Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi pomen Čente datira iz 1549. godine, u jednom turskom tefteru, o opisu Segedinskog sandžaka. Tada su zabeležena 22 domaćinstva (imenom i prezimenom) i Voja kaluđer. Gotovo sve vreme turske vladavine nad današnjim Banatom, Čenta je bila naseljena, iako se ne pominje u Pećkom katistigu ni 1660, kao ni 1666. godine. Tada je zabeleženo samo naselje Ječin, severoistočno od današnjeg sela. Ječin je naseljen u vreme izgona Turaka iz Banata, 1717. godine kada je u selu bilo 13 domova i pop Petar. Deo Ječina se preselio u Čentu, gde je pop Petar i sahranjen, a njegov spomenik je sačuvan, kod Stare crkve, do današnjeg dana. Na Marsi jevoj karti Banata iz 1723/25. godine, Čenta (Črenta) je zabeležena kao zapustelo selo, ali već 1727. godine, zabeležena su 22 domaćinstva, te je verovatno da je bilo naseljeno i 1723. godine, ali se stanovništvo pred popisivačima razbežalo. Čenta ulaskom u militarski sistem dobija germanizovani naziv Leopoldsdorf (1753-1888), koji u narodu nikad nije zaživeo.[1] Taj strani naziv `Leopoldova` (skraćeno) je dobila po austrijskom caru Leopoldu Habsburškom. `Leopoldovo` je 1764. godine pravoslavna parohija u Bečkerečkom protoprezviratu. Kada je 1797. godine popisan pravoslavni klir Temišvarske eparhije u Leopoldovu su bila četiri sveštenika. Bili su to parosi, pop Marko Nikolajević (rukop. 1762), pop Jevtimije Drakulić (1789), pop Avram Popović (1793) i đakon Nikolaj Nikolajević (1793).[2] Čenta je mnogo stradala u vreme upada Turaka, 1736/37. godine, pa je, od pređašnja 22 doma, ostalo samo 7. Glavni uzrok smanjenja broja stanovnika je bila kuga. Postoji sačuvan poimenični popis ovih domaćinstava. Prema popisu iz 1748. godine, Čenta ima 58 domova. Godine 1750/53. selo ulazi u sastav Banatske zemaljske milicije, a kasnije pripada XII Nemačko-Banatskom puku, sve do 1873. godine, kada je ukinuta Vojna granica, a Čenta pripala Torontalskoj županiji. Carski revizor Erler 1774. godine konstatuje da graničarsko naselje Leopoldova, pretežno naseljeno Srbima.[3] Naziv sela potiče, verovatno, od staroslovenske reči „Čantra“ (torba), jer je selo, u srednjem veku, bilo okruženo barama i močvarama, pa se tokom većeg dela godina, nalazilo praktično na ostrvu, a meštani, u tom selu, sakriveni kao u kakvoj torbi, od nepoželjnih prolaznika i poreznika. Po ukidanju banatske vojne granice, selo prelazi u sastav Perleskog upravnog sreza, u Torontalskoj županiji.[4] Po srpskom izvoru iz 1905. godine Čenta je velika opština, u Antalfalvskom (Kovačičkom) političkom srezu. Tada u mestu živi 2920 stanovnika u 545 domova. Srbi su u ogromnoj većini, ima ih 2851 pravoslavna duša (ili 98%), sa 512 kuća. Od srpskih javnih zdanja u Čenti se pominju pravoslavna crkva i pet komunalnih škola. U mestu su tada pošta i telefon, a brzojav je u susednom Perlezu. U Čenti je 1754. godine rođen austrijski general-major Jovan Branovački. Dana 1. maja 1788. godine postao je oberlajtant Srpsko-vlaškog puka. Umro je u mestu Mutniku, 31. avgusta 1816. godine. Njegovu kratku biografiju sastavio je čenćanski paroh Georgije Šupica 1856. godine[5] Po jednom novinskom članku,[6] Čenćani su pomagali Karađorđev ustanak doturanjem džebane, a on im je u znak zahvalnosti poklonio srebrno zvono. Crkva U Starom selu, postojala je crkva, izgrađena 1743. godine, od pletara i naboja. Crkva je srušena i obnovljena 1991. godine. Pravosavno parohijsko zvanje u mestu je osnovano 1746. godine, a matrikule nisu odmah sve zavedene. Matica krštenih je od 1746, matica venčanih od 1753. i matica umrlih od 1779. godine. Nova crkva, sagrađena je u sadašnjem centru sela, 1802. godine. Ikonostas u crkvi radio je ikonopisac iz Bečkereka,Georgije Popović 1809-1811. godine. Porta je početkom 20. veka bila ograđena letvama. U Čenti su 1905. godine postojale dve parohije, treće i četvrte platežne klase, u kojim su bili namešteni parosi: pop Svetislav Popović rodom iz Bačkog Feldvarca, koji je tu šest godina, i pop Svetislav Jovanović kapelan, rodom iz Novog Sada. Parohijskog doma tu nema, a dve parohijske sesije su od 39 kj. zemlje.[7] Oltar, zvona kao i čitav objekat, nalaze se pod zaštitom države, od 1974. godine. Crkva je proslavila dvesta godina postojanja, 2002. godine. Postojalo je 1905. godine srpsko pravoslavno groblje sa najstarijim spomenikom iz 1743. godine. Škola Čenćanska škola je smeštena u dva zdanja, građena 1892. godine. U jednoj zgradi su I i II razred - svaki u svakoj `dvornici` , a drugoj zgradi III i IV razred - su zajedno u istoj `dvornici`. Učiteljsko telo 1905. godine čine: učitelji Milan Pečenović i Milan Stejić, kao i učiteljica Vjera Radovančev. Te godine redovnu nastavu prati 202 đaka (od 376 popisanih), a u nedeljnu školu ide 60 starijih učenika (od 123 popisanih)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lenjin, o materijalizmu i dijalektici Prevodilac,Zvonko Tkalec Izdavač: Kultura, Beograd 1956; Mala filozofska biblioteka mek povez, strana 72, 20cm Vladimir Iljič Uljanov Lenjin (rus. Влади́мир Ильи́ч Улья́нов Ле́нин, O ovoj zvučnoj datoteci poslušaj (pomoć·info); Simbirsk, 22. april 1870 — Boljši Gorki, Suhanovska volost, Podolski okrug, Moskovska gubernija, RSFSR, SSSR. 21. januar 1924) bio je ruski revolucionar, državnik, filozof i publicista; predvodnik Oktobarske revolucije 1917. u Rusiji; osnivač prve Komunističke partije i Kominterne; utemeljivač Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike i Sovjetskog Saveza.[1] Za vreme njegove vlasti Ruska Imperija je raspuštena i zamenjena Sovjetskim Savezom, jednopartijskom socijalističkom državom; industrija i druge privredne grane su nacionalizovane i uvedene su široke društvene reforme. Njegovi teorijski doprinosi marksističkoj misli su poznate kao lenjinizam, koji zajedno sa marksističkom ekonomskom teorijom se zajedno naziva marksizam-lenjinizam. Lenjinova filozofija, demagogija i državnički sistem će imati veliki uticaj na dvadeseti vek čime se on sam može nazvati jednom od istaknutih političkih figura koje su obeležile tu epohu, svojim revolucionarnim, političkim i filozofskim radom je ostavio dubok značaj za potonje državnike koji će gajiti posthumno njegov kult ličnosti, u nekim sredinama čak i fanatično. Vladimir Lenjin je jedna od najbitnijih ličnosti celokupne ruske istorije, kao i jako bitna i kontroverzna figura moderne svetske istorije. Kao prvi sledbenik Marksizma u državnim krugovima i velikim krugovima samoga društva, postao je začetnik manifesta ideologije komunizma, koja će imati ogroman uticaj na dvadeseti vek i politička previranja u njemu. Vladimir Lenjin je rođen u bogatoj porodici srednje klase u Simbirsku. Lenjin se zainteresovao za revolucionarne levičarske politike nakon pogubljenja brata Aleksandra 1887. Bio je izbačen sa državnog kazanjskog univerziteta zbog učestvovanja u anticarističkim protestima. Posvetio se sledećim godina pravu i radikalnoj politici i postao je marksista. Preselio se u Sankt Peterburg 1893. i postao je visoka figura u Ruskoj socijaldemokratskoj partiji. Uhapšen je za podsticanje pobune i proteran u Sibir na tri godine. Oženio se Nadeždom Krupskajom i pobegao je u zapadnu Evropu. Živeo je u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj i Švajcarskoj i postao je poznat kao istaknuti partijski teoretičar. U 1903. imao je ključnu ulogu u podeli Ruske socijaldemokratske partije, predvodeći boljševičku frakciju protiv menjševika Julijusa Martova. Na kratko se vratio u Rusiju tokom revolucije 1905. Podsticao je nasilnu pobunu i kasnije je vodio kampanju da se Prvi svetski rat preobrazi u evropsku proletersku revoluciju. Nakon što je Februarskom revolucijom zbačen car Nikolaj II, Lenjin se vratio u Rusiju.[2] Lenjin je igrao važnu ulogu u vođenju Oktobarskoj revoluciji 1917, koja je vodila do zbacivanja Privremene vlade i osnivanja Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike, prve socijalističke države na svetu. Odmah nakon toga, nova vlada pod Lenjinovim vođstvom je krenula da uvodi socijalističke reforme, među kojima je prenos plemićkih i krunskih zemalja na radničke sovjete. Podržavao je svetsku revoluciju i trenutni mir sa Centralnim silama, pristavši na teški Brest-litovski mir kojim je predao Nemačkoj značajne delove bivše Ruske Imperije. Mir je poništen nakon što su Saveznici pobedili u ratu. Lenjin je 1921. predložio Novu ekonomsku politiku, kojim je započeta industrijalizacija i obnova nakon građanskog rata. RSFSR je 1922. ujedinila sa bivšim teritorijama Ruske Imperije u Sovjetski Savez, a Lenjin je izabran za njegovog vođu. Njegovo porodično prezime je Uljanov, a publicistički i revolucionarni pseudonim mu je Lenjin (u početku Volgin, Nikolaj Lenjin, kasnije V. I. Lenjin) po sibirskoj reci Leni. Lenjin potiče iz ugledne porodice — otac Ilja Nikolajevič je bio upravnik školskog odbora u Simbirsku, nosilac Reda Stanislava prve klase i plemić (sa dobijenim pravom nasleđa) četvrtog od četrnaest redova ruskog plemstva. Majka Marija Aleksandrovna Blank je bila obrazovana žena, kći lekara. Njen otac je bio jevrejskog porekla, ali se preobratio u hrišćanstvo. Lenjin je imao je dva brata i tri sestre, i svi su, osim jedne sestre, postali profesionalni revolucionari. Lenjinov otac je umro 1886. godine, a stariji brat Aleksandar, kome je dečji san bio da postane komunistički vođa, je obešen 1887. zbog učestvovanja u neuspešnom pokušaju atentata na cara Aleksandra III. Porodica Uljanov je napustila mesto prebivališta i preselila se u Kazanj, gde je Lenjin iste godine upisao studije prava na Kazanjskom univerzitetu. Nakon učestvovanja u studentskim demonstracijama (premda je istraga pokazala da su njegova uloga i značaj u organizaciji i toku demonstracija nepostojeći), izbačen je sa univerziteta (što su vlasti eksplicitno obrazložile činjenicom da se radi o bratu pogubljenog Uljanova) i proteran u selo Kokuškino, gde je proveo oko godinu dana. Školovanje revolucionara Lenjin u decembru 1895. godine Godine 1889, porodica Uljanov se preselila u Samaru, gde je Vladimir proveo oko četiri godine. U proleće 1890. dobio je dozvolu za privatno polaganje prava na Sanktpeterburškom univerzitetu, a već u jesen 1891. diplomirao je kao najbolji student. U jesen 1893. nastanio se u Sankt Peterburgu, gde je 1895. učestvovao u ujedinjavanju sanktpeterburških marksista u jedinstvenu organizaciju — Savez borbe za oslobađanje radničke klase. Organizacija je bila razbijena krajem 1895. godine, a uhapšeni Lenjin je proveo godinu dana u zatvoru, a potom je osuđen na trogodišnje progonstvo u sibirsko selo Šušenskoje u Minusinskom okrugu. Tada je napisao poznatu studiju Razvoj kapitalizma u Rusiji, u kojoj je pokušao da dokaže da kapitalizam ubrzano uništava seosku opštinu i stvara seoski proletarijat, koji može postati saveznik malobrojnog industrijskog radništva u Rusiji. Emigracija i ruski radnički pokret Iz zatvora je pušten januara 1900. godine, nakon čega je ubrzo emigrirao u Švajcarsku. Tamo je, zajedno sa Georgijem Plehanovom i Julijem Martovom, izdavao nedeljnik Iskra. Osnivače ruske socijaldemokratije, marksističke ortodokse Georgija Plehanova i Pavela Akselroda, Lenjin je sreo još 1895. u Ženevi. U to vreme je bila aktuelna borba s revizionizmom Eduarda Bernštajna, nemačkog socijaldemokrate i izvršioca Engelsove poruke, koji je savetovao socijalistima orijentaciju na sindikalnu borbu i poboljšanje opštih životnih uslova radničke klase kroz postepene društvene reforme i stvaranje širokog saveza radničke klase s građanskom liberalnom demokratijom. Svi vodeći predstavnici tadašnje socijaldemokratije, koja je Marksovu kritiku političke ekonomije, kao i opštu društveno-istorijsku filozofiju, smatrala teorijskim temeljem svog delovanja (Roza Luksemburg, Georgij Plehanov, Antonio Labriola, Avgust Bebel, Klara Cetkin...) okomili su se na Bernštajnovu revizionističku tezu koja je postala izvor buduće umerene zapadnoevropske socijaldemokratije koja se odmakla od Marksove teorije. Prema dostupnim podacima, iako se Lenjin slagao s njima u glavnim teorijskim i strateškim pitanjima, preko volje je prihvatio zacrtanu strategiju saradnje sa liberalnim strankama. Iskru je uređivao zajedno sa veteranima ruskog socijaldemokratskog pokreta (Georgij Plehanov, Pavel Akselrod, Vera Zasulič) i mlađim kolegama, od kojih je najznačajniji bio Julij Martov, budući vođa menjševika i, po mišljenju mnogih, jedini prijatelj koga je Lenjin ikada imao. Novine su krijumčarene u zemlju, ali njihov uticaj nije bio veliki. Oblikovanje Lenjinovih teorija Među marksistima su dugo trajali sporovi o prirodi lenjinizma. Prema sovjetskoj službenoj doktrini, to je bio marksizam par excellence. Lenjinovi protivnici su, pak, naglašavali rusku tradiciju — prema tim stavovima je Lenjin u ruhu marksizma oživeo rusku voluntarističko-terorističku tradiciju epitomiziranu u Petru Tkačevu. Uzmu li se Marksovi tekstovi, dela najistaknutijih marksističkih ortodoksa iz doba Druge Internacionale i sporovi između Lenjina i ideoloških protivnika, vidno je sledeće: Lenjinova verzija marksizma dobrim je delom utemeljena u Marksovoj misli i (ako ne u celosti, sasvim sigurno u delovima) čini jednu od legitimnih varijanti marksizma. Ona nije jedina ni jedino nužna. „Kreativna“ je u velikoj meri, i to ponajviše u tačkama u kojima se revolucionarni aktivista Lenjinovog kova nije mogao zadovoljiti opštom i u detaljima nedovoljno preciziranom obradom praktičnih pitanja u delu osnivača. Budući da Marksovi tekstovi ne daju odgovore na mnoga konkretna pitanja revolucionarne borbe, Lenjin je inovirao doktrinu uzimajući elemente iz ruske predmarksističke revolucionarne tradicije. Međutim, nije time prihvatio nijednu glavnu ideju Herzena, Černjiševskog, Nječajeva, Mihajlovskog ili Bakunjina: domorodna ruska buntovnička tradicija upregnuta je u marksizam u kojem nije bilo idealizacije seljaštva, želje da se sačuva patrijarhalna seoska opština, izvedu društvene promene preko akata individualnog terora ili „preskoči“ kapitalizam (za koji je sam Lenjin ionako tvrdio da je već uvukao Rusku Imperiju u svoj društveno-ekonomski sistem). Većina istoričara marksizma (Leszek Kolakovski, Džon Plamenac, Robert Taker) se slaže u tvrdnji da je Lenjin u razdoblju od 1901. do 1903. oblikovao sopstvenu verziju marksizma, koja se u trima tačkama razlikuje od glavne teorijske struje u doba Druge internacionale i koja se pokazala izuzetno uspešnom u borbi za vlast. Prvi značajniji otklon od standardne marksističke teorije onoga doba je Lenjinova teorija partije. U knjizi Šta da se radi? (rus. Что делат, 1902) Lenjin je napao doktrinu „ekonomizma“ — rusku varijantu britanskog sindikalizma koja je radnički pokret poistovetila sa pokretom radnika. Takva formulacija nije ostavljala prostora za avangardnu ulogu partije (komunističke — tada se još zvala socijaldemokratska), niti za svesno preoblikovanje društva prema revolucionarnom obrascu Marksove i Engelsove teorije. Lenjin je dobro uočio da radnička klasa ne haje za grandiozne ideje socijalističkih vizionara, nego je orijentisana pre svega na poboljšanje životnih uslova. Ili, po frazeologiji onoga vremena: „radnička klasa može proizvoditi samo buržoasku svest“. Sam je Lenjin u više navrata tako ustrojenu avangardu partijskih aktivista uporedio sa isusovcima („Mi smo mladoturci komunističke revolucije s nečim jezuitskim u sebi...“), najagilnijim redom katoličkog prozelitizma. Istorijske okolnosti koje su dovele do tih formulacija su: na 2. kongresu Partije 1903. došlo je do raskola na radikalnu levicu ili boljševike, i na demokratskiji orijentisanu srednju struju ili menjševike. Glavna tačka spora je bila upravo uloga Partije i njen uticaj. Dok su menjševici željeli masovniju, demokratsku, ideološki heterogeniju i šire zasnovanu socijaldemokratsku stranku, nalik već postojećima u zapadnoj Evropi — Lenjin je zamislio socijalističku partiju kao organizaciju profesionalnih revolucionara: ideološki monolitnog posednika „ispravne“ doktrine i teorijske svesti. Po njemu, budući da je vlasnik i nosilac autentične proleterske svesti, partija je faktički nezavisna u raspoloženju i idejnim previranjima u stvarnom proletarijatu. Tako zasnovana partija je, po Lenjinovom mišljenju, najbolji i adekvatni tumač autentičnih interesa proletarijata — šta god empirijski proletarijat o tome mislio. Štaviše: lenjinistička partija ne samo da „ispravno“ tumači prave interese proletarijata, nego ih, takoreći, stvara i implantira u konfliktnu društvenu stvarnost. Lenjin kao filozof Među duhovnim strujanjima na prelazu iz 19. u 20. vek, a koja su izazvala odjek u ruskoj — najviše boljševičkoj — sredini, važan je bio empriokriticizam austrijskih filozofa i fizičara Riharda Avenariusa i, u nešto modifikovanom obliku, Ernesta Maha. Dok je ovaj drugi važniji u istoriji nauke kao teorijski uticaj na Alberta Ajnštajna i neke druge fizičare, Avenarius je snažnije (i kratkotrajnije) obeležio rusku duhovnu kulturu na početku 20. veka. Osnovni pogled na svet obojice filozofa bio je scijentizam, radikalni antimetafizički stav i odbojnost prema tada snažnom neokantizmu koji se koncentrisao oko analize međuigre odnosa pojmova ljudskog iskustva kao skupa psihičkih sadržaja i „stvarnog“ supstrata empirijske stvarnosti. Empiriokriticizam je odbacivao taj polaritet kao pseudoproblem. Međutim, zbog više činilaca, među kojima su nezanemarljivi bili protivrečnosti i dvosmislenosti u formulacijama osnivača empiriokriticizma, u ruskoj verziji empiriokriticizam je poprimio neobične oblike. Njegovi glavni protagonisti su bili Aleksandar Bogdanov i Anatolij Lunačarski, obojica istaknuti boljševički funkcioneri. Bogdanov (koji je bio jedan od nekolicine najvažnijih boljševika) je između 1904. i 1906. objavio veoma opsežnu knjigu Empiriomonizam, dok je Lunačarski 1908. učestvovao u projektu „bogograditeljstva“ — esencijalno radikalno humanističkog pokreta s primesama ničeanstva. U ruskoj emigraciji, osuđenoj na političku paralizu posle poraza revolucije 1905, došlo je do raznih eklektičkih ideoloških strujanja i bujanja spisateljske delatnosti koja je nameravala da upotpuni filozofsku stranu marksizma — zapravo, poznate tekstove Fridriha Engelsa — tada popularnim i trendovskim misaonim pokretima i idejama. Lenjin je žestoko reagovao na takve pokušaje, a rezultat je bila njegova knjiga Materijalizam i empiriokriticizam 1909. godine. On, koji nije imao pravih interesa ni vremena za filozofska pitanja, prihvatio se čitanja stručne literature i pisanja polemičke knjige uglavnom iz dva razloga: glavni trend boljševičke ideologije je bila rastuća idejna uniformnost koja nije dopuštala nikakvo koketiranje s religijom niti provokativnim, potencijalno skliskim spekulacijama; međutim, još je važnije bilo poimanje marksizma kao sveobuhvatnog i samodovoljnog pogleda na svet, kome na društvenim, filozofskim, ekonomskim i političkim poljima nisu potrebne nikakve dopune ni „usavršavanja“. Lenjin je napao ruske empiriokritičare i njihove nemačko-austrijske prethodnike kao protagoniste opskurantizma i ideološke kolaboracioniste s buržoazijom; postavio je princip „partijnosti u filozofiji“ (tj., tražio je monolitnost u pogledu na svet i tvrdio da su filozofska propitivanja znak idejno-političke nepouzdanosti i kompromiserstva); podelio je celu zapadnu filozofiju na materijalizam i idealizam — materijaliste je proglasio društveno naprednima, a idealiste nazadnima. Uz to je išlo mnoštvo drugih pojednostavljenja, pokazatelja piščeve nezainteresiranosti za filozofsku problematiku kao takvu. Materijalizam i empiriokriticizam je, sudeći po eminentno stručnim kriterijumima, bezvredno amatersko delo.[traži se izvor] Međutim, ono je u istoriji ne samo filozofije, nego duhovne kulture uopšte, veoma važan tekst. U sovjetskoj državi je ta knjiga imala kanonski status konačnog filozofskoga izraza u istoriji, s daleko zlokobnijim naslednikom u legendarnom Kratkom kursu SKP-B (kolektivnom delu nastalom pod Staljinovim nadzorom). Sam Lenjin nije mario za sudbinu svog filozofskog obračuna: budući da je empiriokriticizam nestao još pre početka Prvog svetskoga rata, Bogdanov napustio politiku, a Lunačarski se vratio u okrilje ortodoksije — za Lenjina je cela zavrzlama, čim više nije imala političke reperkusije, prestala da bude interesantna. Doduše, tokom 1914—1915, u razdoblju smanjenog političkog manevarskog prostora, Lenjin se prihvatio čitanja Hegela i zapisivao marginalije uz njegovu Logiku. Te zabeleške su kasnije objavljene pod naslovom Filozofske sveske. U Sveskama se ne radi o razrađenoj filozofskoj doktrini, već je u nizu intrigantnih aforističkih zapažanja i komentara Lenjin revidirao veliki deo svojih grubih i pojednostavljenih stavova iz prethodnog razdoblja; to delimično svedoči i o svojevrsnoj fascinaciji hegelovskom dijalektikom. Međutim, iako je u Sovjetskom Savezu ta knjiga imala izvesnu ulogu u razdoblju posle Lenjinove smrti, nije mogla da poništi razorni uticaj Materijalizma i empiriokriticizma koji je dobio status sume filozofije.

