­bio Her­de­ro­vu na­gra­du (2000), or­den vi­te­za Le­gi­je ča­sti (2001), na­gra­du Be­o­grad­skog cen­tra za ljud­ska pra­va “Kon­stan­tin Ob­ra­do­vić” (2006), na­gra­du “Vitez po­zi­va” (2010), zva­nje po­ča­snog dok­to­ra Var­šav­skog uni­ver­zi­te­ta (2010) i me­da­lju “Kon­stan­tin Ji­re­ček” (2012). Pred­go­vor Na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet kao ne­pri­ko­sno­ve­na, ta­ko­re­ći sve­ta vred­nost do­šao nam je s ra­tom de­ve­de­se­tih, kao jed­na od nje­go­vih glav­nih te­ko­vi­na. Ob­reo se ovaj iden­ti­tet i u fol­klor­nim ver­zi­ja­ma pri­ča o po­li­ti­ci i ra­tu, ta­ko da sam se s njim naj­pre sreo u tom “for­ma­tu”, kad sam se za­in­te­re­so­vao za “fol­klor, po­li­ti­ku i rat”, što je te­ma mo­je knji­ge Bor­del rat­ni­ka. To me je pod­sta­klo da se u na­uč­noj li­te­ra­tu­ri oba­ve­stim o po­re­klu ter­mi­na i nje­go­vim ra­znim zna­če­nji­ma i tu­ma­če­nji­ma, pa sam to iz­lo­žio pod na­slo­vom “Iden­ti­tet iden­ti­te­ta”. U mo­joj sle­de­ćoj knji­zi – Po­li­ti­ka sim­bo­la iden­ti­tet je do­bio još vi­še me­sta, jer sam, is­tra­žu­ju­ći ovo­ga pu­ta no­ve srp­ske po­li­tič­ke mi­to­ve, na­šao da je tu iden­ti­tet (na­ci­o­nal­ni, et­nič­ki, kul­tur­ni) ako ne glav­na, ono sva­ka­ko jed­na od glav­nih te­ma, što je na­ve­lo ame­rič­kog iz­da­va­ča ove knji­ge da u nje­nom na­slo­vu sim­bo­le za­me­ni iden­ti­te­tom, pa se to iz­da­nje zo­ve Po­li­tics of iden­tity in Ser­bia. Ima­la bi re­zo­na i slič­na pro­me­na u na­slo­vu mo­je knji­ge Bal­kan – te­ror kul­tu­re, ko­jom bi na me­sto kul­tu­re do­šao iden­ti­tet, jer je na nje­nim stra­ni­ca­ma reč o kul­tu­ri kao tvr­đa­vi tzv. na­ci­o­nal­nog bi­ća, ko­ja se za­to mo­ra bra­ni­ti, ako tre­ba, i oruž­jem. Me­đu­tim, upr­kos ovoj mo­joj kon­ti­nu­i­ra­noj za­o­ku­plje­nosti iden­ti­te­tom, do­sad mi se ni­je da­lo da ga sta­vim u na­slov ne­ke mo­je knji­ge, jer mi se či­ni­lo da ga vi­dim na ko­ri­ca­ma sva­ke dru­ge pu­bli­ka­ci­je o sa­vre­me­noj po­li­ti­ci i kul­tu­ri. Ovo­ga pu­ta ni­sam hteo da ga spre­čim da se pro­bi­je na to is­tak­nu­to me­sto, ali ne za­to što se u ov­de sa­ku­plje­nim tek­sto­vi­ma još vi­še i još eks­pli­cit­ni­je ne­go u mo­jim pret­hod­nim knji­ga­ma go­vo­ri o po­li­ti­ci iden­ti­te­ta i te­ro­ru iden­ti­te­ta, o nje­go­vim ču­va­ri­ma i di­stri­bu­te­ri­ma, o iden­ti­tet­skom dis­kur­su i iden­ti­tet­skoj pa­ni­ci… Na glav­ni raz­log što sam sad iden­ti­tet pu­stio u na­slov upu­ću­je dru­ga reč ko­ja tu uz nje­ga sto­ji: ra­sta­nak. Na­i­me, sa­zre­la je i u me­ni ide­ja, ko­ju ne­ki an­tro­po­lo­zi i po­li­ti­ko­lo­zi u po­sled­nje vre­me če­sto iz­no­se, da iden­ti­tet kao ana­li­tič­ka ka­te­go­ri­ja vi­še ni­če­mu ne slu­ži i da ga is­tra­ži­vač kul­tu­re i druš­tva da­nas mo­že po­mi­nja­ti sa­mo pod zna­ci­ma na­vo­da. Ni ja vi­še ne mi­slim da se te­o­rij­ski može ela­bo­ri­ra­ti ne­ki mo­del na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta bo­lji od ono­ga ko­ji nu­di na­ci­o­na­li­zam, na pri­mer ta­ko što bi se uva­ži­la sa­zna­nja o nje­go­voj kon­stru­i­sa­no­sti, plu­ral­no­sti, re­la­ci­o­nal­no­sti, hi­brid­no­sti ili di­na­mič­no­sti, i na taj na­čin po­mo­glo prak­ti­ča­ri­ma po­li­ti­ke iden­ti­te­ta da je po­ve­du pu­tem to­le­ran­ci­je i poš­to­va­nja raz­li­ka izme­đu lju­di­. Uvi­deo sam da ta­kva na­sto­ja­nja, do­kle god go­vo­re o nacionalnom iden­ti­te­tu i sa­mim tim što o nje­mu go­vo­re, ne do­vo­de u pi­ta­nje ono na če­mu se za­sni­va njegova omamljujuća moć, ono što ga či­ni teš­ko od­stra­nji­vim po­li­tič­kim “su­per­lep­kom”, to jest ve­ro­va­nje da iden­ti­tet (na­ci­o­nal­ni, et­nič­ki, kul­tur­ni) za­i­sta po­sto­ji, te da