Nova, nekorišćena OD GABA DO MARIJA: RODOSLOV HISPANOAMERIČKOG BUMA Anhel Esteban, Ana Galjego Kujnas Od Gaba do Marija : rodoslov hispanoameričkog buma / Anhel Esteban, Ana Galjego Kujnas ; prevod sa španskog Jasmina Milenković Jedinstveni naslov De Gabo a Mario. srp Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. Deretino izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 2016 (Beograd : Dereta) Fizički opis 315 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Milenković, Jasmina, 1972- = Milenković, Jasmina, 1972- Biblioteka Posebna izdanja / [Dereta, Beograd] Napomene Slike Markesa i Ljose na prednjoj korici Prevod dela: De Gabo a Mario : La estirpe del boom / Ángel Esteban, Ana Gallego Cuiñas Tiraž 1.000 Bibliografija: str. 313-315. Predmetne odrednice Garsija Markes, Gabrijel, 1928-2014 Vargas Ljosa, Mario, 1936- Latinoamerička književnost -- Hispanoamerički bum -- 20v Garsija Markes G. Vargas Ljosa M. Esteban, Ángel, 1963- = Esteban, Anhel, 1963- Gallego Cuiñas, Ana = Galjego Kujnas, Ana Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”. gabrijel garsija markes, mario vargas ljosa, llosa, marquez

Šumska vegetacija i fitocenoze Fruške Gore *6451*12-2022 Milorad Janković, Vojislav Mišić Autor-i izdavač: Matica Srpska Novi Sad - Odeljenje za prirodne nauke.1980.g Povez broš,ćirilica,191.strana,ilustrovana, format: 24 cm, težina 350.grama stanje: vrlo očuvano.-nema ispisivanja Na prostoru uže zone Nacionalnog parka raste oko 1000 vrsta biljaka, a njihov ukupan broj, zajedno sa biljkama na prostoru zaštitne zone, prelazi cifru od 1500 vrsta. Ovako velikom raznovrsnošću Fruška gora može da se poredi sa mnogo većim i višljim planinama u Srbiji. Papratnjače su zastupljene sa 15 rodova. Do sada je ukupno zabeleženo 32 predstavnika ove grupe biljaka, od kojih se 6 nalaze na listi prirodnih retkosti Srbije.Na Fruškoj gori je najveća koncentracija lipove šume u Evropi. Oko 700 vrsta lekovitog bilja raste na ovoj planini. Fruška gora je poznata po prisustvu velikog broja (oko 700) lekovitih biljaka. Veći deo njih su autohtone, “divlje” vrste, a manji deo su alohtone, gajene biljke. Fruška Gora, šume, šuma, bukva, grab, kitnjakove šume sa festukom, festuka, sladun, cer, floristički sastav, lipa...1000 vrsta biljaka, U poslednja dva veka na području Fruške gore je pronađena brojna fosilna flora, u koju spadaju palme, razne vrste čempresa, sekvoja, lovor i druge vrste koje su nekada činile vegetaciju, na osnovu čega je rekonstruisan tok prirodnih promena u poslednjih 200 miliona godina pa sve do danas.

Beograd, 2016. četvrtasti format, 145 strana, ilustrovano. Odlično očuvana knjiga, bez nekih mana. Knjiga Dejana Čavića govori o glumačkoj umetnosti u određenom vremenskom periodu, putem iscrpne analize promena u načinu glumljenja pojedinih umetnika. Uzimajući za primer dva velika i istovremeno potpuno različita glumca (Zorana Radmilovića i Danila Batu Stojkovića) Čavić uspostavlja osnovni pravac svoje analize. On će nam govoriti o glumi kao igri i glumi kao igranju. U drugom poglavlju izdiferenciran je pojam urbane glume nasuprot folklornoj ili ruralnoj, koja je bila do sredine dvadesetog veka uobičajena. Takav, nov način igre u pozorištu utemeljio se u Ateljeu 212 prateći sa izvesnim zakašnjenjem modernu u ostalim granama umetnosti. Rodonačelnik novog savremenog stila bio je reditelj Bojan Stupica, zajedno sa predvodnicima, glumcima Pavlom Minčićem, Rahelom Ferari, Radetom Markovićem, Ljubom Tadićem. Geneza moderne vodi put od predstave Arsenik i stare čipke do Kralja Ibija, od Raše Plaovića do Huga Klajna. U poglavlju o revolucionarnim glumcima u srpskom pozorištu dvadesetog veka analizirani su Raša Plaović, Branko Pleša, Zoran Radmilović. Sledi poglavlje o pokretačima novog pravca unutar Ateljea 212 među kojima se govori o Miri Trailović, Ljubomiru Draškiću, Zoranu Ratkoviću, Jovanu Ćirilovu, Borislavu Mihajloviću-Mihizu i Danilu Kišu. Zatim se u knjizi govori o anglosaksonskim uticajima i najzad o drugoj generaciji glumaca koji nastavljaju razvijanje modernog, kolektivnog načina glume. Dejan Čavić napisao je dragoceno štivo koje uplivava u tajne zanata i umetnosti glume, kakvo je retko ko mogao da napiše. Ovo svedočanstvo ima vrednost dokumenta na koji će se oslanjati buduće generacije glumaca i glumačkih pedagoga, jer je to prva knjiga koja nas upućuje u tajne moderne srpske glume ponikle u Ateljeu 212, dajući nam duboki uvid u uzroke nastanka i imenujući fenomene. Ivana Dimić Atelje 212 je jedino naše pozorište druge polovine prošlog veka u kome je napravljen kolektivni revolucionarni prevrat u glumačkoj igri. Posebno zahvaljujući glumcima snažne individualnosti, predvodnicima u pravom smislu reči. Šta je ostalo? Ostalo je živo sećanje na te uzbudljive dane, odrastanje, na taj još uvek živ stil ozbiljna, opuštena a dejstvena, nenametljiva a sugestivna (nikada sugestibilna), sangvinična i melanholična, igra uvek prirodna, od razigrane i improvizovane do disciplinovane i striktno podvrgnute rediteljevoj zamisli predstave, igra u kojoj se glumci uvlače katkad pod kožu lika koji igraju, a katkad izvlače iz svoje sopstvene kože – igra u kojoj se glumci igraju. ma sob

Stojan Novaković Istorija i tradicijaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.9/5

U dobrom stanju Novaković, Stojan Vaskrs države srpske Pronijari i baštinici : (spahije i čitluk sahibije) Udava ili Samovlasno apšenje za dug Srednjovekovna Srbija i rimsko pravo Poslanica Stojana Novakovića / Stojan Novaković priredio i predgovor napisao Obrad Stanojević u redakciji Marka Mladenovića Jezik srpski Godina 1986 Službeni list SFRJ, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis 267 str. : slika autora ; 24 cm Klasici jugoslovenskog prava. Kolo 1 ; 1 Napomene Tiraž 2.000 Predgovor: str. 5-10 Stojan Novaković - život i delo: str. 11-31 Važnija dela Stojana Novakovića: str. 265-266. Predmetne odrednice Teorija države i prava -- Srbija Stojan Novaković(1842 – 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Nova, nekorišćena Roman Jakobson, K. Pomorska - RAZGOVORI Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 1998. god. Broširan povez, 19,5 cm. 228 str. Roman Osipovič Jakobson Roman Osipovič Jakobson (rus. Roman Osipovič Яkobson; Moskva, 23. oktobar 1896 — Boston, 18. jul 1982) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Život i rad Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doselјenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije. Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlјu i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijatelјuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavlјanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispolјava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Nјujorku, gde takođe nastavlјa druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Nјegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošilјalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavlјena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uklјučena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Nјegove zasluge u lingvistici su postojale i na polјu morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu. Bibliografija R. Jakobson “Remarques sur l`evolution phonologique du russe compare a celle des autres langues slaves”. Prague, 1929 R. Jakobson “ Child Language, Aphasia and Phonological Universals, 1941 R. Jakobson “Style in Language, ed. Thomas Sebeok, 1960 R. Jakobson “Selected Writings, ed. Stephen Rudy, The Hague, Paris, Mouton in 6 volumes: 1.Phonological Studies, 1971 2. Word and Language, 1971 3. The Poetry of Grammar and the Grammar of Poetry, 1980 4. Slavic Epic Studies, 1966 5. On Verse, Its Masters and Explores, 1978 6. Early Slavic Paths and Crossroads, 1985 R. Jakobson “Questions de poetiqe, 1973 R. Jakobson “Verbal Art, Verbal Sign, Verbal Time (ed. Krystyna Pomorska and Stephen Rudy), 1985 R. Jakobson “Six Lectures of Sound and Meaning, 1978 R. Jakobson “The Framework of Language, 1980 R. Jakobson “Halle M., Fundamentals of Language, 1956 R. Jakobson “Waugh L., The Sound Shape of Language, 1979 R. Jakobson “Pomorska K., Dialogues, 1983

Odlično očuvano! Autor - osoba Platon Naslov Platon : izabrana dela. Knj. 1, Gozba ili O ljubavi / s grčkog preveo, predgovor i objašnjenja dodao Miloš Đurić Ostali naslovi Gozba O ljubavi Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina [b. g.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna prosveta, [b. g.] (Beograd : `Branko Đonović`) Fizički opis LXXXI, 193 str., [1] list sa slikom Platona ; 20 cm Drugi autori - osoba Đurić, Miloš Zbirka Biblioteka stranih pisaca Napomene Ljubav i lepota u Platona: str. XI-LXXXI Napomene i objašnjenja: str. 111-193. Predmetne odrednice Platon, 427-347 pre n. e. -- `Gozba` Ljubav (filozofija) MG86 Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za političi život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demolarisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. „Sokrat“ igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem. Rad „Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže: Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom ( corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim „neznanjem“. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnjenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja Za više informacija pogledajte: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? MG86

Kao na slikama SOJA Vlastimir Đorđević i Nedeljko Nenadić Izdavač: Nolit, Beograd Povez: mek Broj strana: 198. Соја (Glycine max (L.) Merr.)[2] биљна је врста која припада породици Fabaceae. Место порекла ове биљне врсте је Кина. Први историјски, писани, наводи о соји потичу из 3000. године п. н. е. Поред пиринча, пшенице, јечма и проса, соја је један од главних усева који су значајно допринели опстанку кинеске цивилизације. Соја Soybean.USDA.jpg Научна класификација Царство: Plantae (нерангирано): Angiosperms (нерангирано): Eudicots (нерангирано): Rosids Ред: Fabales Породица: Fabaceae Потпородица: Faboideae Род: Glycine Врста: G. max Биномно име Glycine max (L.) Merr. Синоними[1] Dolichos soja L. Glycine angustifolia Miq. Glycine gracilis Skvortsov Glycine hispida (Moench) Maxim. Glycine soja sensu auct. Phaseolus max L. Soja angustifolia Miq. Soja hispida Moench Soja japonica Savi Soja max (L.) Piper Soja soja H. Karst. Soja viridis Savi Првих 3.000 година, соја се није пуно удаљила од свог места порекла. Почетком нове ере, соја се шири на територије данашње јужне Кине, Кореје и Јапана који се сматрају секундарним центрима порекла. Развојем поморског саобраћаја у 18. веку нове ере, соју полако упознају друге цивилизације и појављује се у ботаничким баштама у Европи и Америци. Сматра се да је соју у Америку донео Бенџамин Френклин. Новија историја соје почиње у 19. веку у Америци одакле започиње ширење по целом свету и соја заузима значајно место у модерној пољопривреди. У модерној историје соје важна су још два догађаја. 1996. године на тржишту се појавила прва генетички модификована соја (отпорна на тотални хербицид глифосат) и 2002. године соја по први пут напушта планету земљу - на међународној свемирској станици произведене су експерименталне количине соје као потенцијалне хране на свемирским путовањима. Основни разлог гајења соје јесте повољан хемијски састав зрна. Наиме, у зрну соје налази се између 35 и 40% протеина и око 20% уља што га чини веома повољном сировином за исхрану људи и животиња. Протеини соје садрже све есенцијалне аминокиселине у довољној количини тако да прерађевине од соје представљају квалитетну храну. Сојино уље не спада у групу висококвалитетних уља (као маслиново и сунцокретово) због веће количине полинезасићених масних киселина и мањег удела олеинске киселине. Поред уља и протеина у зрну соје налазе и друга физиолошки активна једињења као што су изофлавони, фитостероли, сапонини, фитинска киселина који имају повољан утицај на здравље људи. Такође у зрну соје налазе се и неке антинутритивене материје као што су инхибитори протеаза (термичком обрадом зрна соје ове материје се неутралишу) и несварљиви олигосахариди. Хемаглутинин је састојак семена соје који у крви подстиче стварање масе која слепљује црвена крвна зрнца, што онемогућује исправну апсорпцију кисеоника и његову дистрибуцију ћелијама организма. Најконтроверзнији састојци семена соје су неки изофлавони (фитоестрогени), попут генистеина и даидзеина. Генистеин се показао као инхибитор тирозин киназе, ензима битног у процесу коришћења есенцијалне аминокиселине тирозина у мозгу, чији је утицај изузетно важан за функцију тироидних хормона и многе друге функције организма. Утицај изофлавона на смањење функције тироидне жлијезде изазива развој хипотиреозе. Списак производа који се добијају од соје је дугачак и поред разних прехрамбених производа и адитива, соја је сировина у индустрији гуме, боја, лакова, лепкова, фармацеутској индустрији, и све популарнија сировина за биодизел. Протеини соје чине око 2/3 светске производње биљних протеина док 1/3 биљних уља потиче од соје. Оброци од сојног семена са неутралисаним мастима су значајан и јефтин извор беланчевина у исхрани животиња и многим готовим јелима. Сојино уље је други важан производ у преради соје. На пример, производи од соје попут тесктурираних биљних беланчевина (TVP) су заменска намирница за многе месне и млечне производе.[3] Соја даје више беланчевина по хектару од већине других пољопривредних производа.[4] Традиционални начини кориштења неферментисаног семена соје укључује и сојино млеко, од којег се прави тофу. Међу ферментисаним намирницама од соје налазе се, између осталих, и сојин сос, ферментисана паста од семена, јапански nattō (納豆) и јавански темпех. Њено уље се користи у многим индустријским апликацијама. Највећи светски произвођачи соје су САД (36%), Бразил (36%), Аргентина (18%), Кина (5%) и Индија (4%).[5][6] Семе соје садржи значајне количине фитинске киселине, алфа-линолеинске киселине и изофлавона. Садржај Име Уреди Ова биљка је позната као велико семе на кинеском и јапанском језику (кин. 大豆 - daizu) или жуто семе (кин. 黄豆 - huángdòu). Незрела соја као и јело које се од ње справља називају се едамаме у Јапану,[7][8] али се у енглеском и другим језицима, едамаме назива само специфично јело. Латинско име рода, Glycine, исто је као и једна једноставна аминокиселина (глицин). Од почетка 20. века соја се у Америци називала златно или чудотворно семе (golden bean, miracle bean).[9] Међународни назив соја је најзад изведен из јапанског изговора кинеско-јапанске ријечи 醤油 (shōyu) којом се означава сојин сос, кроз немачку адаптацију исте речи, соја.[10] Класификација Уреди Мали, ружичасти цветови соје Разне сорте соје се користе на различите начине Род Glycine (Willd.) подељен је на два подрода, Glycine и Soja. Подрод Soja ((Moench) F.J. Herm.) укључује култивирану соју Glycine max (L.) Merr., као и дивљу соју Glycine soja Sieb. & Zucc. Обе биљке су једногодишње. Glycine soja је дивљи предак култивиране соје, а у дивљни расте у Кини, Јапану, Кореји, Тајвану и Русији.[11] Подрод Glycine састоји се од најмање 25 дивљих, једногодишњих врста: на пример Glycine canescens (F.J. Herm.) и G. tomentella (Hayata) расту у Аустралији и Папуи Новој Гвинеји.[12][13] Вишегодишња соја (Neonotonia wightii) пореклом је из Африке, а данас је доста раширена биљка у тропским подручјима, а служи за исхрану домаћих животиња.[14][15][16] Попут неких других биљака које су давно одомаћене, однос модерне соје и врста које расту у дивљини не може се пратити уз потпуну сигурност и тачност. Она је одомаћени варијетет са изузетно великим бројем сорти. Опис Уреди Разне сорте соје различито нарасту у различитим окружењима. Висина биљке се креће од 20 cm до 2 метра. Махуне, стабљика и листови прекривени су финим, смеђим или сивим длачицама. Листови су тропрсти, имају три или четири листића на листу, а сваки од листића је 6 до 15 cm дуг а 2 до 7 cm широк. Листови опадају пре него што семе сазри. Неугледни, самоопрашујући цветови смештени су у пазуху листа, најчешће су бели, ружичасти или љубичасти. Плод је длакава махуна која расте у гроздовима од по три до пет, свака је дуга од 3 до 8 cm, а обично садржи два до четири (ретко више) семена, промера 5 до 11 mm. Семе соје се јавља у разним величинама, са разним бојама махуна или семењаче, укључујући црну, смеђу, плаву, жуту, зелену или шарену. Махуна зреле соје је тврда, отпорна на воду, те штити котиледоне и хипокотиле (или „клице“) од оштећења. Ако је опна напукне, семење неће проклијати. Ожиљак, видљив на семењачи, назива се хилус (хилум, обично црн, смеђ, кожнат, сив и жут) а на једном крају хилуса је микропила односно мали отвор у семењачи који омогућава апсорпцију воде неопходне за клијање. Семе попут соје које садржи веома високе нивое беланчевина, је ортодоксно. А. Карл Леополд, син Алда Леополда, започео је проучавање ове сојине особине на Институту за истраживање биљака при универзитету Корнел средином 1980-их. Открио је да соја и кукуруз имају цео низ растворљивих угљених хидрата који пружају одрживост ћелијама семена.