Retko Lepo očuvano Dubrovačke slike i prilike 1800-1880 - Josip Bersa (1941) Zagreb 1941, tvrdi povez, ilustracije, str. 228, latinica BERSA, Josip, pisac i arheolog (Zadar, 13. I 1862 — Zadar, 5. XII 1932). Brat je skladateljâ Blagoja i Vladimira te kipara Bruna. Osnovnu školu i klasičnu gimnaziju (do 1880) polazio je u Dubrovniku. Potom je u Grazu upisao medicinu, ali se uglavnom bavio pjesništvom. Nezadovoljan studijem, vratio se u Zadar, gdje je kraće vrijeme radio kao financijski službenik u Namjesništvu te nastavnik na gimnaziji, a zatim u Arheološkom muzeju kojemu je niz godina bio i ravnatelj. Umirovljen je 1927. na dužnosti konzervatora. Njegovo poprsje izradio je brat Bruno. — B. se bavio književnošću, kulturno-povijesnim radom i arheologijom. Javio se pjesmom Panteon u Slovincu (1884, 8). Pjesme je objavio u Dubrovniku, zabavniku (1885), Javoru (1885), Stražilovu (1885–1888, 1892), Vuku (1885), Zori (1885, 1897), Smotri (1887), Bosanskoj vili (1889, 1910), Letopisu Matice srpske (1889), Novoj Zeti (1890, 1891), Brankovoj večeri (1894), Srpskome glasu (1894), Dubrovniku, kalendaru (1897, 1898, 1900), Glasu Crnogorca (1897). U pjesmama prevladavaju ljubavni i antički motivi, ali ponekad i nota ironije i humora u ocrtavanju zadarskoga građanskog života (Sonetti zaratini). Pripovijetke je objavio u Slovincu (1884) i Smotri dalmatinskoj (1906). U knjizi proza S mora i primorja (s M. Carem) opisivao je život ribara i pomoraca. Njegov pokušaj dopune Njegoševe posvete Prahu oca Srbije uz Gorski vijenac izazvao je u svoje vrijeme polemiku (Bosanska vila, 1914 i dr.). Dubrovačke slike i prilike su anegdotično-memoarsko djelo iz kulturne, društvene i političke povijesti Dubrovnika 19. stoljeća. Uz M. Cara i P. Kasandrića bio je osnivač lista za književnost i umjetnost Vuk (Zadar 1885) te urednik Telegrama Korrespondenz-Bureau-a (Zadar 1915–1916). Kulturno-povijesnim prilozima javljao se u Stražilovu (1892), Programma ginnasiale di Zara (1895), Smotri dalmatinskoj (1895), Glasniku Matice dalmatinske (1903), Rešetarovu zborniku (1931). Izdvajaju se rasprave o Pliniju mlađemu (Le idee morali di Plinio il Giovine, Programma ginnasiale di Zara, 1895; Plinije mlagji na selu i starinski osjećaj prirode, Glasnik Matice dalmatinske, 1903), koje su objavljene i kao posebne brošure. Za službovanja u Arheološkom muzeju u Zadru napisao je mnogo članaka, ponajviše o rimskim ostacima iz sjeverne Dalmacije (Nadin, Podgrađe kod Benkovca, Nin, Skradin i dr.), koje je tiskao u domaćim i stranim časopisima: Bullettino di archeologia e storia dalmata (1899–1906, 1915; Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku 1920), La Rivista dalmatica (1899), Jahreshefte des Österreichischen archäologischen Institutes (Beč 1900), Glasnik Matice dalmatinske (1903/1904), Mittheilungen der Central-Commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale (Beč 1905), Jahrbuch für Altertumskunde (Beč 1910), Notizie degli scavi di antichità (Rim 1923) i u Bulićevu zborniku (1924). Napisao je operna libreta za braću Vladimira (Cvijeta, 1898; Andrija Čubranović, 1900; Mozartova smrt, neizvedena) i Blagoja (Jelka, 1901). Blagoje je uglazbio više njegovih pjesama. Pjesme su mu prevedene na češki. — B. je bio zakašnjeli romantičar čiji književni rad najčešće nije prelazio kulturno-povijesne okvire. Ipak, kritičari su u njegovoj prozi Dubrovačke slike i prilike, uočili znatne književne vrijednosti. N. Ivanišin ga smatra najboljim pjesnikom i solidnim pripovjedačem časopisa Slovinac, a N. Karuc hvali posebice njegove zadarske sonete. Njegova se korespondencija čuva u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu. DJELA: Pjesme. Zadar 1891. — Otrov. Zadar 1895. — S mora i primorja (zajedno s M. Carom). Zadar 1896. — Sonetti zaratini (pseud. Lorenzo Travasini). Zadar 1902. — Führer durch das k. k. Staatsmuseum in S. Donato in Zara (suautori: G. Smirich i M. Abramić). Beč 1912. — Guida storico-artistica di Zara. Catalogo del R. Museo di S. Donato. Trst 1926, Zadar 1932. — Dubrovačke slike i prilike (1800–1880). Zagreb 1941. LIT.: Marko Car: Proti smokovu listu. Vuk, 1(1885) 2, str. 11–14. — (Milan Savić): (O spevu Josipa Berse, Daniel). Letopis Matice srpske, 1889, CLVII/1, str. 173–174. — Isti: Pesme Josipa Berse. Javor, 19(1892) 1, str. 11–12. — M. J.: Čisti korove. Hrvatska, 10(1895) 16/17, str. 119; 20, str. 138–139; 11(1896) 1, str. 3–4. — Janko Ibler: S mora i primorja. Narodne novine, 62(1896) 242, str. 1–2. — Dragutin J. Ilić (Cenzor): S mora i primorja. Brankovo kolo, 2(1896) 44, str. 1397–1403. — (Silvije Strahimir Kranjčević): »S mora i primorja«. Nada, 2(1896) 20, str. 399–400; isto u Sabranim djelima, 1967, knj. 3, 146. — Josip Ljubić (Ild Bogdanov): Marko Car i Josip Bersa, »S mora i primorja«. Dubrovnik, 5(1896) 43, str. 4. — (Prikaz knjige pripovijedaka M. Cara i J. Berse »S mora i primorja«). Vienac, 28(1896) 40, str. 639. — M. Car i J. Bersa, S mora i primorja. Letopis Matice srpske, 1897, CXC/2, str. 164–165. — Milan Rešetar: Posveta Gorskog vijenca. Bosanska vila, 29(1914) 8, str. 117–118. — Dušan D. Vuksan: Ka izučavanju Njegoša. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 1931, 11, str. 149–151. — (Nekrolozi): Narodna svijest, 14(1932) 50, str. 2; Croatia sacra, 3(1933) 6, str. 258–259; Hrvatska revija, 6(1933) 10, str. 575–584. — Antun Dobronić: Josip Bersa. Mladost, 13(1934–35) 9, str. 218. — Marko Car: Pismo uredniku. Narodna odbrana, 13(1938) 44, str. 691–692. — Milorad Pavlović (M. P.): Jedan zaboravljeni pesnik. Narodna odbrana, 13(1938) 42, str. 665–667. — A.: Dubrovačke slike i prilike (1800–1880) (predgovor). Zagreb 1941, 5–6. — Frano Alfirević: Jedna knjiga o najljepšem gradu. Hrvatska revija, 15(1942) 5, str. 285–286; isto u: Proza. Zagreb 1956. — Albert Haler: Josip Bersa. Novija dubrovačka književnost. Zagreb 1944, 285–302. — Antun Dobronić: Tragika J. Berse. Gospodarstvo, 5(1945) 3, str. 6. — Niko Karuc: Bersini »Zadarski soneti«. Glas Zadra, 5(1954) 176, str. 5–6. — Isti: Književnik Josip Bersa. Ibid., 160, str. 3. — Nikola Ivanišin: Bilješke o pjesniku Bersi. Dubrovački vjesnik, 6(1955) 232–233, str. 8. — Niko Karuc: Josip Bersa i dopuna Posvete »Gorskom vijencu«. Glas Zadra, 6(1955) 219, str. 3. — Isti.: Zadarski književnik Josip Bersa. Narodni list, 11(1960) 448, str. 5. — Nikola Ivanišin: Časopis »Slovinac« i slovinstvo u Dubrovniku. Rad JAZU, 1962, 324, str. 191–193 i 202–203. — Šime Batović: Značajan muzealac i arheolog. Slobodna Dalmacija, 40(1982) 11729, str. 3. Istorija Dubrovnika Dubrovnik storija Dubrovnika obuhvata vreme od ranog neolita do danas. Tokom starog veka, ovde se nalazio jedan manji antički lučki grad, tokom srednjeg veka grad je bio centar jedne nezavisne republike, da bi krajem novog veka postao duhovno i kulturno sedište katoličkih Srba na jadranskom primorju. Danas je to jedan od najznačajnijih kulturnih i turističkih centara jugoistočne Evrope i najjužniji grad Republike Hrvatske. Kroz svoju prošlost bio je stecište i poprište sudara mnogih svetskih strujanja i interesa. Zbog skučenog prostora njegovi brodovi su se otiskivali širom sveta, a trgovački karavani su prodirale daleko u njegovu pozadinu. Stalno okružen jačima od sebe, grad je podigao čvrste bedeme radi svoje odbrane, ali u svojoj odbrani mnogo više se koristio diplomatijom nego vojnom silom. Najranija istorija grada[uredi | uredi izvor] U zaleđini Epidaura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Epidaur (Dalmacija) Mesto antičkog Epidaura, savremeni Cavtat Istočni Jadran bio je naseljen još početkom neolita, a najbliža okolina Dubrovnika, uključujući i same litice Raguze, bile su naseljene tokom bronzanog i gvozdenog doba.[1] Tokom starog veka, centar regije se nalazio u današnjem Cavtatu. Pre V i IV veka p. n. e., širu regiju oko današnjeg Dubrovnika i Cavtata su naseljavala ilirska plemena Plerejaca i Ardijejaca,[2][3] da bi koji vek kasnije ovde nastala grčka kolonija.[4][5] Godine 228. p. n. e. ova kolonija dolazi pod vlast Rimljana, koja se 47. godine p. n. e. pominje pod romanizovanim ilirskim imenom Epidaur („mesto iza šume” ili „breg/brdo”[6], lat. Epidaurus). Danas, Cavtat ima sačuvane brojne spomenike rimske kulture, kao što su: pozorište, rimska groblja, gradske zidine, akvedukt,[7] ostaci nekoliko palata od kojih je najpoznatija vila Banac, u kojoj je trenutno nalazi sedište moderne opštine Konavle.[8] U vreme Rimskog carstva, u okolini Epidaura su se nalazile vojna utvrđenja, a jedno od njih je bilo smešteno na litici Srđ, (brdo iznad modernog Dubrovnika).[1] Raguza je takođe, bila mesto određene važnosti za Rimljane i narode pre njih. Arheološki nalazi na Lokrumu sežu u V— VI vek p. n. e.. Područje grada Epidaura je primilo hrišćanstvo sredinom IV veka, dok je područje današnjeg Dubrovnika pokršteno tokom V veka. Dokazi za to je hrišćansko groblje u Slanome, blizu Dubrovnika. Tokom III i IV veka, na prostor Balkana provaljuju germanska plemena Gota,[9] zatim varvarski Huni[10][11] Iza ovih zadnjih, na Balkanu ostaje pustoš,[12][13] a u njihovim pohodima stradaju mnogi romanski gradovi u Dalmaciji, između ostalog i Epidaur.[14][15] Osnivanje Dubrovnika[uredi | uredi izvor] Dubrovnik okružen srpskim zemljama u 9. veku Osnivanje Dubrovnika pada u vreme kada se na opustošenim balkanskim područjima još nisu bila stišala previranja nastala provalom osvajača sa istoka, Gota, Huna i Avara. Ostaci romanskog stanovništva tada se povlači u dalmatinske primorske gradove da bi pod zaštitom Vizantije očuvali sebe i svoje municipalne tradicije. U njihovom zaleđu se naseljavaju prva slovenska plemena koja se organizuju u svoje plemenske saveze. Stara tradicija, koju sredinom X veka spominje vizantijski car Konstantin Porfirogenit, kaže da su Dubrovnik osnovale izbeglice iz porušenog rimskog grada Epidaura[16] pošto su ga početkom VII veka uništili Avari i Sloveni.[17] Nakon razaranja Epidaura, početkom VII veka, u podnožje već postojećeg utvrđenja stižu romanske izbeglice[14] koje osnivaju novi grad[18], a u njihovom zaleđu naseljavaju se srpska plemena[17] Zahumljani, Travunjani i Konavljani. Vremenom, ova srpska plemena naseljavaju i obalu, a uz taj izbeglički grad osnivaju i svoje naselje koje po dubokoj hrastovoj šumi nazivaju Dubrava. S druge strane, romansko stanovništvo svoje naselje naziva po litici (lat. Laus), koje će nizom fonetskih promena kasnije dobiti italijansko ime Raguzijum / Raguza (ital. Ragusium / Ragusa),[19][20] koje je prvi put pomenuo anonimni kosmograf iz Ravene oko 667. godine. O ovim izbeglicama iz Epidaura nema mnogo podataka. Zna se da su se pridošlice čvrsto ogradili u drvenim kućama i zidinama i tako tu započeli novi život. Ovaj maleni romanski „kastrum” u potpunosti je bio okružen slovenskim (srpskim) doseljenicima. Uski močvarni kanal koji se nalazio na mestu današnjeg Straduna (Place),[21] a koji je delio liticu od kopna i ujedno ova dva naselja, nasut je tokom X i XI veka, a kompletno naseljeno područje opasano je zidinama. Ovim je grad ujedinjen.[22] Vizantijska vlast[uredi | uredi izvor] Sveti Vlaho, zaštitnik Dubrovnika Od svog osnivanja, pa sve do XII veka, Dubrovnik je ulazio u sastav vizantijske teme Dalmacija. Međutim, bez obzira na romansku vlastelu, srpska većina je asimilovala malobrojnu romansku zajednicu, pa je za grad prevagnulo srpsko ime Dubrovnik (nasuprot romanskom Raguza). Grad se prvi put u istoriji pod ovim imenom spominje oko 850. godine, kada ga je oštetila silna oluja s mora, jer po svojoj prilici s morske strane nije bio opasan zidom. Nekoliko godina kasnije 867, grad je bio zaštićen s te strane, jer su ga uzalud opsedale saracenske lađe. Dubrovnik je zasigurno (najkasnije) do 924. godine imao svoga biskupa, što dokazuje, da je u to vreme već bio priznat kao grad, te tim imao nekakvu svoju autonomnu upravu. Godine 972, Dubrovčani odbijaju napad Mlečana, a tad nastaje i legenda o pojavljivanju Svetog Vlaha u čiju čast će održavati festivale, a njegov lik će krasiti dubrovačku zastavu. Godine 992, grad je spalio samoproklamovani bugarski (makedonski) car Samuilo. Nakon toga, grad se obnavlja i 999. postaje sedište nadbiskupije i mitropolije. Tako 1000. godine, kad je mletački dužd Petar Orseolo uzeo pod svoju vlast vizantijske gradove u severnoj Dalmaciji, da ih odbrani od Hrvata, te svojom flotom doplovio do Korčule, tamo su mu izašli u susret dubrovački građani sa nadbiskupom na čelu, da mu se poklone. Ali toga puta Mlečići ne zauzeše Dubrovnik, već on ostade pod upravom vizantijskom. Početkom XI veka, dubrovačke lađe bile su prepoznatljive širom Sredozemlja, a Dubrovčani poznati kao vešti moreplovci i trgovci. Od 1028. do 1034. dubrovačke lađe bile su u vizantijskoj floti na grčkim obalama i borile su se protiv Arapa. Krajem XI veka Dubrovnik je prešao pod vlast južnoitalskih Normana, te su dubrovačke lađe od 1081. do 1085. ratovale u normanskoj floti. Međutim, Dubrovnik se ubrzo opet vratio pod vizantijsku vlast. Utvrđenje Lovrijenac, izgrađeno u XI veku Godine 1153, arapski geograf Idrisi priča za Dubrovčane, da su vešti ratnici, da imaju mnogo brodova i da nadaleko plove. Svakako, u to vreme Dubrovnik je već bio poznat kao trgovački grad, jer je od 1169, kad je sklopio prvi (sačuvani) trgovački ugovor s italijanskim gradom Pizom, počeo sklapati ugovore i s raznim gradovima u Italiji. Pri kraju toga veka najpre ga, za vreme rata Vizantije protiv Mletaka, 1171. privremeno osvajaju Mlečani, a za vreme nemira, koji su izbili u Vizantiji nakon smrti cara Manojla I opet se zaklonio pod zaštitu napuljskih normanskih kraljeva (1185—1192). Raški župan Stefan Nemanja i brat mu humski knez Miroslav, nakon dobijanja Kotora napadaju i normanski Dubrovnik 1185. godine. Godinu dana kasnije, Dubrovčani, kao autonomna opština, priznaju vazalstvo i prema Srbiji i njenom vladaru plaćaju „srpski danak”. Godine 1189, Dubrovnik je sklopio i čuveni trgovački ugovor sa bosanskim banom Kulinom. Taj sporazum se dugo smatrao prvim dokumentom u kome se stanovnici ovog grada nazivaju Dubrovčani, dok se povelja Stefana Nemanje iz 1215. smatrala za dokument sa prvim pominjanjem imena Dubrovnik. Mletačka vlast i vazalstvo Srbiji[uredi | uredi izvor] Dubrovnik okružen Srbijom Stefana Nemanje, 12. vek Nakon pada Carigrada 1204. godine, u ruke krstaša, Dubrovčani su bili prinuđeni da od 1205. priznaju vrhovnu vlast Venecije, pod čijom vlašću ostaju sve do 1358. godine. Za ovo vreme, Dubrovčani dižu tri bezuspešne bune, ali se mletačke vlasti nisu uspeli osloboditi. Ipak, grad je zadržao potpunu autonomiju, jer su mletački gospodari dozvolili da lokalna vlastela i stanovništvo bira Veliko (lat. Consilium maius) i Malo veće (lat. Consilium minus), koje je uz kneza, imalo još 11 članova i vršilo naredbe izdane od Veća umoljenih (lat. Consilium rogatorum). Dubrovnik je samostalno birao i sve druge svoje činovnike, bana, kneževa zamenika, a sam je uređivao i svoje odnose sa susedima protiv kojih je i sam na svoju ruku ratovao. Ipak, pritisnuti susednom Srbijom, Dubrovnik je 1268. pristao na preciziranje srpskog danka u iznosa od 2000 perpera na dan Svetog Dimitrija — Mitrovdan, čime je došao i pod vazalstvo Srbije. Na čelu Dubrovačke uprave bio je i dalje knez, ali ga je slala mletačka vlada i to, na dve godine. Ona je određivala i nadbiskupa. U mletačkim ratovima grad bi učestvovao sa nekoliko oružanih lađa. Ovakva komuna je 1272. godine dobila i svoj statut, zbirku odredbi javnog i privatnog prava, što je dotad važilo, čime je označen početak kodifikacije dubrovačkog prava. Statut je kasnije dopunjavan u XIV i XV veku. Godine 1295, u Dubrovniku se desio veliki požar, koji je uništio celo predgrađe Dubravu i veliki deo grada Raguzum (Ragusium). Zbog toga, oba naselja su se spojila u jedno i više se nisu smele graditi drvene kuće. Dolazak cara Dušana u Dubrovnik. Rad Marka Murata Za ovo vreme, Dubrovnik se već ističe kao bogat trgovački grad, koji svoje lađe šalje i u Egipat i Crno More, a svoje trgovce po celoj zapadnoj polovini Balkanskog poluostrva, naročito po ostalim srpskim zemljama, tadašnjoj Bosni i Srbiji, gde su u svojim rukama imali gotovo svu trgovinu, a kasnije i tamošnje rudnike srebra. U ovo doba Dubrovnik je znatno proširio i svoje granice: 1272. samovoljno mu se pokorilo ostrvo Lastovo, a 1333. srpski kralj (kasnije car) Dušan, u znak naklonosti, darovao mu je grad Ston, poluostrvo Pelješac[23] i ostrvo Mljet,[24][25] Dušan je Dubrovčanima dao i primorje od Stona do Zatona, ali su ovu zemlju kasnije osporili bosanski vladari, koji su je zauzeli nakon raspada Srpskog carstva, pa su je Dubrovčanima predali tek 1399. godine. Uopšte, Dubrovnik je zbog granica i svoje trgovine imao dosta neprilika. Od 1252. do 1253. ratovao je s kraljem Urošem I (a to je prvi rat, što se zna, da je Dubrovnik na kopnu i na svoju ruku vodio). Ratovao je dvaput s kraljem Milutinom (1301. i 1317—1318). S druge strane, car Dušan je bio veliki prijatelj Dubrovnika, pa je grad posetio 1331, a 1350. u Dubrovnik dolazi zajedno sa caricom i sinom Urošem. Gradu je bio naklonjen i car Uroš V, koji mu je 1357. darovao nešto zemlje nad samim gradom. Pravdajući postojanje srpskog danka, hrvatski istoričari će tokom XX veka naći u plaćanju rente za ovu dobijenu zemlju od srpskih vladara, zanemarujući činjenicu da je danak i ranije isplaćivan. Život u srednjovekovnom Dubrovniku[uredi | uredi izvor] Demografija srednjeg veka[uredi | uredi izvor] Neki istoričari smatraju da se broj stanovnika grada sa predgrađima u XIII— XV veku, kretao između 5.000 i 10.000, dok je van zidina živelo preko 20.000 ljudi, što znači da je ukupan broj premašivao 30.000 stanovnika. Porast stanovništva u samom gradu i okolini narušila je epidemija kuge koja se u Dubrovniku javila 1348. godine, a čije su se posledice osjećale još godinama kasnije.[26][27] Stanovništvo Dubrovnika u ovom periodu bilo je šaroliko i u etničkom i u ekonomskom smislu. Osnovna podela bila je na: bogatu romanizovanu vlastelu — patricije (lat. nobiles cives); brojno gradsko stanovništvo na poslovima: zanatlija, trgovaca, vojnika, brodske posade i pisara — pučane; te seljake i kmetove koji su radili za vlastelu. Većinu pučana i kmetova činili su potomci srpskih Dubravana (osnivača Dubrave), kao i slovenizirani Ragužani. Proces slovenizacije dubrovačkih Romana otpočeo je rano i provodio se postepeno. Već u XIII veku čak i kod vlastele, je upečatljivo mnogo slovenskih ličnih imena, a među vlastelom i po nekoliko porodičnih (Boleslavići, Gojislavići, Srećići, Črijevići). To dokazuje da se mala romanska oaza nije mogla oteti asimilaciji kompaktne slovenske okoline, iz koje su dolazile i neke bogatije porodice, a koje su primane čak i u ekskluzivno kolo stare dubrovačke gospode — patricije. Ipak, sve do XV veka, porodični jezik kod vlastele, je bio stari dalmatski jezik. Vlastela se dugo opirala ovoj slovenizaciji i uticaju pučana, pa su se pokušavali zatvoriti samo za sebe, kako bi očuvala svoj jezik i kulturu. Posledica toga bila je odumiranje vlastelinskih porodica, pa su tokom XIII i XIV veka morali popuštati i dozvolili sklapanje brakova sa pučanima, a tokom XV i XVI veka zamenjen je i jezik srpskim[a] nazivajući ga i linga seruiana, tako da su „još samo neki starci” govorili starim dalmatskim jezikom. Unutrašnje uređenje[uredi | uredi izvor] Dubrovnik, pogled na more i Elafitska ostrva Malo se zna o unutrašnjem uređenju Dubrovnika za vreme pre 1205. godine. U početku je Dubrovnik sigurno zavisio od vizantijskog stratega u Zadru, ali se ne zna, da li je bilo u njemu kakvih nižih vizantijskih činovnika ili vizantijske vojske. U XII veku Dubrovnik je bio autonomna opština, koja je na svoju ruku sklapala trgovačke i mirovne ugovore sa italijanskim opštinama i susednim vladarima, naročito za vreme kratkog normanskog gospodstva. Dubrovnikom je upravljao domaći knez (comes), a ne kraljev komornik (camerarius). Jedina vazalna dužnost grada je bila, da u slučaju rata daje Normanima nekoliko ratnih lađa, potpuno opremljenih. Sredinom Х veka, dubrovačka teritorija se donekle proširila i izvan samog grada, tako da je obuhvatala i Gruž, te mala ostrva od Mrkana, pred Cavtatom, do Šipana, pa su Dubrovčani morali plaćati danak susednim srpskim vladarima i za svoje vinograde izvan grada. Ekonomski izvori[uredi | uredi izvor] U borbi za održanje Dubrovnik je morao savladati mnoge ekonomske teškoće. Resursi na sopstvenoj teritoriji su bili vrlo ograničeni i nedovoljni. U stenovitom Dubrovniku je uvek nedostajalo hleba, jer nikad nije bilo dovoljno obradive i obrađene zemlje i pod ovakvim uslovima pomorstvo i trgovina su bili glavni izvori prihoda. Dubrovnik je ovom bio upućen po celom geografskom prostoru i u najstarijim hronikama se beleži da je Dubrovnik živeo „od mora” a da je Dubrovačka luka postala glavna izvozna i uvozna tačka balkanske trgovine i „vrata Balkana”. Dubrovnik stalno podiže svoje pomorstvo i svoje trgovinske veze. U svim saobraćajnim čvorovima Balkana se osnivaju trgovinske kolonije Dubrovčana, te im srpski vladari Raške i Bosne, a kasnije i Turci priznaju tim kolonijama razne trgovačke i lične povlastice. Dubrovačko pomorstvo se značajno razvija, a najveći uspone beleži tokom XV i XVI veka, kada dubrovačka mornarica broji oko 200 brodova. Tada Dubrovčani vrše prevoz i trgovinu po celom Sredozemlju, od maloazijskih i afričkih obala na istoku do atlantskih obala Flandrije, Engleske i Nizozemske na zapadu. Trgovačke ugovore Dubrovnik sklapa sa velikim silama, naročito sa Španijom, isključujući njihovo suparništvo i čuvajući svoju nezavisnost. Kulturni život[uredi | uredi izvor] Ruđer Bošković, jedan od najpoznatijih naučnih radnika iz Dubrovnika Saobraćajnim vezama i trgovačkim odnosima Dubrovnik je bio u stalnom kontaktu sa evropskim zemljama, a posebno sa italijanskim lukama i gradovima. Na taj način on prati život i dostignuća u nauci i umetnosti i brzo ih prihvata. Organizovana je nastava u osnovnim školama, a visoko obrazovanje je bilo na značajnom nivou. Bilo je dosta Dubrovčana koji su se isticali u naučnim radovima. U XVIII veku najpoznatiji je bio Ruđer Bošković, matematičar, fizičar, atomista, astronom, filozof i nadaleko poznat po svojim radovima koja su objavljivana u Parizu, Londonu, Rimu, Beču i drugim gradovima zapadne Evrope. Svi veliki umovi Dubrovnika su se ponosili svojim poreklom i rado su obavljali i diplomatske odnose svog grada u drugim gradovima gde bi boravili. Duh renesanse naišao je u Dubrovniku na snažan odjek, dajući opsežno književno stvaralaštvo tog vremena i u ovom delu Evrope. Dubrovačka književnost[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Dubrovačka književnost Naslovnica knjige „Suze sina razmetnoga” Ivana Gundulića Dubrovačka književnost obuhvata celokupnu književnost stvorenu na tlu Dubrovačke republike, a mnogi smatraju da ona doseže najviše domete književnosti humanizma i renesanse među Južnim Slovenima. Značajna dela Dubrovčana pisana su na latinskom jeziku, ali je značajnija književnost ona napisana na srpskom narodnom jeziku koja započinje u XV veku i produžava se sve do pada Republike. Tokom XVI veka Dubrovnik daje njegove najveće epske pesnike Marina Držića (1508—1567) i Ivana (Dživa) Gundulića (1589—1638) koji je počeo sa lirskim pesmama, a kasnije prešao na dramu pretežno mitološkog sadržaja. Glavno mu je delo ep „Osman” u 20 pevanja. Ovo delo je jedno od najvećih u dubrovačkoj književnosti. Dubrovčani su se ogledali i u drugim granama umetnosti, a najviše u slikarstvu. U drugoj polovini XV veka tu je bio znatan broj domaćih i stranih slikara od kojih su na naročitom glasu bili Nikola Božidarević i Mihajlo Hamzić. Formirana je i posebna Dubrovačka slikarska škola čiji se uticaj širi i po dubrovačkom zaleđu, a uticaj dopire i do južne Italije. Najveći deo njihovog stvaralaštva uništen je za vreme zemljotresa i požara koji su kasnije pogodili grad, ali su neka dela sačuvana u crkvenim zgradama grada i okoline. Ovakva mnogostranost u intenzivnom kulturnom stvaranju ostavila je duboke tragove što je uticalo na istorijsku ulogu Dubrovnika kao istaknutog žarišta kulture i civilizacije u ovom delu sveta. Dubrovačka republika[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Dubrovačka republika Usponom srpskih kneževina Huma (Zahumlja), Travunije, Raške, te Duklje i Bosne, Dubrovnik postaje grad-republika i najznačajniji trgovački centar na istočnom Jadranu. Nakon poraza Mlečana od strane Ugarske 1358. grad se razvija u samostalnu republiku, koja će postojati sve do 1806. godine kada će je zauzeti Napoleonove snage i 1808. pripojiti novostvorenim Ilirskim provincijama. Ugarska vlast[uredi | uredi izvor] Grb Dubrovačke republike, sada grada Dubrovnika Rat između Ugara i Mlečana zbog Zadra okončao se 1358. time, što su Mlečani morali ustupiti Ugarskoj sve svoje posede na istočnoj obali Jadranskoga mora, od Kvarnera do Drača uključujući i Dubrovnik. Odnosi između Dubrovnika i kralja Ludoviga I, regulisani su Višegradskim ugovorom od 27. maja 1358. u kome je dužnost Dubrovnika bila da mu plaća godišnji danak (500 dukata) i da u svečane dane ističe njegovu zastavu (otud je i nastao današnji grb Dubrovnika). Za slučaj rata morali su ga pomagati na moru, dok se kralj u njihove unutrašnje poslove nije mešao. Tako Dubrovnik pored srpskog vazalstva, prihvata i ugarsko, pod kojim će biti sve do ugarske propasti 1526. godine. Međutim, i pored vazalnih obaveza, grad je bio skoro potpuno nezavisan,[29][30] te je u to vreme i proživeo svoje, u ekonomskom pogledu, najsjajnije doba, kada su njegovi agilni trgovci u znatnoj meri posredovali pri trgovačkom saobraćaju između istočne i zapadne Evrope. U to vreme Dubrovnik je dobio svoj sadašnji izgled, jer su tada većim delom podignuti gradski bedemi i neke znamenitije zgrade (kneževski dvor, kula Minčeta, franjevački i dominikanski samostan itd.), a 1438. dovedena je voda sa Šumeta. Ali, za to vreme Dubrovnik je imao, sa svojim neposrednim susedima, više neprilika negoli ikad: 1359—1362. ratovao je s gospodarom Trebinja, knezom Vojislavom i Kotoranima, a 1370—1371. sa novim gospodarom Trebinja, županom Nikolom Altomanovićem. Kada je 1378. Kraljevina Bosna osvojila Trebinje i Konavle i tako postala jedini njegov sused, Dubrovnik je nastojao da proširi svoje granice na tu stranu. Godine 1399, uspeo je da dobije primorje od Stona do Zatona, ali je zato imao mnoge nevolje zbog Konavala. Godine 1391, kupio ih je, ali ih je dobio tek 1419—1427, a onda je morao zbog njih i ratovati, 1430—1432. protiv bosanskog vojvode Radoslava Pavlovića, a 1451—1454. i sa hercegom Stefanom Vukčićem Kosačom. To su bili poslednji ratovi, koje je Dubrovnik uopšte vodio. Turci su 1466. godine osvojili Hercegovinu, ali su zastali pred dubrovačkim granicama, jer su Dubrovčani već bili sebi osigurali zaštitu turskih sultana. Prilikom samog kraja ugarskog doba Dubrovnik su zadesile dve velike nesreće: 1520. vrlo jak zemljotres, a 1527. nova velika kuga. Vazalstvo prema Osmanlijama[uredi | uredi izvor] U unutrašnjem uređenju nastala je promena u toliko, što je mletačkog kneza zamenio domaći. Njega su, posle kratkog vremena, birali svakog meseca, a imao je isto tako malu vlast, kao i u mletačko doba. Posle Kosovske bitke Dubrovnik je stupio u odnose s Turcima, te je 1397. dobio ferman sultana Bajazita, da sme slobodno trgovati po celom Osmanskom carstvu.[31] Posle pada Srbije 1459. Dubrovnik se obavezao, da će srpski danak plaćati turskom sultanu, kao nasledniku ove bivše carevine. Zauzvrat, Osmanlije Dubrovčanima takođe garantuju slobodu trgovanja po celom Osmanskom carstvu. Taj danak (harač) u početku iznosio 1.500 zlatnih dukata, da bi vremenom bio podignut do 15.000 dukata, ali je 1481. sveden na 12.500, te je tako ostalo sve do Srpskog ustanka 1804, kada su Dubrovčani posljednji put platili harač Istanbulu. To je bila jedina realna veza između Dubrovnika i turske carevine i ako se posle ugarske propasti od 1526. smatralo da je Dubrovnik pod zaštitom i vrhovnom vlašću (vazalstvom) Turske. Ovo vazalstvo je definitivno ukinuto Bečkim kongresom 1815. godine. Karta Dubrovačke republike iz 1678. U svemu drugom Dubrovnik je bio nezavisan. Grad je mogao ući u odnose sa bilo kojom državom, a brodovi Dubrovnika plovili su pod dubrovačkom zastavom. Osmanlije Dubrovačkoj republici daju posebna prava u trgovanju, što dubrovačku trgovinu još više veže u Osmansko carstvo. Dubrovnik je deo jadranske trgovine predao u vlast Osmanskog carstva, a trgovci iz Dubrovnika plaćali su određeni porez u lukama. Dubrovački trgovci su takođe snabdevali osmanske kolonije, a imali su i svoje kolonije (u Carigradu, Solunu, Jedrenu (Drinopolje), Beogradu, Prizrenu, Sofiji, Bukureštu, Sarajevu, te Veneciji, Ankoni (Jakin), Firenci, Sirakuzi, Mesini, Palermu, Aleksandriji i Kairu),[32] što im je davalo posebne privilegije u carstvu. Dubrovački trgovački brodovi mogli su slobodno uploviti u Crno more, što je bilo zabranjeno svim neosmanskim brodovima. Plaćali su neke obaveze manje od drugih trgovaca, a Dubrovnik je istovremeno uživao osmansku diplomatsku podršku u trgovini sa Mlečanima. Za gotovo 300 godina koje je Dubrovnik bio pod turskom vrhovnom vlašću, on je ponajviše živeo u miru, vešto održavajući neutralnost u ratovima između Turaka i hrišćana. Ali je opet bio u velikoj opasnosti za vreme Velikog bečkog rata 1683—1699, jer je Mletačka republika, dubrovački konkurent i neprijatelj, bila sa svih strana opkolila njegovo područje, kao što su 1602—1606. pomagali ustanak na ostrvu Lastovu. Zato se Dubrovnik 1684. vratio pod vrhovnu vlast nemačkog cara kao i ugarskog kralja, a u Karlovačkom miru 1699. postigao je, da ga sa severa i s juga uski komad turske zemlje odeli od mletačkog područja. Posljednja veća opasnost za grad iz ovog vremena zapretila je 1711, kada su Crnogorci, kao saveznici ruskog cara Petra Velikog, provalili u Konavle, za vreme Prvog rusko-turskog rata 1768—1774. zbog jedne ruske lađe, koju je Dubrovnik, kao saveznik Turaka zaplenio u Đenovi. Došlo je gotovo do rata između Rusije i Dubrovnika. Sukob se završio 1775. „mirom u Livornu”. Crtež Dubrovnika pre 1667. Pod turskom zaštitom Dubrovnik je stalno razvijao svoju trgovinu, a njihovi poklisari su poklonima i dankom, kupovali dodatne privilegije. Izvor svoga bogaćena bio je u činjenici da su samo dubrovački trgovci mogli da se slobodno kreću po unutrašnjosti Osmanskog carstva. Grad uskoro osetio posledice otkrića Amerike i novih trgovačkih pomorskih puteva oko Afrike, koji su malo pomalo prevagu u trgovini prenosili s obala Sredozemnog mora na obale Atlantskog okeana. Političko i ekonomsko propadanje Turske tokom XVII veka donelo je takođe, nazadovanje dubrovačke trgovine po Turskoj. Tako je Dubrovnik već prešao najjaču fazu svoga ekonomskoga napretka, kad se 6. aprila 1667. godine, desio veliki zemljotres, koji ga je napola porušio, upropastio nekoliko hiljada ljudi u njemu i naneo mu veliku materijalnu štetu. Posle zemljotresa, stanje u gradu je postalo toliko očajno, da grad nije mogao ni da plaća godišnji harač Porti, pa mu je zato 1678. zapretila velika opasnost od Turaka. Grad se ipak spasao, zahvaljujući najviše držanju novog dubrovačkog poklisara Nikolice Bunića. Zbog pogibije mnoge vlastele za vreme zemljotresa, primljeno je onda među vlastelu i 10 uglednijih građanskih porodica, ali i to je bio jedan od uzroka unutrašnjeg propadanja, jer su nastala trvenja među starom i novom vlastelom. Kraj republike[uredi | uredi izvor] Nakon sloma Mletačke republike 1797. dalmatinski obalni pojas i Boka Kotorska dolaze pod jurisdikciju Habzburške monarhije, a Dubrovnik ostaje između.[29] Pojavom Napoleona s jedne strane i slabost Turske sa druge, Dubrovačka republika više nije bila sigurna u novom sastavu suseda.[33] Kad je Austrija 1806. predala Dalmaciju i Boku Napoleonu, Rusi sa Crnogorcima su preoteli Boku od Francuza. Stoga je Napoleon poslao generala Loristona sa 1.200 vojnika, da iz Dalmacije, preko Dubrovnika, pređu u Boku. Stvarni razlog ove akcije je bio zauzimanje Dubrovnika obmanom i pravljenje od njega oslonca za dalje operacije u Jadranu.[traži se izvor] Tako, kad je francuska vojska 25. maja 1806. ušla u Dubrovnik, iz njega nije više izašla sve do 1815. Od tada Rusi sa srpskim saveznicima iz Hercegovine i Crne Gore su stalno napadali francuske posade u gradu. Kad je u grad stigao francuski general Ogist Marmon, on je uspeo odbaciti srpsko-ruske snage dalje od grada. Za to vreme, Francuzi su u gradu stalno nametali rekvizicije i kontribucije. Dana 31. januara 1808. godine, Marmont je, mimo znanja Napoleona (uz njegovo naknadno odobrenje), dekretom raspustio Veće umoljenih, Malo i Veliko veće i time ukinuo Dubrovačku republiku. Dubrovačka republika do 1808. Dubrovnik je zatim pripojen Napoleonovoj Kraljevini Italiji. Godine 1814, Dubrovnik je postao deo francuske Ilirije. Kada su Britanci zauzeli dubrovačka ostrva i Cavtat, neka dubrovačka vlastela se pobunila u Konavlima, i 15. novembra 1813. istakla u Cavtatu dubrovačku zastavu, pa zajedno sa Englezima opseli Dubrovnik 28. januara 1814. čime su proglasili, da je republika obnovljena i imenovali provizornu vladu. Ali su se međutim Englezima pridružili i Austrijanci pod komandom generala Milutinovića, pa kad su Francuzi 28. januara predali grad, Milutinović ga je zauzeo u ime austrijskoga cara i pored protesta dubrovačke vlastele, zaveo austrijsku administraciju, a Bečki kongres je 1815. to i potvrdio. Dubrovnik u Austrijskom carstvu[uredi | uredi izvor] Austrougarska razglednica Dubrovnika iz 1914. godine Nakon poraza Napoleonove Francuske, odlukom Bečkog kongresa 1815. godine, teritorija nekadašnje Dubrovačke republike je pripojena Austrijskom carstvu. U sastavu ove carevine Dubrovnik sa okolinom ostaje sve do njenog raspada 1918. godine. Nakon pripajanja Austrijskom carstvu, Dubrovnik je stavljen pod upravu austrijske Kraljevine Dalmacije, a u gradu je ponovo uveden italijanski kao službeni jezik. Tokom ovog perioda, delovanje Ilirskog pokreta, Ljudevita Gaja od 1835. godine, a kasnije i liberalizma 1848. godine u Dubrovniku su naišli na jak odziv. Pod ovim uticajima, tokom 1860—1861. u gradu su održane i prve demonstracije podrške ujedinjenju Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom. Krajem XIX veka uticaj ilirskog pokreta je oslabljen, a do izražaja dolaze ekonomski problemi. Dalmacija tada važi za jednu od najzaostalijih provincija Austrijske carevine, jer praktično u njoj nije bilo industrije. Srpski katolički pokreti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srbi katolici u Dubrovniku Ipak, najznačajniji pokret u gradu je nastao oživljavanjem kulturno-političkih pokreta katoličkih Srba, koje predvode srpski katolici Medo Pucić, Matija Ban, Ivan Stojanović, Ivan August Kaznačić, te Niko Pucić, Vid Vukasović Vuletić, Pero Budmani, Baltazar Bogišić, Milan Rešetar, Petar Kolendić, Luko Zore i drugi, a koji se otvoreno zalažu za tešnje veze Dubrovnika sa Kneževinom Srbijom. Nakon Revolucije 1848. godine, bojeći se narastajućeg srpskog nacionalizma[34] na ovim prostorima, Austrougarska podstiče hrvatsku nacionalnu ideologiju u Dubrovniku. Nakon Berlinskog kongresa, 1878. godine i okupacije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, podsticanje hrvatske nacionalne ideologije se prenosi i na tamošnje katolike, što dovodi do prvih sukoba između dve grupe nacionalista i u ovom gradu. Dubrovnik je među dalmatinskim gradovima bio prvi, u kome je 1867. Srpska (narodna) stranka dobila opštinu, a već 1890. Srpska stranka potpomognuta autonomaškim strankama odnosi pobedu u Dubrovniku i vladaju gradom sve do izbijanja Prvog svetskog rata.[35] Dana 1. avgusta 1909. godine u Dubrovniku se osniva Matica srpska (dubrovačka). Posle Matice srpske, koja je osnovana u Pešti 16. februara 1826. godine, ovo je najstarija književna, kulturna i naučna institucija srpskog naroda. Potreba nacionalne homogenizacije, prosvjećivanja Srba u Dubrovniku, kao i izdavanja knjiga dubrovačkih pisaca, bili su osnovni razlozi za formiranje ovakvog Društva. Književno i kulturno društvo odigralo je ogromnu ulogu u procvatu nauke i kulture Srba obe veroispovesti u Dubrovniku.[36] Pokreti katoličkih Srba, bili su podjednako na meti i austrijskog dvora i hrvatskih hegemonista. Najčešći način napada bio je kroz katolički kler. Vrhunac ove netrpeljivosti desio se 16. jula 1914, kada su pohapšeni svi viđeniji čelnici pokreta sa Ivom Vojnovićem na čelu, a već 18. jula hrvatski huligani su demolirali sve srpsko u gradu: pravoslavnu crkvu, škole, zadruge, društva, stanove, kao i sedišta skoroosnovane Matice srpske i Dom „Dušan Silni”.[37][38] Modernizacija grada[uredi | uredi izvor] Zanimljiv podatak iz ovog perioda jeste da je grad sve do kraja XIX veka bio neosvetljen. U gradu je do 1870. godine postojalo svega 45 lampiona. Nakon ove godine, broj lampiona se povećao na 150, a umesto ulja se, kao gorivo, koristio petrolej. I pored povećanog broja tih rasvetnih tela postavljenih na kamene i gvozdene stubove, rasveta je bila i oskudna i kratkotrajna, pa je već 1895. Frano Gundulić (Gondola), tadašnji opštinski načelnik, doneo odluku o uvođenju električne rasvete. Dana 1. juna 1901. na Stradunu je zasijala prva električna sijalica. Modernizacija grada u tom periodu se ogleda i u puštanju prvog električnog tramvaja u saobraćaj 22. decembra 1910, koji će biti u funkciji sve do 1970. godine. Demografija XIX veka[uredi | uredi izvor] Prema popisu stanovništva koji je Austrougarska obavila na prostoru opštine Dubrovnik, na dan 31. decembar 1890. godine[39] Dubrovačka opština je obuhvatala teritoriju veličine 36h26 km² i imala je 11.177 stanovnika od čega je njih 9.713 (ili 86,9%) govorilo srpskim jezikom.[40] Prema maternjem jeziku: Odlomak Srpski Italij. Sloven. Ruski Češki Poljski Nemački Mađar. Dubrovnik 5.823 677 19 — 48 6 263 384 Gruž-Lapad 1.028 26 — 2 4 — 22 — Brgat Gornji 222 — — — — — — — Brgat Donji 230 — — — — — — — Grbavac 195 — — — — — — — Martinovići 207 — — — — — — — Makoše 254 — — — — — — — Buići 235 — — — — — — — Petrača 186 — — — — — — — Čelopeci 211 — — — — — — — Čibača 261 12 — — — — — — Brašina 284 1 — — — — — — Zavrelje 253 — — — — — — — Soline 132 — — — — — — — Plat 200 — — — — — — — Ukupno 9.713 716 19 2 52 6 285 384 Kako je tad zabeležio Natko Nodilo: „u Dubrovniku, ako i ne od prvog početka, a ono od pamtivijeka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće, tako u javnom životu i u općini, a srpski je bio i raspravni jezik.”[28] Dubrovnik u Jugoslaviji[uredi | uredi izvor] Oslobođenje[uredi | uredi izvor] Na 29. oktobar 1918. Hrvatski sabor je raskinuo sve državno-pravne veze između „kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije s jedne strane i kraljevine Ugarske i carevine Austrije s druge strane” i preneo vlast na Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu. Istog dana u Dubrovniku je osnovan Mjesni odbor Narodnog vijeća za čijeg predsednika je izabran Pero Čingrija (29. oktobar 1918). Proglasom od 2. novembra Odbor je pozvao građane „da se sutra u 11 sati izjutra svečano sakupe pred općinom da iskažemo ljubav za svoj troimeni narod, zanos za slobodu zlatnu i zahvalnost onima, koji su nam je izvojštili”.[41] Na poziv Mjesnog odbora, odred srpske vojske pod komandom rezervnog kapetana Milana Đorđevića, sina Vladana Đorđevića, stigao je 13. novembra 1918. vozom u železničku stanicu u Gružu, gde mu je okupljen narod priredio svečan doček. Uveče istog dana vojska je ušla u Dubrovnik, a predsednik dubrovačke opštine održao govor, u kom je, kako piše Stjepan Roca („Almanah Jadranske straže” za 1926), „izrazio svoje veselje i oduševljenje što je poslije tolikih težnja i čekanja (srpska vojska) pobjedonosno sišla na more”.[42] Nakon toga, Dubrovnik će biti priključen novoformiranoj jugoslovenskoj državi u kojoj će ostati sve do njenog raspada 1991—1992. godine. Za sve ovo vreme, Dubrovnik je važio kao najpoznatije turističko odredište Jugoslavije. Kraljevina Jugoslavija[uredi | uredi izvor] Za vreme Kraljevine Jugoslavije, Dubrovnik je pripadao Zetskoj banovini, a vladajuća Srpska narodna stranka, koju su ranije predvodili Antun Puljezi, Antun Fabris, Baldo Gradi i dr. (svi Srbi katolici), 1919. se sjedinjuje sa Narodnom radikalnom strankom, koju u Dubrovniku vodi Stjepo Kobasica.[43] Tokom ovog perioda, osim srpskog i hrvatskog nacionalnog pokreta, među dubrovačkim katolici pojavljuje se i jugoslovenski, a u grad doseljavaju mnogi pravoslavni Srbi i katolički Hrvati iz Dalmacije, Hercegovine i Boke Kotorske. Takođe, nakon Oktobarske revolucije, grad postaje jedan od centara ruske emigracije.[traži se izvor] Dešavaju se i učestali nacionalistički sukobi unutar katoličkih organizacija i katoličkog sveštenstva,[44][45] a 1939. prevagu odnose hrvatski hegemonisti, nakon čega vođe prosrpskog katoličkog klera traže osnivanje Srpske katoličke bogoslovije u Baru.[46] Iste godine, Sporazumom Cvetković-Maček, ustanovljena je nova jedinica, Banovina Hrvatska, a njoj je priključen i Dubrovnik. Eksproprijacija za građenje puta Gruž - Ploče 1940. je pogodila prvo pravoslavno groblje, na Posatu.[47] Dubrovački četnici Milivoje Kovačević i Ivan Nino Svilokos Tokom Drugog svetskog rata, ostrva Korčula, Lastovo i Mljet, sa Konavlima su priključena fašističkoj Kraljevini Italiji, dok je grad Dubrovnik sa Pelješcem bio pod kontrolom Nezavisne Države Hrvatske. Ustaške jedinice, na čelu sa Ivom Rojnicom,[48] kreću sa organizovanim ubistvima i progonom svega srpskog, podjednako i katoličkog i pravoslavnog.[45][49] Većina pohapšenih Srba svoje živote je okončala u logoru Jadovno kod Gospića,[50] a usledili su i stravični zločini nad srpskim civilima u Hercegovini. Na širem prostoru oko Dubrovnika, značajno deluje Dubrovačka brigada Jugoslovenske vojske u otadžbini, sastavljena dobrim delom od Srba katolika.[51][52] Nakon italijanske kapitulacije 1943, te velikih četničkih i nemačkih gubitaka u međusobnim sukobima oko Trebinja (tokom 1944), partizanske snage koriste povoljan trenutak i krajem 1944. zauzimaju Trebinje, a zatim i Dubrovnik sa okolinom.[53] Ulaskom u grad, partizanske vlasti vrše odmazdu nad svim „sumnjivim elementima” (proustaškim, pročetnički i kapitalističkim simpatizerima) i streljaju nekoliko stotina Dubrovčana.[54] Hapšenja i streljanja „sumnjivih elemenata”, nastavljeno je sve do leta 1947. godine.[55] Socijalistička Jugoslavija[uredi | uredi izvor] U socijalističkoj Jugoslaviji ovaj grad postaje deo Narodne/Socijalističke Republike Hrvatske, a nove vlasti nakon 1945. doseljavaju nekoliko hiljada kolonista iz ruralnih delova zapadne Hercegovine kako bi „proletizirale grad”, jer je Dubrovnik važio za „buržujsko leglo”. Nakon Hrvatskog proljeća, ovo doseljavanje postaje organizovanije i masovnije, što značajno menja demografsku sliku opštine. To izaziva sukob starosedelaca i kolonista, koji postaje znatno vidljiviji početkom devedesetih godine XX veka. Demografske promene u opštini Dubrovnik (1857–2001). Najveći talasi hercegovačkih kolonista (Hrvata) u Dubrovnik se beleže krajem tridesetih, četrdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka.[56] Mnogi demografi smatraju da je po popisu iz 1991, polovina žitelja opštine Dubrovnik pripadala potomcima ovih kolonista. S druge strane, zbog progona, broj Srba se stalno smanjuje. Najgori progon Srba, obe vere, desio se za vreme Drugog svetskog rata,[57] kada su se u strahu za vlastitu egzistenciju, mnogi katolički Srbi deklarisali kao Hrvati. Napokon, posle rata i zvanično, popisne komisije Jugoslavije dobijaju zadatak da svi katolici srpsko-hrvatskog porekla, bez obzira na njihov nacionalni stav, budu popisani kao Hrvati. Nakon ovog, svaka kombinacija srpske narodnosti sa katoličkom verom se smatrala retrogradnom velikosrpskom politikom i bila bi krivično sankcionisana (kako tada, tako i danas). Zbog ovih represija, broj dubrovačkih katoličkih Srba sveden je na zanemarljiv broj u korist hrvatskih, jugoslovenskih ili regionalno izjašnjenih građana. Panorama novijeg dela Dubrovnika Dubrovnik je u ekonomskom smislu, uvek bio naslonjen na more. Osim tradicionalnih ekonomija: brodogradnje, pomorstva i trgovine, u Dubrovačkoj opštini se razvija i industrija (Gruž), kao i neprikosnoveni turizam. Godine 1979, desio se značajan događaj za kulturu Dubrovnika. Teritorija Starog grada je uključena u spisak mesta Svetske baštine Uneska kao grad muzej i najznačajnija turistička atrakcija u Jugoslaviji. Godine 1990, SR Hrvatska menja naziv u Republika Hrvatska, a sledeće godine proglašava i nezavisnost od Jugoslavije. Federalne vlasti ne priznaju ovu odluku i zadržavaju jedinice Jugoslovenske narodne armije (JNA) na delu njene teritorije, uključujući i jedan deo Dubrovačke opštine. Dubrovnik u poslednjem ratu[uredi | uredi izvor] Početkom devedesetih godina sa uvođenjem višestranačkog parlamentarizma na prostoru Jugoslavije, u Dubrovniku se formiraju nove političke partije. Njihova ideologija je raznolika, od ultranacionalističkog HDZ-a Franje Tuđmana, koji sa simpatijama gleda na ustaški pokret i NDH, do autonomaških i separatističkih ideja Pokreta za Dubrovačku republiku koji oživljavaju ideje o Dubrovačkoj republici, nalik na savremeni Monako, San Marino ili Hongkong, odbacujući nametnutu hrvatsku nacionalnu ideologiju. Paravojne jedinice HOS-a u tradicionalnoj ustaškoj uniformi u okolini Dubrovnika (1991) Na prvim održanim izborima u aprilu 1990. godine, stranka HDZ, osvaja 39% glasova u Dubrovniku, ali zbog komplikovane i sumnjive izborne procedure, u Sabor Republike Hrvatske šalje 3 od 4 moguća zastupnika iz ovog grada. Zbog ovih izbornih manjkavosti, javlja se nezadovoljstvo kod opozicije. Na sličan način, ova stranka osvaja vlast u celoj Hrvatskoj. Nove vlasti do decembra 1990. menjaju ustav, ime i simbole republike, a do januara 1991. uspevaju nezakonito naoružati i deo svoga članstva (slučaj Špegelj). U aprilu 1991. vlasti su nezakonito formirale glavninu, a do maja i kompletnu nezakonitu armiju[b][58] od 90.000 naoružanih pripadnika[traži se izvor] nazvanu Zbor narodne garde. Formiranje, smotra i paradiranje ove paravojske, bilo je propraćeno javnim tv prenosom, čime su vlasti Hrvatske otvoreno pokazale svoje ratne namere.[59] Osim ZNG na prostoru Hrvatske se osnivaju i druge prohrvatske i prosrpske paravojne formacije sa po nekoliko hiljada pripadnika. Početak sukoba[uredi | uredi izvor] Mapa delovanja jedinica JNA na području Dubrovačkog ratišta Kako Dubrovnik pre rata nije imao vojnih objekata (kasarne), hrvatske snage su za ove potrebe odlučile koristiti neke hotele u koje će kasnije smeštati i deo izbeglica. Početkom maja, hrvatska paravojska napada na jedinice JNA u susednoj Bosni i Hercegovini u Mostaru.[traži se izvor] Odlukom predsednika Tuđmana, 12. septembra 1991. Republika Hrvatska osniva Ratnu mornaricu, a dva dana kasnije ova paravojska napada i zarobljava jedan jurišni brod Jugoslovenske ratne mornarice (dok je bio na remontu).[60] Hrvatska paravojska tokom 14. i 15. septembra organizovano napada sve kasarne JNA na prostoru Hrvatske, a od 16. septembra kreće planirana blokada i luka JRM.[61] Do 22. septembra, veliki broj ratnih brodova i plovila je bio u rukama hrvatske paravojske. Krajem septembra JNA napušta najpre Korčulu, a zatim i Vis. Hrvatski ZNG borbenim provokacijama, konstantno pokušavaju rat preneti i na prostor Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Tako su jedinice JNA 18. septembra 1991. napadnute i u Posušju, 20. septembra u Livnu, a 1. oktobra izvršen je napad iz sela Ravno prema Trebinju. Dva dana nakon toga JNA kreće u protivofanzivu iz Trebinja prema ovom selu, a jugoslovenska vlada donosi odluku o opštoj mobilizaciji. Za nekoliko dana JNA iz pravca Trebinja i Crne Gore, zauzima Čilipe i Cavtat, a 24. oktobra izvršen je pomorski desant na Kupare. Mesec dana nakon toga, zauzima i Mokošicu, predgrađe Dubrovnika. Polovinom novembra, JRM se povlači sa obala srednje ka južnoj Dalmaciji i tu u okolini Dubrovnika će ostati sve do početka maja 1992. godine. Za to vreme JRM ograničava svu plovidbu prema gradu, što će kasnije biti nazvano blokada Dubrovnika. Dubrovačko ratište i blokada grada[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Blokada Dubrovnika Požar u starom jezgru grada Nakon ove ofanzive, Sabor Hrvatske i vlada Slovenije, proglašavaju nezavisnost 8. oktobra 1991. i traže međunarodno priznanje, kao i povlačenje JNA iz ovih republika. Neke vlade zemalja zapadne Evrope najavljuju priznanja, a mediji ovih zemalja, izveštavaju „o varvarskom razaranju grada od strane JNA”,[v] izostavljajući zapažanjima posmatrača UN-a, da su meta napada JNA uglavnom oni hoteli i objekti koje hrvatska paravojska koristi kao vojne (krovovi hotela, bolnica i drugih javnih ustanova, čak i onih u starom jezgu grada). Zbog ovakve medijske slike, vlade mnogih zemalja optužuju Srbiju i Crnu Goru za rat u Hrvatskoj i zahtevaju hitan prekid borbi oko Dubrovnika. Jugoslovenska strana 23. novembra u Ženevi, prihvata povlačenje vojske iz kasarni Hrvatske, a vojsku severno od Dubrovnika premešta u trebinjsku opštinu. Četiri dana kasnije, Savet bezbednosti UN-a donosi odluku o upućivanju snaga Unprofora u Hrvatsku. Borbe se obnavljaju 6. decembra, kada u gradu strada 14 lica, nakon čega se ponovo uspostavlja primirje sve do konačnog povlačenja JNA sa ovog područja. Obnavljanje Dubrovačke republike[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Dubrovačka republika (1991) Osnivačka skupština treće Dubrovačke republike Sukob hrvatskih separatista i jugoslovenskih federalista pokušali su iskoristiti dubrovački autonomisti okupljeni oko Pokreta za Dubrovačku republiku. Oni su u tome videli dobru priliku za obnovljenje svoje republike, koja bi kasnije mogla pristupiti nekoj novoj Jugoslaviji. Dubrovačka republika proglašena je 24. novembra 1991. u Cavtatu, na skupu u hotelu „Kroacija”. Skupu je prisustvovao veći broj građana iz Dubrovnika, Cavtata, Konavala, Mlina i Kupara.[62] Na ovom skupu uspostavljeno je privremeno Malo vijeće Dubrovačke republike kao organ vlasti Republike. Vijeće je imalo 12 članova, među kojima su bili Ivo Lang, Miro Bratoš, Mirko Vujačić, Blažo Zlopaša, Uglješa Jović i drugi,[63] dok je za prvog predsednika vlade (Malog vijeća) izabran javni tužilac iz Dubrovnika, Aleksandar Aco Apolonio.[64][65] Vest o proglašenju Dubrovačke republike u jednim novinama u Srbiji Cilj Pokreta za Dubrovačku republiku bio je odvajanje bivše Opštine, a sada Dubrovačke republike od Hrvatske, međunarodna zaštita i međunarodno priznanje buduće države,[66] te kasnije, njen ulazak u sastav neke nove, buduće jugoslovenske federacije sa drugim republikama bivše SFRJ koje to žele. Bilo je i ideja o formiranju prve bescarinske zone u južnoj Evropi. Nakon proglašenja Republike, očekivana podrška drugih federalnih jedinica bivše Jugoslavije, pa čak i Srbije je izostala. Srpska vlada nikad nije davala nikakve izjave u prilog vlasti samoproglašene republike, niti je uključivala Dubrovačku republiku u svoje političke diskusije.[67] Jedina otvorena podrška vlastima republike stigla je od Srpske radikalne stranke i njenog lidera Vojislava Šešelja,[68] kao i od lidera Srba u Bosni i Hercegovini Radovana Karadžića. Delovanje Malog vijeća na teritorijama dubrovačke opštine pod kontrolom JNA bilo je simbolično, jer je stvarna policijska i sudska vlast bila u rukama jugoslovenske vojske.[69] Ipak, značaj delovanja ovih vlasti leži u njihovom pokušaju normalizacije civilnog života na ovim teritorijama. Dubrovnik (1992—danas)[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Hrvatska agresija na Hercegovinu (1992—1996) Na inicijativu Nemačke, evropske zemlje priznaju Hrvatsku i Sloveniju 15. januara 1992. godine. Početkom aprila, JNA kreće sa povlačenjem svih svojih jedinica sa Dubrovačkog ratišta. Sa ovim povlačenjem, raspušta se i Malo vijeće, čime se samoproglašena Republika faktički gasi. Zajedno sa vojskom iz ovog područja se povlači i nekoliko hiljada izbeglica, mahom simpatizera Republike. Prilikom povlačenja vojske kroz Hercegovinu, kolona je napadnuta na više mesta. U Mostaru je 7. aprila izveden teroristički napad, nakon čega se rat rasplamsava i u ovoj regiji. Sredinom maja, JNA se kompletno povlači i iz BiH. Sa povlačenjem JNA, vojne snage Republike Hrvatske pod komandom generala Janka Bobetka, 7. juna 1992. godine pokreću vojnu agresiju na susednu Bosnu i Hercegovinu, pod kodnim nazivom Operacija Šakal (hrv. Operacija Čagalj).[70][71] Nakon ove uspešne ofanzive, Hrvatska vojska nastavlja agresiju, te krajem oktobra, iz dubrovačke opštine izvodi još jednu ofanzivu (Operacija Vlaštica) u pravcu Trebinja. Hrvatski državni zvaničnici na dodeli odlikovanja ustaškom komandantu Ivu Rojnici 1993. u Argentini Zainteresovanost stranih medija za ratna dešavanja oko Dubrovnika, ovaj put su izostala, kao i za dešavanja koja su usledila. Kako stranka HDZ nikad nije skrivala svoje simpatije prema NDH, tako je vlada Hrvatske tokom devedesetih, rehabilitovala ustaše, a mnogi bivši ustaški komandanti, uključujući i najviše ratne zločince, predsednik Tuđman je odlikovao najvišim državnim ordenjem. Jedan od njih bio je i ozloglašeni ratni zločinac i vođa dubrovačkih ustaša Ivo Rojnica, koji se nakon 1945, iako na smrt osuđen zbog ratnih zločina, skrasio u Argentini. Predsednik Tuđman je septembra 1993. imenovao Rojnicu za ambasadora u Argentini. Godinu dana kasnije ga je lišio te dužnosti, ali ga je odlikovao ordenom kneza Branimira.[72] Maja 2002. godine na periferiji Dubrovnika otvoren je most koji nosi naziv po kontroverznom predsedniku Hrvatske — Most Franje Tuđmana. Zbog narastajućeg hrvatskog šovinizma, kao i zbog ekonomskog nazadovanja grada,[traži se izvor] tokom prve decenije XXI veka u Dubrovniku ponovo oživljavaju autonomističke ideje. U gradu i županiji (koja pokriva predratnu dubrovačku opštinu) deluje nekoliko stranaka koje se zalažu za ove ideje,[73][74] a podršku imaju i od izbeglih simpatizera za obnavljanje republike.[75] Vidi još[uredi | uredi izvor] Dubrovnik Dubrovačka republika Dubrovačka republika (1991) Dubrovački bedem arhitektura književnost dubrovačka dvorci palate zgrade kuće građevine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jezička umetnost šizofrenije - jedan pogled na Helderlinov `Pogled` Roman Jakobson, Grete Libe-Grothus (autor) Drinka Gojković (prevod) Izdavač: Službeni glasnik Jakobson, ogledi, eseji, lingvistika i poetika, formalizam, strukturalizam, teorija knjizevnosti, fridrih helderlin... Roman Osipovič Jakobson (rus. Роман Осипович Якобсон; Moskva, 23. oktobar 1896 — Boston, 18. jul 1982) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doseljenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije. Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlju i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijateljuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavljanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispoljava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Njujorku, gde takođe nastavlja druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Njegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošiljalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavljena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Legat Jakobsonove tri osnovne ideje danas igraju značajnu ulogu u lingvistici, a to su lingvistička tipologija, markiranost (obeleženost) i lingvističke univerzalije. Ta tri koncepta su tesno isprepletana: tipologija je klasifikacija jezika u smislu zajedničkih gramatičkih obeležja kao suprotnost zajedničkom poreklu, markiranost grubo rečeno označava to da su izvesne forme gramatičke organizacije „prirodnije“ od drugih, odnosno ova razlika se tiče prisustva ili odsustva nekog jezičkog obeležja, i lingvističke univerzalije su naziv za zajednička obeležja svih jezika sveta. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uključena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Njegove zasluge u lingvistici su postojale i na polju morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu.

Kao na slikama Ispod omota lepo očuvana KRONIKA O VLADAVINI KARLA IX Prosper Merime Prosveta Beograd 1964 francuska književnost prve polovine 19. veka biblioteka Svetski klasici tvrd povez, format 14 x 19,5 cm zlatotisak, zaštitni omot, ćirilica, 285 strana Prosper Merime (franc. Prosper Merimee; Pariz, 28. septembar 1803 — Kan, 23. septembar 1870) je bio francuski književnik. Biografija[uredi | uredi izvor] Merime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860). Problem klasifikovanja[uredi | uredi izvor] Merime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista. Romantičar[uredi | uredi izvor] Merime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj. Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života. Klasicista[uredi | uredi izvor] Kada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti. Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti. Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin. Realista[uredi | uredi izvor] Pored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista. S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljjavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima. Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje. Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija. Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela. Književni rad[uredi | uredi izvor] Pozorište Klare Gazul[uredi | uredi izvor] Merime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla). Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu. U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie). Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu. Gusle[uredi | uredi izvor] I dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi. Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama). Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju. Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca. Hronika o vladavini Karla IX[uredi | uredi izvor] Zadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata. Novele[uredi | uredi izvor] Pored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista. Rana faza[uredi | uredi izvor] Zauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam. Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja. Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte. Središnja faza[uredi | uredi izvor] Duše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave. Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao. Zrela faza (Kolomba i Karmen)[uredi | uredi izvor] Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik. Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci. Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije. Pozna faza[uredi | uredi izvor] U jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala. Istorija francuske knjizevnosti