se pre­ma nje­mu – ma šta mi­sli­li – mo­ra­mo ne­ka­ko od­re­di­ti. Sa­da želim da i ja is­ko­ra­čim iz ovog u suš­ti­ni te­o­loš­kog dis­kur­sa i iden­ti­te­tu ka­žem: zbo­gom, pu­te­vi se na­ši ra­zi­la­ze. Ti­me što sam ga sta­vio u na­slo­v ove knji­ge že­leo sam da ra­sta­nak s njim ob­ja­vim na vid­nom me­stu i po­seb­no na­gla­sim. U ne­kim ov­de sa­ku­plje­nim tek­sto­vi­ma, po­seb­no u pr­vom i po­sled­njem, ima ta­ko­zva­nih auto­bi­o­graf­skih ele­me­na­ta, ali ni u onim pi­sa­nim u sti­lu dis­tan­ci­ra­nog aka­dem­skog iz­la­ga­nja, ni­sam iz­be­ga­vao da po­ka­žem da me tor­tu­ra na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta i lič­no po­ga­đa, ta­ko da – ka­ko je za jed­nu svo­ju knji­gu an­tro­po­loš­kih ese­ja re­kla Du­nja Riht­man Auguš­tin – “či­ta­te­lju ne­će osta­ti skri­ve­na mo­ja ras­po­lo­že­nja i strep­nje”. Šta­vi­še, ve­ru­jem da će ova mo­ja lič­na sve­do­čan­stva do­pri­ne­ti ube­dlji­vo­sti te­za ko­je za­stu­pam mo­žda i vi­še od te­o­rij­ske ar­gu­men­ta­ci­je, a isti uči­nak oče­ku­jem i od onih me­sta na kojim se ni­sam us­te­zao od to­ga da, ko­men­ta­ri­šu­ći ne­ki do­ga­đaj iz na­šeg pi­to­resk­nog po­li­tič­kog ži­vo­ta, une­sem i ma­lo iro­ni­je i hu­mo­ra. Ne pot­ce­nju­jem ne­pro­ži­vlje­no zna­nje, zna­nje bez iro­ni­je, ali ne mo­gu da ga za­mi­slim u an­tro­po­loš­kom ese­ju, me­di­ju ko­me pri­pa­da­ju tek­sto­vi ko­ji či­ne ovu knji­gu. Ne­ko­li­ko tek­sto­va po­sve­tio sam ko­men­ta­ri­sa­nju pri­me­ra eks­plici­tnog iden­ti­tet­skog di­sku­rsa, gde se na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet za­zi­va i sla­vi kao isto­vre­me­no za­go­net­na i sa­mo­ra­zu­mlji­va, to jest sve­ta reč. U dru­gim tek­sto­vi­ma ba­vim se pri­me­ri­ma dis­kur­sa gde je iden­ti­tet uglav­nom im­pli­cit­no pri­su­tan, kao pod­ra­zu­me­va­ju­ća i ne­u­pit­na oko­sni­ca po­li­tič­kog ži­vo­ta. Sve sam ih na­šao u me­di­ji­ma, naj­češ­će u no­vi­na­ma i na in­ter­net­skim saj­to­vi­ma, a me­đu onim lju­di­ma či­je sam re­či u sla­vu iden­ti­te­ta ci­ti­rao i tu­ma­čio ima naj­vi­še po­li­tič­kih li­de­ra, no­vi­na­ra, knji­žev­ni­ka, sveš­te­ni­ka, rat­nih zlo­či­na­ca i fud­bal­skih na­vi­ja­ča. I po­red to­ga što ve­ru­jem da ove tek­sto­ve te­ma iden­ti­te­ta po­ve­zu­je, te da je bi­lo oprav­da­no što sam ih sta­vio zajedno u istu knji­gu, ne tre­ba ih či­ta­ti kao po­gla­vlja na­uč­ne mo­no­gra­fi­je u ko­ji­ma se po­ste­pe­no raz­vi­ja­ju auto­ro­ve te­ze, ne­go kao ese­ji­stič­ke va­ri­ja­ci­je na te­mu na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Tru­dio sam se da ovu te­mu či­ta­o­cu pri­bli­žim i osve­tlim, ko­ri­ste­ći za to me­ni ras­po­lo­ži­va zna­nja i ana­li­tič­ke pri­stu­pe, ali me je pri tom naj­vi­še vo­di­la že­lja da je is­cr­pim i ta­ko se nje ko­nač­no re­šim. Ve­ći­na ovih tekstova na­sta­la je i prvi put ob­ja­vlje­na iz­me­đu 2010. i 2013. go­di­ne, kao što se mo­že vi­de­ti u Bi­bli­o­graf­skoj be­leš­ci na kra­ju knji­ge. Znat­no sta­ri­ji je samo čla­nak “Iden­ti­tet ili imidž”, iz 2001. go­di­ne, ko­ji sam ov­de preš­tam­pao za­to što se u nje­mu pr­vi put uklju­ču­jem u di­sku­si­ju o po­li­ti­ci iden­ti­te­ta u Sr­bi­ji, ta­da još uve­ren da se ona mo­že pro­me­ni­ti, a ne da se mo­ra pot­pu­no dis­kre­di­to­va­ti kao le­gi­tim­no pod­ruč­je po­li­ti­ke, što je je­dan od za­klju­ča­ka do ko­jih će me do­ve­sti ka­sni­je na­pi­sa­ni pri­lo­zi ovoj di­sku­si­ji uvrš­će­ni u Ra­sta­nak s iden­ti­te­tom. Ovaj i dru­gi ra­ni­je ob­ja­vlje­ni tek­sto­vi ov­de su pre­ne­ti u iz­vor­nom ob­li­ku, od­no­sno ne­znat­no iz­me­nje­ni, s tim što se od iz­vor­ne ver­zi­je naj­vi­še raz­li­ku­ju dva ogle­da: “Gde su sada ju­na­ci de­ve­de­se­tih?”, ko­ji je na­stao skra­ći­va­njem pred­go­vo­ra za mo­ju knji­gu Za nji­ma smo iš­li pe­va­ju­ći, i “Bal­ka­ni­stič­ki dis­kurs i nje­go­vi kri­ti­ča­ri”, ko­ji sam do­pu­nio po­gla­vljem “Više mačaka ili sin­kre­ti­zam”. Ovu knji­gu po­sve­ću­jem mom pri­ja­te­lju advo­ka­tu i pu­bli­ci­sti Dra­go­lju­bu To­do­ro­vi­ću, ko­ji me odav­no pod­se­ća da je vre­me da ob­ja­vim neš­to no­vo. Ja­nu­ar 2014.