[17] Почетком 1990-их успео је да региструје патенте о техникама за заштиту „биолошких мембрана“ и беланчевина у сувом стању. Фиксирање азота Уреди Соја, сирова, зрело семе Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz) Енергија 1.866 kJ (446 kcal) Угљени хидрати 30,16 g Шећери 7,33 g Прехрамбена влакна 9,3 g Масти 19,94 g Засићене 2,884 g Мононезасићене 4,404 g Полинезасићене омега‑3 омега‑6 11.255 g 1,330 g 9,925 g Протеини 36,49 g Триптофан 0,591 g Треонин 1,766 g Изолеуцин 1,971 g Леуцин 3,309 g Лизин 2,706 g Метионин 0,547 g Цистин 0,655 g Фенилаланин 2,122 g Тирозин 1,539 g Валин 2,029 g Аргинин 3,153 g Хистидин 1,097 g Аланин 1,915 g Аспарагинска киселина 5,112 g Глутаминска киселина 7,874 g Глицин 1,880 g Пролин 2,379 g Серин 2,357 g Витамини Витамин А екв. (0%) 1 μg Тиамин (Б1) (76%) 0,874 mg Рибофлавин (Б2) (73%) 0,87 mg Ниацин (Б3) (11%) 1,623 mg Витамин Б5 (16%) 0,793 mg Витамин Б6 (29%) 0,377 mg Фолат (Б9) (94%) 375 μg Витамин Б12 (0%) 0 μg Холин (24%) 115,9 mg Витамин Ц (7%) 6 mg Витамин Е (6%) 0,85 mg Витамин К (45%) 47 μg Минерали Калцијум (28%) 277 mg Бакар (83%) 1,658 mg Гвожђе (121%) 15,7 mg Магнезијум (79%) 280 mg Манган (120%) 2,517 mg Фосфор (101%) 704 mg Калијум (38%) 1.797 mg Натријум (0%) 2 mg Цинк (51%) 4,89 mg Остали конституенти Вода 8,54 g Холестерол 0 mg Линк према УСДА бази података Јединице μg = микрограми • mg = милиграми IU = интернационалне јединице Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Многе легуминозе (луцерка, детелина, грашак, пасуљ, соја, кикирики и друге) садрже симбиотске бактерије зване Rhizobia које живе унутар коренских квржица. Те бактерије имају посебне способности фиксирања молекуларног азота (N2) из атмосфере и његово претварање у амонијак (NH3).[18] Хемијска реакција је следећа: N2 + 8 H+ + 8 e− → 2 NH3 + H2 Након тога, амонијак се претвара у следећи облик, амонијум јона (NH4+), који неке биљке могу користити, путем следеће реакције: NH3 + H+ → NH4+ Овај распоред значи да су коренске квржице соје (и других легуминоза) извори азота за те биљке, што их чини релативно богатим биљним беланчевинама. Састав Уреди Заједно, беланчевине и сојино уље чине око 56% сувог сојиног семена по маси (36% беланчевине и 20% масти). Остатак се састоји од 30% угљених хидрата, 9% воде и 5% пепела. Семе соје састоји се из приближно 8% семењаче, 90% котиледона и 2% осе ембриона. Соја је изузетно издашан извор незамењивих састојака. Тако на пример 100 грама (сирове) соје задовољава дневне потребе за 36% беланчевина, 37% влакана, 121% гвожђа, 120% мангана, 101% фосфора и неколико витамина из групе Б, укључујући фолате (94% дневних потреба). Такођер постоји веома висока концентрација витамина К, магнезијума, цинка и калијума. Иста количина соје даје 446 калорија и 11 грама полинезасићених масноћа. Да би се могла користити за људску исхрану, соја мора бити припремана „влажном“ топлотом како би се уништили инхибитори трипсина (инхибитори серинске протеазе). Сирова соја, укључујући и незреле зелене облике, је отровна за све моногастричне животиње.[19] Беланчевине Уреди Већина сојиних беланчевина је релативно отпорна на топлоту. Ова отпорност омогућава производима од соје да поднесу неопходну високу температуру кувања, како би се добили производи попут тофуа, сојиног млека и сојиног брашна. Многе светске организације и агенције сматрају соју извором комплетних беланчевина.[20] Комплетне беланчевине су оне које садрже значајну количину свих есенцијалних аминокиселина које се морају уносити у људски организам, јер тело нема способност да их синтетише. Из тог разлога, соја је добар извор беланчевина, између осталих, за вегетаријанце и вегане или за особе које желе да смање количину меса коју једу. Угљени хидрати Уреди Основни растворљиви угљени хидрати зрелог семена соје су дисахарид сахароза (удео од 2,5% до 8,2%), трисахарид рафиноза (0,1% до 1%) састављена из једног молекула сахарозе спојеног са једним молекулом галактозе, те тетрасахарид стахиоза (1,4% до 4,1%) састављен од једног молекула сахарозе спојеног са два молекула галактозе.[21] Док олигосахариди рафиноза и стахиоза штите опстанак семена соје од сушења, они нису јестиви шећери, тако да при њиховом уносу у организам доприносе надутости и тегобама у цревима код људи и других моногастричних животиња, слично као и дисахарид трехалоза. Несварени олигосахариди се у цревима разлажу деловањем природних микроба, дајући гасове попут угљен-диоксида, молекуларног водоника и метана. Пошто су растворљиви сојини угљени хидрати пронађени и у пшеници а разлажу се током ферментације, сојин концентрат, изоловани протеини из соје, тофу, сојин сос и клијавци немају флатусну активност. На другој страни, постоје и одређени позитивни ефекти од уноса олигосахарида попут рафинозе и стахиозе, а то је да оне потпомажу развој и „борбу“ бифидобактерија у цревима против путрефактивних бактерија. Нерастворљиви угљени хидрати соје састоје се из комплексних полисахарида целулозе, хемицелулозе и пектина. Већина угљених хидрата соје се може класификовати у дијетарна влакна. Масти Уреди Сирова соја има око 20% масти, укључујући засићене масноће (3%), једноструко незасићене (4%) и вишеструко незасићене масти, углавном у виду линолеинске киселине. У саставу сојиног уља односно липидног дела семена, оно има четири фитостерола: стигмастерол, ситостерол, кампестерол и брасикастерол, чинећи око 2,5% укупне садржине липида, а могу се и превести у стероидне хормоне.[22] Производња Уреди Соја је врло важна индустријска биљка у светским оквирима, јер даје уље и беланчевине. У САД, највећи део соје се екстрахује помоћу растварача, попут хексана, те се „пржи“ да би се добила одмашћена сојина прерађевина (са 50% беланчевина), што омогућава прехрану домаћих животиња (нпр. пилића, ћурака и сл.) у индустријским размерама, што никад у људској историји раније није било могуће. Веома мали део убране соје директно се користи у људској исхрани. Ипак, производи од соје јављају се у широком спектру варијација у прерађеној храни. Током Другог светског рата, соја је постала врло важна и у Северној Америци, као и у Европи, првенствено као замена за другу протеинску храну те као извор јестивих масноћа. Током рата, Америчко министарство пољопривреде започело је примену соје као ђубриво. У Дилоновој рунди Општог договора о трговини и царинама (GATT) одржаној 1960. и 1961, САД је омогућила бесцарински приступ својим произвођачима соје на европско тржиште. Током 1960-их, САД је извезла преко 90% укупне светске производње соје.[23][24] Године 2005. највећи извозници соје били су Аргентина (39% удела у светском извозу), САД (37%) и Бразил (16%), док су највећи узвозници били Кина (41% светског увоза), Европска унија (22%), Јапан (6%) и Мексико (6%).[25] Према подацима Немачког друштва за међународну сарадњу (ГИЗ) у Босни и Херцеговини је 2013. било засађено око 5.000 хектара соје.[26] Процењује се да Босна и Херцеговина годишње увезе око 100 хиљада тона соје, претежно из Бразила. У Хрватској је исте године било засађено 55.000 хектара соје, са просечним приносом од 2 тоне по хектару.[27] Узгој соје је најуспјешнији у климатским подручјима где владају врела лета, са оптималним условима раста са просечним температурама од 20 до 30 °C. Температуре испод 20 °C и изнад 40 °C знатно ограничавају раст. Соја може расти на широком спектру типова земљишта, а оптимални раст је на влажним алувијалним земљиштима са добрим органским садржајем. Оптимално време сјетве је друга половина априла. Као и већина легуминоза, соја такођер врши фиксацију азота тако што гради симбиотичке везе са бактеријама Bradyrhizobium japonicum`` (syn. Rhizobium japonicum; Jordan 1982). За најбоље резултате узгоја, инокулум исправног соја бактерија би требало да се помеша са семеном соје (или било које друге легуминозе) пре сејања. Модерне сорте соје генерално достижу око 1 m висине, а потребно им је од 80 до 120 дана од сетве до бербе. САД, Аргентина, Бразил, Кина и Индија су највећи светски произвођачи соје и представљају више од 90% њене глобалне производње.[28] САД је 2000. године произвела 75 милиона тона соје, од чега је више од трећине извезено. У производној 2010/2011. ова количина је била преко 90 милиона тона.[6] Просечни светски принос соје у 2010. био је 2,5 тоне по хектару. Три највећа произвођача имају просечни принос од око 3 тоне по хектару. Фарма са највећим приносом соје у свету 2010. године налазила се у Турској, где је забележен принос од 3,7 тона по хектару.[29] Светски рекорд забележен је на фарми у америчком граду Парди, Мисури 2010. године од 10,8 тона соје по хектару.[30] Ratarstvo uzgoj soje poljoprivreda

Mestimično podvlačeno. Autor - osoba Pijaže, Žan Naslov Strukturalizam / Žan Pijaže ; prevela Nada Popović-Perišić ; predgovor Branko Pavlović Jedinstveni naslov ǂLe ǂstructuralisme. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1978 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 148 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Popović-Perišić, Nada Pavlović, Branko Zbirka Filozofska biblioteka ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Le structuralisme / Jean Piaget Bibliogrfske napomene: str. 147-[149] Predmetne odrednice Strukturalizam Knjiga Žana Pijažea „Strukturalizam“ objavljena je prvi put 1968. godine u Parizu, i to u okviru edicije Que sais-je! Žan Pijaže nije nepoznat našoj čitalačkoj publici, jer su već prevedena njegova dela „Psihologija inteligencije“ i „Mudrost i zablude filozofije“. Glavno područje Pijažeovog istraživačkog rada je razvojna psihologija i razvojna epistemologija. No, mada se posvetio uglavnom naučnim istraživanjima, on nije napustio interesovanje za filozofske teme. Knjiga u kojoj prezentira strukturalizam sadrži jednu vrlinu koja se retko sreće u drugim prikazima iste stvari: veliki stepen jasnoće u izlaganju osnovnih strukturalističkih ideja i odsustvo nekritičkog zanosa onim što su strukturalisti otkrili. Stoga je opravdano očekivati da će uspešno izvršiti funkciju uvođenja u razumevanje ove struje savremenog mišljenja. Žan Pijaže (franc. Jean Piaget; Nešatel, 9. avgust 1896 – Ženeva, 17. septembar 1980) je bio švajcarski razvojni psiholog i filozof, poznat po svojoj teoriji kognitivnog razvoja i brojnim eksperimentalnim istraživanjima o mentalnim sposobnostima male dece. Danas se smatra najznačajnijim razvojnim psihologom 20. veka. Biografija Žan Pijaže je bio vrstan poznavalac zoologije i filozofije, a kasnije je studirao i psihologiju u Cirihu (od 1918. godine). Zajedno sa njim su bili Karl Gustav Jung i Eugen Blojler. Po završetku gimnazije studirao je biologiju, diplomirao 1915. godine, a 1918. godine odbranio je doktorsku tezu o puževima iz doline Vale. Iz Ciriha odlazi u Pariz na Sorbonu gde posećuje predavanja iz psihopatologije, uči da intervjuiše duševno obolele pacijente, sluša predavanja iz logike i filozofije. Tamo radi u školi koju je Alfred Bine koristio kao svoju laboratoriju i tu otkriva oblast koju će proučavati celog života. Četrdeset godina posvetio je proučavanju dečjeg mišljenja. Njegovu pažnju privukli su pogrešni odgovori dece i načini dolaska do njih. Planirao je da nekoliko godina posveti proučavanju dečijeg mišljenja, a da se potom posveti pisanju filozofske teorije saznanja. Umesto toga postalo je njegova životna preokupacija. Na univerzitetu u Ženevi je radio od 1929. godine do smrti. Godine 1955, osnovao je Međunarodni centar za genetsku epistemologiju u Ženevi, čiji je bio direktor do kraja života. Najznačajnija dela Jezik i misao kod deteta (1923) Logičko rasuđivanje i razmišljanje kod deteta (1924) Poreklo inteligencije kod dece (1936) Konstrukcija realnosti kod dece (1937) Igre, snovi i imitacija u detinjstvu (1946) Psihologija inteligencije (1947) Razvoj logičkog mišljenja (1955) Nauka o obrazovanju i psihologija deteta (1971) Pijažeova teorija moralnog razvoja Pijaže objavljuje delo Moralno rasuđivanje deteta 1932.godine i u njemu iznosi tvrdnju da je moralni razvoj prvenstveno kognitivni proces. Pijaže polazi od shvatanja da suštinu moralnosti sačinjavaju poštovanje koje prema pravilima društvenog reda oseća jedna osoba i način kako ona shvata pravdu. Ističući da se „celokupna moralnost sastoji od sistema pravila i da se suština moralnosti ogleda u poštovanju koje jedna osoba ima prema tim pravilima“. Moralni razvoj deteta čine dva stadijuma: stadijum heteronomne moralnosti drugačije se naziva i moralni realizam, objektivna odgovornost, stadijum prinude i traje otprilike do sedam-osam godina. Ovaj stadijum ima tri glavne odlike : moralnost autoriteta i dužnosti ( dobar znači biti poslušan, a ispravno je ono što autoritet naređuje), poštovanje slova, a ne duha zakona (uveden je pojam kazne, što je kažnjavanje oštrije to je pravednije, deca ovog uzrasta veruju da je kazna neodvojiva od prekršaja), objektivno shvatanje odgovornosti (budući da dete pravila shvata doslovno i misli da ih se mora pridržavati, dete prilikom procene nekog postupka vodi računa samo o fizičkim posledicama, a ne i o namerama počinioca postupka) stadijum autonomne moralnosti počinje da se razvija tek oko desete godine i dete se u ovom stadijumu vodi time da dobar znači biti pravedan. Autonomija se, kaže Pijaže, javlja tek sa razumevanjem obostranog poštovanja takvim da osoba u sebi oseća želju da sa drugima postupa kako bi želela da oni sa njom postupaju. Menja se i stav prema kažnjavanju. Starija deca smatraju da kazna ne treba da bude proizvoljna već logički povezana sa učinjenim prekršajem i srazmerno odmerena prekršaju. Deca u ovom stadijumu smatraju da kazna treba da bude takva da krivac postane svestan onoga što je uradio. Ovu oblast dečjeg razvoja nije detaljno istraživao, ali je postavio osnove na kojima je kasnije Lorens Kolberg koji je inače bio njegov student, došao do značajnih otkrića i učinio značajan doprinos teoriji moralnog razvoja i moralnog vaspitanja. Pijažeova teorija kognitivnog razvoja Jedna od najsloženijih i najuticajnijih savremenih teorija kognitivnog razvoja je ona čiji je tvorac švajcarski psiholog Žan Pijaže. Kognitivni razvoj je, prema ovom biološki orijentisanom teoretičaru, spontan, autoregulacioni proces, određen organizmu inherentnim činiocima i mehanizmima. Osnovni pokretač razvoja inteligencije jeste težnja ka savršenoj i stabilnoj ravnoteži, odnosno faktor uravnotežavanja. Subjekat u svom odnosu sa objektom postiže sve savršenije forme ravnoteže serijom autoregulativnih kompenzacija. Uticaji društvene sredine nisu formativni, ne stvaraju kognitivne strukture, već mogu samo da ubrzaju ili uspore razvoj. Funkcije su procesi koji upravljaju ljudskim razvojem. Za njega je inteligencija samo jedan primer biološkog sistema, pa tako su i dve osnovne funkcije preuzete iz biologije. Jedna od njih je organizacija . Organizacija se odnosi na činjenicu da su sve spoznajne strukture međusobno povezane i da se bilo koje novo znanje mora uklopiti u postojeći sistem.