Odlično S providnim omotačem Beograd 1967. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, ilustrovano, 1032 strane. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Istorija Beograda datira u prošlost do 7000. p. n. e. Vinčanska kultura, jedna od najvažnijih praistorijskih kultura Evrope, je nastala u okolini Beograda u 6. milenijumu p. n. e. U starom veku, tračko-dačka plemena su naseljavali ovu oblast, da bi Kelti osvojili naselje na mestu današnjeg Beograda i dali mu ime Singidunum. Rimljani su osvojili grad za vreme cara Oktavijana Avgusta i dali mu status municipija polovinom 2. veka. Grad su naselili Sloveni su oko 520. Beograd je nekoliko puta prelazi u posed Vizantije, Bugarske, Ugarske i Srbije. Osmansko carstvo je osvojilo Beograd 1521. i kasnije u njega prenelo sedište sandžaka. Između 1427. godine i Božića 1806. godine Beograd je bio pod tuđinskom vlašću.[1] Od kraja 17. veka grad je često prelazio pod osmanlijsku ili habzburšku vlast. Beograd je postao glavni grad Srbije 1841. Severni deo Beograda je ostao habzburški pogranični kraj sve do 1918. Zbog svog strateškog položaja, oko grada se vodilo više od 115 ratova i bio je rušen 44 puta.[2] Beograd je bio glavni grad Jugoslavije (u svim njenim oblicima) od njenog osnovanja 1918, pa do konačnog razdruživanja 2006. Praistorija[uredi | uredi izvor] Vinčanska dama (5500. p. n. e.) Okresano kameno oruđe pronađeno u Zemunu pokazuje da su zajednice lovaca i skupljača plodova naseljavale okolinu Beograda još u paleolitu i mezolitu. Neka od ovih oruđa musterijenske industrije, koja se više povezuje sa neandertalcima neko sa današnjim ljudima. Iz starijeg kamenog doba, potiču ostaci ljudskih kostiju i lobanja neandertalaca, pronađeni u kamenolomu kod Leštana, u pećini na Čukarici i u blizini Bajlonijeve pijace. Orinjačka i gravetijenska oruđa su takođe pronađena ovde, što indicira postojanje naseobina u periodu od pre 50.000 do 20.000 godina.[3] Neolitske starčevačka i vinčanska kultura su se razvijale u okolini Beograda i dominirale Balkanskim poluostrvom (kao i delovima srednje Evrope i Male Azije) pre oko 7000 godina.[4][5][6][7] Ostaci kulture mlađeg kamenog doba, pronađeni su u Vinči, Žarkovo i u Gornjem gradu, iznad ušća Save u Dunav. To ukazuje da je prostor Beograda bio naseljen u kontinuitetu i da je rastao intenzitet naseljavanja. Mnoga današnja naselja beogradske okoline leže na kulturnim slojevima ranijih praistorijskih naseobina. Prve zemljoradnički narodi koji su naseljavali ovaj region se povezuju sa neolitskom Starčevačkom kulturom, koja je cvetala između pre 6200 i 5200 godina.[8] Postoji nekoliko iskopina Starčevačke kulture u i okolini Beograda, uključujući i naselje Starčevo, po kome je kultura i dobila. Starčevačku kulture je smenila Vinčanska kultura (5500—4500. p. n. e.), naprednija zemljoradnička kultura izrasla iz ranijih starčevačkih naseobina. Ona je takođe dobila ime po toponimu u okolini Beograda Vinča-Belo Brdo. Vinčanska kultura je bila poznata po svojim vrlo velikim naseobinama, od kojih su neka bila najveća u praistorijskoj Evropi;[9] antropomorfnim figurinama kao što je Vinčanska dama; najranijoj bakarnoj metalurgiji u Evropi;[10] i Vinčanskom pismu. Vinča — Belo brdo kraj Beograda spada u red najznačajnijih naseobina i kulturnih nalazišta praistorijskog perioda. Arheološke iskopine na Rospi ćupriji, Gornjem gradu, Karaburmi, Zemunu i Vinči potvrđuju pretpostavke da je područje Beograda bilo intenzivno naseljeno i da se njegovo stanovništvo bavilo plužnom zemljoradnjom i drugim pratećim privrednim delatnostima. Na ovim lokalitetima otkrivene su nekropole bronzanog i metalnog doba kao i dokazi različitih kulturnih uticaja. Stari vek[uredi | uredi izvor] Plemenska država Skordiska sa centrom u Singidunumu (današnjem Beogradu), 3-1. vek pre nove ere. Paleobalkanska plemena Tračana i Dačana su vladali ovim prostorom pre rimskog osvajanja.[11] Oblast Beograda je naseljavalo tračko-dačko pleme Singi.[4] Nakon keltske invazije na Balkansko poluostrvo 279. p. n. e., keltsko pleme Skordisci je preuzelo grad i nazvalo ga Singidun (dun = tvrđava).[4][12] Nema gotovo nikakvih tragova o tom keltskom gradu, osim što su na lokalitetima Karaburme i Rospi ćuprije pronađene nekropole sa umetnički vrednim predmetima, koje su pripadale ratnicima plemena Skordisci. Znatni keltski kulturni uticaji utkani su u duhovnu kulturu stanovništva Singidunuma, koji su delom preneti i pomešani sa rimskim antičkim kulturnim elementima. Rimska vladavina[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Singidunum Novac cara Jovijana iz Singidunuma Rimljani su počeli da osvajaju zemlje oko Singiduna tokom 1. veka p. n. e. Gaj Kvint Skribonije Kurio, prokonzul Makedonije je napao unutrašnjost Balkanskog poluostrva sve do Dunava, pokušavajući da istera Skordiske, Dardance, Dačane i druga plemena. Rimljani su ostali samo na kratko i ostavili oblast van rimske uprave. Stoga se malo zna o tim operacijama ili kada je ova oblast organizovana u provinciju Meziju. Rimske legije predvođene Silanom su stigle do Beograda 34. ili 33. p. n. e. Oblast nije bila stabilizovana sve do Oktavijanove vladavine, kada je Marko Licinije Kras, unuk Cezarovog trijumvira i prokonzul Makedonije, konačno umirio region 29. p. n. e. Mezija je zvanično organizovana u provinciju neko vreme pre 6. godine, kada je prvi put pomenut njen upravnik Aul Cecina Sever. Ime grada je romanizovano u Singidunum. Singidunum je postao jedna od glavnih naseobina provincije, smešten između Sirmijuma (Sremske Mitrovice i Viminacijuma (Kostolca), dok se sa druge strane nalazio Taurunum (Zemun). Iako su i Sirmijum i Viminacijum bili značajniji gradovi od Singidunuma, grad je zadržao svoj značaj zbog svog strateškog položaja duž puta Via militaris, važnog rimskog puta koji je povezivao rimske tvrđave i naselja duž dunavskog limesa. Konzervirani ostaci bedema (levo i desno) i kule (u sredini) rimskog kastruma Singidunum je dostigao svoj vrhunac dolaskom Legije IV Flavija 86. godine. Ova legija od oko 6.000 vojnika je bila najvažnija vojna formacija koja se suprotstavljala pretnji Dačana sa druge strane Dunava. Legija je podigla kvadratni kastrum, koji se nalazio u Gornjem gradu današnjeg Kalemegdana. Tvrđava je prvobitno sagrađena od zemlje, ali je ubrzo ojačana kamenom, i njeni ostaci se danas mogu videti kod severoistočnog kraja Gornjeg grada. Legija je takođe izgradila most preko Save koji je povezivao Singidunum i Taurunum. Još jedan korak koji su Rimljani preduzeli da se ojača Singidunum je bilo naseljavanja veterana legije pored tvrđave. Vremenom je to naselje izraslo oko kastruma. Naselje je imalo izgled mreže, sa ulicama koje su se sekle pod pravim uglom. Ostatak ove strukture može se videti i u današnjem Beogradu po orijentaciji ulica Uzun Mirkove, Obilićevog venca, Cara Dušana i Kralja Petra I. Na mestu današnjeg Studentskog trga nalazio se forum, koji su okruživale terme (čiji su ostaci otkriveni 1970-ih). Drugi ostaci rimske kulture kao što su grobnice, spomenici, skulpture, keramike i novčići su pronađeni u selima i varošicama oko Beograda. Car Hadrijan je dao Singidunumu status municipija u prvoj polovini 2. veka. Singidunum je kasnije prerastao ovaj status i postao punopravna kolonija. Rimski car Jovijan, koji je ponovo uspostavio hrišćanstvo za zvaničnu religiju Rimskog carstva, je rođen u Singidunumu 332. Singidunum i Mezija su napredovali u mirnodopskom periodu, ali to nije trajalo zadugo, zbog narastajućih problema kako i van carstva, tako i u njemu. Antoninijan iz vremena cara Karauzija. Na novčiću se vidi lav, simbol Legije IV Flavija. Rimsko carstvo je počelo da propada krajem 3. veka. Provincija Dakija, koju je nakon nekoliko dugih i uspešnih pohoda osnovao car Trajan, je počela da propada zbog invazije Gota 256. Car Aurelijan, suočen sa iznenadnim gubitkom mnogim provincija i velike štete koja su pričinjavala varvarska plemena, je evakuisao Dakiju do 270. Singidunum se ponovo našao na granici propadajućeg carstva. Srednji vek[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Istorija Beograda u srednjem veku Vizantija (395—626)[uredi | uredi izvor] Nakon smrti cara Teodosija I, Rimsko carstvo je podeljeno na dva dela. Singidunum se našao na severozapadnoj granici Istočnog rimskog carstva. Mezija i Ilirik su pretrpele razarajuće napade usled sukcesivnih invazija Huna, Ostrogota, Gepida, Sarmata, Avara i Slovena. Singidunum su 441. osvojili osvojili Huni, koji su razorili grad i tvrđavu i prodali njegovo stanovništvo u roblje. U naredna dva veka, grad je menjao vlasnika nekoliko puta. Rimljani su povratili grad nakon raspada Hunskog carstva 454., ali su Sarmati ubrzo zauzeli grad. Ostrogoti su zauzeli grad 470. i isterali Sarmate. Grad su kasnije osvojili Gepidi (488), ali su ga Ostrogoti povratili 504. Istočno rimsko carstvo je preuzelo grad nakon mirovnog sporazuma sa Ostrogotima. Vizantijski car Justinijan I je obnovio Singidunum 535., vrativši tvrđavi i naselju nekadašnju vojnu vrednost. Grad je uživao u kratkom mirnodopskom periodu oko 50 godina, do avarske pljačke 584. Tokom Mavrikijevih balkanskih pohoda, Singidunum je služio kao baza, ali je ponovo izgubljen kada su 602. godine Avari opljačkali i spalili Singidunum. Oko 630. godine Sloveni su se naselili u Singidunumu i okolini, uz dozvolu vizantijskog zapovednika grada. Do ovog vremena, grad je izgubio svoj značaj pograničnog utvrđenja. Bugarska, Ugarska, Vizantija, Srbija[uredi | uredi izvor] Beogradska krštenica, pismo Pape Jovana VIII bugarskom knezu Borisu, deseti red Posle toga, više od dva i po veka, nema pomena o njemu. Avarski i slovenski ratnici nisu marili za ovaj grad, jer on više nije imao položaj graničnog utvrđenja. On se tada nalazio unutar šireg područja Balkana koji su Sloveni već osvojili. I pored toga arheološki nalazi ukazuju na kontinuiran život u gradu i njegovoj okolini. Nekoliko vekova posle prvog pomena Beograda kao slovenskog grada, u njemu se smenjuju razne vojske i osvajači. Do Beograda su najpre došli Franci koji su pod Karlom Velikim uništili Avare. Na ruševinama Taurunuma osnivaju franačko naselje Malevila, da bi slovenizacijom kasnije naziv bio Zemln (Zemun). Franačku vladavinu zamenjuju Bugari, a njihovu Mađari. Bugari su preuzeli vlast nad tvrđavom 827. Ponovni pomen grada i to pod slovenskim imenom Beograd (Beli grad-verovatno po zidinama od belog krečnjaka), sreće se tek u 9. veku, 16. aprila 878. u jednom pismu pape Jovana VIII bugarskom caru Borisu Mihajlu, o smenjivanju beogradskog hrišćanskog episkopa Sergija. Kasnije se taj naziv sreće u različitim varijantama. Mađarska vojska je 896. napala Beograd. Vizantija je osvojila Beograd 971. Posle 976. Beograd je preuzeo bugarski car Samuilo. Vizantijski car Vasilije II pokorio je Samuilovo carstvo 1018. i Beograd je opet postao značajna pogranična tvrđava Vizantije. Tokom 11. i 12. veka oko Beograda se otimaju suparničke sile: Ugarska, Vizantija i Bugarska. Petar Odeljan se u Beogradu proglasio za cara. U okolini Beograda je otpočeo njegov ustanak protiv vizantijske vlasti. Slika ilustruje Skiličinu hroniku. U leto 1040. godine buknuo je u Pomoravlju ustanak protiv Vizantije na čijem čelu se našao Petar Deljan. Ustanici su ubrzo osvojili Beograd, Niš i Skoplje. Deljan se izdavao za Samuilovog unuka, na osnovu čega je u Beogradu 1040. proglašen za cara, nastavljača Samuilovog carstva, ali je ustanak ugušen već 1041. U drugoj polovini 11. veka obnovljeni su ugarsko-vizantijski sukobi. Ugarski kralj Salomon je 1068. godine osvojio neko vizantijsko pogranično utvrđenje za koje se može pretpostaviti da je Beograd.[13] Vizantinci su utvrđenje brzo povratili. Borbe na Dunavu su vremenom dobijale na žestini. Nekoliko godina kasnije ugarski kralj preduzeo je veliki napad na Beograd za koji se pretpostavlja da je bio 1071/72. godine. Mađari su posle dvomesečne opsade uspeli da prodru u grad, a malobrojna posada na čelu sa duksom Nikotom morala je da napusti tvrđavu i da se preda. Ugarska vojska je potpuno opljačkala Beograd.[14] Kralj Salomon je posle ovog uspeha nastavio rat prodirući do Niša. Mir je ubrzo posle ovoga sklopljen. Kako je Vizantija povratila Beograd nije poznato, ali se može pretpostaviti da ugarska vlast u njemu nije dugo trajala i da je Vizantija već 1072. preuzela Beograd.[14] Ugarska vojska je 1096. razorila Beograd, ali ga je Vizantija zadržala. Mađarski kralj Stefan II je porušio Beograd 1124. i njegovim kamenom gradio Zemun. Vizantijski car Manojlo I je porušio Zemun 1154. i beogradskim kamenom ponovo gradila Beograd.[12] Ugarska je 1182. napala i opljačkala Beograd. Vizantija je 1185. povratila Beograd diplomatskim putem. Za to vreme kroz grad prolaze brojni krstaški pohodi na Istok ostavljajući svoj rušilački pečat na njemu. Od 1096. do 1189. kroz Beograd prolaze krstaške vojske. Tokom šestodnevnog boravka Petra Pustinjaka u Zemunu, krstaška vojska je počinila masakr i opustošila grad. Stanovnici Beograda su napusti grad i povukli se u Niš, jer su se plašili da bi krstaška vojska mogla počiniti sličan zločin u njihovom gradu. Krstašku vojsku koja je prošla pored Beograda 1147. predvodio je nemački kralj Konrad III. Pod vođstvom Fridriha Barbarose 1189. g. kroz Beograd prolazi 190.000 ljudi. Ovaj predvodnik krstaša vidio je Beograd u ruševinama. Koliko je stradao možemo suditi po upoređivanju sa zapisom arapskog geografa i kartografa Idrizija, koji u opisu „Itinerera carigradskog puta“ iz 1154. g. pominje Belgraduk kao dobro naseljenu i živu varoš sa mnogim crkvama. Beograd u je od 1230. sastavu Bugarske, ali već 1232. je pripao Ugarskoj. Država srpskog kralja Stefana Dragutina, sa centrom u Beogradu, 13-14. vek Despotova kapija Srpski kralj Dragutin, zet i vazal mađarskog kralja Stefana, dobio je od ugarske krune Mačvu sa Beogradom, koji tada prvi put dolazi pod srpsku vlast. To je bio period intenzivnog naseljavanja srpskog življa i jačanje uticaja Srpske pravoslavne crkve. Tu je Dragutin imao svoj dvor. Novosagrađena Saborna crkva bila je oličenje snage i bogatstva mlade srpske države. Posle Dragutinove smrti 1316. nastao je spor: Ugarska je tražila povraćaj grada, koji je preuzeo Dragutinov brat Milutin. Ugarska je osvojila Beograd 1319. godine. Porušeni i zapusteli grad je priključen Mačvanskoj banovini, postavši pogranična baza ugarskom odupiranju širenju srpske države sa juga, u vreme cara Dušana.[12] Protivnici ugarske krune, braća Horvati, osvojili su Beograd 1382. Ugarska je povratila Beograd 1386. U takvom stanju Beograd dočekuje 15. vek, kad na istorijsku scenu Evrope stupaju Turci, nova velika osvajačka sila. U želji da se što spremnije odupru turskoj najezdi i na Savu i Dunav imaju jako uporište, Mađari dozvoljavaju izgradnju Beograda za vreme despota Stefana Lazarevića. On je Beogradom vladao od 1403. do 1427. g., i to je vreme pravog procvata grada. Beograd je ne samo prestonica srpske države, već i najvažniji privredni, kulturni i verski centar. Grade se: Mitropolitska crkva, nova tvrđava, despotov dvorac, bolnica i biblioteka. Trgovci dobijaju povlastice i dolaze bogati i sposobni ljudi, koji doprinosu prosperitetu grada. Pretpostavlja se da je grad tada mogao brojati 40-50 hiljada žitelja. Beogradska banovina 1490. godine Zindan kapija iz ugarskog perioda Posle Stefanove smrti, despotov naslednik Đurađ Branković, bio je prinuđen 1427. da grad preda Mađarima, a on po ugledu na Beogradsku podiže Smederevsku tvrđavu. U vreme stogodišnjice ugarske vladavine izmenjena je celokupna struktura stanovništva i izgled samog grada. Grad počinje naglo da stagnira, a potisnuto srpsko stanovništvo je živelo u predgrađu i njemu nije bio dostupan Gornji grad. Ugarski kralj Žigmund sve više je naseljava mađarsko stanovništvo i širio uticaj katoličke crkve. Posle pada Smedereva 1440. g., Beogradsku tvrđavu opsedala je turska vojska sa preko 100.000 ratnika, na čelu sa sultanom Muratom II, ali je grad, uz velika razaranja, odbranjen. U želji da osvoje grad Turci na obližnjem brdu Žrnov, današnjoj Avali, podižu svoje utvrđenje, odakle su posmatrali i kontrolisali okolinu. Sultan Mehmed II je 1456. bezuspešno opsedao grad. Beograd se citira i najstarijoj sačuvanoj pesmi iz 1476. godine i armadi kralja Matije. Gotovo čitav jedan vek Beograd je odolevao turskim napadima. Novi vek[uredi | uredi izvor] Osmansko carstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Beogradski pašaluk Beograd u 16. veku Turci su pod vođstvom sultana Sulejmana Veličanstvenog, 28. avgusta 1521. uspeli da osvoje Beograd. Grad je srušen i spaljen, a put ka Budimu i Beču otvoren. Pomeranjem granice na sever, menja se strateški položaj Beograda, i u narednih 150 godina, ostao je relativno miran grad sa značajnom trgovačkom i saobraćajnom funkcijom. Od septembra 1521. iz Smedereva je preseljeno sedište sandžaka, a njegov beg je bio Krajišnik Bali-beg Jahjapašić. Pomeranjem turske granice na sever, dotadašnje pogranično utvrđenje je izraslo u upravno, vojno, trgovačko i saobraćajno središte tog dela turskog carstva. U tek obnovljenom gradu orijentalnog izgleda, sve više je cvetalo zanatstvo i trgovina. U početku turske vladavine većinsko stanovništvo je bilo muslimansko. Turaka je bilo malo, a poturica sa Balkana mnogo.[12] On je stecište trgovaca iz Dubrovnika, Venecije, Grčke i Austrije i zanatlija Turaka, Jermena, Srba i Roma. Od zanatlija isticale su se abadžije, aščije, puškari i drugi. Pored čaršije, Osmanlije su za 146 godina svoje vladavine podigle 6 karavansaraja, dva bezistana, dva imareta, sedam hamama, više škola i tekija te oko 40 džamija od kojih je najimpresivnija bila Ibrahim-begova džamija u današnjoj ulici Obilićev venac.[12][15] Grad je izašao iz okvira srednjovjekovnih bedema i počinje sve više da se širi duž trgovačkih puteva koji su vezivali Istok sa Evropom. Beogradom je 1579. harala kuga, tako da je tri godine kasnije Beograd imao samo 934 kuće.[12] Najbrže se obnavljao srpsko stanovništvo. Ono je predstavljalo najpotlačeniji sloj stanovništva, opterećenom kulukom. Živelo je van tvrđave u siromašnim mahalama, a osnovna delatnost su bile zemljoradnja i donekle zanatstvo.[12] Svoj najveći uspon pod Turcima grad dostiže sredinom 17. veka kada je imao oko 100.000 stanovnika.[12] Austrijsko-turski ratovi[uredi | uredi izvor] Maksimilijan Emanuel tokom opsade Beograda 1688. Posle 167 godina relativno mirnog razvoja, grad je postao meta ratnih sukoba. Za vreme Velikog bečkog rata, glad je zahvatila grad, jedan požar je odneo skladište oružja i oko četiri hiljade kuća.[12] Austrijski vojvoda Maksimilijan Bavarski je 6. septembra 1688. osvojio Beograd. Samo 20 dana kasnije izbio je Rat Velike alijanse, pa su Austrijanci morali da povuku većinu svoje vojske sa Srbije. To je omogućilo Turcima da se dve godine kasnije pregrupišu i steknu inicijativu. Turski ofanziva je pokrenula Veliku seobu Srba. U Beogradu je održan crkveno-narodni sabor, koji je zahtevao od austrijskog cara Leopolda povlastice za Srbe. Turci su opseli Beograd iu oktobru i zauzeli ga posle šestodnevne opsade. Grad iz ovih sukoba izašao razoren, a njegovo stanovništvo zbog saradnje sa Austrijancima, izloženo ubijanju, progonima i pljačkama. Posle toga Beograd je ponovo pogranična varoš, i to sve novog austrijsko-turskog rata. Austrijska vojska pod komandom princa Eugena Savojskog ponovo zauzela Beograd 17. avgusta 1717. Požarevačkim mirom Beograd i sever Srbije su pripojeni Austriji. Vojnu upravu je 1720. zamenila Beogradska administracija, čiji je predsednik do 1733. bio knez Aleksandar Virtemberški. Od 1723. do 1736. trajala je izgradnja Beogradske tvrđave na mestu porušene tvrđave prema zahtevima savremenih vojno strateških potreba, po planovima pukovnika Nikole Doksata de Moresa. Austrijska vladavina Beogradom u periodu od 1717. do 1739. označena je pravom transformacijom grada, jer on gubi do tadašnje tursko-istočnjačke crte i poprima obeležja srednjeevropskog grada. Pored tvrđave i varoš je opasana bedemima, a izgrađena su i nova zdanja. Oživljava trgovina, a u njega se sve više doseljavaju Nemci, Mađari, Francuzi, Česi i dr. Varoš je podeljena na Nemački Beograd na Dunavu i Srpsku varoš na Savi. Odlukom cara Karla VI u Nemačkom Beogradu su mogli stanovati samo Nemci, dok su svi stali morali da se isele u savsku varoš. Car Karlo VI je potvrdio odluku kojom je je za za beogradskog mitropolita postavio Mojsija Petrovića. U novom austrijsko-turskom ratu, turska vojska je porazila austrijsku vojsku kod Grocke. Prema preliminarnom sporazumu, Austrijanci morali da sruše sve što su sagradili (bedeme, kasarne i druge objekte). Od austrijskih objekata preostalo su samo barutni magacin,[16] kapija Karla VI i Leopoldova kapija. Nemačko stanovništvo se iselilo, kao i Srbi koji su se naselili u Petrovaradinskom šancu. Beograd, kao najveći je pretrpeo strašna pustošenja tokom rata 1737-1739, izgubivši celokupno srpsko stanovništvo. Povratak muslimanskog stanovništva bio je izuzetno brz, kao i ponovno strukturisanje grada na mahale. Zauzećem grada došlo je do pražnjenja celokupne varoši u koju se novo stanovništvo brzo uselilo, dok je jedino u Savskoj mahali ostalo simbolično prisustvo srpskog življa. Sve do 1741. nije došlo do povratka srpskog stanovništva. Beogradskim mirom, zaključen između Austrije i Turske, grad je ponovo vraćen Turcima. Posle okončanja ratnih operacija 1739. obrazovano je deset mahala, od toga šest muslimanskih, po jedna jevrejska i romska i dve hrišćanske. Beograd je tada imao 2028 upisanih muslimanskih žitelja, 45 Jevreja, dvoje Roma, troje hrišćana u varoši i petoro u savskoj mahali. Ratna pustošenja, u skladu ostavljala su ozbiljne posledice na urbanu strukturu Beograda, menjajući potpuno njegov karakter. Nova urbanizacija svedoči o odsustvu starih vakufskih poseda Sokolovića i Jahjapašića, koji još nisu bili obnovljeni, usled čega je Beograd više ličio na novoosvojeni grad, izgubivši dakle i svoju osmansku tradiciju i austrijski karakter koji je stekao između dva rata. Muslimanske mahale, nastajale su očigledno u skladu sa nesistematičnim prilivom stanovništva, o čemu svedoči i značajna neujednačenost u brojnosti naseobina po mahalama.[17] Turci su mnoge crkve pretvorile u džamije. Beograd ponovo postaje varoš orijentalnih obeležja i to sa pograničnim položajem, jer je granica Beogradskim mirom granica povučena na reci Savi. Da bi Beogradska tvrđava poprimila stari (današnji) izgled, Turcima je bilo potrebno skoro 14 godina. Dok je Beograd nazadovao, na drugoj strani Zemun je dobio poseban status u okviru Vojne krajine i takvi uslovi mu omogućavaju da razvije privredu: trgovinu, zanatstvo, ribarstvo i brodarstvo. Jača građanski stalež, podižu se utvrđenja, državne zgrade i crkve. Iz tog vremena potiču kuće kao što su: Karamatina, Ičkova i kuća Dimitrija Davidovića. Srpska osnovna škola je otvorena 1745. godine, a u gradu rade i slikar Georgije Tenecki i drugi kulturni stvaraoci. Beogradski pašaluk (Smederevski sandžak) 1791. godine Krajem veka u poslednjem austro-turskom ratu, Beograd je 8. oktobra 1789. osvojila vojska maršala Gideon Laudona. Kako se Austrija u isto vreme nalazila u sukobu sa Pruskom, zatražila je mir. Na osnovu Beogradskog mira iz 1739, Beograd i severna Srbija su ponovo vraćeni Turcima. Međutim, tek potpisivanjem Svištovskog mira 1791, Austrijanci su se povukli u Zemun. Turska vojska Bećir-paše je preuzela grad 23. oktobra 1791. Kuga iz 1794. godine je odnela živote oko 4500 stanovnika Beograda.[12] Grčki revolucionar Riga od Fere je ubijen u Beogradu 1798. Oslobođenje[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Povlačenje turskog garnizona iz Beograda 1867. i Beograd u 19. veku Dahije ubijaju Hadži Mustafa pašu, bakrorez nepoznatog autora Posle ubistva Mustafa-paše 1801, dahije su uspostavile svoju vlast u gradu i okolnim selima. To je bilo vreme potpunog bezvlašća, janjičarskog nasilja i pljački. Ono je završeno sečom knezova i drugih viđenijih Srba. Buđenje nacionalne svesti i događanja oko seče knezova doveli su do podizanja Prvog srpskog ustanka 1804. g. Ustanak pod vođstvom Karađorđa imao je od samog početka za cilj i oslobađanje Beograda. Posle dve godine borbi, grad je osvojen 1806, a Beogradsku tvrđavu 1807. Beograd je ponovo postao glavni grad Srbije. U Beogradu je već 1807. zasedao i Praviteljstvujušči sovjet serbski, a od 1811. tu su se nalazila i prva ministarstva. Iz Austrije i drugih krajeva su dolazili viđeniji ljudi i intelektualci, među kojima su Sima Milutinović Sarajlija, Ivan Jugović, Dositej Obradović, koji su 1808. godine osnovali prvu Veliku školu. Zgrada nekadašnje Velike škole, danas Vukov i Dositejev muzej Dinamičan razvoj Beograda prekinut je turskim osvajanjem 1813. godine, a represalije koje su usledile dovele su do Drugog srpskog ustanka ustanka 1815. g. Vođa ustanka, knez Miloš Obrenović, uspeo je da unese više diplomatije u odnose sa Turcima. On u Beograd, uz određene povlastice, sve više naseljava srpski živalj sa juga, pa Turci, gotovo u bescenje, počinju da prodaju imanja i kuće. Turci su zadržali tvrđavu, dok je varoš pripala Srbima. U Beogradu je 1830. pročitan Sultanov hatišerif o autonomiji Srbije. U gradu se podižu prvi značajni objekti: Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva u Beogradu, dvorski kompleks u Topčideru, itd. Sem svoje privredne funkcije Beograd je postao i značajno kulturno središte. 1831. godine otpočela je sa radom prva štamparija u Beogradu. Iz Kragujevca 1835. je preneta štamparija i počele su da izlaze `Novine srbske`, prve novine u Beogradu. Prva opštinska uprava u Beogradu je izabrana 1839.[18] Prva pošta otvorena je 1840. U gradu su otvorene Bogoslovija, prva gimnazija i grad postaje utočište brojnih kulturnih stvaralaca tog vremena poput: Vuka Karadžića, Jovana Sterije Popovića, Joakima Vujića, Dimitrija Davidovića i drugih. Odlukom Saveta 12. juna 1839. godine nadleštva centralne vlasti i državna kasa su iz Kragujevca izmešteni u Beograd. Potom su ukazom kneza Mihaila 27. maja 1840. godine centralna uprava i državna kasa iz Beograda vraćene u Kragujevac, da bi 7. maja 1841. godine, kneževim ukazom, konačno, Beograd postao prestonica. Narodni muzej u Beogradu osnovan je 1844. a 1855. uspostavljena prva telegrafska linija Beograd - Aleksinac. Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu Prisustvo turske vojske u tvrđavi sputavalo je razvoj Beograda. Međutim, događaji oko ubistva jednog srpskog dečaka na Čukur česmi, kada je došlo do bombardovanja beogradske varoši, bivaju povodi da se počne pregovarati oko definitivnog odlaska turske vojske iz srpskih gradova. Turski komandant Beograda Ali-Riza paša predaje 1867. na Kalemegdanu knezu Mihailu ključeve beogradskog grada. Posle vladavine od 346 godina, 18. aprila 1867. Turci su konačno napustili Beograd. Beograd je postao slobodan simboličnom predajom ključeva kada su i turske vojničke straže zamenjene srpskim vojnicima, a pored zastave Turske podignuta je i zastava Srbije. Na početku srpsko-turskog rata 1876. sa tvrđave je konačno skinuta zastava Turske. Na Berlinskom kongresu 1878. priznata nezavisnost Srbije. 1882. Srbija postaje kraljevina, a Beograd njena prestonica. Beograd oko 1890. To je bio novi podsticaj bržem privrednom i kulturnom razvoju grada. U drugoj polovini 19. veka izvršena je urbanistička i ostala evropeizacija. Centralni položaj imala je Ulica kneza Mihaila, najkraća veza između tvrđave i varoši. Ona ubrzo postaje i najvažniji trgovačko poslovni centar, kakvu je ulogu i danas zadržala. Prve telefonske linije uvedene su 1883. u Beogradu Stare zanate zamjenjuje industrija, a trgovinu i saobraćaj pospešuje izgradnja pruge Beograd-Niš i železnički most na Savi 1884. Prva vodovodna mreža u gradu puštena je u rad 1892. Električno osvetljenje je uvedeno 1893, a 1894. je krenuo prvi električni tramvaj.[19] Grad je dobio parobrodsko društvo i značajne naučno-kulturne ustanove. Spomenik knezu Mihajlu početkom 20. veka Moderno doba[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Beograd u Prvom svetskom ratu i Beograd između dva svetska rata Knez Mihailova ulica na prelazu dva veka Beograd, 1933. godine Međutim, uprkos izgradnji železničke pruge do Niša, ukupni uslovi u Srbiji bili su kao i u ostalim pretežno poljoprivrednim zemljama, a Beograd je 1900. imao samo 69.100 stanovnika.[20] Ubrzo, 1905. broj stanovnika se povećava na preko 80.000, a na početku Prvog svetskog rata 1914. i do 100.000, ne računajući Zemun koji je tada pripadao Austrougarskoj.[21][22] Austrijanci bombarduju i zauzimaju Beograd 1914, ali ga srpska vojska ubrzo oslobađa posle Kolubarske bitke. Nemačke i austrijske trupe pod komandom 1915. feldmaršala Augusta fon Makenzena zauzimaju Beograd. Okupator daje novi službeni naziv Beogradu: Nandorfehervar.[23] Srpska i delovi savezničke vojske oslobađaju Beograd 1918. Beograd 1918. postaje prestonica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Nakon Prvog svetskog rata i okupacije Austrougarske i nemačkih trupa, Beograd je doživeo brz razvoj i značajnu modernizaciju kao prestonica nove Kraljevine Jugoslavije. Malo je poznata činjenica da je Beograd tada imao jedan od prvih budističkih hramova u Evropi.[24] Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, broj stanovnika se popeo na 239.000 do 1931. zajedno sa zapadnim predgrađem Zemunom, koji je ranije bio u Austrougarskoj. Do 1940, broj stanovnika je bio oko 320.000, priraštaj stanovništva između 1921. i 1948. je iznosio približno 4,08% godišnje.[22] Avionska linija Pariz - Budimpešta je 1923. produžena do Beograda, 1927. je otvoreno zdanje aerodroma Beograd. Radio Beograd je počeo sa radom 1929. Kralj Aleksandar I Karađorđević je ukinuo Vidovdanski ustav i zaveo lični režim. U svim opštinama, pa tako i u gradu Beogradu izabrane opštinske organe smenjuju predsednici opština koje je postavio kralj. Most „Viteškog kralja Aleksandra“, poznat kao „tramvajski“ most preko Save, je izgrađen most 1934. [a] Prvi most preko Dunava, Pančevački most, pušten je u saobraćaj 1935. Beogradski sajam je otvoren 1937.[19] Beogradska oblast, 1922-1929. Beogradska oblast, 1922-1929. Područje Uprave grada Beograda, okruženo Dunavskom banovinom 1931. godine Područje Uprave grada Beograda, okruženo Dunavskom banovinom 1931. godine Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Beograd posle bombardovanja 1941. Glavni članci: Beograd tokom Drugog svetskog rata i Beogradska operacija Jugoslavija je 25. marta 1941. potpisala Trojni pakt i pridružila se Silama Osovine. Zbog ovoga je 27. marta usledio masovni protest u Beogradu i državni udar. Grad je 6. i 7. aprila teško bombardovao Luftvafe i usmrtio 2.274 ljudi. U bombardovanju je zapaljena i izgorela Narodna biblioteka Srbije, gde su nastradale hiljade knjiga i srednjovekovnih rukopisa[25]. Jugoslaviju su napale nemačke, italijanske, mađarske i bugarske snage, uz pomoć Albanaca i Hrvata. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, sremska predgrađa Beograda (Zemun) su ušla u sastav Nezavisne Države Hrvatske, nacističke marionetske države. U Beogradu i centralnoj Srbiji nacisti su podržali formiranje vlade Milana Nedića.[26] Jevreji internirani u aprilu 1941. Beogradski Jevreji, Romi, komunisti, i drugi antifašisti odvedeni su u logore Sajmište i Banjica, kroz koje je u toku rata prošlo oko 125.000 logoraša. Jevrejska zajednica je od 1643. živela u četvrti Dorćol pored Dunava. Pre rata tu ih je bilo 10.400. Okupaciju je preživelo svega oko 10% njih. Na Sajmištu je stradalo oko 40.000 Srba i 7-8.000 Jevreja.[27] Na Banjici je ubijeno oko 4.200 ljudi. Likvidacije su vršili nemački okupatori, dok su logoraše uglavnom hapsili srpski kvislinzi, koji su činili i administraciju Banjičkog logora.[28] Grad su bombardovali i saveznici 16. i 17. aprila 1944. godine. Tada je poginulo 1600 ljudi[25]. Borbe za oslobođenje grada su počele 13. i 14. oktobra, a grad je konačno oslobođen 20. oktobra 1944. Oslobodili su ga zajedničkim snagama partizani i Crvena armija. Gubici partizana su bili oko 1.000 boraca, a Crvene armije oko 2.000. U toku celog rata, Beograd je izgubio oko 50.000 ljudi i pretrpeo teška razaranja[25]. Na prostoru cele Srbije (pa i Beograda) izvršena opšta mobilizacija za proboj Sremskog fronta. Nove komunističke vlasti hapse i likvidiraju kvislinge. Posleratni Beograd[uredi | uredi izvor] Novi Beograd 1978. U posleratnom periodu Beograd se razvijao kao glavni grad nove Jugoslavije i ubrzo izrastao u veliki industrijski centar.[29] Godine 1948, je počela izgradnja Novog Beograda sa druge strane reke Save, gde su se do tada nalazile samo močvare i trska. Grad su, bar u početku, gradile dobrovoljne omladinske radne brigade. Godine 1961, povodom mučkog ubistva Patrisa Lumumbe (januar 1961), u Beogradu su održane žestoke demonstracije, sa više povređenih. Tom prilikom je izvršen i upad u belgijsku ambasadu. Prva konferencija nesvrstanih održana je u Beogradu 1961. godine. Beograd je bio i poprište velikih studentskih demonstracija 1968. Marta 1972. Beograd je bio centar poslednje epidemije velikih boginja u Evropi. Epidemija, koja je uključivala prisilne karantine i masovne vakcinacije, okončana je krajem maja.[30] Novi Beograd 1978. Bilbord prikazuje Titovu sliku i tekst „Radimo i stvaramo za našu srećniju budućnost“. Od 1977. do 1978. Održana Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) u Beogradu u novosagrađenom Sava centru. 1979. održane su godišnja skupština Svetske banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda. 1980. Održana XXI generalna skupština UNESCO-a. U maju 1980. umro je i doživotni predsednik SFRJ, Josip Broz Tito. Pored gotovo svih vodećih svetskih državnika, sahrani je prisustvovalo i oko 700.000 građana.[19] 1983. održana je godišnja konferencija UNCTAD-a.[19] Redovno emitovanje programa TV Beograd počelo je 1958. Prvi BITEF održan je 1967. Palata „Beograd“ podignuta je 1969. Dve godine kasnije izgrađen je most Gazela i auto-put kroz Beograd i održan prvi FEST. Podzemna železnička stanica Vukov spomenik otvorena 1995.[19] Studentske demonstracije 1991. Dana 9. marta 1991. u Beogradu su održane velike demonstracije, predvođene Vukom Draškovićem, protiv režima Slobodana Miloševića. Prema raznim medijskim izvorima, na ulicama tog dana je bilo između 100.000 i 150.000 ljudi. Kasnije u toku dana, na ulice su izvedeni tenkovi JNA u cilju uspostavljanja mira. Nakon nepriznavanja rezultata lokalnih izbora 1996, opozicija je u Beogradu organizovala svakodnevne građanske i studentske proteste protiv Miloševićeve vladavine, u periodu između novembra 1996. i februara 1997.[31] Posle popuštanja režima i priznavanja rezultata izbora Zoran Đinđić postaje gradonačelnik Beograda. NATO bombardovanje 1999. prouzrokovalo je značajnu štetu gradskoj infrastrukturi. Među pogođenim objektima bile su i zgrade nekoliko ministarstava, zgrada RTS u kojoj je poginulo 16 zaposlenih, nekoliko bolnica, hotel „Jugoslavija“, nekadašnja zgrada Centralnog komiteta, televizijski toranj na Avali, kao i kineska ambasada na Novom Beogradu.[32] Otvaranje Mosta na Adi Nakon izbora 24. septembra 2000. godine, Beograd je postao poprište masovnih demonstracija sa 800.000 po policijskim procenama, a po drugim izvorima i do 1.000.000 učesnika, koje su dovele do konačnog pada Miloševića sa vlasti.[33] Godine 2003, je usvojena Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora 4. februara, Beograd ostaje glavni grad; 12. marta ubijen predsednik Vlade Srbije dr Zoran Đinđić. Proglašenjem nezavisnosti Crne Gore 2006. nakon referenduma Beograd je ostao glavni grad samo Srbije. Protest 2008. protiv proglašenja nezavisnosti Kosova. U novogodišnjoj noći između 31. decembra 2011. i 1. januara 2012. svečano je otvoren Most na Adi, uz vatromet u ponoć. Tags: Istorija Beograda beogradske price kroz istoriju srpskog naroda srbije srpska ulice

Državna založba Slovenije, Prosveta, Svjetlost, 1966. Omot blago iskrzan i zacepljen na jednom mestu, ostalo u odličnom stanju (sve se vidi na slikama). Po mnogima, i dalje najznačajnija monografija o Sarajevskom atentatu i početku Prvog svetskog rata. Istorija Kraljevine Srbije je neraskidivo povezana sa počecima Prvog svetskog rata i ova činjenica naročito dolazi do izražaja prilikom jubilarnih godišnjica rata. Upravo zbog toga se čini pogrešnim pasivno posmatrati rasprave sa strane. Knjiga Vladimira Dedijera SARAJEVO 1914, predstavlja redak primer prodora domaće nauke u globalnu debatu o početku Prvog svetskog rata. Ova knjiga se već gotovo pola veka pominje i citira u svim redovima koji se bave 1914. godinom, a pojava reprinta, izdanja koje je pred čitaocima takođe je svojevrsno priznanje autoru. Knjiga je izdržala kritiku vremena i izborila mesto kao klasik u svetskim bibliotekama… Knjigu SARAJEVO 1914 Dedijer je smatrao za svoje najuspelije delo. Naime, knjigu je napisao dobrim delom u izgnanstvu, lišen mnogih iluzija. U radu se oseća zrelost autora i njegov odgovoran odnos prema jednoj jako složenoj temi. SARAJEVO 1914 nije napisano da bi se Princip proglasio za preteču socijalizma niti da bi se započela nekakva svađa sa autorima koji su drugačije tumačili domete Sarajevskog atentata. Kako sam autor kaže, pitanje atentata ga je mučilo od najranije mladosti. Zaista, ova iskrena želja da se čin i pozadina atentata rasvetle dominira kao motiv kroz čitav rukopis. Širina kojom je Dedijer pristupio suštinskim problemima akcije mladobosanaca ne ogleda se samo u obimnoj literaturi i građi koja je konsultovana, već i u svesti o važnosti teorijskog promišljanja čina političkog ubistva. U tom smislu, Dedijerova knjiga seže čak do 1792. godine nastojeći da stvori svojevrsnu tipologiju političkih ubistva. Poseban trud je uložen kako bi se približile ideje Mlade Bosne kao i biografije njenih pripadnika. Vidimo ljude koji se kolebaju, diskutuju, ali se konačno odlučuju za atentat verujući da nemaju izbora. Čitaocu se skreće pažnja na važnost agrarnog pitanja kao jednog od ključnih izvora nezadovoljstva lokalnog stanovništva. Ovako sveobuhvatna analiza ove neobične organizacije može se naći još jedino u radu Predraga Palavestre o književnosti Mlade Bosne (1965). S druge strane i Franc Ferdinand i Sofija Hotek su opisani sa podjednakom pažnjom, te to nisu prosti simboli okupacione vlasti, već živi ljudi čije nam ideje i sklonosti Dedijer veoma plastično dočarava. Vladimir Dedijer: Sarajevo 1914. Cijeloga jednog jutra, u nedjelju 28. lipnja 1914. skupina urotnika, jugoslavenskih omladinaca različitih vjera i nacija, učenika Velike muške gimnazije i starijih drugova, idealista i zaluđenika južnoslavenskim ujedinjenjem i pjesništvom američkoga pjesnika Walta Whitmana, ubijala je po Sarajevu habsburškoga princa prestolonasljednika, sve dok ga, konačno, ne ubiše, greškom njegova šofera, koji je pri vožnji gradom skrenuo u krivu ulicu. U tom je trenutku europska povijest potekla drugim smjerom, što bi se, vjerojatno, dogodilo i da su atentatori bili manje uspješni, pa čak da atentata nije ni bilo. U školama smo, u vrijeme jugoslavenskoga socijalizma, učili da je ubojstvo Ferdinanda bilo “povod”, ali ne i “uzrok” Prvoga svjetskog rata. Bila je to obrazovna mantra, aksiom koji nam se zauvijek upisao u sjećanje, ali koji, za razliku od većine drugih, tako usvojenih “istina” nije bio lišen činjeničnoga smisla. Te nedjelje prekinuta je prva modernizacija Bosne i Hercegovine i njezinih društvenih i nacionalnih zajednica. Ali istim je povodom započela borba za bosanskohercegovački nacionalni subjektivitet, a onda i za južnoslavensko ujedinjenje. Stotinu godina kasnije, modernizacija ostaje nedovršena, južnoslavenska zajednica se raspala nakon sedamdesetak godina postojanja, a bosanskohercegovački subjektivitet u takvom je stanju da više ne postoji ideja oko koje bi se u urotničku skupinu okupili mladići iz sva tri naroda, niti postoji pjesnik koji bi ih sve omađijao kao onomad Whitman. Možda bi se danas zajedno mogli naći samo oko šverca heroina. O pedesetoj godišnjici atentata, od jednoga jugoslavenskog povjesničara, tadašnjega političkog disidenta, izbačenog iz Partije zbog podrške Milovanu Đilasu, bila je naručena knjiga o 28. lipnju 1914. Napisana na engleskom jeziku, na stipendijama i rezidencijalnim boravcima u Oxfordu, Harvardu i Cornellu, kao rezultat dugogodišnjih, vrlo temeljitih istraživanja, sjajno napisana, s dramaturgijom kakvoga kriminalističkog romana, gotovo forenzički precizna, knjiga će rekonstruirati događaj koji je sa svih strana bio opterećen ideološkim i političkim mistifikacijama. Evo kako zvuče posljednji reci predgovora za američko izdanje (tek da osjetimo u kakvoj je atmosferi knjiga pisana): “Poslednje stranice ove knjige i, konačno, stilske varijacije pisao sam u proleće 1964, obično u ranu zoru, pored reke Čarls u Kembridžu, država Masačusets. Želim da iskoristim ovu priliku i da izrazim svoju zahvalnost Harvardskom univerzitetu što sam mogao slobodno da pišem u toj vitalnoj zajednici intelektualaca. Više od tri veka Harvard je bio tvrđava akademskih sloboda, a takvu istu hrabrost i ubeđenost pokazao je za vreme sumraka američkih sloboda posle prvoga svetskog rata. Iz svega srca se zahvaljujem Džonu Finliju što je ukazao gostoprimstvo meni i mojoj porodici u koledžu Eliot Hous, kojem on predsedava s posebnim ličnim šarmom i intelektualnim autoritetom.” Dvije godine kasnije, autor Vladimir Dedijer preveo je i nadopunio svoju američku knjigu te je 1966. – u godini moga rođenja – objavio “Sarajevo 1914”. Izdavač beogradska Prosveta, u kooperaciji sa sarajevskom Svjetlošću i Državnom založbom Slovenije, tiskala je knjigu u jednome tomu i na biblijskom papiru. Sjajno dizajnirana zaštitna papirna omotnica, na kojoj je krvava uniforma Franza Ferdinanda, i u njoj crna knjiga, elegantnoga platnenog uveza, sa stilizacijom kotromanićevskoga grba u donjemu desnom uglu, predstavljali su jedno od ljepših izdanja svoga vremena. U kasnijoj ediciji, “Sarajevo 1914” bit će objavljeno u skromnijoj i neuglednijoj dvotomnoj varijanti. Srećom, rastao sam uz prvo izdanje, gledao ga na polici, sve dok, u posljednjem razredu osmoljetne, nisam toliko uzrastao da ga počnem čitati. Isti primjerak knjige imam uza se i danas, daleko od rodne police za knjige. Vladimir Dedijer neobičan je pisac, čovjek izražene lične tragike. Poznat po trotomnoj tabloidno-avanturističkoj glorifikaciji vođe, Prilozima i Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita, autor zanimljivih ratnih dnevnika, režimski propagandist i disident, a zatim pokajnik, protosenzacionalist i silno darovit pripovjedač. Podrijetlom Hercegovac, sin etnologa Jefta Dedijera i brat Stevanov, izrazito neujednačenoga životnog djela, labilan i divalj, napisao je mnogo toga i svojim knjigama pružio argumente i onima koji će ga smatrati režimskim šarlatanom i kvazipovjesničarem, i onima koji će u njemu vidjeti jednoga od najostvarenijih i najvažnijih južnoslavenskih historiografskih pisaca. Do danas, sadržajnije, obuhvatnije i uravnoteženije knjige o sarajevskom atentatu na ovome jeziku nije bilo. A sasvim je malo vjerojatno da bi je i na drugim jezicima moglo biti. Ali što je važno, ali i neobično: “Sarajevo 1914” niti slavi atentatore, niti beatificira njihove žrtve. Po tome je Dedijer, na žalost, jedinstven. O pedesetogodišnjici sarajevskog atentata u nas se i u svijetu pisalo i govorilo s više mira i sabranosti, premda su brojni svjedoci vremena još uvijek bili živi. Tada je to bio historijski događaj, odmaknut u vremenu, događaj koji je pripadao drukčijem povijesnom i kulturnom kontekstu, i o kojem se, dakle, ne može suditi iz perspektive dnevno-političkih prilika svijeta u 1964. Međutim, kako se bliži stogodišnjica atentata, sve se više čini kako bivša Jugoslavija, ali i svijet, žive u vremenu koje je 1914. mnogo bliže, nego što je bilo prije pola stoljeća. Gavrilu Principu i njegovim drugovima sudi se s nekom živom žestinom, kao da je riječ o ubojicama iz londonskoga metroa ili s bostonske maratonske utrke, kao da se radi o Al Kaidinim tajnim spavačima, a ne o anarho-idealistima i borcima za slobodu iz vremena u kojem su atentati bili u modi, i pucalo se na sve strane, a ne samo u Sarajevu. Po potrebi im se sudi kao velikosrbima, protočetnicima, Mladićevim i Karadžićevim predšasnicima, a iz Vile Arko u Zagrebu, te iz sarajevskih ispostava ovoga književničkog društva, u njihovom ispisniku i vitmenovskom sudrugu Ivi Andriću nalazi se autora “poetike genocida”. Još samo da “hrvatska književnica” Nives Celzijus gospodi piscima bancima napiše još koji manifest, pa da u Beograd krene delegacija koja će tom travničko-višegradskom vampiru probosti glogov kolac kroz srce, i da svi skupa goli zaplešu niz Aleju velikana, za dom spremni da napokon dovrše Prvi svjetski rat, da bi zatim pobijedili i u Drugom. Atentat se širom SFRJ Regije pretvara u spektakl s naslovnih stranica Glorije, a žal za zlosretnim princom i njegovom nosećom hanumom, ustrijeljenim na pravdi Boga, prijeti da nadplače sve aktualne razvode i raskide među balkanskim selebritijima i selebritkinjama. Nisu to zaslužili Sofija i njezin muž. Imao je, čak i u ovoj moćnoj, intelektualno i kulturno superiornoj knjizi, Vladimir Dedijer razumijevanja i za tu vrstu opskuranata i njihove estetske nazore. Ili se tu, ipak, radi samo o znatiželji, koja se stekla oko velikoga pripovjedačkog dara. Evo kako to može zvučati: “Uoči velikog dana nadvojvoda je bio dobro raspoložen. Poslao je telegram svome stricu, caru Franji Josifu, izveštavajući ga o manevrima. Uveče je priredio večeru, kojoj je prisustvovalo preko četrdeset sarajevskih dostojanstvenika. Svež planinski vazduh otvorio je nadvojvodi apetit i on je sa zadovoljstvom jeo jela s bogate trpeze. Prvo je služen potage régence, riblja čorba s pirinčem, zatim soufflés délicieux i pastrmka iz reke Bosne, blanquettes de fruites à la gelée. Glavno jelo sastojalo se od piletine, jagnjetine i govedine: poularde de Styrie, salade, compôte, asperges aux branches, špargle s drškama, sorbet, hladan šerbet s voćnim sokom i likerom, pièce de boeuf et d’agneau. Večera se završavala kremom od ananasa sa zapaljenim brandijem, crême aux ananas en surprise, pa sirevima, sladoledima i drugim slatkišima. Vinska lista bila je isto tako impozantna: Madère sec, Kattus, Chat, Lenille, Keyl, zatim rajnsko vino Forster Laldenmoggen 1908, Ruthe, šampanjac Pommery Greno sec i mađarski tokajac Szamordner 1901, Hofweingut. Bosna i Hercegovina bie su predstavljene jedino žilavkom, služenom pre konjaka Mestreau.” Pred stogodišnjicu sarajevskog atentata, dok naokolo prigodno histerizira svijet lakomih tabloida, konzervativaca, balkanskih nacionalista i njihovih sisatih pratilja, spremajući se da prigodno zarati, u igri paintballa, praćenoj bombardmanom šampita, podijeljen na principovce i ferdinandovce, dobra je prilika da ponovo u miru, stranicu za stranicom, kao da štijem roman, još jednom pročitam svih tisuću stranica Dedijerova “Sarajeva 1914”. Grehota za one koji neće imati tu priliku, jer knjiga u Hrvatskoj nikada nije objavljena, a teško da će i Srbi skoro tiskati reizdanje. Bolje sjećanje našega vijeka i svih naših kultura obično je pohranjeno na policama antikvarijata. Miljenko Jergović Vladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Mladost 1.2 Drugi svetski rat 1.3 U SFRJ 1.4 Emigracija 2 Porodica 3 Priznanja 4 Bibliografija 5 Spoljašnje veze Biografija Mladost Vlado je rođen 30. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za `Politiku`. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Drugi svetski rat U vreme izbijanja ustanka imao je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu „Borba“ kao uređivač, zajedno sa Milovanom Đilasom. Odatle je počelo njihovo veliko prijateljstvo. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda. Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. U SFRJ Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat - „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Nakon Đilasovog hapšenja u novembru 1956. uputio je otvoreno pismo predsedniku Titu.[1] Emigracija Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada umro od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Porodica Olga Dedijer u partizanima. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, u Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Slovenkom Verom Križman,[2] s kojom je dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1964) i Branko (poginuo [1958]), su tragično umrla i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Priznanja Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi. Bibliografija Od njegovih mnogobrojnih knjiga, najvažnije su sledeće: Dnevnik 1941—1945, Beograd I 1945, Beogrd II 1946, Beograd III 1950 (drugo izdanje 1951.) Partizanske štamparije, Beograd, 1945. Beleške iz Amerike, Beograd 1951. Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1947. i Zagreb 1948. Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948), Beograd 1949. Dnevnik 1941—1945 (II izdanje, Beograd, 1951. Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1966. Tito govori, Njujork, 1953. Tito protiv Moskve, Milano, 1953. Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Ljubljana 1953, Beograd 1953, i 1972, Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Ljubljana 1969, Beograd 1978. Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972. Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974. Interesne sfere, Beograd 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981. Put za Sarajevo, Zagreb, 1983. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984. Voljena zemlja, London, 1985. Vatikan i Jasenovac-Dokumenta, Beograd, 1987. Proterivanje Srba sa ognjišta (1941-1945), Beograd, 1989. Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990. Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945) objavio Antun Miletić odmah po smrti Vladimira Dedijera, Sarajevo, 1991.