Knjiga je kao nova. Zid je mrtav, živeli zidovi! - Ivan Čolović Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2009 Broj strana: 405 Format: 17 cm Povez: Broširani Predgovor Ideja o ovom zborniku nije moja, ili je to samo delimično. “Ukrao” sam je od Žan-Fransoa Gosioa i Borisa Petriča, koji su za francusku izdavačku kuću Autrement priredili zbornik tekstova povodom 20. godinjice pada Berlinskog zida i za taj zbornik i od mene tražili prilog. Pomislio sam da bih čitaocima Biblioteke XX vek mogao da ponudim jedan sličan zbornik, ali ograničen na događaje na prostoru bivše Jugoslavije, pa u tom smislu komplementaran knjizi mojih francuskih kolega, koja je uglavnom fokusirana na zbivanja u drugim komunitičkim zemljama Istočne Evrope[1]. Počinjući rad na ovom zborniku, nisam birao teme nego autore, a većina pozvanih da nešto za zbornik priloži mogla je, na moje zadovoljstvo, da se na moj poziv odazove. Pored onih koji su napisali nove radove, troje autora priložilo je tekstove ranije objavljene na engleskom (Ramet i Slapšak), odnosno na francuskom jeziku (Bugarel), koji su ovde objavljeni u prevodu, a tekst Vladimira Arsenijevića, koji u našem zborniku stoji na mestu prologa, našao se tu zahvaljujući srećnom slučaju. Naime, uporedo sa ovom, pripremao sam za štampu i knjigu Arsenijevićevih eseja Jugolaboratorija, među kojima se nalazi i jedan esej-putni zapis, gde se prepliću autorovi utisci iz jedne nedavne posete Berlinu, i sećanja na njegovo prvo putovanje u taj grad, pre dvadeset godina, vozom, kroz nevesele zemlje “lagera”. “Zidovi”, tako glasi naslov tog eseja, prosto su morali da se nađu i u ovom zborniku o berlinskom i drugim zidovima, sa čim se njihov autor složio. U većini ovde objavljenih priloga istovrmeno je reč o više tema, odnosno o više aspekata jedne teme, što je u skladu sa intelektualnim profilom njihovih pisaca, koji su po pravilu ne daju bez ostatka razvrstati u akademski definisane struke. S druge strane, među ovim radovima skoro da nema nijednog čiji se autor bavi samo jednim segmentom razdoblja o kome zbornik govori (1989 – 2009), nego se oni slobodno kreću s kraja na kraj tog vemena, ponekad praveći izlete i u stariju jugoslovensku i evropsku istoriju. Ipak, bilo je mogućno i, nadam se, ne sasvim arbitrarno, podeliti radove u četiri grupe i vezati ih za tri faze razvoja događaja na bivšem jugoslovenskom prostoru tokom proteklih dvadeset godina. Tako su se u prvom delu zbornika (“Od komunizma dio nacionalizma”) našli tekstovi u kojima je, ako ne pretežno, ono svakaklo naglašeno, reč o vremenu formulisanja novih nacionalizama u nekadašnjim jugoslovenskim republikama i pripreme za ratove 1990-ih godina. Mene je, u tekstu koji sam naslovio “Sve je počelo u Srbiji?”, zanimalo da istražim odnos nacionalista i u nacionaliste preobraženih komunista u Srbiji prema događajima u Istočnoj Evropi i da pokažem na koji način su oni pokušavali da političke promene u Srbiji, koje su nastupile s dolaskom Miloševića na vlast, predstave kao najavu onoga što će se dešavati u dugim komunističkim zemljama i da ih predstave kao obrazac koji su te druge zemlje sledile ili bar mogle da slede. Slično tome, prilog Nenada Stefanova (“Strah od ‘nemačke Evrope’”) pokazuje kako