[3] Suština inteligencije, kaže Pijaže, ne leži u pojedinačno naučenim odgovorima ili izolovanim sećanjima, već u njenoj organizaciji koja poprima oblik različitih kognitivnih struktura koje dete tokom svog razvoja konstruiše. Drugim rečima, intelekt je uvek organizovan, s tim što je na različitim stadijumima različito organizovan. Druga funkcija zove se adaptacija .Ljudska inteligencija je, po Pijažeu, sistem adaptacije koji omogućava čoveku da se prilagodi sredini i preživi. Kognitivna adaptacija, kao i biološka, sastoji se u ravnoteži između asimilacije i akomodacije. o asimilacija je težnja razumevanju novih iskustava na osnovu postojećeg znanja. O akomodacija je menjanje postojećih spoznajnih struktura da bi se uskladile sa novim iskustvima. Stadijumi kognitivnog razvoja Intelektualni razvoj odvija se u niz stadijuma. Prema njegovom shvatanju, sva deca prolaze kroz iste stadijume razvoja istim redosledom. Ovi stadijumi imaju određena opšta svojstva : da su strukturalne celine ili organizovani sistemi mišljenja koji dovode do doslednosti u mišljenju deteta na nekom od stadijuma. Akcije ili operacije su međusobno povezane i organizovane, tako da čine jedinstvenu strukturu karakterističnu za određeni stadijum. hijerarhijska integracija znači da prelazak sa jednog stadijuma na drugi ne predstavlja jednostavno dodavanje novog na stari stadijum već, pre svega, reorganizaciju koja zamenjuje slabije razvijeni stadijum. da se javljaju u nepromenljivom redosledu . Svaka osoba ide korak po korak kroz stadijume, tj. ne može da preskoči neki stadijum ili da ide nekim drugim putem. Senzomotorni stadijum predstavlja period do druge godine života. Intelektualne reakcije se svode na koordinaciju čulih doživljaja i jednostavnih motornih ponašanja. Znanje o svetu ograničeno je na telesnu interakciju sa ljudima i objektima. Podstadijumi : modifikacija refleksa, primarne cirkularne reakcije, sekundarne cirkularne reakcije, koordinacija sekundarnih cirkularnih reakcija, tercijarne cirkularne reakcije, početak reprezentacije . Primer stadijuma, dete shvata da drmanjem zvečke proizvodi zvuk. Preoperacioni stadijum je period kognitivnog razvoja od druge do šeste godine života. Počinje razvojem govora. Javljaju se simboličke funkcije, odnosno sposobnosti da se jedan predmet koristi za reprezentovanje drugog. Dete počinje da koristi simbole, ali je u nemogućnosti da ih kontroliše. Dete može da razume da se kvalitativna svojstva predmeta ne menjaju ako se promeni njegov izgled, ali nije sposobno za konzervaciju kvantitativnih svojstava ( broj, masa, visina... ). Mišljenje dece odlikuju još animizam, artificijelizam i realizam. Podstadijumi : prekonceptualni ( 2–4godine ) i intuitivni ( 4–6 godina ). Primer stadijuma, pred detetom se nalaze jedna široka i jedna uska, ali viša čaša. Kada se iz šire sok presipa u visoku čašu, na pitanje gde ima više soka, dete će misliti da više soka ima u višoj nego široj čaši. Stadijum konkretnih operacija predstavlja period od šeste do dvanaeste godine. Mišljenje se odlikuje mogućnošću da se vodi računa o više aspekata situacije. Mentalne operacije omogućavaju logičko rešavanje problema s konkretnim objektima. U ovom stadijumu dete shvata zadatak sa čašama. Stadijum formalnih operacija je poslednji razvojni stupanj, od dvanaeste godine do odraslog doba. Javlja se sposobnost razmišljanja o mogućem ne samo o realnom. Sada po prvi put dete je sposobno da sledi formalni argument, a da zanemari njegov specifičan sadržaj. Ovo „oslobađanje“ od sadržaja je glavna odlika ovog stadijuma. U razvoju dečjeg mišljenja prekretnicu predstavlja javljanje semiotičke funkcije i prevazilaženje egocentrizma u procesu decentracije. Do svojih otkrića, pojmova i teorija Pijaže je došao metodom eksperimenta i ispitivanjem dečjeg mišljenja putem kliničkog intervjua. Konstruktivistička teorija o razvoju deteta Za većinu savremenih saznanja o mentalnim sposobnostima male dece zaslužan je stručnjak za kognitivnu psihologiju Žan Pijaže, koji je vršio istraživanja pre pedeset godina. Pijažeov uticaj može se pronaći ne samo u mnogim savremenim objašnjenjima načina na koji deca uče, već i u našim obrazovnim sistemima. Nažalost, kako to često biva sa revolucionarnim otkrićima, naknadna istraživanja su pokazala da su Pijažeovi zaključci gotovo sigurno bili pogrešni. („Gotovo sigurno“ zato što neki psiholozi i dalje tvrde da je on bio u pravu i da rezultati sprovedenih eksperimenata dozvoljavaju različite zaključke.) Tokom 1940-ih i 1950-ih godina, Pijaže je razvio „konstruktivističku“ teoriju o razvoju deteta. Prema ovoj teoriji, beba se rađa bez ikakvih znanja, a zatim, posmatrajući svet oko sebe postepeno uobličava koherentno razumevanje tog sveta, koje se neprestano uvećava. Drugim rečima, dete konstruiše mentalni model ili konceptualizaciju sveta. Pijaže do ovog zaključka nije došao sedeći u fotelji. On je vršio eksperimente, i upravo su oni jedan od razloga što je njegov rad imao toliki uticaj. Bila je potrebna velika genijalnost – i oprema koja nije bila dostupna u Pijažeovo vreme – da bi kasnije generacije osmislile pouzdanije eksperimente. Kad je to učinjeno, nametnuli su se potpuno drugačiji zaključci. Na primer, prema Pijažeovom mišljenju, deca mlađa od deset meseci nemaju pravu svest o materijalnim objektima kao nečemu što trajno postoji u svetu. Pijaže je ovaj zaključak zasnovao na zapažanju da beba od deset ili manje meseci prestaje da traži neki predmet, recimo igračku, onog trenutka kad ga neko sakrije pod ćebe. Prema Pijažeu, svest o „permanentnosti objekta“, kako je on to nazvao, nije urođena, već se stiče posle deset meseci starosti. Pijaže je takođe verovao da deca ne poseduju osećaj za broj sve do uzrasta od oko pet godina. U jednom od svojih eksperimenata, koji su mnogo puta ponavljani od strane različitih ispitivača, psiholog bi četvorogodišnjem detetu pokazao red od šest čaša i red od šest flaša koje su međusobno podjednako udaljene, a zatim bi ga pitao čega ima više. Dete bi uvek odgovorilo da ih je isto. Može se pretpostavid da je dete uočilo da svakoj čaši u redu odgovara jedna flaša u drugom redu. Zatim bi ispitivač razmakao čaše tako da obrazuju duži red, pa bi ponovo pitao dete da li ima više čaša ili flaša. Sada bi dete odgovorilo da ima više čaša, očigledno zavarano time što je taj red duži. „Ovo nesumnjivo pokazuje“, zaključio je Pijaže, „da dete ne poseduje dobro razvijen osećaj za broj“. Konkretno, tvrdio je Pijaže, četvorogodišnja i petogodišnja deca još ne shvataju ideju očuvanja broja – nemaju predstavu o tome da razmeštanje predmeta u grupi ne menja njihov broj. Kritika U ono vreme, Pijažeovi eksperimenti smatrani su trijumfom eksperimentalne metode u psihologiji. Kao njen začetnik, Pijaže je krčio put budućim generacijama. Ovakav metod proučavanja bio je odličan. Nažalost, imao je i ozbiljne nedostatke. Pijaže se pri testiranju svesti o permanentnosti objekta oslanjao na motorne radnje beba, a u brojnim testovima sa starijom decom na dijalog između ispitivača i ispitanika. Kad je reč o permanentnosti objekta, činjenica da beba nije posegla za predmetom koji je sakriven pod ćebe ne podržava prilično dramatičan zaključak da beba misli da je predmet prestao da postoji. Možda ona jednostavno nema dovoljno razvijenu koordinaciju ruku da bi posegla za skrivenim predmetom. U stvari, mi danas znamo da je ovo objašnjenje tačno. Nedavni eksperimenti, napredniji od Pijažeovih, ukazuju na to da čak i veoma male bebe imaju dobro razvijenu svest o permanentnosti objekta. Isto tako, razgovor s malom decom veoma je nepouzdan. Komunikacija pomoću jezika nikada nije potpuno objektivna i oslobođena uticaja konteksta, emocija, društvenih faktora, a možda i još nekoliko drugih stvari. Koliko dijalog može biti nepouzdan pokazali su Žak Meler (Jacques Mehler) i Tom Bever (Tom Bever) sa Masačusetskog tehnološkog instituta tokom kasnih 1960-ih godina. eler i Bever su izveli Pijažeov eksperiment da bi testirali svest o očuvanju broja, ali kod dvogodišnje i trogodišnje dece, za razliku od Pijažea čiji su ispitanici imali četiri ili pet godina. Deca su bila savršeno uspešna. Zato nam je, ukoliko ne verujemo da deca između četvrte i šeste godine privremeno gube svest o očuvanju broja, potrebno alternativno objašnjenje Pijažeovih rezultata. Jedno je lako dostupno. Deca oko pete godine starosti počinju da razvijaju sposobnost rezonovanja o misaonim procesima druge osobe – „Šta tata misli kad kaže da je to...“ Ovo pruža najverovatnije objašnjenje Pijažeovih zapažanja. Setite se na koji je način izveden eksperiment. Najpre ispitivač poređa čaše i flaše u dva reda, tako da su međusobno podjednako udaljene, a zatim pita dete u kom redu ima više predmeta. Nakon toga preuredi jedan od redova, tako što ga produži, pa ponovo pita dete: „U kom redu ima više predmeta?“ Sa četiri ili pet godina, dete misli da su odrasli moćni i sveznajući. Osim toga, ono je verovatno primetilo poštovanje koje su njegovi roditelji ukazali ispitivaču kada su stigli u laboratoriju. Kako će dete reagovati kad vidi da je ispitivač razmakao predmete u jednom redu, a zatim postavio potpuno isto pitanje kao trenutak ranije: „U kom redu ima više predmeta?“ Moglo bi da rezonuje ovako: „Hmmm. Isto pitanje mi je i malopre postavio. Odrasli nisu glupi, a ovo je posebna vrsta odraslog koji mnogo zna. Obojica vidimo da se broj predmeta nije promenio. Sigurno sam prošli put pogrešno razumeo pitanje. Mislio sam da me pita o broju predmeta u redu, ali me je očigledno pitao o dužini, s obzirom na to da je nju promenio.“ Tako dete daje odgovor koji misli da se od njega očekuje. Naravno, u ovo ne možemo biti sigurni. Pokušaji da se do odgovora dođe ispitivanjem deteta najverovatnije neće pružiti ubedljive dokaze, i to iz istog razloga iz kog je sumnjiv prvobitni Pijažeov eksperiment. Zbog toga je Melerov i Beverov eksperiment stekao priznanje. Rezonovanje tipa „šta on zapravo hoće?“, koje je maločas opisano, svojstveno je deci starijoj od dve ili tri godine. Melerovi i Beverovi mlađi ispitanici shvatali su pitanja u eksperimentu doslovno, i pravilno su brojali predmete. Ono što je prvobitni Pijažeov eksperiment zaista pokazao bilo je to da četvorogodišnja i petogodišnja deca umeju racionalno da rezonuju o motivacijama i očekivanjima druge osobe. To je važno i korisno otkriće. Ali nije ono do kog je Pijaže mislio da je došao. Da bi potvrdili da deca starija od dve godine imaju dobar osećaj za broj, Meler i Bever su izmenili Pijažeov test tako da se izbegne oslanjanje na jezik. Njihova ideja je bila zapanjujuće jednostavna. Umesto čaša i flaša, detetu su pokazali dva reda bombonica M&M. U jednom redu je bilo šest bombonica, a u drugom četiri. Nekada bi redovi bili iste dužine; nekad bi bio duži red od šest, a nekad od četiri bombonice. Umesto da ga pitaju u kom redu ima više slatkiša, detetu bi jednostavno rekli da može da izabere jedan red i pojede ga. Ishod je bio tačno onakav kakav bi svaki roditelj predvideo. Dete bi bez izuzetka zgrabilo red od šest slatkiša, bez obzira na njegovu dužinu. Dobro je znalo koji red sadrži više članova i, štaviše, shvatalo je da broj ne zavisi od rasporeda. Rezultat je bio podjednako ubedljiv i sa dvogodišnjacima i sa četvorogodišnjacima. o istog zaključka dovela je još jedna varijacija prvobitnog Pijažeovog eksperimenta. Ovog puta su Džejms Mekgerigl (James McGarrigle) i Margaret Donaldson (Margaret Donaldson) sa Edinburškog univerziteta izveli eksperiment u malom lutkarskom pozorištu. Kao i Pijaže, počeli su time što su obrazovali dva reda sa istim brojem predmeta i pitali dete u kom redu ima više predmeta. Pošto bi dete tačno odgovorilo, ispitivač bi se pravio da gleda na drugu stranu, a za to vreme plišani meda razmakao bi predmete u jednom redu. Kad bi se okrenuo, ispitivač bi uzviknuo: „Oh, bože, šašavi meda je zbrkao redove. Da li možeš ponovo da mi kažeš u kom redu ima više predmeta?“ Deca između dve i pet godina bez izuzetka davala su tačan odgovor. S obzirom na to da je meda produžio jedan red, što ispitivač nije video, dete je verovatno smatralo razumnim to što mu odrasla osoba ponovo postavlja isto pitanje. Ali, kad bi ispitivač ponovio postupak sa istim detetom, s tim što bi sam razmakao predmete, četvorogodišnja i petogodišnja deca odgovarala bi mu isto kao Pijažeu, zasnivajući odgovor na dužini. Brojni eksperimenti sprovedeni 1980-ih i 1990-ih godina pokazali su da ni ovo nije tačno. Prvi od njih izveli su Prentis Starki (Prentice Starkey) i njegovi saradnici na Pensilvanijskom univerzitetu 1980. godine. Starkijevi ispitanici su bile bebe stare između šesnaest i trideset nedelja. Bio je pravi izazov pronaći način da se utvrdi šta tako mladi ispitanici misle. Ispitivači su se oslonili na merenje bebinog nivoa koncentracije. Kao što svaki roditelj zna, bilo kakva novina, kao što je nova igračka, jedno vreme okupira bebinu pažnju. Zatim pažnja počinje da popušta ili se usmerava na neku drugu novinu. Zahvaljujući video-tehnologiji, Starki i njegovi saradnici su bili u mogućnosti da prate bebinu pažnju snimajući njen pogled. Bebu je najčešće majka držala u krilu, okrenutu ka aparaturi za izvođenje eksperimenta. U jednom eksperimentu, bebi su prikazivani slajdovi. Na jednom slajdu su se videle dve tačke, jedna do druge. Kada su se prvi put pojavile, privukle su bebinu pažnju i ona je neko vreme gledala u njih. Kad je bebina pažnja počela da opada, a pogled da joj luta, slajd je zamenjen novim koji se veoma malo razlikovao od prvog. Beba je nakratko pogledala. Slajd je ponovo promenjen. Svaki sledeći slajd minimalno se razlikovao od prethodnog. Sa svakim ponavljanjem, bebini pogledi – kako je izmereno s video-kasete – postajali su sve kraći. Zatim su se, bez upozorenja, na ekranu pojavile tri tačke, umesto dve. Bebino interesovanje istog trenutka se povećalo i sliku je posmatrala duže (od 1.9 do 2.5 sekunde u jednom izvođenju eksperimenta). Dete je nesumnjivo uočilo prelazak s dve na tri tačke. Druga grupa beba, kojoj su prikazani slajdovi obrnutim redom, primetila je prelazak s tri na dve tačke. Sju Elen Antel (Sue Ellen Antell) i Danijel Kiting (Daniel Keating) sa Merilendskog univerziteta upotrebili su istu metodu kako bi pokazali da samo nekoliko dana stare bebe takođe uočavaju razliku između dva i tri. MG3 (N)

Lepo ocuvano kao na slici ... i današnje estetičke perspektive Dr Dušan Nedeljković Hegel Kant Karl Marks Kapital marksizam Nemačka filozofija Filozofi nemacki xix veka Savremena Moderna Maks Benze .. Georg Vilhelm Fridrih Hegel (nem. Georg Wilhelm Friedrich Hegel; Štutgart, 27. avgust 1770 — Berlin, 14. novembar 1831) bio je nemački filozof. Hegel je filozof doba idealizma,[1] zastupnik apsolutnog idealizma i jedan od rodonačelnika moderne filozofije.[2] Obrazovanje je stekao na protestantskom Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Tibingenu, gde je sklopio prijateljstvo sa budućim filozofom Fridrihom Šelingom i pesnikom Fridrihom Helderlinom.[1] Veoma je cenio filozofiju Platona, Aristotela, Dekarta, Spinoze, Kanta i Rusoa i ideje francuske revolucije. Smatran je poslednjim velikim metafizičarem. Umro je kao žrtva epidemije kolere, koja se širila Berlinom u leto i jesen 1831. godine.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Hegel se rođen u činovničkoj porodici.[3] Njegov otac, Georg Ludvig Hegel, studirao je pravo na Univerzitetu Tibingena, a u vreme Hegelovog rođenja bio je na položaju sekretara Poreske uprave pri Ministarstvu finansija, na dvoru vojvodstva Virtemberga.[3] Po porodičnom predanju, Hegelovi su poreklom iz Austrije, a osnivač porodice Johan Hegel je emigrirao iz katoličke Austrije u protestantski Virtemberg u šesnaestom veku, u vreme kad su austrijski protestanti primoravani da pređu u Katolike, 1500-ih.[3] Hegelova majka, Marija Magdalena Luiza Hegel (devojačko From), čiji je otac bio pravnik na položaju u Visokom sudu pravde na dvoru Virtemberga, vodi poreklo do Johana Benca, istaknutog virtemberškog protestanskog reformatora iz šesnaestog veka.[3] Hegel je bio jedno od šestero dece od koje su samo njegova sestra Kristijana Luiza i brat Georg Ludvig doživeli odraslo doba. [3] Obrazovanje i kultura su bili veoma bitni u Hegolovoj porodici, tako da su ga roditelji upisali u tzv. Nemačku školu već sa tri godine, a sa pet godina je pohađao nastavu u tzv. Latinskoj školi.[3] Latinski je takođe učio od svoje majke Marije Luize kojoj je bio veoma privržen i koja je bila vrlo učena žena za to doba.[3] Sa deset godina otac mu je plaćao privatne časove iz geometrije kod istaknutog lokalnog matematičara Dutenhofera (K. A. F. Duttenhofer), a vremenom i privatne časove iz drugih oblasti; vrlo je moguće da je tako naučio francuski jezik.[3] Hegelovi roditielji su plaćali pretplatu za uticajni žurnal Opšta nemačka biblioteka, u kom su se pojavile prve rasprave o Kantovoj filozofiji.[3] Hegel je bio predan učenik i često je išao u šetnju u pratnji svojih učitelja. Jednom takvom prilikom, sa osam godina, mu je njegov učitelj Lefler (Löffler) poklonio knjigu Šekspirovih sabranih dela u nemačkom prevodu Ešenburga (Eschenburg), uz opasku: „da iako ih sada ne može razumeti, brzo će naučiti da ih razume”.[3] U jesen 1788. godine, nakon pohađanja gimnazije u Štutgartu, upisuje protestantsku Bogosloviju u Tibingenu, spremajući se za karijeru protestantskog sveštenika. Kao mladić bio je neumoran student; sve važnije knjige koje je čitao potanko je analizovao i duga mesta iz njih ispisivao. Prava kultura, govorio je on, mora da počne odlučnim savlađivanjem samoga sebe; sličan je bio i pitagorovski sistem vaspitanja, jer je učenicima naređivao da ćute za prvih pet godina svoga učenja. Dvojica njegovih kolega i prijatelja iz tog perioda su Fridrih Šeling i Fridrih Helderlin. Nakon uspešnih studija Bogoslovije, Hegel u jesen 1793. godine odlazi u Bern u Švajcarsku, gde radi kao privatni učitelj u jednoj aristokratskoj porodici, zadržavši se do 1796. godine. Od januara 1797. do kraja 1800. godine, radio je kao privatni učitelj u Frankfurtu na Majni, gde je ponovo uspostavio kontakt sa kolegom iz rane mladosti, Fridrihom Holderlinom, koji je imao značajnu ulogu u formiranju njegovih ranih filozofskih uverenja. Zahvaljujući nasledstvu posle smrti svoga oca, Hegel je bio u stanju da napusti svoju poziciju kao tutor i sledi svoje akademske ambicije.