Odlično Michel Picar: TEMPLARI : VITEZOVI GOSPODNJI, 121 strana, izdavač: Arion - Zemun sadržaj: - UVOD - KVART TEMPLARA - RED I PRAVILA REDA - POLITIČKA AVANTURA - MISTIČNA SPOZNAJA - ISKUPLJENJE - ZAKLJUČAK Hronologija istorije Hrama i Velikih Majstora Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма (лат. Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici), познати и као Ред Соломоновог храма, Витезови Темплари или само Темплари, били су католичка витешки ред који је 1139. године папском булом Omne datum optimum признала Света столица.[4] Ред је основан 1119. године и дјеловао је од 1129. до 1312. године.[5] Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici (латински) Seal of Templars.jpg Амблем Темплара[1] Активност око 1119 — 1312. Припадност Папа Тип Католички витешки ред Улога Заштита хришћанских ходочасника Величина 15.000—20.000 на самом врхунцу, од чега су 10% били витезови[2][3] Штаб Храмовна гора Јерусалим Краљевина Јерусалим Надимак Ред Соломоновог храма Витезови Темплари Патрон Бернард од Клервоа Мото Не нама Господе, не нама, већ Имену Свом славу дај (лат. Non nobis, Domine, non nobis, sed Nomini tuo da gloriam) Маскота Два витеза која јашу једног коња Ред, који је био међу најбогатијим и моћнијим, постао је омиљена добротворна организација цијелог хришћанског свијета, док су чланство и моћ реда муњевито расли. Темплари су били истакнути у хришћанским финансијама. Витезови Темплари, у својим препознатљивим бијелим мантијама са црвеним крстом, били су међу највјештијим борбеним јединицама током крсташких ратова.[6] Неборбено чланство реда, које је чинило 90% људства, управљало је великом економском инфраструктуром широм западног хришћанског свијета,[7] развијајући иновативне финансијске технике које су рани облик банкарства,[8][9] изградњом сопствене мреже од приближно 1.000 командерства и фортификација широм Европе и Свете земље, вјероватно оснивајући прву међународну корпорацију на свијету.[10][11] Темплари су били блиско повезани са крсташким ратовима; када је Света земље изгубљена, подршка реду је нестала.[12] Гласине о тајним церемонијама иницијације Темплара довеле су до неповјерења према реду, и француски краљ Филип IV — у великим дуговима према реду — искористио је ту ситуацију како би стекао контролу над њима. Године 1307, наредио је хапшења великог броја припадника реда у Француској, којима су кроз мучења изнуђена лажна признања, а затим су спаљивани на ломачи.[13] Папа Климент V забранио је ред 1312. године под притиском краља Филипа IV. Муњевит пад моћи веома значајне скупине у европском друштву довео је до ширења разних нагађања, легенди и предања кроз вијекове. Касније организације које су у свом називу користиле ријеч „Темплар”, сачувале су ред од заборава, иако прикривајући његово поријекло. Организација Уреди Темплари су били организовани као монашки ред, слично као Бернардов Цистерцијански ред, који се сматра првом дјелотворном међународном организацијом у Европи.[14] Организациона структура је имала снажан ланац власти. Темплари су били добро повезани и убрзо су постали битан фактор на међународној политичкој сцени тог времена. Свака земља са значајнијим присуством Темплара (Француска, Пуату, Анжу, Јерусалим, Енглеска, Арагон, Португалија, Италија, Триполи, Антиогија, Угарска и Хрватска[15]) имала је Мајстора Реда за Темпларе у тој области. Сви они су били подређени Великом мајстору, који је постављан доживотно, а који је надгледао војне напоре реда на Истоку и његове финансије на Западу. Велики мајстор је своја овлашћења спроводио преко генералног надзорника реда, који су били витезови које су Велики мајстор и јерусалимски манастири посебно постављали како би нагледали различите покрајине, исправљајући малверзације, уводећи нове прописе и рјешавајући важне спорове. Генерални надзорник је имао овлашћења да уклони витеза са дужност и суспендује Мајсторе одређене покрајине.[16] Нема прецизних бројки, али се процјењује да је ред на врхунцу моћи имао између 15.000 и 20.000 чланова, од којих су десетина били прави витезови.[2][3] Чинови унутар реда Уреди Три главне класе Уреди Постојале су три главне класе унутар Темпларског реда: племенити витезови, неплеменити оружници и капелани. Темплари нису вршили витешке церемоније, тако да је свако које желио постати витез Темплара морао већ бити витез.[17] Они су били највидљивија грана реда и носили су чувене бијеле мантије, које симболизују чистоћу и непорочност.[18] Били су опремљени као тешка коњица, са три или четири коња и једним или двојицом јахача. Јахачи углавном нису били чланови реда, већ су били аутсајдери унајмљени на одређено вријеме. Испод витезова у реду били су оружници неплеменитог поријекла.[19] Они су у ред донијели виталне вјештине и трговину као што је ковачки занат и грађевинарство, а управљали су и многом својим реда у Европи. У крсташким државама, борили су се заједно са витезовима као лака коњица са једним коњем.[20] Неки од највиших положаја у реду били су одређени за оружнике, укључујући и положај Команданта Свода Акре, који је био дефакто адмирал темпларске флоте. Оружници су носили црну или смеђу одјећу. Од 1319. године, капелани су чинили трећу класу Темплара. Били су то посвјећени свештеници задужени за духовне потребе Темплара.[21] Све три класе реда носиле су црвени крст.[22] Велики мајстори Темплара Уреди Главни чланак: Велики мајстор Темплара Темпларска грађевину у Сен Мартен де Шану, Француска Почевши од оснивача реда Ига де Пејена у периоду 1118—1119, највиши положај унутар реда био је Велики мајстор, дужност која се обављала цио живот, иако узимајући у обзир борбену природу реда, то је могло представљати веома кратак временски рок. Сви осим два Велика мајстора умрла су положају, а неколико је умрло током војних кампања. На примјер, током опсаде Акалона 1153. године, велики мајстор Бернар де Тремеле предводио је скупину од 40 Темплара кроз рушевине градских зидина. Како их остатак крсташке војске није пратио, Темплари су, заједно са Великим мајстором, заробљени и обезглављени.[23] Великог мајстора Жерара де Ридфора обезглавио је Саладин 1189. године током опсаде Акре. Велики мајстор је нагледао све операције које је спроводио ред, укључујући и војне операције у Светој земљи и Источној Европи и финансијске и пословне поступке реда у Западној Европи. Неки велики мајстори су били и команданти на бојном пољу, мада то није увијек било најмудрије: неколико грешака у борбеном вођству Ридфорда довело је до тешког пораза у бици код Хитина. Посљедњи велики мајстор је био Жак де Моле, који је по наређењу француског краља Филипа IV спаљен на ломачи 1314. године.[24] Понашање, облачење и брада Уреди Представа Темплара (музеј опатије Тен Дајнен, фотографије из 2010) Приказ двојице Темплара како сједе на једном коњу (истичући сиромаштво), са Бусоном, светим барјаком (гонфалоном) (Метрју Перис, ц 1250).[25] Бернард од Клервоа и оснивач Иг де Пејен осмислили су посебан код понашања за Темпларски ред, познат међу савременим историчарима као Латинско правило. Његове 72 одредбе дефинисале су идеално понашање витезова, као што је врста одјеће коју могу носити и колико коња могу имати. Требало је да витезови једу своје оброке у тишини, јести месо не више од три пута седмично и не ступати у било какав физички контакт било ког типа са женама, па чак и онима из своје породице. Великог мајстору су додјељена „4 коња и један брат-капелан и један црквењак са три коња и један брат-наредник са два коња и један џентлмен слуга да носи његов штит и копље са једним коњем”.[26] Како је ред растао, првобитни списак од 72 одредбе је проширен на неколико стотина у свом коначном облику..[27][28] Витезови су носили бијели сорко са црвеним крстом и бијели плашт такође са црвеним крстом; наредници су носили црну тунику са црвеним крстом напријед и црни или смеђи плашт.[29][30] Бијели плаштов су витезовим додјељени на Троатском концилу 1129. године, а крст је на одјећу вјероватно додан пред почетак Другог крсташког похода 1147. године, када су папа Евгеније III, француски краљ Луј VII и многи друге угледне личности присуствовале састанку француских Темплара у њиховом сједишту код Париза.[31][32][33] Према темпларском Правилу, витезови увијек треба да носе бијели плашт, чак им је забрањено да једу и пују ако га не носе.[34] Црвени крст који су носили Темплари је симбол мучеништва, а смрт у борби се сматрала за велику част која осигурава мјесто на небу.[35] Постојало је кардинално правило по коме се витезови реда не смију никада предати осим ако падне темпларска застава, па чак и тада прво је требало да се прегрупишу са других хришћанским редовима, као што су Хоспиталци. Тек након што су све заставе пале, било им је дозвољено да напусте бојно поље.[36] Иако није прописано Темпларским правилом, касније је постало уобичајено да чланови реда носе дугачке и истакнуте браде. Око 1240. године, Албер из Труа-Фонтена описује Темпларе као „ред брадате браће”; док су током испитивања папских комесара у Паризу 1310—1311, од скоро 230 испитаних витезова и браће, 76 је описано као да носе браду, у неким случајевима назначено је да је „у стилу Темплара”, а 133 је рекло да је обријало браду, било у одрицању од реда или у нади да ће избјећи откривање.[37][38] Иницијација,[39] позната као Пријем у ред, била је дуковно посвјећена и укључује свечану церемонију. Странци су били обесхрабрени да присуствују церемонији, што је изазивало сумње средњовјековних истражитеља током каснијих суђења. Нови чланови су морали беспоговорно да препишу сва своја богатства и добра реду и узму завјете сиромаштва, чедности, побожности и послушности.[40] Већина браће се реду придружило за цио живот, мада је некима било дозвољено да се придруже на одређено временско раздобље. Некада је ожењеним мушкарцима било дозвољено да се придруже реду уколико је његова супруга дала пристанак,[30] али њима није било дозвољено да носе бијели плаштове.[41] Историја Уреди Главни чланак: Историја Темплара Успон Уреди Након што су Франци у Првом крсташком рату заузели Јерусалим од муслиманских освајача 1099. године, многи хришћани су кренули на ходочашће ка разним светим мјестима у Светој земљи. Иако је Јерусалим био релативно сигуран под контролом хришћана, остатак крсташких држава није био. Бандити и друмски разбојници пљачкали су ходочаснике, које су рутински клали, понекад на стотине њих, током покушаја да путују од приобаља код Јафе до унутрашњости Свете земље.[42] Заставе које су користили Темплари у биткама Године 1119, француски витез Иг де Пејен обратио се јерусалимском краљу Балдуину II и јерусалимском патријарху Вармунду и предложио им стварање монашког реда ради заштите ходочасника. Балдуин и Вармунд су се сложили, вјероватно на Наблуском сабору у јануару 1120. године, а краљ је Темпларима додијелио сједиште у лијевом крилу краљевског двора на Храмовној гори у заузетој џамији Ал Акса.[43] Храмовна гора је била од значаја јер се налазила изнад онога што се сматрало рушевинама Соломоновог храма.[44][6] Зато су крсташи џамију Ал Аксу посматрали као Соломонов храм, а због овог мјеста новоосновани ред је узео име Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма или само Витезови Темплари. Ред је са око девет витезова, укључујући Годфреја де Сен-Омера и Андреа де Монбара, имао мало финансијских средстава и ослањао се на прилоге за опстанак. Амблем реда била су два витеза која јашу једног коња, наглашавајући сиромаштво реда.[45] Прво сједиште Темплара било је у Јерусалиму, на Храмовној гори. Сиромашни статус Темплара није дуго трајао. Имали су моћног заговорника у Бернарду од Клервоа, водећа црквена личност, француског опата првенствено одговорног за оснивање цистерцитског реда монаха и нећака Андреа де Монбара, једног од оснивача реда. Бернард је ставио своју личност иза њих и написао убједљиво писмо у њихово име „У похвали новом витештву”[46][47] и 1129. године на сабору у Трои, предводио је скупину водећих црквењака који су тражили званично одобрење и потврду реда у име цркве. Овим формалним благословом, Темплари су постали омиљено добротворно друштво широм западног хришћанског свијета, примајући новац, земљу, послове и племените синове од породица које су једва чекале да помогну у борби у Светој земљи. Још једна велика корист десила се 1139. године, када је папа Иноћентије II издао папску булу Omne datum optimum, који је ред изузет од поштовања мјесних закона. Ова одлука је значила да Темплари могли слободно пролазити кроз све границе, нису морали плаћати порезе и били су изузети од свих власти осим папске.[48] Са јасном мисијом и обилним ресурсима, ред је брзо растао. Темплари су често били наредне ударне снаге у кључним биткама у крсташким ратовима, јер би тешко оклопљени витезови на својим ратним коњима кренули у напад на непријатеља, испред главних војних снага, у покушају да пробију противничку линију одбране. Једна од њихових најпознатијих побједа била је 1177. током битке код Монт Жисара, гдје је око 500 темпларских витезова помогло да неколико хиљада пјешадинаца побједи Саладинову војску од више од 26.000 хиљада војника.[10] Иако је главна мисија реда била милитаристичка, релативно мали број чланова били су борци. Остали су дјеловали на положајима за подршку витезовима и управљали финансијском инфраструктуром. Ред Темплара, иако су се чланови заклели на индивидуално сиромаштво, добио је контролу над богатством мимо непосредних донација. Племић који је био заинтересован за учешће у крсташким ратовима могао би сву своју имовину ставити под управу Темплара док је био одсутан. Акумулирајући богатство на овај начин широм западног хришћанског свијета и Оутремера, ред је 1150. почео да генерише акредитиве за ходочаснике који путују у Свету земљу: ходочасници су депоновали своје вриједности код мјесне темпларске заједнице прије укрцавања, затим добијали документ у којем се наводи вриједност њиховог депозита и тај документ су користили по доласку у Свету земљу да би преузели средства у количини блага једнаке вриједности. Овај иновативни аранжман био је рани облик банкарства и можда је био први формални систем који подржава употребу чекова; побољшавао је сигурност ходочасника чинећи их мање привлачним метама за лопове, а такође је допринио темпларског каси.[49][6] На основу ове комбинације донације и пословања, Темплари су успоставили финансијске мреже широм цијелог западног хришћанског свијета. Стекли су велике површине земљишта, како у Европи, тако и на Блиском истоку; куповали су и управљали фармама и виноградима; градили су масивне камене катедрале и дворце; били су укључени у производњу, увоз и извоз; имали су своју флоту бродова; а у једном тренутку су чак посједовали и цијели острво Кипар. Ред витезова Темплара се може квалификовати као прва међународна корпорација на свијету.[10][50][51] Пад Уреди Битка код Хитина 1187. године, прекретница која је довела до Трећег крсташког рата. Средином 12. вијека, ток крсташких ратова се промијенио. Исламски свијет се ујединио под ефикасним вођама попут Саладина. Неслога је настала међу хришћанским фракцијама у Светој земљи и око ње. Витезови Темплари повремено су се сукобили са друга два хришћанска војна реда, са Хоспиталцима и Тевтонцима, а деценије међусобних сукоба ослабиле су хришћанске положаје, како у политичком тако и у војном погледу. Након што су Темплари учествовали у неколико неуспјешних похода, укључујући и кључну битку код Хитина, док је Јерусалим поново пао у муслиманске руке под вођствством Саладина 1187. године. Цар Светог римског царства Фридрих II повратио је град у хришћанске руке у Шестом крсташком рату 1229, без помоћи Темплара, али га је под контролом држао нешто више од деценије. Ајубиди заједно са хорезмидским плаћеницима поново су заузели град 1244. и град се вратио под западну контролу тек 1917. када га је током Првог свјетског рата Британија заузела од Османског царства.[52] Темплари су били приморани да преселе своје сједиште у друге градове на сјеверу, попут морске луке Акре, коју су држали наредног вијека. Изгубљен је 1291, заједно са њиховим посљедњим копненим упориштима, Тартус и Атлит у данашњем Израелу. Њихово сједиште је затим пребачено у Лимасол на Кипру,[53] а такође су покушали да одрже гарнизон на малом острву Арадос, непосредне уз обалу Тартуса. Било је неколико покушаја ангажовања у координисаним војним напорима са Монголима,[54] путем нове инвазије на Арадос. Темплари су међутим оство изгубили 1302. или 1303. током мамелучке опсаде Арадоса. Са губитком острва, крсташи су изгубили посљедње упориште у Светој земљи.[10][55] Са војном мисијом реда која је постала мање важна, подршка организацији је почела опадати. Стање је, међутим, било сложено, јер су током двије стотине година постојања Темплари постали дио свакодневног живота западног хришћанског свијета.[56] Темпларски домови, стотине њих који су се налазили широм Европе и Блиског истока, пружали су им широку распрострањеност на мјесном нивоу.[3] Темплари су и даље управљали многим пословањима, а многи Европљани су имали свакодневни контакт са темпларском мрежом, као што је рад на фарми или винограду у власништву Темплара или користећи ред као банку у којој се могу чувати личне вриједности. Ред још увијек није био подређен мјесној власти, што га је чинило „државом у држави” — њихова стајаћа војска, иако више није имала добро дефинисану мисију, могла је пролази слободно кроз све границе. Ово стање појачало је тензије са појединим европским племством, посебно пошто су Темплари указивали на интерес оснивања сопствене монашке државе, као што су Тевтонци урадили у Пруској[49] и Хоспиталци на Родосу.[57] Хапшења, оптужбе и распуштање Уреди Нови папа Климент V, са сједиштем у Авињону у Француској, послао је писма 1305. и великом мајстору Темплара Жаку де Молеу и великом мајстору Хоспиталаца Фулку де Вилареу како би разговарали о могућем спајању два реда. Ни један ни други нису ту идеју сматрали прихватљивом, али је папа Климент устрајао и позвао оба велика мајстора у Француску 1306. како би разговарали о том питању. Де Моле је први стигао почетком 1307, али је де Виларе одлагао долазак неколико мјесеци. Док су чекали, де Моле и папа Климент разговарали су о кривичним пријавама које је двије године раније поднио протјерани Темплар и о којима су разговарали француски краљ Филип IV и његови министри. Генерално су се сложили да су оптужбе лажне, али папа Климент послао краљу Филипу писани захтјев за помоћ у истрази. Према појединим историчарима, краљ Филип, који је већ био у великим дуговима према Темпларима због ратова против Енглеске, одлучио је да искористи гласине у своју корист. Почео је да врши притиске на цркву како би предузели мјере против реда, као начин да се ослободи дугова.[58] Самостан Христов у Томару у Португалији. Изграђен 1160. као упориште Темплара, а касније је постао сједиште преименованог реда Христова. Проглашен је Свјетском баштином Унеска 1983. године.[59] У зору у петак, 13. октобра 1307. (датум понекад повезан са поријеклом сујеверја на петак 13.)[60][61] краљ Филип IV је наредио да се истовремено ухапсе де Моле и многи други француски Темплари. Хапшење је почело са фразом: „Бог није задовољан, у краљевству имамо непријатеље вјере” (франц. Dieu n`est pas content, nous avons des ennemis de la foi dans le Royaume).[62] Изнијете су тврдње да су током церемоније пријема, регрути су били принуђени да пљују на крст, негирају Христоса и непристојно се љубе; такође су оптужени за обожавање идола, а сматрало се да је ред подстицао хомосексуалну праксу.[63] Ови наводи су, међутим, били високо политизовани без икаквих стварних доказа.[64] Ипак, Темплари су оптужени за бројна друга кривична дјела као што су финансијска корупција, превара и утаја.[65] Многи оптужени признали су ове оптужбе под мучењем (иако су Темплари порицали мучење у писменим признањима), а њихова признања, иако добијена под принудом, изазвала су скандал у Паризу. Затвореници су морали признати да су пљували на крст: „Ја, Рајмон де Ла Фер, 21 годину стар, признајем да сам три пута пљунуо на крст, али само из уста, а не из срца” (франц. Moi, Raymond de La Fère, 21 ans, reconnais que [j`ai] craché trois fois sur la Croix, mais de bouche et pas de cœur). Темплари су оптужени за идолопоклонство и сумњало се да су обожавали или лик познат као Бафомет или мумифицирану одсјечену главу коју су опоравили, а поред многих артефакта, многи научници вјерују да су се у њиховом првобитном сједишту на Храмовој гори налазиле мошти Светог Јована Крститеља.[66] Повлачећи се под Филиповим захтјевима, папа Климент је 22. новембра 1307. издао папску булу Pastoralis praeeminentiae, којом је свим хришћанским монарсима у Европи наложено да ухапсе све Темпларе и заплијене њихову имовину.[67] Папа Климент позвао је на папска саслушања како би се утврдила кривица или невиност Темплара, а једном ослобођени од тортуре инквизитора, многи Темплари одустали су од својих признања. Неки су имали довољно правног искуства да се бране на суђењу, али 1310. именовао је Санског надбискупа Филипа де Марињи да води истрагу, Филип је блокирао овај покушај, користећи претходно изнуђена признања да десетине Темплара спали на ломачи у Паризу.[68][69][24] Уз Филипа који је пријетио војном акцијом, осим ако папа не удовољи његовим жељама, папа Климент је коначно пристао да распусти ред, позивајући се на јавни скандал који је изазван признањима. На Вјенском сабору 1312, издао је низ папских була, укључујући Vox in excelso, којом је јавно распуштен ред, и Ad providam, којом је већина темпларских добара предата Хоспиталцима.[70] Спаљивање Темплара на ломачи. Што се тиче вођа реда, старији велики мајстор Жак де Моле, који је под притиском мучења признао кривицу, своје признање је касније повукао. Жофроа де Шарнеј, прецептор Нормандије, такође је повукао своје признање и инсистирао на својој невиности. Обојица су проглашени кривима за поновљену јерес и осуђени да се живи спале на ломачи у Паризу 18. марта 1314. године. Де Моле је наводно остао пркосан до краја, тражећи да га вежу на такав начин да буде окренут према катедрали Нотр Дам и да му руке држи спојене током молитве.[71] Према легенди, из пламена је викао да ће га и папа Климент и краљ Филип ускоро срести пред Богом. Његове стварне ријечи забиљежене су на пергаменту: „Бог зна ко је погријешио и згријешио. Ускоро ће се догодити несрећа онима који су нас осудили на смрт” (франц. Dieu sait qui a tort et a péché. Il va bientot arriver malheur à ceux qui nous ont condamnés à mort).[62] Папа Климент је преминуо мјесец дана касније, а краљ Филип је страдао несрећним случајем током лова прије краја године.[72][а][б] Преостали Темплари широм Европе или су ухапшени и суђено им је под папском истрагом (са скоро ниједним осуђеним), апсорбовани су у друге католичке војне редове или су пензионисани и дозвољено им је да мирно проживе остатак живота. Папским декретом, имовина Темплара пренијета је на Хоспиталце, осим у краљевинама Кастиљи, Арагону и Португалији.[21] Португалија је била прва европска земља у којој су се населили, а то се догодили само двије или три године након оснивања реда у Јерусалиму.[76][77] Португалски краљ Динис одбио је да гони и мучи бивше витезове, што се дешавало у свим осталим сувереним државама под утицајем Католичке цркве. Под његовом заштитом, темпларска организација мијења име, из „Витезови Темплари” у Ред Христов и такође паралелном Врховном реду Христовом Свете столице; оба реда се сматрају наследницима Темплара.[77][78][79][80][81][82][83][84][85] Шинонски пергамент Уреди Главни чланак: Шинонски пергамент У Ватиканској тајној архиви Барбара Фрале је септембра 2001. пронашла документ познат као Шинонски пергамент који датира из периода 17—20. августа 1309, очигледно након што је похрањена на погрешном мјесту 1628. године. Запис говори о суђењу Темпларима и указује да је папа Климент ослободио све Темпларе гријеха јереси 1308. прије него што је ред формално расформирао 1312. године,[86] као и други Шинонски пергамент од 20. августа 1308. упућен краљу Филипу IV, у којем је наведе да су сви Темплари који су признали јерес „враћени тајнама и у јединство Цркве”. Други Шинонски пергамент добро је познат историчарима,[87][88][89] а објавили су га Етјен Балус 1693.[90] и Пјер Дупуи 1751. године.[91] Тренутни став Римокатоличке цркве је да је средњовјековни прогон Темплара био неправедан, да ништа није суштински погрешно са редом и његовом владавином, а да је папа Климент на уступке био приморан под притиском јавног скандала и доминантног утицаја краља Филипа IV, који је био Климентов рођак.[92][93] Насљеђе Уреди Главни чланак: Списак мјеста повезаних са Темпларима Темпл црква у Лондону. Као капела Новог храма у Лондону, била је мјесто свечаности темпларске иницијације. У данашње вријеме дио је парохијске цркве Мидл и Инер Темпла, два од Судска ина, и популарна је туристичка одредница. Са својим војним мисијама и обимним финансијским средствима, Темплари су финансирали велики број грађевинских пројеката у Европи и Светој земљи. Многе од ових грађевина и даље постоје. Многа мјеста у свом називу садрже ријеч Темпл, јер вишевјековне повезаности са Темпларима.[94] Нпр, неки од темпларских посједа у Лондону су касније изнајмљене адвокатима, што довело до назива капије Темпл бар и метро станице Темпл. Два од четири Судска ина који могу позвати своје чланове да поступају као баристери јесу Инер Темпл и Мидл Темпл, а цјелокупна област је позната као Темпл.[95] Особити архитектонски елементи темпларских грађевина укључују употребу слике „два витеза на једном коњу”, приказујући сиромаштво витезова, и округле грађевине дизајниране да подсјећају на цркву Васкрсења Христовог у Јерусалиму.[96] Савремене организације Уреди Витезови Темплари су распуштени Повељом Католичке цркве 1309. године; са сузбијањем реда, одређени број Темплара придружио се новооснован Реду Христовом, који је ефикасно окупио Темпларе и њихова својства 1319, нарочито у Португалији.[97][98] Прича о прогону и изненадном распуштању тајанствених, али моћних средњовјековних Темплара привукла је многе друге скупине да искористе наводне везе с њима као начин за побољшање сопствене слике и стварање мистерије.[99] Осим Реда Христа,[97][98] не постоји јасна историјска веза између Темплара и било које друге савремене организације, од којих је прва јавно настала у 18. вијеку.[100][101][102][103] Католички темплари Италије Уреди Главни чланак: Католички темплари Италије Ред Христов Уреди Детаљније: Ред Христов и Историја Реда Христовог Након распуштања Темплара, Ред Христов је успостављен 1319. и окупио је многе Темпларе у својим редовима, заједно са темпларским посједима у Португалији.[97][98] Сједиште реда постао је замак у Томару, бивши темпларски замак.[97] Трезвењачки покрет Уреди Главни чланци: Међународна организација добрих Темплара и Темплари части и умјерености Многе трезвењачке организације назвале су се по Реду Темплара, цитирајући увјерење да прави Темплари „пили кисело млијеко, али су зато водили ’велики крсташки рат’ против ’ужасног порока’ алкохола”.[104] Највећа међу њима јесте Међународна организације добрих Темплара, која се проширила широм свијета након што успостављена у 19. вијеку и наставила се даље залагати за апстиненцију од алкохола и других дрога; међу други редови у овој традицији су Темплари части и умјерености, који су широко распрострањени у Скандинавији.[104][105] Самозвани витешки редови Уреди Суверени војни ред Витезова Храма Јерусалимског самозвани је витешки ред успостављен 1804. и „који је УН акредитовао као невладину организацију (НВО) 2001. године”.[106] Екуменски је по томе што у своје редове прима хришћане многих конфесија. Оснивач реда, Бернар-Ремон Фабр-Палапра, израдио је Ларменијеву повељу реда како би га покушао повезати са првобитним католичким хришћанским војним редовима.[107] Слободни зидари Уреди Главни чланак: Витезови Темплари (слободно зидарство) Слободно зидарство је укључило симболе и ритуале неколико средњовјековних војних редова у бројна слободнозидарска тијела најкасније од 18. вијека.[6] То се може видјети у Црвеним крсту Константина, који је инспирисан Константиновским редом Светог Георгија; Малтешки ред инспирисан је Хоспиталцима; а Витезови Темплари су инспирисани Темпларима. Малтешки ред и Темплари карактерише јоркширки обред. Једна теорија о поријеклу слободног зидарства, тврди да поријекло води непосредно од историјских Темплара кроз његове посљедње чланова из 14. вијека, који су се наводно склонили у Шкотску и помогли Роберту Брусу у његовој побједи у Бенокберну. Ову теорију обично одбијају сва слободнозидарска тијела[108] и историчари због недостатка доказа.[109][110] Савремена популарна култура Уреди Главни чланак: Темплари у популарној култури Темплари су постали повезани са легендама о тајнама и мистеријама које постоје од давнина. Гласине су кружиле чак и за вријеме самих Темплара. Масонски писци додали су сопствене спекулације у 18. вијеку, а даља измишљена уљепшавања додата су у популарним романима као што су Ајванхо, Фукоово клатно и Да Винчијев код,[6] савременим филмовима као што су Национално благо, Посљедњи темплар и Индијана Џоунс и посљедњи крсташки поход, телевизијским серијама Пад витеза, као и видео-играма као што су Broken Sword, Deus Ex, Assassin`s Creed и Dante`s Inferno.[111] Почетком шездесетих година 20. вијека, било је спектакуларних популарних публикација које су говоре о темпларском раном заузимању Храмове горе у Јерусалима и нагађања о томе које су реликвије Темплари тамо могли пронаћи, као што је потрага за Светим гралом или Завјетним ковчегом[112] или историјска оптужба за идолопоклонство (Бафомет) трансформисана у контекст „врачања”.[113] Повезивање Светог грала са Темпларима има претходника у фикцији 12. вијека; у Парцифалу Волфрама фон Ешенбаха витезове који чувају краљевство Грала назив templeisen, очигледно свјесна фикционализација templarii.[114][115] Не постоје докази о било каквој стварној вези историјских Темплара са Гралом, нити било каква тврдња било ког темплара да је открио такву реликвију.[116] Напомене

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Počeci srpskog profesionalnog nacionalnog pozorišta Petar Marjanovic Petar Marjanović (Beograd, 18. oktobar 1934 – Beograd, 21. novembar 2020) bio je srpski teatrolog, istoričar pozorišta, dramaturg i univerzitetski profesor. Marjanović je bio dugogodišnji profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Petar Marjanović Petar Marjanovic.tif Petar Marjanović Rođenje 18. oktobar 1934. Beograd, Kraljevina Jugoslavija Smrt 21. novembar 2020. (86 god.) Beograd, Srbija Polje teatrologija Škola Filološki fakultet u Beogradu Institucija Fakultet dramskih umetnosti Nagrade - Četiri Sterijine nagrade Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Bgdu 2003. Lovorov venac Pozorišnog muzeja Vojvodine 2005. -Zlatna plaketa za životno delo Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Novom Sadu 2006. Biografija Obrazovanje i prvi poslovi Njegov otac Dragutin je bio činovnik, a majka Smilja, rođena Popović iz Novog Sada, bila je sestra operskog pevača Vlade Popovića.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu 1953. godine, a diplomirao je na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu, februara 1959. godine. U toku studija dobio je dve nagrade za književnu i pozorišnu kritiku (Brankovu nagradu Matice srpske 1957. i prvu nagradu na konkursu Ateljea 212 za amatersku pozorišnu kritiku 1958. za tekst: Koraci u drugoj sobi Miodraga Pavlovića).[2] Postdiplomske studije je završio na Filološkom fakultetu u Beogradu. Magistarsku tezu: Beogradska pozorišna kritika u periodu od 1918. do 1932. odbranio je 1966. godine, a 1973. godine brani doktorsku disertaciju pod nazivom: Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu od 1861. do 1868. Ova disertacija je prva takva studija o Srpskom narodnom pozorištu. Objavljena je u knjizi koja je naišla na izuzetno povoljan prijem kod kritike, i to u jugoslovenskim razmerama.[3] Počevši od 1960. godine, celu deceniju je radio je u novinsko-izdavačkim preduzećima: Jugoslavija i Turistička štampa.[1] U periodu od (1970. do 1975) bio je dramaturg Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kao dramaturg SNP zalagao se za izvođenje dela savremenih jugoslovenskih, naročito lokalnih – novosadskih dramskih pisaca, angažovanije okrenutih publici, što je rezultiralo povećanim brojem gledalaca.[1] . Za scenu je: priredio puno odlomaka iz srpske dramske književnosti 18. i 19. veka: Javlenija i pozorja (1971) i Laza Kostić među javom i med’ snom (1991); dramatizovao je (sa Želimirom Oreškovićem) prozu Milana Kundere Simpozijum ili o ljubavi (1970), Roman o Londonu Miloša Crnjanskog (1987) i Očevi i oci Slobodana Selenića (1991); adaptirao je za scenu (sa Želimirom Oreškovićem) Nagraždenije i nakazanije i Slepi miš Joakima Vujića (1971) i sa Vladom Popovićem sačinio scensku panoramu Novosadska promenada (1973), izvedenu više od sto puta. Nastavni rad Za docenta Akademije umetnosti u Novom Sadu izabran je 1975. godine. Status vanrednog profesora dobio je 1980, a redovnog 1985. godine za predmet Istorija jugoslovenske drame i pozorišta. Na Dramskom odseku Akademije predavao je Uvod u teatrologiju. Redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu postao je 1992. godine što je ostao do penzionisanja 2001. Tu je predavao: Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame na drugom stepenu studija i Uvod u teatrologiju na magistarskim studijama. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je šef Katedre za teoriju i istoriju, glavni urednik Zbornika radova FDU 1997/98. i nosilac naučnog projekta Teatrološka i filmološka istraživanja. Kao profesor emeritus nastavio je da predaje Uvod u teratrologiju na FDU u Beogradu do 2009. godine i Istoriju jugoslovenske drame i pozorišta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu do 2004. godine. Na Interdisciplinarnim magistarskim studijama Univerziteta u Beogradu (Grupa za višemedijsku umetnost) kao gost je predavao Osnove različitih umetnosti (pozorište) 2003/04. i 2005/06, a na Akademiji umetnosti u Tuzli postdiplomcima Uvod: u teatrologiju 2006. i 2009.[2] Korice Marjanovićeve knjige Radovi i članci Prve književne radove objavio je još kao student 1954. godine, a prve napise sa pozorišnim temama u novosadskom časopisu za pitanja scenske umetnosti: Naša scena 1958. godine. Sveukupno je objavio više od tri stotine studija, rasprava, ogleda, pozorišnih kritika, feljtona i članaka u listovima i časopisima: Savremenik, Zborniku Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Delo, Letopis Matice srpske, Književne novine, Scena, Prolog, Pozorište (Tuzla), Teatron, Politika, Teatar (Moskva), Dialog (Varšava) i drugim domaćim i stranim listovima i časopisima.[3] U listu Srpskog narodnog pozorišta Pozorište, u periodu od 1969. do 1976. godine objavio je oko šezdeset zapaženih priloga sa tematikom iz života i rada Srpskog narodnog pozorišta. Štaviše, dok je bio dramaturg Srpskog narodnog pozorišta, bio je u redakciji ovog lista, a saradnju sa ovom kućom nastavio je i kasnije kao član Izdavačkog saveta i kao pisac recenzija za knjige u izdanju SNP [2] Odgovorni urednik časopisa Sterijinog pozorja Scena bio je od 1970. do 1974. godine, a njen glavni urednik od 1975. do 1990. godine. Pozorišni kritičar Politike bio je od 1980 do 1982. godine.[3] Autorski i priređivački rad Autorske knjige: Pozorišne teme (1968), Umetnički razvoj Srpskog narodnog pozorišta 1861 – 1868 (1974), Očima dramaturga (1979), Jugoslovenski dramski pisci HH veka (1985), Novosadska pozorišna režija 1945 – 1974 (1991), Crnjanski i pozorište (1995), Srpski dramski pisci HH stoleća (1997, drugo dopunjeno izdanje 2000) i Pozorište ili usud prolaznosti (2001). Zajedno sa Božidarom Kovačekom, Dušanom Mihailovićem i Dušanom Rnjakom, objavio je knjigu O teatarskom delu Joakima Vujića (1988). Korice Marjanovićeve knjige Priredio za štampu: Anthology of Works by Twentieth Century Yugoslav Playwrights (selected and commented), I (1984), II (1985), Posrbe, Srpska književnost – Drama (1987), Komedije i narodni komadi HIH veka, Srpska književnost – Drama (1987), Pozorište i vlast u Jugoslaviji (1944 – 1990) – „druga strana medalje“ – obračuni i zabrane (1990) i Stevan Šalajić (2001). Saradnik pri projektima enciklopedija Sedamnaest njegovih tekstova o južnoslovenskom pozorištu i drami nalazi se u: Dictionnaire encyclopedique du theatre (Larousse, Paris 1998) i opsežan tekst o pozorištu i drami u Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) nalazi se u The World Encyclopedia of Contemporary Theatre (Routledge, London – New York, 1994). U Istoriji srpske kulture autor je teksta Pozorište (izdanje postoji na srpskom 1994, češkom 1995. i dva izdanja su na engleskom jeziku iz 1995. i 1999). Tekstovi su mu objavljivani u Francuskoj, Engleskoj, Italiji, Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj i u svim bivšim jugoslovenskim republikama i regionu.[3] Stil Pristup Petra Marjanovića teatrološkim istraživanjima kao i pisanje ogleda i naučnih radova bilo je sasvim originalno i drugačije od dotadašnjih autora. Naime, uz veliku studioznost i dobru informisanost, putem nedvosmislenog, jasnog stila i izraza, nauku o književnim delima provlači kroz prizmu teatrologije, odnosno, polazište njegove analize jeste pogled na dramu koja nije samo književni rod, već je sagledava kroz scenska svojstava samog dela.[1] Nagrade Četiri Sterijine nagrade; Nagrada za naročite zasluge – za dugogodišnji uređivački rad u časopisu Scena 1991; Za knjigu: Srpski dramski pisci XX stoleća (Matica srpska, Fakultet dramskih umetnosti Beograd, Akademija umetnosti Novi Sad, 1997); Za knjigu ogleda: Pozorište ili usud prolaznosti / Studije i ogledi iz teatrologije (FDU Beograd, Institut za pozorište, film, radio i televiziju i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd 2001); Za knjigu: Počeci srpskog profesionalnog nacionalnog pozorišta (Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad 2009).[4] Velika plaketa sa poveljom Univerziteta umetnosti u Beogradu 2003, Lovorov venac Pozorišnog muzeja Vojvodine 2005, Zlatna plaketa za životno delo Udruženja univerzitetskih profesora i naučnika Srbije u Novom Sadu 2006.[2] Na dodeli Lovorovog venca, nagradi koju mu je dodelio Pozorišni muzej Vojvodine, kao obrazloženje za dodelu, o laureatu je rečeno sledeće: `Veliki poznavalac prirode i suštine pozorišta, on je u svom teatrološkom delanju uvek težio naučnoj istini i bio savestan i pouzdan istraživač, analitičar i kritičar prošlosti i današnjeg trenutka srpskog pozorišta. Njegov rad odlikuju naučna zasnovanost, studioznost i preciznost, iskustvena mudrost, istinoljubivost, čistota jezičkog izraza, jednostavnost, jasnost i preciznost u izlaganju.`

GEORGIJE FLOROVSKI ruski intelektualac i pravoslavni bogoslov Istina, Beograd/ Šibenik, 2013. 503 strana. Očuvana. У библиотеци „Савремено богословље“ издавачке куће „Истина“ Далматинске епархије и по благослову њеног епархијског архијереја г. Фотија, изашло је ово, можемо рећи, капитално дело о Георгију Флоровском. Са енглеског су књигу превеле Наташа Б. Колунџић и сестринство манастира Тројеручице – Шибеник, на чијем изванредном преводу и овом приликом благодаримо. Поред предговора уредника Ендрју Блејна из Финске, књига садржи опсежан животопис овог православног философа, историчара и богослова, и при том је обрађен његов животни пут у Русији (1983 – 1920), Европи (1920 – 1948) и Америци (1948 – 1979), док су у додатку донети радови Марка Рифа („Искушења и расцепи: Георгије Флровски као руски историчар“) и Џорџа Х. Вилијамса („Неопатристичка синтеза Феорфија Флоровског“). Библиографија радова овог незаобилазног руског интелектуалца донета је на страницама 447 – 501, фототипски пренето из оригиналног издања и отуда не садржи све библиографске јединице објављених радова, посебно не на српском језику. Рецимо, нема назнаке да је његову студију „Очев дом“ још пре Другог светског рата превео о. Јустин Поповић, а посебно што је у последње време овај теолог много превођен и објављиван у часописима, па је присутан и у интернету. Нема назнака да је Путеве руског богословља својевремено превео Еп. Данило (Крстић), а Источне оце IV века превео је Дејан Ј. Лучић у редакцији превода Епископа будимског Данила (1997. г., објављено у Паризу 1931.г.), као ни да је протојереј Миливој Р. Мијатов превео Источне оце од V до VIII века (1998.г., објављено на руском1933.г.) или Александар Ђаковац - Богословске студије (2013. г.). Ту се налазе и преводи дела Хришћанство и култура (превео Дејан Аничић 1995.г.), Критика недостатка занимања за догмате међу руским православним верницима (превод Ивице Чаировића). Преведено је и дело Екуменски дијалог: теологија и историја (2015.г.), Теологија и историја: Црква и царство (2016.г.). Не можемо навести све чланке који су до сада објављени на нашем језику. Писац ових редова је превео једну свеску из комплетних дела Георгија Фловровског објављених у издању познате издавачке куће Nordland Publishing Companу у САД (дело ће објавити Православни богословски факултет св. Василија Острошког у Фочи). Дело пред нама није класична биографија у којој се излажу подаци из живота писца уз навођење његових кључних дела, одн. није то библиографија. У књизи има много навода из самих дела, па се може стећи добар увид у ширину ауторових интересовања на разним богословским пољима, првенствено из руског богословља, па и оног које се односи на савремена међухришћанска, одн. екуменска питања. Имамо на уму и чињеницу да је овај руски философ – богослов држао кључно предавање на оснивачкој скупштини Светског савета Цркава у Амстердаму 1948.г. Није без разлога епископ будимски Данило (Крстић) назвао свог ментора на докторским студијама на Харварду „васељенским протојерејем“. Као професор Богословске академије Светог Владимира у Њујорку Флоровски је учествовао у раду многих екуменских скупова, на којима је држао предавања или жустро учествовао у дискусијама сведочећи православно учење. Читалац се може дивити вредноћи овог богослова и верности црквеном, светоотачком предању. Флоровски је једноставно отшкринуо вратнице у дубинске ризнице православног светоотачког богословља пред протестантским светом који је био скоро занемарио ову заједничку платформу са које се може кретати у неговању хришћанског јединства. Постављање Георгија Флоровског за професора на Харварду 1956.г. (где је само годину дана раније био постављен угледни немачки теолог Паул Тилих, којег сам слушао на својим последипломским студијама на Институту за више богословске студије у Босеу код Женеве!), добрим делом је допринело јачању програма ове високе богословске школе усмереног према православном богословљу. Овде је отац Георгије делао као професор историје Источне Цркве, док је раније предавао на Кембричком универзитету или још раније на Академији Светог Сергија у Паризу. У Харварду је овај врли црквени посленик предавао и литургику, хришћанску духовност и патристику. Можемо претпостављати колику је ерудицију овај Рус пројављивао пред својим слушаоцима! На једном примеру показаћемо шта значи учешће у међухришћанским, одн. екуменским скуповима на примеру о. Георгија. На заседању Централног одбора Светског савета цркава у Сент Ендрјусу 1960. г., захваљујући залагањима овог православниг богослова, прихваћено је да Основица коју треба да прихвате и потпишу нове цркве чланице ССЦ буде проширен с два додатка: „према Светом Писму“ и уз навођење Лица Свете Тројице поименично, а не само: „који верују у Свету Тројицу“. Овиме је наглашен, с једне стране, ауторитет Библије за све хришћане, а другом одредбом, тројичном формулом: „једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа, истакнут је христолошки фокус Основице , па тако она и дан-данас гласи: „Светски савет Цркава је заједница Цркава које, према Светом Писму, исповедају Господа Исуса Христа као Бога и Спаситељам, па стога настоји да заједнички испуни свеопшти позив на славу једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа“. Наредне године, на заседању Треће скупштине у Њу Делхију, кад је Руска Православна црква постала чланица овог међуцрквеног тела, заједно са другим источноевропским помесним Црквама (Српска Црква се учланила као последња, тек 1966.г.), око 90% делегата је гласало за нову формулацију, што је било довољно за њено усвајање (стр. 177). О. Георгије је на ранијем заседању Централног одбора дефинисао и бранио изјаву: „Светски савет Цркава није и никада не сме бити Суперцрква“, он нема сопствену еклисиологију и његов циљ је да „Цркве ступе у живи однос“. И ово редефинисарање улоге ССЦ прихваћено је такође у Њу Делхију. На другом скупу, Комисије за веру и црквено устројство, захваљујући богословском заузимању и угледу Флоровског, у завршеном документу је стајало: „Савет није Црква, нити тежи да то буде“, већ се „нуди као слуга Црквама и као слуга Цркве“ (стр. 180). Док ово бележимо, морамо се запитати да ли су и наши богослови, учесници међухришћанских богословских скупова схватали да морају сведочити своју веру пред инославнима и да треба да отварају ризнице истинског богословља? Или је њихово учешће било свођено на пуко присуствовање у смислу да је то „нешто протестантско“, па се не треба ни мешати у дискусије. О. Флоровски није тако мислио, па се може назвати православним мисионаром – богословом у инославном богословском свету. Флоровски је писао сажето. Једном је отворено говорио о својој ерудицији: „ Путеви су могли имати шеснаест томова да није било мог сажетог стила“. У области библиографије огромно знање и памћење били су општепознати и од велике помоћи, што могу посведочити многи билиотекари, научници и студенти. „Могао вам је навести дела за која нико није знао ни да постоје“ (стр. 269). „Једнако задивљујући аспект ума оца Георгија Флоровског била је његова способност за анализу и синтезу. Умом је проницао у унутрашњу структуру и срж ствари и, након што би је изнашао, разумео би је и дао облик њеном сушштинском значају“ (стр. 270). Цитира се доскорашњи архиепископ кентерберијски Роуен Вилијамс, иначе добар познавалац руског богословља, који је за Флоровског рекао да „он није ходајући уџбеник, већ оригинални и радикални ум“. Џорџ Х. Вилијамс обрађује тему неопатристичке синтезе Георгија Флоровског на стр. 373 – 443. Занимљиво је приметити и то да аутор овог стручног рада напомиње да му је при изради ове јединице, иначе темељне теме руског богослова, а и његов је израз, терминус техникус, неопатристичке синтезе, помогао и наш теолог – др Данило Крстић, који је зацело изванредно познавао учење свога професора. Препоручујемо да се ова студија добро проучи, Неопатристичка синтеза је значила преобликовање учења Отаца од четвртог до краја осмог века. Зато за Флоровског „потпуни библијски или хришћански јелинизам представља период завршене патристичке синтезе“ (стр. 379). Џ. Вилијамс излаже увиде Флоровског на ову тему у подељцима: 1) Твар и тварност: „Аскетски подвиг“, 2) Христологија и иконографија, 3) Искупљење и спасење: обожење, 4) Есхатологија, 5) Црква, 6) Свето Писмо, Предање и историја, 7) Црква и свет. Књигу о Флоровском могу читати и богословски неупућена лица, и уверени смо да ће многима од њих помоћи да почну читати и саме радове овог истакнутог руског интелектуалца који је пронео бакљу православног богословља у западни свет као нико пре њега. протођакон Радомир Ракић

Nova, nekorišćena Roman Jakobson, K. Pomorska - RAZGOVORI Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 1998. god. Broširan povez, 19,5 cm. 228 str. Roman Osipovič Jakobson Roman Osipovič Jakobson (rus. Roman Osipovič Яkobson; Moskva, 23. oktobar 1896 — Boston, 18. jul 1982) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Život i rad Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doselјenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije. Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlјu i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijatelјuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavlјanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispolјava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Nјujorku, gde takođe nastavlјa druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Nјegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošilјalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavlјena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uklјučena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Nјegove zasluge u lingvistici su postojale i na polјu morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu. Bibliografija R. Jakobson “Remarques sur l`evolution phonologique du russe compare a celle des autres langues slaves”. Prague, 1929 R. Jakobson “ Child Language, Aphasia and Phonological Universals, 1941 R. Jakobson “Style in Language, ed. Thomas Sebeok, 1960 R. Jakobson “Selected Writings, ed. Stephen Rudy, The Hague, Paris, Mouton in 6 volumes: 1.Phonological Studies, 1971 2. Word and Language, 1971 3. The Poetry of Grammar and the Grammar of Poetry, 1980 4. Slavic Epic Studies, 1966 5. On Verse, Its Masters and Explores, 1978 6. Early Slavic Paths and Crossroads, 1985 R. Jakobson “Questions de poetiqe, 1973 R. Jakobson “Verbal Art, Verbal Sign, Verbal Time (ed. Krystyna Pomorska and Stephen Rudy), 1985 R. Jakobson “Six Lectures of Sound and Meaning, 1978 R. Jakobson “The Framework of Language, 1980 R. Jakobson “Halle M., Fundamentals of Language, 1956 R. Jakobson “Waugh L., The Sound Shape of Language, 1979 R. Jakobson “Pomorska K., Dialogues, 1983 x2

Nova, nekorišćena Roman Jakobson, K. Pomorska - RAZGOVORI Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 1998. god. Broširan povez, 19,5 cm. 228 str. Roman Osipovič Jakobson Roman Osipovič Jakobson (rus. Roman Osipovič Яkobson; Moskva, 23. oktobar 1896 — Boston, 18. jul 1982) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Život i rad Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doselјenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije. Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlјu i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijatelјuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavlјanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispolјava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Nјujorku, gde takođe nastavlјa druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Nјegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošilјalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavlјena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uklјučena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Nјegove zasluge u lingvistici su postojale i na polјu morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu. Bibliografija R. Jakobson “Remarques sur l`evolution phonologique du russe compare a celle des autres langues slaves”. Prague, 1929 R. Jakobson “ Child Language, Aphasia and Phonological Universals, 1941 R. Jakobson “Style in Language, ed. Thomas Sebeok, 1960 R. Jakobson “Selected Writings, ed. Stephen Rudy, The Hague, Paris, Mouton in 6 volumes: 1.Phonological Studies, 1971 2. Word and Language, 1971 3. The Poetry of Grammar and the Grammar of Poetry, 1980 4. Slavic Epic Studies, 1966 5. On Verse, Its Masters and Explores, 1978 6. Early Slavic Paths and Crossroads, 1985 R. Jakobson “Questions de poetiqe, 1973 R. Jakobson “Verbal Art, Verbal Sign, Verbal Time (ed. Krystyna Pomorska and Stephen Rudy), 1985 R. Jakobson “Six Lectures of Sound and Meaning, 1978 R. Jakobson “The Framework of Language, 1980 R. Jakobson “Halle M., Fundamentals of Language, 1956 R. Jakobson “Waugh L., The Sound Shape of Language, 1979 R. Jakobson “Pomorska K., Dialogues, 1983

Lepo očuvano Delo, 1988, DEKADENCIJA DELO, mart-april 1988, broj 3-4. 360 strana. PAUL BOURGET Teorija dekadencije 2 FRIEDRICH NIETZSCHE Slučaj Wagner (odlomak) HORST BAIER Društvo — duga senka mrtvog boga Friedrich Nietzsche i nastajanje sociologije iz duha 11 decadence VLADIMIR JANKELEVIČ Dekadencija KOENRAAD W. SWART Fin de siecle MICHEL DECAUDIN Definisati dekadenciju JEAN-FRANCOIS LYOTARD Povećati dekadenciju istinitog MILORAD BELANČIĆ Poreklo dekadencije PIERRE-ANDRE TAGUIEFF Beleške o povratku dekadencije. Post-modernistički individualizam kao dekor GUY SCARPETTA Kraj epoha avangardi i dekadencija GIANNI VATTIMO Smrt ili sumrak umetnosti SLOBODAN BLAGOJEVIĆ Konzervatizam ALAIN FLINKIELKRAUT Sharespeare vredi koliko i par čizama DRAŽEN KATUNARIĆ Kuća dekadencije ANONIM (OKO 1988) U ime kraja veka HAMDIJA DEMIROVIĆ Rječnik dekadencije JACQUES PLOWERT Mali glosar JEAN-MICHEL PALMIER Ekspresionizam, degenerisana umetnost Organicizam, ideologije, dekadencija VLADIMIR VOJNOVIČ Moskva 2042 MARIJA JANJION Krstaški pohod nevinih Dekadencija (fran. dékadence, opadanje) općenito: izrođavanje, postepeno nestajanje energije, stvaralačke moči, simptom propadanja, iscrpljenja ili rasula, nazadovanje. Dekadencija je pojam kojim se opisuje postepeno propadanje ili slabljenje nekog pojedinca, organizacije, kulture, društva ili civilizacije izazvano pretjeranom uživanju u luksuzu, te zajedno sa njim vezanom gubitku nekadašnjih moralnih i drugih temeljnih načela. Koncept je popularnost stekao u evropskoj historiografiji 18. vijeka kada se upravo kroz taj proces nastojala objasniti propast Rimskog Carstva, a potom i nestanak drugih nekoć moćnih država i civilizacija. Za razliku od tog uprošćenog tumačenja iluministi prosvjetiteljstvo) smatraju, poput Ch. Montesquieua da su bitni uzroci dekadencije defekne poliičke institucije koje dovode do propasti postojećih dobrih običaja i vrlina, a Rousseau je interpretira kao popratnu pojavu civilizacije koja je prirodnog čovjeka riješila njegove dobrote. Kasnije su taj termin preuzeli i ostali filozofi i sociolozi kako bi tumačili određene kulturne, društvene i druge procese u suvremenim zapadnim društvima. Različite socijalno-političke teorije smatraju dekadenciju određenih društvenih i ekonomskih formacija rezultatom nemoći vladajuće klase da u postojećim konzervativnim oblicima privrede organizira i razvija daljnji porast proizvodnje. Pojam dekadencije se krajem XIX. vijeka u Evropi počeo koristiti za književna i umjetnička djela postromantičarskog razdoblja, karakterizirane teorijom l`art pour l`arta (larpurlartizam Th. Gautiera) i subjektivnom pobunom pjesnika (Ch. Baudelaire, A. Rimbaud, P. Verlaine), ne kao odraz dekadencije društva već protiv vulgarnog utilitarizma i proračunatosti dehumaniziranog fin de sieclea Za tu vrstu umjetničke dekadencije karakteristična je deviza Th. Gautiera: `Istinski je lijepo samo ono što ne može služiti ničemu ... sve što je korisno ružno je.` Lomeći se često u protestu prema apsurdu konkretne životne egzistencije, ta se dekadencija gubi najčešće u egzotici, misticizmu, neuravnoteženosti,i boemstvu razočaranih `poetes maudits` što u svojim lucidnim bljeskovima nagovješćuju proročki simptomatično rasulo vrednota samozadovoljnog građanstva. U staroj grčkoj filozofiji Pironov skepticizam, u novijoj filozofiji Šopenhauerov pesimizam, a u novije doba pojedine teze egzistencijalima, predstavljaju filozofiju dekadencije. Niče je smatrao da je dekadencija uvijek rezultat opadanja u čovjeku ili nekom vremenu `volje za moć`, odnosno životnog elana uopće, a posljedica toga je nemoć stvaralasšva. Delo je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnih časopisa. Izlazio je jednom mesečno, od 1955.[1] do 1992. godine. Prvi urednik bio je Antonije Isaković, a kasnije su se smenjivali neki od najpoznatijih srpskih književnika tog vremena: Oskar Davičo, Muharem Pervić, Milosav Buca Mirković, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Bio je to avangardni časopis i u vreme socijalističkog režima u SFRJ često cenzurisan.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Časopis Delo počeo je da izlazi 1955. godine, u atmosferi znatno liberalnijeg duha nego što bi se to moglo očekivati u tadašnjem socijalističkom režimu. Dah promena okrenut zapadu strujao je celom beogradskom umetničkom scenom, pa taj avangardni trend prati i Delo. Već prvi broj, koji otvara Vasko Popa ciklusom „Igre”, predstavlja sliku njegove buduće programske koncepcije okrenute mlađim autorima, sklonijim modernijem duhu.[2] Uredništvo i saradnici[uredi | uredi izvor] Prvi je na mestu glavnog urednika Dela bio Antonije Isaković[1], a kasnije su se na mestu urednika smenjivali neki od najvećih srpskih pisaca tog vremena: od br. 1 (1961) Oskar Davičo, od br. 11 (1961) Muharem Pervić, od br. 5/6 (1980) Jovica Aćin i od br. 1 (1980) Slobodan Blagojević[3] Delo je imalo i impozantnu listu saradnika, a provokativnost je bila osnovna odlika svih njegovih urednika.[2] Antonije Isaković Antonije Isaković Oskar Davičo Oskar Davičo Muharem Pervić Muharem Pervić Jovica Aćin Jovica Aćin Sadržaj časopisa[uredi | uredi izvor] U Delu se, pre svega, negovala beletristika. U vreme Antonija Isakovića, kao odgovornog urednika, primetan je primat proze, romana i pripovetke nad poezijom, dok je kasnije slučaj bio obrnut. Žanr koji je ovaj časopis posebno negovao je esej, a književna kritika bila je zastupljena u obliku tekuće i retrospektivne. Delo nije zanemarivalo ni ostale vidove stvaralaštva. U njemu se pisalo o pozorištu, filmu i likovnoj umetnosti, a dozirana pažnja posvećivana je i takozvanoj društvenoj sferi, često u polemičnom tonu. Poseban pečat Delu dala su njegova dva poslednja urednika, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Univerzalne, a opet skrajnute teme, koje pokreću njih dvojica kod prvog su više težile erotskom, alternativnom i mističkom, dok su kod drugog sagledane kroz filozofski aspekt i naglašavanje marginalizovanih pojava, poput homoseksualnosti i ženskog pitanja.[2] Cenzura[uredi | uredi izvor] Časopis Delo često je bio na meti cenzora. Brojne sudske i personalne zabrane nisu bile slučajne. Najveća cenzura sprovedena nad ovim časopisom vezana je za 1968. godinu, u vreme kada je urednik bio Muharem Pervić. Veliki broj naručenih tekstova u vezi sa aktuelnim društvenim zbivanjima tada su potpisali autori poput Ljubomira Tadića, Simona Simonovića, Nikole Miloševića i drugih. Drugi slučaj zabrane odnosi se na „Leto moskovsko”, Mihajla Mihajlova, koji je zbog toga bio policijski isleđivan i na kraju zatvoren, dok je treći primer posebno zanimljiv, jer cenzuru broja izaziva kritički tekst na temu ondašnjeg društva, a napisao ga je Milorad Vučelić.[2] avangarda