su neki srpski intelektualci, posebno tokom 1990-ih odina, uspeli da u javnosti nametnu nacionalistički model društva, koji je uključlivao “etnizaciju u razumavanju demokratije”, ali i rezervisan odnos prema ujedinjenju Nemačke i širenje straha od Evrope kojom bi dominirala osnažena klerikalna Nemačka. O nacionalnim ideolozima govori i tekst Katarine Luketić «Prošlost je naša budućnost», ali je tu reč o Hrvatskoj, o tome kako je ova vrsta ideologa krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina manipulisala hrvatskim nacionalnim identitetom, pretvarajući ga u «gotovo najvažniju nacionalnu relikviju postavljenu na olatar domovine nakon osamostaljenja države». Jezgra tada konstruisanog identiteta, zaključuje Luketić, ostala je stabilna, naracije o njemu neuzdrmane, zbog čega se u Hrvatskoj i danas odbijaju nastojanja da se u politici koncept nacionalnog i etničkog zameni konceptom građanskog. Otpor prema ljudskim pravima, jednoj od bitinih dimenzija građanskog društva – koji u Srbiji i drugim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije, u kontinuitetu traje od vremena stvaranja komunističkog režima do danas – tema je priloga Vojina Dimirijevića («Od pijanca i plota do devete rupe na svirali»). U Srbiji je, zaključuje on, tokom poslednje dve decenije «napredak u oblasti ljudskih prava bio spor i ostao nepotpun». Prilog Sabrine P. Ramet «Jugoslovenska kriza i Zapad», kojim počinje drugi deo zbornika («Rat i nedovršeni raspad Jugoslavije»), napisan je još 1993. godine, u jeku rata u Bosni i predstavlja argumentovanu, ali i emotivnu (pod utiskom vesti stradanju civila i počinjenim zločinima) kritiku neodlučne i neefikasne politke koju su zapadne države vodile u odnosu na taj rat. U postskriptumu ovog teksta, napisanom aprila 2009, Ramet ukratko navodi glavne posledice rata u Bosni, među kojima i nauk da se jedan takav sukob, naizgled lokalnih razmera, itekako tiče i Evrope i Amerike i da one, kad takav sukob izbije, ne mogu ostati po strani, nauk koji je uticao na to da Nato vojno interveniše 1999. godine na Kosovu i u Srbiji. Razlog što EU nije energičnije intervenisala u ratu u Bosni, Ugo Vlaisalvljević, autor priloga «Od Berlina do Sarajeva», objašnjava time što je tu došlo do «zlokobnog» preklapanja principa eničke nacionalnostzi, koji je Evropa prihvatila kao osnov legitimnosti stvaranja novih država, i etničkog čišćenja, tako da su zločini učinjeni prilikom zaposedanja terotirija po etno-nacionalnom principu dobili neku vrstu prećutne legitimnosti. Rat u BIH i kasniji razvoj događaja na tom prostoru može, po Vlaisavljevićevom mišljenju, da bude instruktuivan u trenutku kad se u Evropi preispituje karakter granica, koje posle pada Berlinskog zida – kako je primetio Etjen Balibar – prestaju da budu linije kojima se označava opseg važenja politike jedne države, njena teritorija, i sele se u okvir te teritorije, postajući «predmeti u prostoru političkog». «Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, Kosovo je više nego ikad okruženo visokim zidovima», kaže Žan-Arno Derans u zaključku svog rada «Od Gazimestana do ‘Mitrovačkog zida’». Te zidove su najpre stvorili sukobi i ratovi koji su se završili faktičkom etničkom podelom Kosova. Tako su, zaključuje Derans, otvorena dva nacionalna pitanja, na koja postoje dva mogućna odgovora: prekrajanje granica, neizvodljivo na miran način, i – što je jedino prihvatljivo – «najbrži mogući proces regionalne i evropske integracije, koji bi omogućio da se prevaziđu pogranični i teritorijalni sporovi». I Ksavije Bugarel u svom prilogu («Osveta sela») analizira prirodu jugoslovenskih ratova 1990-ih, posebno se zadržavajući na kritičkoj