[4] Karijera i smrt[uredi | uredi izvor] Početkom 1801. godine odlazi u Jenu. Njegov prijatelj iz studentskih dana, Fridrih Šeling, je postao Fihteov naslednik na mestu profesora filozofije na čuvenom Univerzitetu u Jeni, rodnom mestu nemačke idealističke i romantičarske misli. Sa Šelingovom podrškom, Hegel uspešno prolazi kvalifikacioni ispit za profesora u jesen 1801. godine i habilitovao sa tezom na temu filozofije prirode – De Orbitis Planetarum. U početku, Šeling i Hegel su blisko sarađivali, što potvrđuje i jedan filozofski žurnal Kritisches Journal der Philosophie, koji su od 1802. godine zajedno uređivali i objavljivali. Žurnal prestaje da izlazi odlaskom Šelinga iz Jene, 1803. godine. Godine 1805. Hegel je imenovan za vanrednog profesora na univerzitetu, ali ga finansijske poteškoće primoravaju da napusti poziciju, što će i učiniti u jesen 1806. godine. Intervencijom jednog prijatelja postaje urednik dnevnih novina u Bambergu, marta 1807. godine. U novembru 1808. godine, isti prijatelj mu pomaže da postane rektor i profesor u gimnaziji u Nirnbergu. Nakon nekoliko godina u tom svojstvu, Hegel je ponovo u poziciji da se vrati univerzitetskom životu. Godine 1816. pozvan je na Univerzitet u Hajdelbergu, koji će napustiti 1818. godine kako bi preuzeo katedru na Univerzitetu u Berlinu, kao naslednik Johana Gotliba Fihtea. Tu se pokazao kao vrstan talenat za akademsku nastavu i uspeo da osigura dominantnu poziciju u savremenim diskusijama svojih filozofskih doktrina. Umro je u Berlinu, 14. novembra 1831. godine za vreme epidemije kolere, na vrhuncu svoje slave. Hegelova dela se mogu podeliti u tri grupe: (1) tekstove koje je sam napisao i koji su objavljeni za njegovog života; (2) tekstove koje je sam napisao, ali koji nisu objavljeni za njegovog života; i (3) teksotve koje nije sam napisao i koji nisu objavljeni za njegovog života. Dva teksta iz njegovih ranih godina se ne uklapaju u ovu šemu. Prvi je prevod Kartovog pamfleta, jednog zakonodavca iz Berna, na temu političke situacije u švajcarskom kantonu Vo, koji je Hegel preveo i anonimno objavio 1798. godine. To je njegov prvi štampani tekst. Drugi je jedan fragment koji datira iz istog perioda, poznat kao Systemprogramm des deutschen Idealismus (Sistem-program nemačkog idealizma). Tekst je preživeo u Hegelovim rukopisima, ali je njegovo autorstvo još uvek predmet kontroverzi.[5] Najraniji spisi iz ovog perioda, datiraju iz njegovih prvih vremena u Jeni. Njegovo prvo filozofsko delo nosi ime Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie (Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije), iz 1801. godine. Hegelovo proučavanje grčke književnosti izazvalo je u njemu oduševljenje za antičku kulturu koje ga nije ostavljalo ni onda kad je bezmalo sasvim prestao da se oduševljava za druge stvari. „Pri pomenu Grčke obrazovan čovek u Evropi, naročito Nemac, oseća se kao kod kuće. Evropljani su dobili svoju religiju sa daljeg izvora, s Istoka; ... ali, što je ovde, što je prisutno, — nauku i umetnost, što zadovoljava naš duhovni život, što ga uzdiže i ukrašava, - dobijamo, posredno ili neposredno, iz Grčke.“ Jedno vreme religiju Grka više je cenio nego hrišćanstvo; u jednom spisu o životu Isusovu u kojem je Isusa shvatio kao sina Marije i Josifa, a čudesne elemente ostavio po strani, anticipirao je shvatanja Štrausova i Renanova. Docnije se odrekao ovoga dela. I u politici je pokazivao revolucionarni duh, ali se ne bi moglo zaključivati da ga je imao po onom što je docnije obožavao status quo. Kao student teologije u Tibingenu, sa Šelingom žarko je branio Francusku revoluciju, i jednoga dana rano ujutro zasadio je na trgu Drvo slobode. „Francuski narod, kupajući se u svojoj revoluciji (pisao je on) oslobodio se mnoge ustanove što ju je ljudski duh ostavio kao detinju obuću, jer ga je pritiskivala, a pritiskuje još i druge kao mrtvi okovi.“ U onim nade punim danima, „kad je biti mlad značilo biti u pravom raju“, Hegel je, kao Fihte, flertovao s nekom vrstom aristokratskog socijalizma i predao se, sa značajnom snagom, romantičkoj struji koja se raširila po celoj Evropi. Svoje studiranje završio je u Tibingenu godine 1793. i dobio svedočanstvo po kojem je bio obdaren čovek i dobar karakter, vičan teologiji i filologiji, ali bez filozofske spreme. U to vreme bio je bez sredstava, i svoj hleb morao je da zaslužuje kao vaspitač u Bernu i Frankfurtu. To su bile godine pravog njegovog razvitka: dok se Evropa komadala u nacionalističkim borbama, Hegel je sabirao svoju duhovnu snagu i razvijao se. Tada (godine 1799) umre mu otac, i on se, pošto je nasledio otprilike šest hiljada maraka, držao za bogata čoveka, i ostavi vaspitačko zanimanje. Molio je svoga prijatelja Šelinga da ga posavetuje gde bi se mogao nastaniti, i raspitivao se za kakvo mesto gde ima jednostavne hrane, mnogo knjiga i „ein gutes Bier“ (dobrog piva). Šeling mu je preporučio Jenu, koja je bila univerzitetska varoš pod jurisdikcijom vojvode od Vajmara. U Jeni je u to doba Fridrih Šiler predavao istoriju; Ludvig Tik, Novalis i braća Vilhelm i Fridrih fon Šlegel propovedali su romantiku; Gotlib Fihte i Fridrih fon Šeling razvijali su tu svoju filozofiju. Hegel dođe u Jenu godine 1801, a 1803. postao je docent universiteta. Kada je godine 1806. Napoleonova pobeda nad Prusima pomela malu naučničku varoš i unela u nju stravu, Hegel je još bio u Jeni. Francuski vojnici upadnu u njegov stan, i on, kao što to priliči jednom filozofu, uhvati maglu, noseći sa sobom rukopis svog prvog velikog dela, Fenomenologije duha. Neko vreme bio je toliko lišen svih sredstava da je Gete savetovao Knebela neka Hegelu uzajmi nešto novaca da prebrodi najveću nevolju. Gotovo ogorčen, pisao je Hegel Knebelu: „Iskustvo me je uverilo o istini biblijskih reči, i one su postale moja zvezda vodilja: Tražite najpre hranu i odeću, a carstvo nebesko doći će već samo.“ Najpre je redigovao neke novine u Bambergu; zatim, godine 1812, postao je u Nirnbergu direktor jedne gimnazije. Na tome položaju, možda, stoičke nužnosti administrativnog posla ohladile su njegovo oduševljenje za romantiku, i slično Napoleonu i Geteu, napravile su od njega klasičan lik nesavremen u romantičkom vremenu. U Nirnbergu je napisao svoju Logiku (1812—16), koja je blagodareći svojoj nerazumljivosti osvojila Nemačku, i donela mu katedru filozofije u Hajdelbergu. U Hajdelbergu je napisao svoju golemu Enciklopediju filozofiskih nauka (1817), i na osnovu toga dela, godine 1818, pozvan je na univerzitet u Berlinu. Od toga vremena pa sve do kraja svoga života on je neosporavano vladao carstvom filozofije kao Gete carstvom književnosti, i Betoven carstvom muzike. Ako je Hegel, u svojim docnijim godinama, bio više sklon konzervativnim negoli radikalnim zaključcima svoje filozofije, to se delimično dogodilo stoga što je duh vremena (da upotrebimo njegovu sopstvenu istorijsku frazu) bio umoran od suviše mnogih promena. Posle revolucije 1830. godine on je pisao: „Najzad, posle četrdeset godina ratovanja i neizmernih pometnji, staro srce može se radovati što vidi kraj svega toga, i što je počeo period miroljubivog zadovoljstva.“ Nije bilo sasvim u redu što je filozof borbe i dijalektičar razvitka postao branilac zadovoljstva; ali, čovek sa šezdeset godina ima pravo da zahteva mir. Protivrečnosti u Hegelovom mišljenju bile su, ipak, i suviše duboke da bi dopuštale mir; i u idućem naraštaju njegovi naslednici sa dijalektičkom fatalnošću pocepali su se u „Hegelovsku desnicu“ i „Hegelovsku levicu“. Vajse i mlađi Fihte našli su u shvatanju da je stvarnost umna jedan filozofski izraz za učenje o Proviđenju, i opravdanje za jednu politiku apsolutne poslušnosti. Fojerbah, Molešot, Bauer i Marks vratili su se ka skepticizmu i „višem kriticizmu“ Hegelove mladosti, i filozofiju istorije razvijali su u teoriju borbe klasa koja je s hegelovskom nužnošću vodila ka „neminovnom socijalizmu“. Mesto Apsolutnog što istoriju određuje duhom vremena, Marks je usvojio pokrete masa i ekonomske moći kao osnovne uzroke svih fundamentalnih promena bez obzira da li se one dešavaju u svetu stvari ili u životu mišljenja, Hegel, carski profesor, rasuo je klice socijalizma. Stari filozof proglasio je radikale za sanjare, i brižljivo je krio svoje ranije rasprave. On se pridružio pruskoj vladi, blagoslovio je najnovije otkrovenje Apsolutnog, i grejao se na suncu svoje akademske milosti. Njegovi neprijatelji nazvali su ga „zvaničnim filozofom“. On je počeo da svoj sistem smatra za jedan deo prirodnih zakona ovoga sveta; zaboravio je da je njegova vlastita dijalektika osudila njegove misli na prolaznost i rasturanje. „Nikada filozofija nije govorila tako uzvišenim jezikom i nikad njen carski ugled nije bio tako priznat i obezbeđen kao otprilike godine 1830.“ u Berlinu. No, Hegel je veoma brzo stario u tim srećnim godinama. Bio je rasejan onako kao što se geniji prikazuju u anegdotama. Jednoga dana ušao je u slušaonicu samo s jednom cipelom, pošto je drugu, neopaženo, ostavio prilepljenu za ulično blato. Kada se u Berlinu godine 1831. pojavila kolera, njegovo oronulo telo bilo je jedna od prvih žrtava koje su podlegle zarazi. Posle bolovanja koje je trajalo samo jedan dan umro je iznenada i mirno u snu. Kao što su u istoj godini rođeni Napoleon, Betoven i Hegel, tako je Nemačka u kratkom roku, od godine 1827. do 1832, izgubila Getea, Hegela i Betovena. Oni su stajali na kraju jedne epohe i bili su poslednji sjajni napor zlatnog vremena u Nemačkoj. Hegelov vanbračni sin, Ludvig Fišer, umro je malo posle služenja holandskoj vojsci u Bataviji i vest o njegovoj smrti nikada nije stigla do njegovog oca.[6]Početkom sledeće godine, Hegelova sestra Hristin izvršila je samoubistvo utapanjem. Preostala dva Hegelova sina - Karl, koji je postao istoričar; i Imanuel, koji je sledio teološki put - živeo je dugo i čuvao rukopise i pisma svog oca i izdavao izdanja njegovih dela. U avgustu 1831. epidemija kolere stigla je do Berlina i Hegel je napustio grad zauzimajući smeštaj u Kreuzbergu. Sada u slabom zdravstvenom stanju, Hegel je retko izlazio. Kako je novi semestar počeo u oktobru, Hegel se vratio u Berlin u pogrešnom uverenju da je epidemija uglavnom splasnula. Do 14. novembra Hegel je bio mrtav. Lekari su uzrok smrti proglasili kolerom, ali je verovatno umro od druge gastrointestinalne bolesti.[6] [7]Kaže se da su njegove poslednje reči bile: „Bio je samo jedan čovek koji me je ikada razumeo, pa čak i on mene nije razumeo.“[8] Njegov rođendan dolazio je odmah iza rođendana Getea; i ponosna Nemačka slavila je njima u čast dvostruku svečanost svake godine. Filozofija[uredi | uredi izvor] Hegel je bio poslednji od glavnih predstavnika filozofskog pokreta poznatog pod imenom nemački idealizam, koji se razvio pred kraj 18. veka, uglavnom kao reakcija na filozofiju Imanuela Kanta. Njegovi glavni predstavnici, pored Hegela, bili su Fihte i Šeling. Idealizam je imao značajnu ulogu u filozofskom životu Nemačke, sve do četvrte decenije 19. veka. Kao i njegove kolege, Hegel je bio ubeđen da Kantova filozofija ne predstavlja poslednju reč u filozofiji, pošto preko njenih principa nije bilo moguće zamisliti jednu „ujedinjenu teoriju stvarnosti” (metafiziku), što je bio konačni cilj njegove filozofije. Za Hegela, kao i njegove prethodnike, „ujedinjena teorija stvarnosti” je ona koja je u stanju dati sistemska objašnjenja svih oblika stvarnosti, s polazištem u jednom principu, ili subjektu. Te oblike stvarnosti ne čine samo solarni sistemi, fizička tela i različiti tipovi organskog života, na primer, biljke, životinje i čovek, nego i fizički fenomeni, društveni i politički oblici organizacije, kao i umetničko stvaralaštvo i postignuća u drugim delovima kulture, kao što su religija i filozofija. Hegel je verovao da je jedan od suštinskih zadataka filozofije, sistematsko objašnjenje svih ovih različitih fenomena s polazištem u jednom jedinom principu, odnosno, drugim rečima, uspostavljanje prevlasti „ujedinjene teorije stvarnosti” (metafizike). U to je verovao pošto je smatrao da jedino teorija takve prirode može dati prednost znanju umesto verovanju. Hegelov cilj ovde, osvajanje verovanja, definiše njegov filozofski program, kao što je slučaj sa drugim nemačkim idealistima u širem kontekstu filozofije nemačkog prosvetiteljstva. Po Hegelu, fundamentalni princip koji objašnjava sveukupnu stvarnost je razum. Razum, kako ga Hegel shvata, nije neki kvalitet koji se pripisuje određenom subjektu, već, suprotno, suma ukupne stvarnosti. U skladu s ovim verovanjem, Hegel tvrdi da su razum i stvarnost u stvari jedno ista stvar. Samo je razum stvaran i samo je o stvarnosti moguće razmišljati. Razlozi koji su naveli Hegela da poistoveti razum sa stvarnošću su višestruke prirode. S jedne strane, postoje određene motivacije koje se tiču njegovih teoloških uverenja, te je u skladu s njima neophodno dati filozofsku interpretaciju sveukupne stvarnosti kako bi se u isto vreme iznašlo opravdanje za osnovne pretpostavke hrišćanstva. S druge, neophodno je identifikovati epistemološka uverenja koja bi podržala njegovu teoriju da su razum i stvarnost iste prirode. Među tim uverenjima nalaze se sledeće pretpostavke: da je spoznaja stvarnosti jedino moguća ako se prihvati da je o stvarnosti moguće razmišljati, pošto u suprotnom, ne bi bila dostupna čulima, kao i da jedino moguće spoznati ono što je stvarno. Iako Hegel razum smatra sumom sve stvarnosti, zagovara da ga ne treba shvatati kroz Spinozin model supstanci. Predlaže da se razum shvati kao proces koji ima svoj krajnji cilj, a to je spoznaja razuma kroz samog sebe. Pošto je razum sveukupna stvarnost, cilj će se postići kada razum prepozna sebe kao apsolutnu stvarnost. Shodno tome, zadatak filozofije je da da koherentnu predstavu tog procesa, a koji na kraju vodi do samospoznaje razuma. Hegel je predstavio taj proces preko analogije sa modelom razvoja jednog organizma, koji se dešava u više slojeva. Osnovna pretpostavka koja upravlja tim procesom je da razum treba shvatiti paradigmom jednog „živog organizma”. Hegel shvata živi organizam kao jedan entitet koji predstavlja uspešnu realizaciju plana, gde su sazdane sve njegove individualne karakteristike. Nazvao je taj plan „koncept jednog entiteta”, posmatrajući njegovu uspešnu realizaciju kroz razvojni proces, gde svaka od njegovih individualnih karakteristika stiče spoznaju o stvarnosti. U skladu s ovim pretpostavkama, Hegel razlikuje koncept razuma od procesa njegove uspešne realizacije (ostvarenja). U filozofskom sistemu koji je nazvao Wissenschaft der Logik (Nauka o logici), detaljno izlaže koncept razuma. U prvom delu tog sistema, raspravlja o više njegovih elemenata, postavljajući ih u jedan sistematski kontekst, dok je sam proces njegove realizacije predstavio u druga dva dela svog sistema, Philosophie der Natur (Filozofija prirode) i Philosophie des Geistes (Filozofija duha). Pored svoje sistematske funkcije, a koju čini predstavljana razuma na hegelovski način, odnosno kao sveukupne ili apsolutne stvarnosti, oba dela, u svakom slučaju ponaosob, imaju jednu specifično materijalističku funkciju. U Filozofiji prirode, Hegel pokušava dati jedan opsežan opis svih aspekata prirodnih fenomena, kroz jedan sistem činjenica koji se vremenom sve više usložava. Polazi od prostijih koncepata kao što su prostor, vreme i materija, da bi završio sa teorijom o životinjskom organizmu. Filozofija duha se bavi različitim psihološkim, sociološkim i kulturnim oblicima stvarnosti. Karakterišu je pretpostavke o postojanju stvari kao što su istinske ili duhovne činjenice, koje ne smatra subjektivnim stanjima svesti, već nezavisnim stvarima sa objektivnom egzistencijom. Kao njihove primjere navodi državu, umetnost, religiju i istoriju. Razvoj sistema: rani spisi[uredi | uredi izvor] Rane godine Hegelove intelektualne karijere karakteriše veće interesovanje za javno prosvećivanje i javno obrazovanje a manje filozofske ambicije. Suprotno svojim kolegama iz studentskih dana, Helderlinu i Šelingu, čije su intelektualne aktivnosti bile usmerene prema unutrašnjim filozofskim raspravama, Hegel je u svojim ranim spisima tražio „način da utiče na čovekov život”, kako je jednom pisao Šelingu. Za ove pokušaje odgovarajućom polaznom tačkom je smatrao analizu uloge i posledica za čoveka, onih stvari koje se pripisuju religiji, posebno hrišćanstvu, i takođe socijalni kontekst nacije. U ovom ranom pristupu javljaju se dva interesovanja. S jedne strane, Hegel nastoji da pokaže kako se religija razvila u moć koja je neprijateljski nastrojena prema životu, koja svoj efekat na čoveka proizvodi kroz strah i zahteva njegovo potčinjenje. S druge, međutim, pokušava da razume uslove pod kojim bi se religija mogla pretvoriti u produktivni element u životu pojedinca i društva. Ova Hegelova istraživanja religije iz ranih godina (od 1793 do 1800), su bila pod snažnim uticajem kulturne kritike i društvnih teorija Rusoa, filozofije religije Kanta, i vlastitom kritičkom ocenom teoloških stavova svojih profesora teologije sa Univerziteta u Tibingenu. Najznačajniji Hegelovi spisi iz ovog perioda su sačuvani u fragmentima a kasnije su postali poznati pod naslovima Die Positivität der christlichen Religion (Pozitivnost hiršćanske religije; 1795–6) i Der Geist des Christentums und sein Schicksal (Duh hrišćanske religije i njene vere; 1798–9). Hegelova kritika religije se koncentriše na koncept „pozitivne religije”. Po njemu, pozitivna religija je ona čiji se suštinski sadržaj i principi ne mogu učiniti dostupnim ljudskom razumu. Stoga se oni javljaju kao neprirodni i natprirodni, zasnivaju se na autoritetu i