Kao na slici Nemačka arhitektura ima dugu, bogatu i raznovrsnu istoriju kroz periode. Zastupljen je svaki veliki evropski stil od rimskog do postmoderne, uključujući i čuvene karolinške, romanske, gotske, renesansne, barokne, klasične i moderne građevine. Vekovi parčanja Nemačke na kneževine i kraljevstva uslovili su veliku regionalnu različitost i `lokalnu arhitekturu`. Ovo je prouzrokovalo heterogenu arhitekturu, različitu od grada do grada. Dok se ova raznolikost i dalje može prepoznati u malim gradovima, uništenje arhitektonskog nasleđa u većim gradovima u toku Drugog svetskog rata dovelo je do ponovne izgradnje koju karakteriše jednostavna modernistička arhitektura. Antička arhitektura[uredi | uredi izvor] Porta Nigra u Triru, jedna od najvećih arhitektonskih relikvija iz rimskog perioda Rimsko carstvo se nekada rasprostiralo preko velikog dela današnje Savezne Republike Nemačke i danas i dalje postoje tragovi od oko 100. do 150. godine pre nove ere, rimski limes, sistem za odbranu granica koji su koristili Rimljani, a u ovo doba označavao je i granice Rimskog carstva.[1] Pored građevina predviđenih za vojsku, kao što su utvrđenja i kampovi, Rimljani su gradili i druge objekte kao što su (rimska) kupatila, mostovi i amfiteatri. Trir, na obalama reke Mozel, najstariji je grad u Nemačkoj, velika metropola osnovana (ili čak i pre) 16. godine nove ere. Najpoznatija građevina iz tog perioda je verovatno Porta Nigra, najbolje očuvana gradska kapija. Ovde takođe postoje i ostaci termalnih banja, rimski most i rekonstruisana Konstantinova bazilika. Sa odlaskom Rimljana, njihova urbana kultura i arhitektura (npr. grejanje, prozori i staklo) nestali su sa teritorije Nemačke. Predromanika[uredi | uredi izvor] Opatija Lorš Predromanički period u zapadnoevropskoj umetnosti obično datira iz perioda pojave Merovinške dinastije (franačkih kraljeva) oko 500 godine ili iz perioda Karolinške renesanse (period Karolinga - pokrenut na dvoru Karla Velikog) u kasnom 8. veku, a traje sve do početka 11. veka - romaničkog perioda. Od zdanja iz ovog perioda sačuvana je opatija Lorš. Ovde se vidi kombinacija elemenata romanskog slavoluka (lučni oblik prolaza, polustubovi) sa teutoničkim nasleđem (neutemeljenim trouglovima na ukrasnim arkadama, polihromatsko zidarstvo). Jedna od najznačajnijih crkava u ovom stilu je crkva Svetog Mihaila u Hildeshajmu,[2] izgrađena između 1001. i 1031. godine pod rukovodstvom episkopa Bernarda od Hildeshajma (993—1022) kao kapela njegovog Benediktinskog manastira. Sagrađena je u otonskom stilu (ranoj renesansi). Otonska renesansa je niža renesansa u pratnji vlade prva tri cara Saksonske dinastije, sva tri sa imenom Oto: Oton I (936—973), Oton II (973—983) i Oto III (983—1002). Romanika[uredi | uredi izvor] Katedrala u Špejeru Period romanike, od 10. do ranog 13. veka, okarakterisan je polukružnim lukovima, robustnim izgledom, malim uparenim prozorima i kružnim svodovima. Mnoge nemačke crkve datiraju upravo iz ovog vremena, uključujući dvanaest Kelnskih crkava. Najvažnija građevina ovog perioda u Nemačkoj je katedrala u Špejeru. Ona je građena u fazama od oko 1030. godine, a u 11. veku bila je najveće zdanje hrišćanskog sveta i arhitektonski simbol moći salijske dinastije, dinastije četiri nemačka kralja (1024—1125). Katedrale u Vormsu i Majncu su drugi važni primeri romaničkog stila. Mnoge crkve i manastiri su osnovani u ovoj eri, posebno u Saksoniji-Anhalt. Rajska romanika se javlja na katedrali u Limburgu.[3] Od važnosti je još i crkva Svetog Servatijusa u Kvedlinburgu, i katedrala u Libeku, u Brunsviku, u Trijeru i Bambergu, čija se poslednja faza konstrukcije prenela na gotički period. Opatija Maulbron je smatrana za značajan primer `monaške arhitekture`. Sagrađena je između 12. i 15. veka i iz tog razloga sadrži i gotičke elemente. U 11. veku takođe je počela izgradnja brojnih zamkova, uključujući poznati zamak Vartburg, koji je kasnije proširen u gotičkom stilu. Gotika[uredi | uredi izvor] Kelnska katedrala Gotička arhitektura je cvetala tokom visokog i kasnog perioda srednjeg veka. Izrasla je iz romaničke arhitekture. Prve gotičke građevine u Nemačkoj bile su građene od oko 1230. godine, kao na primer Gospina crkva u Triru (1233—1283), koja je jedna od najvažnijih ranih gotičkih katedrala u Nemačkoj i spada pod arhitektonsku tradiciju francuske gotike.[4] Frajburška katedrala je sagrađena u tri faze, prvoj sa početkom 1120. pod vođstvom vojvode od Zehringena, drugoj iz 1210. godine i trećoj fazi 1230. godine. Od originalne zgrade danas su ostali samo temelji. Zapisano je da je imala kulu od 116 m, za koju je Jakob Burkhart tvrdio da je najlepša u hrišćanskoj arhitekturi. Kula je skoro kvadratne baze, a u njenom centru nalazi se galerija u obliku dvanaestostrane zvezde. Iznad galerije, kula je osmostrana i sužava se do vrha kule. Ovo je jedina gotska crkva (sa kulom) u Nemačkoj koja je sagrađena u srednjem veku (1330) i preživela bombaške napade novembra 1944. godine, kada su uništene sve kuće na istočnoj i zapadnoj strani pijace. Kategrala u Kelnu je, posle milanske katedrale, najveća gotska katedrala u svetu. Njena konstrukcija započela je 1248. i sa prekidima trajala do 1880. godine - period od preko 600 godina. Ona je 144,5 m duga, 86,5 m široka i njene dve kule su 157 m visoke.[5] Zbog svojih ogromnih kula, ona takođe ima najveću fasadu od svih crkava u svetu. Katedralski hor, mereno između stubova, takođe se razlikuje po najvećoj razmeri visini i širini od bilo koje srednjovekovne crkve, 3,6:1, prevazilažeći čak i katedralu u Bovi, koja ima malo viši svod.[6] Pijaca u Dornštetenu sa kućama u fahverku i srednjovekovnom crkvom Svetog Martina sa desne strane Fahverk je specifičan stil gotske arhitekture koji se sreće u Zapadnoj Evropi, posebno u zapadnoj Nemačkoj i u regionima oko Baltičkog mora gde nema prirodnih resursa kamena. Građevine su građene više-manje samo od opeke. Gradska hala i crkva Svetog Nikole u Štralzundu su dobri primeri ovog stila. Gradovi kao što su Libek, Rostok, Vizmar, Štralzund, Grajfsvald i brojni ostali gradovi u današnjoj severnoj i zapadnoj Poljskoj su oblikovani upravo u ovom regionalnom stilu. Model za mnoge crkve iz Severne Nemačke bila je crkva Svete Marije u Libeku, sagrađena između 1200. i 1350. Gradnja gotskih crkava bila je praćena konstrukcijom esnafskih domova i gradskih hala od strane tadašnje buržoazije. Dobar primer je gotička gradska hala (13. vek) u Štralzundu. Takođe postoji i gradska hala u Bremenu (1410) i rekonstruisana gradska hala u Minsteru (prvo sagrađena 1350. godine). Stanovi iz ovog perioda bile su uglavnom poludrvne građevine, što se još može videti u Goslaru i Kvedlinburgu. Kvedlinburg ima neke od najstarijih poludrvnih kuća u Nemačkoj. Metoda konstrukcije, korišćena isključivo za kuće srednjovekovnog i renesanskog perioda, održala se čak do 20. veka za seoske kuće. Renesansa[uredi | uredi izvor] Dvorac Volfenbitel Renesansna arhitektura pripada periodu između ranog 15. i ranog 17. veka, a manifestovala se u raznim delovima Evrope, kada je postojalo svesno oživljavanje i razvoj nekih elemenata antičkog grčkog i rimskog razmišljanja i kulture. Najraniji primer renesansne arhitekture u Nemačkoj je Fuger kapela u crkvi Svete Ane u Augzburgu.[7] U to vreme, Nemačka je bila podeljena na mnogo kneževina, građani su imali tek nekolocinu prava, a oružane borbe, posebno religijski konflikti protestantske reformacije, učinili su da veliki delovi zemlje ostanu praktično nerazvijeni. Neki prinčevi su podržavali modernu umetnost, kao na primer u Torgau, Ašafenburgu i Landshutu, gde je era renesanse i nastala. Primeri obuhvataju dekorisano unutrašnje dvorište Trausnic dvorca[8] i vojvodski dvorac Landšut,[9] sagrađeni od strane italijanskih renesansnih majstora zanata. Crkva Svetog Mihaela u Minhenu (gradnja počela oko 1581) važna je renesansna građevina. Takođe postoji i Hajdelberg dvorac sa tipičnim renesansnim fasadama.[10] Gradska hala u Augsburgu je takođe važan primer, međutim sagrađena je kasno, u periodu 1614—1620, a arhitekta je bio Elijaz Hol iz Augzburga. U dolini reke Vezer postoje mnogi dvorci i kuće u stilu `vezerske renesanse`. U ovom stilu građeni su i gradovi Lemgo i Hameln. Dvorac Volfenbitel i jevanđeoska crkva Device Marije su takođe specifični primeri renesanse. U Tiringiji i Saksoniji, mnoge crkve i dvorci sagrađeni su u renesansnom stilu, na primer, Vilijamov dvorac u Šmalkaldenu, crkva u Rudolštadtu, dvorac Gota, gradska hala u Lajpcigu, enterijer prezbutarijanskih građevina, katedrala Frajberg, dvorac u Drezdenu i Šonhof u Gorlicu. U severnoj Nemačkoj nalazi se Gustrover zamak i bogat enterijer Štralsundske crkve Svetog Nikole. Barok[uredi | uredi izvor] Bogorodična crkva u Drezdenu Barokna arhitektura prvi put se javlja početkom 17. veka u Italiji, ponovno plasirajući humanistički rimski rečnik renesansne arhitekture u novom retoričkom, pozorišnom, vajarskom smislu, prikazujući trijumf apsolutističke crkve i države. Ali, dok je renesansa počivala na bogatstvu i moći italijanskih sudova, bila spoj sekularnih i religioznih snaga, barok se direktno povezuje sa kontrareformacijom, pokretom unutar katoličke crkve koji je služio kao odgovor na protestantske reformacije. Barokni stil stigao je u Nemačku posle tridesetogodišnjeg rata. Barokna arhitektura nemačkih vladinih i vladarskih rezidencija zasnivala se na modelu francuskog baroka, posebno na sud Luja XIV i Versaju. Primeri su Cvinger palata u Drezdenu, sagrađena od strane Mathausa Danijela Popelmana (1709—1728),[11] prvobitno napravljena da održavanje sudskih festivala. Arhitektura apsolutizma stavljala je uvek vladara u centar, čime je povećavala prostornu kompoziciju, na primer prikazujući moć vladara u obliku veličanstvenih stepenica koje vode do ove ličnosti (statue). Interakcija arhitekture, slikarstva i vajarstva bitna je odlika barokne arhitekture. Značajan primer je rezidencija Vurzburg sa halom imperatora i stepeništem, čija je konstrukcija započela pod vođstvom Johana Baltazara Nojmana 1720. godine. Freske na stepeništu delo su Đovanija Batiste Tijepola, rađene od 1751. do 1753.[12] Druge dobro poznate barokne palate su Nova palata u Potsdamu, palata Šarlotenburg u Berlinu,[13] palata Vajsenštajn u Pomersfeldenu[14] i Augzburški dvorac u Brilu, čiji su enterijeri većinom urađeni u rokoko stilu. Rokoko je kasna faza baroka u kojem je dekoracija postala obilnija i prikazivala većinu boja u svetlijim tonovima. Na primer, Sansusi dvorac, građen od 1745. do 1747, bio je prethodno letnja palata Fridriha Velikog, kralja Pruske, u Potsdamu blizu Berlina. Često se smatra nemačkim rivalom Versaja.[15] Među najpoznatijim primerima ubrajaju se i crkva u Benediktinu Otobairenu u bavarsko-baroknom stilu, Veltenburški manastir, Etal opatija i crkva Svetog Jovana Nepomukog (zvanoj Asam crkva u Minhenu). Drugi primeri barokne arhitekture crkava su Bazilika Vijercenhajlingena u Obergrankenu i restaurirana Bogorodična crkva u Drezdenu, čiji je tvorac Džordž Bar između 1722. i 1743.[16] Klasicizam[uredi | uredi izvor] Kraljevstvo vrtova Desau-Verlic Berlinska koncertna dvorana Klasicizam je stigao u Nemačku u drugoj polovini 18. veka. Inspiraciju je crpeo iz klasične arhitekture antike i bilo je reakcija na barokni stil u arhitekturi i dizajnu eksterijera (pejzaža). Kraljevstvo vrtova Desau-Verlic jedan je od prvih i najvećih parkova u Nemačkoj. Izgrađen je u kasnom 18. veku u vreme vladavine vojvode Leopolda III (1740—1817), nakon što se vratio iz `velike turneje` (tradicionalno putovanje za učene mladiće u 18. veku) prilikom koje je posetio Italiju, Holandiju, Englesku, Francusku i Švajcarsku, zajedno sa svojim prijateljem - arhitektom Fridrihom Vilhelmom fon Erdmansdorfom. Za razliku od formalnih baroknih bašti, ova je slavila naturalistički manir engleskih pejzažnih bašti i simbolisala je slobodu prosvetiteljstva. Brandenburška kapija, naručena od strane pruskog kralja Fridriha Vilhelma II kao znak mira, a završena od strane Karla Gotharda Langhansa 1791. godine, potencijalno je jedan od najpoznatijih spomenika klasicizma u Nemačkoj. Branderburška kapija restaurirana je od 2000. do 2002. godine od strane Deutsche Stiftung Denkmalschutz, organizacije za očuvanje spomenika iz Berlina.[17] Sada se smatra jednom od najpoznatijih evropskih znamenitosti. Najistaknutiji arhitekta ovog stila u Nemačkoj bio je nesumnjivo Karl Fridrih Šinkel. Šinkelov stil, u njegovom najproduktivnijem periodu, definisan je njegovom naklonošću ka grčkoj, pre nego rimskoj arhitekturi, a izbegavao je stil specifičan za skorašnje francuske okupatore. Njegove najpoznatije građevine nalaze se u i oko Berlina. Čine ih Novo stražarsko mesto (1816—1818); Berlinska koncertna dvorana (1819—1821) na Gendarmen skveru, koja je zamenila prethodno pozorište koje je bilo uništeno u vatri 1817. godine; i Altes muzej na Muzejskom ostrvu (1823—1830). Leo fon Klence (1784—1864) bio je dvorski arhitekta bavarskog kralja Ludviga I, još jedan istaknuti predstavnik oživljenog grčkog stila. Ludvigova strast za helenizam ispirisala je arhitektonski stil fon Klenca, koji je sagradio mnogo neoklasičnih građevina u Minhenu, uključujući i Rumes halu i hram Monopteros. Na Kunigsplacu je dizajnirao verovatno najpoznatije moderno helenističko arhitektonsko delo. Blizu Regenzburga je sagradio Valhala hram, nazvan po Valhali - prebivalištu palih ratnika u staronordijskoj mitologiji. Još jedna bitna građevina ovog perioda je Vilhelmov dvorac u Kaselu (početak gradnje 1786. godine). Istoricizam[uredi | uredi izvor] Semper opera, Drezden Istoricizam, takođe poznat i kao eklekticizam, umetnički je i arhitektonski stil koji crpe inspiraciju iz istorijskih umetničkih radova i stilova. Nakon neoklasičnog perioda (koji se može smatrati i pokretom u okviru istoricizma), nova faza istoricizma nastupa sredinom 19. veka, obeležena povratkom na antički klasicizam, posebno u arhitekturi i slikama sa istorijskim motivima. Zapaženi arhitekta ovog vremena bio je Gotfrid Zemper, koji je sagradio galeriju u Cvinger palati (1855) i Zemper operu u Drezdenu (1878), i bio je uključen u prvobitni dizajn dvorca Šverin. Zemperove građevine imaju primese renesansnog stila, baroka, a čak postoje i karakteristike korintskih stubova iz klasične Grčke.[18][19] Postojale su regionalne varijante istoricističkih stilova u Nemačkoj. Primeri su arhitektura `odmarališta` (posebno na Baltičkoj obali Nemačke), hanoverska škola arhitekture i nirnberški stil. Sklonost prema srednjovekovnim objektima vidi se na primeru dvorca Nojšanštajn, koji je Ludvig II naručio 1869. godine. Nojšanštajn je dizajniran od strane Kristijana Janka, scenskog dizajnera, što objašnjava fantastičnu prirodu rezultujuće građevine. Arhitektonska stručnost, neophodna za gradnju na tako opasnom mestu, prvi put je izvedena od strane dvorskog arhitekte Edvarda Ridela iz Minhena, a kasnije i Džordža fon Dolmana, zeta Lea fon Klenca. Bitne spomena su još i Ulm katedrala, i na kraju ovog perioda Rajhstag zgrada (1894) od strane arhitekte Pola Valota. Secesija[uredi | uredi izvor] Jedna od vila koju je projektovao Henri van de Velde Art nuvo (secesija) poznat je često i po nemačkom imenu jugendstil “stil mladih”. Ime je preuzeto iz umetničkog žurnala “Mladi”, koji je bio izdavan u Minhenu i koji je zagovarao novi umetnički pravac. Druga dva žurnala “Simplicizam” (jednostavnost), izdavan u Minhenu, i P“”an (tiganj), izdavan u Berlinu, dokazali su da su važni zagovornici stila mladih. Dva epicentra ovog stila u Nemačkoj bili su Minhen i Darmštat. Po ugledu na tradicionalnu nemačku grafiku, ovaj stil koristi precizne i oštre ivice, elemente koji su drastično drugačiji od tekućih i uvijenih linija po kojima je poznat art nuvo na drugim mestima. Henri van de Velde, koji je većinu svoje karijere ostvario u Nemačkoj, bio je Belgijanac koji je uticao na mnoge da nastave sa stilom vezanim za grafiku, uključujući Petera Berensa, Hermana Obrista i Ričarda Rajmeršmida. Avgust Endel je takođe poznati secesionistički dizajner.[20] Moderna[uredi | uredi izvor] Ajnštajnova kula u Potsdamu Bauhaus Desau Dvostruka kuća od Le Korbizijea i rođakom Pjer Žanreom u Štutgartu kao primer za primenu pet principa nove arhitekture Ono što modernu u arhitekturi karakteriše je eliminacija nepotrebnih ornamenata sa građevine i vernost njenoj strukturi i funkciji. Moto stila je sumiran u četiri slogana: ornamenti su zločin, `istina za materijale` (svaki materijal treba biti iskorišćen tamo gde pripada), forma prati funkciju, i Le Korbizijepov opis kuće kao `mašine za stanovanje`. Ovaj pokret razvijao se rano u 20. veku. Usvojen je od strane mnogih uticajnih arhitekti i arhitektonskih edukatora. Iako je tek nekoliko ovakvih građevina bilo sagrađeno u prvoj polovini veka, nakon Drugog svetskog rata ovaj stil postao je dominantan za arhitekturu institucija i zgrada korporacija za pune tri decenije. Inicijalni podsticaj za modernu arhitekturu u Nemačkoj je uglavnom bila idustijalizacijska konstrukcija, u kojoj arhitektonski dizajn nije podvrgnut važećem istoricizmu, na primer AEG fabrika turbina u Berlinu od strane Petera Bahrensa (1908—1909) i posebno Fagus fabrike od strane Valtera Gropijusa u Alfeldu (1911—1914). U toku ovog perioda (1915) konstruisan je prvi neboder u Jeni. Takozvani klasični modernizam u Nemačkoj identičan je Bauhausu, osnovanom od strane Valter Gropijusa 1919. godine, ubrzo nakon što je smenio Henrija van de Veldea u Vajmaru kao direktora umetničke škole. Bauhaus je postala najuticajnija umetnička i arhitektonska škola u 20. veku. Iako u početku nije postojalo odeljenje za arhitekturu, Gropijus je video to kao `najviši cilj svake umetničke aktivnosti`. Ajnštajnova kula u Postdamu je astrofizički opzervatorijum u Albert Ajnštajn naučnom parku u Potsdamu, dizajniran od strane arhitekte Eriha Mendelsona. Ovo je bio jedan od prvih velikih projekta za njega, završen u doba kada je mladi Rihard Nojtra bio u timu, a takođe je i Mendelsonova najpoznatija građevina. U vreme inflacije i ekonomskih kriza, bauhaus je tražio isplativ, funkcionalan i moderan dizajn za kuće. Tako je u Vajmaru 1923. godine nastala `kuća na rogu` Georga Muhea i Adolfa Mejera. Godine 1925, samo godinu dana nakon što su nacionalističke partije dobile većinu tiringijskog parlamenta, bauhaus u Vajmaru je ugašen. Te iste godine u Desau, Gropijus je otpočeo zidanje nove škole, završene 1926. godine. Bauhaus Desau je daleko najpoznatiji spomenik umetnosti klasičnog modernizma u Nemačkoj. Kada su Nacisti dobili na moći 1932, Bauhaus je ugašen. Nakon ovoga postojala je dijaspora magistara i studenata Bauhausa širom sveta, posebno u SAD, i Bauhaus stil se raširio svuda, postajući poznat kao internacionalni stil. Godine 1927. jedna od prvih i najznačajnijih manifestacija ovog stila bio je Vajzenhof projekat (naselja) u Štutgartu, sagrađen kao sastavni deo izložbe `Stan`, organizovane od strane Dojčer verkbunda, a nadgledanom od strane Misa van der Roa. Učestvovalo je petnaest arhitekata, od kojih su vezani za ovaj pokret: Mis, Peter Berens, Le Korbizije, Valter Gropijus, J.J. P. Oud, Mart Štam i Bruno Taut. Izložba je bila veoma popularna, sa hiljadama dnevnih posetilaca. Brojna stambena naselja sagrađena u ovom periodu sada su među najvažnijim građevinama modernističkog perioda. One uključuju Potkovičasto stambeno naselje u Berlinu (1930) čije su arhitekte bili Bruno Taut i Martin Vagner tokom Vajmarske republike; Aloment Damerštok (1930) u Karlsrueu od strane Gropijusa i Cehe Colverajn u Esenu, građen od 1927. do 1932, a na čelu projekta bile su arhitekte Fric Šup i Martin Kremer. Između 1926. i 1940. većina radio tornjeva građena je od drveta, od kojih je najviši Transmiter Milaker (190 m). Jedini preostao od njih je Glivice Radio toranj u Glivicama, današnja Poljska. Nacistička arhitektura (1933—1945) sa glavnim arhitektom Albertom Šperom služila je samo u marketinške (propagandne) svrhe.

Odlično stanje Naslov: Pravoslavlje - Pregled učenja pravoslavne crkve Autor: Sergej Bulgakov Izdavač: Književna zajednica Novog Sada tvrd šiveni povez, ćirilica, 21 cm, 283 str. Sergej Nikolajevič Bulgakov (rus. Сергей Николаевич Булгаков; Livni, 28. jun 1871 — Pariz, 12. jul 1944) je bio ruski ekonomista, filozof, teolog i sveštenik Pravoslavne crkve. Njegova filozofija religije je u tradiciji Vladimira Solovjova. Pohađao je crkvenu školu i Livniju i proveo četiri godine na teološkom seminaru, prije nego što je upisao pravo na Moskovskom univerzitetu, 1890. godine. Pravo je diplomirao 1894, a 1895. počinje da predaje političku ekonomiju na Moskovskoj tehničkoj školi. U periodu između 1898. i 1900. godine, putuje po zapadnoj Evropi i Velikoj Britaniji, prikupljajući materijal za svoju kapitalnu disertaciju Kapitalizm i zemledelie (Kapitalizam i zemljoradnja; 2 toma, Sankt Peterburg, 1900). Preko ovog djela i drugih radova na temu ekonomskih i društvenih pitanja, Bulgakov je vrlo brzo stekao nacionalnu reputaciju. U Kijevu je radio kao profesor pet godina, da bi se vratio u Moskvu 1906. godine, gdje preuzima katedru ekonomije na Moskovskom institutu trgovine. Iste godine je dobio svoje mjesto u donjoj komori Dume, kao konstitucionalni demokrata. Doktorirao je 1912. godine na Moskovskom univerzitetu, a 1917. je na njemu dobio mjesto profesora političke ekonomije. Iako je Bulgakov u deceniji 1890-ih, bio jedan od vodećih tumača marksizma, ipak je više puta potvrdio superiornost Imanuela Kanta, te ubrzo krenuo da se udaljava od Marksa dajući prednost drugim društveno-ekonomskim pitanjima. U svojoj kapitalnoj disertaciji, Kapitalizam i zemljoradnja, tvrdio je da Marksova terija o centralizaciji proizvodnje, nije primjenljiva na zemljoradnju, gdje je proizvodnja na malo daleko stabilnija i svrsishodnija od proizvodnje na veliko.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost[uredi | uredi izvor] Sergej Nikolajevič Bulgakov je rođen 16. jula 1871. godine u porodici pravoslavnog sveštenika (Nikolaj Bulgakov) u gradu Livni, Orlovska gubernija, u Rusiji. Porodica je šest generacija pravoslavnih sveštenika, počevši od šesnaestog veka sa njihovim pretkom Bulgakom, Tatarom od koga potiče i prezime.[2][3][4] Mitropolit Makarije Bulgakov (1816–1882), jedan je od najznačajnijih pravoslavnih teologa svog vremena i jedan od najznačajnijih ruskih crkvenih istoričara, bio mu je daleki rođak.[5] Sa četrnaest godina, nakon tri godine provedene u lokalnoj parohijskoj školi, Bulgakov je otpočeo školovanje u bogosloviji u Orelu. Međutim, 1888. Bulgakov je napustio bogosloviju nakon što je izgubio veru. Bulgakov kasnije primećuje da je strast za sveštenstvom opala kako je postao razočaran pravoslavljem jer njegovi učitelji nisu mogli da odgovore na njegova pitanja.[6] Nakon što je Bulgakov napustio bogosloviju, upisao je sekularnu gimnaziju u Eletsu da bi se pripremio za pravni fakultet Carskog moskovskog univerziteta. Rana politička misao: 1890–1897[uredi | uredi izvor] Godine 1890. Bulgakov je upisao Carski moskovski univerzitet gde je studirao političku ekonomiju i pravo. Međutim, kako je razmišljao godinama kasnije, književnost i filozofija su mu bile prirodna sklonost i pravo ga nije zanimalo. Bulgakov je odlučio da studira pravo samo zato što je izgledalo verovatnije da će doprineti spasenju njegove zemlje.[7] Nakon diplomiranja 1894. godine, započeo je postdiplomske studije na univerzitetu i dve godine predavao na Moskovskom komercijalnom institutu. Bulgakov je tokom postdiplomskih studija studirao kod ekonomiste Aleksandra Čuprova . Bulgakovljeva razmišljanje tokom studija kod Čuprova uglavnom se posmatrala kroz prizmu marksističko-populističke debate. Iz ove perspektive, on je označen kao „ pravni marksista“.[8] On je 1895. objavio recenziju nedovršenog trećeg toma „ Kapitala“ i napisao esej 1896. „O pravilnosti društvenih pojava“. Sledeće godine Bulgakov je objavio studiju „O tržištima u kapitalističkim uslovima proizvodnje“. Upravo su ovi spisi prvobitno utvrdili Bulgakova kao značajnog predstavnika marksizma u Rusiji. Od marksizma do idealizma: 1898–1902[uredi | uredi izvor] Na 14. januar 1898. godine, neposredno pre nego što je krenuo u zapadnu Evropu, Bulgakov se oženio Elenom Tokmakovom, sa kojom je imao dva sina i ćerku.[9] Bulgakov je 1898. otišao u Zapadnu Evropu da bi započeo istraživanje za svoju disertaciju, Kapitalizam i poljoprivreda, koja je imala za cilj da testira primenu Marksove teorije kapitalističkih društava na poljoprivredu. Bulgakov je ispitao celokupnu poljoprivrednu istoriju Nemačke, Sjedinjenih Država, Irske, Francuske i Engleske. Teza je završena mišlju da Marksova analiza kapitalizma, ograničena osobinama engleske ekonomije, nije integrisala ovaj sistem sa ekonomskom teorijom poljoprivrede i nije bila realan, univerzalni prikaz kapitalističkog društva. Tokom 1900. Bulgakov je izložio svoju gotovu disertaciju na ocenjivanje. Upravo je ovo ispitivanje dovelo do toga da Bulgakov postane predavač na Kijevskom univerzitetu i profesor političke ekonomije na Kijevskom politehničkom institutu 1901. Da se Bulgakov već udaljio od marksizma, videlo se u predavanjima poput „Ivan Karamazov kao filozofski tip“ u Kijevu. Dok je Bulgakov bio pod jakim uticajem neokantovizma, stanovištu krajnje suprotnom marksizmu, Vladimir Solovjev, koga je počeo da čita 1902. godine, uticao je na Bulgakova da konačno odbaci materijalizam i prihvati idealizam. Bulgakovljev idealizam ga je na kraju vratio u Pravoslavnu crkvu. Previranja: 1903–1909[uredi | uredi izvor] Zajedno sa Petrom Struveom, Bulgakov je izdavao časopis Liberation i sa njim je bio aktivan osnivač ilegalne političke organizacije „Unija oslobođenja“ 1903. godine. Posle Revolucije 1905. njeni članovi su formirali Ustavotvorno-demokratska partijau, koja je imala najviše mesta u predstavničkim skupštinama, Prvoj i Drugoj Dumi (1906–1907). Bulgakov se nije pridružio kadetima i umesto toga je formirao Uniju hrišćanske politike, stranku koja se zalaže za hrišćanski socijalizam. Iako je 1907. izabran u Drugu Dumu kao poslanik Orlovske gubernije, Bulgakov nije bio partijski opredeljen. U junu 1907, Druga Duma je raspuštena nakon jedva pet meseci zasedanja. Ranije, 1905. godine, Bulgakov je, zajedno sa Bratstvom hrišćanske borbe, episkopima, sveštenicima i mnogim drugima, podržao poziv za sazivanje sabora pravoslavne crkve u cilju podrške socijalnim reformama. Godine 1906. predsaborna komisija je pripremila šest pisanih tomova informacija za sabor. Car Nikolaj je osujetio planirani sabor, ali pripremljene informacije će biti korišćena kada se konačno sastane jedanaest godina kasnije. U leto 1909. Bulgakovljev četvorogodišnji sin Ivašečka je umro. Na sahrani Bulgakov je doživeo duboko religiozno iskustvo koje se generalno smatra njegovim poslednjim korakom na njegovom povratku u pravoslavlje.[10] Bulgakov će kasnije razmišljati o značenju smrti u svojim kasnijim delima, uključujući Neuvenuću svetlost. Građanski život: 1918–1944[uredi | uredi izvor] Godine 1918. Bulgakov je rukopoložen za sveštenika i postao je istaknut u crkvenim krugovima. Učestvovao je na Sveruskom saboru Ruske pravoslavne crkve koji je izabrao patrijarha moskovskog Tihona. Bulgakov je odbacio Oktobarsku revoluciju i odgovorio je „Na piru bogova“, 1918, knjigom sličnom Tri razgovora Vladimira Solovjeva. Nakon objavljivanja njegove knjige Jagnje Božije, Bulgakova je 1935. godine mitropolit moskovski Sergije optužio za učenja suprotna pravoslavnoj dogmi i preporučio mu isključenje iz Crkve dok ne popravi svoje „opasne“ stavove. Osudi se pridružio i Karlovački sinod (tj. Ruska pravoslavna zagranična crkva). Mitropolit Evlogije je u Parizu osnovao komisiju za istraživanje Bulgakovljevog pravoslavlja, koja je donela preliminarni zaključak da je njegova misao oslobođena jeresi. Međutim, do zvaničnog zaključka nikada nije došlo. Bio je načelnik instituta i profesor dogmatske teologije sve do smrti od raka grla 12. jula 1944. godine. Njegov poslednji rad bio je posvećen Apokalipsi. Sahranjen je na ruskom groblju u južnom predgrađu Pariza.

Autor - osoba Kašanin, Milan, 1895-1981 = Kašanin, Milan, 1895-1981 Naslov Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima / Milan Kašanin Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1968 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 354 str., [1] list s tablom : autorova slika ; 19 cm Zbirka Brazde : biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca ; ǂkolo ǂ8, ǂknj. ǂ45 (Karton s omotom) Napomene Beleška o piscu: str. [357-358]. Predmetne odrednice Radičević, Branko, 1824-1853 Jakšić, Đura, 1832-1878 Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Kostić, Laza, 1841-1910 Ignjatović, Jakov, 1822-1889 Lazarević, Laza, 1851-1890 Matavulj, Simo, 1852-1908 Sremac, Stevan, 1855-1906 Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Popović, Bogdan, 1863-1944 Skerlić, Jovan, 1877-1914 Dučić, Jovan, 1871-1943 Srpska književnost -- 19-20v Pisac ove knjige, koji je u našoj literaturi između dva rata stekao ugled kao pripovedač i romansijer, a u našoj istoriji umetnosti i likovnoj kritici zauzima jedno od najistaknutijih mesta – poslednjih godina skrenuo je na sebe izuzetnu pažnju svojim esejima o srpskim piscima s kraja prošlog i početna ovog veka. Knjiga SUDBINE I LJUDI predstavlja zbirku sakupljenih ogleda o dvanaestorici srpskih pesnika, proznih pisaca i kritičara: Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Zmaju, Lazi Kostiću, Jovanu Dučiću, Lazi Lazareviću, Jaši Ignjatoviću, Stevanu Sremcu, Simi Matavulju, Ljubomiru Nediću, Bogodanu Popoviću, Jovanu Skerliću. Ogledi Milana Kašanina nisu književno-istorijske studije, pisane na uobičajen način, već literarno izrađeni portreti srpskih pisaca, njihovih književnih i životnih sudbina. Kao takvi, Kašaninovi ogledi, pored sve osobenosti i subjektivnosti u svojim ocenama, spadaju u najzanimljivije tekstove naše esejistike. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. MG46

Lepo očuvano Dr Ratibor Đurđević MASONERIJA osuđena iz sopstvenih dokumenata Retko MASONERIJA osuđena iz sopstvenih dokumenata ,Bendžamin L. Kuk , Ihtus Hrišćanska knjiga Beograd 1997 ,mek povez, format 12 x 16,5 cm , ćirilica, 161 strana Slobodno zidarstvo ili masonerija (franc. maçonnerie), takođe framasonerija (franc. franc-maçonnerie, prema francs maçons: slobodni zidari), jedna od najstarijih bratskih organizacija na svetu, čija je prva Velika Loža nastala u XVIII veku u Engleskoj,[1]. U svetu sada ima preko 200 Velikih Loža i Velikih Orijenata, od kojih je 100 samo u Severnoj Americi.[2]. U tim organizacijama trenutno ima između 3 i 4 miliona Slobodnih zidara u zavisnosti da li se gleda broj samo takozvanih `priznatih` Masona ili se računaju sve organizacije koje se izdaju kao masonske.[3] Sadržaj 1 Istorija i razvoj 2 Uloga i struktura 3 Slobodni zidari 3.1 Primanje u članstvo 3.2 Tri Stepena 3.2.1 Šegrt 3.2.2 Zanatlija 3.2.3 Majstor 4 Najveći sistemi 5 Masonski simboli 6 Napomene i reference 7 Literatura 8 Vidi još 9 Spoljašnje veze 10 Eksterni linkovi Istorija i razvoj[uredi | uredi kod] Iako je prva zvanična organizacija nastala 1717. godine i od tada je istorija masonerije uglavnom zvanično zabeležena, napraviti potpunu sliku o samom početku nije moguće, jer nema dovoljno dokumenata. Ono što se pouzdano zna je da je prva slobodnozidarska Loža - Kilwinning - nastala 1598. godine u Škotskoj[4]. Prva Velika Loža u kontinentalnoj Evropi je Velika Loža Francuske, nastala 1728. godine.[5]. Masonerija je u Sjedinjenim Američkim Državama dobila prvu Veliku Ložu 1731. godine u Pensilvaniji.[6]. Danas, skoro svaka demokratska država na svetu ima najmanje jednu Veliku masonsku Ložu. Uloga i struktura[uredi | uredi kod] Dobrotvorna karakteristika bratstva bila je odgovorna za uspostavljanje masonskih domova za brigu ostarelih masona, njihovih udovica i siročadi te škola za decu masonskih članova. Masoni su učeni da pomoć drugim masonima bude u drugom planu u odnosu na dužnost prema Bogu, otadžbini, porodici. Masoni se veoma razlikuju od ostalih dobrotvornih društava, kao i od Reda Čudnih Drugova (en. Order of Odd Felows), koje je sledeće najveće, privatno, međunarodno, bratsko udruženje, u tome što je milosrđe među članovima samo dobrovoljno. Slobodno zidarstvo je pre svega jedno obrazovno društvo koje teži da poduči svoje članove moralnoj filozofiji života. Masonske organizacije se nazivaju Lože. Primanje članova u lože vrši se po određenom ritualu, a mrak, sveće, lobanje i sablje i sl. treba da učine što mističniji utisak na novoprimljenog i uvere ga u značaj masonstva. Tri i više Loža mogu da se udruže u Veliku Ložu ili Veliki Orijent. U nekim, po broju članova, većim masonskim zemljama, kao što su Škotska i Engleska, bilo je neophodno da se Lože prvo organizuju u Provincijske ili Distriktne Velike Lože, pa onda u Velike Lože. Velike Lože su jednake i ne postoji nijedna koja ima primat. Odnosi između Velikih Loža se rešavaju međusobnim priznavanjem što članovima omogućava posećivanje. S druge strane, Masoni koji pripadaju Velikim Ložama koje međusobno nisu priznate je zabranjeno da ostvaruju masonski kontakt (naravno, to ne utiče na normalne odnose - prijateljske, rodbinske i slično). Slobodni zidari[uredi | uredi kod] Slobodni zidar može postati svaki muškarac. No, naravno moraju se ispuniti određeni uslovi. U angl-centričnoj masoneriji je vera u `Vrhovno Biće`, koje Slobodni Zidari nazivaju Vrhovni Neimar Svemira. Ateisti ne mogu postati masoni u anglo-centričnom sistemu, ali mogu u Velikom Orijentu Francuske (fr) i organizacijama koje VOF priznaje. Osim toga, jedini preostali uslov je da kandidat nema krivični dosije. Potom se uputi molba nekom masonu za prijem. Onda, Majstor sa Savetom poseti mogućeg člana i njegovu porodicu da bi ih upoznao, saznao zbog čega osoba želi da postane mason i slično. Na osnovu izveštaja masoni odlučuju da li će primiti novog brata ili ne (obično je odgovor pozitivan). Može se, pak desiti da mason sam izabere neku osobu istaknutu u društvu za budućeg brata - kako se masoni međusobno oslovljavaju. Osoba može postati mason i ako joj je otac bio mason. To su luftoni. Iako se izraz zvanično odnosi na članove osnovne, regularne ili takozvane `plave` Masonerije, u praksi obuhvata i članove sporednih masonskih redova među kojima su Škotski red, Jorški red i Templari. Primanje u članstvo[uredi | uredi kod] Suprotno verovanju, pristup u Masoneriju nije `na poziv`. Potencijalni kandidat mora da pokaže interesovanje, na koje će svaki Mason da odgovori pružanjem svih potrebnih informacija vezanih za Slobodno zidarstvo. Ako je kandidat i dalje zainteresovan, on će biti pozvan da se kroz nekoliko nezvaničnih sastanaka upozna sa nekolicinom ostalih članova Lože. Ako interesovanje i dalje postoji, kandidat biva pozvan na zvaničan intervju, na osnovu koga će članovi koji ga intervjuišu moći da predlože njegovo ime na zvaničnom sastanku Lože gde svi članovi imaju mogućnost da glasaju ZA ili PROTIV primanja novog kandidata. Ako glasanje prođe bez problema, kandidat biva zvanično pozvan na sledeći sastanak Lože gde se obavlja ceremonija inicijacije novog člana. Tri Stepena[uredi | uredi kod] Šegrt[uredi | uredi kod] Inicijacijom se postaje Slobodni zidar 1. stepena - Šegrt. Cela ceremonija traje oko sat vremena. Kandidatu se kroz simboliku predstavljaju moralne vrednosti kojih svaki Mason mora da se pridržava. U ovom, prvom stepenu se akcenat stavlja na moralne vrednosti i časno ponašanje. Zanatlija[uredi | uredi kod] Proces se nastavlja prelaskom u 2. stepen - Zanatlija. Ovaj ritual se koncentriše na važnost stalnog učenja, usavršavanja i razvoja. Majstor[uredi | uredi kod] Dobijanjem poslednjeg, 3. stepena, se postaje Majstor Mason. Ritual trećeg stepena je vrlo dramatičan i ima svrhu da nastajućeg Majstora natera da razmišlja o životu i smrti, o dobru i zlu, o prijateljima, o besmrtnosti duše i o još nizu manje ili više očiglednih prenesenih značenja. Najveći sistemi[uredi | uredi kod] Mnoštvo masonskih redova je buknulo počevši od XVII veka. Dva masonska sistema se zovu Red Jorka i Škotski Red. Nijedan od njih nije u vezi sa Jorkom, Engleskom ili Škotskom. Jorški Red je osnovan u kasnom XVIII veku i zove se Glavni, a članovi Kraljevski Venac (4 stepena); sledeći korak je Tajni Red, a članovi su Kraljevski i Odabrani Zidari (3 stepena); konačni je Viteški Red, a članovi su Vitezovi Hramovnici (3 stepena). Škotski Red je osnovan u Čarlstonu, Južna Karolina, 1801. (33 stepena uključujući tri Stepena Simboličke Lože). U mnogim drugim grupama, povezanim sa Jorškim Redom, članovi su uglavnom izabrani, ali ponekad i izglasni. Oni su zainteresovani za poseban vid slobodnog zidarstva uključujući i istraživanje slobodnog zidarstva. Poznati su: Kraljevski Red Škotske (engl. The Royal Order of Scotland), Savezni Masonski Stepeni (engl. The Allied Masonic Degrees), Crveni Krst Konstantina (engl. The Red Cross of Constantine), Masonsko Društvo Rozenkrojcera (engl. The Masonic Rosicrucian Society - SRICF), Red Strogog Obreda (engl. The Rite of Strict Observance - CBCS), Red Velike Akademije (engl. The Grand College of Rites), Red vitezova masona (engl. Knight Masons), Red Plute (engl. The Order of Corks), Jorški Krst Časti (engl. The York Cross of Honour), Plavi Monasi (engl. The Blue Friars), Sveti Kraljevski Venac Viteških Sveštenika Hrama (engl. The Holy Royal Arch Knights Templar Priests) i Red Istočne Zvezde (engl. Order of the Eastern Star) (red za supruge Masona). Postoje i „mistični stepeni“, poput Grobnica (engl. The Shrine), Pećina (engl. The Grotto) i Visoki Kedrovi Libana (engl. The Tall Cedars of Lebanon), takođe od značaja. Manje skupine se bave posebnim vidovima Veštine. Masonski simboli[uredi | uredi kod] Osnovni simboli su uglomer (prikazan sa stranama na gore i uglom na dole) i šestar (sa kracima na dole). Ovakva postavka ponekad sadrži i latinično slovo `G`. Svevideće oko. Obično predstavljeno u trouglu; simbol prisutan u mnogim kulturama Davidova zvezda ili Grb Kralja Solomona. ne pojavljuje se ni u jednoj staroj hebrejskoj knjizi; primenjivala se na Bliskom istoku zajedno sa svastikom. Davidova zvezda je simbol Kraljevskog Luka. Davidova zvezda je sačinjena od dva trougla, od kojih je jedan okrenut vrhom na dole dok je drugi okrenut vrhom ka gore. U okultizmu, trougao sa dva ugla gore, a jednim dole-predstavlja stilizaciju ljudskog bića, čoveka. Dok, trougao sa jednim uglom gore i dva dole, predstavlja stilizaciju vatre, plamena,... koji je u svim paganski, okultnim religijama bio stilizovani prikaz božanstva. Iz toga, da se izvesti logičan zaključak, da je Davidova zvezda stilizovani prikaz sjedinjavanja čoveka i nekog metafizičkog bića,... što je cilj, kako masonerije-tako i svih drugih okultnih religija: cilj je postati BOG-a ne služiti Bogu. T. Simbol „tau“ (T) je jevrejski simbol koji su nosili keniti pre nego ih je Mojsije pronašao u Sinajskoj pustinji; na takvom krstu je razapet Isus, ne na ovakvom - †; egipatski hijeroglif u obliku krsta znači Spasitelj - jevr. Ješua - grč. Isus; stoga, ovaj znak (†) ne predstavlja oblik raspeća već njegovo ime. Trostruki „tau“. Masonsko obeležje koje predstavlja kralja, sveštenika i proroka. Riba. Simbol nazoreja, na arapskom nazarani - male ribe, otuda Isus Nazarećanin; oznaka za sveštenstvo. Mitra. Mitra sa razdvojenim prednjim i zadnjim delom je i danas kapa biskupa. Jakov Pravednik je bio prvi biskup; hijeroglif za boga Amon-Ra. Amon iliti amin. Napomene i reference[uredi | uredi kod] ↑ Zvanični sajt Ujedinjene velike lože Engleske (en) ↑ Strane Velike Lože priznate od strane UVLE (en) ↑ Paul Bessel (en) ↑ Zvanični sajt Velike Lože Škotske (en) ↑ Pietre-Stones Review of Freemasonry (en) ↑ Velika Loža Pensilvanije Arhivirano 2010-07-07 na Wayback Machine-u (en) Literatura[uredi | uredi kod] Luiđi Troizi: Rečnik masona, ezoterizma, hermetizma, religija, mitova i simbola, „Filip Višnjić“ Džon Robinson: Rođeni u krvi (Izgubljena tajne masonerije), „Narodna knjiga“ Kristofer Najt i Robert Lomas: Hiramov ključ, „Kairos“, 2000, Novi Sad Majkl Bejdžent, Ričard Li i Henri Linkoln: Sveta krv, Sveti gral, „Bata knjiga“ Majkl Bejdžent, Ričard Li i Henri Linkoln: Mesijansko zaveštanje, „Bata knjiga“ Majkl Bejdžent i Ričard Li: Hram i loža, „Bata knjiga“ Majkl Bejdžent i Ričard Li: Svici sa Mrtvog mora (obmana), „Bata knjiga“ Danijel Ligu: Rečnik slobodnih zidara, „Paidea“ Ralf Eperson: Nevidljiva ruka, „Plavi krug“ Volter Lesli Vilmšurst: Značenje slobodnog zidarstva Domenico V. Ripa Montesano, Vademecum di Loggia, Edizione Gran Loggia Phoenix – Roma Italia 2009 ISBN 978-88-905059-0-4 Robert Lomas: Hiramova knjiga, Hiram-Smederevo Vidi još[uredi | uredi kod] Masonski rituali Masonerija u Beogradu Istorija slobodnog zidarstva Masoni tajna društva slobodni zidari slobodno zidarstvo

