Description Eliksir besmrtnosti je uzbudljiva priča o porodici Spinoza, koju pripovedač prati od njenih početaka daleke 1140. godine u Portugalu, do samog kraja 20. veka u Norveškoj. Ova porodična saga isprepletena je najvažnijim istorijskim, društvenim i kulturnim dogadjajima na dva kontinenta u viševekovnom razdoblju, obeleženom periodima tiranije i prevrata. Susrećemo se sa srednjovekovnim Portugalom, španskom inkvizicijom, Rembrantovim Amsterdamom, Francuskom revolucijom, Frojdovim Bečom, kao i strahotama oba svetska rata. Članovi porodice Spinoza nisu samo posmatrači, već često i važni učesnici u samom središtu zbivanja. “Moje ime je Ari i ja sam poslednji iz dugog rodoslova porodice Spinoza. Porodično stablo nema više muških grana, i kada ja prema prognozama lekara sklopim oči za nekoliko meseci, ova porodična saga će dobiti zasluženi kraj. Ležim u bolnici, moja sudbina je zapečaćena, a sećanja naviru. Sva ona sećanja za koja sam mislio da su izbledela, izmakla i iščeznula u vremenu, pokrenula su se, žive sopstvenim životom, a iz njih izrasta prošlost, naša zbunjujuća, višesmislena prošlost.” Rešen da priču o porodici sačuva od zaborava, pripovedač Ari Spinoza priseća se svega što je, zajedno sa bratom blizancem slušao od tajanstvenog Fernanda koga je ljubav prema Arijevoj babi vezala za porodicu Spinoza. Fernando je bio kabaretski umetnik, vodeći antifašista u Beču tridesetih godina 20. veka, zatvorenik logora Dahau, rob u rudniku bakra u rukama SS-snaga u Jugoslaviji, a zatim i višegodišnji zatočenik u sibirskom logoru. Nakon svega toga bio je skrhan čovek, koga je zanimala samo prošlost. Fernando je svoja saznanja sticao komunicirajući s duhom Šošane Spinoze, koja je živela u Parizu u 18. veku, i bila ljubavnica Voltera, život okončavši samoubistvom. Iako bi osnova Fernandovih priča mogla odmah izazvati sumnju u njihovu istinitost, Ari nikada nije sumnjao u verodostojnost onoga što je čuo od Fernanda.

GRAD POBEDE ROMAN Šifra artikla: 386679 Isbn: 9788610049732 Autor : Salman Ruždi Izdavač : VULKAN IZDAVAŠTVO Sakrivena u glinenom ćupu. Zapečaćena voskom. Sahranjena u srcu srušene palate usred pepela jedne od najvećih, skoro zaboravljenih imperija Indije. Priča koja čeka da bude ispričana. U četrnaestom veku naše ere, na jugu zemlje koju danas zovemo Indija, devetogodišnja Pampa Kampana, koja je ost... Detaljnije Sakrivena u glinenom ćupu. Zapečaćena voskom. Sahranjena u srcu srušene palate usred pepela jedne od najvećih, skoro zaboravljenih imperija Indije. Priča koja čeka da bude ispričana. U četrnaestom veku naše ere, na jugu zemlje koju danas zovemo Indija, devetogodišnja Pampa Kampana, koja je ostala siroče posle rata između dva zaboravljena kraljevstva, počinje da čuje glas drevne boginje i menja tok istorije. Inspirisana i prožeta moćnom magijom, ona se zaklinje da više nijedna žena neće doživeti tragičnu sudbinu njene voljene majke. Pomoću čuda, ona svojim dahom stvara bajkoviti grad: reči koje šapuće podstiču njen narod da raste i menja se, a njena poezija prikazuje uspon i pad njenog carstva. I sama proročica – voljena, zastrašujuća, vanvremenska – posmatra kako se svet menja kroz vekove i kako njena lepota, zamrznuta u mladosti iz decenije u deceniju, bledi zajedno sa slavom njenog grada. Grad pobede je poetična saga o ljubavi, avanturama i legendama, ali i snažno svedočanstvo o moći pripovedanja. „Grad pobede je trijumf... Kada malo razmislite, Ruždijevi romani su čudo.“ – The Atlantic „Raskošna bajka.“ – The Guardian „Ruždijev povratak magiji, mitovima i drevnim indijskim pričama je blistav... Bilo da se radi o alegoriji za današnju Indiju ili o predstavljanju pretkolonijalne imperije (ili i o jednom i o drugom!), Grad pobede slavi jedinstvenu priču o ženskoj otpornosti.“ – Esquire Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ROMAN Autor Salman Ruždi Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 14,5x20,5 Strana 336 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