zahtevaju poslušnost. Jevrejska religija je paradigma pozitivne religije, kaže Hegel. Takođe smatra da je tokom istorije hrišćanska religija transformisana u pozitivnu religiju, drugim rečima, u religiju koja čini da se ljudska bića otuđuju od samih sebe i svojih najbližih. Pokušava da identifikuje kulturne i društvene uzroke za objašnjenje ove transformacije. U direktnoj suprotnosti sa pozitivnom religijom, Hegel osmišljava ono što on naziva „prirodnom religijom” koju definiše kao onu čije doktrine odgovaraju ljudskoj prirodi: onu koja dozvoljava ili čak podstiče ljude da žive ne samo u skladu sa sopstvenim potrebama, sklonostima i dobro promišljenim uverenjima, već takođe da se ne otuđuju jedni od drugih. Razvoj sistema: spisi iz Jene[uredi | uredi izvor] Spisi Hegelovog jenskog perioda (1801–6) mogu se podeliti na kritičke i sistemske. Među kritičkim spisima je njegovo prvo filozofsko delo, Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema filozofije, i većina eseja koje je objavio u Kritičkom žurnalu filozofije, koji je zajedno sa Šelingom uređivao. U ovim esejima Hegel se otkriva kao kritičar filozofije svoga vremena, posebno stavova Kanta, Jakobija i Fihtea koje je optužio da se u svojim filozofijama bave „reflektivnom filozofskom subjektivnošću”, kako je stajalo u podnaslovu njegovog eseja Vera i znanje (1802). Za Hegela reflektivna filozofija je u početku izraz jednog doba ili istorijskih okolnosti, koje je podložno kulturnim dihotomijama (Bildung), a koje su konačno proizvodi određenog „razumevanja” i čije se delanje smatra podeljenim i izolativnim. Budući da je podložno tim dihotomijama, nemoguće je da ih ono prevaziđe i vrati harmoniju koju je „razumevanje” uništilo. Filozofija takvog vremena takođe deli njegovu sudbinu, budući da nije u stanju da ukloni, barem ne u teoriji, sukobe koji su proizvod konkretnih oblika dihotomije. Jer čak i kada filozofija nastoji da ih prevaziđe – prema Hegelu, „jedini interes razuma” – i na taj način upućuje na određenu ideju jedinstva ili harmonije, čak i tada ona ostaje zarobljena u uslovima svoga doba i ne postiže ništa više do novih i još oštrijih sukoba. Prema Hegelu, opšti oblik u osnovi različitih sukoba može se okarakterisati kao sukob između subjektivnosti i objektivnosti. Pokušaji reflektivne filozofije da ih prevaziđe, po njemu propadaju jer su uglavnom apstraktni: to jest, ne uzimaju u obzir ni subjektivnu ni objektivnu komponentu sukoba i proglašavaju ga rešenim zanemarivanjem ili apstrahovanjem bilo koje od pomenutih komponenti. U apstrahovanju od subjektivnosti, objektivnost (u Hegelovoj terminologiji) se postavlja kao apsolutna, što dovodi do podređenosti subjektivnosti. Ovakvo pomirenje sukoba između subjektivnosti i objektivnosti karakteristično je za sve religije koje se Hegelovom definicijom mogu opisati kao „pozitivne”. Ako se, ipak, polazi apstrahovanjem od objektivnosti, i subjektivnost se na taj način uzdiže kao apsolutna, tada objektivnost postaje zavisna od subjektivnosti. Ova jednostrana apsolutizacija subjektivnosti je Hegelov prigovor filozofijama Kanta, Jakobija i Fihtea i razlog što njihove teorije opisuje kao oblike „reflektivne filozofije subjektivnosti”. U svojim ranim godinama u Jeni i za razliku od filozofskih stavova koje je podvrgao kritici, Hegel je zajedno sa Šelingom pretpostavio da se opisani sukub između subjektivnosti i objektivnosti može prevazići samo filozofijom identiteta. Filozofija identiteta pretpostavlja da (1) za svaku suprotnost postoji jedinstvo koje treba smatrati jedinstvom suprotstavljenih činioca, i (2) da suprotstavljeni činioci nisu ništa drugo do njihovo jedinstvo u opisu ili u obliku tih suprotnosti. Ovi preduslovi sugerišu da prevazilaženje suprotnosti između subjektivnosti i objektivnosti treba razumeti kao jedinstveni proces rekonstrukcije jedinstva, u osnovi suprotstavljenih činioca i ujedno njihovog ostvarenja. Sledom konceptualnih pretpostavki kojima je Hegel u to vreme davao prednost, jedinstvo koje treba rekonstruisati u identitetskoj filozofiji definiše se kao „subjekt-objekt”, a sam subjekt i objekt se označavaju respektivno kao „subjektivni subjekt-objekt” ili „objektivni subjekt-objekt”. Proces rekonstrukcije subjekt-objekta pomoću pretpostavki identitetske filozofije sastoji se u prepoznavanju subjetkivnog i objektivnog subjekt-objekta u njihovoj specifičnoj jednostranosti, ili međusobnoj suprotnosti, i na taj način se stiče uvid u samu unutrašnju strukturu subjekt-objekta kao jedinstva koje leži u osnovi dva sukobljena činioca i koja ih prvenstveno omogućava. Mada Hegel nije održao ovu terminologiju svo vreme provedeno u Jeni, ipak je ostao veran projektu razvoja jedinstva za koje je smatrao da mora biti sveobuhvatno i da ga iznutra sačinjavaju njegovi suprotstavljeni elementi. Raznoliki pokušaji formalnog opisa procesa koji bi za cilj imao jedinstvo doveli su ga do različitih sistemskih modela. Svaki je sadržavao – iako u varijacijama terminologije i detalja – disciplinu koju je u početku Hegel definisao kao „logičko-metafizičku” (ili „logika i metafizika”), kao i tzv. „filozofiju stvarnosti” (Real-Philosophie), drugim rečima „filozofiju prirode”, kao i onu koju će kasnije nazvati „filozofijom duha”. Sistemska dela jenskog perioda, pored Fenomenologije duha, uglavnom uključuju tri jenska nacrta hegelovskog filozofskog sistema. Od ovih (u nekim slučajevima) sveobuhvatnih fragamenata opstali su uglavnom delovi koji se bave filozofijom prirode i duha. Što se tiče prirode, u svim jenskim verzijama ovog dela hegelovskog sistema opis svih prirodnih pojava, analiza njihovih procesa i međusobnih odnosa postiže se pribegavanjem dvama suštinskim činiocima, koje Hegel naziva „Etar” i „Materija” (Materie). „Etar” je nešto poput materijalizovanog apsoluta, koji se izražva i razvija u carstvu prostora i vremena. Hegel je ovaj entitet sada povezao sa razvojem određenja prirode kao apsolutne materije, ili alternativno kao apsolutnog bića, a zadatak filozofije prirode leži u tumačenju različitih prirodnih pojava – od sunčevog sistema i zakona koji upravljaju njegovim kretanjem do bolesti i smrti živih organizama – kao različite manifestacije ove apsolutne materije. Hegelu je stalo ne samo da pokaže da je bilo koji određeni prirodni fenomen na svoj osoben način specifičan izraz apsolutne materije, već iznad svega, on brine da dokaže da je priroda jedinstvo uređeno na poseban način. Kao poseban izraz apsolutne materije, svaki prirodni fenomen predstavlja element u određenom nizu prirodnih pojava. Položaj prirodnog fenomena u poretku prirode definisan je određenim načinom na koji se u njemu izražava apsolutna materija. Posledica ovog pristupa je da se ovde prirodni poredak razume kao definisan određenim postulatima koji proizlaze iz strukturnih uslova apsolutne materije i metodoloških maksima celokupnog opisa ovih uslova. Razlike između jenskih verzija Hegelove filozofije prirode uglavnom proističu iz uključivanja novih činjenica koje je trenutna nauka učinila dostupnim; ali njegove osnovne pretpostavke se održavaju netaknute. Sistem: Nauka o logici[uredi | uredi izvor] Centar hegelovskog sistema je disciplina koju je nazvao „Logika”. U njoj je sadržana njegova celokupna doktrina o kategorijama (da upotrebimo tradicionalnu terminologiju). Disciplini logike Hegel je posvetio svoje najobuhvatnije i najsloženije delo, Nauka logike (1812–16), a kasnije je dodao njenu skraćenu verziju u Enciklopediju filozofskih nauka. Polazna tačka Logike je razumevanje, koje se po Hegelu opravdava onim iz Fenomenologije duha, (1) da je ukupno istinsko saznanje saznanje o samom sebi, i (2) da je subjekt tog saznanja, odnosno onoga što zna o sebi, razum. Pošto Hegel – sledeći Šelinga – stvarnim jedino smatra ono što se može saznati, zaključuje na osnovu rezultata svoje Fenomenologije duha, da je jedino razum stvarnost. O razumu misli kao o iznutra i spolja složenom entitetu. Zatim sada razlikuje između Koncepta razuma i procesa njegovog ostvarenja. Predmet nauke o logici je konceptualno, odnosno za Hegela, logičko razvijanje tog Koncepta. Pošto je ovde Koncept jedino ono što je stvarno, Hegel sada može da tvrdi da Nauka o logici preuzima mesto tradicionalne metafizike, čiji je zadatak bio rasvetljavanje osnovnih načina na koje možemo misliti o stvarnosti. Logika[uredi | uredi izvor] Od vremena Lajbnica do širokog usvajanja Fregeove logike 1930-ih, svaki standardni rad na logici sastojao se od tri podele: doktrine o konceptu, prosuđivanju i zaključivanju. Konceptne doktrine se bave sistematskim, hijerarhijskim odnosima najopštijih klasa stvari. Sudske doktrine istražuju odnose subjekta i predikata; a doktrine zaključivanja izlažu oblike silogizama prvobitno pronađene u aristotelovskom pojmu logika. Zaista, „logika“ na polju kontinentalne filozofije devetnaestog veka poprima niz značenja od „metafizike“ do „teorije nauke“, od „kritičke epistemologije“ do „prve filozofije“. A rasprave o prirodi logike bile su isprepletene sa konkurencijom za nasleđivanje Kantovog plašta i s njim budućeg pravca nemačke filozofije. Svaka nova logička knjiga postavljala je novu tvrdnju u vekovnom ekspanzionističkom ratu među filozofskim trendovima.[9] Nauka logike (koju je potonji Hegel smatrao centralnom u svojoj filozofiji) može se smatrati značajnim doprinosom istraživačkom programu metafizike kategorije u njenom postkantovskom obliku, uzimajući u obzir projekat za koji je Kant smatrao da je neophodan, ali sam nije nastavio: „da zabeleži i, koliko je to moguće, potpuno katalogiše“ izvedene koncepte čistog razumevanja i „u potpunosti ilustruje njegovo porodično stablo.`[10] Logika[uredi | uredi izvor] Logika je analiza ne metoda mišljenja, nego pojmova kojima se čovek služi pri mišljenju. Ove Hegel izjednačuje sa Kantovim kategorijama — bićem, kvalitetom, kvantitetom, relacijom itd. Prvi je zadatak filozofije da raščlani ove osnovne pojmove koji se u svemu našem mišljenju čas amo čas tamo bacaju. Između svih najvažniji je pojam relacije ili odnosa; svaka predstava je grupa odnosa; jednu stvar možemo zamišljati samo u odnosu prema nečemu drugom, i obraćajući pažnju na njene sličnosti i različnosti. Predstava bez ma kakvih odnosa jeste prazna; to je sve što je zamišljano stavom: „Čisto Biće i Ništa jesu isto.“ Biće apsolutno lišeno odnosa ili kvaliteta ne postoji, i ne može mu se pridati nikakav smisao. Ova teza donela je beskrajan niz dosetki, koji se još nastavlja; i ona je istovremeno bila i smetnja i mamac za proučavanje Hegelovog mišljenja. Najopštiji od svih odnosa jeste odnos kontrasta ili suprotnosti. Svako stanje mišljenja ili stvari — svaka predstava i svaka situacija u svetu — vodi neodoljivo ka svojoj suprotnosti, i s ovom se udružuje u jednu višu ili složeniju celinu. Ovo „dijalektičko kretanje“ prožima sve spise Heglove. To je, razume se, stara misao koju je već nagovestio Empedokle, i ostvario u „zlatnoj sredini“ Aristotel, koji je učio da je „saznanje suprotnosti jedno“. Istina je (kao elektron) organsko jedinstvo suprotnih delova. Istina konzervativizma i radikalizma leži u liberalizmu — u otvorenom duhu i opreznoj ruci, i u otvorenoj ruci i opreznom duhu; obrazovanje naših shvatanja o važnijim pitanjima jeste sve slabija oscilacija između ekstrema; u svima spornim pitanjima važi stav da veritas in medio stat. Kretanje evolucije jeste neprestano razvijanje suprotnosti, i njihovo mešanje i pomirivanje. Šeling je imao pravo: — postoji osnivački „identitet suprotnosti“; i Fihte je imao pravo: — teza, antiteza i sinteza obrazuju formulu i tajnu svakog razvitka i svake realnosti. Jer se ne razvijaju samo misli prema „dijalektičkom kretanju“, nego i stvari; svaka dana situacija ima u sebi jednu protivrečnost koju razvitak mora da razreši jedinstvom bez suprotnosti. Tako, nesumnjivo, sadašnji društveni poredak krije u sebi jednu protivrečnost: jaki individualizam koji je u vreme ekonomske mladosti i neiscrpnih vrela bio nužan, u docnije vreme izaziva težnju za kooperativnim oblikom države; ali, budućnost neće doživeti ni sadašnju realnost ni idealnu sliku budućnosti, nego jednu sintezu u kojoj će se naći ponešto iz svake od te dve oblasti da obrazuju viši oblik života. No, i taj viši stepen pocepaće se u jednu plodovitu protivrečnost, i tako će se penjati do još višeg stepena organizacije, do složenosti i jedinstva. Zato je kretanje ideja isto kao i kretanje stvari: u svakom od njih vlada dijalektički napredak od jedinstva kroz različnosti do jedinstvene različnosti ili do različnog jedinstva. Mišljenje i biće sleduju istom zakonu; i logika i metafizika jesu jedno isto. Duh je neobilazno nužni organ za opažanje ovoga dijalektičkoga procesa i ovoga jedinstva u različnosti. Funkcija duha, i zadatak filozofije, jeste otkrivanje jedinstva koje potencijalno leži u različnosti; zadatak etike jeste ujedinjavanje karaktera i načina života; a zadatak politike jeste ujedinjavanje jedinki u državu. Zadatak religije jeste poimanje i osećanje onog apsolutnog u kojem su sve suprotnosti razrešene u jedinstvo, onog velikog zbira bića u kojem su jedno materija i duh, subjekat i objekat, dobro i zlo. Bog je sistem odnosa u kojem se kreću sve stvari i dobijaju svoje biće i svoj smisao. U čoveku se apsolutno uzdiže do samosvesti, i postaje apsolutna ideja — to jest, misao koja samu sebe prima kao deo apsolutnog, prevazilazi individualne ograničenosti i namere, i dokučuje, iza univerzalne borbe, sakrivenu harmoniju svih stvari. „Um je supstancija sveta; ... plan vaseljene je apsolutno uman.“ Ne kao da bi borba za život i zlo bili puka negativna uobraženja; oni su dovoljno realni; ali, u perspektivi mudrosti, oni su stepeni ispunjavanja i dobra. Borba je zakon rastenja; karakter se obrazuje u vihorima i pod pritiskom života; i čovek dostiže svoju punu veličinu samo kad je prošao kroz vatru pritešnjenosti, odgovornosti i patnje. Čak i bol ima nešto umno; on je znak života i podstrek za rekonstrukciju. I strast ima svoje mesto među umnim stvarima: „Ništa veliko u svetu nije izvršeno bez strasti“; čak i egoistične težnje jednoga Napoleona uticale su nenamerno na razvitak naroda. Život nije stvoren za sreću, nego za napore. „Istorija sveta nije zemljište sreće; periodi sreće prazni su listovi u njoj, jer su to periodi harmonije; a jedna takva tupa zadovoljnost samim sobom nije čoveka dostojna. Istorija se stvara samo u onim vremenima u kojima se protivrečnosti stvarnosti razrešavaju rastenjem, kao što skanjivanje i tromost mladosti u zrelim godinama prelaze u lakoću i poredak. Istorija je jedno dijalektičko kretanje, bezmalo niz revolucija, gde narodi posle napora, i geniji posle genija postaju oruđa Apsolutnog. Veliki ljudi manje su očevi nego babice budućnosti; majka njihovih dela jeste Zeitgeist, duh vremena. I genije meće samo jedan kamen na gomilu, kao što su to drugi činili; ali, „on ima na neki način sreću da bude poslednji, i čim je on svoj kamen metnuo, zablista građevina kao građevina iz njegovih sopstvenih ruku.“ Takve jedinke u ovim svojim ciljevima nisu imale svest o opštoj ideji; ... ali, proniknule su u potrebe vremena — u ono što je podesno za razvitak. To je baš prava istina njihova vremena, njihova sveta; to je, takoreći, najbliža vrsta na redu, i ona je već formirana u utrobi vremena.