Dusan K. Grozdanic (prir) - Branko Zagorac - Zivot i delo Autorsko izdanje, Beograd, 2018. Tvrd povez, 229 strana. Biografija jednog od clanova Mlade Bosne i ucesnika Sarajevskog atentata. EKSTREMNO RETKO PRIVATNO IZDANJE! Branko Zagorac – jedna geografska sudbina Život koji je stao u vreme između dva svetska rata, odvijao se između Zenice, odakle je zakoračio slobodu, i Jasenovca, gde je za njegovu tragičnu smrt bio sasvim dovoljan jedan uslov, mada je on kao Srbin i nekadašnji pripadnik Mlade Bosne u tim okolnostima ispunjavao dva uslova. Kada je pre četiri godine otpočelo obeležavanje stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, stvorila se još jedna prilika da u srpskom društvu ožive stare, ali i da se rasplamsaju aktuelne, u devedesetim godinama prošloga veka nastale podele. Sve je lako i odmah podsetilo na nikad zarasle rane u tragičnoj istorijskoj i jugoslovenskoj sudbini srpskog društva. Tako se vekovni jubilej Velikog rata na razvalinama poslednje Jugoslavije i NATO zgarištima sveo na najnoviju slovensku antitezu, lakonsko pitanje: da li je Gavrilo naš princip ili je samo jedan od najpoznatijih svetskih terorista? SA IZRAZOM ODREĐENOG ZADOVOLjSTVA Činilo se da je na sve te rasprave na određen način stavio tačku tekst „Srećan rođendan, gospodine Hitler“, objavljen u beogradskom nedeljniku Vreme, u broju 1191 od 31. oktobra 2013, u kojem se pojavila jedna fotografija koja bi mogla da bude i deo najznačajnijih fotografskih antologija pod zajedničkim naslovom: Slike koje govore više od hiljadu reči. Na toj crno-beloj fotografiji jasno se prepoznaje brižljivo očešljan muškarac koji koncentrisano, s izrazom određenog zadovoljstva, gleda u jasno vidljiv ćirilični natpis: „Na ovom istorijskom mjestu Gavrilo Princip navjesti slobodu na Vidov dan, 28. juna 1914.“ Fotografija je nastala 20. aprila, tri dana po potpisivanju kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, u železničkom vagonu ispred jednog tunela u Donjoj Štajerskoj, na pedesetak kilometara od nekadašnje jugoslovensko-austrijske granice, odakle je Adolf Hitler komandovao komadanjem Jugoslavije i napadom na Grčku. Firerov fotograf Hajnrih Hofman tog dana neumorno je fotografisao sve događaje koji su vođi Rajha priređeni za njegov 52. rođendan, pa je ovekovečio i taj trenutak kada je Hitler najzad dobio i najvredniji rođendanski poklon, jednu običnu ploču sa ćiriličnim natpisom iz netom okupiranog Sarajeva. Tako je Adolf Hitler, zahvaljujući beogradskom Vremenu, razrešio dileme raznih aktuelnih javnih balkanskih ličnosti koje su, ne bez strasti, stvari svodile na to da je Gavrilo Princip ipak Srbin, i dočim, ali i jamačno, ništa drugo do terorista. Na sve, ali ne i jedino na to, ponovo nas je podsetila odluka potomaka Branka Zagorca, osuđenog u procesu povodom Sarajevskog atentata, da prirede knjigu sećanja na njegov život i delo. Deo tih tekstova koji su nastali povodom raznih prigodnih datuma, i u kojima je osvetlio pojedine ličnosti i događaje uoči Sarajevskog atentata i nakon njega, čine ovu knjigu iz publicističke i književne zaostavštine Branka Zagorca i zanimljivom, i dragocenom. Branko Zagorac, sedamnaestogodišnji đak prvog razreda trgovačke akademije iz Kadine vode kod Banjaluke, osuđen je na trogodišnju robiju, kako stoji između ostalog u zvaničnoj presudi, što je „znajući za atentat, sokolio Vasu Čubrilovića“. Sam Čubrilović je ostavio zapis o tome kako se Branko Zagorac držao na suđenju: – Je li mislite da ima slučajeva da je potreban atentat? – Ima slučajeva. – Dakle, u kakvim slučajevima? – Ako je čovjek tiranin! – kazao je Zagorac uvjereno. To ga je odvelo u carsku kaznionicu u Terezijenštatu, u kojoj će potkraj Velikog rata zauvek sklopiti oči i najpoznatiji osuđenik Gavrilo Princip. PUCNjI GAVRILA PRINCIPA Zagorcu je sarajevski atentat sudbonosno obeležio život, i to ne samo zbog toga što je bio prinuđen da o jubilejima i raznim drugim prigodama o svim tim događajima svedoči. Ipak, najvažnije od tih svedočenja je njegov osvrt na knjigu o atentatu u Sarajevu istražnog sudije Lea Fefera, koji pleni željom za odmerenim tonom i uravnoteženim pogledom. U tom tekstu, objavljenom jula 1938, on iznosi i svoj generalni stav o optužbi koja nikada ne zastareva i prema kojoj su zvanične srpske vlasti bile direktno umešane u atentat. Branko Zagorac najpre smatra da „Srbija posle balkanskih ratova nije pomišljala na nikakvo ratovanje, a pogotovo s jednom carevinom, jer je bila izmorena i željela je mir. Vodeće ličnosti u Austriji, uz podupiranje Berlina, iskoristile su atentat i stavile takve uslove u ultimatum Srbiji, koji se nisu mogli primiti. Pa sve da su i primljeni tako sramotni uslovi, austro-germanski imperijalizam zaratovao bi sa Srbijom, jer je imao namjeru da u kojoj bilo formi i ušljed bilo koga razloga, prodre na istok“. U prikazu ove, kako smatra, jedne od najinteresantnijih knjiga iz obimne literature o sarajevskom atentatu, Zagorac je imao potrebu da još jednom naglasi: „Mi, koji smo bili uvučeni u atentat, više kao revolucionarni omladinci, nego kao stvarni sudionici, iako smo znali da će doći do atentata, nijesmo imali pojma o vezi glavnih atentatora ni s onim nezvaničnim licima u Srbiji…“ Toj i danas opsesivnoj temi o vezama srpskih vlasti i mladobosanskih atentatora Zagorac posvećuje dužnu pažnju, ali kao da svemu više svetla daje jedna anegdota nego brojne spekulacije, poluistine i tzv. osnovane pretpostavke o tome kako je sve moralo biti. Jer dok su zajedno bili zatočeni, Branku je Trifko Grabež, jedan od prvooptuženih, priznao da su atentatori imali vezu s jednom organizacijom u Beogradu, koja doduše nikako nije imponovala ondašnjoj vladi Srbije, što je uostalom i pokazao poznati Solunski proces 1917. Koliko je srpska vlada zaista bila upletena u pripremu Sarajevskog atentata, Grabež je ilustrovao i sećanjem na događaj kada su se on i Princip, kao siromašni đaci, uoči odlaska u Sarajevo obratili tadašnjem srpskom ministarstvu prosvete tražeći materijalnu potporu za put kući. Primio ih je činovnik Miodrag Ibrovac, kasnije poznati srpski filolog i romanista, tražeći najpre da se predstave. Kada su odgovorili, Ibrovac se nasmejao i rekao: „Je li tebi grabež princip, a tebi princip grabež.“ Sve ostalo je zaista istorija, u kojoj su revolveri i bombe ovih golobradih dečaka i mladića označili početak prvog od dva rata neslućenih razmera u proteklom veku. Ali ti hici postali su kasnije i osnova za utvrđivanja srpske kolektivne krivice, posebno u sredinama gde se Drugi svetski rat više podrazumevao kao neodložna prilika za nastavak Prvog. Iako ni u samom Austrougarskom carstvu nisu svi jednako gledali na Sarajevski atentat, pa se tako u češkim socijalističkim novinama „Akademija“, još avgusta 1914, pojavio članak koji je razloge i klimu koji su doprineli atentatu u Sarajevu video ovako: „Naslednik prestola pao je kao žrtva bezumnog režima koji, u Bosni, održava više od trideset godina ropstvo, koji javna mesta popunjava strancima, daje zemaljsko bogatstvo da pljačkaju bezobzirni špekulanti iz Beča i Pešte, koji, umesto školama, ispunjava zemlju žandarmima, kasarnama i tamnicama i goni pravoslavne. On je pao kao žrtva bezumne politike koja, u slepom šovinizmu, vodi nemilostivi rat protiv Jugoslovena. Tvorce ove politike trebalo bi izvesti na sud isto kao i atentatore.“ Pucnji Gavrila Principa u Sarajevu postali su casus belli prvog od dva velika svetska rata koji su izmenili i lice i naličje sveta i učinili XX vek ne samo stolećem nezamislivih i najvećih civilizacijskih dostignuća već i vekom najvećih ljudskih pustošenja, ratova i sunovrata čovečanstva. SERBIEN MUSS STERBIEN Pucnji u Sarajevu već stvorenu antisrpsku klimu pretvorili su u antisrpsku histeriju, da bi veoma brzo u kafanama širom carstva, na stolovima, počele da se pojavljuju cedulje s rečenicom: „Serbien muss sterbien“ (Srbija mora umreti). Ova rečenica, inače delo pesnika Karla Krausa, kao neka vrsta istorijske lozinke protegla se i do poslednjih ratova u kojima je nestala i druga Jugoslavija. Time se na tragičan način ponovo potvrdila misao Miloša Crnjanskog, nastala kao posledica gorkog taloga njegovog generacijskog „čarnojevićevskog“ iskustva, prema kojoj svaki čovek, svaki vojnik, i u ratu, pa i u građanskom ratu, nema slobodnu volju, nego ima neku geografsku sudbinu. Tako su i svi osuđeni pripadnici Mlade Bosne na različite načine, ali do kraja, iskusili tu svoju geografsku sudbinu, dok oni najznačajniji nikada nisu saznali: „Hoće li sloboda umeti da peva kao sužnji o njoj“. Iz Češke Zagorac je prebačen u zatvor u Zenici, gde je dočekao kraj rata, oslobađanje i stvaranje prve države Južnih Slovena, kao ostvarenje ideala i snova mnogih generacija. U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca Zagorac je u Zagrebu najpre okončao maturu i potom studije. Gde god da ga je potom služba vodila po jugoslovenskoj kraljevini, ostao je zapamćen kao čovek kojeg su odlikovale želja za napretkom, otvorenost za promene i izvorni borbeni duh koji je poneo iz svoje porodice u Kočićevom Zmijanju. Ali stvaranje prve južnoslovenske države ljudi poput Branka Zagorca dočekali su i kao ostvarenje ideala za koje nije ginula samo njihova generacija već mnoga pokolenja. Misao Sigmunda Frojda o književnosti kao velikoj utešiteljki i utehi, u literarnom slučaju Branka Zagorca dobija i izvesno proširenje. U njegovom slučaju to nije jednostavna kompenzacija za nezadovoljstvo ličnom egzistencijom, već u skladu s njegovom snažnom ambicijom možda i najbolji način da njegov slobodoumni i čvrsti krajiški karakter prihvati sve ono što je počelo da ga razočarava u tom vremenu kada je „čovek pevao posle rata“. Uz opšta nezadovoljstva, za sve to vreme njegovog međuratnog života za njega nisu prestala ni najstrašnija lična životna iskušenja. U strahotnoj nesreći u Vrbasu je izgubio kćer i suprugu, a u državi koju je žarko želeo njegov borbeni temperament i osetljivost za propadanje svog naroda u nastajućem domaćem, nemilosrdnom i često kabadahijskom kapitalizmu brzo su ga stavili u poziciju koja nikako nije pripadala bilo kakvim miljeniku režima. Na to ne ukazuju samo njegova profesionalna nameštenja već više spisateljski angažman po meri njegovog osećanja za slobodno, socijalno i pravedno. ISPOD KRAJIŠKE NEPOKOLEBLjIVOSTI Vrlo rano je spoznao izuzetni značaj Petra Kočića, identifikujući se s piscem koji je u najvećoj brizi za sve tegobe i dobrobit svog naroda, na umetnički nezaboravan način svet Bosanske Krajine učinio autentičnim i integralnim delom srpske književnosti i kulture. Zato su u njegovim novinskim napisima, pričama i crticama najzanimljivije stranice posvećene rodnoj Krajini i robijaškim danima u austrougarskim kazamatima. U tim napisima on je uverljivo i saosećajno predstavio taj bliski svet koji se hrabro nosi s mukotrpnim životom, i koji se i u danima dugoočekivane slobode susreo sada sa sopstvenom „golemom aždajom špekulanata i lihvara, koji prolaze po mokrim i siromašnim selima ispod planine“. Ali ispod krajiške nepokolebljivosti Zagorac je u svojim tekstovima pokazivao i svoj lirski tembr, najčešće i najviše diveći se bogomdanoj prirodi rodnog kraja. I kao da mu je milije od svega bilo veče koje se spušta na reku Vrbas, onda kada „razgranate vrbe bacaju svoje tamne sjene po zelenoj površini“. Tada njegovi junaci sa osetljivošću srca koje samo preplašene ptice mogu imati, prepoznaju one stare hrastove uz Vrbas, na kojima su „slovenski žreci proricali sudbinu vjernih, po treptanju lišća, a u ovim virovima, iza molitve Bogu proljeća, hladile su planinke svoje bijelo kao alabastera tijelo…“ Tu, baš tu, smatra on, na ravnim obalama Vrbasa nastala je i „melanholična bosanska sevdalinka“. I dok se divi veličanstvenoj lepoti prirode Grmeča i svog kraja, u isti mah on ne može a da ne bude i osetljiv na svu surovu istorije kojoj su, ne samo u njegovo vreme, vekovima bili izloženi njegovi Krajišnici. Njegova sećanja, literarni novinski zapisi i nešto pozorišne i književne kritike danas svedoče o darovitosti ovog rođenog Krajišnika i onog sarajevskog đaka, koji je u jednom razgovoru sa atentatorom Cvetkom Popovićem ozlojeđeno odgovorio da će „sigurno i Ferdinand živ i zdrav otići iz Bosne, jer mi samo pričamo, a ništa ne radimo“. I posle rata i zatvora mlađani idealist čeznuo je, poput mnogih u poratnoj generaciji njihovog pesnika Dušana Vasiljeva, upravo za tom „šakom zraka i malo jutarnje bele rose“. Jer, kako jedan od njegovih junaka i kaže: „Mi smo ti jedna nesretna generacija i na nama se skršio sav taj očaj i komedija što su je nazvali rat (…) Udario je rat, druže, na nas neizgladljiv pečat (…) A živci su nam kao paučina, vjetrić jedan da krene, pokida ih.“ Branko Zagorac iz raznih razloga nije bio u prilici da se vraća svojim tekstovima, od kojih mnogi predstavljaju i mogu se nazvati prvim verzijama autentičnih književnih dometa. U svim tim Zagorčevim tekstovima oseća se i atmosfera i stvarni život tog sudara, doticaja i raznih prepleta ljudi, istorije, običaja, vera i vremena u tom mozaiku Bosne, koji su u Andrićevom stvaralaštvu doživeli magičnu pripovedačku sintezu. DLANOM SE SUNCE NE MOŽE ZAKLONITI Kako rat, pobeda u ratu, poraz u ratu, pisao je Miloš Crnjanski, nikada nije onakav kakav je posle „u brbljanju potomstva, i kako se laž preliva preko bojišta, kao zaborav preko groblja“, tako i ovi tekstovi predstavljaju višestruku dragocenost. I koliko god da su svedočanstvo o jednom nesumnjivom literarnom talentu i angažovanom intelektualcu, oni danas predstavljaju i prvorazredan dokument o jednom čoveku, i o istorijskoj sudbini čoveka u toj nemilosrdnoj, strašnoj ali velikoj epohi. Život Branka Zagorca praktično je stao u vreme između dva svetska rata, odvijao se između Zenice, odakle je zakoračio slobodu, i Jasenovca, gde je za njegovu tragičnu smrt bio sasvim dovoljan jedan uslov, mada je on kao Srbin i nekadašnji pripadnik Mlade Bosne u tim okolnostima ispunjavao dva uslova. Zatekavši se na početku Drugog svetskog rata, i u mnogo čemu bestijalnijeg od Prvog, u Foči, odveden je u Jasenovac. U tom hrvatskom mestu, u kojem već više od sedam decenija smrt stalno podseća da nije samo „majstor iz Nemačke“, Branku Zagorcu su oduzeli „život tragično u poznatoj bartolomejskoj jasenovačkoj noći o Božiću 1941. kada su jasenovački ustaški dželati priredili pravi ljudožderski bakanalij, masakrirajući najbestijalnijim metodama stotine antifašističkih boraca“. O petnaestogodišnjici smrti Gavrila Principa, Branko Zagorac je 1933. godine u „Vrbaskim novinama“ podsetio da „ljudi njegova kova u hiljadu se godina jednoč rađaju“, i da pored toga Princip u Kraljevini niti ima spomenika, niti se često spominje. I pri tome samo dodao: „Kao da se dlanom može sunce zakloniti…“ Sećajući se s ponosom svog izuzetnog pretka, upoznajući nas sa životom i delom Branka Zagorca, njegovi potomci su nas podsetili i na svu lepotu i mudrost jedne davnašnje izreke, prema kojoj nas ne rađaju očevi i dedovi, već mi njih, i to svojim delima. Autor: Zoran Živković tags: mlada bosna, sarajevski atentat, gavrilo princip, bosna i hercegovina, franc ferdinand, veljko cubrilovic, vladimir gacinovic, bogdan zerajic, nedeljko cabrinovic,

Odlično očuvano Vodič kroz RIM 1965. Istorija kultura umetnost arhitektura Rim (ital. Roma) je glavni grad Italije. Takođe je glavni grad regije Lacio, centar Metropolitanskog grada Rima i posebna opština pod nazivom Comune di Roma Capitale. Sa 2.860.009 stanovnika na 1.285 km² , Rim je najnaseljenija opština u zemlji i treći najnaseljeniji grad u Evropskoj uniji po broju stanovnika unutar gradskih granica. Metropolitanski grad Rim, sa populacijom od 4.355.725 stanovnika, je najnaseljeniji gradski grad u Italiji. Rim se nalazi u centralno-zapadnom delu italijanskog poluostrva, u okviru Lacija, uz obale Tibra. Vatikan (najmanja država na svetu) je nezavisna država unutar gradskih granica Rima, jedini postojeći primer države u gradu. Rim se često naziva gradom sedam brda zbog svog geografskog položaja, kao i „večnim gradom“. Generalno se smatra „kolevkom zapadne civilizacije i hrišćanske kulture“, i centrom Katoličke crkve. Dok rimska mitologija datira osnivanje Rima oko 753. godine pre nove ere, ovo mesto je bilo naseljeno mnogo duže, što ga čini velikim ljudskim naseljem skoro tri milenijuma i jednim od najstarijih gradova u Evropi koji su neprekidno okupirani. Rano stanovništvo grada potiče od mešavine Latina, Etruraca i Sabinjana. Na kraju, grad je sukcesivno postao prestonica Rimskog kraljevstva, Rimske republike i Rimskog carstva, i mnogi ga smatraju prvim carskim gradom i metropolom. Prvi put ga je nazvao Večni grad (lat. Urbs Aeterna) rimski pesnik Tibul, u 1. veku pre nove ere, a izraz su preuzeli i Ovidije, Vergilije i Livije. Rim se naziva i Prestonicom sveta (lat. Caput Mundi). Nakon pada Rimskog carstva na zapadu, koje je označilo početak srednjeg veka, Rim je polako potpadao pod političku kontrolu papstva, da bi u 8. veku postao prestonica Papske države, koja je trajala do 1870. godine. Počevši od renesanse, skoro sve pape od Nikole V (1447–1455) su sprovodile koherentan arhitektonski i urbanistički program tokom četiri stotine godina, sa ciljem da grad postane umetnički i kulturni centar sveta. Na taj način, Rim je prvo postao jedan od glavnih centara renesanse, a zatim je postao rodno mesto i baroknog stila i neoklasicizma.Poznati umetnici, slikari, vajari i arhitekte učinili su Rim središtem svojih aktivnosti, stvarajući remek-dela širom grada. Rim je 1871. postao glavni grad Kraljevine Italije, koja je 1946. godine postala republika Italija. Rim je 2019. godine bio 14. najposećeniji grad na svetu, sa 10,1 milion turista i najpopularnija turistička destinacija u Italiji. Njegov istorijski centar je Unesko uvrstio na listu svetske baštine. Grad domaćin Letnjih olimpijskih igara 1960, Rim je takođe sedište nekoliko specijalizovanih agencija Ujedinjenih nacija, kao što su Organizacija za hranu i poljoprivredu, Svetski program za hranu i Međunarodni fond za poljoprivredni razvoj. Grad je takođe domaćin Sekretarijata Parlamentarne skupštine Unije za Mediteran, kao i sedišta mnogih međunarodnih preduzeća, kao što su Eni, Enel, TIM, Leonardo S.p.A. i nacionalnih i međunarodnih banaka kao što su Unicredit i BNL. Rimska poslovna četvrt EUR je dom mnogih naftnih, farmaceutskih i kompanija za finansijske usluge. Prisustvo renomiranih međunarodnih brendova u gradu učinilo je Rim važnim centrom mode i dizajna, a Cinecittà Studios je stvorio mnoge filmove nagrađene Oskarom. Etimologija[uredi | uredi izvor] Prema mitu o osnivanju starih Rimljana,[1] ime Rim potiče od osnivača i prvog kralja grada, Romula.[2] Međutim, moguće je da je ime Romul zapravo izvedeno iz samog Rima.[3] Već u 4. veku su bile predložene alternativne teorije o poreklu imena. Nekoliko hipoteza je napredovalo fokusirajući se na njegove lingvističke korene koje su međutim ostale neizvesne.[4] Formulisane su različite hipoteze o poreklu imena Rima;[5] ime bi moglo da potiče od: Roma, ćerka Itala, žena Eneja ili njegovog sina Askanija;[6] Romano, sin Odiseja i Kirke; Romo, sin Emationin, koga je Diomed doveo iz Troje;[6] Romide, tiranin Latina, koji je proterao Etrurce iz regiona;[6] Romilos i Romos (Romul i Rem), Askanijevi sinovi blizanci koji su osnovali grad;[6] Rumon ili Rumen, arhaično ime Tibra, ima koren analogan onom grčkog glagola ρεω i latinskog glagola ruo, što znači „teći“;[7][a] Ruma, što na etrurskom znači „gruda“, pa bi se stoga moglo odnositi na mit o Romulu i Remu, ili i na konformaciju brdovitog područja Palatina i Aventina,[b] ili na okuku Tibra ispred od njih[8] ρωμη (rome) što na grčkom znači „snaga“;[v] Roma, trojanska devojka koja je poznavala veštinu magije, nagoveštaji u spisima pesnika Stezikora;[9] Amor, je reč Roma, ako se čita s desna na levo: tumačenje je dao vizantijski pisac Đovani Lido, koji je živeo između petog i šestog veka.[g] Nazivi koji se odnose na Rim i njihovo poreklo[uredi | uredi izvor] Rim takođe ima nekoliko naziva. Urbs/Urbe (lat. Città, grad), jer je u antičko doba reč urbs označavala Rim, koji se smatrao veličanstvenim gradom; Caput fidei (lat. Capitale della fede, Prestonica vere) jer je Rim vekovima bio glavno sedište moći Katoličke crkve (koja se stoga vrlo često naziva i Rimokatoličkom crkvom); Città dell`acqua ili `regina aquarum`, za njegove akvadukte i fontane, za simbiotski odnos sa Tibrom i za veliku dostupnost vode; Caput mundi (lat. Capitale del mondo, Prestonica sveta), objašnjeno rastućim prostranstvom Rimskog carstva koje je Rim učinilo jednim od najuticajnijih gradova u istoriji, potiče od fraze iz Farsalije Marka Anea Lukana koja glasi: „Ipsa, Caput Mundi, bellorum maxima merces, Roma capi facilis“ (Sam Rim, prestonica sveta, najvažniji plen rata, lako podjarmljiv); Urbs Aeterna (lat. Città Eterna, Večni grad), koja umesto toga potiče iz fraze u Knjizi elegija Albija Tibula: „Romulus aeternae nondum formaverat urbis / moenia.“ („Ni Romul još nije sagradio zidine Večnog grada“).[10] Istorija[uredi | uredi izvor] Osnivanje Rima[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Osnivanje Rima Iako je bilo otkrića arheoloških dokaza o ljudskoj okupaciji rimske oblasti od pre otprilike 14.000 godina, gusti sloj mnogo mlađih ostataka zaklanja paleolitske i neolitske lokalitete.[11] Dokazi o kamenom oruđu, oružju i grnčariji svedoče o oko 10.000 godina ljudskog prisustva. Nekoliko iskopavanja podržava gledište da je Rim izrastao iz pastoralnih naselja na brdu Palatin podignut iznad područja budućeg rimskog foruma. Između kraja bronzanog i početka gvozdenog doba, na svakom brdu između mora i Kapitola nalazilo se selo (na Kapitolskom brdu selo je posvedočeno od kraja 14. veka pre nove ere).[12] Međutim, nijedan od njih još nije imao urbani kvalitet.[12] Danas postoji širok konsenzus da se grad postepeno razvijao kroz agregaciju („sinoecizam“) nekoliko sela oko najvećeg, postavljenog iznad Palatina.[12] Ovo agregiranje je olakšano povećanjem poljoprivredne produktivnosti iznad egzistencijalnog nivoa, što je takođe omogućilo uspostavljanje sekundarnih i tercijarnih delatnosti. Ovo je, zauzvrat, podstaklo razvoj trgovine sa grčkim kolonijama južne Italije (uglavnom Iskija i Kuma).[12] Ovaj razvoj događaja, koji se prema arheološkim dokazima dogodio sredinom 8. veka pre nove ere, može se smatrati „rođenjem“ grada.[12] Uprkos nedavnim iskopavanjima na brdu Palatin, stav da je Rim namerno osnovan sredinom osmog veka pre nove ere, kao što legenda o Romulu sugeriše, ostaje marginalna hipoteza.[13] Legenda o Romulu i Remu[uredi | uredi izvor] Antička etrurska bronzana kapitolinska vučica doji blizance Romula i Rema. Tradicionalne priče koje su preneli sami stari Rimljani objašnjavaju najraniju istoriju njihovog grada u smislu legendi i mitova. Najpoznatiji od ovih mitova, a možda i najpoznatiji od svih rimskih mitova, je priča o Romulu i Remu, blizancima koje je dojila vučica.[1] Odlučili su da izgrade grad, ali nakon svađe Romul je ubio svog brata i grad je uzeo njegovo ime. Prema rimskim analistima, to se dogodilo 21. aprila 753. p. n. e.[14] Ova legenda je morala da se pomiri sa dvostrukom tradicijom, postavljenom ranije, da je trojanski izbeglica Eneja pobegao u Italiju i pronašao lozu Rimljana preko svog sina Jula, imenjaka iz dinastije Julije-Klaudije.[15] To je postavio rimski pesnik Vergilije u prvom veku pre nove ere. Pored toga, Strabon pominje stariju priču, da je grad bio arkadijska kolonija koju je osnovao Evander. Strabon takođe piše da je Lucije Kolije Antipatar verovao da su Rim osnovali Grci.[16][17] Monarhije i republika[uredi | uredi izvor] Istorijske pripadnosti Latini (italsko pleme) 2. milenijum – 752. p. n. e. Albani (Latini) 10. vek – 752. p. n. e. Rimsko kraljevstvo 752–509. p. n. e. Rimska Republika 509–27 Rimsko carstvo 27–395 Zapadno rimsko carstvo 395–476 Kraljevina Odoakra 476–493 Kraljevina Ostrogota 493–553 Vizantija 553–754 Papska država 754–1798, 1799–1809, 1814–1849, 1849–1870 Rimska Republika 1798–1799 Prvo francusko carstvo 1809–1814 Rimska republika (1849) 1849 Kraljevina Italija 1870–1946 Vatikan 1929– Italija 1946– Taj grad se kasnije razvio u prestonicu Rimskog kraljevstva (kojim je neprekidno upravljalo sedam kraljeva, što je bilo u skladu sa tradicijom), Rimske republike (od 510. p. n. e., kojom je upravljao Senat) i konačno Rimskog carstva (od 31. p. n. e., kojim je upravlja car). Nakon osnivanja od strane Romula, prema legendi,[18] Rimom je 244 godine vladao monarhijski sistem, u početku sa vladarima latinskog i sabinskog porekla, a kasnije etrurski kraljevi. Tradicija je predala sedam kraljeva: Romula, Numa Pompilija, Tula Hostilija, Anka Marcija, Tarkvinija Priska, Servija Tulija i Tarkvinija Oholog.[18] Rimljani su 509. p. n. e. proterali poslednjeg kralja iz svog grada i uspostavili oligarhijsku republiku. Rim je tada započeo period karakterisan unutrašnjim borbama između patricija (aristokrata) i plebejaca (malih zemljoposednika), kao i stalnim ratovanjem protiv stanovništva centralne Italije: Etruraca, Latina, Volsa, Ekija i Marsija.[19] Pošto je postao gospodar Lacijuma, Rim je vodio nekoliko ratova (protiv Gala, Osci-Samnita i grčke kolonije Taranta, u savezu sa Pirom, kraljem Epira) čiji je rezultat bio osvajanje italijanskog poluostrva, od centralne oblasti do Velike Grčke.[20] U trećem i drugom veku pre nove ere došlo je do uspostavljanja rimske hegemonije nad Mediteranom i Balkanom, kroz tri punska rata (264–146. p. n. e.) vođena protiv grada Kartagine i tri makedonska rata (212–168. p. n. e.) protiv Makedonije.[21] U to vreme su osnovane prve rimske provincije: Sicilija, Sardinija i Korzika, Hispanija, Makedonija, Aheja i Afrika.[22] Od početka 2. veka pre nove ere, vlast je bila osporavana između dve grupe aristokrata: optimata, koji su predstavljali konzervativni deo Senata, i populara, koji su se oslanjali na pomoć plebejaca (urbane niže klase) da bi stekli vlast. U istom periodu, bankrot sitnih zemljoradnika i osnivanje velikih robovskih imanja izazvali su velike migracije u grad. Neprekidno ratovanje dovelo je do uspostavljanja profesionalne vojske, koja se pokazala lojalnijom svojim generalima nego republici. Zbog toga je u drugoj polovini drugog veka i tokom prvog veka pre nove ere došlo do sukoba kako u inostranstvu tako i iznutra: posle neuspelog pokušaja društvene reforme populara Tiberija i Gaja Graha,[23] i rata protiv Jugurte,[23] došlo je do građanskog rata iz kojeg je general Kornelije Sula izašao kao pobednik. Usledila je velika pobuna robova pod Spartakom,[24] a zatim uspostavljanje prvog trijumvirata sa Cezarom, Pompejem i Krasom.[24] Osvajanje Galije učinilo je Cezara izuzetno moćnim i popularnim, što je dovelo do drugog građanskog rata protiv Senata i Pompeja. Posle svoje pobede, Cezar se uspostavio kao doživotni diktator.[24] Njegovo ubistvo dovelo je do drugog trijumvirata između Oktavijana (Cezarovog unuka i naslednika), Marka Antonija i Lepida, i do još jednog građanskog rata između Oktavijana i Antonija.[25] Ovakav uspeh je zavisio od vojnih osvajanja, trgovačke nadmoći i selektivne asimilacije susednih civilizacija, pre svega civilizacije Etruraca i Grka. Rimska dominacija se proširila na veći deo Evrope i obale Sredozemnog mora, tako da je broj stanovnika narastao na iznad milion. Hiljadama godina Rim je bio politički najznačajniji, najbogatiji i najveći grad zapadnog sveta, a to je ostao i nakon propasti i podele Carstva, čak i kada je konačno izgubio svoj prestonički status u korist Milana i potom Ravene i bio nadmašen prestižom istočne prestonice Konstantinopolja. Carstvo[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Rimsko carstvo Ostaci Antičkog Rima Rim, Palatinsko brdo, ostaci carskih palata prema cirkusu Maksimusu, centralni sektor. Zalazak sunca na akvaduktu Appio Claudio. Rimski forum su ostaci onih građevina koje su tokom većeg dela vremena Starog Rima predstavljale politički, pravni, verski i ekonomski centar grada i neuralgični centar cele rimske civilizacije. Godine 27. p. n. e., Oktavijan je postao princeps i uzeo titulu Avgusta, osnivajući principat, diarhiju između princepsa i senata.[25] Za vreme Neronove vladavine, dve trećine grada je uništeno posle Velikog požara u Rimu, a počeo je progon hrišćana.[26][27] Rim je uspostavljen kao de fakto carstvo, koje je najveće širenje dostiglo u drugom veku pod carem Trajanom. Rim je potvrđen kao Kaput Mundi, odnosno prestonica poznatog sveta, izraz koji je već korišćen u republikanskom periodu. Tokom prva dva veka, carstvom su vladali carevi iz dinastije Julije-Klaudije, Flavijan (koji je takođe sagradio istoimeni amfiteatar, poznat kao Koloseum),[28] i Antonin.[29] Ovo vreme je takođe karakterisalo širenje hrišćanske religije, koju je propovedao Isus Hrist u Judeji u prvoj polovini prvog veka (pod Tiberijem) i koju su popularizovali njegovi apostoli kroz carstvo i šire.[30] Antonino doba se smatra vrhuncem Carstva, čija se teritorija prostirala od Atlantskog okeana do Eufrata i od Britanije do Egipta.[29] Nakon završetka dinastije Severi 235. godine, Carstvo je ušlo u period od 50 godina poznat kao kriza trećeg veka tokom kojeg su dolazili brojni pučevi od strane generala, koji su nastojali da obezbede region carstva koji im je bio poveren na slabost centralne vlasti u Rimu. Postojalo je takozvano Galsko carstvo od 260. do 274. i pobune Zenobije i njenog oca od sredine 260-ih koje su pokušavale da se odbiju od upada Persijanaca. Neki regioni - Britanija, Španija i severna Afrika - nisu bili skoro pogođeni. Nestabilnost je izazvala ekonomsko pogoršanje, a došlo je i do brzog porasta inflacije pošto je vlada smanjila valutu kako bi pokrila troškove. Germanska plemena duž Rajne i severno od Balkana izvršila su ozbiljne, nekoordinisane upade od 250-ih do 280-ih godina koje su više ličile na džinovske napadne grupe nego na pokušaj naseljavanja. Persijsko carstvo je vršilo invaziju sa istoka nekoliko puta tokom 230-ih do 260-ih, ali je na kraju poraženo.[31] Car Dioklecijan (284) preduzeo je obnovu države. Ukinuo je principat i uveo tetrarhiju koja je nastojala da poveća državnu moć. Najizraženija karakteristika bila je neviđena intervencija države sve do nivoa grada: dok je država podnela zahtev za porez gradu i dozvolila mu da dodeli namete, od njegove vladavine država je to činila sve do nivoa sela. U uzaludnom pokušaju da kontroliše inflaciju, nametnuo je kontrolu cena koja nije potrajala. On ili Konstantin su regionalizovali administraciju carstva što je suštinski promenilo način na koji se njime upravljalo stvaranjem regionalnih eparhija. Mapa Rimskog carstva 117. godine nove ere. Postojanje regionalnih fiskalnih jedinica iz 286. poslužilo je kao model za ovu inovaciju bez presedana. Car je ubrzao proces uklanjanja vojne komande sa guvernera. Od sada, civilna uprava i vojna komanda bi bila odvojena. On je namesnicima dao više fiskalnih obaveza i stavio ih na čelo sistema logističke podrške vojske kao pokušaj da ga kontroliše uklanjanjem sistema podrške iz njene kontrole. Dioklecijan je vladao istočnom polovinom, nastanjen u Nikomediji. 296. godine, uzdigao je Maksimijana do Avgusta zapadne polovine, gde je vladao uglavnom iz Mediolanuma kada nije bio u pokretu.[31] Godine 292. stvorio je dva `mlađa` cara, Cezari, po jedan za svakog Avgusta, Konstancije za Britaniju, Galiju i Španiju čije je sedište vlasti bilo u Triru i Galerije u Sirmijumu na Balkanu. Imenovanje cezara nije bilo nepoznato: Dioklecijan je pokušao da pretvori u sistem nedinastičke sukcesije. Nakon abdikacije 305. godine, cezari su uspeli i oni su zauzvrat sebi postavili dvojicu kolega. Nakon abdikacije Dioklecijana i Maksimijana 305. godine i niza građanskih ratova između rivalskih pretendenta na carsku vlast, tokom godina 306–313, tetrarhija je napuštena. Konstantin Veliki je preduzeo veliku reformu birokratije, ne promenom strukture, već racionalizacijom nadležnosti nekoliko ministarstava tokom godina 325–330, nakon što je pobedio Licinija, cara na Istoku, krajem 324. godine. Nazvan Milanski edikt iz 313. godine, zapravo fragment Licinijevog pisma namesnicima istočnih provincija, daje slobodu bogosluženja svima, uključujući i hrišćane, i naređuje vraćanje oduzete crkvene imovine na molbu novostvorenim namesnicima eparhije. Finansirao je izgradnju nekoliko crkava i dozvolio sveštenstvu da bude arbitar u građanskim parnicama (mera koja ga nije nadživela, ali je delimično obnovljena mnogo kasnije). On je transformisao grad Vizantiju u svoju novu rezidenciju, koja, međutim, zvanično nije bila ništa više od carske rezidencije poput Milana, Trira ili Nikomedije sve dok Konstancije II nije u maju 359. dobio titulu prefekta: Carigrad. Pad Carstva[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Pad Zapadnog rimskog carstva Ostaci antičkog Rima Piramida Gaja Cestija. Trajanov stub, trijumfalni stub i mesto gde su položene mošti cara Trajana. Hrišćanstvo u obliku Nikejskog simbola vere postalo je zvanična religija carstva 380. godine, preko Solunskog edikta izdatog u ime tri cara - Gracijana, Valentinijana II i Teodosija I - sa Teodosijem koji je očigledno bio pokretačka snaga iza toga. Bio je poslednji car ujedinjenog carstva: posle njegove smrti 395. godine, njegovi sinovi, Arkadije i Honorije, podelili su carstvo na zapadni i istočni deo. Sedište vlade u Zapadnom rimskom carstvu preneto je u Ravenu nakon opsade Milana 402. Tokom 5. veka, carevi iz 430-ih su uglavnom boravili u glavnom gradu Rimu. Rim, koji je izgubio centralnu ulogu u upravljanju carstvom, opljačkali su 410. Vizigoti predvođeni Alarihom,[32] ali je pričinjena vrlo mala fizička šteta, koja je većinski popravljena. Ono što se nije moglo tako lako zameniti su prenosivi predmeti kao što su umetnička dela od plemenitih metala i predmeti za kućnu upotrebu (plen). Pape su ulepšale grad velikim bazilikama, poput Santa Marija Mađore (uz saradnju careva). Stanovništvo grada je palo sa 800.000 na 450–500.000 do trenutka kada je grad 455. godine opljačkao Gejserih, kralj Vandala.[33] Slabi carevi petog veka nisu mogli da zaustave propadanje, što je dovelo do svrgavanja Romula Avgustula 22. avgusta 476. godine, što je označilo kraj Zapadnog rimskog carstva i, za mnoge istoričare, početak srednjeg veka.[34] Srednji vek[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Italija u srednjem veku Ilustracija iz 15. veka koja prikazuje pljačku Rima 410. godine od strane vizigotskog kralja Alariha I. Nakon pada Zapadnog rimskog carstva 476. godine nove ere, Rim je prvo bio pod kontrolom Odoakra, a zatim je postao deo Ostrogotskog kraljevstva da bi se vratio pod kontrolu Istočnog Rima nakon Gotskog rata, koji je razorio grad 546. i 550. godine. Njegovo stanovništvo opalo je sa više od milion u 210. godini nove ere na 500.000 u 273.[35] zatim na 35.000 nakon Gotskog rata (535–554),[36] svodeći grad koji se širi na grupe naseljenih zgrada ispresecanih među velikim površinama ruševina, vegetacije, vinograda i bašte na pijaci.[37] Generalno se smatra da je populacija grada do 300. godine n.e. iznosila 1 milion (procene se kreću od 2 miliona do 750.000), opadajući na 750–800.000 u 400. n.e., 450–500.000 u 450. n.e. i na 80–100.000 n.e. Rimski biskup, zvani Papa, bio je važan od ranih dana hrišćanstva zbog mučeničke smrti oba apostola Petra i Pavla. Rimski biskupi su takođe viđeni (i katolici ih još uvek vide) kao naslednike Petra, koji se smatra prvim biskupom Rima. Grad je tako dobijao sve veći značaj kao centar katoličke crkve. Nakon langobardske invazije na Italiju (569–572), grad je ostao nominalno vizantijski, ali su u stvarnosti pape vodile politiku ravnoteže između Vizantinaca, Franaka i Langobarda.[38] Godine 729. langobardski kralj Lijutprand poklonio je Crkvi severni latijumski grad Sutri, čime je započela njena vlast.[38] Godine 756. Pipin Mali, nakon što je pobedio Langobarde, dao je papi vremensku jurisdikciju nad rimskim vojvodstvom i Ravenskim egzarhatom, stvarajući tako Papsku državu.[38] Od ovog perioda tri sile su pokušavale da vladaju gradom: papa, plemstvo (zajedno sa šefovima milicija, sudijama, Senatom i stanovništvom) i franački kralj, kao kralj Langobarda, patricije i car.[38] Ove tri stranke (teokratska, republikanska i carska) bile su odlika rimskog života tokom čitavog srednjeg veka.[38] U Božićnoj noći 800. godine, Karla Velikog je u Rimu krunisao papa Lav III za cara Svetog rimskog carstva: tom prilikom je grad prvi put ugostio dve sile čija je borba za kontrolu trebalo da bude konstanta srednjeg veka.[38] Detaljni prikaz Rafaelove ilustracije koja prikazuje krunisanje Karla Velikog u staroj bazilici Svetog Petra, 25. decembra 800. Godine 846. muslimanski Arapi su bezuspešno upali na gradske zidine, ali su uspeli da opljačkaju baziliku Svetog Petra i Pavla, obe izvan gradskog zida.[39] Nakon raspada karolinške moći, Rim je pao kao plen feudalnog haosa: nekoliko plemićkih porodica borilo se protiv pape, cara i međusobno. To su bila vremena Teodore i njene ćerke Marozije, konkubina i majki nekoliko papa, i Krescencija, moćnog feudalca, koji se borio protiv careva Otona II i Otona III.[40] Skandali ovog perioda naterali su papstvo da se reformiše: izbor pape bio je rezervisan za kardinale, a pokušana je reforma sveštenstva. Pokretačka snaga iza ove obnove bio je monah Ildebrando da Soana, koji je jednom izabran za papu pod imenom Papa Grgur VII, uključio se u kontroverzu investiture protiv cara Henrija IV. Nakon toga, Rim su opljačkali i spalili Normani pod vođstvom Roberta Giskara koji je ušao u grad kao podrška papi, a zatim opkolio Anđeosku tvrđavu.[40] Tokom ovog perioda, gradom je autonomno upravljao senator. U 12. veku, ova uprava, kao i drugi evropski gradovi, evoluirala je u komunu, novi oblik društvene organizacije pod kontrolom novih bogatih klasa.[40] Papa Lucije II se borio protiv rimske komune, a borbu je nastavio njegov naslednik papa Evgenije III: u ovoj fazi komunu je, u savezu sa aristokratijom, podržavao Arnaldo da Breša, monah koji je bio verski i društveni reformator.[41] Nakon papine smrti, Arnaldo je zarobljen od strane Adrijana IV, što je označilo kraj autonomije komune.[41] Pod papom Inoćentijom III, čija je vladavina označila apogej papstva, komuna je likvidirala senat i zamenila ga senatorom, koji je bio potčinjen papi.[41] U ovom periodu, papstvo je igralo ulogu od sekularne važnosti u zapadnoj Evropi, često se ponašajući kao arbitri između hrišćanskih monarha i vršeći dodatna politička ovlašćenja.[42] Godine 1266, Karlo Anžujski, koji je krenuo na jug da se bori protiv Hoenštaufena u ime pape, imenovan je za senatora. Karlo je osnovao Sapijencu, univerzitet u Rimu.[41] U tom periodu papa je umro, a kardinali, pozvani u Viterbo, nisu mogli da se dogovore oko njegovog naslednika. Ovo je razbesnelo građane grada, koji su potom skinuli krov sa zgrade u kojoj su se sastajali i zatvorili ih dok nisu imenovali novog papu; ovo je označilo rođenje konklave.[41] U ovom periodu grad je takođe bio razbijen neprekidnim borbama između aristokratskih porodica: Anibaldi, Kaetani, Kolona, Orsini, Konti, ugnežđeni u svojim tvrđavama podignutim iznad drevnih rimskih zdanja, međusobno su se borili da kontrolišu papstvo.[41] Papa Bonifacije VIII, rođen kao Kaetani, bio je poslednji papa koji se borio za univerzalni domen crkve; proglasio je krstaški rat protiv porodice Kolona i 1300. godine pozvao na prvi jubilej hrišćanstva, koji je doveo milione hodočasnika u Rim.[41] Međutim, njegove nade je slomio francuski kralj Filip Lepi, koji ga je zarobio i ubio u Ananjiju.[41] Potom je izabran novi papa veran Francuzima, a papstvo je nakratko premešteno u Avinjon (1309–1377).[43] Tokom ovog perioda Rim je bio zanemaren, sve dok plebejac, Kola di Rijenco, nije došao na vlast.[43] Idealista i ljubitelj starog Rima, Kola je sanjao o ponovnom rođenju Rimskog carstva: nakon što je preuzeo vlast sa titulom Tribuno, njegove reforme su odbačene od strane stanovništva.[43] Primoran da pobegne, Kola se vratio kao deo pratnje kardinala Albornoza, koji je bio zadužen da obnovi vlast Crkve u Italiji.[43] Vrativši se na vlast na kratko vreme, Kola je ubrzo linčovan od strane stanovništva, a Albornoz je preuzeo grad. Godine 1377. Rim je ponovo postao sedište papstva pod Grgurom XI.[43] Povratak pape u Rim te godine je pokrenuo zapadni raskol (1377–1418), a narednih četrdeset godina grad je bio pogođen podelama koje su potresle Crkvu.[43] Rana moderna istorija[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Rimska renesansa Rana moderna istorija Pogled sa Tibra na most Sant`Anđelo i baziliku. Sikstinska kapela, pogled iznutra. Most Sisto na Tibru. Godine 1418. Sabor u Konstancu je rešio Zapadnu šizmu i izabran je rimski papa Martin V.[44] To je donelo Rimu vek unutrašnjeg mira, koji je označio početak renesanse.[44] Vladajuće pape do prve polovine 16. veka, od Nikole V, osnivača Vatikanske biblioteke, do Pija II, humaniste i pismenog, od Siksta IV, pape ratnika, do Aleksandra VI, nemoralnog i nepotiste, od Julija II, vojnika i pokrovitelja, do Lava X, koji je dao ime ovom periodu („vek Lava X“), svi su svoju energiju posvetili veličini i lepoti Večnog grada i pokroviteljstvu umetnosti.[44] Tih godina se centar italijanske renesanse iz Firence preselio u Rim. Nastala su veličanstvena dela, kao što su nova bazilika Svetog Petra, Sikstinska kapela i most Sisto (prvi most koji je izgrađen preko Tibra od antike, iako na rimskim temeljima). Da bi to postigli, pape su angažovale najbolje umetnike tog vremena, uključujući Mikelanđela, Peruđina, Rafaela, Girlandaja, Luku Sinjorelija, Botičelija i Kozima Roselija. Period je takođe bio zloglasan po papskoj korupciji, sa mnogim papama koje su imale decu, i bavile se nepotizmom i simonijom. Korupcija papa i ogromni troškovi za njihove građevinske projekte doveli su, delimično, do reformacije i, zauzvrat, do kontrareformacije. Pod ekstravagantnim i bogatim papama, Rim je pretvoren u centar umetnosti, poezije, muzike, književnosti, obrazovanja i kulture. Rim je postao sposoban da se takmiči sa drugim velikim evropskim gradovima tog vremena u pogledu bogatstva, veličine, umetnosti, učenja i arhitekture. Period renesanse je dramatično promenio lice Rima, delima poput Mikelanđelove Pijete i freskama apartmana Bordžija. Rim je dostigao najvišu tačku sjaja pod papom Julijem II (1503–1513) i njegovim naslednicima Lavom H i Klimentom VII, obojica članovima porodice Mediči. U ovom dvadesetogodišnjem periodu, Rim je postao jedan od najvećih centara umetnosti na svetu. Stara bazilika Svetog Petra koju je sagradio car Konstantin Veliki[45] (koja je do tada bila u trošnom stanju) je srušena i započeta izgradnja nove. Grad je ugostio umetnike kao što su Girlandajo, Peruđino, Botičeli i Bramante, koji su izgradili hram Tempjeto Svetog Petra u Montoriju i planirali veliki projekat za renoviranje Vatikana. Rafaelo, koji je u Rimu postao jedan od najpoznatijih slikara Italije, stvorio je freske u vili Farnezina, Rafaelove sobe, kao i mnoge druge poznate slike. Mikelanđelo je započeo ukrašavanje plafona Sikstinske kapele i izveo čuvenu statuu Mojsija za grobnicu Julija II. Njena ekonomija je bila bogata, uz prisustvo nekoliko toskanskih bankara, uključujući Agostina Čigija, koji je bio Rafaelov prijatelj i pokrovitelj umetnosti. Pre svoje rane smrti, Rafaelo je takođe po prvi put promovisao očuvanje drevnih ruševina. Italijanski rat (1526—1530) izazvao je prvu pljačku grada u više od pet stotina godina od prethodne pljačke; 1527. godine, landsknehti cara Karla V opljačkali su grad, čime su nagli kraj zlatnog doba renesanse u Rimu.[44] Počevši od Tridentskog sabora 1545. godine, Crkva je započela kontrareformaciju kao odgovor na reformaciju, preispitivanje autoriteta Crkve velikih razmera u duhovnim pitanjima i državnim poslovima. Ovaj gubitak poverenja doveo je do velikih pomeranja moći sa Crkve. Pod papama od Pija V do Siksta V, Rim je postao centar reformisanog katolicizma i doživeo je izgradnju novih spomenika koji su slavili papstvo. Pape i kardinali iz 17. i ranog 18. veka nastavili su kretanje tako što su gradski pejzaž obogatili baroknim zgradama.[46] Ovo je bilo još jedno nepotističko doba; nove aristokratske porodice (Barberini, Pamfili, Čigi, Rospiljozi, Altijeri, Odeskalki) su štitile njihove pape, koje su gradile ogromne barokne zgrade za svoje rođake. Tokom doba prosvetiteljstva, nove ideje su stigle do Večnog grada, gde je papstvo podržalo arheološka istraživanja i poboljšalo dobrobit ljudi. Ali nije sve išlo dobro za Crkvu u vreme Kontrareformacije. Bilo je neuspeha u pokušajima da se potvrdi moć Crkve, a značajan primer je bio 1773. kada je papa Kliment XIV bio prisiljen od strane sekularne vlasti da uguši jezuitski red.[44] Kasna moderna istorija[uredi | uredi izvor] Moderna istorija Tvrđava Sant`Anđelo sa mosta. Najviša statua je statua arhanđela Mihaila, po kome je zgrada dobila ime. Poznata ulica `Via Condotti`. Vladavinu papa prekinula je kratkotrajna Rimska republika (1798–1800), koja je uspostavljena pod uticajem Francuske revolucije. Papska država je obnovljena u junu 1800, ali tokom Napoleonove vladavine, Rim je pripojen kao departman Francuske imperije: prvo kao Département du Tibre (1808–1810), a zatim kao Département Rome (1810–1814). Nakon pada Napoleona, Papska država je ponovo konstituisana odlukom Bečkog kongresa 1814. godine. 1849. je proglašena druga rimska republika tokom godine revolucija 1848. Dve od najuticajnijih ličnosti italijanskog ujedinjenja, Đuzepe Macini i Đuzepe Garibaldi, borili su se za kratkotrajnu republiku. Rim je tada postao žarište nade za ponovno ujedinjenje Italije nakon što je ostatak Italije ujedinjen kao Kraljevina Italija 1861. sa privremenim glavnim gradom u Firenci. Te godine je Rim proglašen prestonicom Italije iako je još uvek bio pod papinom kontrolom. Tokom 1860-ih, poslednji ostaci papske države bili su pod zaštitom Francuske zahvaljujući spoljnoj politici Napoleona III. Francuske trupe bile su stacionirane u regionu pod papskom kontrolom. Godine 1870. francuske trupe su povučene zbog izbijanja francusko-pruskog rata. Italijanske trupe su uspele da zauzmu Rim koji je ušao u grad kroz proboj u blizini Porta Pija. Papa Pije IX proglasio se zatvorenikom u Vatikanu. 1871. glavni grad Italije premešten je iz Firence u Rim. Godine 1870. u gradu je živelo 212.000 stanovnika, od kojih su svi živeli na području koje je omeđivao drevni grad, a 1920. godine stanovništvo je bilo 660.000. Značajan deo živeo je van zidina na severu i preko Tibra u oblasti Vatikana. Dvadeseti vek[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Kraljevina Italija i Vojna istorija Italije u Drugom svetskom ratu Marš na Rim je bio marš izveden 22. do 29. oktobra koji su izveli italijanski fašisti na čelu sa Benitom Musolinijim. Prestrašen maršom i stanjem u zemlji (liberalna vlada Luiđija Fakte nije uspela da zaustavi širenje anarhije). Kralj Vitorio Emanuele III poverava mu mandat za sastavljanje vlade (28. oktobra 1922), te Musolini postaje premijer. Ubrzo nakon Prvog svetskog rata, krajem 1922. Rim je bio svedok uspona italijanskog fašizma predvođenog Benitom Musolinijem, koji je predvodio marš na grad. Ukinuo je demokratiju do 1926. godine, na kraju je proglasio novo Italijansko carstvo i udružio Italiju sa nacističkom Nemačkom 1938. Musolini je srušio prilično velike delove centra grada kako bi izgradio široke avenije i trgove koji su trebalo da slave fašistički režim i oživljavanje i veličanje klasičnog Rima. U međuratnom periodu došlo je do brzog porasta gradske populacije koja je ubrzo nakon 1930. godine premašila milion stanovnika. Tokom Drugog svetskog rata, zbog umetničkih riznica i prisustva Vatikana, Rim je u velikoj meri izbegao tragičnu sudbinu drugih evropskih gradova. Međutim, 19. jula 1943. oblast San Lorenco je bila izložena savezničkim bombardovanjem, što je rezultiralo oko 3.000 mrtvih i 11.000 povređenih, od kojih je još 1.500 umrlo. Musolini je uhapšen 25. jula 1943. Na dan italijanskog primirja 8. septembra 1943. grad su okupirali Nemci. Papa je proglasio Rim otvorenim gradom. Oslobođen je 4. juna 1944. godine. Rim se uveliko razvio nakon rata kao deo „italijanskog ekonomskog čuda“ posleratne rekonstrukcije i modernizacije 1950-ih i ranih 1960-ih. Tokom ovog perioda, godina la dolce vita („slatkog života“), Rim je postao moderan grad, sa popularnim klasičnim filmovima kao što su Ben Hur, Kvo vadis, Praznik u Rimu i Slatki Život snimljeni u kultnim gradskim studijima Činečita. Trend rasta stanovništva nastavio se sve do sredine 1980-ih kada je opština imala više od 2,8 miliona stanovnika. Nakon ovoga, stanovništvo je polako opadalo jer su ljudi počeli da se sele u obližnja predgrađa, naročito zbog nagomilavanja saobraćaja i zagađenja životne sredine. Geografija[uredi | uredi izvor] Položaj[uredi | uredi izvor] Satelitski snimak Rima. Rim se nalazi u regionu Lacio u centralnoj Italiji na reci Tibar. Prvobitno naselje se razvilo na brežuljcima koji su izlazili pored ostrva Tibar, jedinog prirodnog ostrva u ovoj oblasti. Rim kraljeva je sagrađen na sedam brda: brdu Aventin, brdu Celij, brdu Kapitol, brdu Eskvilin, brdu Palatin, brdu Kvirinal i brdu Viminal. Savremeni Rim takođe prelazi druga reka, Anijen, koja se uliva u Tibar severno od istorijskog centra. Iako je centar grada udaljen oko 24 km u unutrašnjosti Tirenskog mora, gradska teritorija se proteže do obale, gde se nalazi jugozapadni okrug Ostija. Nadmorska visina centralnog dela Rima kreće se od 13 m nadmorske visine (u podnožju Panteona) do 139 m iznad nivoa mora (vrh Monte Mario).[47] Rimska komuna pokriva ukupnu površinu od oko 1.285 km², uključujući mnoge zelene površine. Teritorija[uredi | uredi izvor] Mapa: Sedam brda Rima. Brda su prikazana braon bojom, nizije zelenom. Teritorija opštine je velika, obuhvata vekovima napuštena područja, uglavnom močvarna i nepogodna za poljoprivredu i koja ne pripada nijednoj opštini: sa površinom od 1287,36 km² najveća je u Italiji i jedna je od najvećih proširenih između evropskih prestonica.[48] Rim je najveća opština u Italiji i bila je najveća u Evropi do formiranja opštine Fjumičino, ostajući i nakon toga jedna od najvećih među evropskim prestonicama.[49] Gustina naseljenosti nije velika, zbog prisustva zelenih površina raštrkanih po celoj opštinskoj oblasti:[50] Rim je jedinstven u zapadnom svetu po prostranstvu sela koja okružujuju grad i međusobnom prožimanju između grada i sela.[51] Štaviše, Rim je italijanska opština sa najvećim brojem susednih opština, 29 (bez enklave Vatikana). Seizmička klasifikacija[uredi | uredi izvor] zona 2B (srednja seizmičnost, obuhvata teritorijalna područja opština IV, V, VI, VII, VIII i IX);[52] zona 3A (niska seizmičnost, obuhvata teritorijalna područja opština I, II, III, X, XI, XII, XIII, XIV i XV);[52] zona 3B (niska seizmičnost, obuhvata administrativno ostrvo XV opštine).[52] Topografija[uredi | uredi izvor] Pogled iz vazduha na istorijski centar Rima (ital. Centro Storico). Tokom istorije Rima, urbanim granicama grada smatralo se područje unutar gradskih zidina. Prvobitno su se sastojali od Servijevog zida, koji je izgrađen dvanaest godina nakon galskog pljačkanja grada 390. godine pre nove ere. Ovo je sadržalo većinu brda Eskvilina i Celija, kao i ostalih pet. Rim je prerastao Servijev zid, ali više nije bilo zidanja sve do skoro 700 godina kasnije, kada je 270. godine nove ere car Aurelijan počeo da gradi Aurelijanove zidove. Bile su dugačke skoro 19 km i još uvek su bile zidine koje su trupe Kraljevine Italije morale da probiju da bi ušle u grad 1870. Gradsko urbano područje je presečeno na dva dela kružnim putem, Grande Rakordo Anulare („GRA“), završen 1962., koji kruži oko centra grada na udaljenosti od oko 10 kilometara. Iako je, kada je prsten završen, većina delova naseljenog područja ležala je unutar njega (jedan od retkih izuzetaka bilo je nekadašnje selo Ostija, koje leži duž obale Tirenskog mora), i u međuvremenu su izgrađeni kvartovi koji se protežu i do 20 kilometara iza njega. Opština pokriva površinu otprilike tri puta veću od ukupne površine unutar Rakorda i uporediva je po površini sa celim metropolitanskim gradovima Milanom i Napuljem, i sa površinom koja je šest puta veća od teritorije ovih gradova. Takođe obuhvata značajne površine napuštenih močvara koje nisu pogodne ni za poljoprivredu ni za urbani razvoj. Kao posledica toga, gustina opštine nije toliko velika, njena teritorija je podeljena između visoko urbanizovanih područja i područja označenih kao parkovi, rezervati prirode i za poljoprivrednu upotrebu. Smanjena verzija slike koja prikazuje pogled od 360 stepeni sa kupole bazilike Svetog Petra preko ostatka Vatikana i Rima. Hidrografija[uredi | uredi izvor] Kroz grad, pored Tibra, prolaze i Anijena, njena pritoka na severu današnje urbane teritorije, i mali vodeni putevi kao što su Almone i brojni rovovi rimskog sela. Opština Rim H ima pogled na Tirensko more (Rim je najveća primorska opština u Evropi, sa oko 20 kilometara obale[53]). Rim HV opština gleda na jezera Bračano i Martinjano.[54] Klima[uredi | uredi izvor] Rim ima mediteransku klimu, sa toplim, suvim letima i blagim, vlažnim zimama.[55] Decembar, januar i februar su najhladniji meseci, sa srednjom dnevnom temperaturom od približno 8°S. Temperature tokom ovih meseci uglavnom variraju između 10 i 15 °S tokom dana i između 3 i 5 °S noću, sa čestim hladnijim ili toplijim periodima. Snežne padavine su retke, sa slabim snegom ili naletima koji se javljaju tokom nekih zima, uglavnom bez akumulacije, a velike snežne padavine su veoma retke (najskorije su bile 2018, 2012. i 1986. godine).[56][57] skupiKlima Rima Pokazatelj \ Mesec Jan. Feb. Mar. Apr. Maj Jun Jul Avg. Sep. Okt. Nov. Dec. God. Apsolutni maksimum, °C (°F) 20,8 (69,4) 21,6 (70,9) 26,6 (79,9) 29,8 (85,6) 33,1 (91,6) 37,8 (100) 39,4 (102,9) 40,6 (105,1) 38,4 (101,1) 30,7 (87,3) 26,5 (79,7) 20,3 (68,5) 40,6 (105,1) Srednji maksimum, °C (°F) 11,1 (52) 12,6 (54,7) 15,2 (59,4) 18,8 (65,8) 23,4 (74,1) 27,6 (81,7) 30,4 (86,7) 29,8 (85,6) 26,3 (79,3) 21,5 (70,7) 16,1 (61) 12,5 (54,5) 20,4 (68,7) Srednji minimum, °C (°F) 4,5 (40,1) 5,4 (41,7) 7,2 (45) 9,8 (49,6) 13,3 (55,9) 17,2 (63) 19,6 (67,3) 19,4 (66,9) 16,9 (62,4) 12,8 (55) 9,3 (48,7) 6,4 (43,5) 11,8 (53,2) Apsolutni minimum, °C (°F) −11,0 (12,2) −6,9 (19,6) −6,5 (20,3) −2,4 (27,7) 1,8 (35,2) 5,0 (41) 9,1 (48,4) 9,3 (48,7) 4,3 (39,7) 0,8 (33,4) −5,2 (22,6) −5,6 (21,9) −11,0 (12,2) Količina padavina, mm (in) 80 (31,5) 72 (28,3) 69 (27,2) 70 (27,6) 57 (22,4) 38 (15) 15 (5,9) 23 (9,1) 70 (27,6) 118 (46,5) 111 (43,7) 100 (39,4) 823 (324) Izvor: Turističeskiй portal, Pogoda i Klimat Arhitektura[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Rimska arhitektura Arhitektura Rima tokom vekova se u velikoj meri razvila od starorimske arhitekture do italijanske moderne i savremene arhitekture. Rim je nekada bio glavni svetski epicentar klasične arhitekture, razvijajući nove forme kao što su luk, kupola i svod. Romanički stil u 11. 12. i 13. veku je takođe bio široko korišćen u rimskoj arhitekturi, a kasnije je grad postao jedan od glavnih centara renesansne i barokne arhitekture.[58] Gradski pejzaž Rima je takođe u velikoj meri neoklasicističkog i fašističkog stila. Rimski forum. Antički Rim[uredi | uredi izvor] Za više informacija pogledajte: Stari Rim Jedan od simbola Rima je Koloseum (70—80), najveći amfiteatar ikada izgrađen u Rimskom carstvu. Ovaj objekat je imao kapacitet od 50.000 posetilaca i koristio se za borbe gladijatora. Lista veoma značajnih spomenika antičkog Rima uključuje Forum, Zlatnu kuću (lat. Domus Aurea), Panteon, Trajanov stub, Trajanovu tržnicu, Rimske katakombe, Cirkus maksimus (lat. Circus Maximus), Karakalina kupatila, Konstantinovu kapiju, Cestijusova piramida, Usta istine (ital. Bocca della Verità). Trg Popolo. Renesansa i barok[uredi | uredi izvor] Rim je bio svetski centar renesanse, koja je ostavila dubok trag na sam grad. Najimpresivniji primerak renesansne arhitekture u Rimu je Mikelanđelov Trg Kampidoljo (ital. Piazza del Campidoglio) sa Palatom Senatorio (ital. Palazzo Senatorio) koja je sedište gradske vlade. Tokom ovog perioda velike aristokratske porodice Rima su gradile raskošne građevine kao što je Kvirinale (ital. Palazzo del Quirinale), koja je sada sedište predsednika italijanske republike, Palata Venecija (ital. Palazzo Venezia), Palata Farneze (ital. Palazzo Farnese), Barberini (ital. Palazzo Barberini), Kiđi (ital. Palazzo Chigi), sedište italijanskog premijera, Palata Spada (ital. Palazzo Spada), Palata dela Kančelerija (ital. Palazzo della Cancelleria), Vila Farnezina (ital. Villa Farnesina). Rim je poznat i po velikim i veličanstvenim trgovima, koji obično u centru imaju obelisk, a uglavnom su izgrađeni u 17. veku. Glavni trgovi su Trg Navona (ital. Piazza Navona), Španski trg (ital. Piazza di Spagna), Trg cveća (ital. Campo de` Fiori), Trg Venecija (ital. Piazza Venezia), Trg Farneze (ital. Piazza Farnese) i Minervin trg (ital. Piazza della Minerva). Najizrazitiji predstavnik barokne umetnosti je Fontana di Trevi (ital. Fontana di Trevi) arhitekte Nikole Salvija. Ostala značajna mesta baroka iz sedamnaestog veka su Palata Madama (ital. Palazzo Madama), sedište italijanskog Senata i Montečitorio (ital. Palazzo Montecitorio), sedište Poslaničkih klubova Italije. Spomenik Vitoriju Emanueleu II. Neoklasicizam[uredi | uredi izvor] Neoklasičnu arhitekturu karakterišu veličanstvene razmere, jednostavnost geometrijskih oblika, grčki - posebno dorski - ili rimski detalji, dramatična upotreba stubova i sklonost ka praznim zidovima. Novi ukus za antičku jednostavnost predstavljao je opštu reakciju na ekscese rokoko stila.[59] Neoklasični period u Italiji trajao je od 1750-ih do 1850-ih.[60] Rim je 1870. godine postao prestonica nove Kraljevine Italije. Od tih godina dominantan stil gradnje postaje neoklasicizam koji je svoje uzore nalazio u Antici. U ovom periodu su izgrađene mnoge palate koje su ugostile ministre, ambasadore i druge vladine agencije. Jedan od najpoznatijih spomenika neoklasicističkog stila u Rimu je spomenik Viktoru Emanuelu II poznat kao „Oltar otadžbine“ u kome se nalazi grob Neznanog Junaka kao simbol 650.000 Italijana koji su poginuli u Drugom svetskom ratu. Arhitektura u doba fašizma[uredi | uredi izvor] Fašistički režim, koji je upravljao Italijom između 1922. i 1943. godine, razvio je originalan arhitektonski stil, koji je nastao istraživanjem veza sa antičkom rimskom arhitekturom.[61] Fašistički stilovi arhitekture su grana modernističke arhitekture koja je postala popularna početkom 20. veka. Na italijanski fašistički stil takođe je u velikoj meri uticao racionalistički pokret u Italiji 1920-ih. Racionalistička arhitektura, uz pomoć italijanske vlade, proslavila je novo fašističko doba kulture i vlasti u Italiji.[62] Fašistički stilovi arhitekture preuzeli su dizajnerske tragove iz Starog Rima u tome što su stilovi zgrada uglavnom bili veoma veliki i simetrični sa oštrim nezaobljenim ivicama. Zgrade su svojom veličinom namerno prenosile osećaj strahopoštovanja i zastrašivanja, a napravljene su od krečnjaka i drugog izdržljivog kamena kako bi izdržale čitavo doba fašizma i stvorile impresivne ruševine. Zgrade su takođe bile veoma jednostavne, sa malo ili bez ukrasa, i nedostajalo im je mnogo složenosti u dizajnu. Ove opšte karakteristike fašističke arhitekture doprinele su jednostavnoj estetici koju zgrade prikazuju. Svi ovi aspekti pomogli su fašističkim diktaturama da ispolje apsolutnu i totalnu vlast nad stanovništvom. Hitler i Musolini su koristili fašističku arhitekturu kao još jedan izvor propagande da pokažu svetu snagu, ponos i moć svojih režima.[63] Palata Farnezina, aktuelno sedište italijanskog ministarstva spoljnih poslova, izgrađena je 1935. u fašističkom stilu. Najpoznatiji spomenik iz tog perioda je okrug Univerzalna rimska izložba (ital. Esposizione Universale Roma), izgrađen 1935. godine, i originalno namenjen za prikazivanje na Svetskoj izložbi 1942. godine. Kako je Italija 1940. godine ušla u Drugi svetski rat, planirana Svetska izložba nikada nije održana. Najreprezentativnija zgrada ovog stila je Palata italijanskog naroda (ital. Palazzo della Civiltà Italiana, 1938 — 1943), ikonični dizajn obeležen kockama ili četvorouglovima. Vila Borgeze. Vile i bašte[uredi | uredi izvor] Centar Rima je okružen velikim zelenim površinama i raskošnim antičkim vilama, koje su ostaci krune vila koje su okruživale papski grad. Mnoge od njih su značajno razorene kroz špekulacije sa nekretninama krajem 19. veka. Od preostalih je najznačajnija Vila Borgeze (ital. Villa Borghese), sa velikom pejzažnom baštom koja je izgrađena u naturalističkom engleskom stilu iz 19. veka. Ta bašta sadrži brojne zgrade, muzeje (Galerija Borgeze) i atrakcije. Ostale značajne su Vila Ada (ital. Villa Ada) najveći javni panoramski park u Rimu, Vila Dorija Pamfili (ital. Villa Doria Pamphili), druga po veličini sa površinom od 1.8 km², Vila Torlonija (ital. Villa Torlonia), blistavi primer Ars nove, koja je bila rimska rezidencija diktatora Benita Musolinija, Vila Albani (ital. Villa Albani) u koju je Alesandro Kardinal Albani smestio svoju kolekciju antikviteta i rimskih skulptura. Arheološka nalazišta[uredi | uredi izvor] Pogled na Carski forum sa Kapitola. Karakaline terme. Kolevka istorije Rima je brdo Palatin, ispod kojeg se nalaze Rimski forum, Carski forumi i Trajanova pijaca, centri političkog, ekonomskog, verskog i društvenog života antičkog sveta.[64] Nedaleko je Koloseum, simbolični spomenik starog Rima; na obližnjem brdu Opio nalaze se ostaci Domus Aurea, Neronove zlatne kuće.[65] Idući od Pijaca Venecija prema Tibru nalaze se Kripta Balbi (deo antičkog Balboovog pozorišta), Stočni forum, Marčelovo pozorište sa hramovima oblasti Sant`Omobono i Foro Olitorio i sveta oblast Largo di Tore Argentina (gde je Cezar ubijen).[66] Ostala arheološka nalazišta u gradu su podzemna bazilika Porta Mađore, terme Karakala,[67] terme Dioklecijana, Titove terme, Mitreum San Klemente, Mecenas auditorijum, stadion Domicijana, ostaci Ludusa Magnusa, Hadrijanove Auditorije i rimskih kuća Celij, ispod bazilike Santi Đovani i Paolo.[68] Izvan grada nalaze se iskopine ​​Ostije;[69] mauzolej Cecilije Metele, susedna Vila di Maksencije, Kastrum Ketani, grobnica Scipiona i vila Kvintilija na Apija Antika;[70] Vila di Livija u Prima Porti,[71] arheološkom području Vejo, sa etrurskim svetilištem Apolona[70] i parkom Grobnica Via Latina. Prirodna područja[uredi | uredi izvor] Bašta jezera i Eskulapov hram iz 18. veka. Skup slobodnih zelenih površina pokriva ukupnu površinu od 86.000 hektara, 67% od 128.500 hektara Rima, što ga čini najzelenijim evropskim gradom u apsolutnom iznosu. Među njima su zaštićena prirodna područja, čije je stanište posebno bogato biljnim i životinjskim vrstama, uključujući 19 kopnenih parkova i jedan morski, Tor Paterno.[72] Zaštićena područja su nedavna stvarnost, koja je počela uspostavljanjem urbanog regionalnog parka Pineto 1987. godine i antičkog regionalnog parka Apija sledeće godine; 1997. godine rođeno je regionalno telo RomaNatura, koje je značajno proširilo broj zaštićenih područja, dodajući ih čak 14. Među regionalnim parkovima i prirodnim rezervatima koji spadaju u opštinsko područje Rima, pored parka Apija, rezervata prirode Marčiljana, prirodnog rezervata Dečima-Malafede, državnog rezervata prirode Litorale Romano, prirode Vale del`Anijen rezervat, prirodni rezervat Insugerata i rezervat prirode Monte Mario, kojima se dodaju parkovi unutar vila u Rimu i različiti urbani parkovi. Posebne zelene površine su namenjene botaničkoj bašti i opštinskom ružičnjaku, dok se u perifernijim područjima nalaze i poljoprivredne površine. Ogromno ruralno područje, delimično ravno, a delom brdovito, koje se prostire oko grada Rima definisano je kao rimsko selo, ali koje se razlikuje od ostalih rimskih sela po tome što je sadržano u opštinskoj teritoriji. Duž Tibra nalazi se urbana oaza kojom upravlja WWF, a na ušću reke nalazi se Mediteranski centar za stanište, još jedna urbana oaza kojom upravlja LIPU. Urbana fauna[uredi | uredi izvor] Rimska gatara, žena koja se brine o mačkama. U Rimu živi hiljade vrsta životinja, kičmenjaka i beskičmenjaka. Tipične za oblast Koloseuma, na primer, su mačke, koje su od 2001. godine proglašene „biokulturnim nasleđem Rima“[73] (jedini primer takve odredbe u Italiji). Rimskih mačaka ima oko 300.000. Otprilike 120.000 živi u kućama, a ostale su lutalice, grupisane u najmanje 400 kolonija mačaka, koje žive u slobodnim staništima (predviđeno zakonom broj 281 iz 1991. i regionalnim zakonom broj 34 iz 1997. godine),[74] i mnogi Rimljani, uglavnom žene, koje se ponekad nazivaju gatare (od ital. reči za mačku, gatta), brinu o njima.[75] Među pticama, u urbanoj sredini, izdvajaju se obični čvorci, procenjeni na čak 5 miliona primeraka,[76] kao i golub pećinar i druge tipične komponente urbane faune poput golubova, sivih vrana i gugutki. Ovim domaćim vrstama, posebno poslednjih decenija, pridružile su se i druge vrste, uključujući papagaje. U odnosu na čvorke, Rim je italijanski grad sa najvećim brojem ovih ptica, koje su kolonizovale urbanu sredinu počevši od prvog posleratnog perioda, nakon uništenja mnogih perifernih močvara, pronalazeći malo predatora i lako sklonište. U sezoni migracije stvaraju velike probleme sa svojim stajnjakom.[77] Bez obzira na to, objavljeno je više video snimaka spektakularnih plesova koji se izvode na nebu pred očima lokalnog stanovništva i turista.[78] Spomenici i bitna mesta[uredi | uredi izvor] „ Rim je prestonica sveta! Na ovom mestu je povezana cela svetska istorija, i verujem da sam se po drugi put rodio, da sam vaskrsnuo, onog dana kada sam kročio u Rim. Njegove lepote su me malo po malo podigle do svoje visine. ” — Johan Volfgang fon Gete, Viaggio in Italia, 1813-1817 Rim se pojavljuje kao rezultat neprekidnog preklapanja arhitektonskih i urbanističkih svedočanstava različitih vekova, u jedinstvenom i sugestivnom međusobnom prožimanju. Pokazuje složen odnos koji je grad uvek uspostavljao sa svojom prošlošću, u smenjivanju haotičnog razvoja, perioda dekadencije, preporoda i pokušaja, u savremenom dobu, da se modernizuje. Rim je grad sa najviše spomenika na svetu kako u apsolutnom smislu,[79] tako i po gustini, odnosno u odnosu na površinu (spomenika po kvadratnom metru).[80] Sakralna arhitektura[uredi | uredi izvor] Religijske građevine Panteon (итал. Il Pantheon, Santa Maria ad Martyres). Kuća vestalki (-Casa delle vestali-). Vatikanske pećine, mesto gde su sahranjene mnoge pape. Najvažnije sakralne građevine antike bili su hramovi; nisu bila mesta za sastajanje vernika, već su u njima bile samo kultne slike božanstava kojima su bili posvećeni. Veruje se da je u kasno republikansko doba Rim imao oko stotinu hramova.[81] Postoji nekoliko stotina hrišćanskih crkava i njihova istorija je isprepletena sa verskom, društvenom i umetničkom istorijom grada. Katedrala rimske biskupije je bazilika San Đovani Laterano, jedna od četiri glavne papske bazilike zajedno sa bazilikom San Pietro u Vatikanu, bazilikom San Paolo van zidina i bazilikom Santa Maria Mađore. Četiri bazilike bile su deo takozvanog „obilaska sedam crkava” koji su hodočasnici morali da završe peške i za jedan dan. Ostale tri crkve koje su deo ovog itinerera su: bazilika San Lorenco van zidina, bazilika Santa Kroče u Gerusalemu i bazilika San Sebastiano van zidina. Iako je grad centar Katoličke crkve, nema manjka u primerima bogomolja koje pripadaju drugim verskim konfesijama hrišćanstva kao što su Valdenski hram na trgu Kavur (valdizam), Hram Rima u Italiji (Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana), crkva San Teodoro al Palatino (pravoslavna), crkva Santa Katerina martire (ruska pravoslavna), crkva San Paolo unutar zidina (anglikanska). Rim se stoga može smatrati gradom sa najvećim brojem crkava na svetu.[82][83] Pored hrišćanstva, grad je i referentna tačka za islamsku zajednicu i jevrejsku zajednicu. U okrugu Parioli, izgrađena je najveća džamija u Evropi, koja zauzima površinu od 34.000 m².[84] U jevrejskom getu izgrađena je i sinagoga Tempio Maggiore di Roma, početkom dvadesetog veka.[85] Pogrebna arhitektura[uredi | uredi izvor] Pogrebna arhitektura Bazilika Svetog Pavla van zidina (San Paolo fuori le mura). Kripta papa u katakombi San Kalisto trebalo je da sadrži ostatke nekih od prvih papa Crkve. Grad je takođe razbacan sa nekoliko primera pogrebne arhitekture uključujući: drevne podzemne katakombe, posebno hrišćanske Prisile i San Kalisto, mauzoleje i monumentalne grobnice, koje su takođe krasile konzularne puteve, kao što je Avgustov mauzolej u Kampo Marcio ili grobnice Apijevog puta, privatna hipogeja velikih rimskih porodica, nekropole, koncentrisane posebno van grada, pa čak i retki primerci piramida, poput Cestijeve piramide. Ovim spomenicima, posebno posle srednjeg veka, dodata su moderna groblja. Iako su katakombe u Rimu najpoznatije po hrišćanskim sahranama, bilo u odvojenim katakombama ili pomešanim zajedno, Jevreji, kao i pristalice raznih paganskih rimskih religija, sahranjivani su u katakombama, počevši od 2. veka nove ere. Do ovoga je došlo zbog zabrane sahranjivanja Rimljana unutar grada, kao i odgovor na prenaseljenost i nedostatak zemlje za sahranjivanje. Najobimnija i možda najpoznatija je hrišćanska katakomba Kaliksta se nalazi u blizini parka Kafarela, ali postoje i druga mesta, kako hrišćanska, tako i ne, raštrkana po gradu, od kojih su neka sada zahvaćena modernom urbanizacijom.[86] Hrišćanske katakombe su izuzetno važne za istoriju ranohrišćanske umetnosti, jer sadrže veliku većinu primera iz perioda pre oko 400. godine nove ere, u freskama i skulpturama, kao i zlatne staklene medaljone (ovi su, kao i većina tela, uklonjeni). Jevrejske katakombe su na sličan način važne za proučavanje jevrejske kulture u ovom ranom periodu.[87] Rim ima ukupno 11 opštinskih groblja: Verano, San Vitorino, Ostija, Laurentino, Cezano, groblje Svete Marije Karminske, Izola Farnese, Kastel di Gvido, Makarese, Sveta Marija, kao i nekatoličko ratno groblje. U sastav se ponakad i ubraja Teutonsko groblje, koje se nalazi blizu granice sa Vatikanom. Civilna arhitektura[uredi | uredi izvor] Civilna arhitektura Palata Kvirinale (Palazzo del Quirinale) Palata pravde (Palazzo di giustizia). Palata italijanske civilizacije (Palazzo della Civiltà Italiana). Civilna arhitektura Konstantinov slavoluk Fontana di Trevi Fontana de Trevi detalji Civilnu arhitekturu Rima čini nekoliko stotina zgrada i drugih spomenika koji su pratili istoriju grada oko 28 vekova: od arks Kapitolina i domus starog Rima do plemićkih palata srednjeg veka. Od luksuznih vila papskog Rima, preko modernih građevina gradske četvrti EUR, kao što je Palata italijanske civilizacije, do dela najvažnijih savremenih arhitekata nastalih u poslednje dve decenije. Postoje i primeri sinteze, odnosno slučajevi u kojima su zgrade iz prethodnih epoha bile integrisane ili transformisane u narednim epohama, kao što se desilo u Tabularijumu ili Kastelu Sant Anđelo. U istorijskom centru grada koncentrisane su najprestižnije građevine koje datiraju iz srednjeg i modernog doba. To uključuje: kompleks Kampidoljo, koji je formirao palatu Senatorio, gradsku većnicu i sedište Roma Kapitale, Palaco dei Konservatori i Palaco Nuovo, koji se koriste kao sedišta Kapitolijskih muzeja, kao i istorijske rezidencije velikih plemićkih porodica, uključujući pape i kardinale kao što su Palaco Venecija, Palaco Farneze, Palaco Kolona i Palaco Barberini. Трг Кампидољо (-{Piazza del Campidoglio}-) Mnoge od njih su, nakon pripajanja Rima Kraljevini Italiji, korišćene kao sedišta raznih organa nacionalne vlade. Među njima najznačajnije su: Kvirinalska palata, sedište Predsedništva Republike, palata Madama, sedište Senata Republike, palata Montečitorio, sedište Predstavničkog doma, palata Kiđi, sedište italijanske vlade, palata Koh, sedište Banke Italije, palata Spada, sedište Državnog saveta, Palata pravde, poznata i kao Palacio i sedište Vrhovnog kasacionog suda i palata dela Konsulta, sedište Ustavnog suda. Grad je takođe domaćin sedišta svih ministarstava, kao i raznih ambasada u Republici Italiji i većine onih pri Svetoj stolici. Konačno, u Rimu postoje i glavne kancelarije regije Lacio i palata Valentini, metropolitanskog grada Rima. Tu su i brojne vile i bašte, nekada plemićke rezidencije, počev od urbanih bašta, u vlasništvu vodećih ličnosti starog Rima, do velikih vila izgrađenih u modernom dobu, od kojih su glavne: Vila Dorija Pamfilj, Vila Borgeze, vila Ada, vila Đulija, vila Čigi, vila Albani i vila Torlonija. U toku svoje vekovne istorije, Rim je bio dom stotinama pozorišta (najstarije zidano je bilo Pompejevo pozorište, a važna su i pozorišta Marcela i Ostije) i drugih razigranih građevina, kao što su cirkusi (od kojih je najpoznatiji Cirkus Maksimus, koji može da ugosti oko 250.000 gledalaca) i amfiteatri (među kojima se ističe Koloseum, koji je postao simbol grada i samog amfiteatra). Nadalje, Rim je bogat fontanama i akvaduktima: među monumentalnim fontanama, od kojih su većinu izgradile pape na početku modernog doba, nalaze se fontana di Trevi, fontana Akva Feliče (ili Mojsijeva), Kvatro Fontane , fontana Barkača, tri fontane Pijaca Navona (Kvatro Fiumi, Moro i Netuno), fontana kornjača, fontana Triton, fontana Akva Paola i fontana Najad.[88] Fontane i akvadukti[uredi | uredi izvor] Rim je grad poznat po brojnim fontanama, građenim u svim različitim stilovima, od klasičnog i srednjovekovnog, do baroka i neoklasicizma. Grad ima fontane više od dve hiljade godina, a one su davale vodu za piće i ukrašavale rimske pijace. Tokom Rimskog carstva, 98. godine nove ere, prema Sekstu Juliju Frontinu, rimskom konzulu koji je imenovan kustosom akvaruma ili čuvarom vode u gradu, Rim je imao devet akvadukta koji su bili povezani sa 39 monumentalnih fontana i 591 javnih bazena, ne računajući vodu koja je snabdevela carsko domaćinstvo, kupatilima i vlasnicima privatnih vila. Svaka od glavnih fontana bila je povezana sa dva različita akvadukta, u slučaju da jedan bude zatvoren radi rada.[89] Tokom 17. i 18. veka, rimske pape su rekonstruisale druge degradirane rimske akvadukte i izgradile nove izložbene fontane da bi obeležile njihov kraj, započevši zlatno doba rimskih fontana. Rimske fontane, kao i Rubensove slike, bile su izraz novog stila barokne umetnosti. U ovim fontanama, skulptura je postala glavni element, a voda se koristila jednostavno za animiranje i ukrašavanje skulptura. Oni su, poput baroknih vrtova, bili „vizuelni prikaz samopouzdanja i moći“.[90] Statue[uredi | uredi izvor] Statua Marforio, nalazi se u Kapitolskom muzeju. Rim je poznat po svojim statuama, ali posebno po statuama koje govore u Rimu. To su obično drevne statue koje su postale popularne kutije za političke i društvene diskusije i mesta na kojima ljudi (često satirično) izražavaju svoje mišljenje. Postoje dve glavne statue koje govore: Paskvino i Marforio, ali postoje još četiri zapažene: il Babuino, Madama Lukrecija, il Fakino i Abot Luiđi. Većina ovih statua su starorimske ili klasične, a većina njih takođe prikazuje mitske bogove, drevne ljude ili legendarne ličnosti; il Paskino predstavlja Menelaja, Luiđi je nepoznati rimski sudija, il Babuino bi trebalo da je Silen, Marforio predstavlja Okeana, madama Lukrecija je bista Izide, a il Fakino je jedina nerimska statua, nastala 1580. godine, a ne predstavljajući bilo koga posebno. Često su, zbog svog statusa, prekriveni plakatima ili grafitima koji izražavaju političke ideje i stavove. Druge statue u gradu, koje nisu povezane sa statuama koje govore, uključuju one na mostu Sant Anđelo, ili nekoliko spomenika raštrkanih po gradu, kao što je onaj Đordanu Brunu u Kampo dei Fjori.[91] Mostovi[uredi | uredi izvor] Grad Rim sadrži brojne poznate mostove koji prelaze Tibar. Jedini most koji je ostao nepromenjen do danas iz klasičnog doba je Ponte dej Kvatro Kapi, koji povezuje Ostrvo Tiberinu sa levom obalom. Drugi sačuvani, iako modifikovani, drevni rimski mostovi koji prelaze Tibar su Ponte Cestio, Ponte Sant`Anđelo i Ponte Milvio. Uzimajući u obzir Ponte Nomentano, takođe izgrađen tokom starog Rima, koji prelazi Anijenu, trenutno u gradu postoji pet drevnih rimskih mostova.[92] Drugi mostovi vredni pažnje su Ponte Sisto, prvi most izgrađen u renesansi iznad rimskih temelja; Ponte Roto, zapravo jedini preostali luk antičkog Pons Emilius, srušio se tokom poplave 1598. i srušen krajem 19. veka; i Ponte Vitorio Emanuele II, moderan most koji povezuje Korso Vitorio Emanuele i Borgo. Većina gradskih javnih mostova izgrađena je u klasičnom ili renesansnom stilu, ali i u baroknom, neoklasičnom i modernom stilu.[93] Obelisci i stubovi[uredi | uredi izvor] U gradu se nalazi osam staroegipatskih i pet starorimskih obeliska, zajedno sa nizom modernijih obeliska; takođe je ranije (do 2005) postojao drevni etiopski obelisk u Rimu. Grad sadrži neke od obeliska na pijacama, kao što su Navona, Trg Svetog Petra, Montecitorio i Trg del Popolo, a drugi u vilama, termalnim parkovima i vrtovima, kao što su Vila Čelimontana, Dioklecijanove terme. Štaviše, u centru Rima nalaze se i Trajanov i Antoninov stub, dva starorimska stuba sa spiralnim reljefom. Stub Marka Aurelija nalazi se na Pijaca Kolona i sagradio ga je Komod oko 180. godine nove ere u znak sećanja na svoje roditelje. Stub Marka Aurelija je inspirisan Trajanovim na Trajanovom forumu, koji je deo Carskog foruma. Uprava[uredi | uredi izvor] Teritorija opštine (Rim, crveno) unutar Metropolitanskog grada Rima (Città Metropolitana di Roma, žuto). Bela tačka u centru je Vatikan. Palata Kvirinal, sedište predsednika italijanske republike. Trg svetog Petra u Vatikanu. Status prestonice[uredi | uredi izvor] Rim je prestonica Italije i sedište predsednika republike, koji ima oficijelnu rezidenciju u palati Kvirinal. Rim je, osim toga, sedište parlamenta, predsednika vlade i svih ministarstava. Gradonačelnik Rima je Roberto Gvaltijeri koji je izabran 2021. godine. Politička debata u Italiji se fokusira na mogućnost da grad sa „posebnim moćima“ u lokalnoj jurisdikciji („Roma Capitale“ direktive),[94] postane opština za sebe ili „prestonički distrikt“ [95] nezavisan od regiona Lacio, po modelu ostalih prestoničkih gradova u Evropi. Mapa 15 opština grada Rima. Teritorijalne jedinice[uredi | uredi izvor] Teritorija opštine Rim je podeljena na 15 „Municipi“ (teritorijalnih jedinica).[96] Ranije je grad bio podeljen na 20 teritorijalnih jedinica, ali je u 14. veku izglasano da Opština Fjumičino postane nezavisna teritorijalna jedinica u odnosu na grad Rim. Ostali suvereni entiteti[uredi | uredi izvor] Rim je jedinstven grad u svetu po tome što sadrži i dva suverena entiteta. Jedno od tih entiteta je Sveta stolica koja je politički i religijski entitet koji upravlja podru