analizi tumačenja tih ratova kao sukoba između ruralnog i urbanog mentaliteta, između sela i grada, nastojeći da u tim tumačenjima razluči sociološku stvarnost od nacionalističkog mita. To ga je podstaklo da se pozabavi primerima protivrečnog odnosa između države i nasilja – kad se «nasilje protiv države» pretvara u «nasilje za državu» – kojih je bogata istorija balkanskih država. Analizom političkih i društvenih događaja na prostoru bivše Jugoslavije posle ratova 1990-ih, dakle u vreme koje se obično s preteranim optimizmom (jer se zaboravlja nacionalizam) opisuje kao postkomunistička demokratska tranzicija, bave se radovi koji su grupisani u trećem delu knjige («Ka postnacionalizmu?»). Tako Žarko Paić, autor priloga pod naslovom «Melankolija i revolucija», polazi od aktuelne filozofske, kulturološke i politikološke diskusije o politikama identiteta, o biopolitici, civilnoj religiji i kulturi kao politici, da bi zaključio da su od «mračnog raspada» Jugoslavije, kako je kraj te zemlje opisao Alen Badiu, još mračnije posledice tog raspada: razorene ekonomije, ograničena suverenost novih država, koje «naliče morbidnim Arkadijama», bekstvo u obećene zemlje Zapada, političke elite «u zagrljuju Crkve, vojske i lokalno umreženih mafija», čemu treba dodati i privid blagiostanja koji stvaraju mediji. Izgledi za promenu tog stanja ne čine se Paiću realanima, jer ga održava jedna danas neupitna politička moć, moć kulturnog identiteta kao «holograma načina života etničkih skupina». Ipak, ostavlja «mogućnost da se u otvorenosti novoga dogažaja istine preokrene smjer kraja povijesti i iznova krene protiv znakova duha vremena». Ildiko Erdei, u tekstu «Za tango je potrebno dvoje», istražuje psihološko-antropološke aspekte ekonomskih odnosa između Slovenije i Srbije, uoči i posle krize i ratova 1990-ih. Na primeru odnosa publike prema slovenačklom marketu «Mrkator» u Beogradu, koji se, pod uticajem političke propagande, menjao od bojkota do pomame za kupovinom u tom marketu, i oslanjujući se na koncep «ukradenog zadovoljstva» (preuzet od Slavoja Žižeka), Erdei pokazuje da je ekonomija polje na kome se izgrađuju socijalne relacije i konstruišu nacionalni identiteti na osnovu toga da li procenjujemo da nas neko ugožava u «našem načinu uživanja» ili nam je u tom pogledu blizak. Na drugi način temama iz oblasti ekonomije pristupa Mikloš Biro (»Komunizam je pao, kapitalizam i demokratija još uvek dolaze»), da bi pokazao u kojoj meri nasleđe navika iz vremena komunizama danas sputava privredni i demokratski razvoj nekih zemalja nastalih na prostoru Jugoslavije, što posebno važi za Srbiju, koju Biro opisuje kao zemlju «nedovršenog kapitalizma» i «nedovršene demokratije». Među takozvanim evropskim standardima, koje su Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana pozvane da poštuju, ako žele da se priključe Evropskoj uniji, veliki značaj imaju i norme koje se tiču odnosa vlasti – koju i dalje uglavnom drže muškarci – prema ženama. Svetlana Slapšak, kao što kazuje naslov njenog priloga («Posleratni rat polova»), piše o dve decenije osporavanja i ugrožavanja prava žena u zemljama na tlu bivše Jugoslavije, a posebno u Srbiji i Hrvatskoj, odnosno o kontinuitetu mizoginije na ovim prostorima. Ona je pri tom rezervisana prema strategiji feministkinja koje se opredeljuju za «dobrovoljno povlačenje iz javnog diskursa» i zalaže se za to da one aktivno potražuju svoja prava. Pažnju Vjekoslav Perice privukla je jedna druga vrsta sukoba), u kojima se sukobljene strane određuju prema pripadnosti nekoj od «velikih porodica naroda», odnosno slovenstvu, latinstvu, germanstvu… U ovde objavljenom tekstu («Sumrak panslavenskih