“ Čini se da takva filozofija dovodi do revolucionarnih zaključaka. Dijalektički proces pravi od promene osnovni princip života; nijedno stanje nije trajno; na svakom stepenu stvari nahodi se jedna protivrečnost koju može da razreši samo „borba suprotnosti“. Prema tome, najviši zakon politike je sloboda — koja drži otvoren put ka promenama; istorija je rastenje slobode, i država jeste, ili bi trebalo da je organizovana sloboda. U drugu ruku, učenje da je „stvarnost umna“ ima jednu konzervativnu boju: svako stanje, mada je određeno da iščezne, ima božansko pravo koje mu pripada kao jednom nužnom stepenu u razvitku; u izvesnom smislu brutalna je istina da je „sve što postoji dobro“. I kao što je jedinstvo cilj razvitka, poredak je prvi uslov slobode. Sistem: filozofija duha[uredi | uredi izvor] Hegelova filozofija duha je podeljena na teorije o subjektivnom, objektivnom i apsolutnom duhu. Filozofija subjektivnog duha sadrži filozofsku psihologiju; filozofija objektivnog duha je posvećena pravnoj i političkoj teoriji i njegovoj koncepciji svetske istorije; i na kraju, filozofija apsolutnog duha predstavlja njegovu teoriju o umetnosti, religiji i filozofiji. Svoju filozofiju subjetivnog duha u osnovnim crtama je predstavio u nekoliko paragrafa u Enciklopediji filozofskih nauka (Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse, 1830). Filozofiju objektivnog duha je predstavio ne samo u Enciklopediji, već takođe detaljno u delu koje je još u njegovo vreme bilo visoko cenjeno, Osnovne crte filozofije prava (Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, 1821). U ovom delu svog sistema, Hegel se ponovo bazira na principu koji je već razvio u svojoj logičkoj teoriji, odnosno da nešto – ovde entitet pod imenom „duh” – mora iskusiti proces vlastitog ostvarenja da bi se osposobio za prepoznavanje svoje istine, onoga što on jeste. Filozofija subjektivnog duha[uredi | uredi izvor] U filozofiji subjektivnog duha se nalazia jedna antropologija, fenomenologija duha i psihologija. U tim sekcijama Hegel je opisao i analizirao sve fenomene koji utiču na somatske, psihofizičke i mentalne karakteristike, uslove, procese i delovanja individue. Opseg predmeta koje pokriva se kreće od prirodnih kvaliteta individue, izraženih kroz temperament, karakter, fizionomiju, a putem osećajnosti, osećaja, svesti i želje, pa do samosvesti, intuicije, predstave, mišljenja i volje. Ovde se nalazi i Hegelova teorija o usvajanju jezika, praktičnog osećaja, dostignućima i funkciji mašte, odbrana moći navike koja održava život, njegova rešenja za problem um-telo, njegovo razumevanje porekla i lečenja duševnih bolesti i drugo. Hegelov cilj u ovim analizama jeste da zameni uobičajeni pristup empirijske psihologije jednim filozofskim pristupom psihoškom fenomenu. Dominantna karakterisitika ovog filozofskog stava, kaže se, jeste da dozvoljava interpretaciju subjekta psihičkih procesa kao proizvoda psihičke aktivnosti, umesto prostog objekta koji se razume kao supstanca koja poseduje određene moći i sposobnosti, a koje dalje treba smatrati njegovim suštinskim osobinama. Filozofija objektivnog duha[uredi | uredi izvor] Dok je filozofija subjektivnog duha tek privukla malu pažnju do polovine devetnaestog veka, Hegelova filozofija objektivnog duha, odnosno pravna i politička teorija, privlačila je veliku pažnju tokom devetnaestog a posebno u dvadesetom veku. To nije samo iz razloga što je ona bila od velike važnosti za marksiste i druge antiliberalne društvene teorije već i zbog toga što je neprikidno bila predmet silovite rasprave i kontroverze, naročito zbog njenih političkih implikacija. U svim svojim verzijama, Hegelova politička filozofija je osnovana na tri glavna uverenja koja je on negovao od svoje mladosti do kraja života. Prvo je da bilo koja moderna pravna i politička filozofija mora sadržati koncepciju slobode koja je bila centralna za evropsko prosvetiteljstvo, posebno ono u Nemačkoj. Drugo uverenje je da se, naročito u slučaju moderne političke filozofije, mora održati i usklađivati uvid da celina ima preimućstvo nad odvojenim delovima, – kao u slučaju celine koju je Aristotel formulisao u svojoj Politici. Na kraju, treće uverenje čini primena principa koji oblikuje ukupnu Hegelovu filozofiju, naime, da politička filozofija mora odigrati svoju ulogu u potvrdi teze koja kaže da je jedino razum stvarnost. Hegel je pokušao da opravda ova tri uverenja u okviru teorije o objektivnom duhu, (1) uvodeći jednu ekstravagantnu koncepciju slobode, (2) identifikujući ukupnu Aristotelovu filozofiju sa fenomenom koji je on nazvao „etičkim životom” i, (3) proglašavajući ovaj fenomen „etičkog života” za samu „stvarnost razuma”. Hegel ispunjava ovu samonametnutu potrebu za integracijom slobode čineći koncepciju slobodne volje centralnom za svoju filozofiju objektivnog duha; ovo je mesto gde njegova karakteristična koncepcija slobode dolazi do izražaja. Po Hegelu, volja je slobodna ne iz razloga što može da bira svoje ciljeve iz virtuelno bezbroj objektivnih alternativa; istinski slobodna volja je volja koja se jedino samoodređuje. Samoodređenje za Hegela znači voljno ukazati na sama sebe, prepoznati se. Time on misli o slobodi kao o samoukazivanju i na taj način je usađuje u koncept kognicije, a koji se takođe osniva na ideji samoukazivanja. Ovo usađivanje je krajnje namerno s Hegelove strane, jer mu otvara mogućnost da izlaže proces sistemskog raspleta različitih određenja volje ne samo kroz različite načine ostvarenja slobodne volje, već takođe kao procesa kognicije. S ovom podlogom, Hegel prvo razvija svoju pravnu i moralnu teoriju, koje su preuzele sve pravne veze i obligacioni karakter moralnih dela od koncepta slobodne volje. U pravnoj teoriji, Hegel je dao svoj doprinos raspravi o filozofskim osnovama civilnog i kriminalnog zakona. Njegova osnovna teza ovde je da je imovina, a čije je sticanje i korišćenje pretpostavka za slobodno delanje, neophodan uslov prava u svim njegovim različitim varijacijama. U teoriji morala raspravio je moralno ponašanje autonomnih subjekata kroz okvir sticanja moralnih stavova za svrhu ocenjivanja dela i pretvaranja samih moralnih ciljeva u dela. On o ovim institucijama misli kao o oblicima onoga što je nazvao „etičkim životom” (Sittlichkeit). U Hegelovom jeziku, etički život kao osnova za mogućnost zakona i moralnosti jeste sama istina slobodne volje, ono što slobodna volja stvarno jeste. Pošto je karakteristika istine slobodne volje da bude stvarnost, sledi da je, po Hegelu, etički život takođe istina slobodne volje. Ta stvarnost je stoga „pretpostavljena celina”, bez ukaza na koja to rasprava o zakonu ili moralu uopšte ima smisla. Ova teza o funkciji stvarnosti etičkog života kao osnove za pravo i moral je u vidu podsetnika aristotelovske maksime o preimućstvu celine nad delovima u političkoj filozofiji. Za Hegela, etički život se javlja u tri institucionalna oblika: porodici, civilnom (građanskom) društvu i državi. (Civilno (građansko) društvo koje se ovde podrazumeva je u stvarnosti „buržujsko društvo”.) U teoriji o porodici su njegova mišljenja o etičkoj funkciji braka, opravdanje monogamije, mišljenja o porodičnoj imovini i zakonima o nasledstvu i njegove maksime o odgoju dece. Teorija o civilnom društvu je postala široko poznata i uticajna, posebno zbog Hegelove dijagnoze problema koji se javljaju u društvu koje se jedino zasniva na ekonomskim interesima i elementarnim potrebama njegovih pojedinaca. Ova dijagnoza je rezultat njegovih analiza društva zasnovanog samo na ekonomskim odnosima. One duguju dosta delima političke ekonomije koja su napisali Adam Smit, Žan Batist Sej i Dejvid Rikardo, na koja Hegel često ukazuje. Po Hegelu, civilno (buržujsko) društvo shvaćeno kao jedna ekonomska zajednica je definisano činjenicom da u njemu pojedinci mogu zadovoljiti svoje potrebe kroz rad. Raznolikost prirode tih potreba znači da se one jedino mogu zadovoljiti podelom rada u društvu. To navodi ekonomske subjekte da se organizuju u gremije (Stände) i korporacije čiji članovi svaki preduzimaju specifične zadatke u pogledu društveno organizovanog zadovoljavanja vlastitih potreba. Ovde Hegel prepoznaje tri gremija: gremij seljaka poljoprivrednika, koji on naziva „gremijem subsistencije”; trgovački gremij, u koji uključuje zanatlije, proizvođače i trgovce; i takozvani „opšti gremij’’ čiji članovi ispunjavaju sudske i zakonodavne funkcije. Korporacije su uglavnom sačinjene od gremija trgovaca. Iako ovo ukupno carstvo civilnog (buržujskog) društva organizovano na ovaj način uključuje pravna ograničenja, i regulisano je civilnim i kriminalnim zakonima, ono se svejedno ne može održati stabilnim beskonačno vremena. Razlog je što nije moguće izbeći polarizaciju između siromašne većine i bogate manjine koja se javlja kod prenaseljenosti, tako da na kraju svo društveno bogatstvo neće biti dovoljno da zadovolji čak ni najelementarnije potrebe svih pojedinaca. Posledice su kolonizacija i nastanak „proleterijata”. Oboje će težiti da uništi ovakvo civlno (buržujsko) društvo. Sledeći Hegelove argumente, civilno društvo može jedino izbeći takvu sudbinu ukoliko njegovi članovi deluju ne u skladu sa njihovim ličnim interesima i potrebama, već ako prepoznaju državu kao „opštu svrhu”, i usmere svoja delovanja da njeno održavanje. Hegel razume državu kao ustavotvornu monarhiju sa podelom vlasti. Smatra da držani ustav nije ni na koji način proizvod neke institucije koja bi se isključivo bavila njegovim stvaranjem, niti je rezultat rada nekih posebnih pojedinaca. Stoga je „apsolutno neophodno da ustav, iako proizvod prošle istorije, ne smatramo gotovim entitetom.” Ustav je najpre izraz duha naroda, stvaran kroz istoriju da zadovolji njihove potrebe i običaje. Ovakvo razumevanje omogućuje Hegelu da zadrži, s jedne strane, da svaki narod ima „ustav koji mu odgovara”, a s druge, da insistira na tome da nema puno slobodnog prostora da se on menja. Ustavni oblik razumno organizovane države mora biti monarhija, jer njena karakteristična individualnost jedino može biti izražena u vidu konkretnog pojedinca kom se kao ličnosti mogu pripisati suvereni akti države. Hegel takođe favorizuje naslednu monarhiju pošto vidi proces određivanja ličnosti za monarha na osnovu njegovog porekla kao metod koji je najmanje podložan aribtrarnim odlukama. Hegelova teorija državne vlasti (Staatsgewalten) prepoznaje, kao dodatak kraljevskoj vlasti kneževsku vlast (fürstliche Gewalt) koja predstavlja konačnu instancu za donošenje odluka, vlast vlade (Regierungsgewalt) i na kraju zakonodavnu vlast (gesetzgebende Gewalt). Zadatak vlade, koja za Hegela takođe uključuje pravosudnu vlast, jeste da radi na ostvarenju opštih interesa države, osigura vladavinu prava i sprovodi zakone. Zakonodavna vlast je odgovorna za „dalje odredbe” ustava i zakona. Izvršnu vlast vrši skupština gremija podijeljena u dvije komore. U prvoj komori su pojedinci iz određene grupe moćnih zemljoposednika izabranih na osnovu porekla svog rođenja; drugu komoru čine predstavnici korporativnih udruženja civilnog (buržujskog) društva, pojedinci koje su izabrale njihove korporacije za svoje predstavnike u skupštini. Tako su u Hegelovom modelu države obe skupštinske komore konstituisane bez direktnog uključivanja ostatka građana. Hegelova teorija države je proizvela značajne kontroverze, posebno u njegovo vreme, zbog svoje izričite odbrane nasledne monarhije i snažnih anti-demokratskih karakteristika u svim pitanjima koja se tiču političkog predstavljanja svih njenih građana. Posebno je ovaj deo njegove političke filozofije, već polovinom devetnaestog vijeka, doveo do osude i na kraju tvrdnje da je Hegel u stvari zvanični filozof Pruske države, a koju je izrazio Artur Šopenhauer. Naučni rad[uredi | uredi izvor] Jedared je jedan Francuz zamolio Hegla da mu ovaj iznose svoju filozofiju u jednoj rečenici; Hegelu je to manje pošlo za rukom negoli kaluđeru koji je imao da definiše hrišćanstvo stojeći na jednoj nozi i koji je ovako prosto rekao: „Voli svoga bližnjega kao sebe samoga“. Hegel je smatrao za podesnije da odgovori u deset svezaka; i kad su ove bile napisane i objavljene, i kad je ceo svet o njima govorio, on se žalio da ga razume samo jedan jedini čovek, ali ni ovaj naročito. Najveći deo njegovih spisa sastoji se, kao radovi Aristotelovi, iz nacrta što ih je pravio za svoja predavanja, ili, još gore, iz studentskih beležaka o njegovim predavanjima. Samo su Logika i Fenomenologija iz njegove ruke, i to su majstorska dela nerazumljivosti, pomračena apstraktnim i zbijenim stilom, mađiski originalnom terminologijom, i preterano obazrivom modifikacijom svih stavova, u kojoj se ogleda baš gotsko bogatstvo ograđivačkih klauzula. Hegel opisuje svoje delo „kao pokušaj da filozofiju nauči govoriti nemačkim jezikom.“ To mu je uspelo. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nemački idealizam Apsolutni idealizam Zakon prelaska kvantiteta u kvalitet Delo[uredi | uredi izvor] Nemačka izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] (1968-) Gesammelte Werke, ed. von der Rheinisch-westfälischen Akademie der Wissenschaften, Hamburg: Meiner. (Kritičko-istorijsko izdanje u progresu. Do 1996. godine objavljeno je 15 tomova.) (1832—45) Werke. Vollständige Ausgabe durch einen Verein von Freunden des Verewigten, 18 vols in 21, Berlin: Duncker & Humblot. (Prvo izdanje koje je pripremilo jedno udruženje prijatelja Hegela; sadrži dobar broj Hegelovih predavanja. Naročito bitni tomovi u ovom izdanju su: Tom 9. – predavanja iz filozofije istorije; Tomovi 10 i 1-3 — predavanja iz estetike; Tomovi 11-12 – predavanja iz filozofije religije, Tomovi 13-15 – predavanja iz istorije filozofije.) (1970) Werke in 20 Bänden (Theorie-Werkausgabe), ed. E. Moldenhauer and K.M. Michel, Frankfurt: Suhrkamp. (Modifikovano i prošireno izdanje iz 1832-45. godine.) (c.1793-1800) Theologische Jugendschriften, ed. H. Nohl, Tübingen: J.C.B. Mohr, 1907, reprinted 1968. (Zbirka rukopisa pisanih pre 1801. godine.) (1801a) De Orbitis Planetarum, Jena: Seidler. (Esej) (1801b) Differenz des Fichte’schen und Schelling’schen Systems der Philosophie, Jena: Seidler. (Hegelov prvi filozofski spis.) (1802) Glauben und Wissen oder die Reflexionsphilosophie der Subjektivität, in Kritisches Journal der Philosophie, ed. F.W.J. Schelling and G.W.F. Hegel, Tübingen: Cotta. (Rane kritike na račun filozofije Kanta, Jakobija i Fihtea.) (c.1803-4) Jenaer Systementwürfe I, newly ed. K. Düsing and H. Kimmerle, Hamburg: Meiner, 1986. (Delovi njegovog prvog sistema.) (c.1804-5) Jenaer Systementwürfe II, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1982. (Rane koncepcije logike i metafizike i delovi filozofije prirode.) (c.1805-6) Jenaer Systementwürfe III, newly ed. R.P. Horstmann, Hamburg: Meiner, 1987. (Nedovršena verzija filozofije prirode i filozofije duha.) (1807) System der Wissenschaft. Erster Theil, die Phänomenologie des Geistes, Bamberg & Würzburg: Goebhardt. (Poznati uvod u sistem.) (1812—16) Wissenschaft der Logik, Nürnberg: Schrag, 3 vols. (Ekstenzivna elaboracija njegove metafizičke logike.) (1821) Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse. Grundlinien der Philosophie des Rechts, Berlin: Nicolai. (Sadrži teoriju zakona i moralnosti; takođe društvenu i političku filozofiju.) (1830) Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse. Dritte Ausgabe, Heidelberg: Winter. (Poslednja i najkompletnija verzija njegovog sistema.) (1952—81) Briefe von und an Hegel, ed. J. Hoffmeister and F. Nicolin, Hamburg: Meiner, 4 vols. (Izdanje sa komentarima njegove lične korespondencije) (1983-) Vorlesungen. Ausgewählte Nachschriften und Manuskripte, Hamburg: Meiner. (Izdanje sa velikim brojem rukopisa koji se zasnivaju na beleškama njegovih studenata; mnogi otkriveni tek u skorije vreme.) Srpskohrvatska izdanja značajnih dela[uredi | uredi izvor] Jenski spisi 1801—1807, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1983. Rani spisi, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1982. Fenomenologija duha, Beograd „Dereta“ 2005 / Zagreb „Ljevak“ 2000 / Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1974 / Zagreb „Naprijed“ 1987 / Zagreb „Kultura“ 1955. Estetika 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1986,1979,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1961,1959,1955,1952. Istorija filosofije 1-3, Beograd „BIGZ“ 1991,1983,1975 / Beograd „Kultura“ 1970,1964. Dijalektika, Beograd „Dereta“ 1991 / Beograd „Kultura“ 1958 / Beograd „G. Kon“ 1939 Filozofija istorije (povijesti), Beograd „Bardfin“ 2006 / Beograd „Fedon“ 2006 / Zagreb „Naprijed“ 1966 / Zagreb „Kultura“ 1951. Osnovne crte filozofije prava, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1989,1964. Predavanje o dokazima za bitak Boga, Zagreb „Dereta“ 2007. Predavanja o filozofiji religije, Vrnjačka Banja „Eidos“ 1995. Enciklopedija filozofskih znanosti, Sarajevo „Veselin Masleše“ 1987,1965. Nauka (Znanost)logike, Beograd „BIGZ“ 1987 / Beograd „Prosveta“ 1979,1977,1973 / Zagreb „Demetra“ 2004,2003. Sustav čudotvornosti, Zagreb „Studentski centar“ 1976. Filozofija propodeutika, Beograd „Grafos“ 1985,1980,1975. Politički i pravni spisi, Beograd „Nolit“ 1981. Sistem običajnosti, Beograd „Moderna“ 1990. Predavanje o Platonu (1825—1826), Zagreb „Demetra“ 1999. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v Murray 2006, str. 258–280 ^ Georg Wilhelm Friedrich Hegel ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ https://www.geo.de/wissen/23237-rtkl-250-geburtstag-wie-hegel-zu-preussens-koenig-der-gedanken-wurde ^ Njemački filozof Georg Hegel: osnovne ideje ^ Vrati se na: a b Pinkard, Terry (2000). Hegel: A Biography. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-49679-7. ^ Quinton, Anthony (2011). `Hegel Made Visible`. In Kenny, Kenny (ed.). Of men and manners : essays historical and philosophical. Oxford: Oxford University Press. p. 63. ISBN 9780199694556. Most reference books say that Hegel died of cholera. There was an epidemic of it and Hegel was worried about being infected. But Hegel`s most recent biographer Terry Pinkard argues conclusively that it was not cholera that killed Hegel. He had no diarrhoea and no swelling. It was probably, Pinkard says, `some kind of upper gastro-intestinal disease`. This detail is characteristic of the immense thoroughness and pertinacity of Pinkard`s `Hegel, a Biography` (C.U.P., 2001). ^ Norman Davies, Europe: A History, 1996, p. 687. ^ Dreyfus, Hubert L. (2007). A Companion to Heidegger. Wrathall, Mark A. Chichester: John Wiley & Sons. p. 143. ISBN 978-0-470-99724-6. OCLC 437213915. ^ Kant, Immanuel (1998). Critique of Pure Reason. Cambridge University Press. pp. A81/B107. ISBN 978-0-521-35402-8.