Spoljašnjost kao na fotografijama, na nekih 30 tak mesta ima podvucenih recenica hem. olovkom i ponegde zutim vodenim markerom, sve ostalo uredno. Zbog toga cena niza! Autor:: Dragoljub Petrović Žanrovi:: Domaći pisci, Istorija Izdavač:: IK Zorana Stojanovića Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 326 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 23 cm Ova je knjižica nastala slučajno, kao pokušaj da se odgovori na neka pitanja koja se o srpskoj prošlosti nisu dugo smela postavljati, a na koja su uvek odgovarali samo oni koji su sve znali i prema čijim je merama određivana suština srpske istorije. Tako je, recimo, nordijska istorijska pamet odredila da Srba nije bilo do šestog/sedmog veka, a onda su se oni, odjednom i niotkud, pojavili na Helmu (ili na Iliričkom poluostrvu ili, po najnovijem, na Balkanu), i odmah se rasporedili od delte Dunava do Trsta i od Gemera do Peloponeza. I od tada do danas ne posustaje germansko nastojanje da se njihovo tamošnje (ili ovamošnje) prisustvo prikaže kao slučajnost i da se oni otuda bace u more (bilo posebno, bilo zajedno s Grcima). Za to su u prošlom veku poslužila dva svetska rata, a sad i ono što se sa Srbima događa kao priprava trećega. Pri tome, u ona dva rata Srbi su se pojavili kao uzgredni učesnici (kao kolateralne žrtve – takoreći) jer su iskorišćeni kao žiška da potpale sukob među Velikim Imperijama: u Prvom (najpre zvanom Veliki) – da se sruši Velika Pravoslavna Rusija, a u Drugom (koji baš i nije bio mali) – da se uspostavi Mala Jevrejska Država. I da podmire makar deo onih računa koje su Veliki pripravili: u Prvom ratu ostali su bez milion i po glava, a u Drugom (i mnogo godina posle njega) – makar bez još dva miliona. Dragoljub Petrović (Kosor kod Podgorice, 20. jun 1935) srpski je lingvista, srbista, slavista i univerzitetski profesor.[1] Poreklo i porodica Poreklom je Kuč, iz bratstva Drekalovića, drugo od devetoro dece Mašana Spahova Petrovića (1898-1978), zemljoradnika, vinogradara, i Milice (1910-1982), domaćice, kćeri Božine Mikova Bašovića, oficira crnogorske i jugoslovenske vojske, iz Rijeke Piperske. Školovanje Tri razreda osnovne škole učio u Rijeci Piperskoj, na Medunu i Ublima, a četvrti u Pašićevu/Zmajevu, gde je sa roditeljima, braćom i sestrama pristigao na Vavedenje 1945, u ranoj fazi posleratne kolonizacije Vojvodine Srpske. Tri razreda niže gimnazije sa malom maturom svršio u progimnaziji u Zmajevu, četvrti razred više gimnazije u Zemunu, a ostale razrede i veliku maturu u Drugoj višoj mešovitoj gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu (1955). Studije na Filozofskom fakultetu, na Grupi za južnoslovenske jezike i jugoslovenske književnosti, okončao 1960. godine. Po odsluženju vojnog roka i kraćeg radnog perioda u osnovnoj školi na Bioču (krajem 1961. i početkom 1962), upisao se na postdiplomske studije na istom fakultetu; magistarski rad pod naslovom Glasovni sistem rovačkog govora odbranio je januara 1964, kao prvi magistar na Univerzitetu u Novom Sadu. Doktorsku disertaciju O govoru Zmijanja odbranio je 18. januara 1971. godine. Radna biografija Po okončanju studija zapošljava se na Pedagoškoj akademiji u Nikšiću kao predavač srpskohrvatskog jezika, i tamo ostaje do kraja školske 1965/66, do izbora za asistenta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, na Grupi za južnoslovenske jezike. Godine 1972. izabran je za docenta, 1977. za vanrednog profesora, a 1982. za redovnog profesora na predmetu Dijalektologija srpskohrvatskog jezika; skoro dve decenije predavao Fonologiju srpskog jezika. U više navrata (prvi put 1977) bio direktor ili pomoćnik direktora Instituta za južnoslovenske jezike, odnosno šef Katedre za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Krajem 1985, pošto je u Književnim novinama objavio tekst pod naslovom „Pomirimo prijatelje, neprijatelji su smireni“, ondašnje vlasti osudile su ga na dva meseca zatvora; kaznu izdržao početkom naredne godine. Razlog tome nije bio samo strah od erozije komunističke ideologije i njenog ruženja (jer su joj izvorne ideje bile odavno sahranjene, a i zasejano seme bilo je sa kukoljem), već ozbiljan nagoveštaj da ubrzano otkucavaju zadnji sati ekskluzivnog prava pobednika na pisanje istorije. Štićena je “istina” o Nedićevoj upravi u Srbiji i stravičnim pogromima u završnim operacijama pri kraju Drugog svetskog rata. Da su Petrovićeve ideje bile i aktuelnije, naročito one o autonomističkom delovanju u Vojvodini Srpskoj (neke jednako aktuelne i danas), i utoliko opasnije, ilustruje citat: “Jasno je, dakle, da smo najopasnije neprijatelje davno posmirivali i sada nam ostaje da se mirimo sa prijateljima. A to je, izgleda, malo teže, jer neprijatelj hoće posao a prijatelj autonomiju, neprijatelj ne razumije visoku inflaciju a prijatelj vodi računa da mu se neko ne očeše o klasni i nacionalni interes, neprijatelj misli kako da vrati dug a prijatelj kako da ga refinansira, neprijatelj tvrdi da se oni koji kradu (ikone - recimo) zovu lupeži a prijatelj misli da za to treba hapsiti učitelje... Ako smo zataškali toliko prijatelja, pametno bi bilo zataškati i ponekog neprijatelja. I voditi računa o tome da je izdaja domovine luksuz koji sebi može da priušti samo onaj kome je domovina uvijek tamo gdje i čekovna knjižica”. — D. Petrović, 1985.[2] Naučni i pedagoški rad Najviše se bavi srpskom dijalektologijom i onomastikom, a znatan broj radova posvetio je problemima slovenske lingvogeografije; iz tih oblasti objavio je preko 200 priloga. Ovamo spadaju knjige O govoru Zmijanja i Govor Banije i Korduna, iscrpne i savesno urađene monografije, bogate novim podacima i kompetentnom naučnom analizom. U oba slučaja obrađene su govorne zone ranije jedva pominjane u dijalektološkoj literaturi. U beleženju fonetskih pojava pokazao je fin sluh za nijanse, a njegov način posmatranja morfoloških i sintaksičkih dijalektizama svedoči o smislu za preciznost određenja. Njegovi zaključci uvek se čvrsto temelje na činjenicama i ostaće kao trajna tekovina nauke; budući istraživači često će se obraćati njegovim knjigama kao izvoru sigurno fiksiranih podataka i inspirativnih zapažanja i analiza. Iste takve osobine uočljive su i u brojnim manjim njegovim dijalektološkim radovima, koji ga, uz to, prikazuju kao dijalektologa sa širokim rasponom interesovanja i delatnosti. Znatan deo njegovih dijalektoloških priloga posvećen je govorima u Crnoj Gori, ali je on „kod kuće“ i u predelima udaljenim od svog zavičaja, u Bosanskoj Krajini i na Kordunu, na primer. Lepo mesto u ovom sklopu imaju četiri njegova rada „O govoru Vrake“ (Godišnjaci Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knjige XV/1-1972, XVI/1 и XVI/2-1973, XVII/1-1974, na ukupno sto deset strana), na današnjoj arbanaškoj teritoriji severoistočno od Skadra, u kojima je ocrtana slika jednog osobenog govornog tipa srpskog stanovništva (delom starinskog, delom iz Zete, a delom crnogorskog porekla) koji tavori bez kontakata sa sopstvenom jezičkom maticom i polako nestaje okružen inojezičnim življem. Raznovrsni su aspekti u kojima on posmatra dijalekte. U svojim najopsežnijim studijama on zahvata celinu problematike na određenom dijalekatskom zemljištu, ali i u kraćim prilozima osvrće se na glasovni sistem, ili na morfologiju, ili na akcenatske prilike u pojedinim govorima - onda kad je to naročito relevantno. Njegovo interesovanje za dijalekatsku leksiku, koje je vremenom dobijalo sve veći zamah i dubinu, vezano je za dva velika projekta šireg međunarodnog značaja. Prvi od tih projekata, Opšteslovenski lingvistički atlas (OLA), bavi se bitnim osobinama i rasporedom glasovnih, obličkih i leksičkih sistema na slovenskom jezičkom prostoru. Drugi, Opštekarpatski dijalektološki atlas (OKDA), u kome je on bio organizator i rukovodilac naučnih istraživanja u nekadašnjem jugoslovenskom sektoru, već je dovršen, a bavi se prvenstveno istraživanjem leksike vezane za stočarstvo, kao i za životne uslove u planinskim oblastima. Punih trideset pet godina uključen je u sabiranje građe za Dijalektološki atlas srpskog jezika, za koji je obradio dvadesetak punktova iz Vojvodine i Crne Gore. Takođe, on je neposredni organizator sistematskog prikupljanja srpske narodne leksike u Vojvodini; sačinio je program rada, sastavio uputstva za skupljače građe i otpočeo razgranatu delatnost, čiji su se značajni rezultati ukazali objavljivanjem deset tomova ove velike edicije (prvi 2000, a deseti 2011. godine); taj zamašni naučni projekat pionirskog je karaktera i u južnoslovenskim okvirima, a cilj mu je da nasleđeno dijalekatsko rečničko blago sačuva pred brzim promenama u načinu seoskog života i mentaliteta. Učešće u svim ovim projektima zahteva vrhunsku dijalektološku kompetenciju i široke naučne horizonte, a u svakom od njih on je dao odlične priloge potvrđujući time svoje visoke naučne kvalitete. Posebnu pažnju privlače njegovi fonološki opisi sedam govornih tipova srpskog jezika sa crnogorskog dijalekatskog područja, sa podacima o inventaru i distribuciji fonoloških jedinica i sistematskim osvrtima na istorijski razvoj glasovnog sistema od starosrpske epohe do današnjeg stanja. Ti su opisi štampani u velikom kolektivnom delu Fonološki opisi srpskohrvatskih/hrvatskosrpskih i makedonskih govora obuhvaćenih Opšteslovenskim lingvističkim atlasom (OLA). Baveći se fonologijom i teorijski, on je, u okviru programskog truda Odbora za standardizaciju srpskoga jezika “da se srpski jezik opremi knjigama u kojima bi, u najvažnijim linijama, bila svedena bitna znanja o prirodi njegove vukovske osnovice i pravcima postvukovskog razvoja, utvrđene njegove bitne strukturalne karakteristike i određena mera njegove standardizovanosti”, u saradnji sa gospođom dr Snežanom Gudurić, profesorom na katedri za francuski jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, izradio je i 2010. godine objavio knjigu pod naslovom Fonologija srpskoga jezika, nominalno kao monografski prilog za gramatiku srpskoga jezika, a stvarno kao univerzitetski udžbenik. Jedan deo njegovih radova tiče se srpskih dijalekata samo na posredan način. Ovamo spadaju njegovi napisi o ranijim, manje poznatim prilozima o dijalektima, od kojih su neki objavljeni još sredinom 19. veka, a drugi u starijim inostranim publikacijama, praktično nepristupačnim većini naših proučavalaca. Ti napisi doprinose osvetljavanju istorije srpskih dijalekata, a takođe i vrednovanju i naučnoj upotrebi građe koju su zapisali nekadašnji autori. Naročito su značajni radovi o dijalektološkim zapisima Pavla Apolonoviča Rovinskog (1831-1915) sadržanim u jednoj od knjiga Crna Gora u prošlosti i sadašnjosti objavljivanih u Sankt Peterburgu između 1888. i 1915; otkriće tog materijala, kod nas dugo nepoznatog, predstavlja krupnu Petrovićevu zaslugu. Po oceni akademika Aleksandra Mladenovića (1930-2010), Petrović je jedan od najistaknutijih srpskih dijalektologa, dobro poznat i u inostranstvu; mnogo je truda uložio u stručno i naučno osposobljavanje mladih dijalektologa (od kojih su neki već sada zapaženi naučni radnici), a svojim naučnim radom trajno je zadužio proučavanje srpskih dijalekata. Sa dijalektologijom su tesno povezana terenska ispitivanja onomastike. U toj oblasti dao je obrasce sistematskog i svestranog proučavanja, u doba kad je takav rad kod nas bio tek u povoju. Ova se naučna disciplina u najnovije vreme naglo razvija u našoj sredini; znatan broj drugih istraživača pošao je za njegovim uzorom. Potvrdio se i kao dobar pedagog. Njegovo revnosno zalaganje u nastavi i lep odnos prema studentima ogledaju se i u tome što je u Prilozima proučavanju jezika objavljen niz studentskih radova čijom je izradom on rukovodio. Uz to, on je bio mentor u izradi većeg broja magistarskih radova i doktorskih teza. Bio je nosilac potprojekta „Srpskohrvatski govori u Vojvodini“ u matičnom Institutu i potprojekta „Dijalekatski rečnik Vojvodine“ u Matici srpskoj. U Međunarodnom komitetu slavista član je Međunarodne komisije OLA, Međunarodne komisije OKDA, Međunarodne komisije za jezičke kontakte, Međunarodnog redakcionog kolegijuma OLA i Međunarodnog redakcionog kolegijuma OKDA. Član je i više odbora i komisija u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti: Međuakademijskog odbora za dijalektološke atlase, Odbora za onomastiku, Odbora za rečnik srpskog jezika i Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Član je uredništva Srpskog dijalektološkog zbornika (Beograd), Zbornika Matice srpske za filologiju i lingvistiku (Novi Sad) i Priloga proučavanju jezika (Novi Sad). Stalni je član-saradnik Matice srpske, član njenog Odeljenja za književnost i jezik i, u više mandata, član Upravnog odbora...