FRIEDRICH KAESTNER - Šest dezertnih tanjira (1900-1920) Dimenzije Prečnik: 18 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1420 g Sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu tanjira mestimično je izbledela, kao i dezen pri rubu. Na poleđini dva tanjira tamna mrlja, nepoznatog porekla - vidljivo je na posebnoj slici Žig na dnu: (Inicijali) FK (za Friedrich Kaestner) (Inicijali) O/Z (za „Oberhohndorf bei Zwickau“, Oberhondorf kod Cvickaua - ovaj deo žiga izbačen je kad je oko 1935. godine Oberhohndorf postao deo grada Zwickau.) Fabrika „Porzellanmanufaktur Friedrich Kaestner” koristila je žig od 1900. do 1920. godine. Koreni porodice Kaestner (Kestner) sežu unazad do prvih pokušaja eksploatacije uglja oko mesta Oberhohndorf (Oberhondorf, danas deo grada Zwickau, Saksonija). Bivši poljoprivrednik Jacob Kaestner (Jakob Kestner) bio je prvi član porodice koji je bio registrovan kao vlasnik rudnika uglja 17. marta 1551. Poslednji rudnik koji je pripadao porodici, nazvan, prema vlasniku, „Florentin Kaestner“, uključen je u lokalnu rudarsku uniju „Morgenstern“ (Morgenštern, Zvezda Zornjača) tokom 1930. godine. Do tada, u vremenu od skoro četiri veka, porodica Kaestner, koja je posedovala sedam rudnika uglja, postala je jedna od najvećih industrijskih porodica u Saksoniji. Friedrich (Fridrih, 1855-1924), sin vlasnika poslednjeg porodičnog rudnika, Florentina Kaestnera, sanjao je o tome da otvori sopstvenu fabriku porcelana. Florentin, kome se svidela ideja i koji je bio ponosan na svoje sinove, podržao je sina ne samo finansijski već i svojim velikim znanjem u vođenju posla. Friedrich Kaestner započeo je građevinske radove tokom 1882. godine. 19. Januara 1883. godine firma je zvanično registrovana u gradskoj kući Zwickau (Cvikau). Ipak, Kaestneru je bilo potrebno još punih jedanaest meseci da pokrene proizvodnuju, i ona je zvanično počela 8. decembra 1883. Prvi servis za kafu proizveden je prema kalupu koji je jednostavno nazvan „Model A“, i bio je osnova za uspeh fabrike u prvim godinama. Friedrich Kaestner upravljao je fabrikom koristeći najnoviju tehnologiju tog vremena. 1886. godine povećani su i prošireni proizvodni pogoni, a zbog povećane potražnje za proizvodima fabrike broj radnika povećao se na 180. 1905. godine u asortiman su uvedeni i predmeti u stilu Secesije. Korišćena je tada poslednja reč u prozvodnji porcelana, podglazurno dekorisanje razvijeno u Kopenhagenu. 1919. godine, zajedno sa fabrikom Fraureuther, fabrikom porcelana u Zwickau i radionicom za dekorisanje porcelana Karla Steublera (Štojbler) osnovana je umetničko-zanatska škola za oslikavanje porcelana. Uspostavljena je i trajna saradnja sa poznatim dizajnerom i profesorom Arturom Henningom (Artur Hening) iz šleskog grada Bunzlau (danas Bolesławiec, u Poljskoj). Fabrika je nastavila uspešno da radi i nakon smrti Friedricha Kaestnera 1924. godine, i pod uticajem Artura Henninga i njegovog avangardnog dizajna, postala je jedna od najinovativnijih fabrika porcelana u Nemačkoj. Posle 1945. godine Henning je nastavio da vodi kompaniju koja je nacionalizovana nakon osnivanja Nemačke Demokratske Republike 1949. godine, i prvih nekoliko godina posao je ponovo išao dobro. Međutim, od 1960. godine prodaja se konstantno smanjivala. Konačno, fabrika `Kaestner` je morala da bude zatvorena 1971. godine – to je bila poslednja fabrika porcelana u oblasti Zwickau. Prodaju se bez držača za tanjire. (109/42-28/92-kp/888) /2/

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Kestner, Erih Naslov Blizanke / Erich Kästner ; [preveo Gustav Krklec ; ilustrirao Đuro Seder] Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1982 Izdanje 6. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1982 Fizički opis 125 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Krklec, Gustav Seder, Đuro Zbirka Vjeverica Napomene Prevod dela: Das doppelte Lottchen. Emil Erih Kestner (Erich Kästner; Drezden, 23. februar 1899 – Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar, poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899–1919 Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864–1953), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919–1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme „Abendlied des Kammervirtuosen“ (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući „Melkjor Kurc“ (Melchior Kurtz), „Piter Flint“ (Peter Flint), i „Robert Nojner“ (Robert Neuner). Berlin 1927–1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe. Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi. Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine. Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu – Šarlotenburg. Berlin 1933–1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov „Neophodan odgovor na suvišna pitanja“ (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: „Ja sam Nemac iz Drezdena u Saksoniji Otadžbina me ne pušta Ja sam poput drveta koje je uzgojeno u Nemačkoj Verovatno će i tamo uvenuti.“ Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): „Rođen sam u najlepšem gradu na svetu. Čak i ako je tvoj otac, dete, bio najbogatiji čovek na svetu, ne bi mogao da te odvede da ga vidiš, jer ono više ne postoji... Za hiljadu godina izgrađena je njena lepota, za jednu noć je potpuno uništena“. Minhen 1945–1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu „Luis Kerol“ 1961. godine. Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je „Lessing-Ring“ zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY – International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade. Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za „Deutsche Grammophon“ uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002. MG55 (N)

Dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Autor - osoba Kestner, Erih Naslov Čovječuljak / Erich Kastner ; [preveo Gustav Krklec ; ilustracije izradio Đuro Seder] Jedinstveni naslov ǂDer ǂkleine Mann. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1967 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 172 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Krklec, Gustav Seder, Đuro Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica (Karton) Napomene Prevod dela: Der kleine Mann. Emil Erih Kestner (Erich Kästner; Drezden, 23. februar 1899 – Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar, poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899–1919 Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864–1953), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919–1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme „Abendlied des Kammervirtuosen“ (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući „Melkjor Kurc“ (Melchior Kurtz), „Piter Flint“ (Peter Flint), i „Robert Nojner“ (Robert Neuner). Berlin 1927–1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe. Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi. Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine. Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu – Šarlotenburg. Berlin 1933–1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov „Neophodan odgovor na suvišna pitanja“ (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: „Ja sam Nemac iz Drezdena u Saksoniji Otadžbina me ne pušta Ja sam poput drveta koje je uzgojeno u Nemačkoj Verovatno će i tamo uvenuti.“ Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): „Rođen sam u najlepšem gradu na svetu. Čak i ako je tvoj otac, dete, bio najbogatiji čovek na svetu, ne bi mogao da te odvede da ga vidiš, jer ono više ne postoji... Za hiljadu godina izgrađena je njena lepota, za jednu noć je potpuno uništena“. Minhen 1945–1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu „Luis Kerol“ 1961. godine. Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je „Lessing-Ring“ zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY – International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade. Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za „Deutsche Grammophon“ uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002. MG26 (N)