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Opisanije Srbije : izabrana književna proza / Vuk Stef.[Stefanović] Karadžić ; izbor i napomene Milorad Đurić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1987 Fizički opis 317 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Đurić, Milorad, 1937-2013 = Đurić, Milorad, 1937-2013 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ80 ; ǂknj. ǂ527 Napomene Napomene: str. 313-317. Predmetne odrednice Srbija -- Istorija -- 19 v. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I, Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG134

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila....

Autor - osoba Kiš, Danilo, 1935-1989 = Kiš, Danilo, 1935-1989 Naslov Po-etika. Knj. 2 / Danilo Kiš Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Novi Beograd : Predsedništvo Konferencije Saveza studenata Jugoslavije, 1974 (Beograd : Srboštampa) Fizički opis 188 str. ; 17 cm Zbirka Mala edicija Ideja ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 3.000. PREDRAG MATVEJEVIĆ: PO-ETIKA DANILA KIŠA Pišući o Danilu Kišu dolazio sam svaki put u iskušenje da skraćujem i brišem veći dio onog što sam napisao. Tako je nastalo više verzija ovoga eseja; u onima koje su mi izgledale manje loše ostajalo je premalo teksta. Taj očevidni neuspeh možda ipak nije bio posve uzaludan: poticao je na istraživanje Kišove poetike (on tu riječ piše ponekad u dva dijela: po-etika). Ako bismo je označili nekim moralnim kvalifikacijama, moglo bi se reći da je Kišova poetika nesretna i rezignirana: nesretna jer ne može biti do kraja dosljedna u svojim zahtjevima; rezignirana zato što uviđa da se njezini zahtjevi i ne mogu ispuniti i što se na kraju krajeva s time miri. Kiš je u svojim zapisima često spominjao palimpsest, jednom kao postupak ili pravilo, drugi put kao načelo ili ideal: poći od bijele stranice, ispisati je, ispuniti više stranica, nije važno koliko, zatim uporno kratiti i poništavati, predajući se okrutnoj žudnji da se izbriše sve. Na taj bi način načelo bilo apsolutno poštovano, ideal ostvaren. Tako ipak ne biva i ne može biti. Od većih dijelova zadrži se poneki trag ili posljedica: ostatak onoga što je moglo biti i što srećom, nije. Ustupak taštini pisanja ili pak piščevoj slabosti prema sebi samom?! Svijest o tome poražavajuća je u pravom smislu riječi. Nitko je u našoj prozi, nakon Andrića, nije tako izoštrio kao Kiš, toliko radikalno i beskompromisno. Zaokupljena temama i porukama, zagledana u modele, tipologije i druge općenitosti (naša) kritika nije, u većini slučajeva, obraćala pažnju na to. Utoliko gore po nju. U prvi mah mi se učinilo gotovo nevjerojatnim da se od onoga što je Danilo Kiš ipak napisao, tj. što je ostalo napisano, može sastaviti neka vrsta sabranih djela, čak deset knjiga, makar neke od njih bile neoprostivo kratke. (Sam taj broj, potpun i zaokružen, vrijedan je pažnje, ali nije predmet ovoga eseja.) Djela Danila Kiša osjetno se razlikuju jedno od drugog. Pisac nastoji da ne oponaša sebe samog i želi da izbjegne, kako sam kaže “autopastiš“. Ta različitost ne dopušta da se na isti način govori o svim Kišovim knjigama: i to također otežava pokušaje da pratimo zahtjeve njegove poetike ili da, pišući o njoj, zauzmemo i sami slične stavove. Kišovi poetičko-kritički spisi. objavljeni pod zajedničkim naslovom “Homo poeticus”, puni su, ne bez razloga, ironije na račun kritike koja u svim prilikama poseže za općim i uopćujućim oznakama. O svakoj Kišovoj knjizi ovdje je ostala (nakon prerada i kraćenja) poneka bilješka, a o posljednjoj – ”Enciklopediji mrtvih” (1983) – osvrt koji će, nadam se, u jednoj novoj verziji biti također sveden na bolju mjeru. Na samu početku nastala su uporedo dva njegova djela, vrlo različita jedno od drugog: ”Mansarda” (napisana 1960, u dvadeset i petoj godini), mladalačka proza nazvana “satiričkom poemom”, možda preteča naše “proze u trapericama” koja ovoga autora inače neće zanimati, poetsko-ironični zapisi boema u skromnim okolnostima pedesetih godina, “bez dijalektike i etike” (M. 38); ”Psalam 44”, sudbina Židova u Drugom svjetskom ratu i iskustvo koncentracionog logora, osobna sudbina i vlastito iskustvo svake ličnosti. ”Mansarda” je pisana u prvom, ”Psalam 44” u trećem licu, prvo je djelo više biografsko, moglo bi se reći subjektivno, drugo suočeno s historijom i “objektivizirano”; dva pristupa stvarnosti – sebi i svijetu – koja možemo slijediti u narednim Kišovim djelima. ”Mansardu” nastavljaju ”Bašta, pepeo” (1965), neka vrsta romana u fragmentima, i ”Rani jadi” (1969), niz priča “za decu i osetljive”, jedna i druga u prvom licu, obje na neki način biografske. Djetinjstvu kao ishodištu piščeva svijeta ili oslonu njegova pogleda na svijet valja tu dati pravo značenje: “Tema tzv. djetinjstva u mojim knjigama jeste zapravo zabluda, posledica inertnosti kritike i kritičara” (H. P. 218). Po srijedi je možda samo “želja da se nađe prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom” (H. P. 181): “Lirski realizam” pisca koji se ne želi prepustiti sentimentalnosti lirizma, kojem je strana realistička određenost. ”Bašta, pepeo” je primljena kao remek-djelo. Govorilo se o prustovskoj evokaciji; sam autor nije poricao svoju sklonost “prustovskom ljubičastom oreolu oko predmeta i stvari” (H. P. 228). Ali u drugoj knjizi bit će drukčije: opredjeljenje za jedan novi “sloj palimpsesta” (H. P. 214) koje se u svakom pothvatu preobličava (oneobičava), u skladu sa samim predmetom i izmijenjenim odnosima prema predmetu. “Podmuklo djelovanje biografije” (Kiš rado koristi taj Sartreov izraz), oblici koje ono poprima iz djela u djelo, postupci kojima se iskazuje, otkrivaju i potvrđuju piščevu osobitost, njegov govor o sebi: “Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe” (H. P. 214). Ova je proza, dakako, različita od romana ili priče koji se služe tradicionalnom psihologijom ili psihoanalizom kao sredstvom ili pomagalom, isto toliko koliko je udaljena od bilo kakve teorijske doktrine ili ideologije. Kišove su indiskrecije sasvim druge naravi. Dugo je tražio najprikladniji način da, barem prividno, izađe iz “pogibeljnog prvog lica”. (Redni broj lica ima vjerojatno u tom traženju određeno značenje.) ”Peščanik” (1972), treća knjiga biografskog “porodičnog ciklusa” koje zajedno tvore neku vrstu Bildungsromana, pisana je u trećem licu. U nizu višestrukih veza između pripovjedača i oca (označenog inicijalima E. S.), pisac otkriva intimnu stranu holokausta možda bolje nego itko drugi prije njega. Prepustit ću riječ o tome Pjotru Rawitzu, koji je za Galimardov prijevod “Peščanika” napisao doličan predgovor kratko vrijeme prije nego što se odlučio da po vlastitoj volji napusti svijet. (Pjotr, taj lucidni duh žrtava dvaju logora, nacističkog i staljinskog, naš prijatelj s uspomenama kojima nije mogao odoljeti samom literaturom, zaslužuje mnogo više od ovih nekoliko citata.) “”Peščanik” je historijski roman i poema”. (Rawitz ne spominje da se sastoji od 67 nejednakih fragmenata: ni on se, vjerojatno, nije usudio upustiti u raspravu o brojevima.) “Grozničavi, pomjereni, bolesni mozak osjeća i asimilira stvarnost koja je i sama bolesna, pomjerena, grozničava”. U stanju koje varira između apsolutne lucidnosti i svojevrsnog ludila, zatičemo i pratimo Eduarda Sama (E. S.), poznatog nam iz prethodnih Kiševih knjiga, osobito ”Bašte, pepela”, oca ili možda prije, predodžbe o ocu koji je nestao u Auschvitzu: traženje identiteta pretka i potomka istodobno, pripovjedača i protagonista koji se jedva mogu razlučiti. “Polazeći od sitnih, svakodnevnih, jedva uočljivih detalja – nastavlja Pjotr u svom predgovoru – autor predočava strpljivo, s preciznošću znanstvenika, svijet koji je uronjen ne samo u svoju povijesnu dimenziju, nego i u ovu antropološku i ontološku. Sama činjenica da je predio u kojem se odvija radnja bio nekada dnom Panonskog mora, koje je odavno iščezlo, poprima u takvim okolnostima više negoli simboličku vrijednost”. Sličnu nostalgiju za nekim drevnim i izgubljenim morem susrećemo u Mandeljštama. (Nadežda Mandeljštam u svojim ”Sjećanjima” govori o tome kako je Osip želio izostaviti prostor centralne Evrope da bi se opet domogao postojbine Mediterana.) Dugo mi se činilo da ”Psalam 44”, unatoč ranoj darovitosti o kojoj svjedoči, stoji negdje izvan cjeline. Nakon pojave ”Peščanika” (te pogotovo kasnije, poslije ”Grobnice za Borisa Davidoviča”) shvatio sam da je ta knjiga, makar bila naivnija po načinu pisanja ili nedovršenija od ostalih, ipak nužna i nezaobilazna. Gotovo sve što je u njoj realistički ili objektivizirano, izostavljeno je – zahvaljujući upravo njoj moglo je biti izostavljeno – u ”Peščaniku”. U njemu je građa posve prečišćena, izveden je do kraja “pokušaj da se lirsko nadvlada epskim” (H. P. 81). ”Psalam 44” bila je žrtvenička knjiga u dvostrukom smislu. (Kad je mladi pisac radio na njoj prihvaćao je još uvijek – 1960. god. – Lukačev “Današnji značaj kritičkog realizma”. Vidjeti H. P. 43-54) * Posljedice “odleđenja” bile su djelotvorne u jugoslavenskim književnostima u toku pedesetih i šezdesetih godina; poetika Danila Kiša odaje promjene u pogledima na književnost i ističe nove književne zahtjeve, moderne i formalne, estetičke i estetizanske u boljem smislu riječi. Ne možemo posve isključiti jednu vrstu odnosa politike i književnosti i u Kišovu djelu (odnosa koji je inače za njega kao pisca sekundaran). U epigrafu knjige “Homo poeticus” izdvojena su dva proturječna citata. Jedan je Orwelov: “gdje god (mi) je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru”; drugi je iz Nabokova: “umjetnost se čim stupi u dodir s politikom, srozava na razinu najobičnije ideološke skrame”, Kiš je, što se tiče spomenutog odnosa, bliži Nabokovu negoli Orwelu, ali ne u svemu: ”Grobnica za Borisa Davidoviča” je vrlo politična knjiga. ”Psalam 44” i ”Peščanik”, vidjeli smo, podrazumijevaju historiju i vlast kao dio sudbine. Jogi je ovdje ipak potisnuo komesara i raščistio sve račune s njim. U pariskom časopisu ”Lettre internationale” (br. 3, 1984) izašao je kompendij Kiševih “Saveta mladom piscu”, iz kojeg izdvajam nekoliko navoda pročitanih 1984. god. u Ateni, na međunarodnom skupu “Pisac i vlast”: “Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta”. “Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.” “Nemoj da imaš misiju.” “Čuvaj se onih koji imaju misiju.” “Na pomen ’socijalističkog realizma’ napuštaš svaki dalji razgovor.” “Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Auschwitza pošalji ga do sto đavola.” Tu se, vjerojatno, kriju dublji i teže uočljivi uzroci nesporazuma koji će Kiš doživjeti u “historiji bestidnosti” našeg književnog života. * Poštivanje “literature kao takve” mora se, ako je dosljedno, suočiti s poštivanjem “stvarnosti kao takve” (H. P. 190), pri čemu se, naravno, prva ne svodi na drugu, niti se izvodi iz nje. Spoznaja o tome vodila je autora prema otvorenijem i neposrednijem susretu s historijom i politikom: ”Grobnica za Borisa Davidoviča”, s podnaslovom “sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” (1976). S trećeg lica jednine prešao je na treće množine: s on ili ono, na oni. Oni! ”Grobnica” je, doduše, srodna s ”Peščanikom”, ali je u njoj “objektivizacija” (termin je Kišov) izravnija. Sklanjajući se od prilika koje su zavladale centralnom Evropom (ne samo njome), Kiševi junaci – zatočenici revolucije, vitezovi ljevice iz vremena u kojem je ljevica imala pravih vitezova među kojima je broj Židova bio impozantan – nestaju krajem tridesetih godina u “prvoj zemlji socijalizma” kao žrtve čistki. “Jevrejstvo u ”Grobnici za B. D.” ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je tu kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja! Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizama književne transpozicije” (Č. A. 49). Knjiga se tako ”zasniva na istoričnosti” (Č. A. 43), poziva se na dokumente, stvarne ili fiktivne, citira ih tamo gdje smatra da je to uputno, da služe samoj književnosti (“doprinose jednoj dubljoj istinitosti”. Vidi: Č. A. 95). Ništa nije fantastičnije od stvarnosti, ponavlja Kiš za Dostojevskim. Ne znam je li itko prije njega pisao o Gulagu u takvom književnom obliku, koristeći se odabranim instrumentarijem koji modernoj prozi stoji na raspolaganju: takvim stilom. Suvremeni pripovjedački i romaneskni postupci, upotreba dokumenta i citata, variranje fakta i fikcije, oneobičavanje znanog i viđenog pomogli su autoru da svoj posao obavi temeljito i privlačno. Naravno, svim spomenutim pomagalima gospodarili su piščev ukus i umijeće. … Kiš je često napominjao (pravdao se ili optuživao, ne znam) da se ne usuđuje “izmišljati”, da nije “u mogućnosti da izmišlja” jer, po njemu, i onako “ništa nije užasnije od stvarnosti, ništa romanesknije, ali ništa ni proizvoljnije i opasnije nego pokušaj da se sredstvima literature fiksira ona stvarnost koja nas nije prožela, koju ne nosimo u sebi, patetično rečeno, kao rudari olovni prah u grudima” (H. P. 191-192). Tom pričom o “izmišljanju” mnoge je doveo u zabludu, osobito one koji su je doslovno shvatili. Zar transponirati stvarnost, npr. biografiju, dokument ili citat, ne znači istodobno “izmišljati” sve pojedinosti, načine i postupke kojima se to u književnosti postiže: stvoriti samu priču kao događaj ili pak, rekao bi Kiš, kao formu koja “sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim. Formu koja bi mogla možda da daâ nov sadržaj našoj taštini, Formu koja bi mogla da učini nemoguće, da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko Lete?” (H. P. 73). Pitanja izraza, toliko šablonizirana u školničkim i eruditskim definicijama, ovdje su, zapravo, pitanja svijesti o književnosti kao književnosti. Kiš stoga piše knjige u velikim razmacima. Promjene registra od knjige do knjige poznaju, unatoč, svemu, određene konstante: “autorski rukopis i neke mitologeme” (H. P. 274); “gorki talog iskustva”, traganje za “sopstvenim identitetom”, težnju za “integritetom” djela, uvjerenje da se “pomoću literature ne može učiniti ništa” (H. P. 213), da je njezin učinak, i kad ga slučajno ima nevidljiv i nesamjerljiv, da angažman u literaturi (sa svojim porukama”, “sadržajima”, “tendencijama” “funkcijama” itd.) najčešće uništava samu literaturu i da (angažman) može eventualno vrijediti jedino ako znači “totalan izbor”, odbacivanje lakrdije i kompromisa, spoj sudbine i stila. Piščeve zanose prati ironija, štiti ih od patetičnosti i dolorizma, jedna posebna vrsta parodije koja je kontrapunkt lirizmu, kojom se stvara i održava neophodna distanca: spram historije, politike i, napokon, same literature. O odnosu vlastite poetike (po-etike) i ideja ruskih formalista (osobito Šklovskog i Ejhenbauma), o bliskosti ili srodnosti među njima, govorio je sam Kiš (H. P. 236-237). Značenje pojava i djela što su obilježili rusku književnu situaciju dvadesetih godina i bili ugušeni u tridesetim nije ostalo bez odjeka u jugoslavenskoj književnosti nakon odbacivanja socrealizma. U tome pogledu Kiš je jedan od najboljih primjera, iako je prihvatio vrlo malo. Razna pitanja, poznata modernoj umjetnosti, Kiš je postavljao ne tražeći na njih odgovore (“u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja” Č. A. 65). Uporedo s iskustvima i