mitova») on evocira nekoliko momenata iz bogate istorije ideja o panslovenskom jedinstvu i solidarnosti, koje su služile legitimisanju stvaranja zajedničkih država slovenskih naroda, pa tako i one Južnih Slovena, da bi pokazao da ideologija panslavenstava još opstaje kao mitologija, ali bez veće privlačnosti i političkog uticaja. Neće etnička srodnost, nego će samo evropski kontekst, takav kakav se danas stvara, omogućiti slovenskim narodima da jedni druge ponovo upoznaju, zaključuje Perica. O izgledima da se u Srbiji afirmišu nove, evropske vrednosti piše Miroslava Malešević u svom prilogu («Srbija jača od Nokie»). Po njenom mišljenju, ti izgledi ostaju mali sve dok se ne prevaziđe frapantan nesklad između deklarativnog izjašnjavanja današnje političke elite za uključivanje u evropske integracije i politike identiteta koja je i dalje u znaku nacionalističke simbolike iz 1990-ih godina. Logično mesto u poslednjem, četvrtom delu ovog zbornika («Nostalgija») našli su prilozi Erika Gordija i Mitje Velikonje, jer je u njima reč o sećanju na Jugoslaviju. Gordi se priseća svojih nekadašnjih ideja i predstava o toj zemlji, kao i percepcije komunističke Jugoslavije u američkoj javnosti («Jedno sasvim lično sećanje na hladni rat, Jugoslaviju i jeftimo, ali dobro vino»), gde su preovlađivali stereotipi o njenoj navodono autentičnoj politici «trećeg puta» i samoupravljanja. Kad su u ratu 1990- ih godina ti stereotipi nestali, zajedno sa Jugoslavijom, i kad je ona postala «groblje snova zapadne levice», pojavili su se – kaže Gordi – novi zapadni «ideološki mislioci», da na istom prostoru ostvare jedan drugi san, san o autentičnoj demokratiji, boljoj od one koju imaju kod kuće. I to će se uskoro pokazati iluzornim, pa autor na kraju izražava svoju nadu da će zemljama nastalim raspadom Jugoslavije biti dopušteno da konačno budu kao i sve ostale: «nestabilne, korumpirane, nemirne i nesavršene». Mitja Velikonja, u prilogu «Povratak otpisanih», nostalgična sećanja na Jugoslaviju ne objašnjava samo kao neostavrljivu želju vraćanja na staro, odnosno ne svodi ih na diskurs koje on naziva «pasivnom jugonostalgijom». On skreće našu pažnju i na kreativne, emancipatorske potencijale tih sećanja («aktivna jugonostalgija»), gde je pravi predmet nostalgije zapravo utopijski ideal boljeg života u budućnosti a ne rehabilitacija prošlosti. Zato Velikonja budućnost nostalgije, pa tako i one za Jugoslavijom, povezuje sa onim što se danas naziva politkom nade, koja podrazumeva podsticanje vere u budućnost. U slučaju jugonostalgije to znači da nju ne nadahnjuje samo želja za povratkom u izgubljenu prošlost Jugoslavije nego i želja za povratkom u njenu izgubljenu budućnošću. Treba li na kraju da kažem da će biti u pravu svi oni koju budu našli da je ovaj zbornik nepotpun kako u pogledu geopolitičkog obuhvata – nema posebnih priloga o Makedniji i Crnoj Gori itd. – tako i u pogledu vrsta problema kojima se ovde zastupljeni autori bave – nema posebnih priloga o vojskama, crkvama, medijima niti o jezičkim, kulturnim, «duhovnim» granicama i zidovima itd. Spremio sam dva opravdanja što je to tako. Prvo je u faktu da za rad na ovom izdavačkom projektu nisam imao ni monopol ni koncesiju, pa ako ne bude i drugih sličnih radova i knjiga, koji će nadoknaditi ono što je ovde propušteno, onda žalim slučaj. Drugo moje opravdanje je u tome što će čitalac Biblioteke XX vek o tim, ovde propuštenim temama, imati šta da pročita u drugim u ovoj seriji objavljenim knjigama. Kako bi rekao Teofil Pančić – autor koji nije zastupljen u ovom zborniku, ali je zato u Biblioteci XX vek objavio čak tri knjige koje se eksplicitno bave srpskim postkomunizmom – čitanje (što će reći i kupovanje) ovih knjiga nije obavezno, ali je poželjno. I.