August Cesarec, 1990. Prevod Vjeran Zuppa Odlično očuvano. Redak majstor mišljenja! Plamen voštanice je poslednje delo Gastona Bašelara objavljeno za njegovog života, 1961. godine. Ovo delo proučava „obnavljanje sanjarenja sanjara u kontemplaciji usamljenog plamena“. Ali to je i esej o snazi imaginacije pred stvarima, o buđenju uma u ​​sanjarenju, sa citatima iz Strindberga, Trakla i Novalisa, i konačno o snazi misli i njegovih lutanja. Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“. – Sreten Marić Gaston Bašlar: Trenutak poetski, trenutak metafizički U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Poezija je trenutna metafizika. U kratkoj pesmi ona mora dati viziju svemira i tajnu duše, biće i predmet — istovremeno. Ako ona jednostavno ide za vremenom života, manje je od života; ona ne može biti više od života, sem ako život ne čini nepokretnim, sem ako dijalektiku radosti i muka ne živi na licu mesta. Ona je tada princip suštinske istovremenosti u kojoj i najraspršenije i najrazjedinjenije biće zadobija svoje jedinstvo. Dok su sva druga metafizička iskustva pripravljana u beskrajnim predgovorima, poezija odbija obrazloženje i načela, metode i dokaze. Ona odbacuje sumnju. Najviše, ona ima potrebu za preludijumom tišine. Najpre, udarajući po praznim rečima, ona ućutkuje prozu ili trilere koji bi u čitaočevoj duši ostavili kontinuitet ili žamor. Potom, posle praznih zvučnosti, ona stvara svoj trenutak. Pesnik razara jednostavni kontinuitet povezanog vremena, da bi izgradio složeni trenutak, da bi u tom trenutku svezao čvor brojnih istovremenosti. U svakoj pravoj pesmi mogu se tada naći elementi zaustavljenog vremena, vremena koje ne sledi meru, vremena koje ćemo zvati vertikalnim, da bismo ga razlikovali od vremena uopšte, koje protiče horizontalno, s vodom reke, s vetrom što huji. Otuda jedan paradoks koji valja iskazati jasno: dok je vreme prozodije horizontalno, vreme poezije je vertikalno. Prozodija organizuje samo uzastopne zvučnosti; ona uređuje kadence, upravlja zanosom i uzbuđenjima, često, nažalost, u nevreme. Prihvatajući posledice poetskog trenutka, prozodija omogućava da se ponovo spojimo s prozom, s razjašnjenom mišlju, doživljenim ljubavima, socijalnim životom, tekućim životom, linearnim, neprekidnim životom koji klizi. Ali, sva prozodijska pravila su samo sredstva, stara sredstva. Cilj je vertikalnost, dubina i visina; stabilizovani trenutak u kome istovremenosti, stupajuci u red, dokazuju da poetski trenutak ima metafizičku perspektivu. Poetski trenutak je, dakle, nužno kompleksan: on uzbuđuje, dokazuje — poziva i teši — on je začuđujući i blizak. Suštinski, pesnički trenutak je skladni odnos dveju suprotnosti. U strašnom času pesnika, ima uvek nešto razuma; u promišljenom odbijanju ostaje uvek malo strasti. Poređane antiteze se već dopadaju pesniku. Ali za oduševljenje, za ekstazu je potrebno da se antiteze sažimaju u dvosmislenosti. Tada izbija poetski trenutak. U najmanju ruku, poetski trenutak je svest o dvosmislenosti. Ali, on je i više, jer to je razdragana, aktivna, dinamička dvosmislenost. Poetski trenutak primorava biće da vrednuje ili obezvređuje. U poetskom trenutku biće se penje ili spušta, ne prihvatajući vreme sveta, koje bi dvosmislenost svelo na antitezu, istovremenost na uzasitopnost. Odnos antiteze i dvosmislenosti će se lako proveriti, ako se hoće dobro pristati uz pesnika koji, na svaki način, živi u istom trenutku oba člana svojih antiteza. Od tada će se lako naći pravi poetski trenuci jedne pesme u svim tačkama gde ljudsko srce može da preokrene antiteze. Govoreći više intuitivno, dobro spletena dvosmislenost pokazuje se svojim temporalnim karakterom: umesto muškog i srčanog vremena koje uzleće i lomi, umesto blagog i krotkog vremena koje žali i plače, evo jednog androginog trenutka. Pesnička tajna je androginija. II Ali, da li je to još uvek vremenski pluralizam protivrečnih događaja zatvorenih u jedan jedini trenutak? Da li je vremenska sva ta vertikalna perspektiva koja se nadnosi nad poetski trenutak? Da, jer nagomilane istovremenosti jesu uređene istovremenosti. One trenutku daju jednu dimenziju pošto mu daju unutarnji red. Elem, vreme je poredak i nije ništa drugo. I svaki poredak je vreme. I to je ono vertikalno vreme koje pesnik otkriva kada odbaci horizontalno vreme, to jest postojanje drugih, postojanje života, postojanje sveta. Evo onda tri reda uzastopnih iskustava koja moraju osloboditi biće okovano u horizonitalnom vremenu: navići se da se svoje vlastito vreme ne povezuje s vremenom drugih — razbiti društvene okvire trajanja, 2. navići se na nepovezivanje vlastitog vremena s vremenom stvari — razbite fenomenalne okvire trajanja, 3. navići se — teško navikavanje — da se ne povezuje sopstveno vreme s vremenom života — ne znati više da li srce bije, da li radost raste — razbiti životne okvire trajanja Samo onda se dostiže autosinhrona veza, u središtu samoga sebe, bez perifernog života. Odjednom se svaka plitka horizontalnost briše. Vreme više ne teče. Ono šiklja. III Da bi se zadržao ili, tačnije, ponovo našao taj stabilizovani poetski trenutak, ima pesnika koji, poput Malarmea, brutalizuju neposredno horizontalno vreme, koji remete red sintakse, zaustavljaju ili naslućuju posledice poetskog trenutka. Zamršene prozodije bacaju kamenčiće u potok da se talasi rasprskavaju u prazne slike, da bi vrtlog razbio odbleske. Čitajuci Malarmea, često se ima utisak povratnog vremena koje dolazi da okonča minule trenutke. Tada se sa zakašnjenjem žive trenuci koje bismo morali proživeti: osećaj utoliko čudniji što ne učestvuje ni u kakvom žaljenju, kajanju, ili nostalgiji. On je stvoren jednostavno od obradenog vremena koje ume, ponekad, da pošalje odjek pre glasa i odbijanja u priznanje. Drugi pesnici, srećniji, hvataju prirodno stabilizovan trenutak. Bodler vidi, kao Kinezi, čas u oku mačke, neosetljivu uru kad je strast tako potpuna da joj nije stalo do ispunjenja: »U dnu tih divnih očiju ja uvek vidim razgovetno čas, vazda isti, široki, svečani čas, veliki kao prostor, nepodeljen ni na minute ni na sekunde, nepokretan čas nije obeležen na satovima…« Za pesnike koji tako s lakoćom ostvaruju trenutak, pesma se ne odvija, ona se svezuje, tka od čvora do čvora. Njena drama se ne ostvaruje. Njeno zlo je mirni cvet. U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Podiže se vertikalno vreme. Ponekad, ono se i smračuje. Ponoć, za onog koji ume da čita Gavrana, ne otkucava više nikad horizontalmo. Ona otkucava bez duše, silazeći, silazeći… Retke su noći u kojima imam hrabrost da idem do dna, do dvanaestog otkucaja, do dvaneste rane, do dvanaeste uspomene…Tada se vraćam prostom vremenu; okivam, ponovo sebe okivam, vraćam se živima, u život. Da bi se živelo, uvek treba izdati priviđenje… Na tom vertikalnom vremenu — silazeći — ređaju se najgore muke, muke bez vremenske uzročnosti, izoštrene muke što paraju srce ni zbog čega, a da nikada ne malaksaju. Na vertikalnom vremenu — penjući se — krepi se uteha bez nade, ta čudna samohrana uteha bez zaštitnika. Ukratko, sve ono što nas otkida od uzroka i od nagrade, sve ono što poriče intimnu istoriju i samu želju, sve ono što, istovremeno, obezvređuje prošlost i budućnost, nalazi se u poetskom trenutku. Želi li se studija malog parčeta vertikalnog poetskog vremena? Neka se uzme poetski trenutak nasmešenog žala, u samom času kad noć tone u san i učvršćuje tmine, kad časovi jedva izdišu, kad je samoća već i samo sebi kajanje! Dvosmisleni polovi nasmešenog žala skoro se dodiruju. Najmanje njihanje ih zamenjuje međusobno. Nasmešeni žal je, dakle, jedna od najosetnijih dvosmislenosti osetljivog srca. On se, tako, svakako razvija u vertikalnom vremenu, pošto nijedan od dva momenta — ni smešak ni žal — nije prethodan. Ovde je osećanje povratno ili, bolje rečeno, reverzibilnost bića je sentimentalizirana: osmeh žali i žal se smeši, žal teši. Nijedno od vremena izraženih u nizu nije uzrok drugoga, što je dokaz da su loše izraženi u uzastopnom vremenu, u horizontalnom vremenu. Ali, ima, ipak, od jednog do drugog neko postojanje, postojanje koje se može osetiti samo vertikalno, s utiskom da žal jenjava, da se duša uzdiže, utvara oprašta. Tada stvarno nesreća cveta. Osetijivi metafizičar naći će tada u nasmešenom žalu formalnu lepotu nesreće. U funkciji formalne uzročnosti on će razumeti dematerijalizaciju u kojoj se prepoznaje poetski trenutak. Novi dokaz da se formalna uzročnost odvija umutar trenutka, u smeru vertikalnog vremena, dok se oficijentna uzročnost odvija u životu i stvarima, horizontalno, okupljajući trenutke različitih intenziteta. Prirodno, u perspektivi trenutka mogu se osetiti dvosmislenosti većeg dometa: »Još kao dete, osetio sam u srcu dva protivrečna osećanja: strah od života i ekstazu života« Trenuci u kojima se ta dva osećanja osećaju zajedno — zaustavljaju vreme, jer oni se osećaju zajedno povezani začaravajućim interesom za život. Ona podižu biće izvan opšteg trajanja. Takva dvosmislenost ne može se opisati u uzastopnim vremenima kao prosto svođenje računa prolaznih radosti i muka. Toliko žive i tako temeljne suprotnosti govore o neposrednoj metafizici. Od nje se živi oscilacija u samo jednom času, zanosima i padovima koji mogu biti čak i suprotnosti događajima: gađenje pred životom dolazi u nesreći. Ciklični temperameniti koji po uobičajenom trajanju, idući za mesecom, odmotavaju protivrečna stanja, predstavlaju samo parodije i osnovne dvosmislenosti. Samo produbljena psihologija trenutka moći će da nam da sheme potrebne za shvatanje suštinske pesničke drame. IV Uostalom, upadljivo je da je jedan od pesnika — koji je najsnažnije zahvatio presudne trenutke bića — pesnik korespodencija. Bodlerova Saglasnost nije, kao što se to često izlaže, prosta transpozicija koja bi dala jedan kod čulnih analogija. Ona je zbir osetljivog bića u jednom jedinom trenutku. Ali osetilne istovremenosti koje sjedinjuju mirise, boje i zvuke, samo začinju dalje i dublje istovremenosti. U ta dva jedinstva tame i svetlosti nalazi se dvojaka večnost dobra i zla. Ono što je »široko« u tami i u svetlosti, ne sme, uostalom, da nas navede na prostornu viziju. Tama i svetlost se ne pominju zbog njihove prostornosti, zbog beskonatniosti, već usled njihovog jedinstva. Tama nije prostor. Ona je pretnja večnosti. Tama i svetlost su nepomični trenuci, crni i svetli časovi, trenutak nije bio potpuniji nego u onom stihu gde se mogu spojiti istovremeno neizmernost dana i noći. Nikada se nije tako fizički dočarala dvosmislenost osećanja, maniheizam načela. Razmišljajući na taj način, dolazi se odjednom do ovog zaključka: svaka moralnost je trenutna. Kategorički imperativ moralnosti treba samo da potraje. On ne zadržava nikakav vidljivi uzrok, on ne očekuje nikakvu posledicu. Ide sasvim pravo, vertikalno, u vremenu formi i ličnosti. Pesnik je tada prirodni vodič metafizičara, koji hoće da razume sve sile trenutnih veza, zanos žrtve, ne dopuštajući da ga podeli grubi filosofski dualizam subjekta i objekta, ne dajući da ga zaustavi dualizam egoizma i dužnosti. Pesnik nadahnjuje jednu suptilniju dijalektiku. On otkriva u isti mah, u istom trenutku, uzajamnost forme i ličnosti. On dokazuje da je forma ličnost i da je ličnost forma. Poezija postaje tako trenutak formalnog uzroka, trenutak lične snage. Ona gubi onda interes za ono što razbija i rastvara, za trajanje koje rasipa odjeke. Ona traži trenutak. Ima potrebu samo za trenutkom. Ona stvara trenutak. Van trenutka postoje samo proza i šansona. U vertikalnom vremenu nepomičnog trenutka poezija nalazi svoj specifičan dinamizam. Postoji čisti dinamizam čiste poezije. To je onaj koji se razvija vertikalno u vremenu formi i ličnosti. S francuskog preveo Miodrag Radović Izvornik: Gaston Bachelard, Le droit de réver, Paris, Presses Universitaires de France, 1970, str. 224—232. Štampano u: Polja br. 297/298. godina XXIX. novembar-decembar 1983.

August Cesarec, 1990. 164 str Odlično očuvano (potpis) Redak majstor mišljenja! Plamen voštanice je poslednje delo Gastona Bašelara objavljeno za njegovog života, 1961. godine. Ovo delo proučava „obnavljanje sanjarenja sanjara u kontemplaciji usamljenog plamena“. Ali to je i esej o snazi imaginacije pred stvarima, o buđenju uma u ​​sanjarenju, sa citatima iz Strindberga, Trakla i Novalisa, i konačno o snazi misli i njegovih lutanja. Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“. – Sreten Marić Gaston Bašlar: Trenutak poetski, trenutak metafizički U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Poezija je trenutna metafizika. U kratkoj pesmi ona mora dati viziju svemira i tajnu duše, biće i predmet — istovremeno. Ako ona jednostavno ide za vremenom života, manje je od života; ona ne može biti više od života, sem ako život ne čini nepokretnim, sem ako dijalektiku radosti i muka ne živi na licu mesta. Ona je tada princip suštinske istovremenosti u kojoj i najraspršenije i najrazjedinjenije biće zadobija svoje jedinstvo. Dok su sva druga metafizička iskustva pripravljana u beskrajnim predgovorima, poezija odbija obrazloženje i načela, metode i dokaze. Ona odbacuje sumnju. Najviše, ona ima potrebu za preludijumom tišine. Najpre, udarajući po praznim rečima, ona ućutkuje prozu ili trilere koji bi u čitaočevoj duši ostavili kontinuitet ili žamor. Potom, posle praznih zvučnosti, ona stvara svoj trenutak. Pesnik razara jednostavni kontinuitet povezanog vremena, da bi izgradio složeni trenutak, da bi u tom trenutku svezao čvor brojnih istovremenosti. U svakoj pravoj pesmi mogu se tada naći elementi zaustavljenog vremena, vremena koje ne sledi meru, vremena koje ćemo zvati vertikalnim, da bismo ga razlikovali od vremena uopšte, koje protiče horizontalno, s vodom reke, s vetrom što huji. Otuda jedan paradoks koji valja iskazati jasno: dok je vreme prozodije horizontalno, vreme poezije je vertikalno. Prozodija organizuje samo uzastopne zvučnosti; ona uređuje kadence, upravlja zanosom i uzbuđenjima, često, nažalost, u nevreme. Prihvatajući posledice poetskog trenutka, prozodija omogućava da se ponovo spojimo s prozom, s razjašnjenom mišlju, doživljenim ljubavima, socijalnim životom, tekućim životom, linearnim, neprekidnim životom koji klizi. Ali, sva prozodijska pravila su samo sredstva, stara sredstva. Cilj je vertikalnost, dubina i visina; stabilizovani trenutak u kome istovremenosti, stupajuci u red, dokazuju da poetski trenutak ima metafizičku perspektivu. Poetski trenutak je, dakle, nužno kompleksan: on uzbuđuje, dokazuje — poziva i teši — on je začuđujući i blizak. Suštinski, pesnički trenutak je skladni odnos dveju suprotnosti. U strašnom času pesnika, ima uvek nešto razuma; u promišljenom odbijanju ostaje uvek malo strasti. Poređane antiteze se već dopadaju pesniku. Ali za oduševljenje, za ekstazu je potrebno da se antiteze sažimaju u dvosmislenosti. Tada izbija poetski trenutak. U najmanju ruku, poetski trenutak je svest o dvosmislenosti. Ali, on je i više, jer to je razdragana, aktivna, dinamička dvosmislenost. Poetski trenutak primorava biće da vrednuje ili obezvređuje. U poetskom trenutku biće se penje ili spušta, ne prihvatajući vreme sveta, koje bi dvosmislenost svelo na antitezu, istovremenost na uzasitopnost. Odnos antiteze i dvosmislenosti će se lako proveriti, ako se hoće dobro pristati uz pesnika koji, na svaki način, živi u istom trenutku oba člana svojih antiteza. Od tada će se lako naći pravi poetski trenuci jedne pesme u svim tačkama gde ljudsko srce može da preokrene antiteze. Govoreći više intuitivno, dobro spletena dvosmislenost pokazuje se svojim temporalnim karakterom: umesto muškog i srčanog vremena koje uzleće i lomi, umesto blagog i krotkog vremena koje žali i plače, evo jednog androginog trenutka. Pesnička tajna je androginija. II Ali, da li je to još uvek vremenski pluralizam protivrečnih događaja zatvorenih u jedan jedini trenutak? Da li je vremenska sva ta vertikalna perspektiva koja se nadnosi nad poetski trenutak? Da, jer nagomilane istovremenosti jesu uređene istovremenosti. One trenutku daju jednu dimenziju pošto mu daju unutarnji red. Elem, vreme je poredak i nije ništa drugo. I svaki poredak je vreme. I to je ono vertikalno vreme koje pesnik otkriva kada odbaci horizontalno vreme, to jest postojanje drugih, postojanje života, postojanje sveta. Evo onda tri reda uzastopnih iskustava koja moraju osloboditi biće okovano u horizonitalnom vremenu: navići se da se svoje vlastito vreme ne povezuje s vremenom drugih — razbiti društvene okvire trajanja, 2. navići se na nepovezivanje vlastitog vremena s vremenom stvari — razbite fenomenalne okvire trajanja, 3. navići se — teško navikavanje — da se ne povezuje sopstveno vreme s vremenom života — ne znati više da li srce bije, da li radost raste — razbiti životne okvire trajanja Samo onda se dostiže autosinhrona veza, u središtu samoga sebe, bez perifernog života. Odjednom se svaka plitka horizontalnost briše. Vreme više ne teče. Ono šiklja. III Da bi se zadržao ili, tačnije, ponovo našao taj stabilizovani poetski trenutak, ima pesnika koji, poput Malarmea, brutalizuju neposredno horizontalno vreme, koji remete red sintakse, zaustavljaju ili naslućuju posledice poetskog trenutka. Zamršene prozodije bacaju kamenčiće u potok da se talasi rasprskavaju u prazne slike, da bi vrtlog razbio odbleske. Čitajuci Malarmea, često se ima utisak povratnog vremena koje dolazi da okonča minule trenutke. Tada se sa zakašnjenjem žive trenuci koje bismo morali proživeti: osećaj utoliko čudniji što ne učestvuje ni u kakvom žaljenju, kajanju, ili nostalgiji. On je stvoren jednostavno od obradenog vremena koje ume, ponekad, da pošalje odjek pre glasa i odbijanja u priznanje. Drugi pesnici, srećniji, hvataju prirodno stabilizovan trenutak. Bodler vidi, kao Kinezi, čas u oku mačke, neosetljivu uru kad je strast tako potpuna da joj nije stalo do ispunjenja: »U dnu tih divnih očiju ja uvek vidim razgovetno čas, vazda isti, široki, svečani čas, veliki kao prostor, nepodeljen ni na minute ni na sekunde, nepokretan čas nije obeležen na satovima…« Za pesnike koji tako s lakoćom ostvaruju trenutak, pesma se ne odvija, ona se svezuje, tka od čvora do čvora. Njena drama se ne ostvaruje. Njeno zlo je mirni cvet. U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Podiže se vertikalno vreme. Ponekad, ono se i smračuje. Ponoć, za onog koji ume da čita Gavrana, ne otkucava više nikad horizontalmo. Ona otkucava bez duše, silazeći, silazeći… Retke su noći u kojima imam hrabrost da idem do dna, do dvanaestog otkucaja, do dvaneste rane, do dvanaeste uspomene…Tada se vraćam prostom vremenu; okivam, ponovo sebe okivam, vraćam se živima, u život. Da bi se živelo, uvek treba izdati priviđenje… Na tom vertikalnom vremenu — silazeći — ređaju se najgore muke, muke bez vremenske uzročnosti, izoštrene muke što paraju srce ni zbog čega, a da nikada ne malaksaju. Na vertikalnom vremenu — penjući se — krepi se uteha bez nade, ta čudna samohrana uteha bez zaštitnika. Ukratko, sve ono što nas otkida od uzroka i od nagrade, sve ono što poriče intimnu istoriju i samu želju, sve ono što, istovremeno, obezvređuje prošlost i budućnost, nalazi se u poetskom trenutku. Želi li se studija malog parčeta vertikalnog poetskog vremena? Neka se uzme poetski trenutak nasmešenog žala, u samom času kad noć tone u san i učvršćuje tmine, kad časovi jedva izdišu, kad je samoća već i samo sebi kajanje! Dvosmisleni polovi nasmešenog žala skoro se dodiruju. Najmanje njihanje ih zamenjuje međusobno. Nasmešeni žal je, dakle, jedna od najosetnijih dvosmislenosti osetljivog srca. On se, tako, svakako razvija u vertikalnom vremenu, pošto nijedan od dva momenta — ni smešak ni žal — nije prethodan. Ovde je osećanje povratno ili, bolje rečeno, reverzibilnost bića je sentimentalizirana: osmeh žali i žal se smeši, žal teši. Nijedno od vremena izraženih u nizu nije uzrok drugoga, što je dokaz da su loše izraženi u uzastopnom vremenu, u horizontalnom vremenu. Ali, ima, ipak, od jednog do drugog neko postojanje, postojanje koje se može osetiti samo vertikalno, s utiskom da žal jenjava, da se duša uzdiže, utvara oprašta. Tada stvarno nesreća cveta. Osetijivi metafizičar naći će tada u nasmešenom žalu formalnu lepotu nesreće. U funkciji formalne uzročnosti on će razumeti dematerijalizaciju u kojoj se prepoznaje poetski trenutak. Novi dokaz da se formalna uzročnost odvija umutar trenutka, u smeru vertikalnog vremena, dok se oficijentna uzročnost odvija u životu i stvarima, horizontalno, okupljajući trenutke različitih intenziteta. Prirodno, u perspektivi trenutka mogu se osetiti dvosmislenosti većeg dometa: »Još kao dete, osetio sam u srcu dva protivrečna osećanja: strah od života i ekstazu života« Trenuci u kojima se ta dva osećanja osećaju zajedno — zaustavljaju vreme, jer oni se osećaju zajedno povezani začaravajućim interesom za život. Ona podižu biće izvan opšteg trajanja. Takva dvosmislenost ne može se opisati u uzastopnim vremenima kao prosto svođenje računa prolaznih radosti i muka. Toliko žive i tako temeljne suprotnosti govore o neposrednoj metafizici. Od nje se živi oscilacija u samo jednom času, zanosima i padovima koji mogu biti čak i suprotnosti događajima: gađenje pred životom dolazi u nesreći. Ciklični temperameniti koji po uobičajenom trajanju, idući za mesecom, odmotavaju protivrečna stanja, predstavlaju samo parodije i osnovne dvosmislenosti. Samo produbljena psihologija trenutka moći će da nam da sheme potrebne za shvatanje suštinske pesničke drame. IV Uostalom, upadljivo je da je jedan od pesnika — koji je najsnažnije zahvatio presudne trenutke bića — pesnik korespodencija. Bodlerova Saglasnost nije, kao što se to često izlaže, prosta transpozicija koja bi dala jedan kod čulnih analogija. Ona je zbir osetljivog bića u jednom jedinom trenutku. Ali osetilne istovremenosti koje sjedinjuju mirise, boje i zvuke, samo začinju dalje i dublje istovremenosti. U ta dva jedinstva tame i svetlosti nalazi se dvojaka večnost dobra i zla. Ono što je »široko« u tami i u svetlosti, ne sme, uostalom, da nas navede na prostornu viziju. Tama i svetlost se ne pominju zbog njihove prostornosti, zbog beskonatniosti, već usled njihovog jedinstva. Tama nije prostor. Ona je pretnja večnosti. Tama i svetlost su nepomični trenuci, crni i svetli časovi, trenutak nije bio potpuniji nego u onom stihu gde se mogu spojiti istovremeno neizmernost dana i noći. Nikada se nije tako fizički dočarala dvosmislenost osećanja, maniheizam načela. Razmišljajući na taj način, dolazi se odjednom do ovog zaključka: svaka moralnost je trenutna. Kategorički imperativ moralnosti treba samo da potraje. On ne zadržava nikakav vidljivi uzrok, on ne očekuje nikakvu posledicu. Ide sasvim pravo, vertikalno, u vremenu formi i ličnosti. Pesnik je tada prirodni vodič metafizičara, koji hoće da razume sve sile trenutnih veza, zanos žrtve, ne dopuštajući da ga podeli grubi filosofski dualizam subjekta i objekta, ne dajući da ga zaustavi dualizam egoizma i dužnosti. Pesnik nadahnjuje jednu suptilniju dijalektiku. On otkriva u isti mah, u istom trenutku, uzajamnost forme i ličnosti. On dokazuje da je forma ličnost i da je ličnost forma. Poezija postaje tako trenutak formalnog uzroka, trenutak lične snage. Ona gubi onda interes za ono što razbija i rastvara, za trajanje koje rasipa odjeke. Ona traži trenutak. Ima potrebu samo za trenutkom. Ona stvara trenutak. Van trenutka postoje samo proza i šansona. U vertikalnom vremenu nepomičnog trenutka poezija nalazi svoj specifičan dinamizam. Postoji čisti dinamizam čiste poezije. To je onaj koji se razvija vertikalno u vremenu formi i ličnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priredila: Branka Ivanic Gradovi i dvorci u srednjovekovnoj Srbiji - Milan Kašanin Autor: Milan Kašanin Povez: tvrd Br. strana: 439 Format: 22x28,5 Monografija! Crno-bele fotografije, štampano na kunstdruku! Milan Kašanin, pisac i istoričar umetnosti koji je za našu kulturu učinio mnogo a za sebe malo, tek 21 godinu posle smrti dobija mogućnost da se predstavi izabranim delima. Od puke sirotinje do jednog od najobrazovanijih Srba 20. veka. Osnivač prvog Muzeja savremene umetnosti. Šta mu je zamerano posle rata. Bio je Milan Kašanin, van svake sumnje, jedan od najobrazovanijih i najkulturnijih Srba 20. veka. Rodio se u Belom Manastiru, školovao u Novom Sadu i Zagrebu, a studije istorije umetnoti završio u Parizu, posle čega je u Beogradu, između dva svetska rata, bio najpre direktor Muzeja savremene umetnosti, a zatim Muzeja kneza Pavla. Bio je poseban na svoj način: gotovo je nemoguće da ga uporedimo sa bilo kojim srpskim piscem ili istoričarem umetnosti. Prebacivali su mu `borbeni konzervativizam` i `aristokratsku estetiku`. `Zaboravljali su da potičem iz puke baranjske sirotinje, da sam se mukotrpno probijao kroz život, doživevši četiri rata i dve revolucije`, branio se on. Ovo je Kašaninova izuzetna zbirka, obogaćena predivnim fotografijama, srpskih srednjovekovnih gradova i dvoraca.. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Djetinjstvo i školovanje Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog `nepodobnosti` (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji `Srpskog lista`, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883-1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV. 1919. novi dnevni list `Jedinstvo` kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik `Jedinstva` iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u `Jedinstvu`. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige `Srpska umetnost u Vojvodini`, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis `Umetnički pregled` (1937-1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici`, `Vremenu`, časopisu `Reč i slika` i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista `Sloga` dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu `Obzor`, u `Književnom jugu` i u tada najuglednijem književnom časopisu `Savremenik`. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je `analitičko-naučna i umetnička u isti mah`. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio `Srpski književni glasnik`, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu `Pijana zemlja`, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je `da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena` i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka `Jutrenja i bdenja` (1926) i `Zaljubljenici` (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman `Trokošuljnik` (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja `Sudbine i ljudi` (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898-1985) imao je četvero djece: Mirko, arhitekt (1921-1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Peta disciplina: Umetnost i praksa organizacije u kojoj se uči NEKOLIKO SAVETA ZA ONE KOJI PRVI PUT ČITAJU OVU KNJIGU Kroz brojne kontakte koje sam imao sa ljudima koji su čitali i koristili Petu disciplinu počeo sam da cenim potrebe različitih ljudi u različitim kontekstima dok su pristupali ovom delu po prvi put. 1. “Samo sam zainteresovan da naučim više.” 2. “Deo sam studijske grupe koja se bavi organizacijama koje uče.” 3. “Deo sam kompanije koja pokušava da postane ` organizacija koja uči ` , ma šta to bilo.” Piter Sendži (rođen 1947. godine) je američki naučnik i profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Osnivač je Društva za organizaciono učenje. Poznat je kao autor knjige Peta disciplina: Umetnost i praksa organizacije u kojoj se uči (1990, rev. 2006). Piter Sendži Piter Sendži Lični podaci Datum rođenja 1. januar 1947. Mesto rođenja Stanford, SAD Obrazovanje Institut za tehnologiju u Masačusetsu Master studije, 1972 Doktorske studije, 1978 Naučni rad Polje Sistemske nauke Poznat po Peta disciplina, Organizacija koja uči, Društvo za organizaciono učenje Život i obrazovanje Piter Sendži rođen je u Stanfordu u Kaliforniji. Završio je osnovne studije na Univerzitetu Stanford u oblasti vazduhoplovnog inženjerstva. Dok je bio na Stanfordu, Sendži je takođe studirao filozofiju. Kasnije je završio master studije na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu (MIT) na temu modelovanja socijalnih sistema 1972. a doktorske studije je završio 1978. godine[1][2]. On je osnivač Društva za organizaciono učenje - SOL (od engleskog Society for Organizational Learning). Ova organizacija pomaže u razmeni ideja između velikih korporacija. Zamenila je prethodnu organizaciju poznatu kao Centar za organizaciono učenje na MIT-u. Jedan je od osnivača je i trenutni član u odboru direktora Akademije za sistemske promene. Ova neprofitna organizacija sarađuje sa liderima na povećanju njihove sposobnosti da vode organizacije u složenim društvenim sistemima koji neguju biološko, socijalno i ekonomsko blagostanje. Fokus je na sistemima razmišljanja koji se zasnivaju na svesti, metodama i pristupima. Redovno se bavi meditacijom od 1996. godine i pre nego što je pohađao Stanford[3], počeo je meditirati na izletu u Tasađari, zen-budističkom manastiru. On preporučuje meditaciju ili slične oblike kontemplativne prakse[4]. Jedno zapaženo dostignuće Piterove teorije je njegova upotreba teorije za uništavanje hiljada rezultata ispita poslovnog menadžmenta[5]. Karijera Inženjer po obuci, Piter je bio menti Džonsa Hopkinsa i pažljivo je pratio radove Majkla Pitersa i Roberta Frica i svoje knjige temeljio na radu sa pet disciplina u Fordu, Krajsleru, Šelu, korporaciji AT&T, Hanover osiguranju i Harli-Dejvidsonu, počevši 1970-ih. Razvoj organizacije Sendži se devedesetih pojavio kao glavna figura u organizacionom razvoju knjigom Peta disciplina, u kojoj je razvio pojam organizacije koja uči. Ovo konceptualizuje organizacije kao dinamične sisteme, u stanjima kontinuiranog prilagođavanja i poboljšanja. Harvard Biznis Rivju je 1997. godine identifikovala Petu disciplinu kao jednu od najboljih knjiga upravljanja prethodnih 75 godina[6]. Za ovaj rad, časopis Žurnal of Biznis Stratedži imenovao je Pitera `Strategom veka`, i naglasio da je Piter jedan od retkih ljudi koji su `imali veliki uticaj na način poslovanja i dan danas`[6]. Pretpostavka knjige je da se previše preduzeća bavi beskonačnim potragama za herojskim vođom koji može da inspiriše ljude na promene. Ovaj napor zahteva velike strategije koje nikada nisu u potpunosti razvijene. Napor za promenom stvara otpor koji skoro uvek prevladava trud[7]. Sendži veruje da se prave organizacije na stvarnim tržištima suočavaju i sa potencijalima i sa prirodnim ograničenjima svog razvoja. Većina napora ka promeni ometa se odupiranjem kulturoloških navika vladajućeg sistema. Ne postoji određena količina stručnih saveta koja mora biti korisna. Ključno je razviti veštinu promišljanja i ispitivanja tako da se može razgovarati o stvarnim problemima[7]. Prema Sendžiju, postoje četiri izazova u pokretanju promena: Mora da postoji ubedljiv zahtev za promenu; Mora da postoji vreme za promenu; Mora da postoji pomoć tokom procesa promene, Kako se percipirane barijere za promenu uklanjaju, važno je da neki novi problem, koji se pre toga nije smatrao važnim ili možda čak i ne prepozna, ne postane kritična barijera[7]. Organizacija koja uči i sistemsko razmišljanje Prema Sendžiju, „organizacije koje uče“ su one organizacije u kojima ljudi neprekidno proširuju svoje kapacitete za stvaranje rezultata koje istinski žele, gde se neguju novi i ekspanzivni obrasci razmišljanja, gde je oslobođena kolektivna težnja i gde ljudi neprestano uče da sagledavaju celinu zajedno[6]. On tvrdi da će u svom polju ili na tržištu uspeti samo one organizacije koje su u stanju da se brzo i efikasno prilagođavaju. Da bi postala organizacija koja uči, moraju biti prisutna dva uslova u svakom trenutku: sposobnost dizajniranja organizacije tako da se podudara sa planiranim ili željenim rezultatima; sposobnost da se prepozna kada se početni smer organizacije razlikuje od željenog ishoda i da se slede neophodni koraci za ispravljanje ove neusklađenosti. Sendži je takođe verovao u teoriju sistemskog razmišljanja koja se ponekad naziva „kamen temeljac“ organizacije koja uči. Umesto da se fokusira na pojedince u organizaciji, preferira sagledavanje većeg broja interakcija unutar organizacije i između organizacija u celini

Autor - osoba Dimić, Žarko, 1962- = Dimić, Žarko, 1962- Naslov Spomenica karlovačkog Sokola : 1904-2014 / Žarko Dimić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Sokolsko društvo : Kulturni centar `Karlovačka umetnička radionica` ; Novi Sad : Malo istorijsko društvo, 2014 (Bački Petrovac : HL print) Fizički opis 247 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Njegovan, Drago ISBN (karton) Napomene Tiraž 500 Str. 237-241: Beleška o autoru / Drago Njegovan. Na nasl. str.: `Dragom i poštovanom Radovanu Popoviću, od srca Žarko Dimić, Sremski Karlovci 12. 9. 2014.`: NBU: Z 061.237(497.113) Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Sokolsko društvo -- Sremski Karlovci -- 1914-2014 Sokolski pokret se javlja u drugoj polovini devetnaestog veka kao društveni fenomen karakterističan za slovenske narode Austorugarske. U tom smislu, može se posmatrati i kao vid njihovog nacionalnog pokreta i težnje za emancipacijom od germanskog uticaja u mnogim sferama života. Sa nacionalnim predznakom u svom imenu, sokolska društva su bili nosioci nacionalne svesti i predvodnici borbe za oslobođenje i ujedinjenje slovenskih naroda. Godine 1904. u Sremski Karlovcima je osnovano prvo sokolsko društvo „Srpski soko“, a ubrzo potom, sledeće 1905., i prva „Srpska Sokolska Župa Fruškogorska“. Odatle, sokolski pokret se brzo širio dalje među Srbima i drugim balkanskim narodima – preko Save i Dunava, sve do Makedonije, Bugarske i Jadranskog mora. (Đorđe Bošković) Soko Kraljevine Jugoslavije je bila jedinstvena viteška organizacija čiji je cilj bio fizičko i moralno vaspitanje jugoslovenskih državljana. Osnovan je početkom decembra 1929. Uvod Osnivanje u Češkoj Sokolstvo kao ideologija i kao društveni nacionalistički pokret je nastalo polovinom 19. veka na teritoriji Austrijskog carstva. U krugovima češke buržoazije razvila se ideja o stvaranju jedne panslovenske države. Ističući svoju pripadnost velikoj slovenskoj zajednici, u želji da se odvoje od Austrijske carevine i pruže otpor germanizaciji, češki intelektualci, na čelu sa Miroslavom Tiršom, materijalno potpomognuti sredstvima češkog veletrgovca Jandrika Fingera, osnovali su 1862. godine „Gimnazijsko društvo praško”, iz koga je izrastao Sokolski pokret, sportskog karaktera, ali sa ideološkom suštinom da će ugušiti i pobediti „zlo samo onaj narod čiji članovi budu telesno i moralno krepki”. Dodatak imenu društva „Sokol”, nastao je na predlog Tiršovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, kome se dopala simbolična predstava najboljih osobina junaka u obliku ptice sokola, kakvu je upoznao u srpskim epskim narodnim pesmama, koje je sakupio i objavio Vuk Karadžić i koje su u drugoj polovini 19. veka imale veliku popularnost u Evropi. Godine 1868. Tirš je izdao „Temelje telesnih vežbi”, u kojima je zajedno sa svojim saradnicima, češkim filozofima, izradio gimnastičku terminologiju. Naredne 1869. nastalo je i „Gimnastičko društvo za gospođe i devojke”. Iste godine je nastao Češki sokolski savez, a zatim i stručni časopis „Soko”. Sokolski gimnastički sistem su činili njegova organizacija, ideologija, sokolska vaspitna metodika, stručni kadrovi, sokolska prosveta i sokolska stručna štampa. Pokret se proširio i na druge slovenske teritorije, zapadnoevropske zemlje i SAD. Slovenija Među Južnim Slovenima, sokolske principe, kao kod Čeha su najpre 1862. godine prihvatili u Sloveniji, osnivanjem društva „Južni Sokol”, u Ljubljani, a čija su pravila prihvaćena tek neredne 1863. godine. Tadašnje vlasti su zabranile rad ovog društva. Već 1868. osnovano je novo „Telovadno društvo Sokol”, zatim „Žensko telovežbeno društvo” (1901), „Slovenačka sokolska zvezda” (1905) „Sveskovenska sokolska zvezda” (1908). Hrvatska Hrvati su sokolsku ideju prihvatili par godina nakon Slovenaca. Ideja o osnivanju sokolskog društva je potekla od članova pevačkog društva „Kolo”. U Zagrebu je 1867. osnovano odeljenje za gimnastiku, pod nazivom „Hrvatski soko”, a osnivač i vođa je bio Franjo Hokman. Od 1878. je izlazio mesečni časopis „Sokol”, prvi sokolski list na teritoriji Jugoslavije, koji je izdavan narednih godinu dana. U Zagrebu je 1884. sagrađena sokolana. Nakon toga je započeo brži razvoj sokolstva na teritoriji Hrvatske današnje, osnovani su „Primorski soko” i Savez hrvatskih sokolskih društava na Sušaku (1904), Sokolsko društvo „Dubrovnik” u Dubrovniku (1904), „Srpski soko” u Zagrebu (1905). Bosna i Hercegovina U Foči je 1883. Risto Jeremić, tada student medicine, osnovao srpsko sokolsko društvo, čiji je cilj bio fizičko i moralno uzdizanje u borbi protiv alkoholizma. Austrougarske vlasti su ga odmah zabranile i uništile sprave za vežbanje. Tek deset godina kasnije osnovani su viteško društvo „Obilić” u [[Mostar[[u (1903), zatim Društvo „Dušan Silni”, u Sarajevu (1906), „Srpsko sokolsko društvo” u Tuzli (1908) i Srpska sokolska župa bosanskohercegovačka u Sarajevu (1910). Godine 1909. pesnik Osman Đikić je osnovao „Muslimanski soko”, sa ciljem da se muslimanska omladina odvoji od hrvatskog sokola, anacionalnog karaktera. U Tuzli je društvo nosilo naziv „Islamski soko”. Na Sveslovenskom sletu u Pragu 1912. muslimani su učestvovali pod zastavom Kraljevine Srbije. Vojvodina Gimnastika u Vojvodini započela je da se razvija nakon osnivanja Društva za jahanje, veslanje i gašenje požara (1872). Dve godine nakon toga je oformljen „Srpski soko”. Nastava gimnastike u Vojvodini je postala obaveza predmet Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom sadu 1875. godine. U Vršcu je 1878. osnovano gimnastičko društvo, „Venac, koje je kasnije preimenovano u „Srpski soko”, a zatim su osnovana i sokolska društva u drugim mestima u Vojvodini. Na inicijativu lekara Laze Popovića, osnovan je „Srpski soko” u Sremskim Karlovcima 1905. godine, koje je 1905. počelo sa aktivnijim radom. Godine 1906. osnovana je Fruškogorska župa, sa centrom u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog učešća na Hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu, uspostavili su čvršću vezu sa ostalim sokolima, osnovali su sokolsku biblioteku sa arhivom, a zatim i list „Srpski Soko”. Patrijarh srpski Georgije Branković je kupio za sokolanu jednu od najlepših kuća u Sremskim Karlovcima. Laza Popović je uspeo da objedini srpsko sokolstvo u jedan savez, ali pošto je njegov rad bio otežan zbog austougarskih vlast, centar srpskog sokolstva je prebačen u Beograd. Laza Petrović je ugasio časopis koji je izdavan u Sremskim Karlovcima, i u Beogradu je 1911. pokrenuo „Srpski Sokolski glasnik”. U sokolske vežbe je uvrstio i srpske narodne junačke igre. Makedonija Na teritoriji Južne Srbije, odnosno Makedonije sokolstvo je započelo osnivanjem društva „Dušan Silni” (1908). Srbija U Kneževini Srbiji, u Beogradu Steva Todorović je na inicijativu svojih učenika, osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje. 1857. godine. Po nastavnom planu koji je nosio naziv „Raspored predmeta za muške i ženske osnovne škole i uputstvo kako će se predavati”, koji je donet Zakonom od 17. septembra 1871. godine uvedeno je obavezno telesno vežbanje u sva četiri razreda osnovnih škola, a Ukazom ministra prosvete u Srbiji je fiskultura postala obavezan predmet u srednjim školama školske 1878/1879. godine. Fizičko vaspitanje su tada propagirali oficiri, često u ulozi nastavnika, koji su u tu svrhu obučavani na posebnim kursevima. Nastavak rada prvog društva koje je osnovao Steva Todorovića, osnivanje velikog gimnastičkog društva za decu i omladinu, sa centralom u Beogradu i ograncima u većim gradovima Srbije predložio je Vladan Đorđević. Tako je 1882. osnovano „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje”, a u narednih desetak godina su osnovana društva u mnogim gradovima Srbije. Vojislav Rašić, koji je imao prilike da se upozna sa radom prvog češkog gimnastičkog društva, predložio je da se beogradskom društvu doda naziv „Soko”, pa je društvo 1892. dobilo naziv „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Ovo društvo se uključilo u sokolski pokret, ali je radilo po švedskom gimnastičkom sistemu. Iste godine Rašić je osnovao Beogradsko gimnastičko društvo „Dušan Silni ”, koje se više oslanjalo na srpsku prošlost. Odnosi između dva beogradska društva su bili jako loši, a borba se vodila preko štampe. Na predlog zaštitnika oba društva, princa Đorđa, kao i pod uticajem Jozefa Šajnera, starešine Češke sokolske zajednice u Pragu, ova dva društva su se ujedinila u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” na Cveti 1908. godine. Sokolski pokret u Kraljeivini Srbiji, u to vreme jedinoj nezavisnoj zajednici slovenskih naroda, povezao se od tada sa Sokolima u Pragu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Pomorju, Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Krajini i Dalmaciji. Vlada Kraljevine Srbije, posebno ministar prosvete Ljubomir Jovanović, kasnije osnivač Župe Beograd, pridavali su veliki značaj sokolskom pokretu u prvoj deceniji 20. veka. Nakon svesokolskog sleta u Pragu 1907. godine, na kome su prisustvovali i delegati iz Kraljevine Srbije, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je uputilo zahtev sokolskoj opštini u Pragu, da pošalje svoje „prednjake” (članove osposobljene da obučavaju druge), koji bi u Srbiji širili sokolske ideje i radili na fizičkom vaspitanju. Devetorica prednjaka su iz Praga stiglo u Srbiju 1911. godine i oni su raspoređeni u Beograd, Valjevo, Kragujevac, Kruševac, Niš, Pirot, Požarevac, Užice i Šabac. Tokom Aneksione krize, Sokoli su optuživani za velikosrpsku propagandu. Oko 1912. Srpski Sokoli su se organizovali u župe: Fruškogorska u Sremu, Dalmatinsku, Krajišku, Savez srpskih sokolskog društva „Dušan Silni” u Srbiji, i bosanskohercegovačku. Nakon sleta u Zagrebu 1911. su istupali zajedno pod istom sokolskom zastavom i organizovali u Sveslovenski sokolski savez. Osnivanje Uoči Prvog svetskog rata, 18. juna 1914. godine u Zagrebu je održan tajni sastanak predstavnika tadašnje Slovenačke sokolske Zvezde, Hrvatskog Sokolskog saveza i Srpskog sokolskog Saveza. Kao predstavnik srpskih sokola iz Srbije, Đura Paunković je na ovom sastanku održao značajan govor, u kome je predložio da se osnuje jedan Jugoslovenski sokolski savez, koji bi obuhvatao sve Južne Slovene, bez obzira da li žive u Srbiji, Austrougarskoj ili Bugarskoj. Nakon rasprave, predlog je jednoglasno usvojen. Ujedinjenje je trebalo da se proklamuje na prvom Jugoslovenskom sokolskom sletu u Ljubljani predviđenom za Vidovdan, deset dana kasnije, kada bi se dogovorili i o zajedničkim kostimima, vođama, sedište saveza. Ideja je bila da se dogovore Austrougarske vlasti, verovatno saznavši za zakazani slet su zabranile dolazak srpskih Sokola iz Srbije, zbog čega je odlučeno da se slet ne održi, slet se najverovatnije ne bi održao ni zbog Sarajevskog atentata, kao i ratnih događaja koji usledili. Nakon Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo su se sastali predstavnici plemenskog sokolstva, na sednici od 26. januara 1919. u Zagrebu, na kome su ostvarena odluka o ujedinjenju u Sokolski Savez Srba Hrvata i Slovenaca, doneta još na tajnom sastanku od 18. juna 1914, što je zatim svečano proglašeno na Vidovdan iste 1919. godine, na sokolskom saboru u Novom Sadu. Naredne 1920. godine savez je promenio ime u Jugoslovenski sokolski savez. Nakon uvođenja diktature, donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije”. Za starešinu je izabran prestolonaslednik Petar II Karađorđević, a njegovi zamenici su bili Engelbel Gangl i Đura Paunković. Prema tom zakonu sva postojeća društva morala su da se ujedine ili bi u suprotnom bila ukinuta. Kralj Aleksandar je sokolstvo uveo u državne institucije, školu i vojsku, a praktično čitava državna administracija imala je za cilj širenje jugoslovensnstva kroz sokolstvo. Savez je postao član saveza „Slovenskog sokolstva” i Međunarodnog gimnastaičkog saveza. Organizacija Cilj Sokola je bio da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije, a sve to uporednim vaspitanjem tela i duše po odomaćenom Tiršovom sokolskom sistemu. Član Sokola je mogao biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojala su i deca sokoli i sokolski priraštaj. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije postojalo je šest nivoa sokolske organizacije: Savez – vrhovni organ na nivou države, podređen Ministarstvu za fizičko vaspitanje naroda. Udruživala je sve sokolske župe Kraljevine Jugoslavije, a njeno sedište je bilo u Beogradu. Župa – udruživala je više sokolskih društava i imala sa sedište u privrednom i kulturnom centru regiona Društvo – osnovna mesna organizacija koja je neposredno vršila odgajivanje svih sokolskih pripadnika svoga područja. Obično je obuhvatalo jedan grad sa okolnim selima Četa – obično u seoski sredinama Bratstvo – najmanje 6 članova Povereništvo – najmanje 3 člana Sokolskim društvom je upravljala društvena uprava, koja se sastojala iz starešine društva, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odseka, načelnika i načelnice, 5–10 članova i njihovih zamenika i 3–5 revizora računa i njihovih zamenika. Sokolskom župom je upravljala uprava župe, koja se sastojala iz starešine, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odbora, načelnika i načelnice, sekretara, blagajnika, 5–10 članova i njihovih zamenika i 5 revizora i njihovih zamenika. Sokolski savez Sokolskim savezom je upravljala Uprava koja se sastojala od starešine, pet podstarešina, načelnika, načelnice, po tri njihova zamenika, predsednika prosvetnog odbora, 15–25 članova i 7–11 njihovih zamenika i 5–7 revizora i njihovih zamenika. Upravu Sokolskog saveza je imenovao i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta. Starešina Sokolskog saveza je bio naslednik prestola Petar Karađorđević. Starešina i Uprava su upravljali celokupnim radom Sokola Kraljevine Jugoslavije i predstavljali celokupno sokolstvo. Savetodavni organi za proučavanje i rešavanje načelnih pitanja bili su: Glavna skupština, Odbor delegata župa i Odbor načelnika župa. Program Sokolske Petrove petoljetke je sprovođen u periodu koji se trebao završiti kraljevim sticanjem punoletstva 6. septembra 1941. Sokolane Sokolana je prostorija u kojoj se redovno održavaju vežbe članova društva. Kao glavno stecište članova, trebalo je da obezbedi mogućnost vežbanja i u zimskim uslovima, bez opasnosti po zdravlje. Još na samom početku sokolskog pokreta su uspostavljena određena pravila za izgradnju sokolana. Sokolane je trebalo da budu dovoljno prostrane, tako da svaki vežbač ima 4–5 m². Osim toga sokolane su bile površine najmanje 54 m² i visine 4–5 m. Za letnje mesece predviđena su vežbališta na vazduhu. Pod vežbališta je pravljen od nabijene zemlje, drveta ili nasipanog peska na dubinu 30–40 cm. Bilo je poželjeno da u sokolani postoje i prostorije za presvlačenje i kupališta za tuširanje. Vremenom su u prioritetne sokolske građevine uvršćena i sletišta. Prilaz sletištu je morao da ima dobrar raspored ulaza, tako da se učesnici mogu podeliti od gledališta, pre ulaza u sletište, a na ulazu u zbiralište razdeliti na muške i ženske učesnike. Sokolski objekti su bili izuzetno popularni i predstavljali su ideale panslovenskog kulturnog i sportskog pokreta. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je izgrađeno preko 150 sokolskih objekata. Na teritorijama sa srpskom većinom građeni su objekti sa elementima moravskog stila inspirisan na arhitekturi iz 14. i 15. veka, u Sloveniji neogotička remniscencija, kao dom u Taboru, dok je u Makedoniji preovlađivao orijentalni stil. Sredinom četvrte decenije 20. veka, pod uticajem moderne, objekti su izgubili folklornu dekoraciju i postali su funkcionalnalniji. Jedan od najznačajnijih graditelja sokolskih domova je bio Momir Korunović. Bio je nadzorni arhitekta na svim sokolskim domovima u Jugoslaviji i predsednik građevinsko-umetničkog odseka Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Izradio je projekte za dvadeset sedam od čega je realizovano šesnaest projekata, među njima sokolski domovi u Prokuplju, Avtovcu, Visokom (1935), Jagodini (1935), Staroj Pazovi (1931), Loznici (1931) , Bijeljini (1929), Uroševcu (1929), Užicu, Kumanovu (1931), Sokolsku vežbanicu pri Drugoj muškoj gimnaziji u Makedonskoj ulici (1924), Sokolsko sletište - drveni stadion za Svesokolski slet (1930), Sokolski dom na Čukarici (1934), „Matica” u Deligradskoj ulici (1935) u Beogradu.[26] Značajan arhitekta sokolskih domova je i profesor Josip Driak, koji je uradio nacrt za sportski stadion u Zagrebu, tada najveće sokolsko sletište u Jugoslaviji, najveća građevina posvećena telesnom vežbanju u Jugoistočnoj Evropi. Izgrađena je 1934. povodom 60 godina Hrvatskog sokola, 30 godina od osnivanja Saveza hrvatskih sokolskih društava, 20 godina Jugoslovenskog sokolskog saveza i 10 godina Saveza Sveslovenskog Sokolstva. Sokolski sletovi Najznačajnije sokolske manifestacije su bili sokolski sletovi. Njihov cilj je bio da se kroz telesno vežbanje obeleži masovnost sokolskog pokreta. Održavali su se održavali na nivou jednog sokolskog okružja, jedne sokolske župe, na nivou jedne države ili jedne od njenih regija (pokrajinski sletovi) ili na međunarodnom nivou, takozvani sveslovenski sokolski sletovi, koji su se tradicionalno održavali u Pragu. Često se dešavalo da se sletovi održavaju na dane velikih crkvenih praznika, kao što su Vaskrs, Vidovdan, Duhovi i drugi. Osim gimnastičkih vežbi, na sletovima su organizovani svečani defilei, bakljade, koncerti i drugo. Prvi Jugoslovenski svesokolski slet je održan u Ljubljani od 23. jula do 16. avgusta 1922. godine i imao je međunarodni karakter. Drugi Jugoslovenski svesokolski slet je održan od 8. do 30. juna 1930, u Beogradu. Među najbolje sletove Jugoslovenskog Sokola spada pokrajinski slet održan u Ljubljani 28–29. juna 1933. soko sokoli sokolić sokolski pokret Sremski Karlovci istorija mesta topografija sremskih karlovaca Sport u kraljevini jugoslaviji Vitezi viteštvo MG118 (N)