iskušenjima francuskog novog romana, on je imao svoja iskustva i vlastita iskušenja: potrebu da “izbaci starinske spojnice zasnovane na jednom lažnom vremenskom nizu, veze i klišeje toliko česte kod slabih romansijera” (H. P. 97). Prezirući više od svega banalnost, nije, naravno, dopuštao da “markiza izađe u pet sati”, ali je već na početku zapisao (1960. god.) da se u ime bilo kakvog postulata, norme ili mode neće odreći prava da napiše “Zatekoh ujutro ljudske tragove u pesku” (H. P. 57). Onima koji će nastupiti drukčije prorekao je da će, budu li suviše vjerovali svojim teorijama, “završiti u buncanju” (H. P. 227). Potčinjavanje teorijama Kiš očito dovodi u vezi s ideologijom. Današnji se pisac ne može pravdati da ne poznaje ono što se zbivalo i zbilo prije njega u poslu za koji se odlučio: “Anahronizam u izrazu jeste u književnosti isto što i odsustvo talenta… Umetnički, književni izraz ima – ipak – svoju razvojnu liniju. Menjaju se ne samo senzibiliteti nego i sredstva književnog izraza, njihova tehnika, njihova tehnologija… ne može se, dakle, danas pisati priča ni roman sredstvima i načinom 18. i 19. veka” (Č. A. 286-187). Ono što suvremena teorija zove intelektualnošću, Kiš diskretnije naziva “srodnošću po izboru” ili “tematskim afinitetom”. Njegovi srodnici su, u strogo književnom smislu, Borges i Nabokov (kritičari koji su, osobito u Francuskoj, odredili Kišovo zasebno mjesto negdje između te dvojice pisaca izvan klasifikacija, čini nam se da su u pravu). Orwelove ili Koestlerove stavove prema politici i historiji bio bi, vjerujem, spreman u nekoj mjeri podržati. U jugoslavenskim književnostima najviše ga je, vjerojatno, zadužio Ivo Andrić, koji mu je u vlastitom jeziku dao primjer gotovo nedostižne čistote. Možda ga je donekle, u ranijim godinama, impresioniralo i Krležino nastojanje da vlastiti jezik ne podredi ideologiji. * U djetinjstvu, za vrijeme Drugog svjetskog rata, u Mađarskoj, dobio je u školi Bibliju. U stanju potpune raspoloživosti, u razdoblju “ranih jada”, sjeme mudrosti i primjer izraza zacijelo su ostavili traga: “Omnia in mensura et numero et pondere disposuisti.” (Mudrost Salomonova, 11, 21) Brojevi: mjera i razmjer. Tome je bliska i Borgesova “potraga za simetrijama”. Razmišljajući o odnosu romana i priče (novele, pripovjetke, “povesti”, “recita”), sastavljajući svoje romane od priča i šireći pojedine priče do granice romana (npr. ”Enciklopediju mrtvih” u istoimenoj knjizi) Kiš, naravno, odbija da uzme količinu za mjerilo. Bliska mu je Ejhenbaumova formula po kojoj je novela “zadatak za postavljanje jednadžbe s jednom nepoznatom”, a roman “cijeli sistem jednadžbi s mnogo nepoznanica”, ali se ni nje ne pridržava: njegove priče sadrže mnoštvo nepoznatih (lica, odnosa među licima, rješenja). Navedenu formulu nadopunio je onom Gideovom, biološkom, po kojoj se novela “može pročitati u jednom dahu”. Već se u “Ranim jadima” opredijelio za tematsku knjigu priča. U vezi s ”Grobnicom za Borisa Davidoviča” spominjao je primjere ”Crvene konjice” Isaka Babelja (koju izdavači ponekad označavaju i kao roman), Sartreova Zida ili Izgnanstva i kraljevstva A. Camusa, nasuprot Čapekovoj ideji o “pričama iz oba džepa”. Parafraza po kojoj se pripovjedači rađaju a romansijeri postaju ne može se stoga primijeniti na Kiša. ”Enciklopedija mrtvih” vrlo je rigorozno zamišljena. Kao i ”Grobnica” ili ”Rani jadi”, objedinjena je temom (ili sižeom, ne znam kako bi se to trebalo nazvati u Kiševu slučaju): “Sve priče o ovoj knjizi u većoj ili manjoj meri u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o ”Gilgamešu”, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature. Kad reč divan ne bi zahtevala svetlije boje i vedrije tonove, ova bi zbirka mogla nositi podnaslov ’Zapadno-istočni divan’, sa jasnim ironičnim i parodijskim kontekstom” (E. M. 215). U njoj je devet priča (zapravo deset, ukoliko ”Post scriptum” shvatimo također kao priču o svim tim pričama, tako da bi i tu, još jednom, broj bio zaokružen i simetričan), devet poglavlja jedne zajedničke povesti, mogli bismo reći parafrazirajući ”Grobnicu”, fragmenti jedne te iste sudbine (poput onih 67 u ”Peščaniku”). Moglo se očekivati da će Kiš napisati takvu knjigu: smrt je tema kojom se on bavi od početka. U ”Bašti, pepelu” dječak odbija da spava strahujući da će ga san zaodjenuti “svitkom crne svile” (B. P. 30); vjeruje da se brojanjem može odagnati smrtna sjena koja se nadvila nad licem majke. (Tada je znao brojati samo do 200, pa onda ponovo započinjao 2 ili možda 3 puta: je li to, možda, kabalističko shvaćanje broja?). Enciklopedije i riječnici su opsesija i radost piščeva zrelog doba: “Moj ideal je bio, i ostaje do dana današnjeg, knjiga koja će se moći čitati, osim kao knjiga, pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija (Baudelaireova, i ne samo njegova, najomiljenija lektira), što će reći: u naglom, u vrtoglavom smenjivanju pojmova, po zakonima slučaja i azbučnog (ili nekog drugog) sleda, gde se jedan za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti, životi pesnika, istraživača, političara, revolucionara, lekara, astronoma, itd., bogovski izmešana s imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom, s imenima pustinja i peščara, s imenima bogova antičkih, s imenima predela, s imenima gradova, sa prozom sveta. Uspostaviti među njima analogiju, naći zakone podudarnosti.” (H. P. 188). To nije, naravno, jedina geneza ”Enciklopedije mrtvih”. Željeznički ”Red vožnje” koji je napisao piščev otac 1939. god. i o kojem je riječ na više mjesta u ”Bašti, pepelu”, ”Peščaniku” i drugdje, sastavljen je također po nekoj enciklopedijskoj šemi. Redoslijed 67 fragmenata u ”Peščaniku” sve je prije negoli proizvoljan. Na kraju ”Mansarde” nalazi se svojevrstan “spisak stanara”, s točnim godinama rođenja, spolom, zanimanjem, naznakom kata na kojem stanuju, brojem stana i napomenom: “raspitati se kod nadstojnice o svakom ponaosob” (M. 112). Kiš je, doista, morao napisati ”Enciklopediju”. Ona je, uz ostalo, jedna nova faza “objektivizacije” kakvu je iziskivao njegov način (načini) pisanja, promjene koji su obilježavali pojedina djela, razmaci među djelima. Valjalo je napraviti nešto sasvim drukčije od ”Tibetanske knjige mrtvih”, ”Kabale” ili ”Žitija svetaca” i drugih sličnih “ezoteričnih tvorevina u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi” (E. M. 50), sačiniti registar koji može poslužiti kao “riznica sećanja”, “jedinstven dokaz uskrsnuća” (E. M. 52), uvesti u njega (u taj registar) sve najobičnije podatke o osobama koje ne ulaze u druge, uobičajene enciklopedije. Takvim postupkom, grubim i sitničarskim u isto vrijeme, faktografskim i okultnim, štivo se oslobađa inventara tradicionalnog romana i klasične pripovijesti, “sveukupnosti efemernih zbivanja” (E. M. 69), protokola realističkih oznaka. Na jedan poseban način suočeni smo s fantastikom: “Simon čudotvorac”, na kraju istoimene priče (sazdane od nekoliko varijanti drevne gnostičke legende), vinut će se prema nebu, gotovo iščiliti u njemu te zatim stropoštati s nebeskih visina pred očima skupa koji je slušao njegovu heretičku propovijed protiv hijerarhije. Je li to onaj isti Kiš koji je odbijao da “izmišlja”? U svakom slučaju po rukopisu ga prepoznajemo. Uostalom, fantastični elementi nisu tu najvažniji. Tekst zadržava svojstva ”Bašte, pepela”, ”Peščanika”, ”Grobnice”. Biblijska sabranost u jeziku i pisanju kao i u samu odnosu prema jeziku i pisanju – ovdje je još uočljivija. “Legenda o spavačima“, rekonstituirana prema kršćanskim, talmudskim i kuranskim izvorima kao da sažima drevna djela i predanja, brojna i različita. Prevladava njihove razlike stilom. Podmuklo djelovanje Biografije osjeća se u svakom poglavlju (osobito u priči “Crvene marke s likom Lenjina”). Običnost poznatog, gotovo trivijalnog sižea (“Slavno je za otadžbinu mreti”) nadilazi se ponovno oneobičajenjem. Vješti i diskretni uzmaci pripovjedača, koji neće da bude sveznajućim a ne može posve izostati, ne postaju pritom manirom. Distanca prema onim što se priča i što se pred našim očima odvija, ravnoteža fragmenta i cjeline, suvislost pripovijesti i romana: “Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest – piše u ’Knjizi kraljeva i budala’ — koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana” (E. M. 181). Pojedine priče ”Enciklopedije” mogle bi se, bez teškoća, uklopiti u neke od prethodnih knjiga: npr. “Crvene marke” ili “Posmrtne počasti” u ”Grobnicu”. “Ogledalo nepoznatog” u ”Rane jade”, “Priča o majstoru i učeniku”, možda, u ”Čas anatomije”. Poneka bi se od njih dala razviti u zaseban roman, npr. sama ”Enciklopedija mrtvih” ili pak “Knjiga kraljeva i budala”, fantastična i dokumentarna transkripcija “Protokola Sionskih mudraca”, esejistička parabola o zlokobnom utjecaju knjige, njezinu odnosu s totalitarizmom. Sve se tako povezuje jedno s drugim i s prethodnim. Kiš piše Djelo. Na kraju stoji “Post scriptum”, neka vrsta zaključka ili epiloga koji zapravo postaje ključnim i završnim poglavljem: združuje sve pripovijesti u cjelinu, u zajednički katalog smrti koji je uokviren samom ”Enciklopedijom mrtvih”. Cjelina Kiševa djela (izdanja sabranih “Dela” to potvrđuje) vrlo je kompaktna i homogena. Svaku posebnu knjigu odlikuje brižna i odnjegovana literarnost, kvaliteta rukopisa, otmjenost koja gotovo da nema premca u jeziku kojim se služi. Ovaj pisac je umio odbaciti primjese raznih “diskursa” (koristim, uprkos svemu, tu pomodnu riječ) koji nas preplavljuju, svojevrsno narodnjaštvo kojem se već desetljećima naši otimlju najbolji prozaici, regionalizam koji teško prelazi granice (i slavu) vlastitoga zavičaja, površnost i šturost žurnalističke proze što je postala nadomjestkom za pravu literaturu, lažni intelektualizam kojim se prikriva duhovno siromaštvo i provincijalnost, uskost i isključivost angažmana koje ostavljaju neizbrisive tragove u jeziku i pismu. Nitcheov je Zaratustra tragao za čovjekom koji “govori čisto”. Takav je pisac Danilo Kiš. Njegovo je pisanje samo po sebi izazov osrednjosti i ustajalosti, duhu konformizma i književnom opsjenarstvu. Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine. Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972). Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994). Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995). Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990). Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980). Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine. Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins 1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”. Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike. U izdanju Arhipelaga objavljena su Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga: Mansarda, Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci. MG70

Autor - osoba Elleinstein, Jean, 1927-2002 = Elenstajn, Žan, 1927-2002 Naslov Marx : život i djelo / Jean Elleinstein ; [preveo Krešimir Čvrljak] Jedinstveni naslov Marx sa vie, son oeuvre. hrv Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1986 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 285 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Čvrljak, Krešimir Mikecin, Vjekoslav Zbirka Plava biblioteka (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Marx sa vie, son oeuvre Tiraž 3.000 Str. 5-8: Predgovor / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske referene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Marks, Karl, 1818-1883 MG140 Elleinsteinova biografija Karla Magha obiluje mnoštvom manje poznatih činjenica i podataka i brojnim izazovnim pitanjima i komentarima. Iz nje iskrsava doista gorostasna, no u isti mah sasvim ljudska figura Karla Magha. Bio je to enciklopedijski um, istodobno revolucionar i znanstvenik, „čovjek renesanse više od bilo kojeg istraživača 19. stoljeća“, koji je griješio u nizu stavova i ocjena, ali koji je kao nitko prije njega zadužio čovječanstvo nezaobilaznim spoznajama o svijetu u kojem živimo i putovima za njegovo mijenjanje da bi postao svijet po ljudskoj mjeri. Ova monografija potiče na kritičko mišljenje. Ona ne robuje nikakvim dogmatskim predrasudama, apologetici autoriteta, nikakvim kanonizacijama. Ona je u tom pogledu pisana doista u marksovskom duhu: ona savjetuje – upravo protiv svake dogmatske kanonizacije - medice cura te ipsum. Jean Eileinstein, do prije nekoliko godina istaknuti član rukovodstva Komunističke partije Francuske i poznati povjesničar, autor je niza značajnih historiografskih djela kojima se predstavio kao izuzetno oštrouman analitičar i istraživač marksističke orijentacije. Glavna su mu djela Historija SSSR-a, Historijat staljinskog fenomena, Svjetska historija socijalizma, Stanovita ideja komunizma te monografije Staljin i Marx. Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 – London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851–62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Detinjstvo Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj, kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804. Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih. Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna. Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore. Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija. Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici. Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu. U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino. U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost. U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičen da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. februara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapisao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841–1843. Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub „Freien“ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843–1845. Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka: Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao: Religija je uzdah potlačenog stvorenja... Ona je opijum naroda... Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je: Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u „Vorwarts“-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845–1847. Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista „Northern Star“ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi: Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa „Fraternal Democrats“ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad – program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest. Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti. Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma. Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike. Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak. Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan. Keln 1848–1849, Marks revolucionar u vreme revolucije U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj, u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju. Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja. Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu. Život i rad u Londonu Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891) MG140