Č. 20. avgust 2009.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez labaviji, i fali rikna, sve ostalo uredno! Žil Vern: Čenseler: Dnevnik putnika Kazalona Zlatna knjiga Beograd, Štamparija Privrednik, 1938. Ilustracije: Đorđe Lobačev!!! Spoljašnjost kao na slikama, unutra odlično! Povez labaviji, i fali rikna, sve ostalo uredno! Жил Верн (франц. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Нант, 8. фебруар 1828 — Амјен, 24. март 1905) био је француски романописац, песник и драмски писац, најпознатији по својим авантуристичким романима и његовом снажном утицају на књижевни жанр научне фантастике.[1] Рођен у Нанту, требало је да прати стопе свога оца и постане адвокат, али већ од ране младости га је више привлачило позориште и писање текстова. Његова сарадња са издавачем Пјером Жилом Ецелом довела је до стварања Необичних путовања, веома успешне серије романа у којој су се налазила дела као што су Пут у средиште Земље, Двадесет хиљада миља под морем и Пут око света за осамдесет дана. Верн се, генерално, сматра главним књижевним аутором у Француској и већем делу Европе, где је имао велики утицај на књижевне жанрове авангарду и надреализам.[2] Међутим, његова репутација је значајно другачија у англофоним регионима, где се често спомиње као писац фантастике и књига за децу, не само због скраћених и измењених превода у која су његови романи често прештампавани.[3][4] Жил Верн је други најпревођенији аутор на свету, а налази се између енглеских писаца — Агате Кристи и Вилијама Шекспира — али је био најпревођенији аутор током шездесетих и седамдесетих година 20. века. Његов допринос жанру је био такав, да се заједно са писцима Хербертом Џорџом Велсом и Хугом Гернсбеком, понекад назива једним од „очева научне фантастике”.[5] Биографија Детињство Жил Габријел Верн је рођен 8. фебруара 1828. године на острву Федо у Нанту, као син Пјера Верна и Софи Алот де ла Фије.[6] Отац Пјер је био адвокат, а мајка Софи пореклом из бродоградитељске и бродовласничке породице. Мајчина породица има делом шкотско порекло, након што се један предак 1462. године прикључио гарди Луја XI, те добио племићку титулу за верну службу краљу. С друге стране, очева породица је келтског порекла, која је дуго живела у Француској.[7] Осим Жила, породица Верн је имала још четворо деце — сина Пола и кћерке Ану, Матилду и Мари.[8] Са 8 година, Жил Верн је почео да похађа „Сен Станислас”, католичку школу која је одговарала религијским уверењима његовог оца. Након основног образовања, завршио је средњу школу у Нанту, где је добио класично образовање, које укључује познавање грчког и латинског језика, те реторике, певања и географије.[9] Жил и његова породица доста времена су проводили на обалама реке Лоаре, на којој су поседовали викендицу, у коју су његов брат и он често долазили. На тај начин, Жил је развио интересовање за путовања и авантуре. Године 1839, претпоставља се да се Жил укрцао на једрењак „Корали”, који је путовао за Индију. Након што је његов отац то открио, спречио је Жила, те га наговорио да му обећа да ће да путује „само у својој машти”.[10] Сада је познато да је то вероватно измишљена прича Жилове нећаке Маргерит Алот де ла Фије, његовог првог биографа, мада је могуће да је прича инспирисана стварним инцидентом. Образовање Након што је завршио основно и средње образовање, Жил је, на наговор оца, просперитетног адвоката, отишао у Париз како би завршио право.[11] Верн је стигао у Париз 1848. године, у време политичких немира, када се десила Француска револуција. Жил је дошао у град непосредно пре избора Наполеона III Бонапарте за првог председника Републике.[12] У то време, Верн је написао бројне сонете, те чак и пар поетских трагедија за позориште лутака. Године 1848, стриц Франсиск де Шатобур га је увео у књижевне кругове, где је упознао Диме — оца и сина; старији Дима је после имао велики утицај на Верново приватно и књижевно усмерење.[13] Када је отац схватио да се Жил не труди око студирања права, те да му је писање драже, престао је да му шаље новац у Париз. Након што је је потрошио сву уштеђевину на књиге, није имао више ни за храну, што је изазвало бројне тегобе — изазивајући му стомачне поремећаје и фекалне инконтиненције, те нервне поремећаје, који су кулминирали парализом фацијалиса.[14] Поред свих здравствених и личних проблема, Жил је у јануару 1851. године успео да заврши факултет, те стекне звање адвоката.[15] Иако са звањем адвоката, Жил је одлучио да се не врати оцу и ради у његовој канцеларији, већ је остао у Паризу. Почео је да ради као нотар, а затим као секретар у позоришту „Лирик”.[16] Породични живот У мају 1856. године, Верн је отпутовао у Амјен, како би био кум на венчању једног пријатеља, Огиста Леларжа. Верна је младина породица позвала да остане пар дана код њих, што је он прихватио. Спријатељио се са свима, а највише са младином сестром, Онорин де Вијан Морел, двадесетшестогодишњом удовицом која је имала двоје деце.[17][18] Надајући се да ће пронаћи сигуран извор прихода, како би могао да се ожени са Онорин пред судом, Жил је прихватио понуду свог брата, те започео посао посредника.[19] Након што му се финансијска ситуација побољшала, Верн је добио наклоност Онорин и њене породице, те су се венчали 10. јануара 1857. године.[20] Жил је у јулу 1858. године добио понуду — да без икакве накнаде путује бродом од Бордоа до Ливерпула и Шкотске. Путовање, Верново прво изван Француске, дубоко га је одушевило, а он је на истом писао романе.[21] Касније је ишао у Стокхолм, одакле је путовао у Кристијанију и кроз Телемарк.[22] Међутим, на путу кроз Данску, у журби се вратио у Париз, али је ипак пропустио рођење Мишела, свог јединог биолошког сина.[23] Последње године Верн у самртној постељи Иако је одрастао као католик, Верн је постао деист у позним годинама.[24] Неки научници верују да се његова деистичка филозофија огледа у његовим романима, јер они често укључују појам Бога или божанског провиђења, али ретко се помиње концепт Христа.[25] Дана 9. марта 1886. године, када се Верн враћао кући, његов двадесетпетогодишњи нећак, Гастон, два пута је пуцао у њега из пиштоља. Први метак га је промашио, али га је други погодио у ногу; Жил је преживео, али је због хица у ногу до краја живота шепао. Овај инцидент се није прочуо у медијима, али Гастон је провео остатак живота у једној установи за ментално оболеле особе.[26] После смрти своје мајке и пријатеља Ецела, Верн је објављивао радове са мрачнијом тематиком. Године 1888, Верн је ушао у политику и био је изабран за одборника у град Амјену, где је учествовао у организацији које су побољшале живот у граду, те је на тој функцији провео око петнаест година.[27] Године 1905, боловао је од дијабетеса, који му је у потпуности одузео вид, а преминуо је 24. марта у свом дому у Амјену.[28] Године 1863, Верн је написао роман под називом Париз у 20. веку — о младом човеку који живи у свету стаклених небодера, брзих возова, аутомобила са погоном на гас, рачунара и глобалних комуникационих мрежа, али и са животом без среће. Роман има трагичан крај, а Ецел је мислио да ће песимизам романа уништи Вернов сјајан успех, те су одлучили да објављивање романа одгоде на двадесет година. Верн је ставио рукопис у сеф, у ком га је 1989. године пронашао његов праунук, који га је објавио 1994. године.